STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Prilog metodologiji kritike stripa

<< < (4/5) > >>

scallop:
Apsurdno je da opširna obrazloženja kompenzujem sa nekoliko rečenica. Setim se Džejn Osten i sestara Bronte i vremena kad je bilo neuputno da žene budu pismene. Modernoj ekonomiji odgovara da se zabavimo stripovina, crtači su slobodniji i primamljiviji svojim interpretacijama, kao i CGI tehnologija da nas vizuelno opseni fantastikom više od obične fantastične priče. A fantastika postoji da nas upozori. Tvoje i Mehine akrobacije sa stripom su za mene samo još jedan način da se suština potisne u manje značajno.

ridiculus:
Samo da bude kristalno jasno: kada se priča o mainstream stripu u Americi, ta odrednica označava nešto sasvim drugačije nego u njenim drugim upotrebama. Misli se na superherojski strip, koji je deo gikovske kulture po definiciji. Dakle, potpuno ne-glavnotokovski. U osnovi, dobar deo produkcije kompanije DC i Marvel, ali mislim da slobodno možemo uključiti i neke vrlo popularne naslove koje je izdao Image, kao što su The Walking Dead i Saga, koji bi bili mejnstrim u bukvalnom, pravom smislu.

Drugo, njihova ekonomska računica je vrlo slaba. Ili bi bila slaba kada ne bih znao da se od stripa ne zarađuje, već da novac dolazi od izdavanja licenci drugim medijima i industrijama. Sama cena stripova je potpuno nerealna: jedna sveska košta 4-5 dolara. To je najčešće 20 stranica stripa po današnjim standardima. Sa tim bi možda i moglo da se živi (iako ne lagodno), ali, ako uzmemo u obzir ono što sam rekao o kopiranju drugih medija, pa uzmemo strip nalik na TV seriju, kao što je bio pomenuti Daredevil koga su radili Bendis i Maleev (da bismo mogli da poredimo medije), videćemo da u nekoliko svezaka imamo materijala za jednu epizodu TV serije. Možda 4-6, u zavisnosti od slučaja, koliko otprilike i treba vremena da se ti stripovi pročitaju jedan za drugim. To je oko 20 dolara ili više. Za (uprošćenu) epizodu TV serije. Koliko striming servisi naplaćuju svoje mesečne usluge? Otprilike duplo manje. Za mesec dana neprekinute usluge. Nema tu ekonomske računice, osim da su najzadrtiji fanovi stripa papani i oni će to da plate. Nisam ulazio u priču oko razlike između fizičkog posedovanja i digitalne usluge, jer nije ni bitna sa ovolikom razlikom u početnoj ceni. Ali zato nisam uzeo u obzir ni izdavačku politiku zajedničkih događaja, po kojoj morate da kupujete 45 različitih serijala da biste sakupili jednu priču. Ekstremno neisplativo za većinu običnog sveta, koji onda ili ne pokušava da čita (te) stripove ili ih čita piratski.

Zato ne čudi da, prvi put u dugo, dugo vremena, Surprising New Data Shows Comic Readers Are Leaving Superheroes Behind

ridiculus:
Negde sam naleteo na ideju da su Moore i Gaiman dvojica najvećih strip-scenarista na engleskom govornom području, pa me je to podsetilo na stare rasprave na tu temu, za koje mislim da ih čak ima i na ovom forumu.

Danas, 14. februara 2021, na dan svetog Valentina, rešićemo tu dilemu!  :lol: Ili ću bar dati doprinos rešavanju te dileme, pomeriti bojno polje na drugi plan, itd... To jest, ako se ova već nije rešila sama od sebe.

Moore pobeđuje. Ali medij je dovoljno širok za obojicu.  :)

Gaiman je pre svega prozni pisac i verovatno je bolji prozni pisac. Ali ja zapravo nisam čitao Moore-ov Jerusalem, pa nemam glas u toj raspravi.

S druge strane, Moore je cartoonist koji je shvatio da nikad neće crtati dovoljno brzo ili dovoljno dobro da bi mogao da bude konkurentan. I tako se posvetio samo scenariju... i svemu ostalom što nije sam crtež.

Glavni element stripa koji ljudi često zaboravljaju u svojim preciznim seciranjima je sinergija između teksta i slike. Možemo napisati najbolji tekst na svetu, a onda uzeti i najbolji "crtež" na svetu (šta god sad to tačno značilo) i spojiti ta dva, ali, ako između njih nema harmonije, sinergije, međuigre, dobićete duduk od stripa. I to je fakat koji nema veze sa mišljenjima i ukusima. I to je ono što Moore ima, a Gaiman nema. Jer Neil je ovde na milosti i nemilosti crtača, koji, da se ne lažemo, često nisu bili prva liga.

I to daje Moore-u mogućnost za većom dramatikom, i efektnijim i emotivnijim scenama. Dao bih par primera kad ne bih zazirao od toga da ne otkrijem suviše (tj. najbolje) o određenim naslovima. Ima ljudi koji to nisu čitali. Ali recimo da Lekcija iz anatomije (The Saga of the Swamp Thing #21) ima jednu takvu scenu, koja funkcioniše samo u harmoniji između te dve gradivne komponente stripa.

Scott McCloud je dosta pisao o tranzicijama među kadrovima i podelio je ove na nekoliko tipova, ali 1) morao bih da obnovim gradivo, i 2) sećam se da nisam bio super zadovoljan tom podelom jer ne obuhvata sve mogućnosti... kao i većina takvih sistema, uostalom.

Meho Krljic:
Sasvim korektno!

ridiculus:
A dok još imam slobodnog vremena tokom ovih prazničnih dana, evo nečeg što sam dugo vremena dužan, na neki način.

Pre nego što sam napisao svoj prethodni post, bacio sam pogled šta je o tome rečeno ranije, i ima tu neka rasprava u kojoj se kaže kako su američki strip revolucionisali Moore, Gaiman, Miller... itd. Istina nije lako uhvatljiva, očigledno? Stvar je da Gaiman ništa nije revolucionisao u stripu i da je uticao na vrlo malo toga, ako išta. Njegov "uticaj" se svodi na popularnost i privlačenje drugačije publike, koja je čitala uglavnom njegova dela i ništa drugo, tako da tu imamo zatvoren krug. Tek je prodor mangi na američko tržište (i, posebno, nemačko) doveo žensku publiku u strip. Ne, oni koji su zaista revolucionisali (američki*) strip su bili, hronološki gledano, Eisner, Kurtzman, Kirby, Steranko, Neal Adams, Chaykin, Sienkiewicz, Moore - sigurno sam izostavio neke, ali ovo nije konačna lista. Nisam siguran čak ni da bih stavio Millera u tu ekipu, jer je on više bio sunđer i transmitor tih različitih uticaja. Naravno, onda su došli neki ljudi koji su... kako se kaže suprotno od "revolucije"? ili revolucija na gore stanje?... strip, al' nećemo o tim stvarima u ovo praznično vreme.

U prošlogodišnjem intervjuu sa Jimom Ruggom i Edom Piskorom na Cartoonist Kayfabe-u - uz sve priče o (uglavnom američkim) ilustratorima XX veka, kao što su Al Parker, Robert Fawcett, Bernie Fuchs, Herbert Paus, Will Pogany, itd. - Chaykin je rekao nešto u stilu kako je član grupe na Facebooku koja slavi rad Alexa Totha, ali kako većina ljudi tamo ne razume da se sličnost drugih crtača sa Tothom ne treba tražiti u površinskoj sličnosti stila, već u odabiru šta će i kako da crtaju. Bingo!

Pre nekoliko godina, Bill Sienkiewicz je izjavio "stilovi se menjaju, ali dizajn je večan", i onda me navukao na knjigu Maitland-a Graves-a, The Art of Color and Design. Izdanje koje sam čitao je bilo iz 1941. ili tako nešto, ali mislim da je originalno napisana i ranije. To je jedno od onih velikih dela tog doba, kada su ljudi kolektivno verovali u moć razuma i nauke, i kada su pisane opsežne i monstruozno ambiciozne monografije iz društvenih nauka. Ovde Graves pokušava da objasni osnovne principe vizuelnih umetnosti... i ne samo vizuelnih. Počev od elemenata preko različitih oblika njihovog odnosa do onog svetog Grala svake umetnosti, jedinstva (unity). Ali Graves vrlo otvoreno kaže kako, na primer, nije toliko bitno pogađanje precizne ljudske anatomije kod tog i tog dela i slikara, već njegova kompozicija. Iako su neki delovi njegove teorije verovatno zastareli zbog ogromnog grananja "umetnosti" u drugoj polovini veka i danas, osnove su zdrave i većina toga je i dalje jako korisna, pogotovo ako mislite da je umetnost nešto više od pukog izražavanja nečijeg unutrašnjeg stanja... kao što ću ja sad recimo uraditi sa  xuzi

Teorija i točak boja koje je Mark Chiarello negde skoro opisao se ne razlikuju mnogo od onog što je Graves postavio.

Gil Kane, čija promišljanja o stripu su takođe obavezno štivo za svakog ko hoće da se ozbiljno** bavi tim medijom, na kraju jednog intervjua obavljenog tik pred smrt, kaže kako je Norman Rockwell slikar i ilustrator koga mnogi smatraju za najboljeg zbog njegovog realističnog stila. I kaže kako je Rockwell zaista najbolji po mnogo čemu, "ali ne zato što crta realistično" (rečeno uz osmeh).  :) Takođe bingo!

Dakle, pročitajte knjigu Sparring with Gil Kane, koju je izdao Fantagraphics pre koju godinu.


*valjda je jasno da se sve ovo odnosi na američki strip

**ništa nije gore od filmskih kritičara koji pišu o stripu jer misle da su trope stripa ekvivalentne filmskim pa im se može... užas  :roll: xrotaeye


 xuzi      xgrim

 xuzi    xgrim

 xuzi xgrim 

 xfoht

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page