30. FEBRUAR - Jelena ĐurovićRoman „30. februar“ Jelene Đurović dobila sam sticajem okolnosti. Onih marketinških i internetskih. Kada mi ga je izdavač tutnuo u ruke, moja volja da ga pročitam bila je u komi. No, u istom trenutku spoznah da i pljuvanje po Internetu ima mračnih strana, te primih roman, svesna da ću morati da dovršim posao započet mojom podrškom komentaru na vest o njegovoj promociji sa B92 sajta. Komentar izvesne Mirlinde Kolmekshaj glasio je: odvezale joj se pertle.
Kako sam obećala da će ovaj prikaz biti odvojen od utiska koji je promocija romana na mene ostavila, a zahvaljujući poštovanju koje osećam prema ediciji u okviru koje je objavljen (Znak Sagite), odmah na početku očistiću se od zlih primisli koje bi mogle da ometaju fer i relativno objektivno rasuđivanje.
Čišćenje od zlih primisliNijemijasnokakvevezeimaromansaoskudnoobučenomautorkomnapromotivnompos terudoklećevišeženedakoristesvojeteloiseksualnostdapromovišuproizvode atekjepotpunonebuloznodaautorkepolugolereklamirajusvojeromanekaodasui hsisamapisaleanemozgom.ovimputemodričemseprimisliipredrasudanekazabor avimdavezujempertleakotakonebudeamin.
ŽanrRecenzenti ovog romana su Dimitrije Vojnov i Danica Nikolić x2. Vojnov smatra da je
30. februar „ljubavni roman o ljudima koji su toliko uvereni u vastitu pamet pa misle da su iznad ljubavi; naučnofantastični roman o vanzemaljcima koji su civilizacijski toliko superiorni da misle da su iznad srpskog prkosa“. Wait, what? Prvo, moram grohotom da se nasmejem na poslednju izjavu zato što u romanu ne vidim „srpski prkos“, osim ako sklonost ka prevarama i korupciji u međuvremenu nije promenila ime u nešto prikladnije za masovnu upotrebu u Srba. Drugo, iako vanzemaljaci oskudno provejavaju kroz roman, maglovito portretisani, stereotipno motivisani i neuverljivo naivni, ja ga ne bih nazvala naučnom fantastikom. Ovaj stav je, naravno, nebitan u okolnostima gde je roman izdao jedan od najvećih poznavalaca i izdavača sf-a, ali osećam potrebu da istaknem da ne možemo svaki roman, koji u veoma neveštim i sitnim (na pamet mi pada i slučajnim?) naznakama sadrži sf elemente, zvati „naučnofantastičnim“. Pogotovo ne „novim talasom srpske fantastike“. Ne, ne, lestvica mora da se podigne mnogo više kako bi se žanr revitalizovao.
Kako ne znam zašto bi uverenost u sopstvenu pamet izazivala osećaj bivstvovanja „iznad“ ljubavi (čini mi se da se to ne događa baš svim pametnim ljudima, već samo onim zastrašenim, hipnotisanim ili uduvanim), samo ću se složiti da je ovo ljubavni roman koji uspešno i dinamično prati nekoliko ljubavnih priča iz ugla svakog junaka. Da se razumemo, pohvale se odnose na pitak i vrlo čitljiv stil, kao i na efektnu organizaciju sadržaja romana - svi likovi dobijaju naizmeničnu priliku da iz svog ugla posmatraju događaje.
LikoviDanica Nikolić x2 kaže „Njeni likovi su slojeviti, uobličeniji, stvarniji od Elisovih, ponekada namerno trivijalizovani, ne bi li se zabašurila bol i ispraznost kojima ih je suočio i sam bolni i isprazni svet u kome se nalaze. Oni su beskrajno duhoviti, u svojoj frivolnosti, u svojoj maskiranosti banalnošću, a opet, na momente, suptilno, gotovo eterično, na površinu se probija dubina...“. Pomislila sam da prepišem ceo citat, ali sam shvatila da ništa nisam shvatila, pa sam ga završila. What x2? Where, who, wuhuhu? Ako autorka zaista namerno trivijalizuje svoje likove, onda je to glavni razlog što oni često ne uspevaju da prenesu ljubavnički senzibilitet i osećanje iskrene patnje. Ko „zabašuruje bol“ junaka onda kada istu pokušava da istakne?
Ne, likove ne bih opisala kao slojevite, već kao nedosledne. „Dubina koja se povremeno probija na površinu“ dolazi niotkuda. Junaci su odlično skicirani na početku. Prvi utisak i susret sa pripadnicima opisanih grupa mladih je autentičan. Problem je što autor sa likova mora da odlepi etikete koje je, zarad dočaravanja atmosfere, na početku zalepio. To se, međutim, ne dešava dovoljno brzo, pa je identifikacija sa bilo kojim od junaka veoma otežana. Ovo od romana na momente pravi film u kom glumci očigledno afektiraju.
Ok, reći će neko, ne mora čitalac da spozna sve puteve kojima se do predstavljenog stanja stvari došlo. Ma da, naravno, ali ako je Oliver ponekad iritiran Jovaninim stilom života i stavovima, onda čitalac mora da sazna i šta je to što kod njega stvara opsesiju u vezi sa njom, inače je takva ljubav neuverljiva. Plastična.
MuzikaOvaj roman ima saundtrek i pesme čije se reči često pojavljuju kroz poglavlja. Muzika bi trebalo da vibrira kroz redove, da podržava emocije. Ja je nisam osetila. Verovatno zato što nisam osetila ni emocije.
ZapletSvako poglavlje autorka naziva imenom junaka i tako nas obaveštava čiji ćemo tok misli i delovanja pratiti na sledećim stranicama. Metod organizacije poglavlja odlično funkcioniše i logično je uvezan, te roman glatko teče, bez većih prepreka. Autorka ima izgrađen stil i uvežbano pero. Jedini zastoj prave upravo glave sa vanzemaljcima, koje izgledaju kao štrčeći ekseri u novom parketu. Da budem iskrena, uopšte nisam skapirala funkciju stereotipizovanih vanzemaljaca u romanu. Šta oni tu, sto mu urbanih vampira, rade?
Možda je trebalo da ilustruju pohlepu i mentalitet političara? Možda je trebalo da dočaraju pogubljenost političara u orijentaciji prema silama Zapada? U prvom slučaju, postoje stilu i jeziku romana primereniji, nenaučnofantastični, načini. U drugom - pa, oduvek smo znali da su Ameri glupi. Samo ne toliko.
A kada smo kod naivnosti, ona je, zajedno sa mnogobrojnim lakim rešenjima, problem zapleta. Na primer, ako joj on pošalje sudbonosni mejl, njoj svakako može da nestane struja u tom trenutku, ali ne baš kada „prima mejlove“ i ne baš da joj kažu kako mogu da poprave računar, ali će izgubiti sve mejlove koji su tad stigli. Oba oka su mi ispala od tog i svih kasnijih ubadanja.
„Da li znaš kako se sve ovo završava?“Završava se sa možda i najiskrenijom emocijom u romanu. Šteta što nije tako i počelo.
D. Edit: formatiranje je očajno u ovom skinu, Nisam htela da sve bude boldovano...
Edit: zakk: Bolje?
