Aleksandar Marković MAJKL MARŠAL SMIT?

MA KO TI JE TAJ?

Majkl Maršal Smit rodio se 3. maja 1965. u Natsfordu, u Engleskoj, ali je veći deo ranog detinjstva proveo u Americi, u Ilinoisu i na Floridi. Potom je po godinu dana živeo i u Južnoj Africi i u Australiji, da bi se sa deset godina konačno vratio u Englesku, gde i danas živi i radi.

Upisavši Kraljevski koledž u Kembridžu, studije filozofije i političkih nauka, počeo je da sarađuje sa revijalnom komediografskom pozorišnom trupom Cambridge Footlights, u kojoj su gostovali i takvi glumci kao što su oni iz ekipe Montija Pajtona, Ema Tompson, Dejvid Bedijel, Stiven Fraj, Tim Firt, Sju Perkins i Kris Moris. Tu je počeo da piše dramske scenarije i da glumi u revijalnim komedijama, pa se u ova dva svojstva sa komadom ‘Drhtaji’ pojavio i u programu radija BBC 4 A sada u boji...

Za vreme studija napisao je puno komičnih skečeva, nalazeći da mu je to zanimljivo, ali ovo interesovanje pred kraj akademskih godina kod njega zamrlo.

ZAHVALJUJUĆI ČISTOJ SREĆI I PRIRODNOM DARU ZA VERBALNO OPSENARSTVO...

Zahvaljujući starom dobrom receptu, po njegovim rečima, ‘čiste sreće i prirodnog dara za verbalno opsenarstvo ‘ (on je ovo opisao rečju bullshiting) — koji je kod njega bio veoma razvijen — završio je studije sa solidnim uspehom, ali nedovoljnim da dobije mesto profesora koje je priželjkivao. Posledica toga bila je da je otišao na tromesečnu letnju turneju sa Futlajtsima po pozorištima širom Engleske, bez jasne ideje šta će sa sobom.

Tako je jedne večeri, na preporuku prijatelja, uzeo da čita roman Talisman Stivena Kinga i Pitera Strauba, i od tog trenutka njegova sudbina bila je određena. Turneju je proveo tražeći i kupujući sve Kingove knjige koje je mogao da nađe, a na kraju putešestvija već je odlučio da se oproba kao pisac u žanru. Tada je započeo svoju prvu priču, Čovek koji je crtao mačke.

Priča kojom je napravio odlučujući proboj bila je Mračna zemlja, (Dark Land) koja je 1992. godine proglašena za najbolju kratku priču u izboru BFS-a, iako mu je Čovek koji je crtao mačke bila prva objavljena priča, i iako je i ova dobila britansku nagradu za najbolju kratku priču u 1991. godini. Bio je to dvostruki pogodak, više nego dovoljan da se svetla reflektora okrenu prema njemu.

Godina 1991. je bila svakako uspešna za Smita, jer priča Čovek koji je crtao mačke ne samo da je dobila pomenutu nagradu, već i BFS-ovu nagradu ‘Ikar’ za najboljeg novog pisca. Godine 1992. je to delimično ponovio pričom Mračna zemlja.

U to vreme je, da bi zaradio novac i imao neko suvislo zvanje u društvu, radio i nekoliko ‘pravih’ poslova. Započeo je karijeru pisca scenarija za reklame za kompaniju koja je proizvodila usisivače i par godina je organizovao festival korporativnih video spotova, da bi zatim prešao u odelenje grafičkog dizajna u istoj kompaniji. Smit priznaje da je samo priučeni grafički dizajner, već samo neko ko voli fontove i ko je pre većine ostalih ljudi naučio da radi na Mekintoš kompjuterima. Potom je bio slobodni grafički dizajner i od toga i korporativnih reklama sasvim pristojno živeo, nastojeći da radi samo 4 ili 5 dana u nedelji ne bi li imao vremena za pisanje.

PRVI ROMAN, A ZATIM SAMO NAPRED...

Desetak priča kasnije, počeo je da radi na svojem prvom romanu, Only Forward (Samo napred). Ovo delo na granici žanrova, mada sa dosta čvrstim SF polaznicama, istaklo je njegovu sklonost da kombinuje elemente kriminalističke, horor i SF proze i u tom procesu odluta izvan dotle svetih žanrovskih međa. U ovom romanu primećuju se njegova iskustva u pisanju komičnih skečeva. Smit o tome kaže sledeće: ‘... otkako sam počeo da pišem prozu dugo nisam koristio humor — bila je to valjda reakcija na to što sam toliko vremena samo to radio. E, kada sam počeo da pišem Samo napred, humor se nekako sam ušunjao. Volim humor, u smislu da otkriva smešnu stranu sumornih stvari. Ta smešna strana zaista postoji, i deo je istine u istoj meri koliko je to mračna strana.’

Roman Samo napred objavila je 1994. godine kuća Harper-Kolins, i naišao je na opšte hvale kritike. Roman je dobio nagradu August Derleth kao najbolji roman u 1995. godini. Smit je dobio još jednu britansku nagradu za kratku priču 1996. godine, a 1995, 1996. i 1997. bio je nominovan za World Fantasy Award.

Godine 1996. izašao je njegov drugi, naučnofantastični roman Spares (Rezerve), sa jednakim uspehom kod kritike. Prava na ekranizaciju ovog romana otkupila je Spilbergova producentska kuća Dreamworks, za navodno velike pare.

Nedavno je izašao i njegov treći roman, One Of Us (Jedan od nas). Nažalost, do sada sam imao sreću da pročitam samo prva dva, i u njima se uverim u njegovo književno sazrevanje i uzlet, ali sam iz pouzdanih izvora čuo da Smit iz romana u roman nastavlja da bude sve bolji. Filmska prava na ovaj roman otkupila je kuća Warner Brothers.

Smit danas živi u Londonu, sa suprugom Polom, gde piše, ponekad svira klavir i gitaru i stara se o svojim mačkama.

Smit kao svoje književne uzore priznaje Stivena Kinga, Remzija Kembela, Kingzlija i Martina Ejmisa. Pisci koji su uticali na oblikovanje njegove imaginacije bili su Rej Bredberi i njegov lirski senzibilitet, Kingzli Ejmis i njegov stil verbalnog humora, i Stiven King kao pripovedač. Posle ovih imena otkrio je i zavoleo Filipa Dika, Džejmsa Elroja, Džejmsa Lija Berka, Martina Ejmisa, Džima Tompsona, Remzija Kembela i Džoa Lensdejla.

Smitove kratke priče objavljene su u velikom broju antologija i časopisa sa obe strane Atlantika, uključujući i nekoliko izdanja Dark Voices, Dark Terrors i Mamutskih knjiga najboljeg novog horora i najboljih godišnjih priča fantastike i strave, a od časopisa u takvima kao što su OMNI i Interzone. Pored proze, napisao je i nekoliko scenarija i adaptacija, i trenutno dovršava svoj prvi originalni scenario za film, a radi i na nekoliko filmskih i televizijskih projekata. Kruže glasine da Smit piše scenario za TV film zasnovan na serijalu Daglasa Adamsa o privatnom detektivu Dirku Džentliju, kao i TV seriju na osnovu romana Utkani svet Klajva Barkera i jedan sitkom za BBC.

PRVA ZBIRKA PRIČA... ALI KAKVIH...

What you make it — Za svakog drugačije

Jedan od razloga zbog kojih je valjalo predstaviti zbirku priča What you make it Majkla Maršala Smita — naslov zbrike je, inače, skraćeni oblik maksime The truth is what you make it — Istina je za svakog drugačija — pa bi jedan od mogućih prevoda bio bi Za svakog drugačije — dakle, jedan od razloga jeste taj da nije tako čest slučaj da se govori o pričama kako priznatih tako i novih pisaca fantastike koliko o romanima. Uprkos tome što je zvezda Majkla Maršala Smita počela da se uzdiže na nebu savremene svetske fantastike zapravo tek sa romanom Spares (Rezerve), prva prava književna priznanja dobio je za svoje priče, a ova izuzetna zbirka sadrži sve njegove najbolje priče otkako je počeo da piše fantastiku, a već je prva bila ovenčana nagradom za najbolju britansku priču u žanru u 1991. godini.

‘THE BEST OF’ KOLEKCIJA

Zbirka Za svakog drugačije predstavlja izbor najboljeg iz decenije njegovog stvaralaštva u formi, uslovno rečeno, kratke priče, uz tri priče napisane specijalno za ovo izdanje. Radi se, dakle, o sažetku kvaliteta jednog izuzetno nadarenog pisca, i predstavlja knjigu koju zbog toga nipošto ne treba propustiti.

Sve priče iz ove zbirke, pod vidnim uticajem horora — jer ovo su gotovo listom pripovesti o izopačenoj psihi i mračnim delima — imale su svoje korene i mesto u antologijama Dark Terrors Stiva Džonsa i Narrow Houses Pitera Kraudera. Dobar broj ovih priča takođe je dobio ovu ili onu književnu nagradu, ili je bio nominovan za nagrade.

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA PISANJA

Iako je Majkl Maršal Smit novac i slavu zaradio, što je sasvim prirodno, svojim romanima, ljubitelji njegove proze će ovde pronaći sve elemente koji su ih privukli njegovim romanima: čitljivost, kvalitet proze i bogatstvo mašte. Ove priče su na neki način prauzorak i esencija njegovih romana, na isti način kao što crtež predstavlja skrivenu dušu slike u ulju. Priče, a naročito kratke, svakako su najteži prozni oblik, jer je to forma gde postoji najmanje mesta da se izrekne željeno ali i da se raznim zanatskim trikovima i ukrasima sakriju nedostaci i, naposletku, nemoć da se ispriča priča. U slučaju priča Majkla Maršala Smita nema reči o nemoći, već o zastrašujućoj, poražavajućoj lakoći kojom on secira i razlaže postojeće i otkriva nove, nekartografisane svetove odmah tu iza ćoška, u neposrednom komšiluku znanih okruženja i situacija, i osvetljava one dubine uma gde borave takva čudovišta, ali i čudesa za kakva nismo ni sanjali da postoje.

Zbirka Za svakog drugačije sadrži 17 naslova, što kraćih a što dužih priča i jednu kratku pesmu, koja je očigledno posveta određenoj ženskoj osobi.

Naslovi priča su sledeći: Nastaviće se sutra, Svi odlaze, Pakao otvori dveri svoje, Mesto gde bi vredelo živeti, Kasnije, Čovek koji je crtao mačke, Lom, Sačuvaj kao..., Gorče od smrti, Dijetalni pakao, Vlasnik, Strana tela, Sređeno, Mračna zemlja, Kada je Bog živeo u Kentiš Taunu, Zauvek, Za svakog drugačije, Igra istine.

Na početku knjige je autorov uvod. Smit u njemu govori o tome šta su kratke priče, kako ih shvata i na neki način upozorava čitaoca šta će mu se događati ako uzme da čita zbirku. S obzirom da se pisac obraća čitaocu, onom ko još nije pročitao zbirku, mislim da bi vredelo navesti nekoliko odlomaka iz ovog uvoda:‘Volim kratke priče. Nadam se da ih i vi volite, jer ovo nije roman...’

‘...U romane možete da se ušuškate, da ih navučete preko glave kao topli jorgan i da vas neko vreme nema tu. To je kao da idete na izlet u drugu zemlju — i sve dok vas ova drži omađijane, ne možete da se vratite kući. Kratke priče su drugačije. One su večernji izlasci, ili jednodnevni izleti, sat proveden zureći u more. Za to ne morate bog zna šta da pakujete, podešavate tajmere i tražite nekoga da vam hrani mačku, ali itekako može da ostavi traga na vaš život. Ponekad je to mnogo dublji trag: kratke priče nemaju vremena da vas namame u sebe — i zato moraju da dolete nisko, ispod radara, i da vas pogode već prvim hicem. One su vrata prema drugim svetovima, večito odškrinuta, snovi koje sanjate iako još niste sasvim zaspali.

Romani su vreme izvan vremena. Kratke priče su deo stvarnog života, a ponekad i najkraća pesma može da sadrži najdužu pojedinačnu notu.

Ono što sledi jeste izbor priča koje sam napisao u poslednjih deset godina. Neke od njih su o prilično normalnim stvarima, a neke o ne tako normalnim. Neke se bave jednom idejom iz različitih uglova, dok druge stoje samostalno; neke danas žive sopstvenim životom, pošto su se već pojavljivale u različitim oblicima, dok su druge potpuno nove...’

‘...Ali takav je život, more slučajnih podudarnosti i neobičnosti i mračnih bila — a ono što sledi je pokušaj da se uhvati nešto od toga...’

SEDAMNAEST ODŠKRINUTIH VRATA...

What you make it prikazuje u punom sjaju maštu Majkla Maršala Smita u kolekciji izuzetnih i uznemirujućih kratkih priča. Neke od ovih priča istražuju stvari koje poznajemo, odlomke života koji nam izgledaju poznato ali posmatrani izbliza dobijaju novu, uvrnutu dimenziju. Druge nam govore stvari koje ne želimo da saznamo, ali smo prisiljeni da ih otkrijemo. Ova knjiga sadrži sedamnaest svetova, sedamnaest života, sedamnaest odškrinutih vrata, i pozvani smo da zavirimo iza njih onakvi kakvi jesmo, ali ćemo se odatle vratiti promenjeni.

Opasno balansirajući između realnog i nadrealnog, ove priče koje se ne udvaraju čitaocu su istovremeno veoma pitke i čitljive i nemilosrdno mučne, mešavina humora i očajanja.

Beskompromisna analiza naizgled običnih i prozaičnih situacija koje pod svetlošću otkrivaju skrivene deformitete. Satira i humorno promišljanje ovde poprimaju dimenzije nestvarnog. Smit nam pokazuje da je pojavna strana stvari samo vrh ledenog brega usred okeana koji zapravo nema dno. Njegovo pripovedačko oružje nije četkica, već britva koja je opasna i za onog koji njom barata. Ovo su epizode Zone sumraka kakve još nismo gledali. Smeštene u naš svet i naše živote, uvlače nas u sebe, na trenutak nas uljuljkuju u osećanje poznatog i već viđenog a onda uklanjaju kulise i ostavljaju nas u okruženju koje ne liče ni na šta što smo poznavali i voleli. Ako tamo ima nečega što bismo mogli da zavolimo, moramo sami iznova da to tražimo. Jednaki su izgledi da pronađemo užas i lepotu.

Težište čitave zbirke je gotovo bez izuzetka na tamnoj strani stvarnosti, na nedovoljno ispitanim zakucima u senci gde obitavaju stvari koje su često monstruozne ali i podložne relativnosti koju im daruje igra senki, i ostavljaju nas zapitane da li zaista vidimo to što vidimo, da li je stvarnost uopšte kategorija o kojoj se može govoriti.

HAJDEMO, ONDA UNUTRA...

Prva priča u zbirci nosi naslov „Nastaviće se sutra", i govori o usamljenom programeru koji na Internetu pronalazi fotografije žene koja mu se dopala dok je postavljao kompjutersku mrežu u njenoj firmi, i ti snimci, koji se na svakih nekoliko dana obnavljaju, prvo je prikazuju obnaženu, pa vezanu, pretučenu, i na kraju amputiranih udova, a pri tom on je nemoćan da to spreči. Priča zapravo govori o samoći i otuđenju, i užasu zbog nemoći da se ta situacija izmeni. Osnovni kvalitet priče, i težnja u čitavoj zbirci, jeste ubedljiv i živopisan način na koji je prikazan glavni lik, veština da nas navede da osetimo i vidimo njegov život kako ga on sam vidi i oseća, i da okusimo njegovu prazninu i užase koji ona krije.

Kratka priča „Svi odlaze" govori o detinjstvu i prolaznosti koju dečak u priči spoznaje kada mu najbolji drug saopšti da se seli iz malog mesta u kome žive. To je sentimentalna sličica o početku odrastanja iz albuma koji skupljaju prašinu u svakom od naših domova.

Priča „Pakao otvori dveri svoje", nominovana za World Fantasy Award, jedna je od nekoliko naučnofantastičnih priča u zbirci, i bavi se, na način blizak hororu, temom katastrofe kao posledicom naučne pogreške. Govori o troje mladih naučnika koji privatno rade na nanotehnološkom projektu molekularnih mašina koje bi trebalo da dijagnosticiraju i otklanjaju uzročnike bolesti iz ljudskog organizma. Sam po sebi, projekat je uspešno dovršen, ali devojka jednog od njih umire zbog neopreznosti u rukovanju virusima smrtonosnih bolesti. Projekat je obustavljen, i kada ga dvojica prijatelja ponovo nastave, čine to sa novom idejom, koja delimično potiče iz želje da se na neki način oživi prošlost. Oni će pametne nanotehnološke mašine iskoristiti da otkriju koji to mehanizmi nekim ljudima omogućavaju da komuniciraju sa mrtvima. Oni i u ovome uspevaju, ali time doslovno otvaraju dveri pakla. Naime, otkrivaju da pored nas borave duše onih koji su umrli na nasilan način, ili su sami za života nekome naneli zlo, opterećene bremenom krivice i mržnje. Nanotesi, neuništivi i sposobni da se množe i šire kao nezaustavljiva zaraza, donose čovečanstvu dar koji nije tražilo. Zahvaljujući njihovoj intervenciji u ljudskom organizmu, svako će moći da vidi duhove koji obitavaju uz nas, i to prokletstvo dovodi do epidemije ludija i nasilja u društvu, i na kraju do kolapsa samog društva. Svet će na kraju ostati nastanjen neupokojenim i gladnim duhovima. Ovo je uznemirujuća i originalna vizija apokalipse koja bi mogla da se dogodi kao rezultat sudara između beskrajno moćne čovekove stvaralačke mašte i mračne, nagonske strane njegove psihe.

U priči „Mesto gde bi vredelo živeti", Smit obrađuje temu vampira, ali na potpuno nov način. Radnja je smeštena, naravno, u Nju Orleans, gde su priče o natprirodnom sasvim normalna tema. Jedan od učesnika na sajmu kompjuterske tehnologije upoznaje, u jednom od kafea u Francuskoj četvrti, ženu koja već petnaest godina živi u Nju Orleansu, i već pri prvom susretu oseti neobičnu bliskost sa njom. Veče se nastavlja u magli karnevala koji na tom mestu nikada ne prestaje, alkohola i dima marihuane, da bi se junak priče iznenada obreo u sasvim drugoj večeri, okružen drugim ljudima, kao da mu se to poznanstvo nikada nije dogodilo. Vreme kao da je štucnulo i izbacilo ga iz trenutka. On će se do kraja priče vraćati i biti proterivan iz tog vanvremenskog trenutka kada je pronašao moguću ljubav i mesto gde bi vredelo živeti. Suština priče je da vampiri, ako oni zaista jesu to, žive u drugačijoj vremenskoj ravni nego obični smrtnici, i da je za ulazak u njihovu večnosti potrebno podesiti svoje biće prema duhovnom satu koji kuca drugačije nego naš. Priča je najbolji primer načina na koji pisac postavlja čitaoca, kroz vizuru protagonista priče, u situaciju koja mu se čini poznata i prepoznatljiva, a onda izmiče stolicu ispod njega, i kada ovaj već očekuje dodir sa podom, shvata da ni poda više nema, i propadanje se nastavlja, a da se ne zna gde bi moglo da se završi. Priča je toliko kompleksna po strukturi razgrađene stvarnosti i ukrštenih tokova radnje, ali i po mogućim značenjima, da traži više čitanja od kojih bi svako moglo da da poneki novi odgovor.

SUDBINA I SMRT, KRADLJIVICE SREĆE

Zbirka okuplja nekoliko priča koje obrađuju, iz nekoliko uglova, temu sudbine i smrti kao bezočnih otimača ljudske sreće, i očajničkog nastojanja da im se prkosi. Izgledi da se u tome uspe su najčešće osuđeni na poraz, i jedinka je, što je karakteristično za veći broj priča u zbirci, uglavnom žrtva procesa koje i pored buntovničkog i aktivnog stava često ne razume, jer stvarnost po Smitu predstavlja varljivo područje, živi pesak ispod čije površine se kriju mračni ponori iz kojih se niko nije vratio da izvesti koliko su duboki. U priči „Kasnije", smrt se prikrada paru koji živi u trenutku sreće i u trenutku je pretvara u pustoš. Ono što nam se čini kao stvarnost, u ovom slučaju vedra stvarnost, samo je iluzija koja će se neumitno raspršiti i ostaviti nas u životu koji nismo birali i sa kojim ne možemo da se pomirimo. Junak priče odlučuje da ne prizna poraz, iskopava tek sahranjenu suprugu koja je poginula u saobraćajnoj nesreći, odnosi je kući i pokušava da svojom ljubavlju ponovo izgradi iluziju da je živa, i da sreća zapravo nije prestala. Ona u jednom trenutku zaista otvara oči i nastavlja da živi kao lutka nadahnuta njegovom ljubavlju, nemušta, usporena i nemoćna lutka, ali za njega čitav svet u poređenju sa prazninom u kojoj se našao. U priči „Zauvek", kćer boravi kod oca posle majčine smrti i pokušava da pronađe odgovor na pitanje kako popuniti prazninu koju je njena smrt oboma donela. Njen otac, međutim, poseduje čudesnu, alhemičarsku veštinu da ukrasnom hartijom spakuje poklone tako da se na paketima ne vidi nijedan spoj, kao da su druga koža, oblikom savršeno prilagođeni onome što je u njima. On primenjuje tu veštinu na lešu svoje supruge, i pakuje ga u šarenu hartiju, da bi ga zatim na volšeban način presavio i načinio još manji paket, pa sve manji i manji, i na kraju poklanja kćeri paketić manji od kutije šibica, ali topao i živ na dodir, koji će večito čuvati majčinu i njegovu ljubav prema njoj. U priči „Sačuvaj kao..." prividno još jednoj naučnofantastičnoj priči u zbirci, posle saobraćajne nesreće u kojoj je izgubio ženu za čiju je ljubav bio spreman da umre i voljenog sina, bistrog i nadarenog dečaka, junak rešava da iskoristi mogućnost koju mu nudi, doduše ilegalno, savremena nauka, da ga pomoću tajnovite tehnologije, vrate u željenu verziju stvarnosti koju je sačuvao u trenutku kada je osećao da je zadovoljan životom. Želja mu je ispunjena, i on neko vreme sa zahvalnošću uživa u ponovo učitanom životu, do trenutka kada počne da opaža da sa tim životom nešto nije u redu. Otkriva da ga žena vara, njegov sin odjednom više nije bistro i napredno dete, već zaostalo stvorenje koje ne ume dobro ni da govori, a da on sam uzima kokain koji nikada nije uzimao, ne bi li pobegao od stvarnosti. To nije život čiju je verziju snimio da joj se vrati ako se ikada dogodi nešto što će ga pokvariti. Shvata da dokument u koji je snimljen njegov život ima grešku. Seća se da je na dan nesreće, kada je otišao da učita verziju pređašnjeg života, padala kiša, i da je u prostorijama kuće koja je pružala tu uslugu prokišnjavalo. Kiša zbog koje je njegov auto skliznuo sa puta i slupao se pokvarila je i arhivu u kojoj je bio njegov život. Počinje da se pita da li je moguće izmeniti sudbinu, ili svi putevi, pa i oni ponovljeni, vode ka istom ishodu, i otkriva u sebi želju da mu se ona saobraćajna nesreća ponovo dogodi.

Priče „Sređeno" i „Dijetalni pakao" su crnohumorni horor-monolozi dva monstruma, serijskog ubice — fudbalera koga od zaslužene kazne štiti to što je svemoguća sportska zvezda za koju će čak drugi uklanjati tragove zločina, i ludog naučnika-amatera koji smišlja vremeplov koji će vraćati u prošlost samo njegov metabolizam, ali izaziva neočekivane posledice. Sa vitkom linijom će na kraju priče dobiti i peraja.

Priča „Lom" je pravi književni biser. Radi se o briljantnoj analizi paranoje, sa završetkom za koji se ne zna da li je nadrealan ili patološki. Ričard je bolesno pedantni mladić koji se zabavlja i dopisuje sa dve devojke koje ne znaju jedna za drugu. Problem nastaje kada u trenutku rastrojstva pošalje pismo obema devojkama, a onda mu se javi sumnja da ih je zamenio. Njegov uređeni svet od tog trenutka počinje polako da se ruši. Na ulici i u restoranu mu se misteriozno obraćaju sasvim nepoznati ljudi u vezi sumnje koja ga muči, a u njemu počinju da se bude i drugi, dotle potisnuti strahovi dok besomučno juri po gradu za pismima, nadajući se da će sprečiti da budu poslata. Na kraju priče, kada mu jedna od devojaka dođe u posetu, otkriva da su ljudi koji su mu se obraćali kod njega u stanu, dva čoveka i dečak koji su zapravo tri različita aspekta njegove ličnosti, koji sa pravom traže svoj deo vremena sa devojkom, a njemu ostaje da se pomiri da više neće biti broj jedan za nju. Proces cepanja njegove psihe i sveta oko njega tako je živo prikazan da bi piscu verovatno pozavideli i stručnjaci u polju psihologije. Kazna za sebičnost junaka priče je osuda na dalje bivstvovanje u izvitoperenom, nadrealnom svetu gde pravila određuju zakonitosti koje više nisu u njegovoj kontroli.

Sličan motiv ima i priča „Vlasnik", gde usamljenu devojku proganja imaginarni vlasnik stana koga je iznajmila, otkrivajući joj da nema kuda iz života iz koga je sudbina polako istiskuje, na poslu i privatno. Kada zapali stan ne bi li umakla progonitelju, shvata da je i taj napor da izbegne usud bio uzaludan, i da je njen put zacrtan na nekom mestu gde o tim stvarima odlučuju nemilosrdne i slepe suđaje.

Nagrađena priča „Čovek koji je crtao mačke" govori o slikaru koji deci crta slike na pločniku, koje su tako vešto izvedene da izgledaju kao žive. Kada njegovo omiljeno dete pretuče otac, pijanica i nasilnik, za njega će nacrtati tigra. Tema priče nije naročito originalna, ali je njena izuzetnost u piščevom pripovedačkom daru, i magičnoj atmosferi koja na najbolji način sledi Bredberijevu lirsku stvaralačku liniju.

„Gorče od smrti" je priča koja govori o još jednom usamljeniku koga progone uspomene i snovi o majci-čudovištu, o kojoj iz detinjstva nosi uspomene u vidu brojnih ožiljaka. Priča počinje sasvim normalno. U baru gde često igra bilijar, junak priče za susednim stolom primeti devojku za koju je uveren da i ona njega posmatra, i između njih se razvija igra pogleda koja vodi ka neumitnom upoznavanju. Kada joj konačno priđe, saznajemo da je priča o uzajamnom dopadanju samo njegova iluzija, i da je to mehanizam koji ga vodi do toga da proganja i ubija nepoznate devojke sa kojima razvija nemuštu, jednostranu romansu o kojoj druga strana ništa ne zna. Ubijanje je način da kazni majku za sve što mu je učinila, i sebe zbog toga što je, njenom krivicom, izrastao u čudovište koje ne zaslužuje sreću.

Još jedna nagrađena priča, „Mračna zemlja", jeste nadrealna vizija u liniji takvih proznih uzora kakav je Barouzov Goli ručak, i mračni je parnjak Singerovih priča, a govori o čoveku koji po povratku u kuću u kojoj je odrastao otkriva da se ona više ne nalazi u svetu koji poznaje, već je neprijateljska granična zona oko dveri u mračni šumski predeo u kome se glasaju neke tajanstvene grabljivice. Pri tome svet koji je do maločas poznavao postaje toliko izobličen da on bira da se uputi u mračnu i neznanu zemlju jer su nepoznate opasnosti manje od užasa koje vidi na izmenjenom licu stvarnog sveta. Mračna zemlja u koju će se zaputiti dovoljno je prostrana i ima dovoljno tamnih kutaka da se u njoj sakrije još jedno izgubljeno i uplašeno stvorenje. Alegorije u ovoj priči su brojne, i ne uvek prepoznatljive, ali pisac i ne želi da daje odgovore na naše strahove, već samo da ih prikaže.

Ovo nisu sve priče u knjizi, ali su u izboru koji sam načinio predstavljeni svi ključni motivi Smitove kratke proze, i ova zbirka je savršen uvod i preporuka za sve one koji žele da čitaju njegove romane, jer sadrži genezu njegovih dužih proznih oblika, i na najbolji način svedoči o bogatstvu piščeve imaginacije i majstortstvu stila koji ovog tridesettrogodišnjaka bez sumnje svrstava u red onih mladih stvaralaca stvaralaca pred kojima je velika budućnost.

S obzirom na uspeh njegova tri romana, Majkl Maršal Smit će se u narednom periodu posvetiti pisanju dužih formi, i svakako će trpeti pritisak književne kritike koja bi veoma toplo pozdravila njegov prelazak iz žanrovske književnosti u ‘glavnu struju’, ali bi bila velika šteta ako bi se bilo koja od ove dve stvari zaista dogodila. Kada su ga, međutim, nedavno pitali o tome, Smit je dao odgovor koji nam daje za pravo da se nadamo da se to neće dogoditi: ‘Sklon sam pisanju kratkih priča zato što volim da ih pišem. To je jedina vrsta pisanja koja mi ne predstavlja nikakav napor. Dovoljna su atmosfera, polovina ideje, možda kraj ili početak — i jedno deset hiljada reči da od toga nešto napravite. Čudno je to, ali u kratkim formama postoje stvari koje možete da postignete a da u romanima ne možete ni da ih načnete.

Ono što mi se u kratkim pričama dopada je to što ne morate da gurate ideju, da je vezujete za preveliki broj drugih, ili da se brinete o složenom zapletu. Dovoljno je da pronađete jednostavan način da ideju otisnete da sama plovi...’

U pogledu žanrovskog pisanja:

‘Moje knjige se sve više primiču sadašnjem vremenu, ali ako ikada napišem nešto u čemu neće biti ničega uvrnutog, nečega što nije sasvim normalno, to ima da ode pravo u korpu. Žanr me je zapravo i naveo da poželim da pišem: u žanru možemo da radimo sve što i oni u glavnoj struji, ali usput imamo i slobodu da efektivno istražujemo šta god nam padne na pamet. Na raspolaganju nam je najbolje od oba sveta. Dopada mi se to.’

Bilo kako bilo, ocena Smitove zbirke priča Za svakog drugačije svakako bi bila da se radi o čitanju koje bi bilo velika šteta propustiti. Propustili biste najbolje od oba sveta.

PRODAJE SE KAO VRUĆ BUREK:
NJEGOV DRUGI ROMAN, REZERVE (SPARES, 1996)
... I ODMAH IDE NA FILM

Roman Rezerve objavljen je 1996. godine, i o njegovom uspehu možda ponajviše svedoči činjenica da je Spilbergov Dreamworks Studio otkupio prava na ekranizaciju, a da su filmski projekat izrazile interesovanje takve glumačke zvezde kao što su Robert de Niro i Mel Gibson. Siguran sam da im je pri tom u glavi bila misao ‘Eto prilike da nadoknadim to što sam propustio da igram u Blejd Raneru...’.

Poređenja Smitovog romana sa svetom iz filma Blade Runner nisu nimalo slučajna, a ni Spilberg nije slučajno otkupio prava na ovu priču. Priča je sada u holivudskoj mašineriji, i Smit, iako je već radio na adaptacijama za film — jedna od njih, na primer, bio je Barkerov Utkani svet — u ovom trenutku nije ni na koji način povezan sa tim procesom. Evo šta on o tome kaže u jednom od nedavnih intervjua:

‘U ovoj fazi nemam nikakvog uticaja na proces adaptacije Rezervi za film. Prošle godine je nastao scenario koji je uradio neko ko to očigledno nije obavio na najbolji način, tako da trenutno traže drugog pisca. Verovatno ću imati veću ulogu u izradi scenarija po romanu Jedan od nas (One Of Us), iako je sve to još u fazi embriona. Prava na oba romana bila su otkupljena nekoliko nedelja pre nego što sam završio da ih pišem, i perspektiva da potrošim šest meseci izbacujući iz njih polovinu onoga za šta sam upravo potrošio šest meseci da napišem bila mi je u tom trenutku prilično neprivlačna. Posmatrajući to sa ove vremenske distance, bio bih srećan da mi se pruži prilika da poradim na adaptaciji Rezervi — ali obe knjige su sada u holivudskoj mašineriji, i samo vreme može da kaže šta to znači.’

Sva je sreća što Rezerve, kao roman, imaju život koji ni u čemu ne zavisi od ćudi filmadžija. Nezavisno od njegove buduće egzistencije u filmskom medijumu, prijem ovog dela kod čitalačke publike pokazuje sve znake da je u toku rađanje novog kulta, za šta je pre svega zaslužan ogroman pripovedački talenat Majkla Maršala Smita. Kada njegove junake, koji uvek sami pričaju svoju priču, požele da igraju jedan Robert de Niro i Mel Gibson, to verovatno znači da su osetili želju da budu ti koji će im dati glas, na stranu činjenica da su u svemu tome videli ishod koji bi se mogao opisati kao gužve na biletarnicama, ili, kraće, hrpe dolara. Ukratko, svi su oni bez greške prepoznali dobru priču, koja ima izgleda da donese i dobre pare.

O ČEMU SE RADI?
MA, ONE NORMALNE IZOPAČENE I TRULE STVARI...

Ova knjiga nam govori o svetu gde nešto nikako nije u redu, i gde je do toga došlo tako što je sve bilo u redu. Događale su se samo one normalne izopačene i trule stvari kojima smo svedoci svakog dana. Zato nije nikakvo čudo što nam priču pripoveda, u prvom licu, čovek kome kao da su umesto jezika transplantirali žilet i pumpicu za štrcanje sone kiseline, i koji svet posmatra kroz tamne naočare sa dezenom nasmejanih mrtvačkih glava. Kada priča izlazi iz usta glavnog junaka, tačnije anti-junaka romana Džeka Rendala, imate osećaj da je neposredno pre pripovedanja zubima krckao staklo za doručak i zalivao ga sa žuči. Takav će biti i smeh kojim ćete se smejati njegovim opaskama: hrapav od srče i opako gorak. Reći za Rendala da je tvrdo kuvan tip, bilo bi krajnje neadekvatno: ovog bivšeg vojnika a zatim i policajca, sa gadnim završecima obe karijere, život je pekao na paklenim ognjištima, i uspeo samo da ga još više otvrdne, barem spolja.

Sinopsis knjige mogao bi se svesti na sledeće:

Kao što smo pomenuli, Džek Rendal je bivši vojnik, veteran rata koji se nikada nije okončao. Oporavljajući se od vojnog eksperimenta koji se pretvorio u užasnu grešku (o čemu ne saznajemo mnogo detalja do same zavšnice romana, a i tada ne sve), Džek je prihvatio posao policajca u Novom Ričmondu, prizemljenom Mega-tržnjaku — zamislite lebdeći grad u obliku kocke stranice dugačke pet milja, dve stotine spratova visok. Malo zatim neko iskasapi ženu i dete. Ovo ga baca u stanje psihotične paranoje u kome završava kao čuvar i hauzmajstor na Farmi rezervi, gde mu društvo pravi samo lokalni droid. Zavisan je od narkotičnog sredstva po imenu Zanos, i muče ga košmari iz vremena kada je ratovao u Procepu, polustvarnom svetu koji su stvorili kompjuteri.

Same Rezerve su logičan, iako zastrašujući koncept — to su klonovi onih dovoljno bogatih da sebi priušte da ih imaju (trend je da klonirate svoju decu ‘zlu ne trebalo’), odgajani i potajno čuvani doslovno kao rezervni delovi, da bi ih seckali i koristili kao davaoce kad god pomenuto potomstvo doživi nekakvu nesreću. One provode dane kao stoka u pećinskim torovima, bez ikakvih čulnih stimulacija, obrazovanja i svih onih prava koja ljudska bića uzimaju zdravo za gotovo.

Moralna anomalija na koju Smit nimalo slučajno ukazuje, pored pitanja da li bi Rezerve trebalo da imaju prava kao ljudska bića, leži u nedostatku odgovornosti koji se javlja sa takvom vrstom osiguranja. Bogataška deca su gotovo potpuno nesposobna da uče na sopstvenim greškama, pošto posledice nikada nisu nepopravljive. Izgubili ste obe noge u saobraćajnoj nesreći? Nema problema — treba samo da ih otfikare jednoj od vaših Rezervi (pri čemu anestetik uopšte nije potreban), prišiju vam ih, i za nedelju dana možete ponovo da se vozite dvesta kilometara na sat.

Potresen sudbinom klonova, Džek se, uz pomoć nesrećne dece i načitanog i brižnog droida, budi iz narkomanske obamrlosti u koju je pobegao iz života, i beži sa šestoro pitomaca Farme. Naravno, počinju da ga progone, jer je jedno od dece klon ćerke uticajne ličnosti u Novom Ričmondu. Tokom bekstva, sreće ljude povezane sa jednim od zločinačkih bosova za koga veruje da stoji iza pokolja njegove porodice, a njegovog najboljeg prijatelja — policajca — divljački ubijaju dok radi na slučaju serijskog ubice. Pošto je ostao bez novca, Džek sa svojim štićenicima mora da potraži privremeno utočište u paklenim krugovima koje obrazuju najniži spratovi Novog Ričmonda. Jedina želja i plan mu je da nabavi dovoljno novca da kupi kamion i pobegne sa decom negde na Floridu, ali to se, naravno, neće dogoditi.

ALI TO JE TEK POČETAK...
NA DALJEM PUTU ČEKAJU DEMONI

U romanu je sve ovo tek pozadina — knjiga počinje pošto se sve ovo, uključujući i Džekovo bekstvo sa Farme sa šest Rezervi, već odigralo. Smitov uvod u roman dat je konverzacijskim usputnim tonom. Umesto da na silu ubacuje nezgrapne komadeške prisećanja i objašnjenja, Smit se bavi pozadinom samo kada je to neophodno, i to čini bez iznošenja ličnih stavova i osećanja. Ovo je zato što to nije pisac koji potcenjuje sposobnost čitalaca da sastave priču od fragmenata.

Pored problema sa kojima se susreće tokom bekstva sa Farme, Džek će morati da se pozabavi sa demonima iz svoje vojničke i policijske prošlosti. Što se radnja više odmotava, postaje očigledno da su ove tri ravni na neki način povezane, ali su odgovori vešto skriveni i napetost ne popušta da samog kraja romana. Kad god vam se učini da vam je dat ključ za sve zagonetke u knjizi, Smit vas podseća na nešto drugo što se još ne uklapa i ponovo vas vraća na ivicu sedišta.

Smit nam u Rezervama daje uznemirujuću viziju Amerike stotinu godina u budućnosti, gde su bogatiji postali još bogatiji i gde jaz između ekonomskih klasa postaje doslovno neprelazan.

Privilegovani se izoluju od ostatka populacije u lebdećim gradovima gde imaju sve što im je potrebno i sve što požele, dok oni manje srećni ostaju da se bore za opstanak na zemljinoj površini.

Novi Ričmond je jedna od tih letećih tvrđava, koja je iz neznanih razloga pala na tlo, i pretvorila se u svet između neba i zemlje. Stanovnici površine su, malo po malo, naselili niže spratove grada i osnovali brojna geta u kojima vladaju lokalni zakoni, dok su najviši spratovi i dalje raj za bogate, ali sa neizbežnim vezama sa nižim nivoima koje diktiraju interesi.

Novi Ričmond je poprište većeg dela radnje romana, i njegova struktura i hijerarhija su najzaslužniji za poređenja atmosfere romana sa onom iz filma Blade Runner. Kada se radnja preseli u ovo okruženje, roman poprima osobine crnog krimića. Naime, Džekovi napori da zaštiti Rezervne se neslavno završavaju. Nepoznati napadači otimaju decu, pri čemu Džekov prijatelj, policajac Mol, biva nemilosrdno izrešetan. Pošto veruje da iza ovih događaja stoji isti vođa bande za koga je uveren da mu je uništio porodicu i karijeru policajca, Džek odlučuje da se o istom trošku osveti za prošlost i sadašnjost, i od tog trenutka lavirint Novog Ričmonda postaje lovište u kome grabljivac i plen često menjaju uloge.

Tragovi koji vode do Molovih ubica i nestale dece prividno vode u tri različita smera. Iako vođe kriminalnog podzemlja ostaju najizgledniji kandidati, neke činjenice ukazuju i na najbogatijeg građanina Novog Ričmonda, Arnolda Maksena. Dok tvrdoglavo i ne osvrćući se na posledice ide po tragu, Džeka progoni zagonetna grupa veterana za koje se smatralo da su nestali tokom ratnih operacija u paralelnom svetu Procepa.

Dostojno svojih nenamernih uzora iz žanra detektivskih romana, Džima Tompsona i Rejmonda Čendlera, Smit majstorski vodi priču do kraja i održava tenziju veštim doziranjem nagoveštaja i odgovora, ali najveća poslastica u romanu ostaju njegovi likovi, i krvavo realni i omamljujuće složeni milje u kome se kreću. Poređenja koja se neizostavno javljaju kada čitamo ovu prozu su brojna i logična, i sva su istovremeno pogrešna. Rezerve zaista evociraju Tompsonove i Čendlerove detektivske romane, Filipa Dika i njegove kiberpankovske naslednike, filmsku atmosferu Paklene pomorandže, Kineske četvrti i Blade Runnera, kao i humor Daglasa Adamsa, ali sva ova poređenja čine nepravdu Majklu Maršalu Smitu, koji u ovom čudesno raznovrsnom delu iskazuje sasvim jedinstvenu imaginaciju i stvaralačko umeće.