Recent Posts

Pages: 1 [2] 3 4 5 6 7 ... 10
11
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: Strip album koji upravo citam
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 05:07:26 »
Danas je red došao da se kaže i koja lepa reč o superherojskom serijalu koji izdaje Image Comics a ime mu je Radiant Black. Superheroji, kažete vi, na Image Comicsu? OK Boomer.



Jeste pomalo i prijemčivo razmišljati o tome kako je Image Comics danas firma koja nudi američkom (i svetskom) strip-čitateljstvu nekakav „pravi“ mejnstrim, ili makar žanrovsku materiju koja nije neproporcionalno odgurana u stranu superherojske tematike. Iako superherojskih stripova ima svuda, fakat je da su oni u Americi jako dugo de fakto mejsntrim i da kompanije koje svoje izdavaštvo baziraju na stripovima drugih žanrova i dalje, i pored dokazanog uspeha koji je tako moguće postići, nemaju srazmere jednog Marvela ili DC-ja. Image je započeo kao kuća superherojskih autora prebeglih iz Marvela a koji su radili superherojske stripove slične onom što su radili u Marvelu, samo bez smaranja od strane urednika i izdavača, slobodno, lako, neodgovorno i, devedesetih godina prošlog veka, jako uspešno.

Mnogo se toga promenilo za tri decenije koliko Image proslavlja ove tri godine i činjenica da su najprodavaniji serijali ovog uzdavača danas žanrovske stvari što nemaju nikakve veze sa superherojima je svakako znakovita već utoliko što pokazuje da publika koja ŽELI da čita superheroje najčešće želi da čita superheroje u već etabliranim univerzumima, sa decenijama kontnuiteta i da, Spawn i Savage Dragon koji idalje izlaze za Image na stranu, skoro ništa drugo što bi Image sada mogao da smisli, neće imati istu težinu kao Hulk ili X-Men ili Spajdermen...

Ali i ne mora. Radiant Black je svakako jedan od primera kako se može raditi superherojski strip koji je u punoj meri (post)moderan, odnosno smešten u svet koji razume da je superherojština mejnstrim kulturni fenomen na ime filma i televizije, koji funkcioniše po principu dvadesetčetvoročasovnog ciklusa vesti, panoptikona u kome je svako „gledalac-reporter“ na ime sveprisutnih kamera na telefonima, viralnih klipova i mini-industrija koje niču oko njih, sa komentatorima, tumačima, v-blogerima, kosplejerima i fan-fikšn-autorima što će fenomenu dati apokrifni sloj tako bitan da se on upiše u sveukupnost ljudske kulture.

Radiant Black je čedo scenariste po imenu Kyle Higgins o kome sam već pisao jer je u pitanju autor aktuelnih, američkih Ultraman stripova za Marvel, ali je čovek i vrlo iskusan scenarista koji je za DC radio mnogo Nightwinga, Batmana i Deathstrokea, za Marvel nešto manje ali uspešno a koji je imao i vrlo pristojno primljen superherojski strip za Image pre nekoliko godina pod nazivom C.O.W.L. Možda jednako važno, za BOOM! Studios je radio uspešni Mighty Morphin Power Rangers.

Higginsov partner na ovom stripu i njegov koautor je Marcelo Costa, brazilski ilustrator koji je do sada za severnoameričke izdavače uglavnom radio kao kolorista, između ostalog baš na Mighty Morphin Power Rangers i ovo mu je prvi autorski rad ovom terenu. Costa ima zanimljiv, upečatljv stil, sa mnogo korišćenja kolora i efekata da postigne impresivne, upečatjive „svemirske“ rezultate, dok je letererka Becca Carey ovde uložila izuzetno mnogo truda da serijalu udahne šmek novuma i futurizma. Ovo je, na kraju krajeva, superherojski strip koji treba da izgleda moderno i sveže, bez oslanjanja na isprobane i možda i malo izlizane superherojske trope.



Higgins svakako sa ovim radom ide na dosta visoki koncept i trudi se da svu svoju ekspertizu i iskustvo ulije u kreiranje superherojskog miljea koji neće biti puka reciklaža poznatih motiva i trikova iz sada već devetodecenijske superherojske istorije. Radiant Black, pre svega, u sebi ima dosta DNK japanskog mirisa, sa jasnim referencama na Ultramana i Power Rangers, ali se zatim može prepoznati da u njega Higgins ugrađuje znatno više ličnog nego što je standard za ovakve stripove. Štaviše, početak serijala, sa prvom epizodom koja je izašla Februara 2021. godine, uopšte ne liči na klasičan superherojski strip, naprotiv i više podseća na televizijsku mumblecore dramu o ljudima koji izlaze iz mladosti i suočavaju se sa realnostima „odraslog“ života, te širokim pokrovom lake depresije koji taj život prebacuje preko svih nas. Glavni junak je – barem na početku – relativno nesigurni, mladi prozni autor Nathan Burnett koji, nakon nekoliko uspelih kratkih priča dobija predujam za pisanje romana ali pati od tako konzistentne kreativne blokade da ga ni vožnja za rajd-šering servis ne može spasti od brutalnog ekonomskog žrvnja života i rada u Los Anđelesu pa se on na kraju, poražen i dekintiran vraća da živi, makar na neko vreme kaže on, u rodni gradić, kod mame i tate, u kuću u kojoj je odrastao.

Iako sve to deluje kao potpuna propast, Nathana tamo čeka i najbolj ortak, Marshall, koji će biti oduševljen što mu se partner iz mladosti vratio, pa makar i malo pognute glave, i nudiće mu podršku i hrabrenje koji imaju i jednu finu, ne prenaglašenu, samo vrlo vrlo suptilno sugerisanu homoerotsku komponentu.* Nathan će na kraju nekako prihvatiti da i ovako može da se živi i da njegov roman, za koji nije napisao ni prvu stranu možda sad i procveta, kad ne mora da se bavi užasnim ekonomskim realnostima i okružen je ljudima koji ga bezuslovno vole.
*da odmah ukažem da se do za sada najnovije, šesnaeste epizode ne razreši ni na koji način je li Marshall gej i da li se erotski loži na Nathana, ali ja slutim da jeste i da se loži, pa nek mi istorija sudi.

Naravno, onda se desi NEŠTO i Nathan postane superheroj sa moćima koje ne razume i odgovornostima za koje će i njemu, i Marshallu, i policiji i opštoj javnosti trebati dugo vremena da stvarno shvate. Radiant Black je vrlo, rekosmo, moderan narativ i ovde su supermoći vezane za NEŠTO što dolazi iz svemira, možda ne baš iz ove dimenzije, nešto što ne shvataju ni Nathan, ni Marshall, ali ni druge osobe koje su na sličan način Nathanu stekle moći. Čitalac, dakle, prisustvuje stvaranju novog superherojskog univerzuma i njegovom „prirodnom“ raslojavanju na superheroje i superzločince ali ovde nema čistih, jednostavnih metafora za to šta moći predstavljaju i kako njihovo poreklo stoji u odnosu na naš svet – ali ni svet junaka ovog stripa – pa je miris misterije održavan već godinu i po dana vrlo dobrodošao.

No, ključnije, ovo je strip pre svega o likovima. Najčešće poređenje koje Radiant Black dobija u kritikama i koje Image forsira u svom marketingu je svakako ono sa Invincible Roberta Kirkmana i Ryana Ottleyja, a što je fer ali i ne sasvim tačno. Invincible je imao na svojoj strani tu back to basics energiju i sposobnost da stare superherojske trope učini ponovo svežim i time bio veliki hit za Image u njegovoj zrelijoj fazi. Radiant Black to ne čini i pored oslanjanja na japanske predloške, usput i priča značajno komplikovaniju priču. Sa Invincible ga povezuje ta „realističnost“ mizanscena, likova i njihovih karaktera. Ovo nisu superheroji koji povredu sa sebe stresu kao perut sa ramena i koji su sa svojim moćima uvek načisto. Uzbudljivost Radiant Black je velikim delom u tome da likovi često ne znaju tačno šta mogu da urade, sumnjaju u sebe, bore se koliko protiv protivnika toliko i protiv svojih strahova i konfliktnih motiva, a onda prilike za team upove i borbe protiv „tradicionalnih“ negativaca koriste na načine drugačije nego što je standard u superherojskom žanru. Ovde često vidimo jedno radikalnije propitivanje moći i odgovornosti u savremenom društvu nego što smo navikli i ta ideja da postoje „prirodni“ antagonizmi između parova heroja i zločinaca je ovde često namerno i metodično izvrtana naopačke.



Naravno, sve to je dodatno smešteno u svet koji ne miruje. Policija mora da radi svoj posao čak i kada se gomile kostimiranih ljudi bore u vazduhu iznad grada i ruše zgrade, prolaznici snimaju prizore svojim telefonima i kače ih na društvene mreže, podkasteri zgrću ozbiljne pare komentarišući sve to što se događa, kreirajući dodatni saspens, dramu i glasine, drugi preduzimljivi poslovni ljudi se snalaze tako što će ekonomski eksploatisati novi fenomen iako na to nemaju „pravo“... Radiant Black u dobroj meri služi i da analizira moderno društvo i njegovu fascinaciju spektaklom, pa i adikciju na spektakl, i superheroji su ovde odlična metafora za ovu potrebu.

U centru je, ipak, pre svega odnos između Nathana i Marshalla, koji su sasvim različiti likovi sa sasvim različitim karakterima, motivacijama, ličnim istorijama i odnosom ka moći koju ne razumeju i Radiant Black u ovom trenutku, sa  krajem šesnaeste epizode što vrlo uspešno podseća na to da je ovo strip o DVA glavna lika i njihovim odnosima a da je sva svemirska misterija tu da nam pomogne da te odnose bolje istražimo.

Marcelo Costa je, rekosmo, vrlo upečatljiv crtač i mada mu akcija nije uvek nužno „perfektno“ režirana, to i nije nužno uvek njena svrha. Costa uspeva da u Radiant Black udene ogromnu količinu začudnog i zbilja egzotičnog na jedan pomalo i uznemirujući način. Čitalac često ima utisak da prisustvuje stvarima ontološki toliko većim od sebe da je nemoguće ne osetiti i blagu nelagodu. Kontrast sa običnim, svakodnevnim prizorima malog grada provincijske Amerike je stoga vrlo funkcionalan i umešno postavljen. Costi kolore u kasnijim epizodima radi Triona Farrell i uvek je zadovoljstvo videti je na ovako spektakularnom stripu.

Radian Black nikako nije savršen serijal. U prvom redu, njegovo insistiranje na tizovanju, na pružanju čitaocu samo mrvice informacija vezanih za „veliku sliku“ može da deluje škrto i da malo frustrira. Takođe, tempo pripovedanja, iako se ne možemo žaliti da ovde nema uzbuđenja, svakako ume da bude malo usporen sa povremenim odlascima priče u tangente i postranične rukavce narativa koji su dobri i zanimljivi ali je za to vreme glavni narativ na stendbaju. Opet, Higgins i ekipa svakako ovo rade s nameom da njihov tekući serijal poživi dugo i ima dugačak, kompleksan zaplet. Pokretanje (i završavanje) paralelnog  miniserijala,  Radiant Red, u kome se prati drugi, a vrlo zanimljiv lik iz istog ansambla je svakako jedan od dobrih načina da se glavnom serijalu obezbedi malo jači tempo, ali videćemo kako će to u budućnosti izgledati. Svakako, Radiant Black se u ovom trenutku nalazi na vrlo uzbudljivoj prelomnoj poziciji i urgiram da publika koja voli superheroje ali se malo zamorila od čitanja istih likova u recikliranim zapletima, sebi priušti čitanje ovoga. Neće zažaliti. Amazon ga prodaje ovde.


 
16
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: Bonellijana
« Last post by Jerome Drake on 08-08-2022, 20:41:54 »
Zapostavio sam topik.
Ali nema veze, forum nigdje ne bježi.
nakupilo se svega za čitanje a konačno se završava i odbrojavanje meteora. Još ova epizoda pa onda, narednog mjeseca, slijedi ta čuvena epizoda koja je zbog naslovnice sa Dilanovim vjenčanjem izazvala nešto blažu kontraverzu. Šta je bilo poslije toga, mogli smo vidjeti u albumu 400 koje je već objavio Veseli Četvrtak, a u kojem se Rekioni obračunao sa Sklavijem i evo, kako se šapuće, ubrzo će i on nestati iz ovog serijala.
Zanimljivo, kao da se Boneli plaši svake moguće promjene.
Šteta.
Ambis Zla je ponudio mogućnost osnivanja Boneliversea, a što bi daroviti scenaristi, vjerujem, dobro iskoristili pa se zaigrali u tom poprilično učmalom okruženju.
Pa hajde, barem imamo Planetu mrtvih.
barem smo zahvaljujući veselom Četvrtku kompletirali priču o Mister Nou u Obojenom Programu. Iako je naš pilot karijeru započeo u San Francisku, ratovao u Vijetnamu, opet je završio u Manausu. Dobro i kvalitetno osvježen.
Imali smo priliku vidjeti i konačni obračun Zagora sa vampirom Rakosijem u pet epizoda, objavljenih integralno u Odabranim pričama.
Potvrdilo se ono što su fanovi naglašavali ranije. Kad se Buratini odmakne od pisanja, Zagor postane pristojan serijal za praćenje. Ipak ova saga sa vampirom, u golemih pet sveski, mrvicu je dugo trajala ali je barem držala se dostojanstveno do kraja, a konačni sukob nije opravdao očekivanja spektakla. Ipak, vampiri, vukodlaci i Dela Monika drže ovu priču znatno iznad prosjeka.


17
SPORT, NAVIJAČI, KLADIONICE... / Re: Kladionica Znak Sagite
« Last post by Labudan on 08-08-2022, 18:46:15 »
opet ovaj Mića!!!

18
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner
« Last post by crippled_avenger on 08-08-2022, 17:35:41 »
THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *
19
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: suve genijalštine
« Last post by Palmer on 08-08-2022, 13:04:03 »
Ljudi navikli da se žale, što se, eto, posrala ptica, što je nekom zagorela pogača, zagorela pica, što smederevac zimi dimi il' što ljudi neće na ispovest popu Šimi..
20
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: suve genijalštine
« Last post by ridiculus on 08-08-2022, 12:48:23 »
Pa zar nije lakše samo napraviti rupu gore nego dizati sve, majku mu?
Pages: 1 [2] 3 4 5 6 7 ... 10