Untitled Document

На ћувику, изнад Сврачковаца, у грму церића леже Тиосав и Живорад, осматрају село у долини. У кућама нема ниједног светла, ту и тамо се виде бљесци батеријских лампи и назиру покрети униформисаних људи. Однекуд се чује хеликоптер, невидљив наспрам црног неба.

— Живораде, бем ти блед месец, изгинућемо! Ајде да бегамо..

— Нећемо, Тиосаве. Знам ја куда ћемо ући. Па, јесам прошли месец пет кила чварака изнео? Јел јесам? А јел село било опкољено? Сумњали, опколили.. А јесу ме ухватили? Јесу, ал за стојка..

— Опколили... А ко? Наши гурави жандари, шта се тиме хвалиш.. Ово су бре специјалци, послали их из... бемлига, Брисела ваљда... Холанђани. Много јебени...

— Све су то иста говна. Ајд за мном, идемо поред гумна па потоком, полако. Више дуда ћемо кроз врзину, знам где може, па у Драгињин тор. Даље је лако.

Опрезно се спуштају низ косу и улазе у поток. Жубор прикрива звуке кретања, сретно долазе до врзине и потрбушке се провлаче. Пред њима је полусрушен тор, увлаче се у мрак.

— Е, добро је. Да мало ослушнемо, па ћемо преко, у моје двориште. Ашовче је под буретом, а закопо сам је код трећег дирека. И узми те виле из ћошка, злу не требало.

— А ако су нашли?

— Тиосаве, не будали. Имам и митраљез закопан, и ко га је нашо?

— Па то нико ни не тражи, кога брига за митраљез, јебо те митраљез, ал ово је ракија, бре! Ракија! Од пожегаче, јебла те и она.. И где ти је памет била да не сакријеш комину, а знаш да је шпијуна ко плеве? Еееј, црни сине, цело село морало у збег, због тебе! Срећа те са Рудника јавише да злотвори долазе.. Тадија остао, мислио неће га, матор је, а ено га сад у чачанском логору.. Због тебе!

— Није због мене.

— А због кога, оца ти?

— Због ракије.

— А чија је ракија?

— Па како онда није због тебе??

— Лепо. Није и тачка. Не чује се ништа, идемо преко.

Погурени, прелазе сеоски пут и претурују се преко тарабе, да не шкрипне капија. Живорад проналази војнички ашовчић испод бурета, размерава два педља од трећег дирека и, лежећи потрбушке, почиње да копа. Тиосав чучи крај њега, чува стражу, мрси нешто себи у браду, али тако да га Живорад чује.

— Куд ли ме и наговори, бем ти просо и конопљу рајску..

— Ћути и гледај уз пут. Нисам те ја наговорио.

— А ко ме наговорио, матере ти?

— Наговорило те педес евра.

— А ко ми дао педес евра??

— Ја. Кад не могу и да копам и да зверам около. Ћут!

Живорад копа и зноји се, Тиосав напето гледа уз пут, хвата га све већи страх.

— Живораде..

— Јел не умеш да ћутиш? Шта оћеш којмој?

— Контам нешто.. А што нисмо узели оне.. какобеше.. Мосанто шљиве? Ем деле саднице џабе, ем расте ко из воде; Милоје се куне да из петнајс шљива истерује литру, двајес увр главе.. Ем не бране да се од њих пече ракија..

— А што од те Милојеве брље коса отпада, то ништа?

— Их, коса.. Кад је Србин за зубе и косу марио?

— Нећу, бре! Имамо пожегачу, нашу! Нашу, српску, разумеш? Нећу, из ината. Па нек бију и нек затварају, нек стрељају, нећу! Не дам српско, нек три војске доведу!

— Из ината, кажеш.. А да није можда зато што за праву мученицу шверцери у Младеновцу по две иљаде евра за литар дају? А у Београду не питају за цену, ал чујем да преко ограде ни тица не може да прелети..

— Живорад копа, сад већ више рукама него ашовчићем. Напипава узани врат дволитарске тикве умотане у крпе па у кесу, пажљиво разгрће земљу, уплашен да не пукне. Нежно је извлачи и ставља у телећак.

— Живораде, ево их! Ево их, Живораде, изгибосмо, бем ти све ти јебем!!

Путем се спушта група војника, светлост батеријских лампи је све ближа.

— Не тамо! Не можемо назад, ено их иза потока! Беж лево, Тиосаве, горе у Милојев воћњак!

Као без душе трче уз ливаду и сакривају под оријашку крошњу ГМО Монсанто шљиве. Гране се, отежале од плодова величине песнице, спуштају скоро до земље. Сваљују се уз стабло, задихани и преплашени.

— Живораде.. Тамо куће горе! Живораде, горе куће! Па они пале село, Живораде!

— Пале.. И Велереч су јуче запалили.. Тако сад раде. А и тиква ми напукла, о јебем ти живот да ти јебем!

— Велереч?? Па како бре, Живораде, зашто??

— Због чварака. Нашли им чварке..

— Чварке? А откуд им.. Ооо бре, Живораде, стоко.. Пријавићу те! Овога ми крста, пријавићу те! Сит сам те више!

— Нека, Тиосаве.. Ајде гуцни малко, да те почастим, јел оћеш? Ајде комшо, роде.. Ионако је напукла..

— Да ме.. Сад да пијем? Па јел срама немаш, црни Живораде? Где ће ти душа? Ал.. Ајде, да те не увредим. Не треба још и да се вређамо, у овој несрећи, дај.. Ухх, дообра!

— Јел добра, а? Још да можеш венац да јој видиш, ко бисери.. а боја.. Дукат! Зна Живорад знање, јел да зна? Дај вамо, куд си увро!

Додају тикву један другом, посматрају како се на путу испод ливаде формира колона теренских возила. Војници су завршили посао и припремају се за покрет.

— Јел видиш сад, Тиосаве, шта је пожегача? Какав мосанто-босанто, то ти је бре курац од овце! А види ово! Српско! Шес језика говори, седми замуцкује..

— Истину збориш, Живораде, брате мој рођени! Дођи да те изљубим!

— Срце би ти дао, само тражи Тиосаве, соколе мој, срећо моја.. Дај то вамо, шта си стего, ненајешниче!

У тикви скоро да нема више ракије, отимају се за последње гутљаје. Говоре све неразговетније и гласније. На путу, официр обилази колону, проверава да ли су сви на броју. Враћа се у челно возило и крећу.

— Тиосаве, а да ми запевамо, а? Ајмо, рођени, ону нашу: Чеп, чеп у славину..

— НОЖ, НОЖ У СЛАНИНУУУ... ЈАОО, ЖИВОРАДЕЕЕ!!

Певају из свег гласа. Последње возило стаје, возач излази и гледа према шљиви, затим говори у микрофон радио станице. Колона се зауставља, војници искачу и трком се враћају. Формирају линију у дну ливаде и погнуто крећу узбрдо.

— Живораде, видели су нас! Ево их!

— Ма, ко им бре јебе матер, има да их скрљамо ко трстику! Мој прадеда је те Холанђане на солунском фронту млатио на камаре, то све го педер на педеру, бре! Јел оћемо, брате мој мили?

— Јашта ћемо, мамицу им јебеееем!!

Искачу из крошње и климаво трче, витлају изнад глава вилама и ашовом. Колаче очи, урлају, шкргућу зубима и пљују према тамним приликама које мирним и увежбаним покретима подижу пушке и нишане.

Dotrčao sam do ‘Barnijeve radnje’. Teroristi su mileli svuda po gradu, ovo je bio jedini spas!

Otvorio sam vrata. „Ah, tu ste“, rekoh, pa se sagoh da se nagutam vazduha.

„Šta je bilo?“, upita stari čovek sa puškom u ruci i cigarom u zubima. „Je l’ te neko pratio? Jesi li primetio nekog da te prati?“

Grlo mi je bilo suvo, te sam morao dva puta da progutam ne bih li uspeo da odgovorim. „Nije, čika Barni.“ Uspravio sam se i pošao ka njemu. „Niko me nije pratio... nego sam žurio, jer...“ Istina je bila da sam naišao na napušteni novčanik na ulici, i potrčao ka prodavnici da kupim pivo. Ali ako to kažem starom Barniju, ima da me istera; nije trpeo ukradeni novac.

„Žedan sam, čika Barni. Otkad su nam teroristi razrušili grad, pijem malo tečnosti.“

Zakašlja se. „Šta?“

„Čika Barni, dajte mi pet piva. Evo platiću...“

„Pivo? Pa tako kaži...“ Starac se saže. „Čekaj malo – tvoj otac je pandur, a ti nemaš ni šesnaest godina.“

„Imam, čika Barni, nije bitno. Pet piva...“

„Ne, ne! Ako ti otac sazna, ode moja prodavnica.“

„Kako da sazna? Pa on i majka su pobegli, i ostavili mene da čuvam kuću! Nema nikog...“

„Znam da ti je otac van grada, ali svejedno – ni ovi teroristički napadi neće trajati večno. Jednom će se narod vratiti, i sve će biti po starom. A tvoj otac će biti isti stari kret...“ Barni izvadi cigaru iz usta da bi olakšao otpor usana osmehu. Gledao je previše stranih filmova; odatle je i pozajmio stav, kao i ime, a i teatralan osmeh, dopunjen blještanjem zlatnih zuba na gornjoj vilici. I nije hteo da mi da pivo. „Slušaj malac, traži šta god hoćeš iz prodavnice, daću ti. Po vrlo povoljnoj ceni. Ali pivo – ne. Dok ne napuniš osamnaest. Tada ćemo se nešto dogovoriti.“

„Barni, ceo jebeni grad je u ruševinama, a ti me pitaš koliko imam godina?!“

Čiča stavi pljugu u usta, izvuče pušku i uperi je u mene. Kao pravi lovac, zažmurio je na jedno oko, i odmerio plen. Bilo je čudno, to stajanje ispred nečijeg nišana. Ja sam se kao klinac igrao oružjem, kad ćale nije bio kući. Uperio bih pištolj u komšinicu, a onda se smejao dok bi trčala kući, vrišteći, plačući... Ali to je bilo zabavno, ovo nije. Barni je imao drhtave ruke, koje su mogle otkazati poslušnost svakog trena. Moje ubistvo lako bi nakačio nekom teroristi.

Barni spusti pušku. „Ne dam pivo.“

„Ali pije mi se!“

Barni ponovo uperi cev u mene. Nije mi se pilo.

„Uzmi bilo šta drugo iz prodavnice – dobićeš sa popustom.“ Njegov popust značio je poskupljenje; niko ga nije učio ekonomiji. „Ali pivo ne dam maloletnicima! Dovoljno je što se drogiraju i uništavaju sebi život. Sad još da piju?! Moje pivo?!“

Nevoljno se nasmeših. „Ali maloletnost mi traje još godinu dana... I šta koga briga ako popijem koje pivo? Od pet ne mogu da se napijem. Jednom sam popio litru vina, dva deci votke...“

Barni je uzeo olovku i škrabao nešto po svesci. Kad sam završio spisak svega što mogu da popijem, odložio je olovku i ispravio se. „Slušaj – uzmi cigare, ako ti je dosadno tamo u stanu. Cigare ti manje štete nego piće. Sigurno.“

„Neću, ne puši mi se... dajte mi pivo, šta vas košta?“

„Košta pedeset dinara, ali to sad nije toliko važno. Uzmi cigare ili bilo šta drugo iz radnje ili se gubi.“

Boksevi cigara bili su naslagani preko gajbi piva. Gajbe piva ispunjavale su većinu polica. „Pa šta imate osim cigara?“

Barni povuče dim i pogleda po radnji. „Trenutno nemam mnogo toga.“ Ispusti gust oblak, a onda ponovo povuče. I nasmeši se, gledajući me.

Odmahnuh rukom i krenuh van. Barnijeve reči bile su kao cimet na ranu. Bespotrebne.

„I kreći se sporednim ulicama!“, dobaci.

Glupi Barni. Jebo ga pet piva. Da ima u glavi išta osim dima, pomogao bi mi. Glupi matorci.

U narednih pola sata šetao sam porušenim krajevima grada. Gotovo spokojan, zamišljao sam kako se smejem sa Barnijevom puškom u ruci, i cigarom u ustima. Barni me je molio za milost isto kao i ja njega malopre za pivo. Njegov život je bio u mojim rukama. Njegovi zlatni zubi... nisam smeo da razmišljam o njegovim zubima.

„Dečko“, reče neko. Bio je to komšija Halid.

„Šta radiš ti po ovoj pustari?“ Osvrnu se. „Je l’ ti otac u blizini?“

Skoro se nasmejah. Ne znam zašto se oduvek plašio ćaleta. „Ma nije...“

Odmahnuh glavom. „Duga priča. Melodrama, što bi rekli.“

„E? Pa, eto. Nego, je l’ bi hteo da ostaviš ovu torbu u sedmospratnici blizu naše zgrade?“

U ruci je držao koferče. „Kod Barnija?“

„Baš tamo. Znaš, ja sam u žurbi. Napuštam grad... vidiš kakva su vremena...“

„Vidim. Ni pivo ne možeš da kupiš ako si maloletan...“

Halid se nasmeja. „Ti bi pivo, vidi njega. Pazi ovako, ostavi tu torbu, i ja ti donesem pivo u stan. Hm?“

„Hoću tri piva. Od dva mi ne bude ništa.“

„Tri piva. Rešeno.“

Halid mi pruži kofer, izusti nešto što je ličilo na: „Hablula, abula“, i nestade.

Kod sedmospratnice, samo je Barnijevo svetlo gorelo. To je i bilo najlogičnije mesto za kofer – Halid nije precizirao gde da ga ostavim. Neću da se cimam kraj mračne zgrade, da me nađu teroristi.

„Šta...“ Ispred radnje, u oblaku dima, bitisao je Barni, i pokušavao da sastavi dve reči.

Ali nisam hteo da pričam s njim.

„Šta radiš, budalo?“, zareža. „Odakle ti ta torba?“

Sakrih kofer iza leđa. „To nije torba, već kofer.“

„D... Daj to ovamo!“

„Ne dam, to je Halidovo!“

„Halidovo?! Daj ovamo, budalo!“ Čiča baci pljugu – što nikad ranije nisam video – i pođe ka meni. Počeh da bežim.

„Halideee!“ Gde su ti prijatelji kad su najvažniji? Matorac mi je bio za petama, ali dim u plućima će mu pre ili kasnije proraditi. Neće me stići!

Nakon sto metara, potera se okončala. Čiča se rastajao sa životom, naslonivši dlanove na kolena. „Mali... daj to.“

„Ne dam, Halid mi je obećao pivo!“

Čiča se nekako uspravio. „Daću ti ja pivo... i cigare, ako hoćeš.“

„Neću, hoću pivo!“

Čiča se uspravi. „Dobro, jebalo te pivo. Daću ti ga.“

„Hoću šest! Halid je obećao pet, od tebe hoću šest! Besplatno!“

Za deset minuta bio sam u svom stanu. Ja i šest drugara. Seo sam, postavio svih šest flaša na sto, i odlučio da prve momente provedem u svečanoj tišini. Zgrabio sam najbližu flašu.

A onda se smorio. „Jebote, nemam otvarač...“

— Pa onda ne bi bilo ovoliko ratnih sprava. To se koristi kod opsade. Neće biti da je tu bilo borbe junačke! Uostalom, meni ovo nešto i ne liči na ratne sprave.

Vukotu je strpljenje najzad potpuno izdalo, pa dreknu :

— Pa ličim li ja tebi na nekoga vojskovođu!? Otkud znam!

Tiomil pažljivo osmotri poderanu odeću ispod koje su šepavo tapkale zdepaste i debele nožurde, saputnikovu ogromnu trbušinu i Vukotino žmirkajuće levo oko.

Ne, nije nimalo ličio na vojskovođu, ali ta činjenica baš i nije ulivala hrabrost. Vukota najzad prekide raspravu :

— Daj, brate, da mi vidimo šta se ovde dadne zdipiti. Poteci po kućama i grabi sve što blista, a onda da begamo pre no što se domaćini vrate!

Tiomil nikada nije bio protiv malo pljačke, a nastranu pomisao da će odmah potom napustiti ovo uznemirujuće mesto.

Dva drugara se posvetiše poslu, a nešto kasnije, kada se susretoše na dogovorenom mestu, gotovo ne poznadoše jedan drugoga, onako presvučeni u svečane halje što su ih nakupili usput. Obojica behu teško natovareni robom za koju su verovali da će je lako prodati. Tiomil se zadihano obrati Vukoti, zabrinuto čkiljeći u nebo :

— Aj’mo brate, vidiš da se sprema oluja.— njegov sinji sapatnik podiže pogled

— Jes’ vala, baš nešto gadno seva. Al’ kako, more, ne čujem gromove?

Tiomil naglo promeni boju lica ugledavši ono što je Vukota ljubomorno skrivao u rukama.

— Auuuu. tebi je Perun baš bio na pomoći. Gde pronađe tu dijademu?

— A? Šta kažeš? Da ‘oće još Perun i svoje kočije da mi uzajmi, pa da ovo lakše ponesem... — Vukota ne dovrši rečenicu... — TRAAAS!

— Uuuhh, Svetovid te jeb’o – procedi Tiomil zgranuto buljeći u šaku što je i dalje grčevito stezala blistavu dijademu, vireći ispod još blistavijih plameno — crvenih karuca, čiji je točak neprestano tandrkao, vrteći se zaludno okrenut nebu. Trenutak kasnije tlo se zatreslo, nebesa se raskriliše, a zaglušujuća tutnjava isprati dažd što se stade prosipati posvuda oko naselja.

Radna kabina, kroz čiji prozor behu izbačena nečija stopala, bila je smeštena na vrhu ogromne konstrukcije, tik iznad natpisa „zadržavanje u radnoj zoni opasno po život“.

Kao igračka, pod njome je jurcao Bobcat bager, naguravajući gomile otpada ispod gigantskog reflektora, smeštenog na kraju rampe koja se nadnosila nad prenatrpanom halom..

— Joso, znaš li bog’te da sam čuo da Ameri mogu da odbace nosač aviona do jure... Odjeknu iz Bobcat–a glas koji je pokušavao da nadjača združenu buku motora i opšte lomljave, derući se u mikrofon komunikatora.

— Ma ne znam ti ja tog tvog Jureta, nego skupi taj krš, pa da uključim dezintegrator.— Reči izgovorene dubokim baritonom bile su propraćene živahnim stepovanjem izbačenih stopala.

— Ama, nije to dezintegrator već temporalni dilatator... Vremeplov, brate.

— A koliko sam ti ja, bre, puta rekao da me to uopšte ne zanima, ha? Ima đubre, nema đubre... To je sve što treba da znam. Šta me briga gde ono nestaje?! Jesi li više to završio?

Bobcat se odmače i iz komunikatora se začu jedno : mmhhhmm.

Nožurde sa prozora kabine nestadoše, a zatim se uz snažno škljocanje relea i buku motora rampa počela uzdizati. Tren kasnije ogromnu gomilu đubreta obasjala je blještavo ljubičasta svetlost i prizor je počeo da treperi. Uz jedno snažno HHVUUUŠŠŠ gomile nestade. Noge se vratiše na prozor kabine.

— Naguraj još jednu gomilu, pa smo za danas završili.

Sveštenikovo lice nije ničime pokazivalo osećaje, iako je hiljaditi put odgovarao na uvek ista pitanja svojih suseljana, dok su mu pod nos gurali čudne stvarčice prefinjene izrade, zahtevajući od njega da im razjasni njihovu namenu.

Prokleta kljusina nikako nije htela preko kopalja, a bez tog zlehudog konja nije mogao dati proročanstvo. Iskreno govoreći, najradije bi mrcini u guzicu strpao čičke — ali kako je mogao biti siguran da dažda više nema? Kako je u bilo šta mogao biti siguran?

Već drugi mesec bejahu u planinama, poštujući odluku staraca da izbegnu iz sela kako bi preživeli dažd i ljudi su postajali sve napetiji.

Ko zna da li će se ikada vratiti? Nije delovalo da ovome ima kraja.

— Svetovid poklanja, Svetovid ne zamenjuje robu... Svetovid...

Od trača pa do zvanične Gradonačelnikove objave da zveri dolaze prošlo je svega 45 minuta. Telegrafska vest, protutnjala je kroz grad i proširila se poput virusa. Zavladala je panika; nekako, nadali smo se da zveri do nas neće stići tako brzo.

Mrzim ovaj grad, a, ujedno, mrzim i svoje sugrađane od kojih sam se odvojio pre nepun minut i po. Zar su morali da ih pominju? Zar nije dovoljno to što u daljini naslućujem njihov topot. Zar, toliko, nisu mogli da obuzdaju svoj strah i da ga zadrže samo za sebe? Jedan je čuo kako zveri svojim dugačkim surlama isisaju krv žrtvi; drugi je tvrdio da žrtvu prožderu celu, da, čak ni cipele ne ostave za njom. Suštinski, razlika u ove dve tvrdnje ne postoji. Zar je bitno da li će ti biti isisana krv ili ćeš biti proždran? Zar, na kraju krajeva, epilog nije isti: bićeš svaren u digestivnom traktu zveri i završićeš u nekom blatištu ili u obliku izmeta ili u obliku ljušture bez krvi koja te je nekada predstavljala.

Ulice su puste i, svi, razumni građani su na pristaništu. Čekaju da budu evakuisani pred najezdom krvoločnih zveri koje kao da čiste Zemlju od ljudi. Za to vreme ja se nalazim u blatnjavoj uličici ukrašenoj baricama. Ovi trošni zidovi okolnih zgrada kao da su se nameračili na mene i, majko mila, imam utisak, kao da hoće da me progutaju! Natkriljuju se nada mnom dok skakućem između barica, a od lupanja srca magli mi se vid. Kao da nije dovoljna tmina i magla od koje ne vidim ni prst pred nosem. Nehotice, glavu krijem ramenima kao da je štitim od nekog potencijalnog udarca, ili, ne daj Bože, zvuka.

Možda se sada pitate šta ja tražim? Gde ja to lunjam u ovaj nemili čas? Zašto nisam na pristaništu sa svoja 93 sugrađana? Zašto umesto da držim za ruku svoju draganu, to čini moj najbolji prijatelj… i jedini, kada smo već kod toga.

– Gde si pošao?, najednom sam iza sebe čuo ženski glas. Trgao sam se isto kao što to činim kada me pecne električna jegulja na poslu pre nego što je umrtvim.

– Šta te se tiče, odbrusio sam, tobože odlučno i ugledao siluetu nakostrešene ženske osobe. Luda Marija, prepoznao sam je odmah. Nekada davno, Marija nije imala dodatak luda uz svoje ime i prodavala je slatkiše u Darijevoj radnji. Zvala me je: mali četvorooki čovek. Mrzeo sam je zbog toga iako je, tada, omamljujuće mirisala na dodatke slatkih, šećernih, preliva. Sada, Marija, ima dodatak luda, škrbava je, štrokava i sluđena od raznoraznih droga. Znajući da bi sa njom trebalo pažljivo da se postupa, nastavio sam, skoro, kao da joj se pravdam:

– Idem po šećernu vunu za svoju ženu. I to u radnju kod Darija. Ludica jedna, zamisli, potpuno je ubedila sebe da tamo gde idemo neće moći da je kupi, a ona je tako voli. Znaš ti nju.

– Aha, tako znači. Sil te, kao i uvek, iskorišćava. Mali, a šta ti imaš od toga?

Bes mi raspali utrobu i ja demonstrativno krenuh u pravcu dućana sa slatkišima. “A šta ti imaš od toga?”, ponovih sam za sebe. Zamislite, gradić na ivici nedođije ima psihijatara koji me na svakoj seansi to isto pita dok jadikujem nad svojim bednim životom. Zaboga, čistim ribu u dućanu ispod svog stana, osam sati dnevno, sedam dana u nedelji, već deset godina, za bednu platicu. I kada odem kod psihijatra šta se događa? Umesto da mi pruži neke odgovore, on mi postavlja pitanja na koja ne znam odogovor! Možda je to tako iz razloga što on i nije pravi psihijatar, nego, mi, nemamo boljeg, a nije ni skup.

Došavši do dućana sa slatkišima u kome nije bilo žive duše začuh u daljini, prigušen maglom, zvuk stare brodske sirene. Zec skriven u meni umalo da istrči. Brod kreće, a ja nisam na njemu! Majko mila! Istog trenutka kada sam pomislio da potrčim ka brodu, ma koliko ovaj grad bio mali, znao sam da neću stići. Surova istina me je ošinula bez najave: krenuli su bez mene! Završiću u nekoj bari u obliku izmeta!

– Mali, pobeže ona sa tvojim najboljim prijateljem.

– Opet ti, matoro strašilo. Miči mi se s puta. Zašto ti nisi na brodu?

Nije mi odgovorila, a ja se nađoh licem u lice sa njom. Obraćala se meni, a ja baš nisam stekao utisak da gleda u mene... jednim okom, možda je gledala u mom pravcu, a drugim, Boga mi, gledala je ko zna gde. Provukao sam se pored nje još uvek u nedoumici da li da jurnem ka pristaništu u zagrljaj svoje ljubavi ili da se pomirim sa sudbinom.

– Sil te vara, znaš li to?, u trenutku kada ona to povika za mnom, negde, u daljini odjeknu snažna eksplozija. Rasklimani prozori obližnjih zgrada zadrhtaše; tle ispod mene kao da poskoči; uznemirih se; srce mi siđe u pete. Strčao sam niz ulicu i približio se rečnom koritu reke kojom bih sada plutao da nisam pošao da udovoljim svojoj ženici. Usledila je serija eksplozija. Pokrio sam glavu rukama, a naočari su mi sletele niz nos i pale u blato. Pretpostavio sam šta se dogodilo. Brod koji je prevozio moje sugrađane iz nekog razloga je eksplodirao. Koliko je bio star ni ne čudi me što se nešto ovako dogodilo. Utučen, krenuo sam ka dućanu sa slatkišima gde me je sačekala luda Marija.

Ćutke smo ušli u radnju i Marija nam isprede po šećernu vunu. Dok je napolju odjekivao topot zveri sedeli smo za stolom i u tišini punili usta paučinastim šećerom. To je sve što nam je ostalo: poslednja gozba.

Kada zveri razvališe vrata od dućana, usput oborivši sve što je moglo da se obori, opkoliše nas. Četvoronoge dlakave životinje, izduženih njuški gledale su nas krvožedno svojim ubilačkim očima dok su im bale curile na drveni pod dućana. Stezao sam ludu Mariju za ruku i tiho jecao. Ovo je kraj.

Život je zaista čudesan. Iz više razloga. U trenutku kada je izmaglica popustila svoj stisak sunce izroni iznad obronka. I sada… da me moja neverna ženica nije poslala po šećernu vunu u nadi da će me na taj način zverima servirati na poslužavniku, ja, sada ne bih bio živ. U stvari, ne bi trebalo da budem živ ni da sam pošao sa njom. Ali eto, pored mene i Marije tumaraju zveri i ne diraju nas kao da smo šugavi. Prihvatile su nas… a ja znam da će tako biti sve dok šećera bude u onom dućanu dole, a dotle… imam nove prijatelje i novu ženu, zar ne?

„Vidi ih, k’o ovce“, cvrcnuo je Vođa preko izglockane travke. „Nema nikakve razlike“, ispljuno je sakupljenim zelenim, okrenuo se na bok, zameškoljio kao da bi zaspao.

„Znači, da krećemo!? Hajd’mo!“

Vođa je voleo odmahivanja rukom, kao da meće tačku pod znak uzvika, „Barže samo što nisu, sačekaćemo ih.“

Baklje su plamtele na pristaništu, odbljeskivale natovarenim kuhinjskim posuđem. Ljudi su se kao mrve trunili, toliko mali da im senke nisam video; splavovi odmicali dalje rekom, rutinski se opet punili i opet nestajali.

„Što bismo čekali njihove barže?! Pa svi odoše, grad je naš!“

Vođa se udostojio tek toliko da, onako ležeći, čizmom izvali žuljajući busen, ugnjavi petom restrešenu zemlju da fino pasuje, kao uzengija na strmini brda. I još jednom mahne šakom u očitoj tački.

Zapućkala mi se nova pesmica, zagrizao sam jezik pa zagrebao uzbrdo. Pod onim kestenom gore na vrhu, ponadao sam se, nikom ne bih smetao. Prvi katren se umilio trećem, drugi bio na prstohvat četvrtom; tačnije zamajavali me.

„I ti misliš da ne bi trebali čekati njihove barže?“

Vođa je konačno zastao, ustuknuo pred pijačnim trgom. Bio je umiven, grabuljama poravnate zemlje i nasutog peska. Ni traga očekivanom rasipanju užurbanog bega. Baš takav je i čitav grad bio, od skoro nepostojeće ulice prilaza do poslednje udžerice izlaza; fin, uredan i...zaleđen.

„Veštica! Rekao sam da čekamo njihove barže! Bež’mo!“

Progurao sam se napred, da je bolje vidim. Omanji balvan ubijen u zemlju, uokolo naslagani snopovi grančica, sečenih grana i cepanica; svezana, pevušila je iznova jednu istu melodiju.

Kleknuo sam kraj nje. Ispratila me je terciranjem. Zamolio sam je da ponovi. Nasmešila se i ne prekidajući melodiju spustila oktavu za pola. Bauljao sam kroz tonove. Kad god sam mislio da ću je uhvatiti samo bi ispevala sledeću zamku i odigla smejuljak.

„Ko je još za to da se vratimo na brdo?“

Upitao sam je da li postoje i reči za njenu melodiju. Kao da sam je time uvredio, zanemela je, iskrenula pogled od mene, prebrajala naslaganim cepanicama. Jedna od njih mi se baš svidela, ravno otcepljena u finom uglu, dobra za poturiti pod svašta nakrivljeno, spakovao sam je. Veštici sam se naklonio i povukao.

Opet je zapevala, sad joj više nisam želeo smetati; prošetao sam uokolo pa spustio svoj bagaž pod neku streju obraslu ladoležom, prijalo mi je malo hlada. Moji su se i dalje pred njom dvoumili, da li da zbrišu natrag na brdo ili da jednostavno potpale ponuđenu lomaču i konačno krenu u pljačku.

„Natrag na brdo!“ Vođa je presekao. „Čast je u dogovoru“, mrmljao je još neko vreme, ispraćajući tiha razbojnička negodovanja. Malo jače sam udahnuo mir ladoležnog hlada, opet se natovario svojim bagažom. Jedino što me je krepilo, bila je slika ponovnog druženja sa kestenom na njegovom vrhu.

„A šta ako su barže tu, odmah iza prve krivine? Da ih ipak sačekamo?“

Zavrtali smo se san i ja dobar deo noći, čini mi se i pakt zapečatili; besciljno je jedno drugom utrljavati tuđu nemoć, kao da spavao nisam, ali sam siguran da sam sanjao.

Izludeo me je već prvi sumrak, nekakva slova su se krenula pojavljivati na ukradenoj cepanici. Prvo sam pomislio, a šta ako neko vidi! Pobegao sam od vatre, skrasio se tek kad su im, tamo pod kestenom, pijani glasovi potpuno izbledeli. Navrtao sam je, ubrzo shvatio da se i lepše vidi kad uhvati pod uglom od svetlosti Meseca. Bolje nego nad vatrom; od mesečine je!

Prava gungula je počela oko pola noći kad su barže konačno pristigle. Panično su se sjurili niz brdo pa u grad, valjda da bi se do kraja održala čast u dogovorenom. A meni ta slova i dalje ništa nisu značila, neki stran način ukrštanja linija i krugova, besciljno sam se trudio upamtiti ih. Imala su neku donju notu, kao tapkanjem o butinu igrala čistim veseljem.

Okretao sam je, menjao ugao, cepanica mi više ništa nije htela reći. Bezmalo, bio sam razočaran, ponestalo mi je oblika za slova. Spakovao sam je međ’ ostale trice bagaža.

„Ma, trebalo je da apimo šta se nudilo dok je još bilo džaba. Serem ti se u barže! Ja njima ništa ne verujem.“

Često sam ga mrzeo, video u njemu retko dosadnog stvora. Sad mi je zaličio i previše snužden. Možda ga ona razveseli. Meni je podarila cepanicu, verovao sam da će i za njega imati nekakvo iznenađenje. Pljucnuo sam pred sebe, nakrivio bagaž da lepo uhvati krivinu brda, namignuo mu. Ako me razume, nek se spremi, idemo da se proveselimo!

Posebno me je nerviralo što bi, kad god je obrtao nov krug klepanja štapom po glavi, samo meni turao prst u oko. I bekeljio mi se. Priznajem, našem i Vođi onih sa barži bi posložio, nežaleći po čelenki, posebnim još debeljim štapom. Ali nije ih vređao!

Pijačni trg se više nikako nije mogao nazvati urednim. Kao uspaljeno derište, mahao je blatnjavim nepodopštinama. Iskretao sam glavu koliko god su mi to drvene mengele dozvoljavale, i nikako hlada od ladoleža nisam nalazio. Ni streje, ni zamešanog peska sa zemljom ugrabuljanog. Ni nje na pevajućem pijedestalu od rečitih cepanica više nije bilo.

Neki debeli se glasno nakašljao, sačekao malo, popravio preklope na teškoj pelerini, još jednom ponovio pa i podvukao pljeskom. Građani su se smirili. Popeo se na malu binu.

„Otvaramo licitaciju! Bagaž i svi pirati su na prodaju! Barže, isto tako!“ preleteo je ovlaš pogledom u slučaju da ga neko nije razumeo. „Dobro, onda, počinjemo sa magarcem!“

„Magarac i papagaj su moji!“ To su reči koje su joj nedostajale u melodiji!

Katanac je škljocnuo tek toliko da prošvercujem glavu iz stege.

Svetina se zakikotala pa zagrcnula.

„Vi“, došuškala je Debelom do uha, „pijavice bestidne, imate ove sebi slične da ih rasprodate, i bagaž je od prve lige“, duboko je udahnula, pustila da joj se haljina raskrili iskrama, „zapamtite i naučite! Ja sam svoje dogovoreno uradila, iluzija je bila kompletna. Ali, igrati se katastrofom je put bez raskršća. Tu ništa od smešnog nema. Ništa!“ Prevukla je još jednom prstom po svetini.

Sleteo je na moju sivu dlaku. Mislim da ga nikad nisam video nemog. Sad je bio i zbunjen.

„Magarac, papagaj, idemo!“

Sve je bila moja ideja, bez obzira što je patuljak kriv. Radio sam za Blizard deset godina. 120 meseci u sivoj kocki; 480 nedelja razgovora sa derištima i domaćicama koji su se zakucali na nekom izazovu. Rat je možda pakao, ali Šerman nikada nije morao da se bori sa igračima najveće društvene igre na planeti. Jebi ga, nije to bila igra, bio je to drugi život za nekoliko stotina miliona zombija. A većina nije imala pojma.

Ko ne bi mogao da krade od njih?

Zato sam skovao plan i okupio tim – u njemu su bili, pored mene, Boris, čovek za sisteme i David, lik za povezivanje računa.

— Objasni nam još jednom – rekao mi je Boris kada smo se prvi put sastali.

Bilo su mi potrebni meseci da pronađem prave ljude. Boris je bio debeli ukrainac koji se specijalizovao za bezbednosne sisteme na velikim servisima. On je povukao Davida, malog, urednog švajcarca. Tip je radio za EFG pre nego što se zainteresovao za prevare i otisnuo u kriminalne vode.

— Šema je jednostavna – počeo sam. – Kao što znate, Blizard je najavio da će iz igre izbaciti grad Dartendal. Neposredno pre njegovog brisanja, administratori neće biti dostupni u tim sektorima. Kada ga oni napuste, mi ćemo uneti i pokrenuti Borisov program. On će tražiti i skupljati oklope, oružje, napitke i sve ostale predmete iz igre koje su igrači zaboravili. Njih ćemo prebaciti na klonirane naloge i odmah staviti u prodaju. Postoji ogromno tržište za te stvari, a naše cene će biti više nego povoljne. David treba da spoji sve račune i novac odmah prebacuje na Kajmane. Prodajni portali će pre ili kasnije provaliti da se nešto dešava, ali mi bi do tada trebali da budemo na putu za Brazil.

Posmatrali su me skeptično. Srećom, video sam da u njihovim pogledima ima i pohlepe.

— Kako znamo da nećemo izaći iz ovog sa sićom? – upitao je David.

— Dartendal je najveći vilovnjački grad u istočnoj Eziji. Kroz njegove kapije dnevno prođe više miliona igrača. Tamo nema bačve, kovčega i mračnog ugla gde neko nešto nije zaštekao. Borisov program biće u stanju da razlikuje govna od vrednih stvari i odmah ih gura na tržište. Ne znam na koliko para možemo da računamo, ali neće biti sića.

— A ako nas uhvate? – upitao je Boris.

— Onda smo najebali. Ovo je federalni zločin.

Došlo je vreme da ja posmatram njih. Nisu bili sasvim uvereni, ali osećali su krv u vodi. Debeli se obratio švajcarcu na meni nepoznatom jeziku, a zatim su mi se nasmejali. Dogovor je pao.

Tokom narednih nedelja radili smo grozničavo. Gašenje je bilo zakazano za petak, tačno u 12:01. Napokon, došao je i taj dan.

Osećao sam se užasno dok sam čekao na poslu. Morao sam da sačuvam pribranost. Ja sam imao zadatak da unesem Borisov program u sistem, odmah pošto se administatori isključe, pomoću naloga koji sam ukrao od jednog kolege.

Brojao sam minute, pretvarajući se da radim. Sve vreme, srce mi je tuklo kao poludeli bubnjar.

U 11:50 ustao sam i otišao u toalet. Čim sam seo na šolju, izvukao sam telefon i povezao se na server. Ruke su mi drhtale dok sam rasklapao jeftinu VR masku, i jedva sam uspeo da je navučem preko čela. Pre nego što me je snop projektora oslepeo, bacio sam pogled na zglob. Bilo je 11:56.

Na trenutak, kao i obično, imao sam osećaj da padam u bunar načinjen od svetla.

U sledećem, bio sam ispred zapadne osmatračke kule Dartendala. Kapija se nalazila ispod nje, lučni prolaz u visokom, kamenom zidu. Iza njega, vrhovi uvijenih alhemičarskih laboratorija i radionica prkosile su gravitaciji i ostalim zakonima fizike, zariveni u kobaltno-plavo nebo. Sve je bilo pusto.

Kolega kom sam pokupio nalog bio je čarobnjak 89. nivoa. Zavukao sam ruku ispod odore i dohvatio nešto što nije imalo oblik, boju ili težinu, već se samo nalazilo u mojoj ruci, kao singularitet koji ne pripada tom svetu. Bila je to Borisova programerska magija.

— Ušao sam – rekao sam kada sam se uverio da je sve u redu.

Njih dvojica su nervozno čekala u mom stanu.

— Da li je sve u redu? – upitao je Boris, što je meni zvučalo kao da mi se bog obraća sa nebesa.

— Jeste. Davide, da li si spreman?

— Samo položi skriptu unutar zidina i napusti server – naložio mi je Boris.

Pošao sam i stigao do samih kapija kada se pojavio on.

— Stoj! – naložio je.

Zaledio sam se u trenutku. Bio je to administator, neko je ostao, mislio sam. Već sam video sebe u federalnom zatvoru. A onda sam zapravo pogledao figuru. Počeo sam da se smejem.

— Šta je smešno, opsenaru?! – figura se brecnula.

— Šta se dešava? – uspničeno je pitao Boris sa neba.

— Ništa, ništa – odgovorio sam, brišući suze. – Bot, samo glupi bot. Još ih nisu isključili.

Patuljak u oklopu kapetana garde pogledao me je besno.

— Ko si ti i šta tražiš u Dartendalu? Ne vidim povod za lakrdiju.

— Pusti me da prođem.

— Reci lozinku, ako si prijatelj patuljaka i vilenjaka?

— Ne znam lozinku – rekao sam.

— Onda ne možeš proći – zagrmeo je i namrštio svoje smežurano lice.

— Mhm – promrmljao sam i bacio snažnu magiju.

Vihor je izleteo iz moje ruke i patuljak je pao kao džak krompira.

Prošao sam pored njega i spustio program na pločnik. Odmah, njena neopisiva materija počela je da se razliva.

— Krenuli smo! – uskliknuo je David. – Prodajemo!

— Šta je to?! Kakve su to zle čini!? – viknuo je kapetan, teturajući se kao pijan, ali sa oružjem u ruci. – Na ulicama mog Dartendala! Preko mene mrtvog!

Da je samo podigao čekić na mene. Ali, udario je program. Nešto se dogodilo, nekakva greška, a ta gomila skripti i rutina postala virus.

Nismo prodali samo sektore Dartendala. Prodali smo sve, kompletan inventar svakog igrača, milijarde i milijarde predmeta za nekoliko puta toliko dolara, eura, jena i juana. Igrači su kupovali kao da je sudnji dan. Za dvadeset minuta, svaki telefon u Blizardu je zvonio. Sat vremena kasnije, svaki telefon na svim svetskim berzama bio je ugašen.

Danas, nosim odeću od kože i živim od onoga što mogu da ulovim, nadajući se da nije radioaktivno. A ja sam jedan od srećnijih.

I sve zbog jednog patuljka.

„Tvoja majka je kurva!“

Uprkos odluci da će ovaj put istrajati, nije mogao. Suza kliznu niz obraz.

„Ti si kopile!“, nadoveza dečak iz šestog razreda.

„Nije istina!“, odgovori Damjan, drhtavim glasom.

„Kopile!“, začu iza svojih leđa.

„Kopile, kopile!“, oglasiše se oko njega.

„A šta je to kopile?“, prekinu ih Ana iz njegovog odeljenja a niko nije znao da odgovori.

Ispred sale se okupiše roditelji, iščekujući priredbu.

Muškarci su pohotno merkali ženu, kao da je nikad nisu videli. A imali su šta da gledaju.

„Vrati jezik u usta i prestani praviti budalu od sebe“, ukori žena, majka onog dečaka iz šestog razreda, svog muža.

„Kako te nije sramota da bleneš u tu kurvu?“, zašišta kao zmija, Anina mati, suprugu u uho a ostale žene pred salom su pokarale muževe, ne propustivši da bace otrovan i ljubomoran pogled njoj, Damjanovoj majci.

Udobno zavaljen u veliku fotelju i ne skidajući pogled sa jednog od ogromnih ekrana, gospodar reče:

„Vidiš li ti kakvog ja mamlaza napravi, Beliale? Umesto da uzme onu ciglu“, prst pokaza na ekran, „i da nekom glavu razlupa, on plače. On plače, Beliale!“

„Gospodaru, je l’ mogu da dobijem čašu vode? Hladne, ovde je mnogo vruće?“

Gospodar ne odgovori. Pijuckajući vodu sa ledom, prepusti se sećanjima na dan kada je pohodio palanke kojima onaj gore davno leđa okrenu. Tada je i ugledao. Mladu, lepu i nevinu, popovu jedinu kći.

Obrlatio je i naveo na blud u kukuruzima. Začeo u njoj sina koji će tamom na zemlji vladati i njegovu volju sprovoditi.

„I ovaj idiot da predvodi moje legije, Beliale?“, više je konstatovao nego upitao.

„Ipak, kakav god da je moj je. Ako dozove moje ime, samo jednom, učiniću ga najmoćnijim smrtnikom na zemlji!“

„Ovaj, smem da se poslužim vodom, gazda?“

Gospodar uhvati bokal, istrese vodu demonu pred noge i kratko odgovori, dok mu se oči crvenilom užariše:

„Gubi mi se s očiju, nakazo!“

Nakon priredbe, roditelji sa decom krenuše kućama. Tako i Damjan sa majkom.

„Sutra ću kod direktora, da završimo više sa ovim!“, govorila je držeći ga za ruku.

„Nemoj mama, još će više da me diraju!“

„E pa da vidimo“, odgovori puna srdžbe i nastavi „Sita sam ove palanke i dvoličnih kretena koji se prave fini u crkvi. Samo da dobijem onaj posao u gradu, odmah idemo odavde!“

Prolazili su sporednim sokacima izbegavajući podrugljive poglede naroda. A tamo, pred crkvenim dvorištem, grupa starije dece. Nemo ih prođoše, koračajući prema kapiji.

„Kopile!“ Začu se iza njihovih leđa. Majka se okrenu i posla ih dođavola.

„Kopile!“ ponovi se prozivka.

Tad se u Damjanu geni probudiše i gnev se rodi. Nikad ga nisu pred majkom prozivali. Polako dohvati kamen i hitnu ga. Kamen nađe metu, krv na čelu prsnu a dečak zaplače.

Opet se sagnu, pred zaprepaštenim očima majke i ponovo baci kamen. I taj nađe metu, još jedna glava se okrvavi i jauk se prolomi palankom.

Kada se po treći put sagnu deca se dadoše u trk. Ipak, kamen jednog stiže, on vrisnu i nastavi trčati držeći se za potiljak.

„Nesrećo jedna, šta činiš?“ začu se deda. Majka i sin se okrenuše ka gnevnim popovim pogledom.

„Ništa, deda. Vređali su me, branio sam se!“ Prkosno, uzdignute brade, odgovori Damjan.

„Oče, istina je, dobacivali su mu da je kopile!“

„More, ti da ćutiš bludnice!“ galamio je pop dok ga je bes obuzimao, a da nije, primetio bi kako se Damjanove oči u mraku crvenilom sjaje.

„Nego šta je! Kopile! Marš u kuću!“

Tek tad majka posta svesna okupljenog naroda. Sramota i tuga je obuze. Suza je suzu stizala a ulica se njenim ridanjem ispuni. Narod se smeškao, počeo šale zbijati.

Kad je Damjan to video, pljunu dedu snažno u lice i reče mu glasno, da svet čuje:

„Idi dođavola, dabogda u paklu goreo konju matori!“

„Tako je!“ Uskliknu gospodar pred ekranom te dozva Beliela. Nasu im po čašu hladne vode i nazdravi.

„Kad popiješ, donesi mi ono crno odelo, crvenu košulju i kravatu koja ide uz to. Cipele da mi se sjaje. Idem gore, sinu moći da predam!“

„Da, moj gospodaru!“

Pop je prestao govoriti sa ćerkom a ona nije izlazila od sramote. Damjana su u školi svi zaobilazili. Da li radi odsjaja u očima ili radi kamenica u džepu nije znao ali je uživao u njihovom strahu. Samo se Ana nije bojala. Konačno je mogao pričati sa njom, deliti užinu i šale sa simpatijom.

Jedno popodne zateče stranca u kući. Pio je kafu i pušio. Na majčinom licu vide ono što nikad video nije a za čim je žudio celi život. Video je osmeh sreće.

Stranac u lepom odelu bi mu poznat i namah blizak. Poklonio mu je praćku i pomilovao ga po glavi.

„Damjane, ovo je tvoj otac“, kroz suze radosnice prozbori mati, „obećao je kraj našim patnjama!“

Damjan se osmehnu, stranac takođe. Iz male kuće u dvorištu crkve isija sreća.

Nakon večere, otac zovnu sina u šetnju i oni krenuše.

Nedaleko od dvorišta, stranac stavi dlan na Damjanovu glavu a Damjan se iznebuha oseti moćnim. Toliko da jednim pogledom spali školu u kojoj je doživeo poniženja a za njom i crkvu svog dede.

„Damjane, sada imaš moje moći i moje slugane.“

„Upotrebljavaćeš ih mudro!“

„Razumem, oče.“

„Ispuni sebi želje kao što si maločas. Ispuni ih, jer smisao moći je u ispunjivanju svojih htenja!“

I Damjan sebi ispuni želju.

Šetali su pustim gradovima zemlje, noćili u apartmanima najvećih nebodera, oblačili se kod najboljih krojača i obedovali u najskupljim restoranima sveta.

Ponekad bi Damjan zastao da gleda ljude, sada kipove, uhvaćene u trenu i zamrznute u vremenu kako stoje nedovršenih pokreta, reči i misli. Nekad bi ih oslobodio večnosti da mu služe kao što je kuvare, služavke, krojače i sve ostale čije veštine bi mu zatrebale.

I Damjan konačno nađe radost. Više nije bio kopile, majka mu bi srećna. Do kraja života je uklonio ljude jer ljudi behu zli prema njima troma. Ponekad bi sreću pokvario otac i to onda kada bi se napio. Govorio bi:

„Mamlaz želi taticu! I porodicu! Mene, gospodara tame da pređe! Mojim moćima!“

Daleko dole, Belial je sedio u fotelji, pijuckao ledenu vodu i podmuklo se smejao prizorima na ekranu.

„Ameri su definitivno otkačena populacija.“ Kad to kaže Genoveva Lazarević ne treba sumnjati. Ženevjev Lazar je dva puta bila svetski prvak u klizanju ženskih parova sa Danitom Tikaram i proputovala je svet. „Oni sa istočne obale bi da pobegnu od noristera u Plejnz, kao da su tornada bolja. Jedino ima više prašine. Sa kišnog severa bi u u kišne uragane Golfa, oni sa Pacifičke obale... Ah, da... oni bi nigde, jer su već nigde. Niko ne poželi da se pomeri milisekund...“

„Drugu su priču pevali dok su verovali da mogu da otmu portal, da nameste neki međunarodni sud, da tuže za patent... Kad su shvatili da smo izvan njihovog vremena... E, da... sad bi da počnu neki biznis.“ Pantelija je opušten; njegov ugovor je večan, za odlazak u penziju može da bira vreme i mesto. Ako mu dosadi klimava stolica i svetske žalopojke.

Sv. Stefan je prestonica sveta otkad su počele katastrofe. Nekako je ispalo da je na dovoljnoj visini za sve svetske plime, čak se i glavni cunami pretočio i napunio Panonsku niziju. Ni šteta nije bila velika, nešto muškatli i čuvarkuća je propalo, lokvanji su pretekli. Dok su natezanja ko-će-koga trajala, nicale su palme. Oni koji su znali da plivaju isplivali su, a za sigurne placeve mogao se dobiti i poneki kontinent. Naravno, sigurno vreme ili neka bezbedna milisekunda s ove strane portala, posebno se naplaćuje.

„Pantelija, razumem što ovako mator ovde radiš, ali mi nije jasno šta je meni ovo trebalo?“

„Život ti je, moja Genoveva, kao moja klimava stolica; vremenom počne da se ljulja i izmiče, ali ako ne mrdaš mnogo guzicom, sedećeš još neko vreme.“ Zinuo je da nastavi, ali se oglasi sirena i uključi ekran sa spoljnog prijemnog doka.

Neobične oznake po ivicama i blago titranje površine okrenute doku, ukazivali su da to nije samo prozorsko okno kroz koje dvojica tehničara u rezeda mantilima uživaju u panorami Zembe zaliva.

„Imamo problem sa ovima što su poslednji danas...“

Genoveva i Pantelija se zgledaše.

„‘Ajde ti, Pantelija. Ja ću da pazim da ti se stolica ne raspadne.“

„Jeste li normalni? Ovaj je crn!“

„Da, ali kaže da je poslat od nadležnog...“

„Zapravo, izbačen, isfuran...“

„Iz naše prve filijale...“

„Mi nemamo prvu filijalu...!“ Pantelija se nakratko zamisli pa odmahne rukom. „Uzmite mu uzorak, da bude po protokolu... i gotovo...“

„Neće da zine... Ako zine, možda me ujede...“

„Dajte mu batak...“ Pantelija pokaza ka stolu gde im je ležala večera sa raskomadanim piletom. „Neće progutati kost.“

Trenutak kasnije, tehničari su sa divljenjem posmatrali Panteliju, a tamnoputi je glodao batak. Jedan je, ipak, sa meredovom u ruci, pazio gde će da baci kost; ako padne u vodu ode i drugi batak.

„A, drugi?“ Okvir sa membranom odšeta nalevo i u njemu se ukaza vikinški brod dug dvadeset metara, pun bradatih i rogatih ljudi koji su vitlali oružjem i dovikivali psovke. „Nisi mi rekao da je to gomila ljudi...“

„Rekao sam problem, a on se sastoji od gomile ljudi...“

„Ni oni neće da daju bris?“

„Ma, jedan me je pljunuo i to smo rešili...“

„Haplogrupa I1-M253... Odgovara, ako primamo sve sa I markerom...“

„Odbi ih... Nemaju b podgrupu...“

„Neće da odu... Kažu da će doveka da nas opsedaju, ovde...“

Pantelija počeša proređenu kosu i kao da je tamo našao rešenje. Nagao se kroz membranu i doviknuo:

„Hej, vi dole...!“

„Ako se ne predate, srušićemo sve, pobićemo vas, orobiti, žene ćemo silovati, decu...“

„Ček, ček, da niste pogrešili adresu?“

„Taman posla. Šesnaest dana veslanja na jug, dva dana je duvao Borej... Tu smo, otprilike...“

„Središte sveta! Vizantium...“

„Duvalo vam u glavi poslednjih dana...“, mrmlja za sebe Pantelija, „promašili ste, slabo vam duvao vetar, pirkao... Nego da odveslate vi još na jug... ili... bolje da uhvatite struju koja vuče na istok, pa se oduvajte Ištarom do sledećeg mora... izlaz bina desno... pa na jug... Čekaju vas tamo, odavno...“

„A, da mi prvo vas orobimo?“

„Pa, orobljavajte, ali ne smetajte. Imamo posla, ovde.“ Pantelija mahnu rukom i membrana se zgusnu kao kap odviše na lakiranoj površini. „Šta je sa Mrkim?“

„Nije baš naša haplogrupa, ali ima i nju... Ustvari, ima sve nebeske haplogrupe kao da su ga pravili iz prvobitne božje supe...“

Tamnoputom je sad pored očiju sijala i masna brada, a Pantelija mu sporo priđe i otrese sa njega dva bela pera kao da je sa galebovima doleteo. „Voliš jabuke, a?“ Čovek ustuknu korak, a Pantelija hm-nu par puta i gurnu ga ka osoblju.

„Spakujte ga negde na Čukarici. Može dobro da dođe za sledeće izbore. I, držite ga podalje od ženskih. Biće osetljiv na njih neko vreme...“

Udaljavajući se ka kontrolnoj sobi još je mrmljao:

„Kako naći pouzdano osoblje? U redu što nisu prepoznali Vikinge na putu u Carigrad, ali, Adama! I perje po njemu! Nisam smeo uvis da gledam, mora da Beli Anđeo još lebdi gore... Zašto nam niko nikada nije nagovestio da katastrofe, osim prostora, uzdrmaju i vreme?“

„Šta si to trunio tamo dole?“ Genoveva lakira nokte i sprema se da odlepša Daniti na Bulbulder. Promuvala ju je na svoje poreklo, uz kratak orgazam u čekaonici za uzimanje brisa i večno joj je zahvalna. „Vidim da sad puštaš i obojene...“

Pantelija dograbi svoju stolicu, uzdahnu i uvali se u nju.

„Ostavi me na miru. Ja nisam pravio pitanje kad si dovela partnerku sa Cejlona. Uostalom, ovaj test sa haplogrupama je veliko sranje...“

„Imao je pravu grupu?“

„Šta, pravu grupu? Imao je sve grupe sa spiska... I pileću bi mu našli da su potražili...“

„Misliš da je ovo pogrešno?“

„Izgleda da nije... Mrkog je poslao veći baja od tvog askurđela. Sa nebeskom pratnjom. Dali mu našu adresu...“

„Veći baja...?“

„Mda. Ko zna koga će nam još poslati u ovom rastrešenom vremenu...?“

Sa spoljnog doka se ponovo oglasi poziv:

„Ko je sad tako kasno?“ dreknu Pantelija.

„Pojma nemamo. Ogroman brod se nasukao...“

„Vikinzi nisu otišli?“

„Nisu Vikinzi... Ovo je neki belobradi sa silnim životinjama uz sebe... Imamo li haplogrupe za životinje?“

Pantelija se zaljulja na stolici i ona se raspade pod njim. Pružio je ruku ka ivici stola i promrmljao:

„Puštaj. Počinje...“

svako umire od svog pakla do pakla. danas su dijelili bonove za mozak. i jaja. mozak i jaja. sta dobrom drugu jos treba? a drugarici? mozak i jaja. dok je jaja i drugarica je atraktivna. ljubav ide kroz trbuh. jaje na oko. moze i bez mozga. mozda se tu nalazi greska. mozda nas to dovede do vesele katastrofe. mozak i jaja. i bonovi. i diktatura proletarijata. moglo je i bez mozga. samo jaja. da, bonovi za jaja. bez mozga. bez katastrofe.

nu, trazi se vesela katastrofa. razmislimo. vesela katastrofa, vesela katastrofa. diktatura proletarijata, bonovi, inflacija i vesela katastrofa i sest tisuca dusa. razmislimo. neka to bude omanji grad. recimo srbijanski. sest tisuca dusa, diktatura proletarijata, bonovi, inflacija i vulkan. da. vulkan bi mogao posluziti. sjetimo se bogate historije. nase. nas pompeji. nas herkulaneum. nas kartago. nas vulkan. bum. fitilj gori, ceka se prasak. tajac. corak. piramida! nasa. jebiga. jebiga. jebes vulkan. jebes piramidu. idemo dalje. sa ili bez plana. petogodisnjeg. bez mozga. u katastrofu. veselu.

a turci? turci bez jaja? sta ja tu mozgam? prica bez sanse. tihi i dzek, srboljubi i angjeli i skalopi. pisem bez veze. poput turcina crnca. sta ja tu mozgam? diktatura proletarijata. moja bez veze. turci. turci, sest tisuca dusa i vesela katastrofa. turci bez jaja. visoka glasa. urlajte mi narodnjaci. moglo bi proci.

dobro. sest tisuca dusa, pola muski, fratalj one. sestre. i turci bez jaja. pjevaju. nesretnik sam od rodjenja. sunce zalazi, mir, mir, mrtvo govno bez mozga pluta niz dunav. bez jaja. igraju se decki iz zemuna. sad jos trube i rakija. ne klepeci nanulama. i katastrofa. silazi sa neba na magarcu. ili bijase to blazena djevica i bezgrijesno zacece? blazena djevica bezgrijesnog zaceca silazi sa neba na magarcu. dolje sest tisuca dusa. i turci bez jaja. i piramida. stanka. repete. trube i rakija. sad bih trebao nekog dobrog dramaturga. za zaplet. zenskog. u donjem rublju naginje se nad pricu. misli. mami. dobro. idemo dalje.

bifidilis krece na maraton oko piramide. fioka i tuftur duboko uzdisu. pjevaju turci bez jaja. blazena djevica silazi. magarac ispusta tri brabonjka. konformisticki. zadivljena kolipsena razmislja kamo li toliko stane. koljena klecaju, ruka grabi gelender. navire sjecanje na sparoge. dvajspet evra za sve. sest tisuca dusa freneticno kliche. mi smo poslednji srbi! bez mozga. turci bez jaja i srbi bez mozga i blazena djevica bezgrijesnog zaceca. i diktatura proletarijata.

“Glogovog ti koca, Milune, okani se pogane rabote“ — govorila mi je rđa, ko da je znala u šta ću se izmetnuti. Ne prođe čisto ni godinu dana našeg zajedničkog života, kada se, vrebajući njenog ljubavnika, strmeknuh s merdevina i rascopah lobanju. I možda bih se fino upokojio, da se hulja od Radovana, tako se zvao dotični, ne vrati već sledeće noći da joj zagreje postelju i oliže suze — e, moj Radovane, koliko te slatko izjahah dok sasvim ne polude. A i dragani sam se svojoj, vala, krvi napio. Navraćao sam joj svake večeri i kucao po tri puta— jednom sporo, dva puta brže — ko mili joj Radovan— to, uostalom, i beše poslednje što čuh pre prskanja lobanje. Mučenica se nedugo potom bacila u reku. To sam valjda i hteo. Ostade mi Radovan, ali on se, posle nekog vremena, i sam poče bacati na sve četiri navaljujući da ga jašem — a to mi već ne beše gušt. Verovatno je tako i ona činila sa njim dok sam se blesav penjao po tavanu.

Završi se, eto, i to. I taman pomislih da ću se sada sasvim ohladiti i odmoriti— kad naiđe novo zlo. Selo se najednom sasvim raseli— pobegoše ljudi ostavljajući stoku, pokućanstvo. Kukali su o nekakvoj aveti koja im ne da mira, koja ih davi noću, a sve pitajući za nekog svog, za neku nesrećnu dušu kojoj se želi osvetiti. Cičali su izbezumljeni put okolnih brda, prizivajući sve svece kršili ruke čas prema suncu i onom zatvorenom nebu, čas u pravcu kuća koje ostaviše za sobom. Isprva se nekako podičih kako sam strašan postao pa od mene tako beže. Razumite — moj vampirski život već beše uzeo maha, pa i ono malo pameti što imah — nestade. Sad mi je omilio onaj glogov koc, a beli luk bih slasno pojeo da mogu da mu priđem. Crni Milune, ostaje ti da ispričaš svetu kakav je vrag zaposeo rodni ti kraj, pa da se moliš Bogu da te nestane. Nemojte se čuditi — i ubogi seoski vampir postaje religiozan kad spozna veće zlo od sebe. Ali krenimo od početka.

Prvih par dana u napuštenom selu beše mi zanimljivo. Imao sam na raspolaganju čitava stada ovaca i krava da pridavim kad ogladnim, a u gazda-Tominoj biblioteci nađoh i par korisnih knjiga — ako mi usfali „kulture” u ovoj krvavoj raboti. (Ima, more, i emancipovanih vampira — nemojte se čuditi!) Kako selo bi sasvim pusto, s prvim petlovima nisam morao da se krijem, već nađoh zgodno mesto u podrumu da tu odremam. Ali ono što se zbi već šeste noći sasvim poremeti tada mi već ugodan život ili smrt, kako god zvali ovo neobično stanje.

Spremao sam se da opet pročitam onu knjižurinu od čijeg me naslova — Faust — uvek hvatala nesvestica, ali, zabrinut za svoje zdravlje, odlučih da pre toga prikoljem kakvo živinče — da povratim snagu. Iziđoh u avliju— kad tamo, u dnu, neka ženska prikaza, sasvim razgolićena. I, što me još više začudi, ne uplaši se, već krenu ka meni. Jedino što u čitavoj njenoj pojavi bi neobično behu dva krupna crna oka bez beonjača — ali vampiru pihtijaste, sive kože i podbulog mrtvačkog lica bez kapi krvi to, složićete se, ne bi trebalo da smeta. A i od kako se povampirih, osećah još jaču potrebu za onim, da prostite, što mi je sopstvena žena, Dragica, za života uskraćivala dajući komšija Radovanu.

Najzad, već sasvim tik uz mene, čudnovata gošća me zgrabi za mišku, tako silno da ne stigoh ni da joj pravo osmotrim lice — a već mi njen jezik batrgaše po ustima. Onako — filmski-Bog je ubio — tako da mi prokuva ona preostala kaša od mozga. Izgubih glavu, bar onu polovinu koja ostade posle pada, i obljubih je. Kada se nakon tog nesrećnog čina pribrah i uspravih da je bolje osmotrim — umalo ne izdahnuh po drugi put kad shvatih da pored mene leži ona — moja Dragica. Ali ne onakva ko za života, bela i slabašna— vrag je odneo, već nekako strašna i crna ko noć. Dva užarena oka snagom glogovog koca probijaše mi pihtijastu utrobu i ja se onesvestih od užasa.

O, crni Milune, nečastivi te terao na one merdevine! Što bar ne pade s krova da se u komade razbiješ, nego navuče sebi i drugima bedu na vrat! Ne znam više ni koliko je prošlo od kada se desio susret. Pokušavao sam i da pobegnem, ali me ona uvek nađe i uvek vrati. Selo je i dalje mrtvo, niko da dođe u ovu pustoš. Jedino se, Bog će ga znati otkuda, vratio onaj ludi Radovan, te mi je on sada jedini prijatelj. Da — prijatelj, jer ovaj užasni strah traži društvo, bilo kakvo. A i navikao sam na njega — podseća me na psa koga sam imao kao mali. Stane onako na sve četiri i kao da cvili, jer je u ove dane postao sasvim nerazumljiv. Ničeg ljudskog u njemu. Ni u meni, ni u Dragici najzad. Ležimo tako ko tri leša — covek, žena i pas — nesrećna porodica mrtvaca, i sve češće pomišljam-mora biti da smo već u paklu. A može biti i da buncam od onolike „kulture”— vrag odneo onog Nemca! Ko jê još od knjige dobra imao, pa još od tuđe, nemačke?! Pih, je l razumeš, Radovane? Evo i Dragica nešto govori...

„Šugulu-mugulu tres, mesec je seo na kres, frigale-trigale kljuc, dodaj skočimišov pljuc, trapala-drapala šljus u devičinu krvcu pljus, kukulu-mukulu truć, kukulu... truć... truć... dođavola!“ Otresem, svom snagom pritisnem kočnicu i nalegnem na sirenu. Ni da se pomeri. Ukopao se na sred bele trake i kao da zove svojim razrogačenim očima, hajde, daj gas, udri.

„Alo majmune, si normalan? Sklanjaj se!“

Ništa, ni makac. Spustim prozor ne bi li me bolje čuo.

„Hej, bratac, tebi govorim alo, ’oću da prođem!“

Ma kakvi, k’o zidu da pričam. Zid mogu da zaobiđem, al’ njega ne. Dok radim smem samo da držim pravo, nikako da skrećem sa putanje. „Znaš, baš mi ideš na živce, čitav pos’o si upropastio. Sad ću morati sve iz početka“, meljem dok izlazim iz auta, „znaš ti li koliko para sam uzela za ovu vradžbinu i ode sve u ocov. Rad na daljinu je najskuplji i onda se pojaviš ti, gilipteru onaj nijedan. Mogao si i neku drugu stazu da odabereš, ali ne, ti hoćeš baš moju, ju kako me samo nerviraš...“

„E neću da se sklonim“, uskočoperi se, „hoću da pređeš preko mene, da perje leti na sve strane, eto to hoću. Da živim neću“, još prkosniji stav zauzme, taman da poželim želju da mu ispunim. E nećeš vala, ja na duši da te nosim, a-a, jok ja, nema šanse.

„Vidi momak“, rešim da okrenem ćurak i urazumim ga, ako ga pomerim nade za moj posao još uvek ima, „hajde da se ti i ja nešto dogovorimo. Ja ću ti pomoći da rešiš problem, a ti ćeš onda lepo da se skloniš, važi? A?“

„Jes’, ti ćeš da mi pomogneš, mož’ misliti. Nema meni pomoći. Gazi, bre, kad ti kažem. Si gluva?“

E da je situacija drugačija ne bih se puno razmišljala, života mi, tako bih ga slatko pogazila, ni okrenula se ne bih. Ovako, samo duboko udahnem i odbrojim do deset.

„Ti si izgleda toliko glup da nemaš pojma ko sam ja, kad ti lepo kažem da ću ti rešiti problem onda i hoću. I još ti ništa neću ni naplatiti. Šta te, aman, košta da probaš? Ništa. Hajde, pričaj više! Da čujem.“

„Ma, nema šta da se priča, bio sam glavni dasa, uvek sam mogao i sa svakom sam mogao, a onda se pojavio Sima, bog ga ubio, i ukrao mi moć. Sad više nisam nizašta, eto to se desilo. Katastrofa. Gazi, ženo božja, kad ti kažem. Gazi!“

„Ček’, ček’, ’ajmo polako“, uzdahnem i protresem glavom da mi se smiri nesvest od njegovih brzih reči, „koji Sima i kako ti je ukrao moć? Ništa te ne razumem.“

„Koji Sima? Nisi čula za Simu sa Siminog salaša? Pa svi samo o njemu pričaju. Sima najbolje gazi, Sima je najbolji, Sima ovo-Sima ono, Sima je baja. Jebo ih Sima, da bog da da mu se osušio! O Peri i njegovom salašu niko više ni da zucne. Na Peru su zaboravili, a salaš je propao. Svi pobegli kod Sime. Potpuna katastrofa. E zato Pera više ne treba da živi. Sad lepo daj gas i udri.“

„I to je sve?“ Lakne mi najednom.

„A šta bi ti? Da u priču upletem i pad meteora? Meni je i ovo previše. Nema više mog salaša. Propast. I nemoj da mi se smeješ, kučketino jedna, već gazi, ako misliš da pomogneš.“

Momak zna šta radi, stvarno ima dara da iznervira. Najrađe bih ga poslušala i prosula mu crevca, al’ mu se neću dati.

„Čuj, pošto svakako više nemaš šta da izgubiš, dajem ti ponudu koju nikako ne bi smeo da odbiješ. Ja ću učiniti sve da preokrenem stvar i vratim ti moć i sve tvoje devojčice. Ako uspem ti ćeš se skloniti, a ako ne pregaziću te bez po muke, veruj mi.“

„Hm“, nećkao se nevoljko, ali već sa malom nadom u glasu, „paaa ne znam baš...“

„Super!“ Poskočim brzo i veselo, gurajući u stranu njegovu nepoverljivost. „Dakle, ovako ćemo, vratiću ti tvoju moć, ali mi je za to potrebno nešto tvoje, mislim... da se razumemo, curama nije baš previše stalo do muške lepote, važnije im je kako radiš to što radiš, a ja ću napraviti da nikad neće moći zaboraviti tvoju radnju. Dakle, moraš se odreći svoje kreste. Daj mi je, skloni se u stranu i sve će vrlo brzo biti gotovo.“

„Pobogu ženo, pa da li si ti slepa? Vidiš li je igde na mojoj glavi?“ Zakrešti besno, mlatarajući braonkastim krilima.

„Vidi stvarno, uh, onda imamo problem, ne mogu bez kreste. Moraš mi je naći, moraš. Nema druge.“

„Pa kako da ti je nađem?“ Izbeči se iznervirano. „Eno je kod one prokletinje od Siminog pseta, onog Žmiksa. Napujdao ga je jedno jutro na mene, nisam znao šta me snašlo. Strašno je bilo, strašno... Iskljuc’o sam mu desno oko, al’ mi je krestu otkinuo i odneo. Natakario je na glavu i sad se peči po avliji, crko da bog da. Tako je i moja moć otišla, i sve moje kokice s njom. Ma, gotovo je, skrati mi muke više, gazi“, završi tiho i skrhano.

„No, no dečko, ma sve će to tvoja Mara da reši, nemoj da brigaš“, iscrtavajući prstima krugove oko njegove glave, „jak si ti momak. Pa zar jedno najobičnije pseto da te pobedi? Ma ’ajde molim te, možeš ti i bolje. Lepo se nakostreši i naroguši k’o što umeš, i put pod noge kod Sime na salaš. Vataj to pseto za gušu i uzmi šta je tvoje. Nije tebe Sima pobedio, razumeš? Nema Sima ništa, samo glupavu keretinu. Hajde! Glavu gore! Tako je, daj još malo tog perja, nadigni ga! Bravo! To je pravi Pera! Širi krila, daj da vidim pogled, to je to! Sad si pravi mrga. Trči, trči kol’ko te noge nose, samo trči Pero moj, juri kao oluja, ništa te više ne može zaustaviti...“

„Hoćeš me čekatiii...?“ gubio mu se odjek u šrkipanju sasušenog šiblja kroz koji je grabio.

„Hoću Perice, hoću, samo požuri.“ Gde da odem, propala bi mi čarolija koju sam skoro privela kraju.

Satima već, kraj uvrelog asfalta, prebiram bajalice po raskuvanom mozgu spremajući ih za povratak velikog ratnika.

„Mavo“, trgne me iz polusvesti, „ufpeo fam, Mavo! Lavlupao fam pfeto,“ i namesti mi se tik pred nos, sav izujedan, očerupan ali ponosit. Sa sasušenom krestom u kljunu, psećim skalpom na glavi i gomilom srećnih kokica iza sebe.

Nebo u glavi mi se pomrači.

Kugla izleti iz auta i eksplodira, zmija se izmigolji iz torbe i utekne, gavran sruši mrtav, bosiljak u mojoj ruci uvene, krilo slepog miša odleti. Ne!

„Joj Pero! Šta uradi?! Kokoš s kerećim ušima dok bajem!! Najgora kob! Moj dar! Upropastio si me prokletniče.“

„Kažem da nećemo stići na vreme!“ Milan pokaza sat generalu. „Sada je pola dvanaest, do Crnigrada ne možemo stići za pola sata!“

General se osvrnuo na svog pomoćnika, pukovnika Marića, i pokazao mu da uđe u helikopter. Milan nije imao druge no da se i sam popne.

Požar je zahvatio skupštinu, dobar deo centra grada, i sada je grabio ka naftnoj rafineriji. „Dobro je da sam ispraznio grad!“, viknu general. „Da sam pitao vas dvojicu, ceo grad bi otišao dođavola!“

Potpukovnik Milan pogleda pukovnika Marića. Ovaj slegnu ramenima. Eksplozija iza je potresla helikopter, ali je pilot uspeo da umiri letelicu. Plamenovi i oblaci gustog, crnog dima lebdeli iza. General ih je zagledao.

„Generale, ovo je treći grad koji smo evakuisali“, reče Milan. Zvuci obrtanja elise ispunjavali su kabinu. Nije bio siguran da ga je general dobro čuo. „Zar nije bolje... ZAR NIJE BOLJE DA PREKINEMO DOVOD NAFTE; TAKO NEĆEMO MORATI DA DONOSIMO... DRUGA REŠENJA!“

General je pogledao u pukovnika, pa u potpukovnika. „Znaš li, Milane, da sam imao psa?“

Milan upitno iskrivi glavu.

„Da, imao sam psa. Imao sam dva psa“, pokaza prstima. „Psi su čudne životinje. Možeš da ih hraniš koliko hoćeš, ali te na kraju svakako ogrebu. Ili su to mačke?“

„Ne razumem šta želite da kažete.“

„Želim da kažem, da su psi – ili mačke – nezahvalne životinje. Ja sam svoja dva psa ubio. Prosvirao sam im mozak.“ General klimnu.

Sat na potpukovnikovoj ruci pokazivao je sedamnaest minuta do dvanaest. „Generale, ako smesta ne presečemo dovod nafte, Crnigrad će biti u plamenu isto kao i Gvozden.“

General odmahnu glavom. „To se ovoga puta neće desiti.“

„Ali generale...“

„Milane, koliko si dugo u... Mogu da te zovem Milan? Milane, koliko si dugo u vojsci? Sudeći po tvom licu rekao bih ne više od deset godina.“

„Tako sam i mislio!“ General se podboči i pogleda kroz prozor. Bio je nasmejan.

Milan pogleda u Marića, tražeći podršku ili objašnjenje. Čovek do njega sleže ramenima.

„Koji je onda Vaš plan, gospodine?“, usudi se da pita.

„Plan?“ General se nasmeja. „Nema tu ‘plana’, potpukovniče!“ Njegov smeh je sada bio dopunjen Marićevim smehom. Milan pogleda pukovnika, ali ovaj se uozbilji i slegnu ramenima.

U kabini helikoptera moralo je da se viče za svaku reč, a Milana je sve više bolelo grlo. Duboko je udahnuo i rekao: „Kako mislite da sprečite u Crnigradu ono što se desilo u Gvozdenu?“

General odmahnu rukom. „To je bar jasno – upozorićemo policiju i vatrogasce; tačno ih uputiti u situaciju.“

„Ali to ste isto rekli i za Crnigrad! Desiće se nova katastrofa, nova evakuacija stanovništva! Ne možete, sigurno...“

„Momče, kad budeš imao godina i staža koliko i ja, tada ćeš moći da me učiš poslu. Dosta je pesimizma za danas – gradovi su u plamenu, pobogu, nije vreme za priču o čaši koja je poluprazna. Pesimizam u vojsci je smrtonosniji od otrova! Znaš li da je Hitler slučajno popio cijanid?“ Klimnu dvaput. „On je slučajno – slučajno – posegnuo za...“

„Ali generale...“

General podiže dlan. „Milane, ovo nije vreme za ishitrene postupke.“ On frknu. „Dopusti da napravim ‘plan’.“ Kratko se osmehnu, a onda nasloni glavu na sedište i zadrema. Milan je ućutao.

Kazaljke su pokazivale pet do dvanaest, kada su prošli iznad ispostave koja je regulisala protok i usmeravanje nafte. General je već deset minuta hrkao. Zemlja ispod je zadrhtala, dok su se posledice Marjanovog efekta prostirale kroz naftovodne cevi. Ispostava je počela da se urušava.

Deset minuta docnije, Gvozden se nazirao u daljini. Dan je bio vedar, ali tamna zavesa stajala je nad gradom. Milan nije morao da zagleda da bi znao – mnoštvo crnih dimova stapalo se u visini, isto kao i u Crnigradu.

U gradu, plamen je bio nošen itočnim vetrom; zahvatao je kuće i zgrade munjeviom brzinom. Milan je uhvatio generala za rame. „Gvozden! Generale, Gvozden gori!“

General je nekako otvorio oči i pogledao. Skupština grada gorela je sa svih strana, park do nje gubio se u vatrenim mlazevima istočnog vetra. Nekoliko lančanih sudara prekinulo je saobraćaj, i ljudi su poiskakali iz kola i trčali.

General je naredio pukovniku da zove policiju i vatrogasce, i naloži im da evakuišu grad. Za to vreme, on je helikopterskim megafonim bodrio Gvozdence. Vikao je da beže, i ne okreću se, jer je ruka pakla posegnula za njima.

Ugasio je megafon i pogledao u Milana. „Eto. Sve sam pokušao i... Neke stvari ne možeš sprečiti.“ Obrisa oznojano čelo rukavom. „Neke stvari se prosto dese.“

„Generale, šta ćemo sada da radimo?“, upita Milan tiše nego inače. „Vatra će se preneti na sve gradove koji imaju rafineriju u blizini... pričali smo o tome – Marjanov efekat čini...“

„Manite me efekata, Milane. Borimo se protiv požara ovde.“

„Generale, molim Vas! Ako ne reagujemo, i Visigrad će izgoreti!“

„Visigrad?“ Snažna eksplozija zanjihala je helikopter, ali pilot je uspeo da zadrži letelicu u vazduhu. „Poznavao sam neke mladiće iz Visigrada. Nisu bili najpametniji, ali im je srce bilo na pravom mestu.“ General teško proguta. „Oči i uši takođe.“ Pogleda u Milana. „Ako nas vreme posluži, stići ćemo tamo na vreme.“

„Nećemo stići“, reče Milan, „nema vremena...“ On prodorno pogleda u generala, i ravnim, sigurnim glasom objasni kako u ispostavama na periferijama gradova moraju da se spreče doticanja nafte. Rekao je da je to jedini način da se spasi stanovništvo. U suprotnom... prećutao je taj deo. „Svi znaju za...“ Prećutao je i reč ‘efekat’. „...havarije. Obletanjem oko gradova ništa ne postižemo!“

General je gledao u pukovnika, koji je potvrdno klimnuo. Još jedna eksplozija čula se iza, ali helikopter je leteo neometano. General je sada uzvraćao na Milanov pogled. Lagano je klimao, ponovo obrisao znoj sa čela i spustio ruke na kolena. Zagledao se u Milanov sat.

Ako krenemo na vreme do ispostave, Visigrad je spasen!

Sekundara je pratila svaki drugi otkucaj Milanovog srca.

General podiže pogled. „Mislim da su mačke ipak nezahvalnije od pasa. Kad stignem kući...“

Milan pogleda u pukovnika. Ovaj sleže ramenima.

Nikad nije izgovorio ni jednu reč, ali se videlo da voli da sluša moje. Dugo bih mu pričao kako je ona prelepa, da ima par očiju kao zvezde da su. „Ne boj se, mama je tamo“, pokazivao sam mu u svaku jednu zvezdu koja se sa drugom združila. „Imala je neka posla ovde, sad ima neka posla gore, jednog dana će doći po tebe. Ili ćeš ti naći nju, svejedno je“.

Otišao je jednog jutra, ja sam još uvek spavao. Ostavio mi je poruku, pravo majstorstvo, busen travuljine sa cvetom na svakoj jednoj vlati. Čovek je imao posla, nije da nisam bio ponosno razložan. Prošetao sam se avetinjom oronulog rudarskog grada, otpozdravio svakoj jednoj utvari.

Sklupčao sam se kolenima do brade, na samom kraju okna, duboko u jami. Nekako, tlo je još uvek bila toplo na dodir. Zagrabio sam u šaku sa poda i strpao u usta. Drugim mljackanjem ubedio sam se, o da, ovde ću da mrem.

Konačno, odveo me je da vidim odakle mu uopšte takve sumanute ideje padaju na pamet. Znali smo se tek nešto više od pola godine, taman dovoljno za nekome tačno upamtiti ime, lik, poneku karakternu crtu, sve u svemu površno upoznati osobu. Nažalost, kako je kafana samo jedna, a veći deo okolnih jama odavno suva, izgubljenost preostalih duša je bila osuđena na društvena udruživanja po sistemu “daj šta daš”.

„Vidi ovako...“, bilo mi ga je preko glave, bubnuo sam flašom o astal dovoljno jako da se pivo zapeni potopom kroz grlić. Verovatno sam se i upro u njega, junetinom od posle 10 piva, pogledom.

„I ti si isti kao sve ostale...“, uzvratio je treskom flaše o astal, „...ovdašnje džukele“, začkiljio se u veselu trojku što se, dubokim snom ophrvana, rasprostirala duž susednog stola. „Džukela! To si ti!“ Odgurnuo je stolicu da padom razbudi celu kafanu, uneo mi se prstom do nosa: „Ako će ti pomoći, pokazaću ti zašto je došao kraj vremena! Za mnom!“

Budila se. Lica mekog kao sitnim šećerom nenapuderisani kolač. Zagladio sam joj kosu iza uha, popravio svaki jedan pramen, ako je bilo takvih, štrčećih. Voleo sam je.

S vremena na vreme bi zaličilo, ali nikad to nije bilo toliko očito kao sad da će se stvarno i probuditi. Rešio sam da je se više ne plašim, mislio sam da je najbolje tako, sad ili nikad. Bio sam ubeđen da je najvažnije da budem pored nje, pa šta bude – biće i najbolje.

„Bila je boginja... Vidi je sad, svu smo je usvinjili!“, sknjusio se, seo na prvu izvaljenu kamenčinu što se ponudila, sve nevešto pokušavajući da ukroti šlic pantalona. „Skot si! Bestidnik! Mrzim te!“ zaridao je kao malo dete.

Dobar mu je bio tunel. Bez zamerki. Pedantno nadasve. Uvek sem pokušavao da vidim i karakter u izradi tunela. Obična rulja je to kopala da bi se prosečno kuče u teranju za mrmotom postidelo, otšepalo dalje gde ga niko ne zna i crklo. Ovde, kapa dole, kakva konstrukcija, istančanost svodova, prava umetnost. Coknuo sam jezikom kao naklonom i požalio za takvim osobinama.

„Ja tebe ninašta nisam silio. Priznaj koliko si dugo maštao o njoj. Nego, jesi l’ izvukao koliko odavde? Kakvo okno!“ prosto sam morao znati.

„Izrode!“ jecao je i dalje kao da za drugačije nikad nije čuo. „U stvari“, đipio je sa kamena, „jeste, ja sam kriv! Ja i niko drugi!“ nešto je kopao po nedrima. Rekoh sebi, sad kad još i srce iščupa, izbljuvaću se.

Gurnuo ga je pod grlo, nacerio mi se svim pejsažom natrulih zuba, namignuo pride, i opalio. Uf, jako! Odmah sam mu se ispovraćao, ali mi nije bilo ništa lakše, želudac se i dalje grčio, slika i ton su postali još posvađaniji.

Nagnuo sam se nad njega. Ništa nisam shvatao. Setio sam se pesmice još od kad sam bio mali. Moralo se trupnuti stopalom dvaput na svaki treći takt. Pljus, pljus. Otkud vodurina, tunel mu je suv kao moj džep?! Srušio sam se sedom u lokvu, skupio malo šakom odole, liznuo. I onesvestio se.

Zabravila se u svojoj kapsuli, ni pogledala me nije. Ako se pozdrav narađen od vatrenih sukanja takvim čime mogao nazvati, zahvalan sam joj bio i na tome. Ukipio sam se kao glupi potporni stub, mahnuo par puta, žmirkao na iskre paljenja motora. Gruhnula je konačno tunelom ka izlazu. Osetio sam da mi obrve gore. Jebeš obrve!

Mali je džikljao kao iz vode. Kad je stasao za pijuk, tome ga nisam učio, o ne! To nikako. Vodio sam ga uokolo, pokazivao mu kako šuma raste, gde to trava šuška i kad. Bio je nezgrapan, bojao sam se da nikad neće naučiti da se ljudski služi nogama, vrludao je.

Prvi put mu je bilo čudno što je naterao cvet da procveta, morao sam mu objasniti da se to u stvari tako radi. Dodirom i ničim više. Oduvek sam znao da nije moj, ali zar je to bitno?

Gledao sam je kako šara dugmićima, polugama. Za takve poslove stvarno treba više od dva para ruku. Ispravila se iz naslona, pramen joj se oborio, krenuo sam rukom da ga popravim. Zašištala je kao besna zvečarka, pao sam na kolena, nek’ radi šta će raditi, ima svo pravo.

„Zemljani, čujte i verujte, došla sam da vam pomognem“, mahnula je da se sva svetla popale, „Ja uvek pomažem!“ kapsula je zabrundala odronima zidova, „milioni će otploviti, propast je bliska, urazumite se!“

Jednom rukom je podizala gomile bljeskajućih mapa, drugom presložila gomilicu kamenčuća u oblik piramide, trećom upirala po mapama kao da brzinski deklamuje pesmicu. Četvrtom se zbunila i bubnula svom snagom o svoj prenapregnuti trbuh.

Pustio sam je da sama shvati.

Izgledala je kao da joj, ipak, treba pomoć.

„Ja sam kriv. I moj drugar, ali on se ubio, budala, tako da sam samo ja kriv“, otštucao sam.

Pipkala je i bockala tu izrasnilu na stomaku kao da nikad ništa slično nije videla.

„A i ti si kriva“, poskočio sam ceneći da je možda vreme za posvađati se po prvi put, „da nisi tako lepa, ničeg od ovoga ne bi bilo“. Vratio sam se u pokorno klečanje. „A i bili smo pijani...“, završio sam i zarekao se sebi da više usta neću otvarati.

„Mater vam“, kolutala je bljeskanjem u očima, „zar mene, ovako“, osetio sam da joj se slošava, „mene napumpati, stoko bezumna!“ sručila se natrag u svoje postolje. „Ja sam vam... bila... jedini spasss...“.

Popravio sam joj pramen. Skinuo graške znoja sa čela. Porodila se prekosutra od tog dana.

Svi likovi i događaji u ovoj priči su izmišljeni.

Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

— X51-R, proces reintegracije je završen i sada imaš izgled odrasle jedinke sa Zemlje. Moći ćeš neopaženo da se infiltriraš među ljude i prikupiš neophodne podatke. Imaš sat vremena za taj zadatak.

— Sat vremena — memorisano. F12-B, da li ću zatim biti vraćen na matični brod?

— Naravno, analizu ćeš obaviti po povratku. Potrudi se da u ovom roku sakupiš što više informacija o nivou inteligencije Zemljana. Dosta je vremena proteklo od kada smo modifikovali ljudski genom, vreme je da utvrdimo da li je njihova moždana aktivnost dovoljno napredovala. Bilo bi najbolje da kontakt ostvariš u blizini mesta ateriranja.

— ...u blizini mesta ateriranja — memorisano.

— Nažalost, X51-R, to neće biti tako lako. Posmatranje aktivnosti na tlu ovih dana ukazuje da je primicanje našeg broda primećeno. Oni očigledno misle da se radi o asteroidu, pa su evakuisali oblast za koju veruju da će biti pogođena njime. Nadajmo se da ćeš imati sreće u pronalaženju neke jedinke u zoni prizemljenja.

— Nadajmo se, F12-B. Neka mi je A00-A na pomoći.

— I šta kažeš, nisi odavde pa nisi znao za evakuaciju?

— Nisam odavde. A zašto ti nisi napustila grad?

— Biću bolno iskrena, nemoj da se cepaš, ja sam načisto zblajznula datum. Škrabam danima neku priču za konkurs, skrenula sam skroz, istripovala sam da je evakuacija tek sutra. Svejedno, tog njihovog asteroida nema ni za lek.

— ... ni za lek — memorisano. Vidim da koristiš neku mašinu...

— Mašina? Zipa ortak, ne bih ja mašinom zvala ovaj celeronski smrad sa crknutom baterijom.

— ...crknuta baterija — memorisano. A o kakvom se konkursu radi?

— Ma, to je konkurs na jednom forumu... zabava za isprazne mazohiste koji pišu i oralno agresivne posmatrače koji seciraju.

— ... seciraju — memorisano. Da li neko ipak preživi?

— Pa, ako ćemo pravo, postoji razlika u tretmanu polova. Ako je pisac muško onda će GA ispljuvati, a ako je žensko onda će JE ispljuvati.

— ... ispljuvati — memorisano. A ko su egzekutori? Članovi nekog Vrhovnog saveta, Akademije?

— Teško da će neko od njih ući u Akademiju... sad, kad su zatvorili klub. Znaš, prosečan forumaš je uspešno završio neki od teških tehničkih fakulteta, pa se sada neuspešno bavi lakom žanrovskom literaturom... a oni pametniji među njima nisu ni studirali. Rekla bih da su ovi potonji sačuvali živce, pa ne skaču na svakog ko im drma kavez.

— ... drma kavez — memorisano. Pa zar na tom forumu nema intelektualne elite, magistara...?

— Ima, ali ti su propali k’o žeton. Na poslu ih svi jašu, samo su čistačice ispod njih.

— ... ispod njih — memorisano.

— Od takvih se smoriš k’o patofnica nedeljom u vrtiću. A tek žene sa foruma! Doduše, količina gneva im opada sa kvadratom broja porođaja... Pojavi se tu i tamo i neki svetski-mega-car...

— Ti carevi verovatno diskutuju o ekonomskoj krizi u Mlečnom putu?

— O separatizmu na Plutonu koji je kolevka Sunčevog sistema?

— Grešiš, sinak!

— O problemima globalnog hlađenja vasione?

— Pa o čemu pišu ti najpametniji?

— ... o video igrama — memorisano. A ti? Ti si neki poznati pisac?

— Opa, počeli smo da se vređamo?

— Nisam imao lošu nameru...

— Ma, opušteno tebra, kontam da nisi. Svi ti vajno plodni pisci su u stvari seksualno disfunkcionalni tipovi, plitki k’o čanče za likovno. Ovaj konkurs je nešto treće. Naletela sam random na njega i lajkovala ga u cugu, primila se k’o vakcina... i evo, vidiš, upravo pišem priču... Na kraju krajeva, kad malo bolje razmislim, zar sam ja gluplja od drugih?

— Šta dobija pobednik? Tretman revitalizacije citoplazme? Nagradno putovanje u Idn? Vremeplov sa pogonom na četiri točka? Koja je nagrada?

— Nagrada? Nema nagrade!

— ... nema nagrade — memorisano. Zašto onda pišeš?

— Hm... valjda mi je dosadno i... privlači me ta neka neizvesnost. A znaš kako budalu da držiš u neizvesnosti?

— Sutra ću da ti kažem. Ha, ha... Kapiraš?

— Žao mi je, sutra neću biti ovde, moram sada da idem. Hvala na važnim informacijama.

— Eto, ne kapiraš! Nije važno, hvala i tebi na ćaskanju... Ode... E, vala, ovaj svet je pun budala.

— Pa, X51-R, kakvi su tvoji utisci?

— Razočaravajući. Ne mogu da verujem na koliko niskom intelektualnom nivou je jedinka sa kojom sam uspostavio kontakt. Toliko imbecilnosti i primitivizma zaista nisam očekivao.

— Dakle, moraćemo da odustanemo od naših planova. Bili smo puni nade da su Zemljani u međuvremenu dostigli nivo razumnih i inteligentnih bića...

— I da ćemo njihove neurone moći da koristimo kao začin u kuvanim jelima.

— Ne samo kuvanim, X51-R! Da samo znaš kakav omlet sa neuronima pravi moja žena... pipke da poližeš! Šteta... Za par hiljada godina opet ćemo obići Zemljane i videti vrede li čemu.

— Svakako, F12-B. Put začina je oduvek bio primarni cilj nas, velikih osvajača, ali besmislenost i nelogičnost koje sam video ne daju mnogo nade. Čak su se i oni klingonski crvi, onomad, ponašali smislenije.

— Da, ali moraš priznati da im je aroma grozna... Nego, vidim da si pun utisaka sa Zemlje, od toga bi se dala napisati dobra priča. Čuo sam da je Z97-Š iz sazvežđa Omega Minor raspisao konkurs, mogao bi da pošalješ kratku...

— Priču? Hm... nije to tako loša ideja. Dosađujem se... a volim neizvesnost... Na kraju krajeva, kad malo bolje razmislim, zar sam ja gluplji od drugih?

Država je donela odluku da iseli Novi Sad i da ga potom načini zatvorenim gradom. Zvanično objašnjenje, pred svetom, je da se ovo dogodilo zbog enormnog povećanja kriminala u Srbiji. Zapadni deo grada je otvoren samo za izlaz domaćeg stanovništva, a istočni samo za ulaz kriminalaca, narkomana i ostalog ološa. Niko više, baš tačno, ne može da tvrdi kako je do ovoga došlo.

Sve je počelo u glavnom gradu Srbije. Davne 2012. dr Voyager je uspeo da iskoristi paniku oko smaka sveta i da na 22. decembar zauzme Savske blokove sve do samog Sava centra u Beogradu. Izbezumljeni narod koji je noć proveo u šumi iznad Košutnjaka očekujući da kometa iz proročanstva udari i zbriše sve preko reke na novobeogradskoj strani nikada nije uspeo da se vrati kući iako se smak sveta nije obistinio. Dr.Voya je sve ovo mudro planirao.

Ljudi su se tog ranog jutra, srećni što su živi, vraćali kući. Još na mostovima su ih dočekali rafali i projektili doktorovih teško naoružanih boraca. Policija, pa čak ni vojska, nije mogla ništa da uradi. Predsedniku Srbije u to vreme nije odgovaralo da istina o ovom događaju izađe u javnost, pa je dao kratku izjavu u kojoj je rekao da je došlo do manjih nereda usled praznoverja narodnih masa. Svet je poverovao.

Voya je još kao vrlo mlad dečak u podrumu svoje zgrade koja se nalazila u Savskim blokovima napravio laboratoriju u kojoj je proizvodio najčistiji MDMA. Sirovinu za proizvodnju droge ecstasy je na veliko prodavao Česima dok je zarađeni novac čuvao u Švajcarskoj banci. Godinama je tako vredno radio.

Početkom 2012 počeo je da kupuje najsavremenije oružje i komunikacionu opremu od Crnogoraca sa Žabljaka odakle je i njegov čukun deda bio rodom. Unajmio je preko 300 najskupljih gerilskih boraca, Albanaca. Policija i vojska stvarno nisu imale šanse tog ranog jutra 22. decembra 2012. dan posle velike svetske katastrofe koja se nikada nije dogodila iako su je vidovnjaci predviđali godinama u nazad.

Voyina majka je bila vredna i požrtvovana domaćica koja je obožavala svog sina jedinca. Nosila je crninu i redovno išla na grob njegovog oca koji je poginuo davno, negde na bosanskom ratištu. Pokojni muž joj je bio jedini muškarac u životu. Otišao je na onaj svet još dok je ona nosila njegovo dete u stomaku.

Brižno je slušala sina kako godinama priča telefonom i ugovara poslove oko prodaje eksera koje proizvodi u podrumu. Bila je srećna što Bog misli na njih. Nije bila od onih majki koje svuda zabadaju nos i mešaju se deci u posao i ljubavni život. Skoro da nikada nije otišla do podruma.

Kao klinac, Voya nije propuštao ni jedan punk koncert. Nije bio od onih tetkica pozera što se foliraju da su punkeri. Bio je najbolji pogo dancer. Uspevalo mu je da igrajući pogo nikada, ali baš nikada ne skoči, a da pri tom nekoga ne šutne ili bar povredi na neki drugi način. Konstruktivna destrukcija je bila duboko usađena u njegove gene. Kao kamen bačen u vodu najkraćim putem je padao pravo na dno. Samo što se to dno kod njega, na neku čudnu foru, uvek pretvaralo u sam vrh. Nikada nikome nije verovao, a najmanje svojim zemljacima i sugrađanima. Imao je samo jednu tetovažu, na levom ramenu. Krug sa mrtvačkom glavom u njemu.

U njegovom životu gotovo da i nije bilo žena dok se nije pojavila Crna Nancy Lilith. Vitka mala, istetovirana punkerka, izrešetana pirsinzima, sa malim sisicama. Njene crne oči su bile prazne. Kao da joj je neko ispod čela stavio zavesu na kojoj su nacrtane oči koje sjaje. Jedino je Voya znao da se iza njih nalazi crno srce okruženo crvenim mesom koje se raspada.

Nancy je jednog dana prevarila Voyinu majku i odvela je u podrum. Mamu je strefio jak šlog od koga je tu na licu mesta preminula.

Predsednikova najveća noćna mora u to vreme na samom kraju decembra 2012. je bila da će Voya obistiniti svoje pretnje i sazvati konferenciju za štampu u velikoj dvorani Sava centra na kojoj će obelodaniti istinu o svom preuzimanju jednog dela Beoagrada. To nikako nije smelo da se sazna, jer bi to odložilo primanje Srbije u Evropsku zajednicu koje je bilo zakazano za 1. januar 2013. S obzirom da je Evropa tada već prebacila ogromna sredstva na račun Srbije, a vrlo brzo su se očekivale još veće donacije, predsednik nikako nije smeo da dozvoli da istina prodre u javnost. To bi odložilo i samo primanje u Evropsku zajednicu i donacije. Čak bi možda Srbija u toj situaciji morala da vraća neka sredstva koja su joj već poklonjena od strane Evrope kao znak dobre volje za dalju saradnju.

Voya je bio voljan da ne kaže istinu ukoliko bi mu predsednik ustupio fabriku lekova Galenika. Predsednik je hteo da mu postavi uslove tražeći Sava centar za Galeniku. Ovoga je to strašno razljutilo tako da je posle jedva pristao da uzme Galeniku bez da preda Sava centar.

Srbija je primljena u Evropsku zajednicu, a Voya je u Galenici nastavio da proizvodi MDMA i mnoge druge sintetičke sirovine za proizvodnju raznih droga. Postao je jedan od najvećih proizvođača takvih sirovina u svetu.

Pošto je bio vrlo vredan čovek, nije prestajao da radi. Pola zarađenog novca je i dalje ulagao u Švajcarsku banku, a za drugu polovinu je kupovao najmodernije oružje sa Žabljaka i plaćenike. Njegova armija je krajem 2015. brojala preko tri hiljade najiskusnijih svetskih gerilaca, što pakistanskih Mudžahedina, što Francuskih legionara, što Albanaca.

Predsednici su se menjali ali svi su slušali Voyu. U stvari, Voya je bio predsednik, a da to možda niko nije znao, pa ni on sam.

Njegovi plaćenici su kontrolu Savskih blokova doveli do same umetnosti. Niko ih nikada nije video. Niko nije mogao da tvrdi da su tu. Ali isto tako, niko nije mogao da uđe u blokove neprimećen. Snajperisti na krovovima betonskih zgrada su tačno znali koga i kada smeju da puste živog na svoju teritoriju. Logistička podrška je funkcionisala besprekorno. Najsavremenije digitalne radio stanice koje su iz sekunde u sekund automatski menjale šifru po kojoj prenose poruke niko nije mogao da prisluškuje.

Voya je puštao samo najavljene policijske patrole. Puštao je i da uhapse nekad nekog ko je uspeo da se pred njima sakrije u njegovim blokovima. Za uzvrat policija nije dirala njegove trojke na motorima koje su ponekad izvršavale eliminacije na Dorćolu. Voya je prestao da preti bilo kome. Dovoljno je bilo da pomisli na nekog i on je već bio mrtav.

2020 je doživeo svoj vrhunac. Hemijski fakultet u Beogradu mu je dodelio zvanje doktora. Postao je dr Voyager.

Iste godine predsedniku nije bilo ni malo prijatno kada ga je ojačala opozicija pritisla zbog šurovanja sa doktorom. Ništa nisu mogli da mu dokažu ali bližili su se izbori, a on je hteo da ostane predsednik. Čvrsto je obećao narodu da će se boriti protiv kriminala.

Obećao je dr Voyageru Novi Sad i besplatnu radnu snagu u zamenu za Novobeogradske Savske blokove u Beogradu. Krajem 2021 doktor je pristao, a predsednik je osedeo i ponovo pobedio na izborima.

Ulazak dr. Voyagera u Novi Sad sa istočne strane je označio, da je grad tog trenutka postao zatvoren. Iako je znao da samo on može izaći i ući kad god poželi iznenada je osetio blagu jezu. Osetio je i blago golicanje na potiljku te se spontano okrenuo. Ugledao je devojku koja je išla ka njemu.

Izgledala je kao anđeo na vrhu čiode. Dok je hodala činilo se da visi sa neba. Lepršava. Meka. Jedna od onih koja svetli u gomili. Za nju kao da nisu bile muke ovoga sveta. Dok su drugi gazili po užarenom tlu, ona je lebdela.

Devojka je ćutala dok je doktor gledao u njene oči koje govore. Sa njegove desne strane Crna Nancy Lilith je devojci pružala šolju toplog čaja u koju je prethodno krišom izručila tečni sadržaj iz lažnog metka koji je nosila oko vrata umesto krsta. Tečni sadržaj je bio koncentrisani rastvor MDMA substance proizvedene u dr. Voyageovim postrojenjima. Od sadržaja iz lažnog metka se moglo napraviti 100 000 pojedinačnih doza droge ecstasy.

— Jesi pio, Baueru?

— Nein, gospodin pukovnik!

— Pa šta baljezgaš, majke ti?

— Ponavljam, detektori letelice 224 otkrili radio signale iznad Novog Sada, Srbija! Dole ima živih ljudi!

— Jebaću ti znanje švapsko ako si me naguzio! Za mnom poručniče!

Pukovnik Dembo silovito uđe u kontrolu auto-letelica. Glasovi se namah utišaše. Nije se valjalo zamerati pukovniku. Naročito ne od onda kad je prvi vod brisao prašinu sa kupole i to spolja.

— Pre nepun sat, aparat 224 detektovao je dve radio poruke iznad Srbije.

— Pa šta čekaš, pitu od papaje? Puštaj!

Prsti pohitaše po konzoli, hologram grada se podiže i pucketavi glasovi

iz zvučnika, prekidani statičkim elektricitetom, preplaviše prostoriju:

— Policajac Hari zove centralu, ponavljam, Hari zove centralu

— Kažite Hari, Biba na vezi.

— Šta je danas za ručak?

Nakon par sekundi ženski glas odgovori:

— Koliko ste kazni napisali, Hari?

Snimak se prekide, glasovi nestadoše.

— Bog te poljubio! Prozbori pukovnik razrogačenih očiju. Svi prisutni se prekrstiše.

I prsti hitro zaplesaše po konzoli, ponovo.

— Šofer Đuro zove centralu, javite se!

— Centrala na vezi, Biba govori. Šta sad ne valja, Đuro?

— Hoću novi bus! Opet se srednja zaglavila! Sramota, bre!

— Nema ništa od toga. Popravi to i drži se reda vožnje!

— Još nešto, Đuro?

— Šta ima za jest?

Opet se snimak prekinu a hologram nestade.

— Sedam godina, moj Baueru, one glavonje gore nemaju pojma kako da srede virus, da ovo malo čovečanstva vratimo na zemlju a dole, eto, celi grad, živ.

Bauer odiže pogled ka staklenom svodu kupole na kojoj je tuce ljudi u skafanderima, s vanjske strane, brisalo prašinu. Iza njihovih leđa se ocrtavao Zemljin globus.

— Ja her pukovnik, baš tako, naučnici su dumkopf. Odgovori, odbijajući dim. Ne dešava se često da Dembo udeli cigar a gledati naučnike kako trljaju kupolu je retko zadovoljstvo.

— I gradski prevoz imaju, bog te poljubio!

— Imaju, pukovniče, imaju! Upravo se još poruka presreće i analizira!

— Od evakuacije na ovamo ništa o virusu nisu skontali, sem da zaustavi mozak kada inficirani zaspi. To smo znali onda, na Zemlji, kad je belaj izbio!

— Naučnici idioten! Reče Bauer i bi mu drago kad pukovnik potvrdi.

Na Fruškoj gori rampa broda se otvori a iz otvora džip skliznu u noć, u pravcu napuštenog grada.

Kružeći po njemu, Dembo reče:

— Sakrićemo se u napuštenu bolnicu, Baueru. Ujutro će se stanovništvo pokazati.

— Zašto ih nema sad, po mraku?

— Zato što si glup! Izdera se kroz slušalice zaštitnog odela pukovnik i nastavi:

— Ne’š ti meni švabo merak kontakta ’kvariti!

— Ne kvarim, pukovnik!

— Onda ne baljezgaj, nego reci šta su javili iz Lunar Sitija za daljne poruke?

— Spominju neku proceduru zdravlja koju rade svako veče, pred spavanje.

— Kažu zbog efekta procedure ne mogu noću ustajati, zato je grad pust.

— Joj glupana majko mila!

— Jesu, šefe, jesu!

Dembo, Bauer i doktor se smestiše u pustoj zgradi bolnice, čekajući svitanje.

Bauer ponovi testove koji potvrdiše koncentraciju virusa u atmosferi. Izvesti pukovnika o tome.

— Čim svane, uspostavljam kontakt radiom. Ako stanovništvo ne da uzorke krvi i tkiva, privodimo!

— Odlično, her pukovnik!

— Onda se lansiramo za Lunar Siti, damo uzorke naučnicima i spasemo svet!

— Bravo, bravisimo!

— Ne seri, Baueru.

Lekar i pukovnik zahrkaše u svojim zaštitnim odelima, a Bauer ode da cunja po napuštenoj bolnici. Naposletku nađe mrtve kompjutere u administraciji. Prikopča na njih svoj energo-modul odela i dade im iskru života. Ekrani, nakon toliko godina, zasvetliše.

Dokon, unese imena i nadimke petoro stanovnika grada koje je dobio sa Meseca.

I dok se sunce uzdizalo nad gradom, nađe poklapanje.

— Pukovnik Dembo, imam nešto važno da vam saopštim!

— Ne sad, Baueru, uspostavljam kontakt!

— Kuš! Šta je važnije od ovog istorijskog časa? Brisanje kupole, možda?

Bauer umuknu a radio uređaj se oglasi:

— Dobrodošli, dragi posetioci iz drugog grada!

— Bolje vas našli. Da li je to autoritet Biba?

— Da, gospođica Biba onlajn. Predstavite se.

— Pukovnik Dembo iz Lunar Sitija!

— To negde u Bačkoj?

— Pa malo dalje, gospođice, malo dalje. Vidite…

— Zainteresovani smo za vašu proceduru zdravlja. Mi ne znamo za nju.

— Ne znate, gospo’n Dembo? Pa kako živite?

— U zaštitnim odelima?

— Nedopustivo! U podne sastanak, da vas upoznamo sa procedurom!

— U ime čovečanstva vam najtoplije zahvaljujem!

— Ma ne budite blesavi, biće mi drago!

Lekar i pukovnik čestitaše jedan drugome pa onda sami sebi. Poručnik je odmahivao glavom.

— Baueru, trk nazad do broda i izvesti Lunar Siti da započnu pakovati prnje! Požuri, idemo sudbini u susret! Šta si blenuo ko tele?

— Ja znam kako su preživeli ovi ovde. Ali…

U podne, petoro stanovnika grada sedelo je naspram Dembe, Bauera i lekara.

— A gde vam je stanovništvo, nismo ih primetili? Upita pukovnik.

— Pa tu smo svi! Odgovori Biba.

— Ja htedoh da vam kažem, pukovnik! Umeša se Bauer.

— Ovo je procedura zdravlja? Pokaza Bauer na flašu vinjaka.

— Da, gospo’n Bauer! Odgovori Đuro a Bauer se okrenu Dembi.

— To vam htedoh reči kada ste me poslali na brod. Ovi ljudi su bili pijani kad je virus stigao. Sve vreme su ili pijani ili mamurni. Registrovani u bolnici kao teški alkosi! Zato nema više stanovnika, oni su stanovništvo!

— Jednostavno, moraju se našljemati pred spavanje da prežive!

— Pa, ako je tako, možemo celu populaciji napiti i odmah ovaj grad naseliti! Nek izrađuju vakcinu mamurni!

— Koju bre populaciju? Upita Biba sa luđačkim bleskom u očima.

— Preko trista hiljada ljudi čeka upravo ovu flašu, gore na mesecu! Uzdignutim prstom uzvrati Dembo.

— Tako, a? Baš moj grad? Kolji! Kolji bre!

Nož polete u grudi pukovnika, probivši odelo, satara u Bauerovu glavu a čekić prosu lekarev mozak po belom stolnjaku.

Sve troje zaginu u treptaju oka.

— Čuj molim te, da nasele moj grad sa onoliko ljudi, da nam popiju sve zalihe!

— Tako je, gospođice Bibo! Uzvrati Hari, policajac.

— Sad svi nazad na redovne aktivnosti. Grad mora da funkcioniše! Ručak u 14 časova. Danas, špageti sa tunjevinom.

Žikini klošarski dani potpuno su se izmenili kada je u tržnom centru Ušće nabasao na tavanska vrata s ključem u sebi. Provodio hladne dane po tržnim centrima. Hvala Bogu, bilo ih je toliko da ih je stalno menjao i nije padao u oči. Muvao se po spratovima, jeo neodnete ostatke hrane, sedeo za stolovima i gustirao prazne limenke, čitao novine, bludeo...

O, da, nije on bio budala. Sačekao je čitavih deset dana pre nego što se ponovo došetao do tih vrata. Bila su zaključana. Probao je ključ i glatko ušao unutra. Prostorija je vodila na krov i u njoj nije bilo ničega. Verovatno zbog toga brava nije promenjena.

Žika nije odmah imao jasnu viziju upotrebljivosti, ali kada se jednom uspavao i u kasnim noćnim satima otkrio da je sam u celoj zgradi, najednom mu se ukazao čitav novi svet. Nastojao je da ostavi što manje traga, tek tu i tamo pomalo hrane i pića iz otključanih frižidera.

Gotovo celu zimu i sve hladne noći proveo je po gornjim spratovima Ušća. Osećao se kao kralj. Nabavio je i pristojno odelo da ne bi odudarao od posetilaca tokom dana. Upoznao je raspored čuvara i radno vreme čistačica. A kada su dani postali topliji, shvatio je da mu je dosadno. Drugari napolju su se već pitali gde provodi svaku noć, posebno je u prozivkama prednjačio Sima, koji je zaposeo njegovo ranije skrovište.

— Imaš ljubavnicu, priznaj?

— Što je kriješ od nas, nije valjda toliko ružna?

Žika je shvatio da je vreme za akciju; svi će biti fascinirani; a Sima će lipsati od zavisti. Odabrao je dvadesetoricu i objasnio im plan. Odmah mu je bilo jasno da to neće ostati neprimećeno, ali ionako je stizalo proleće. A na jesen, ko još razmišlja toliko unapred?

Bilo je teško održati disciplinu u malom prostoru.

— Ne dajte Miletu da zaspi, hrkanje će nas odati.

— Ako prdemo svi zajedno oće li se to osetiti u prizemlju?

— Što nismo doveli neke žene?

U ponoć Žika komandova pokret.

— Hajde da učinimo nešto nezaboravno — reče Sima.

— Ne preterujte. A pre svega, hoću da vas obavestim da se proglašavam za kralja Ušća i odsad da me zovete Žika Kralj.

— Mrdaj kralju, podanici su gladni i željni.

— Budi šta oćeš, samo se skloni...

Rulja se razmilela po spratu, prvo oprezno i u grupama, a onda su počeli da se razdvajaju. Pokušavali su da dosegnu sve što se moglo dohvatiti, a onda se bacili na restorane brze hrane, otvarajući otključane i odvaljujući zaključane.

Žiki sve to nije bilo zanimljivo. Šetao se mirno, kao pravi kralj, posmatrao sa strane šta se događa, ubrzo odustao da ih sprečava da ne načine vidljivu štetu. Znao je da će posle ovoga biti glavni među klošarima u gradu.

— Kako pored ovoliko hrane nema pacova — rekao je neko.

— Zaviri u džepove, možda ti je neki zaostao.

A neko je odnekud dovukao lutku žene u prirodnoj veličini i onda su je skinuli i obeščastili.

Obili su trafiku i pokupili doslovno sve.

— Prvi put imam Playboy koji nije iz đubreta.

— S koje strane se ovaj tompus pali?

— Aaaaah, ovo se izgleda ne jede...

Priljubljeni uz spoljnje staklo neki su gledali napolje.

— Nisam znao da je ovakav saobraćaj u tri ujutru.

— Gledaj ovo, ljudi voze, ne obaziru se na semafor.

— Možda noću ne važe semafori.

— Ona dva su se čuknuli i ništa, nastavljaju dalje.

Žika je prišao prozoru. Kolone automobila užurbano su odmicale. Nešto tu nije bilo normalno. Često je sedeo gledajući raskrsnicu kod Hajata, ali nikada nije video ovoliko vozila. Svi su doslovno jurcali, ne obazirući se ni na šta.

Uskoro se desetak klošara sakupilo u pokušaju odgonetanja. A napolju, automobili su se proredili i uskoro sasvim prestali. Ulice ostadoše puste, nigde nije bilo ni pešaka, niti se išta micalo, tek pokoji pas lutalica.

— Kralju, podanici su ti se razbežali. Šta sad?

Žika nije bio glup, ali ovo nije mogao da shvati.

— Ima li negde neki TV, da vidimo vesti.

Bilo je mnogo ekrana na sve strane, ali nedohvatno visokih, bez daljinaca. Pojedinci su pokušali da se popnu na stolove i upale ih, ali nije uspelo.

— Izgleda da se nešto ozbiljno događa.

— Ovo je super, ljudi, svi su otišli i ostavili nam ceo grad.

— Žika kralj Beograda.

— Ovo uopšte nije dobro — rekao je Žika.

— Ne sviđa ti se da budeš kralj?

— Ma ne, razmislite malo, šta treba da se dogodi da ceo grad najednom pobegne.

Ali nije imao kome da govori, ako je poneko i bio zabrinut, krio je to.

Nešto kasnije, kao da su zaboravili apokalipsu koja se nadvijala nad njima, razmileli su se dalje u potrazi za zabavom. Sa strane, neko je kašljao tako da se činilo da će izbljuvati pluća... verovatno puši deseti tompus. Naslonjen na stub, neko je pišao. Nekolicina se domogla žetone za dečju igraonicu i nastala je neopisiva larma iz tog dela.

Šta može biti tako veliko da ceo grad pobegne? Pa ni kada je bilo bombarodovanje nisu ljudi ovoliko odlazili. Ni pomračenje sunca nije bilo ovako propraćeno. Možda neki miting, ali i ta vremena su prošla.

— Izgleda da dolazi kraj sveta — rekao je neko pored njega.

— Da li ćemo uopšte saznati šta se događa?

— Možda cunami. Čuo sam da uništava čitave gradove.

— Nema cunamija u Beogradu.

— Ti baš znaš! A zemljotres. Ili vulkan.

Žika pogleda u nebo. Na kojoj li je strani Avala?

— Možda se prevrnula cisterna sa radioaktivnim otrovom.

— Toliko načina da jedan grad bude uništen, a mi ćemo biti možda jedine žrtve.

— Bar ćeš umreti kao kralj.

Žika je odlučio da potraži Simu i konsultuje se. Simina družina je zaposela kuglanu, obili su restoran i upijali se. Retko ko je bio pri svesti.

— Simo, imaš li ideju zašto je ceo grad poludeo i svi se razbežali okolo?

Sima ga je odmerio klateći se, a onda prasnuo u smeh.

— Ne mogu da verujem da su me shvatili ozbiljno.

Sima se prevrtao od smeha, drugari su već ležali okolo pijani.

— Reci mi? — ponavljao je Žika.

— Čista zajebancija. Pozvao sam policiju i rekao da su islamske samoubice zaposele Ušće i da će tačno u 7 ujutru aktivirati hidrogensku bombu ukoliko Srbija odmah ne prizna Kosovo.

— Kao u Moskvi pre deset dana. Čečeni. 50000 mrtvih.

— To mi je dalo ideju. Može biti da su me zato shvatili ozbiljno.

— I te kako. Ceo grad je evakuisan.

— Pa šta? Šta mogu da urade? Pohvataće nas, malo ispitivati, oprati, nahraniti i pustiti. Kažem ti ja, nezaboravna žurka.

— Ti si idiot, Simo. Ko želi da hvata samoubice sa hidrogenskom bombom?

Spolja dopre siloviti zvuk borbenih aviona.

„Ало сине. Где си пошо.“

„Mолим? Mени кажеш?“

„Мом покојном деди јебо ти пас матер.“

„А. Изгледа да сам на правом месту. Јеботе, шта је ово. Нигде никога напољу. Да ли у овој јебеној рупи могу да попијем неки курац? Јеси ли ти јебени келнер, пичка ти стринина?“

„О матер ти јебем сељачку.“

„Ијао. Ијао.“

„Шта ти je, бре, момак? Који ти је курац па псујеш к’о кочијаш? Јеботе, зар не видиш с ким причаш?“

„Зашто? Па, и ви тако причате, а и професор Архиепископ Сава се тако изражава. Читам ту његову јебену литературу за пријемни већ пар недеља. Знаш, ја бих да се упишем на ту курчеву књижевност. Зато сам шест јебених месеци раније дошао на те усране припреме.“

„Каже се: Ајатолаха.“

„О јебем ти матер сељачку.“

„А шта мислиш о овоме? У Tипу пише да Черчил Брадерсима не брани први голман. Замена је из јуниорског тима. Шеснаест година. А дали егал меч.“

„Ма не јеби ме с индијцима. Нађи их ти на меридијановој листи.“

„Види у Балкан Бету. Они имају све. Зови Шиљу Малогкеца. Тај спава горе на Брду у Бету.“

„Не јавља се.“

„Синко, ’ајде буди корис’ан. Пребаци на 537. Квоте за целу недељу. Умеш?“

„Умем. На РТС-у један 666 стално гледам вести из културе.“

„Јеси нашо пизда ти материна. Треба ти пет минута да нађеш једну јебену страну.“

„Ево. Само да окрене. Churchill Brothers-FC Air India. A што су црвена слова?“

„О јебали их монсуни подавили се дабогда. Са све јебеним светим кравама и оним скинхедом. Говна будистичка.“

„Хиндуистичка. Занимљиво, а читао сам да је у Индији летњи монсун много гори него зимски.“

„Занимљиво. Чито си. Е јебале те и књиге. Јел пише у тим књигама како да прођем тикет.“

„Хм, чудна коинциденција. Сад сам баш завршио једну у којој типу треба лова и он од женске која је дошла из другог мултиверзума у коме се ријалити већ завршио, и зна се ко је победник, па он игра на тог типа и заради новац.“

„Ти си бре стварно луд. И још си неписмен. Курац ћеш да упишеш књижевност. И немаш појма са животом.“

„Курац руси играју по овом времену.“

„Знате, пре него што сам пошао из Бајине Баште, била је нека емисија да је у Русији ненормално време за ово доба године.“

„Јеботе у типу ништа не пише а данас изашо. Како да играмо кад не дају ни основне информације.“

„Могуће је да то намерно раде да би људи теже пролазили тикете.“

„Јеботе како човек да прође кад је сваки меч намештен а јебене новине издаје та иста багра. И оне хрвате у немачкој похапсише. А милоје имао добре дојаве преко мамићевог кума. У пизду материну.“

„Ма, нека књига. Фантастика. Паралелна Србија у којој вукодлаци одређују судбину Другог светског рата. Морам да прочитам. Један пријатељ ми је рекао да је чуо да на пријемном може да буде питање из ње.“

„Јеботе шоне оставио сам овде два имања а вама ни један једини јебени телевизор не ради.“

„Јеби га. Шта да радим? Видиш да нема струје.“

„Курац видим.“

„Па већ полако свањива.“

„А где који курац да видим да ли руси играју. У владикавказу почињу у пола девет.“

„Имам у магацину онај агрегат што смо користили за време бомбардовања. Идем да видим да ли ради.“

„Шта је сад са телетекстом.“

„Немам појма. Нема никаквог сигнала. Рикнуо и телевизор и сателит. Вероватно ни у Таковској немају струје.“

„А у курац. Није ни чудо што нема струје каква смо земља. Онај гаврило матер му јебем где баш њега да нађе да га убије. Сто посто би сад били ко америка.“

„Молим? Кога да убије?“

„Е јеби га. Ти ни историју не знаш. Јеси звао ланета.“

„Јесам. И даље ништа. Сад изгледа да ми је и батерија на мобилном отишла. Нема сигнала.“

„Гони га у курац. Спавај. Видећемо ујутро.“

„Јеси будан.“

„Јесам. У ала бије кроз ова стакла.“

„Изгледа да је свануло. Јел ти боље.“

„Јесте. Само ми мало зуји лево уво.“

„Знашта сине. Чито сам и ја једну књигу прошле године кад ме склепаше. Има нека добра маторка што се не плаши брзе вожње. А неки срби у босни склонили неке јебене амере на неку ливаду. Ту је и неки готиван амер. Гадан тип. Сав избраздан. Шоне јел прорадило.“

„Онда неки наш гастро пичи аутом по неким босанским вукојебинама. Јебига пустише ме после четресосам сати. Не знам шта је било после. То је књига а не ове твоје.“

„Никад чуо. Како се зове?“

„По... у јеботе...“

Nakon boravka u zemlji Huinhma, neko vreme sam proveo u Engleskoj, živeći sa konjima i hraneći se isključivo ljudskim mesom. Nisam vam se dugo javljao, s obzirom da sam rešio da ne razgovaram s ljudima, a vi koji ovo čitate, ste u najboljem slučaju ljudi, pa se sigurno pitate zašto se uopšte i sada javljam. Ne znam ni sam, verovatno zato što me je ljudska glupost još jednom nedvosmisleno užasnula, pa moram da se pismeno obratim jednom delu tih glupaka.

Danas je u 15.30, dok sam ručao džigericu pokojne Seni Flaming*, naišao poštar i doneo kovertu na kojoj je pisalo „Zvanično upozorenje iz Odbora za ljudska prava“. Bio sam spreman da istog trenutka napisano ubacim u šporet, ali me je zaintrigirala mogućnost da su ljudima neka prava oduzeta, pa sam rešio da pročitam pismo.

Mole se građani da napuste grad, iz Seizmološkog zavoda je stiglo obaveštenje o predstojećem zemljotresu koji će uzrokovati erupciju vulkana i naneti veliku štetu stanovništvu. Ponesite dragocene stvari, ali zapamtite da je život najdragocenija stvar koju imate. Brod za Irsku polazi u 18 časova i zasad ima dovoljno kapaciteta da primi sve zainteresovane.

„Život je najdragocenija stvar koju imate.“ Pazi, molim te. Kao da je to univerzalna vrednost koja je primenljiva na sve ljudske živote. Neki primerci ove vrste su mnogo dragoceniji kad umru. Ja, na primer, jednog pokojnika mogu da jedem i do dve nedelje, a živog čoveka ne mogu da gledam dva minuta.

Druga, načisto glupa stvar je pominjanje bilo kakve seizmološke prognoze. Živimo u 18. veku i još uvek nismo u stanju da predvidimo zemljotres. Kao da ne znam da opet planiraju da dovedu rusko putujuće pozorište, pa su rešili da očiste grad od moralista kako bi javno orgijali. A to je bljutavije od svake prirodne erupcije. Sva ta usplahirena tela, znojava i balava, obline i sline, sluz i razne tečnosti... Ne, hvala.

Vi, naravno, ne možete da naslutite šta sam sledeće uradio. Napisao sam pismo (u stilu Blekvuda Marša) prijatelju u zemlju Huinhima, trudivši se da objasnim kakav sam transfer gluposti doživeo prilikom čitanja pisma iz Odbora. Zamolio sam ga da me ugosti još jednom, objasnio da se i moji konji mogu lako adaptirati, da pokuša da razume neizbežnu situaciju u kojoj se nalazim, gde glupost izaziva inrupciju mozga. U odgovoru koji je ubzo usledio, stajalo je da su i oni proterani iz svoje zemlje, a uzrok tome je nerazumno razmnožavanje* Jahua. Na svu sreću, domaćini Zemlje Čuda su ih lepo ugostili, te pozivaju i mene da se pridružim.

Izašao sam iz kuće, pogledao uspaničenu masu kako se penje na brod za Irsku i opet pomislio koliko glup može biti Blekvud Marš da me pozove da se vozim brodom, ne shvatajući koje sve mogućnosti za putovanje ima jedan književni lik. Okrenuo sam svoju trenutnu spisateljicu i zamolio je da mi obezbedi putovanje do Zemlje Čuda.

Nikakav problem. Odvela me je do potoka gde je Alisa prvi put ugledala Belog Zeca i rekla da tu sačekam da dođe isti taj Beli Zec, s obzirom da jedino on zna put do prave rupe.

U Zemlji Čuda su me dočekali kako dolikuje. Napravili su prženice na kojima je pisalo – Popij me.** Zatim su me pozvali da prisustvujem ceremoniji venčavanja Neba i Pakla. Bilo je očaravajuće. Odavno nisam bio tako ushićen. Potražio sam prijatelje Huinhme i predstavio im svoje konje. Tada mi je stari Huinhim rekao za prilike u Engleskoj, sa kojima je upoznat posredstvom životinje koju sada ne bi da imenuje. Zna tačno šta spremaju i zašto su evakuisali stanovništvo. Nisu orgije, kaže. U pitanju je dolazak takozvanog Antihrista. To je, zapravo, jare koje treba da im obznani konačnu odluku Nebesa.

Naime, na početku sveta behu životinje. Onda Bog, zbog prenaseljenosti pošalje ljude sa tri planete iz sazvežđa Orion na Zemlju, da se šire i mešaju. Na Zemlji behu životinje, bića sa razumom i osećanjima. I Bog vide da to nije dobro. I reče Bog: Jedite sve što se miče. I ljudi jedoše sve što se miče. I dinosauruse, i meteore i svinje. I Bog vide da je dobro. I reče: Jedite još malo. I ljudi jedoše. Stvori se nova zajednica ljudi i ljudi jedoše. I vide Bog da je dobro i blagoslovi micanje. Onda reče Bog: Evo, dajem ti Razum, tvoje je da ga ne koristiš. I vide čovek da je tako lakše i poveruje u Boga. I onda čovek pojede jabuku, a Bog kaže: Jabuka se ne miče, proklet da je tvoj rod, jedi ono što se miče i gubi se iz Raja.

Slušao sam priču, kao da je slušam stoti put, sve mi je zvučalo več poznato. Odnekud. Zanimalo me je jare i odluka Nebesa. Ispostavilo se da je to najmanje bitno, zato što su jare dosad već pojeli, a stanovništvo su evakuisali da bi spremili jaretinu i pojeli je sami. Blekvud Marš i Lepa Brena.

Bio sam užasnut. Još jednom sam bio užasnut ljudskom glupošću koja je učinila da se osetim kao junak neke jeftine humoreske sa elementima fantastike. Dođavola s vama ljudi.

Budale. Lepo sam im govorio – u Knjizi Sidarte Drugog Gautame jasno piše – četiri jahača će doći i pružiti nadu učmalima. Poseći će ohole, i oboriti zabludele. Uništiće sve što tišti čoveka. Osvetleće staze koje vode u nirvanu.

I šta su oni rekli – ti si crnjak. Religija se ne maže na hleb. Religija ne čini ništa što je dobro; samo opominje, i plaši. A i religijske pesme su uvek o bogovima... dosadne su.

Ulice mog gradića načičkane su banderama, koje su načičkane zvučnicima. Sa zvučnika se uvek čuju narodnjaci. Sidarta nije voleo narodnjake. Rekao je da nikada ne bi postao sakja muni da ih je slušao. Biti sakja muni značilo je lišavanje svega što je površno, na prvom mestu muzike. Na drugom mestu svinjetine. Biti sakja muni značilo je udarac u živac prolaznosti. Svetlo je apsolutno. Apsolutnost je... pročitaću šta sakja muni kaže o apsolutnosti.

Četiri jahača doći će u podne. Tako je Sidarta učio. Svima sam govorio da se okanu narodnjaka, ali me nisu slušali. Slušali su narodnjake. Kunem se, u ovom gradu svi su pevači, svirci ili tekstopisci. Svi misle da su nešto. Ne smem ni da pomislim šta će Sidarta reći o njihovoj karmi, kada jednom stane pred njih. Šta će mu reći? Čak ni ja ne znam šta bih mu rekao, a oni? Otpevaće mu neku baladu? Ili će zavijati kao na koncertima? Neće ni znati koji će ih vetar odneti ispred Sidartinog lica... ali to neće biti Južni vetar. Biće to... biće... pročitaću šta Sidarta kaže da će biti.

Pogledah na sat. Pet do dvanaest. Sad će. Kako da dočekam četiri jahača? Ko su oni, šta piju, jedu? Šta ponuditi nekome ko prebiva kraj skutova Sidarte još od kada su stubovi sveta postavljeni na slonovska leđa?

Napolju su ljudi živeli kao da je ovo još jedan dan. Zvučnici su bili glasno pojačani...

„U mojim gaćama, ljubav se krije, proveri da l’ je tako il’ nije...“

Ljudi su šetali ulicama, pevajući, držeći se za ruke. Sa prozora sam mogao da vidim mnogo izgubljenih karmi. I sve će one svedočiti o svojoj prolaznosti. Nasmejah se.

„Shvati me dušo, zbog tebe pijem, zato u gaćama ljubav krijem...”

Zvučnici zanemeše. Moj veliki sat tri puta je zazvonio, najavljujući podne. Pljesnuh rukama. Samo što nisu! Samo što nisu! Nema više narodnjaka! Nema više hiljadu i jedne pesme o gaćama i ljubavnim zauškama, ma šta to značilo. Na red je došla svetlost! Sakja muni će tražiti odgovore! A ovi nikogovići neće moći da mu udovolje! Osetiće gnev!

Vetar je zaurlao, porušivši zvučnike. Nebo je pomodrilo, i oblaci su se spustili niže. Tišina se prostrla. Ljudi iza mene su zastali i gledali se. Nisu razumeli. Nedostajali su im narodnjaci.

Brzo sam sišao na ulicu i pogledao. Kao što je i najvljeno, četiri jahača dojahivala su sa severa, sada oko dvesto metara daleko. Nisam mogao jasno da ih vidim, ali sam uočio da su ljudi u njihovoj blizini padali i vriskali, dok su neki bežali, udarali o bandere, pa padali, ustajali, bežali... U trbuhu mi je titralo nešto što nisam iskusio ni dok sam čitao Sidartine knjige. Ni dok sam učio o stazama nirvane. Plakalo mi se. Smejalo mi se. Onda sam kinuo. A onda mi se opet plakalo.

Svakim trenutkom ulice su postajale praznije. Neki od mojih sugrađana su odmah uskočili u kola i pojurili, drugi su se malo zaboravili u svom strahu, pa su trčali ka jahačima... Ali kroz deset minuta, grad je bio tih. Ostali su samo skitnice, pijanci i ljudi bez boje u licu, osećaja za vreme... I ja.

Jahači su se približili na dvadesetak metara. Stakleni izlozi oko njih su praskali, bandere se krivile, gume na automobilima pucale... a oni su lagano jahali.

Bili su na nekoliko metara od mene. Svi su bili u crnim odorama, sa kapuljačama koje su im prekrivale lica. Bio sam spreman.

„Neka bi svetlost velikog Sidarte počinula na vama!“

Jahači su me gledali. Možda. Nadao sam se. Kapuljače su im prekrivale lica, tako da nisam mogao da utvrdim u koga gledaju svojim pravednim očima. Možda u mene. Možda u mortus pijanog odrpanca iza mene, koji nikako nije mogao imati odgovor za proneveru svoje karme i podarenih kosmičkih sila. A možda i u mene. Možda u ženu koja je grcala preko puta, držeći se za uši; narodnjaci su joj ostali zaglavljeni u čulima, i želeli su da joj napuste telo, a to je moralo boleti. A možda...

Raširih ruke i ponovih, glasnije: „Neka bi svetlost velikog Sidarte počinula na vama, o moćni jahači!“

A oni su jezdili. Tiho i odvažno. Prošli su pored mene i nastavili ka centru grada. Pošao sam za njima.

Oko nas, svaka bandera se krivila. Svako staklo je pucalo, a vodovodne cevi praskale. Pravedni će hodati uzdignute glave, govorio je Sidarta. Da. Tako sam i ja govorio. A nisu mi verovali. Osetiće naš gnev!

„Usporite“, rekoh, koračajući za njima. „Ne mogu da vas...“ Sigurno me nisu čuli. Od svog praskanja i škripanja – nije bilo ni čudo. Potrčao sam.

Ali sam ipak zaostajao. Njihovi konji koračali su polako, ali ja ih nisam mogao sustići.

„Kuda idu?“, izustih. Pogledao sam levo. Skupština grada je bila u onom pravcu. Zar ne bi trebalo tamo da se upute..? Zašto su...

„Hej! Jahači velikog Sidarte Drugog!“ Nisu me čuli. „Jahači, gde ćete tamo? Tamo nema...“ Tamo je izlaz iz grada. Šta rade?

„Kuda ćete?!“ Bili su pedesetak metara daleko. „Kuda? Hej!!!“

Titranje u stomaku mi je nestalo... ali se vratilo u obliku grčeva. Ove četiri budale bile su daleko od mene, i sve i da sam mogao, ne bih vikao. Samo sam stajao i pitao se zašto su pogrešili. Zašto su se oglušili o Sidartin zakon? Kako su mogli da napuste jebeni grad?

Pognuh glavu, trenutno osećajući kajanje zbog psovanja. Psovanje je pogrešno, čak i kad se grešnici psuju. Nije trebalo da im se obradujem. Ponovo ću čitati Sidartine reči, ovoga puta do kraja...

„Ti si moja tuga, al’ ja imam druga,

Ti si moja žena, tuga prekaljenaaaa...“

Moglo je da se dogodi i u ponedeljak. U stvari, da su prosečnom stanovniku Zemlje dozvolili da bira najbolji dan za smak sveta, on bi odabrao prvi radni dan u nedelji. Pogotovo ako je za vreme vikenda prisustvovao autentičnoj srpskoj slavi. No, to ne bi izmenilo činjenicu da je svet, iznenada i na kratko zaprepašćenje većine, u četvrtak predveče nestao. A uzrok svemu bio je Krivi Stojko.

Probudio se u alkoholnoj izmaglici jeftine rakije. Kafančina na Ibarskoj ga je dotukla. Doduše, ni on joj nije ostao dužan, i to bukvalno, ali ništa nije mogao da uradi protiv sećanja na bančenje, zaostalog u vidu glavobolje i zadaha kojem bi pozavidela i krmača Dara, njegova sinoćna družbenica. Napravio je mentalnu belešku da smakove svetova više ne slavi po lokalnim birtijama i bacio mutan pogled na trepćući aparat koji je juče uključio. Ovaj je emitovao crvenu svetlost i tako pokazivao da je sve u redu. Više nije bilo potrebe da krije treću nogu, te je ustao dezorijentisano ali neobično spretno za osobu kojoj je noga upravo provirila iz zadnjice. Dok se tuširao setio se da spremačica neće doći da mu donese peškire usled iznenadne sprečenosti isparenjem sa lica zemlje. „Šta se sad tu može?“, pomislio je ravnodušno i oprostio joj; nije samo hotelsko osoblje nedostajalo u Beogradu tog četvrtka ujutru. Izašao je iz kupatila i usput pogledao kroz prozor hotela „Slavija“. Trg je bio prazan, nijednog rashodovanog tramvaja u pokretu, nijednog štrajkača ispred zgrade Vlade i njenih bolova u dupetu, nijednog preprodavca sumnjive robe, nikog. Košava je usamljeno nosila prašinu, smeće i predizborne flajere. Samo je jedna crna mačka ležerno šetala kružnim tokom, da bi se potom zaustavila i izvršila nuždu na pragu Mekdonaldsovog restorana. Njegov eksperiment je uspeo, a svet je bio sledeći. Krivi Stojko bio je ponosan na sebe.

Iz pravca glavnog grada šumovitim krajem Srbije širili su se sve glasniji tonovi VZNM-a. Ako bi slučajan prolaznik zanemario njihovo hipnotišuće i razorno dejstvo na psihu, možda bi i pomislio da se našao u raju na zemlji. Takva slatka opsena ne bi dugo trajala s obzirom da bi ga VZNM ubrzo zbrisao najstrašnijom smrću isparenja, čak i ako bi zapušio uši ili bio gluv kao top. Tonovi su prodirali kroz sve otvore na telu, nepogrešivo nalazeći put do centralnog nervnog sistema.

Ovim krajolikom u četvrtak ujutru putovala su i tri izgnanika na talasima panične evakuacije.

„Deder, pridrži malo volan“, rekao je krupni, crnomanjasti vozač svom saputniku, „moram da proverim ulje.“

„A, ne, ne! Nema šanse, prikane! Još uvek se sećam užasa kada sam onomad držao volan dok si popravljao vrata. Neka fala, radije ću da držim pitona, nego tvoj volan!“, izjavio je sedokosi suvozač, čvrsto stežući sedište.

„Pih, kakav si čistunac, trebalo bi da te zovu Kadmilo, bre. Nemoj posle mene da kriviš kada nas VZNM sustigne i zbriše na licu mesta“, odvratio mu je vozač mirnim tonom, dok je jednom rukom držao volan a drugom menjao gumu.

„Možda je trebalo da povezemo nekog? Mislim, preživeli se evakuišu, a mi imamo mesta u kolima...“, procedio je suvozač a zatim pregrizao jezik. Dobro je znao da niko u celom gradu neće da sedne u ta kola makar mu pretilo i samo grotlo pakla.

Vozač se blaženo nasmejao sećanjima na izraze lica stopera u trenucima kada su shvatali da ih vozi čuveni Koban — nadimak koji je savršeno odgovarao suludoj brzini njegove vožnje. Neki kažu da je nadimak potekao od stanja navlaka za sedišta nakon odlaska stopera.

„Vidi, i ja sam tvrdio da je bolje da umru od moje vožnje nego od VZNM-a. Ali sa glupanima koji ne razumeju inteligentan humor ne vredi se natezati. Ionako će svi, na kraju, shvatiti da sam ja uvek u pravu“, rekao je vozač i nagazio papučicu gasa do kraja, nemilosrdno ganjajući auto do granice brzine zvuka.

Na zadnjem sedištu bezglasno je vrištao stručnjak za konje.

U jednom od hiljada svemirskih brodova načičkanih šarenim lampicama, koji su se u petak ujutru našli u atmosferi Zemlje, Krivi Stojko poprimio je stav mirno kada je u salu ušao komandant misije. Razdrljene uniforme iz koje su virile zelene grudne dlake, vođa se nakašljao u mikrofon i na sav glas zapevao: „Kazuj mala svoje muke, čiča ima zlatne ruke? Neće čiča tu da srlja, hoće samo da prodrlja!“

Stojkova napetost bila je vidljiva samo u sitnim trzajima zlatnog lanca okačenog o njegov najdeblji vrat. Predugo je spremao izveštaj da bi osetio zbunjenost: „Otišla si onog dana i odnela pet jorgana. Sad se vraćaš s jedno ćebe, idi beži ko te jebe!“, spremno je otpevao.

Lice komandanta ozarilo se stadionskim osvetljenjem hiljadu Marakana: „Kocko moja šećera, moram da te liznem ili ću da šiznem, ili ću da kliznem!“, zagroktao je u mikrofon.

Nakon razmene stihova Stojko je konačno dozvolio sebi da oseti olakšanje uspešno završene misije kolonizacije tuđinske planete. Pre nego što se pridružio opštem osvajačkom slavlju, iz džepa je izvadio trepćući aparat i pritiskom na crveno dugme ovog puta okončao emitovanje Velikog Zvuka Neizdržive Morbidnosti sa zgrade jedne privatne beogradske televizije.