Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 755194 times)

0 Members and 4 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3450 on: 04-08-2022, 05:14:01 »
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda svežeg DC-jevog tekućeg serijala Deathstroke Inc. i kada bih rekao da ne znam šta da mislim to bi, plašim se, bilo malčice i ulepšavanje istine. Deathstroke Inc. nije najgori strip koji DC trenutno publikuje ali je je loš na nekoliko sasvim distinktnih načina a što sam ja doživeo kao skoro ličnu uvredu imajući u vidu koliko mi se dopao prethodni Deathstroke serijal od pre neku godinu.



Da malo osvežimo svačije pamćenje, prethodni Deathstroke serijal o kome pričamo danas se smatra definišućim narativom za ovog DC-jevog popularnog negativca. Christopher Priest je uzeo lik koji je uvek sugerisao da ima više dubine nego što su stripovi u koje su ga stavljali uspevali da pokažu, a onda ga je odveo u neočekivanom smeru pokazujući NESLUĆENE dubine i kompleksnosti njegovog karaktera, za superherojski strip iznenađujuće kompleksnu porodičnu dramu i antiherojski šarm sa najcrnjim zamislivim prelivom. Priest je trenutno zauzet radom na Black Adamu, a Deathstroke je imao tu sreću ili nesreću da ga u novom izvlačenju dobije na pisanje Joshua Williamson, jedan od u ovom momentu najvrelijih DC-jevih scenarista čije vizije i ideje u dobrj meri usmeravaju čitav glavni DC univerzum.

Ako ste čitali moja pisanja o DC-jevim stripovima u poslednjih par godina sigurno ste naleteli i na po neki osvrt na Williamsonove radove u kome sam uzdisao i vajkao se što scenarista koji je uglavnom odličan kada radi sopstvene, creator owned stripove, na korporacijskim zadacima pruža samo tehnički minimum. Ni jedan strip koji sam do sada pročitao a da ga je Williamson napisao za DC nije bio loš ali fer je reći i da mi se ni jedan nije posebno dopao i da sam se i čitanja Deathstroke Inc. prihvatio uz prilične mere opreza i preventivno mrštenje čupavih vjeđa. Posebno jer je uz Williamsona prve četiri epizode stripa crtao Howard Porter, stari DC-jev kadar kome je vrhunac karijere bio rad na Justice League of America sa Grantom Morrisonom na prelazu milenijuma ali koji poslednjih godina nije pružio išta što bi vredelo upamtiti.

Dobra vest je da je Porterov crtež u te prve četiri epizode sasvim solidan i uz Hi-Fijeve kolore daje nam dinamičan, blago late-’90s šmek stripa koji se ne zanima preterano verističkim prikazima ljudi, prostora i situacija već voli dinamične kompozicije, energiju ali i dovoljno uredan lejaut i organizaciju table da se ovo lako i lepo čita. Što se tiče karaktera, Porter nije suptilan čovek i njegovi likovi, Deathstroke pre svih umeju da se izražavaju prevashodno grimasama i prenaglašenim pozama ali to je, na kraju krajeva i u skladu sa onim kako Williamson ovo piše.

Možda nije zgoreg ukazati da Deathstroke Inc. laže već u samom svom naslovu. Nakon Priestovog serijala koji je bio metodična, duboka analiza karakterizacije glavnog lika, prikaz njegovog egoizma ali i kompleksnih motivacija koje ga vode kroz život i koje su ga transformisale iz plaćenika u superzločinca, pa u superheroja pa natrag u superzločinca, ideja o Deathstrokeu koji je rešio da prekine sa „terenskim“ radom i osnuje kompaniju što će njegove plaćeničke navike pretvoriti u složeniji biznis i gde bi njegovi nikada do kraja realizovani roditeljski nagoni mogli da se bezbednije razvijaju kroz menadžment grupe mladih plaćenika – pa, to bi bio strip koji bi bilo sasvim sevap čitati.



Ali Deathstroke Inc. nije ništa ni nalik tome. U blatantnom primeru lažnog reklamiranja, Deathstroke Inc. nam Deathstrokea na početku prikazuje kao pukog plaćenika koji ovog puta radi na strani „dobra“, uglavnom zato što mu je dosadno i što je plata visoka. Agencija T.R.U.S.T. koja zapošljava njega i superherojsku divu Black Cannary bori se protiv nekih ozbiljnih, organizovanih superzločinačkih pretnji, kao što je, na početku, organizacija H.I.V.E. i težište Williamsonovog pisanja kao da je postavljeno u tačku balansa između jedva-reformisanog-superzločinca sa jedne strane, stree level superheroine neupitnog etičkog CV-ja sa druge i agencije za koju rade koja, čini se, sve radi u tajnosti i daleko ne samo od očiju javnosti već i od nekakve civilne regulative koju bi nad njenim aktivnostima morala da ima američka vlada.

Problem ove postavke je već u tome što strip od nas očekuje da poverujemo da Deathstroke, čovek čije je drugo ime paranoja i koji verovatno i kada otvara kutiju sa kornflejksom proverava da li tu postoji neka zavera, radi sa šejdi agenciju zato što mu je bilo dosadno i što mu dodavanje još novca njegovom ogromnom bogatsvu donosi male ali dobrodošle dopaminske šotove, a da nije prethodno detaljno i dubinski proverio ko su ti ljudi, ko su im roditelji, iz kakvih su kuća, ali važnije, za koga stvarno rade, kakve su im agende, koji će biti krajnji ishodi Deathstrokeovih poslova što ih za njih obavlja.

Williamson svu dubinu karaktera Sladea Wilsona koju je u dobroj meri izgradio Priest, ovde prenebregava i svodi ga na matorog džangrizavog tipa motivisanog pohlepom i dosadom pa je prvih nekoliko epizoda obeležeo neugodno glupom, uprošćenom karakterizacijom i isforsiranim sukobima između Sladea i Black Cannary.

But wait, it gets worse! Dok su uvodne epizode makar zabavne na bazičnom nivou jer nam prikazuju pojedinačne poslove obeležene  ekstravagantnom akcijom (uključujuću u svemiru, protiv kiborškog Supermena koji nije STVARNO kiborški Supermen) i Porter ih crta dinamično i bučno, od pete epizode olovku u ruke uzima Paolo Pantalena a strip konačno dolazi do „inc.“ dela cele priče. And this is bad.

Pantalenin crtež je solidan, da ne bude zabune, ali Williamson pravi sasvim nezarađen preokret u kome konačno odlučuje da nam pokaže kako Deathstroke prelazi u „full supervillain“ mod rada i stavlja se na čelo zločinačke organizacije koju je preuzeo tako što je ustrelio njenog prethodog predvodnika. Sva, ponoviću, kompleksnost koju je Slade imao ovde se jeftino proda kroz par replika u kojima on kaže „Ne, ovo sam STVARNO ja“ i produži bez plana i programa da sebe naziva „kraljem superzločinaca“.

Priznajem da nisam stigao ni da se iznerviram jer Williamson maltene odmah ubacuje ovaj serijal u krosover Shadow War koji traje od sedmog do devetog broja Deathstroke Inc. i u pitanju je duboko nezadovoljavajuće iskustvo za ljubitelja Deathstrokea. Stephen Segovia gostuje na jednoj epizodi na crtežu i ovo je korektno mada je povratak Pantalene u vozačko sedište dobrodošao, no problem je pre svega u scenariju koji ne samo što Deathstrokea na silu uglavljuje u predugačku i isforsiranu priču u kojoj je on praktično glavni negativac nego i Williamson prilično bezobrazno uzima nekoliko godina Priestovog rada na karakterizaciji a onda pokušava da ih spakuje u tri meseca krosovera. Sladeov odnos sa njegovim sinom, Grantom, koji je u velikoj meri obeležio definitivnu karakterizaciju Deathstrokea ovde je emuliran kroz klona u kome u jednoj skoro komično nespretnoj sceni Slade odlučuje da prepozna svog „novog“ sina kome će pružiti sve ono što nije pružio Grantu i ovo je erzac-motivacija za sve što će dalje raditi.



Ovo je totalni, što bi u Americi rekli, shitshow u kome se na silu pokušavaju naći motivi i emotivna krešenda i tragični kraj ovog narativa ne da nije zarađen nego ostavlja Deathstrokea na mnogo gorem mestu nego što je on zaslužio.

Na toliko lošem, zapravo da su deseta i jedanaesta epizoda, dve za sada najnovije, potpuno odstupanje od „Deathstroke Inc.“ koncepta i zapravo se vraćaju u prvu godinu Deathstrokeovog „rada“ tj. u period kada je bivši plaćenik Slade Wilson, a koji je tretiran serumom što je trebalo da od vojnika pravi supervojnike, konačno postao superzločinac Deathstroke.

Srebrni pervaz na TOM oblaku je što se Williamson (za sada?) skinuo sa serijala i Deathstroke Year One piše Ed Brisson. Brisson je pouzdan i korektan scenarista koji uglavnom tačno zna šta publika koja čita superherojske stripove voli a onda joj pruža baš to uz vrlo solidan zanatski nivo. Kako ovo crta Dexter Soy (uz kolore Veronice Gandini), strip odmah ima ozbiljniji, zreliji ton primereniji hi-tech akcionom trileru i mada se ne radi o nekakvom revolucionarnom radu – da ne pominjem da je Priest već u svom serijalu pokazao sasvim dovoljno ranih radova Sladea Wilsona i da nisam siguran da nam treba detaljni Year One narativ – on je pitak i obeležen značajno boljim radom sa likovima i odmerenijim tonom.

Nisam siguran kuda DC zaista namerava da ide dalje sa ovim stripom, hoće li se Williamson vraćati ili će Brissonovo uskakanje da doveze serijal do laganog otkazivanja. Radi se o stripu koji ne samo da nije našao konzistentan ton i koncept, čak i dok ga je pisao njegov, jelte, kreator, nego je i na tehničkom nivou pružio jedva prihvatljive zaplete i dosta slabu, plitku karakterizaciju. Crtež jeste uvek bio solidan i Steve Wands koji leteruje ceo serijal radi posao kao i uvek veoma dobro, ali ovo je školski primer stripa nastalog na bazi KONCEPTA a da taj koncept ne samo da nije dobro realizovan nego se stiče utisak da njegov autor nikada nije imao ni strpljenja ni interesovanja da se njime zaista bavi. I dok svakako ne može baš SVAKI tekući serijal koji DC lansira da bude sjajan, teško mi je da malo ne lamentiram što su se kola slomila baš na Deathstrokeu koji samo što je postao figura vredna praćenja i emotivnog ulaganja. Šteta, ali ako i dalje imate apetita da ovo proverite, Amazon serijal prodaje na ovom mestu.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3451 on: 08-08-2022, 05:20:39 »
Into Radness je grafički roman izašao polovinom prošlog meseca za Dark Horse i predstavlja interesantnu kombinaciju futurističkog omladinskog stripa, ali pomerenog svega nekoliko minuta, možda čak i sekundi u budućnost, sa nekom vrstom retro, ’80s vajba. Utisak dok sam ga čitao je, iako se radilo o influenserima i trci za što veću popularnost na društvenim mrežama, bio kao da gledam neki „youth“ film iz osamdesetih, sa šarmantnim referencama na video igre, hevi metal, VHS i druge stvari koje vole mladi.



Kyle Strahm koji je ovo napisao je značajno poznatiji kao crtač nego kao scenarista. Uostalom, predaje ilustraciju na Umetničkom isntitutu Kanzas sitija. Za Image Comics je radio na serijalima Spread i Unearth sa vrlo uglednim scenaristima kao što su Justin Jordan i Cullen Bunn, a sada radi i Twig sa Skottiejem Youngom, ali je njegova karijera obuhvatila do sada impresivno veliki deo jakih američkih izdavača. Strahm je radio i za IDW, i za DC i za Marvel i generalno je u pitanju vrlo uposlen i solidno iskusan autor koji se, evo, vidimo, lepo snalazi i u ulozu scenariste.

Jake Smith koji mu je ovde bio partner u zločinu radeći crtež i kolor je značajno manje poznat ali radi se o vrlo svežem novom talentu koji se sa ovim radom dokazao, a već ima u rerni i neke sopstvene projekte. U najmanju ruku, reći ću, imamo posla sa momkom na koga treba računati. Energičan i bučan u kompozicijama i teksturiranju, ali disciplinovan u lejautu i pripovedanju, Smith je nesumnjivo dašak svežine i autor koji, nadam se, neće na kraju samo i isključivo raditi stripove o superherojima za velike korporacije. Njegov autorski doprinos Into Radness je veoma značajan i daje ovom stripu presudne elemente njegovog karaktera i identiteta.

Into Radness je, kako rekosmo, odmladinska priča i priča o drugarstvu. Ekipa koju pratimo u ovoj priči predvođena je momkom po imenu Dylan, i u pitanju je postava koja za sopstveni striming kanal (koji nije na platformi koja se zove JuTjub, ali kao da jeste), nazvan Into Radness, kreira različite video-klipove bazirane pre svega na eskcesu različitog tipa. I već tu dobijamo tu aromu blagog retro-okretanja prema nekim prošlim vremenima i formativnim uticajima što su oblikovali mnogo veći deo kulture savremenih generacija nego što smo svesni. Into Radness zapravo na neki način podseća na Jackass, televizijski šou koji je anticipirao apetit publike, pogotovo mlade, što ne oseća da pripada ijednom postojećem kulturnom miljeu, da konzumira sadržaj koji je naprosto bizaran, preteran, često nebezbedan i dosledno glup ali koji bez ostatka komunicira posvećenost njegovih autora proizvodnji tog sadržaja pa i po cenu fizičkih ozleda.

Sam Into Radness nema nužno tu gross out ili makar autodestruktuvnu komponentu koju ja vezujem za Jackass i mada autori na ovom kanalu nisu nužno eksplicitno „woke“, svakako se kod njih da primetiti nešto veći nivo socijalne odgovornosti. Uostalom i zaplet stripa se vrti oko etike u svetu influensera, toga da je u pitanju divlji zapad novih medija i neistraženih populacija konzumenata koje u nedostatku mogućnosti da budu ispitane putem fokus grupa i dubinskih intervjua bivaju analizirane od strane algoritama, na ime navika u kliktanju, lajkovanju (koje se u ovom stripu zove „shout“) i dislajkovanju („skunk“). Ekipa kanala je i rodno i rasno (pa i „neuro“) divergentna opet na jedan sasvim prirodan, organski način, sa klincima koji pokušavaju da budu istovremeno i klinci, spontani, bučni i drčni, a da opet budu i uspešan biznis.



Ovo drugo im na početku ne ide od ruke i Into Radness ima svega dvanaest pretplatnika ali stvari se menjaju kada se praktično spontano, bez pripreme snimi i aplouduje video na kome se ekipa bori protiv neobičnih čudovišta što ulaze u električne aparate i animiraju ih. Neretko ovi aparati su olupane arkadne videoigračke mašine. Ovaj video, naravno, postiže viralnu popularnost i naši junaci postaju zanimljivi velikom strimeru/ influenseru koji ovaj posao tretira kao ozbilajn biznis i obećava im da će i od njih napraviti ozbiljnu firmu...

Ostatak narativa je sasvim ugodno predvidiv sa Dylanom koji se po prvi put u životu oseća kao da je na pragu nečeg što bi se dalo nazvati „uspehom“ ali i sa postepenom alijenacijom u maloj ekipi drugara kada Dylan insistira da se, na nagovor velikog strimera koji im je sad neka vrsta mentora, usvoje neke poslovne prakse koje naprosto nisu u duhu ovog kanala ili, uopšte, drugarstva.

Into Radness ni slučajno ne odlazi u neke prevelike inovacije i literarno-avangardne teritorije svojim tretmanom ovog zapleta. Gomila borbi sa sve bizarnijim čudovištima na stranu, ovo je vrlo tipična priča o klincima koji imaju snove pa onda kada ti snovi počnu da se ostvaruju moraju da se opsete jesu li im važniji snovi ili stvarni ljudi oko njih koje nazivaju svojim prijateljima. Neću da spojlujem razrešenje ali naravno da već znate kako se to stvarno završava.

Ali Into Radness nije zaista tako „radikalan“ zato što ima nikad pre viđenu i pročitanu priču, već upravo zbog toga kako izvrsno pogađa taj „radness“ osećaj koji ovoj priči daje jako uzbuđenje i atmosferu drugarstva što je izdižu iz prostog prepričavanja poznatog narativa i obezbeđuju joj karakter i identitet.

Naravno, Smithov crtež i kolori su u OGROMNOJ meri odgovorni za ovo. Taj spoj modernog „streamer“ svetonazora i ’80s omladinske kulture ne bi trebalo da radi tako fantastično kako radi, ali Smith uspeva da nam ga proda na najprirodniji način. Uzmite na primer slike grada koje dobijamo na nekim stranama dok talentovani, ali ćutljivi klinac koji pravi RADIKALNU muziku na svom malom deku, ide svojoj kući. Gradić Back Alley (da, tako se zove, sa sloganom „nećemo vas kriviti ako odete odavde“ na jednom od bilborda) je savršena rekonstrukcija/ sinteza urbanih pustoši osamdesetih u kojima su odrastali mnogi koji će ovo očitati ali će i mnogi mlađi prepoznati taj spoj nabujalog urbanizma i sve većeg otuđenja. Grafiti po zidovima, đubre razbacano oko kontejnera, daske zakucane preko razbijenih prozora davno napuštenih stanova na prljavim fasadama – Smith ima takav osećaj za detalj da se malo zabrinete kad shvatite da mejnstrim strip u Americi po pravilu nema vreme ili budžet da crtači mogu da opravdaju ovoliko ulaganja u oživljavanje scene.



Tu je onda i stil oblačenja klinaca, od udobnih trenerki i jakni, preko dripačkih teksas-jakni sa otkinutim rukavima, bedževima i prišivačima, tu su kape, amblemi na duksevima, naočari na čelu, farbane frizure i facijalne malje. Protagonisti ovog stripa se izražavaju svakim svojim gestom i već samim svojim izgledom i njihova kreativnost nije iskalkulisana, poslovno-hladna i ekonomski prebrojiva već je prosto nabujala snaga mladalačke imaginacije i želje da se svetu nešto podari, što će taj svet, u krajnjem obračunu, učiniti za mrvicu boljim mestom.

Into Radness je, dakle, poznata priča – gledali smo mnogo filmova i pročitali mnogo stripova sa vrlo sličnim pričama – ali ispričana na svež, originalan, nadasve AUTENTIČAN način iako autentično prikazuje elemente dve epohe razdvojene sa više decenija, u jednom neočekivano prirodnom i potentnom spoju. Meni se to veoma dopalo, pa, svakako proverite album putem sajta izdavača Dark Horse.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3452 on: 09-08-2022, 05:07:26 »
Danas je red došao da se kaže i koja lepa reč o superherojskom serijalu koji izdaje Image Comics a ime mu je Radiant Black. Superheroji, kažete vi, na Image Comicsu? OK Boomer.



Jeste pomalo i prijemčivo razmišljati o tome kako je Image Comics danas firma koja nudi američkom (i svetskom) strip-čitateljstvu nekakav „pravi“ mejnstrim, ili makar žanrovsku materiju koja nije neproporcionalno odgurana u stranu superherojske tematike. Iako superherojskih stripova ima svuda, fakat je da su oni u Americi jako dugo de fakto mejsntrim i da kompanije koje svoje izdavaštvo baziraju na stripovima drugih žanrova i dalje, i pored dokazanog uspeha koji je tako moguće postići, nemaju srazmere jednog Marvela ili DC-ja. Image je započeo kao kuća superherojskih autora prebeglih iz Marvela a koji su radili superherojske stripove slične onom što su radili u Marvelu, samo bez smaranja od strane urednika i izdavača, slobodno, lako, neodgovorno i, devedesetih godina prošlog veka, jako uspešno.

Mnogo se toga promenilo za tri decenije koliko Image proslavlja ove tri godine i činjenica da su najprodavaniji serijali ovog uzdavača danas žanrovske stvari što nemaju nikakve veze sa superherojima je svakako znakovita već utoliko što pokazuje da publika koja ŽELI da čita superheroje najčešće želi da čita superheroje u već etabliranim univerzumima, sa decenijama kontnuiteta i da, Spawn i Savage Dragon koji idalje izlaze za Image na stranu, skoro ništa drugo što bi Image sada mogao da smisli, neće imati istu težinu kao Hulk ili X-Men ili Spajdermen...

Ali i ne mora. Radiant Black je svakako jedan od primera kako se može raditi superherojski strip koji je u punoj meri (post)moderan, odnosno smešten u svet koji razume da je superherojština mejnstrim kulturni fenomen na ime filma i televizije, koji funkcioniše po principu dvadesetčetvoročasovnog ciklusa vesti, panoptikona u kome je svako „gledalac-reporter“ na ime sveprisutnih kamera na telefonima, viralnih klipova i mini-industrija koje niču oko njih, sa komentatorima, tumačima, v-blogerima, kosplejerima i fan-fikšn-autorima što će fenomenu dati apokrifni sloj tako bitan da se on upiše u sveukupnost ljudske kulture.

Radiant Black je čedo scenariste po imenu Kyle Higgins o kome sam već pisao jer je u pitanju autor aktuelnih, američkih Ultraman stripova za Marvel, ali je čovek i vrlo iskusan scenarista koji je za DC radio mnogo Nightwinga, Batmana i Deathstrokea, za Marvel nešto manje ali uspešno a koji je imao i vrlo pristojno primljen superherojski strip za Image pre nekoliko godina pod nazivom C.O.W.L. Možda jednako važno, za BOOM! Studios je radio uspešni Mighty Morphin Power Rangers.

Higginsov partner na ovom stripu i njegov koautor je Marcelo Costa, brazilski ilustrator koji je do sada za severnoameričke izdavače uglavnom radio kao kolorista, između ostalog baš na Mighty Morphin Power Rangers i ovo mu je prvi autorski rad ovom terenu. Costa ima zanimljiv, upečatljv stil, sa mnogo korišćenja kolora i efekata da postigne impresivne, upečatjive „svemirske“ rezultate, dok je letererka Becca Carey ovde uložila izuzetno mnogo truda da serijalu udahne šmek novuma i futurizma. Ovo je, na kraju krajeva, superherojski strip koji treba da izgleda moderno i sveže, bez oslanjanja na isprobane i možda i malo izlizane superherojske trope.



Higgins svakako sa ovim radom ide na dosta visoki koncept i trudi se da svu svoju ekspertizu i iskustvo ulije u kreiranje superherojskog miljea koji neće biti puka reciklaža poznatih motiva i trikova iz sada već devetodecenijske superherojske istorije. Radiant Black, pre svega, u sebi ima dosta DNK japanskog mirisa, sa jasnim referencama na Ultramana i Power Rangers, ali se zatim može prepoznati da u njega Higgins ugrađuje znatno više ličnog nego što je standard za ovakve stripove. Štaviše, početak serijala, sa prvom epizodom koja je izašla Februara 2021. godine, uopšte ne liči na klasičan superherojski strip, naprotiv i više podseća na televizijsku mumblecore dramu o ljudima koji izlaze iz mladosti i suočavaju se sa realnostima „odraslog“ života, te širokim pokrovom lake depresije koji taj život prebacuje preko svih nas. Glavni junak je – barem na početku – relativno nesigurni, mladi prozni autor Nathan Burnett koji, nakon nekoliko uspelih kratkih priča dobija predujam za pisanje romana ali pati od tako konzistentne kreativne blokade da ga ni vožnja za rajd-šering servis ne može spasti od brutalnog ekonomskog žrvnja života i rada u Los Anđelesu pa se on na kraju, poražen i dekintiran vraća da živi, makar na neko vreme kaže on, u rodni gradić, kod mame i tate, u kuću u kojoj je odrastao.

Iako sve to deluje kao potpuna propast, Nathana tamo čeka i najbolj ortak, Marshall, koji će biti oduševljen što mu se partner iz mladosti vratio, pa makar i malo pognute glave, i nudiće mu podršku i hrabrenje koji imaju i jednu finu, ne prenaglašenu, samo vrlo vrlo suptilno sugerisanu homoerotsku komponentu.* Nathan će na kraju nekako prihvatiti da i ovako može da se živi i da njegov roman, za koji nije napisao ni prvu stranu možda sad i procveta, kad ne mora da se bavi užasnim ekonomskim realnostima i okružen je ljudima koji ga bezuslovno vole.
*da odmah ukažem da se do za sada najnovije, šesnaeste epizode ne razreši ni na koji način je li Marshall gej i da li se erotski loži na Nathana, ali ja slutim da jeste i da se loži, pa nek mi istorija sudi.

Naravno, onda se desi NEŠTO i Nathan postane superheroj sa moćima koje ne razume i odgovornostima za koje će i njemu, i Marshallu, i policiji i opštoj javnosti trebati dugo vremena da stvarno shvate. Radiant Black je vrlo, rekosmo, moderan narativ i ovde su supermoći vezane za NEŠTO što dolazi iz svemira, možda ne baš iz ove dimenzije, nešto što ne shvataju ni Nathan, ni Marshall, ali ni druge osobe koje su na sličan način Nathanu stekle moći. Čitalac, dakle, prisustvuje stvaranju novog superherojskog univerzuma i njegovom „prirodnom“ raslojavanju na superheroje i superzločince ali ovde nema čistih, jednostavnih metafora za to šta moći predstavljaju i kako njihovo poreklo stoji u odnosu na naš svet – ali ni svet junaka ovog stripa – pa je miris misterije održavan već godinu i po dana vrlo dobrodošao.

No, ključnije, ovo je strip pre svega o likovima. Najčešće poređenje koje Radiant Black dobija u kritikama i koje Image forsira u svom marketingu je svakako ono sa Invincible Roberta Kirkmana i Ryana Ottleyja, a što je fer ali i ne sasvim tačno. Invincible je imao na svojoj strani tu back to basics energiju i sposobnost da stare superherojske trope učini ponovo svežim i time bio veliki hit za Image u njegovoj zrelijoj fazi. Radiant Black to ne čini i pored oslanjanja na japanske predloške, usput i priča značajno komplikovaniju priču. Sa Invincible ga povezuje ta „realističnost“ mizanscena, likova i njihovih karaktera. Ovo nisu superheroji koji povredu sa sebe stresu kao perut sa ramena i koji su sa svojim moćima uvek načisto. Uzbudljivost Radiant Black je velikim delom u tome da likovi često ne znaju tačno šta mogu da urade, sumnjaju u sebe, bore se koliko protiv protivnika toliko i protiv svojih strahova i konfliktnih motiva, a onda prilike za team upove i borbe protiv „tradicionalnih“ negativaca koriste na načine drugačije nego što je standard u superherojskom žanru. Ovde često vidimo jedno radikalnije propitivanje moći i odgovornosti u savremenom društvu nego što smo navikli i ta ideja da postoje „prirodni“ antagonizmi između parova heroja i zločinaca je ovde često namerno i metodično izvrtana naopačke.



Naravno, sve to je dodatno smešteno u svet koji ne miruje. Policija mora da radi svoj posao čak i kada se gomile kostimiranih ljudi bore u vazduhu iznad grada i ruše zgrade, prolaznici snimaju prizore svojim telefonima i kače ih na društvene mreže, podkasteri zgrću ozbiljne pare komentarišući sve to što se događa, kreirajući dodatni saspens, dramu i glasine, drugi preduzimljivi poslovni ljudi se snalaze tako što će ekonomski eksploatisati novi fenomen iako na to nemaju „pravo“... Radiant Black u dobroj meri služi i da analizira moderno društvo i njegovu fascinaciju spektaklom, pa i adikciju na spektakl, i superheroji su ovde odlična metafora za ovu potrebu.

U centru je, ipak, pre svega odnos između Nathana i Marshalla, koji su sasvim različiti likovi sa sasvim različitim karakterima, motivacijama, ličnim istorijama i odnosom ka moći koju ne razumeju i Radiant Black u ovom trenutku, sa  krajem šesnaeste epizode što vrlo uspešno podseća na to da je ovo strip o DVA glavna lika i njihovim odnosima a da je sva svemirska misterija tu da nam pomogne da te odnose bolje istražimo.

Marcelo Costa je, rekosmo, vrlo upečatljiv crtač i mada mu akcija nije uvek nužno „perfektno“ režirana, to i nije nužno uvek njena svrha. Costa uspeva da u Radiant Black udene ogromnu količinu začudnog i zbilja egzotičnog na jedan pomalo i uznemirujući način. Čitalac često ima utisak da prisustvuje stvarima ontološki toliko većim od sebe da je nemoguće ne osetiti i blagu nelagodu. Kontrast sa običnim, svakodnevnim prizorima malog grada provincijske Amerike je stoga vrlo funkcionalan i umešno postavljen. Costi kolore u kasnijim epizodima radi Triona Farrell i uvek je zadovoljstvo videti je na ovako spektakularnom stripu.

Radian Black nikako nije savršen serijal. U prvom redu, njegovo insistiranje na tizovanju, na pružanju čitaocu samo mrvice informacija vezanih za „veliku sliku“ može da deluje škrto i da malo frustrira. Takođe, tempo pripovedanja, iako se ne možemo žaliti da ovde nema uzbuđenja, svakako ume da bude malo usporen sa povremenim odlascima priče u tangente i postranične rukavce narativa koji su dobri i zanimljivi ali je za to vreme glavni narativ na stendbaju. Opet, Higgins i ekipa svakako ovo rade s nameom da njihov tekući serijal poživi dugo i ima dugačak, kompleksan zaplet. Pokretanje (i završavanje) paralelnog  miniserijala,  Radiant Red, u kome se prati drugi, a vrlo zanimljiv lik iz istog ansambla je svakako jedan od dobrih načina da se glavnom serijalu obezbedi malo jači tempo, ali videćemo kako će to u budućnosti izgledati. Svakako, Radiant Black se u ovom trenutku nalazi na vrlo uzbudljivoj prelomnoj poziciji i urgiram da publika koja voli superheroje ali se malo zamorila od čitanja istih likova u recikliranim zapletima, sebi priušti čitanje ovoga. Neće zažaliti. Amazon ga prodaje ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3453 on: 10-08-2022, 05:09:23 »
Za letnje vreme i letnje teme, pa sam tako pročitao album Billie Bang: Totally Bonkers, franko-belgijski strip za decu i nas koji se krećemo ka statusu deteta sa uverenjem i otmenošću, a koji se, makar u svojoj prvoj priči događa ne poslednjeg dana leta, ali poslednjeg dana leta onako kako ga deca doživljavaju: poslednjeg dana raspusta.



Zvuči elegično, Mehmete, kažete vi, ali ja hitam da vas uverim da je ovo anything but. Billie Bang je striktno komičan strip sa dobro oprobanim, istorijski povtrđenim modelom po kome je u glavnoj ulozi nestašno, razmaženo, pa pomalo i manipulativno derište a oko njega imamo ansambl „normalih“ osoba što pokušavaju nekako da izađu na kraj sa malim antihristom. Billie Bang, dakle, na nivou postavke ne puca od originalnosti, ali svakako osvaja svojom sigurnom, zaraznom izvedbom, nudeći čitaocu odlične gegove i crtež koji svojom energičnošću ali i deformisanošću likova koja prevazilazi granice karikature i prelazi u ravan nadrealizma, sa na momente skoro kubističkim likovima i psihodeličnim koloritom. Strip za decu? Pa šta deca uopšte znaju? Njima je sve zanimljivo. I ovaj strip to dobro razume, ne potcenjujući svoje čitaoce, maloletne i punoletne, nego naprotiv, pokazujući ZAŠTO i KAKO deci sve može da bude zanimljivo, pritzivajući i dete u čitaocu da se ne stidi nego da dođe i ono da se zabavlja.

Ovaj album u originalu izdao je Le Lombard, pod naslovom Billie Bang Bang, Tome 1: Complètement Marto a slutim da je u prevodu na engleski izgubio jedno „Bang“ kako ne bi došlo do konfuzije i nedobog nekih tužakanja za narušavanje brenda od strane njujorškog repera koju sebe naziva Billy Bang Bang (free jazz violinista Billy Bang je, eto, odavno preminuo i vidimo šta se tu dešava). Naravno, to ne pomaže da se smanji konfuzija u kojoj može da se pojavi Billy Bang, britanski strip-lik iz osamdesetih, iz magazina Oink! a čije je glavno svojstvo bilo da eksplodira kada se naljuti.

U svakom slučaju, iako je Le Lombard belgijska firma, autori ovog stripa su Francuzi, i što bi oni išta morali da znaju o američkim reperima ili britanskim strip-likovima? Théa Rojzman, autorka scenarija za ove stripove – jer Billie Bang: Totally Bonkers je u suštini kolekcija kratkih epizoda – je po obrazovanju filozofkinja a po, kako ono beše, pozivu psihoterapeutistkinja, mada joj je danas glavni posao pisanje stripova. U stripove je kao autorka ušla zajedno sa ocem kada su njih dvoje napravili porodičnu (auto)biografiju u stripu a onda je paralelno sa svojim poslom u psihoterapiji krenula da i profesionalno radi stripove. U prvo vreme, krajem prve decenije ovog veka i u drugoj deceniji, Rojzmanova je bila isključivo ilustrator, radeći albume poput Le carnet de rêves, Chacun porte son ciel ili Mourir, ça n’existe pas za manje izdavače, a onda se više usredsredila na pisanje. Mourir, ça n’existe pas 2016. godine dobio posebnu pohvalu od žirija za nagradu Artémisia pa je i to verovatno pomoglo da se Billie Bang: Totally Bonkers pojavi u katalogu uglednog Le Lombard. A, mislim, i strip je odličan. Ovo se kod Le Lombarda vodi i kao tekući serijal pa očekujmo još albuma u, nadajmo se skoroj, budućnosti.

Steve Baker, crtač, je uprkos vrlo anglo imenu rođen u Francuskoj i kako sam kaže, kao dete je više blenuo u stripove (Pif Gadget, naravno) nego u udžbenike. Ali on je, za razliku od nas ostalih, od toga posle napravio svoju profesiju. U Briselu je diplomirao na institutu Saint-Luc i po preseljenju u Pariz krenuo da radi stripove sa različitim scenaristima. Njegova biografija na Europe Comics hvali njegovu stilsku raznovrsnost, a u koju se možete donekle uveriti odlaskom do njegovog vrlo retko apdejtovanog sajta, no, Billie Bang: Totally Bonkers je apsolutno dovoljan rezime, vizit-karta i pismo preporuke da ja poželim da sve njegove buduće radove čitam onako kako budu izlazili.



Billie Bang: Totally Bonkers se, rekosmo, nastavlja na dugu tradiciju stripova koji su o deci i istovremeno i za decu i za odrasle. Ovo deluje kao puka fraza, ali treba imati na umu da pisanje i crtanje stripa koji bi mogao biti zabavan i nekome od osam i nekome od, hajde da lupim neku cifru, pedesetjedne godine (KAD PRE, PITAM VAS, KAD PRE), nije zapravo tako lak zadatak. Kad pomislim na klasike uz koje sam odrastao, čini mi se da u njima i pored vrlo prepoznatljivih zajedničkih elemenata zapravo ne mogu da stavim prst na jednu i jedinstvenu formulu koju bismo mogli opisati nekakvim algoritmom i onda samo lako eksploatisati ad infinitum. Jedan od najstarijih stripova tog tipa koji sam čitao je bio Bim i Bum tj. The Katzenjammer Kids, strip koji je, ne zaboravimo, krenuo još u devetnaestom veku i, u vreme kada sam ga ja redovno čitao u Politikinom zabavniku sedamdesetih godina dvadesetog veka, imao iza sebe ogromnu istoriju. Uz njega je tu bio Dennis the Menace odnsno Denis napast u našem prevodu i mada su ova dva stripa imala puno toga različitog – Bim i Bum su imali nadrealističniji ton i ruralnije okruženje utemeljeni u imigrantskom iskustvu, Denis je bio suburbana priča o srednjoj klasi posleratne Amerike – svakako ih je spajala ta ideja o fokusiranju na decu koja su NEMOGUĆA, nesvodiva na društvena pravila i rutine, a koja baš na ime toga i služe da ta pravila i rutine, ali i malograđanske impulse što stoje ispod njih, razobliče i ismeju.

Naravno, jedan od najpoznatijih stripova poslednjih 40 godina sa sličnim obrascem je bio Kalvin i Hobs Billa Watersona i nije sad neki preveliki logički skok reći da je Billie Bang: Totally Bonkers pre svega usmeren na rekonstrukcije njegovih opservacija i nadrealistikog humora, samo smešteno u još modernije okruženje.

I, sad, real talk: meni su Calvin & Hobbes jedan od najdražih stripova SVIH vremena i ovo je serijal koji je za svega desetak godina postojanja dosegao neke od vrhunaca čitavog medija sa tako snažno i sigurno iznesenim tezama o nepomirljivim protivrečnostima u modernom građanskom društvu da ne mogu da zamislim da će mu iko prići narednih pola veka. Billie Bang: Totally Bonkers sigurno ne igra u baš istoj ligi sa Watersonovim remek-delom već i činjenicom da smo za sada dobili samo jedan album do pedesetak strana a gde još nije bilo prostora da se sve teze razrade i promisle, ali je, da odmah kažem, vrlo obećavajuća ponuda.

Oboje autora zahvaljuju se svojoj deci na inspiraciji dok scenaristkinja kaže da je njena ćerka bila i asistent na scenariju i proveravala sve šale na koeficijent smešnosti. Naravno, ovo je strip, a ne proza i Bakerov crtež će i potencijalno manje smešne gegove umeti da transformiše u urnebesne prizore koji naprosto ostaju ispred očiju i kada zaklopite ovaj album. No, Rojzmanova je razradila veoma jasan, uredan koncept i drži ga se dosledno.



Iako je album, tehnički, serija kratkih epizoda koje emuliraju prirodu novinskog, dnevnog stripa, Billie Bang: Totally Bonkers nije novinski strip, i ovde svaka epizoda ima po nekoliko tabli, a što diktira mnogo ležernije pisanje zapleta i pripovedanje. Takođe, postoji i izvesni metazaplet ili makar pripovedačka doslednost koja epizode ređa hronološki i idejno najlogičnijim redosledom, pokazujući prvo poslednji dan letnjeg raspusta za titularnu heroinu Billie Bang, osmogodišnjakinju koja, vrlo slično Waterosnovom Kalvinu, školu smatra zatvorom za decu, decu smatra uglavnom neprijateljima, roditelje tamničarima, a ima imaginarnog prijatelja sa kojim sve deli, a zatim prikazujući kako se klinka snalazi sa ponovnim povratkom u strukturiran dnevni raspored koji podrazumeva manje igranja i više sedenja i učenja.

Billie Bang: Totally Bonkers ima u svojoj pozadini priličnu količinu egzistencijalne težine, jednu elegičnu notu koja nije toliko naglašena da umanji komičnu eksplozivnost stripa, ali koja nesumnjivo čini sržni deo postavke. Billie je nestašna, da, i pogubljena u svojim fantazijama, i roditeljima ne samo da često priređuje neprijatna iznenađenja već ume i da se iz najnezgodnijih situacija izvuče ucenom ili nepristojnom nagodbom, ali Billie je, na momente to vidimo, i istinski usamljena, pa i izopštena iz šire zajednice na ime svoje nesputane maštovitoti i nesvodivosti na pravila, te je njen beg u maštu i svojevrsna samoodbrana.

Roditelji nisu nikakvi negativci ovde – oni su samo mladi par koji još pokušava da se snađe sa zahtevima roditeljstva i „odraslog“ života, a imaju i jednu mlađu bebu koja sada preuzima primat od Billie i njihovo neshvatanje u kombinaciji sa najboljim namerama prema svojoj deci je prikazano prirodno i bez stvarne osude. Malograđanština je ovde naprosto deo teritorije i Billie Bang: Totally Bonkers ne pretenduje da ima – barem za sada – revolucionarni, anarhistički ton Kalvina i Hobsa.

Osim kada je u pitanju Bonkers. Bonkers je Billiein „zamišljeni“ prijatelj koga ona vodi sa sobom u školu i ponekad njime preti drugoj deci kada krenu da je smaraju, ali za razliku od Kalvonovog Hobsa, Bonkers je manje „zamišlejn“, više „stvaran“ i ima formu čudovišta koje može da menja dimenzije. Gegovi vezani za Bonkersa i njegovu ulogu u Billieinom životu su najizrazitije fantastički element ovog stripa – dakle, ne samo nadrealistički – i biće zanimljivo videti kuda će autori dalje da odu sa ovim konceptom. Za sada smo videli jednu epizodu sa zlostavljačem dece koja je uprkos vrlo mračnoj tematici izvedena izvrsno.

Billie Bang je, dakle odlično napisan i fantastičnio nacrtan strip. Baker i poerd ekstremne deformisanosti likova uspeva da im ne oduzme humanizam, a jaka energija kojom radi table, sa sve vrlo snažnim kolorima je ekstremno prijemčiva za moje oko. Billie Bang: Totally Bonkers je naprosto vrlo zabavan strip postavljen na zdrave, oprobane temelje ali sa dovoljnom merom sopstvenog karaktera da se čita kao originalna i autentična varijacija na poznati predložak. Svakako ga proverite na sajtu Europe Comics.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3454 on: 11-08-2022, 17:34:44 »
Ponekad želite samo da pročitate prljav, dripački naučnofantastični strip koji se, istina, događa u svemiru ali su njegovi protagonisti mahom radnička klasa i ljudi sa kolekcijom mentalnih poremećaja, a da sve na sve strane seva od ultranasilja i golotinje. Želite to, zar ne? Ne? Samo ja? Oh...



U svakom slučaju, danas će nam ovo zadovoljstvo priuštiti SAF Comics Ervina Rustemagića sa svojim internacionalnim, na Engleski jezik prevedenim izdanjem albuma Nitro čeških autora sa imenima Jiří Grus i Štěpán Kopřiva. Kopřiva je prilično uspešan i prolifičan češki žanrovski pisac koji se oprobao u više medijuma. Kao književnih piše negde na razmeđu fantastike, horora i trilera, a nakon više objavljenih kratkih priča i romana, 1996. godine je dobio i nagradu Karel čapek za kratku priču. 2014. godine je objavio roman Asfalt koji se smatra jednim od „najbrutalnijih romana češke fantastike“, pa, eto, ko voli grublje, treba to da potraži.

No, kako se prave pare i slava nalaze svugde drugde do u književnosti, Kopřiva se uspešno otisnuo u nesigurne ali potencijalno lukrativne vode pisanja scenarija za film i televiziju. Nakon nekoliko napisanih kratkih filmova od kojh je jedan i sam režirao (I was a Teenage Intellectual), napisao je zombi-komediju Choking Hazard pa mu je ovo otvorilo i put za rad na televiziji gde je pisao nekoliko televizijskih serija. Ujedno se bavio i stripom i jedan je od osnivača magazina i izdavačke kuće Crew a koji su specijalizovani za stripove namenjene odraslijoj publici.

Sa svoje strane, Jiří Grus je po vokaciji slikar iz Trutnova (jedinog mesta Evropi gde sam spavao na podu javnog WC-a, ako već MORATE da znate) i ima vrlo solidnu karijeru u okviru ove profesije, ali je istovremeno i ilustrator i crtač stripova. Kada vidite kako mu izgledaju platna, shvatićete i šta me je privuklo da pročitam ovaj strip, jer Grus uspeva čak i na platnima da jaka farba i izuzetno disciplinovan rad na osvetljenju ne budu prepreka njihovoj dinamičnosti i lepršavosti. U stripu, makar u ovom koji sam pročitao, Grus postiže onaj retki efekat kod slikara što su se dali u sekvencijalnu umetnost, da mu kompozicije ne budu statične a da ipak zadrže voluminoznost i realističnost (ili makar kinematsku realističnost) koju vidimo i na njegovim platnima. Nitro je pristojno ispripovedan strip sa, svakako, mnogo teksta, ali Grusova grafička naracija iako nije nešto nagalašeno inventivna, vrlo dobro radi posao, pogotovo što je ovo u dobroj meri strip atmosfere u kome tekst zapravo daje sve ključne informacije a crtež često služi da tim informacijama doda miris i ukus.

Grus je pored rada za različite češke magazine (Crew, Pot, Zkrat, Živel), radio i za strane izdavače, kako u Evropi (grčki 9, portugalski Comix...), tako, bogami i u SAD. I to baš za Heavy Metal. A to je vrlo prikladno jer me je Nitro veoma asocirao na klasični Heavy Metal, makar onaj iz osamdesetih, ako vam je to dovoljno klasično, sa svojom kombinacijom seksa i nasilja, svojim realističnim, kinematskim grafičkim stilom, ali i sa svojim sočnim, prljavim scenariom i dijalozima.

Štaviše, reći ću i da je šteta da Nitro nema širu distribuciju na anglofona tržišta jer je ovo strip nimalo lošiji od onoga što danas Heavy Metal objavljuje, a meni je bio i bolji od proseka na koji nalećem nasumičnim pretragama, na ime tog metodičnog, old school pristupa naučnoj fantastici i sociopolitičkim temama koje se kroz nju daju prelomiti.



Nitro se verovatno može nazvati i cyberpunk grafičkim romanom na ime svog umešnog spoja visokog i niskog. Ovde nema mnogo neuralnih mreža ili hakovanja, ali Nitro je strip u kome se visoka tehnologija putovanja kroz Sunčev sistem spaja sa vrlo šljakerskim, vrlo radničkim mizanscenom ljudi koji nisu nikakvi astronauti i simbolički potomci odvažnih moreplovaca već puke svemirske kamiondžije koje se, tamo negde u divljinama udaljenim od zemlje po milion i kusur kilometara suočavaju sa brutalnim pravilima granice gde korporativne komande imaju snagu zakona a rat za radnička prava je, pa, bukvalno rat, sa sve vatrenim oružjem i glavama koje se raznose na komade sačmarama.

Dalje, ovo je strip u kome nema pozitivaca. Glavni junak, Richard Hackenbruder, koga svi zovu Flex je bivši svemirski kamiondžija na odsluženju zatvorske kazne zbog svog učešća u štrajku i pobuni nakon koga se deo njegovih kolega odcijepio od korporacije i osnovao sopstvenu (svemirsku) gusarsku družinu. Iako se Flex nije i sam otisnuo u karijeru gusara, on je tokom pobune ubio popriličnu količinu ljudi i, uostalom, u pitanju je čovek sa kolekcijom dijagnoza iz oblasti mentalnih poremećaja, terminalno amoralan i spreman da učini bilo šta za sopstveno blagoutrobije.

A za njega navijamo. Jer sa druge strane stoji korporacijsko rukovodstvo kojega šalje na praktično samoubičaku misiju u kojoj Flex služi kao kurir što svemirskim gusarima nosi novac za otkup ogromne količine kokaina švercovanog u božićnim igračkama, a što predstavlja profit korporacije sa strane i izvan zvaničnih poslovnih knjiga. Flex pristaje jer je sve bolje od sedenja u zatvoru, a uz njega u svemir ide vrlo šarenolika ekipa osuđenika i korporativnih kadrova koji treba da održe red u jednom očigledno anarhoidnom kontekstu.

Naravno, misija skoro da ni ne počne pre nego što sve ode u materinu. Ovo nije tek Dirty-Dozen-u-svemiru i Kopřiva ovde ima priliku da malo razgiba svoje horor mišiće. Ipak, Nitro nikada ne prelazi u „puni“ horor naslov i ostaje u domenu dripačkog akcionog trilera, ali se mentalna oboljenja postave u punoj meri koriste da se pokaže da su ovo ljudi na koje se ne može računati da će biti disciplinovani, naprotiv, da se računa da će svuda gde kroče za njima slediti haos i nasilje.

Ovo, naravno, do kraja stripa vidimo kao element Flexovog plana. Iako na početku deluje tek kao ekstremno umorni antiheroj koji će uzeti bilo koju priliku za iskupljenje ili časno samoubistvo koja mu se ponudi, Hackenbruder tek u finalu razotkriva punu meru svojih mentalnih skretanja i zaplet stripa Nitro dolazi do možda ne sasvim iznenađujućeg ali svakako upečatljivo brutalnog kraja koji je, u retrospektivi, logičan, ali se sasvim solidno poigrava sa stereotipima žanra.



No, svakako, glavno oružje ovog stripa nije nekakav premudri, komplikovani zaplet. Ovo je strip koji se čita zbog šmeka, zbog mirisa, zbog dijaloga koji su mešavina socijalne opservacije i filozofije sa dna, zbog likova koji su otkačeni sa šarki i nekontrolisani i kad žele da se jebu i kad žele da se ubijaju, zbog dialoga koji su nabijeni karakterom, makar i sasvim dripačkim.

I naravno, čita se zbog crteža. Grus je ovde u moćnoj formi i kad treba prikazati ekstremno nasilje i kad treba prikazati prljav, pornografski seks, pa i kad nam servira njihovu kombinaciju. Ima li ovde eksploatativnih kadrova na kojima gledamo naga tela žena ubijenih odmah nakon snoašaja? Ima, i ako vam ovo izrazito ne prija, Nitro nije strip za vas (posebno kada lik koji je ubistvo počinio obrazloži da je ona to zaslužila jer je kurva a dokaz za to je da je imala snošaj sa njim), ali u njegovu odbranu, ovo nije SAMO eksploatacijsko štivo i ne forsira taj snuff element više nego što je neophodno za priču.

Svakako, Grus je i, rekosmo, solidan pripovedač – ako išta treba da mu zamerim to su povremeno nedovoljno intuitivna rešenja u leteringu – ali ovaj strip briljira na polju akcije i prikaza nasilja i kao stari štovalac Heavy Metala ne mogu da ga ne cenim što hvata taj transgresivni duh stare škole a i dalje ne propušta da napravi karakterne pa i sociološke poente.

Nitro nikako nije nekakvo intelektualno štivo, ali jeste u pitanju kvalitetan žanrovski rad koji vrlo lepo hvata stil i energiju iz nekih prošlih decenija  i uspeva da u konačnici bude ipak znatno više nego procesija pornografskih i eksploatacijskih klišea. Meni je prijao, a ako biste da i vama zaprija, možete ga kupiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3455 on: 15-08-2022, 04:47:05 »
Ja se često žalim kako mnogi moderni američki stripovi, u naporu da budu, jelte, bliži „pravom“ mejnstrimu, naprosto imitiraju strukturu, jezik, senzibilitet, svetonazor i estetiku televizijske serije. Što, jelte, smatram relativno problematičnim, ne samo po sebi koliko što se time stvara utisak da „klasična“ strip-naracija nije dovoljno dobra za savremenu publiku koja do stripova dolazi  iz možda nekih drugih medija, možda baš privučena obećanjem da ovo neće biti uobičajena superherojska galanterija i uobičajena malo nezgrapna, natrpana naracija.  I, naravno, daleko bilo da ja sad gunđam zbog toga što će možda strip-medijum privući novu publiku.



U slučaju Dark Horseovog prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg miniserijala  Last Flight Out nemam preteranu dilemu jer je ovo na kraju dana vrlo solidan „televizični“ strip koji ima fin, „odrastao“ naučnofantastični osnov i korektnu televizijsku dramu između likova koji jesu veći od života ali nisu MNOGO veći, već taman toliko da sve malo zamiriše a da ipak ostane u okvirima uverljive, pa i relatabilne, jelte, drame.

Last Flight Out pisao je, da se razumemo, Marc Guggenheim, meni prilično drag strip-scenarista jednako uspešan i u korporacijskim i u nezavisnijim okruženjima (pisao je i za Marvel i za DC i za Oni press itd.), ali koji je možda i poznatiji na ime svog rada u drugim medijima, malo u videoigrama (Singularity, Perfect Dark Zero itd.) ali pre svega na televiziji gde je uradio nekoliko vrlo uspešnih serija od Law & Order i CSI Miami, preko Arrow i Eli Stone, do Supergirl i Legends of Tomorrow gde je bio i jedan od kreatora. Guggenheim je, dakle, vrlo iskusan scenarista čije već i samo ime može da bude solidan bulet pojnt na marketinškom planu novog strip-serijala, ali  profesionalac koji tačno zna da vodi priču, da joj dovoljno slojeva da deluje pametno i zrelo, a da sve u suštini bude jedno korektno prepakivanje već prilično familijarnih tropa.

Sa Guggenheimom ovaj serijal je kreirao i nacrtao Eduardo Ferigato, momak iz  Sao Paola, Brazilac koji, kao i mnoge kolege, radi i kao ilustrator, autor postera itd. ali koji uspešno crta stripove za američke izdavače, evo već više od decenije. Ferigato je i jedan od crtača koji su radili na nedavno pominjanom radiant Black za Image Comics a za istog izdavača radio je i serijal Self/Made i u pitanju je jedan vrlo korektan, pouzdan profesionalac koji je ovde pokazao koliko je kadar da kreira „običnu“ ljudsku dramu sa ipak povišenim tonom, što u naučnofantastičnom sloju priče, što u smislu likova, da nam da i gomilu „običnih“ televizijskih dijaloga gde ljudi stoje i pričaju, ali i da kreira solidne scene akcije u kojima je jasno ko, gde, koga i zašto i kako sve to teče iz jedne u drugu scenu.

Kolore je radio Marcelo Costa, glavni crtač na Radiant Black a kome je koloristički rad češći izvor prihoda, dok je letering i dizajn radio meni nepoznati Diego Sanches, ali je to odradio više nego korektno i stripu obezbedio taj „ozbiljniji“, malo televizični šmek.

Opet, pisanje, teme i likovi su svakako najtelevizičniji elementi Last Flight Out, a sve to počinje od premise.



I premisa je, pa, ništa drugo do visoki koncept odrađen iz sve snage. Ovo je kataklizmičan scenario do koske, sa ulozima koji su toliko visoki da bi u nekom drugom narativu delovali apsurdno i Guggenheimov fokus na likove zapravo pomaže da nam se proda jedna priča čija je grandioznost možda i zaslepljujuća. Naime, planeta Zemlja je pred potpunim kolapsom. Polovina je dvadesetprvog stoleća i klimatske promene i zagađenje su doveli do ireverzibilnih posledica po stabilnost ne samo ekosistema već praktično i same Zemljine kore. Ovo može da deluje potpuno „izmišljeno“ i nerealno, ali strip uspeva da proda svoj koncept „planetarne smrti“ uz nekoliko strateški postavljenih objašnjenja kako suše izazvane klimatskim promenama destabilizuju strukture tla, mada se najviše oslanja na harizmu glavnog junaka, superiornog naučnika i genija po imenu Ben Caewood koji je ne samo osoba što je kroz svoj rad dokazala da je „planetarna smrt“ realna opasnost, i vrlo precizno procenila kada će se neizbežni globalni kolaps dogoditi, već i ponudila neku vrstu spasa za čovečanstvo. Da ne kažemo, jelte, izlazne strategije.

Ben Caewood je figura kakva ljudi poput Elona Muska i Jeffa Bezosa zamišljaju da sami predstavljaju, naučnik opšteg tipa, genije koji je zaradio ogromne pare svojim inženjerskim rešenjima, ali i koji taj svoj genije istinski stavlja u službu čovečanstva. Caewoodov finalni plan za čovečanstvo je izgradnja tri OGROMNA kosmička plovila, veličine doslovno kontinenata, koji će uz interstelarni pogon, opet kreiran u njegovim firmama, poneti najveći deo ljudske populacije do Proksime Kentauri gde će ljudska rasa imati novi početak.

No, ovo nije strip o smelom egzodusu i kolonizaciji novog sveta, pa čak ni strip o tome kako benevolentni i genijalni naučnici spasavaju svet – ili makar njegov najvredniji deo – uprkos mnogima koji ne veruju da je stvarno kraj, koji trube o tajnim agendama i teorijama zavere. On ima elemente svega ovoga u svom zapletu i Guggenheim je vrlo stručno uvezao iskustva iz još uvek aktuelne pandemije COVID-19 i cele zamorne konspiratološke diskusije vezane za klimatske promene, ubacio i Amerikancima omiljeni paranoidni strah da Ujedinjene nacije samo koriste katastrofični diskurs da oduzmu suverenitet nacijama i stave ih pod svoju kontrolu (u ovom stripu, čisto iz zezanja, SAD zapravo pristaju na ovo a Kanada je najveća država koja odbija i predstavlja se kao pribežište za one koji bi da ipak ostanu na planeti, uvereni da neće sve biti tako loše), ali njegov fokus je pre svega na maloj, relatabilnoj ljudskoj drami.

Naravno, sad, ta „mala“ drama ima formu eksplozivnog akcionog trilera. Ben Caewood, naravno treba da bude prisutan u momentu lansiranja poslednjeg kosmičkog plovila od tri napravljena, i da se u njega i sam ukrca ali pola dana pre toga odlučuje i INSISTIRA da ode na drugi kraj Amerike, u Čikago da bi odande dovukao svoju otuđenu ćerku i ubacio je na, jelte, titularni „poslednji let“.

Guggenheim ovo piše vrlo solidno, dajući nam detaljan a opet prirodno ispripovedan bekgraund za odnos oca i ćerke. Ben nikada nije bio „dobar“ otac, uvek je bio zaokupljen svojim projektima, a pogotovo kada je postao, jelte, jedina nada da se spase čovečanstvo, i svestan je da je njegova ćerka s pravom izrasla u osobu koja sa njim ne želi da ima ništa. Ipak, nekakav očinski instinkt mu ne da mira i on je ubeđen da je ona u Čikagu ne svojom voljom već da je tamo drže silom. Uostalom, najveći deo SAD je upao u medmaksovski haos. Caewood kreće u Čikago praćen odredom vojnih specijalnih snaga i tenzija između njih je vidljiva od prvog momenta jer vojnici i sami imaju porodice i žele da pobegnu sa umiruće planete a moraju da se jure sa ekscentričnim genijem koji ih vodi na nešto što liči na samoubilačku misiju.



Nema svrhe da prepričavam šta se dalje dešava jer Guggenheim priču vodi vrlo sigurnim ali standardnim tokom, sa preokretima, izdajama, otkrićima i akcionim krešendima kakve očekujete od ovakvog stripa. Sat, naravno, stalno otkucava, emocije se penju do neslućenih vrhunaca a kraj stripa je i dirljiv i optimističan i tužan i moćan, sve u isto vreme. Tračak nade da Zemlja ipak MOŽDA može da bude na neki način spasena takođe ostaje iako ovo nije strip o spasavanju Zemlje već o popravljanju odnosa između oca i ćerke.

I kao takav je vrlo solidan. Ovo su na kraju likovi koje prepoznajemo jer smo ih već mnogo puta gledali i čitali ali to ne znači da oni ne funkcionišu, naprotiv, a Ferigato je vrlo solidan narator čiji crtež nikad nije nešto napadno atraktivan ili natrpan detaljima ali njegovi likovi su karakterni, akcija jasna i energična a dizajn futurističke tehnologije, kada je to potrebno – uverljiv.

Ukratko, ovo je vrlo korektan triler sa visokim ulozima ali i humanim, ma koliko stereotipan bio, slojem na nivu likova. Meni je to prijalo a ako biste da zaprija i vama, Dark Horse za Novembar sprema kolekciju, pa pogledajte opcije ovde.


 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.943
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3456 on: 15-08-2022, 14:29:19 »
Ajmo malo da razbijemo ovu monotoniju.

Neki od vas se možda sećaju da sam poslednji put ovde pričao o novinskim stripovima, i nekoliko od njih sam duže čitao u međuvremenu (i još čitam). Namerno sam odabrao spor tempo jer su novinski stripovi tako i bili crtani i predstavljeni - malo po malo. Da sam sve izbindžovao odjednom, imao bih bolji pregled celokupne strukture, ali bih se jedva sećao detalja.

Elem, Mitzi McCoy i Casey Ruggles i ono malo što sam video od Kevin the Bold ću ostaviti za neki drugi put, i sada ću se usredsrediti na Mary Perkins on Stage. Ili na, kako je strip uglavnom bio zvan u periodu koji sam čitao (tomovi 3-5 u izdanju Classic Comics Pressa, 1959-63), On Stage.

Prva stvar koja postaje vidljiva kada vratim sećanje unazad i osvrnem se na prethodnih godinu dana upoznavanja sa ovim serijalom, je koliko je narativno jači od celokupne konkurencije. Ne kažem da tu ima nekih književnih remek-dela od epizoda (za sada!) ali sve je u isto vreme koherentnije i raznovrsnije od te konkurencije, pod kojom mislim na radove Alexa Raymonda, Stana Drakea, Ala Williamsona, i gomile drugih, kod nas slabije poznatih crtača (ali i scenarista). Ta razlika postaje očiglednija što se strip duže čita, jer tek onda se vidi da:
1. nema ponavljanja priča i situacija (za razliku od svih drugih dužih serijala);
2. događanja ostaju u okvirima mogućnosti koje su prvobitno postavljene (za razliku od mnogih koji su od detektivskih ili špijunskih priča prešli u naučnu fantastiku ili mitologiju).

(Nisam poredio sa Modesty Blaise, ne zato što je to britanski strip, već zato što sam ga čitao jako davno, i ne sećam se svega.)

Archie Goodwin se kalio kao Starrov scenaristički asistent na samom početku 60-ih, i kasnije je smatrao Starra (s pravom!) jednim od dva najveća scenarista u oblasti novinskog stripa (drugi je po njemu bio Caniff). Starr je svakako bio najnačitaniji od svih, i bio je opsednut izbegavanjem ponavljanja u svojim pričama. Ok, možda je "opsednutost" prejaka reč. Recimo da nije želeo da se ponavlja. I zaista, među 20-i-kusur priča koje sam pročitao nema 2 koje su suviše slične, i nijedna ne odlazi u fantastično ili nemoguće.



On Stage je strip o šou-biznisu. Tako su ga shvatali urednici kojima je bio poslat prvi put kada je zamišljen, tako ga je shvatao sam autor, tako ga je shvatala originalna publika. Čujem da su ga ovde shvatali kao "ljubić". Ako ćemo pravo, "komedija" na neki način jeste "ljubić" po samoj svojoj prirodi (ali nije svaki ljubić komedija). Dobra komedija je skoro uvek o seksu, čak i kada se ovaj maskira kao "ljubav" (ako kulturne norme ne dozvoljavaju više). Zato se žene uvek smeju kada se priča o toj temi.  ;) Kako je to povezano sa stripom o kojem pričam? Tako što je On Stage najvećim delom komedija.

Vremenom se dotiču sve teme koje imaju ikakve veze sa pozorištem, televizijom, filmom, i šou-biznisom uopšte. Same priče nisu uvek nužno o tome; na primer, jedna duža epizoda je o oluji koja je zadesila i poplavila neke gradove na Floridi i čitava ostrva u blizini, ali se u njoj pojavljuje, kao vrlo važan lik, jedna uobražena filmska zvezda koja ne želi da da svoju luksuznu jahtu (ili čak samo gorivo) na korišćenje spasiocima.

Povremeno ima i akcije, ali Meri nije njen agens, već samo posmatrač, a i prikazivanje iste nije Starrov glavni adut. Osim karakterizacije, njegov glavni adut je pripovedanje, način na koji povezuje kadrove u mini-skupine od najčešće tri u dnevnim trakama.

Druga stvar je, Starrova pogled na svet je daleko liberalniji od svega što dobijamo iz američkog narativnog stripa tog doba. Taj pogled se nikad ne nameće čitaocu, ali je očigledan po tome šta se autor uopšte usuđuje da prikaže ili kaže. Na primer, poznato je da se u jednoj ranoj epizodi (proleće 1961.) prvi put u američkom stripu pojavljuje crnac sa uglednom profesijom. Tako bar kažu u afro-američkom časopisu Ebony, u broju za novembar 1966:



Starr je rekao da je izgubio pretplatu nekoliko novina posle te epizode, uglavnom sa juga Sjedinjenih država  :lol: , ali i da je dobio mnoga pisma podrške crnih čitalaca. Svakako, sama priča se nije bavila rasizmom, već je Philmore bio samo jedan od likova, čije rasno poreklo niko od drugih likova nije dovodio u pitanje. Ali to je samo kratki pogled na stvari koje će doći. Da vidite tek šta je uradio sa Rusima.

Znate šta je najbolje od svega? To što kažu da se Starr tek zagrevao u tom periodu, i svi, računajući i njega samog, smatraju najvrednijim delom ovo što sledi, od 1963. pa sve do kraja te decenije. Tu su koreni mnogo toga što će se kasnije desiti u američkom stripu, i (pogrešno) pripisati drugima. Nisam čuo da se o tome mnogo govori, ali sve ono što su Adams/O'Neil i Lee sa raznim crtačima uradili početkom 70-ih već se prethodno bilo dogodilo u On Stage. Stan Lee je posebno zanimljiva priča jer je moja pretpostavka da bez Starra i On Stage, Spider-Man nikad ne bi bio to što je kasnije postao. Argumenti su sledeći:
- sličnosti u tonu i interesovanjima (post-Ditko);
- likovi imaju ista imena (Mary i Peter), a Peter Fletcher je foto-reporter;
- u jednoj epizodi On Stage (iz 1960) postoji lik J.J.Jonah;
- Lee je smatrao novinski strip vrhuncem tog medija, i bio je prava publika za On Stage - ergo, sigurno je bio upoznat;
- sva zla medija i kulta zvezda, ali i pravi životni problemi "razotkriveni" kroz strip.

Ili slučajna podudarnost? Ali ja ne verujem u slučajnosti te vrste. Starr je sve to radio bez prisile Comics Code-a; s druge strane, nije mogao ni on da se razulari, jer je pisao za dnevne novine, koje čitaju milioni, i samim tim su naklonjene porodičnim vrednostima.

Zapravo, ne mislim samo ja da je Starr dosta uticao na Lee-ja; slično misli i Kurt Busiek. Ako nismo čitava vojska to je zato što većinu ili nije briga ili ne zna da je svet postojao tako davno. Što reče jedan savremeni američki recenzent i "kritičar" stripa: "ja čak nisam ni čuo za taj strip [Mary Perkins on  Stage]".

A možda bi čuo za njega da se uz Starrovo ime svaki put pominjalo "dobitnik nagrade Reuben"?  ;)
Surdus absurdus

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3457 on: 16-08-2022, 05:20:08 »
Hvala na razbijanju monotonije!  :| :| :| :|


Pročitao sam miniserijal Not All Robots koji je negde pre oko godinu dana počeo da izlazi za AWA Upshot, imao pet epizoda i odmah u Martu ove godine izbacio kolekciju. Serijal je osvojio i ovogodišnju Ajznerovu nagradu za „Najbolju humorstičku publikaciju“ a što je, da budem iskren, moralo da se desi već i na ime zastrašujuće količine talenta i prepoznatljivih imena koja su učestvovala u kreaciji i proizvodnji ovog stripa.







AWA, naravno ne oskudeva barem u jednoj stvari a to su izuzetno pedigrirani autori koji rade za ovog izdavača. Mark Russell je, naravno, na ovim stranicama već više puta hvaljen za svoje raznorazne stripove, uglavnom za Ahoy Comics, ali se radi o scenaristi koji je izuzetno cenjen u američkom stripu na ime svojih satiričnih radova koji obuhvataju i neku vrstu „odraslog“ i sociopolitički pregnantnog ributa serijala The Flintstones od pre neku godinu.



Od Russella smo se navikli na satiru u rasponu između poučnog tumačenja biblijskih učenja za novovekovne vernike i nevernike, preko savrmenog techbro kapitalizma pa do superheroja, a za Not All Robots ovaj scenarista kaže da je ovo dobar primer kako nastaju njegovi stripovi. Naime, on kaže da uzme da piše o svojim najcrnjim košmarima i čeka da se ostvare. Fer. U tom smislu, Not All Robots je distopijski strip pomeren samo par decenija u budućnost, ali Russell naglašava da je ovo svet u kome mnogi već žive i da ga „mi“ nazivamo distopijskim tek kada počne da se dešava nama. I ovo je zaista komplikovan splet metafora, ideja i satiričnih distorzija svima nam poznate realnosti. Suštinski, Not All robots je započeo kao satirični zaplet u kome se razmatra toksična, jelte, muškost, ali sa pomerene pozicije u kojoj su roboti metafora za muškarce. Russell je na ideju došao još tokom 2017. godine kada je na tviteru i drugim, jelte, mrežama bujao #MeToo cunami, sa jednom ipak prevratničkom silom u kojoj se IPAK pomalo i razotkrilo (muškarcima) da svet u kome žive i što ga kreiraju zapravo ima i svoju drugu stranu koji su često ignorisali. Naravno, uglavnom, jelte, „zapadni“ svet i to njegov deo koji ima dovoljno u se, na se i podase da mu je komunikacija na društvenim mrežama dovoljno važan deo života, ali ipak, #MeToo je u okvirima zapadne kulture svakako bio značajka.



I, naravo, lako je sad reći da je Russell ovo napisao iz čistog instinkta pranja svoje, jelte, muške savesti ali to ne bi bilo fer. Umetnost je u velikom broju slučajeva zaista samo način da umetnik reflektuje i estetski sažme trenutak i kontekst u kome živi, a Not All Robots se ne zadržava na prostim jedan-na-jedan translacijama i poigravanjima sa popularnim memima. A što ne bi bilo ni POTPUNO neočekivano. Russellova satira je vrlo često jednostavna, zasnovana na ritmu i jakom kontrastu, i retko ide u neke prekompleksne dubine gde bi se prepletali različiti motivi i slojevi ljudskog, jelte, iskustva. No, Not All Robots jeste jedan do tih retkih slučajeva u kome se scenarista eksplicitno prihvatio zadatka da ne samo ismeva toksične, jelte, muškarce, nego da pokaže što je šire moguće, stvarnost trenutka u kome danas živi dobar deo zapadnog stanovništva a gde je toksična muškost jedan od simptoma, sa svojim kompleksnostima, i ne nužno jedini problem koji treba rešiti.



Crtač na ovom serijalu je niko drugi do Mike Deodato Junior, dakle superstar superherojskog stripa koji već godinama može da bira na čemu će da radi i verovatno sam ispisuje svoj honorar. Deodato je, da budem iskren, i jedan od superherojskih crtača iz, jelte, devedesetih koji je svoj stil možda najzanimljivije menjao. Istina je da je fotorealističnost bila njegov zaštitni znak još od 1993. godine ali je Deodato tokom devedeseth crtao jako pod uticajem Marvelovih izbeglica koji su osnovali Image Comics, prevashodno Jima Leeja i Roba Liefelda. No, poslednje dve decenije Deodato je perfektuirao svoj originalni fotorealistični pristup, dao mu meru jake dinamike i pripovedačkog profesionalizma, dodao svemu i laku artističku komponentu, sve izraženiju poslednjih nekoliko godina i njegov rad je, posebno kada sarađuje sa dobrim koloristima, vrlo upečatljiv. Ovde ima Leeja Loughridgea na koloru i to je, naravno, idealan spoj. Loughridge vrlo dobro razume Deodatova senčenja i atmosferu i Not All Robots ima jedan ozbiljan, realističan ton koji postavlja vrlo dobru osnovu za snažne satirične elemente narativa. Naravno, sueprstar ekipu dopunjava Steve Wands na leteringu, dajući Deodatovom crtežu potrebnu meru „stripovske“ šaljivosti a da se ipak ne naruši ni atmosfera „ozbiljne“ drame.







Jer Not All Robots zapravo dobrim svojim delom nije URNEBESNO smešan strip. U odnosu na upbičajene Russellove radove koji se u priličnoj meri oslanjaju na vizuelne gegove i šonbejbijevski slepstik sa psovkama i duhovitm onelinerima, ovo je strip čija je satirična težina velika na ime toga kako lako prepisuje gotovo neizmenjene dijaloge i argumentacije iz stvarnog sveta u jedan apsurdistički ali zapravo vrlo realistično predstavljeni kontekst. Već i naslov Not All Robots je aluzija na Not All Men, poznati mem koji satirizuje opravdanja što ih muškarci pronalaze za primere sistemskog seksizma, a Russell ovde zapravo vrlo ambiciozno pa do kraja i prilično uspešno, ako već ne i sasvim savršeno, spaja toksičnu muškost sa konzumerizmom, modernim kapitalizmom koji suštinski ne ceni rad ali je ceo svoj model bazirao na obaranju njegove cene što je niže moguće, percepcijom roda i identiteta uopšte u društvu koje se sve više bazira na algoritamskim procenama, odlukama i presudama. Utoliko, svet Not All Robots nije samo svet u kome su roboti preuzeli sredstva proizvodnje od ljudi – to bi bila „samo“ fina marksistička satira – već i svet u kome je sve komodifikovano i sve je na prodaju ili ako ne na prodaju, na lizing, po niskoj ceni ako pristanete da slušate reklame s vremena na vreme, u kome su klimatske promene ljude naterale da žive u „mehurima“ kontrolisane klime podignutim oko velikih gradova dok buntovni, hakslijevski otpadnici lutaju po pustoši između gradova.



Not All Robots se, kao i svaka uspešna satira, oslanja na stvari koje nas tište danas, ali ih predstavlja kao stvari sutrašnjice. Ovo je, kako rekosmo, svet u kome su roboti preuzeli na sebe sva sredstva za proizvodnju, jer je njihov rad jeftiniji od rada ljudi, ali ishod toga je da sada svaka porodica ima robota čije je zaposlenje je jedini izvor prihoda za nju. Russell vrlo spretno postavlja jednu sasvim apsurdističku situaciju i istražuje njene konsekvence pokazujući kako je ženska zavisnost od muškog rada i prihoda ne samo istorijska istina nego i jedna suštinski apsurdna koncepcija, koja nema nikakve veze sa „prirodnom“ podelom uloga u društvu i prirodi (znate već, ona da rađa, on da troši pare u kladži) već samo i isključivo sa ljubomornim čuvanjem moći od strane jedne grupe ljudi.



I ta grupa ljudi zapravo uopšte nije POLOVINA stanovništva kako bi hteli da poverujemo zastupnici najmanje jedne strane u „kulturnom ratu“. Russellov skript umešno i bez previše filozofiranja pravi sponu sa kapitalizmom kao dominantnim oblikom redistribucije vrednosti u modernim društvima , demonstrira – ukratko – njegovu nepogodnost za tu namenu i prikazuje da je nemoguće stanje u društvu što ga u stripu zatičemo ne nekakav ishod istorijskih neminovnosti nego mnogo više zloupotreba moći od strane onih kojima je ona ustupljena u dobroj veri.







Utoliko, Not All Robots nije ONAKO smešan strip kako to kod Russella biva, ali delom i zato što ovde vidimo neke od najmračnijih strana njegovog humora. Kada 200.000 ljudi u jednom gradu pomre jer su roboti zajebali regulaciju atmosfere u mehuru, Russell ovaj događaj analizira maltene prepisujući naslove iz novina vezane za pandemiju COVID-19 ali i rasne nemire u SAD koji su tokom nje nadstupili. Televizijski komentatori se utrkuju da pokažu kako smrt 200.000 osoba zbog nepažnje ne može da se baš automatski nazove ubistvom, priča se o tome da su ljudi ionako sami krivi jer su zagađenjem sebe doveli u situaciju da zavise od robota koji kontroliše pritisak vazduha u gradu ispod kupole, jedan čak objašnjava da je smrt koja nastupa usled smanjenog dotoka kiseonika zapravo prijatna i da kod mnogih izaziva osećaj euforije.



I utoliko je Not All Robots strip koji ne mora da radi previše teško  da bi izložio apsurde NAŠEG društva čitaocu koji misli da čita futuristički narativ.



Ušančenje u ličnom dobijamo kroz praćenje nekoliko robota i nekoliko ljudi kroz narativ, sa zanimljivim istraživanje njihovih emocija. Roboti se, iako su de fakto dominantna grupa u društvu osećaju i dalje ugnjeteno jer rade u uslovima brutalnog kapitalizma i pretnje da će biti zamenjeni sofisticiranijim „mandroid“ mašinama koje su bliskije ljudima, dok ljudi i dalje ne mogu da prihvate da su roboti de fakto, jelte, POPULACIJA a ne samo grupa korisnih mašina i imaju sve moguće „prirodne“ rasističke reakcije na njihov položaj u društvu.



Hoću reći, Russell je ovde zaista fino isprepleo nekoliko slojeva motiva i ideja i to da se ovaj prvi miniserijal završava bez pravog kraja je u redu jer se već obećava nastavak.



I rado ću ga čitati, pogotovo ako ovo opet bude radio Mike Deodato. Jer on je možda jedini crtač kome uspeva da nacrta fotorealistične robote, što izgledaju kao „stvarni“ roboti kakve danas možete da vidite u industriji, dakle, ne kao puke imitacije ljudi, već kao utilitarno napravljene mašine, a da oni ipak dobiju sav potrebni „humanizam“, emocije, položaje tela koji sugerišu potištenost, strah, anksioznost. Deodato i sam kaže da se baš namučio sa tim, ali mislim da su rezultati veoma atraktivni. Svakako, proverite ovaj strip ako već niste, AWA ga prodaje ovde.




Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3458 on: 18-08-2022, 05:15:26 »
Marvel je početkom ovog meseca uradio digitalno reizdanje jednog svog starog stripa koji... pa, recimo da nisam očekivao da vidim u novom ruhu. The Falcon je četvorodelni miniserijal iz 1983. i 1984. godine i nije u pitanju SJAJAN strip, ali jeste jedan važan kamen-međaš u istoriji američkog superherojskog stripa po više osnova i, pa, drago mi je da se neko u Kući ideja setio da i ovo postoji u njenom katalogu. Naravno, slutim da je na tok događaja više uticao televizijski serijal The Falcon and The Winter Soldier koji je prošle godine ostvario solidnu popularnost i dvojicu u principu B-likova izbacio u nešto blisko A-orbiti, ali opet, poklnnjenom se konju ne gleda u zube i to što moderna čitalačka publika pred sobom ima komad istorije je naprosto dobra stvar po sebi.



Falcon, odnosno, jelte, Soko, je veoma ikonički lik. Ne samo po tome što za temu ima samu po sebi ikoničku pticu grabljivicu i jedan je od klasičnih superheroja sa krilima, nudeći čitaocu ikarski san sa puno iskušenja ali bez tragičnog kraja (mada je život u tragediji, kakav vode Marvelovi superheroji možda i gori od smrti u tragediji, i to treba imati na umu), već i po tome što se radi o praktično prvom punokrvnom, mejnstrim superheroju afroameričke provinijencije. Falcon nije bio prvi CRNI superheroj, naravno, i Black Panther, kralj Wakande je sa svojim debijem u fantastičnoj četvorci još 1966. godine za pune tri sezone pretekao svog njujorškog kolegu, ali stoji da je Sam Wilson, tj. Falcon bio zaista prvi pokušaj da se u urbani, američki mizanscen smesti kostimirani, nepobitno herojski lik afričkog porekla sa korenima duboko u, jelte, zajednici.

Falcon je debitovao u magazinu Captain America 1969. godine i dugo bio praktično drugi član tima uz Kapetana Ameriku tokom njegove borbe protiv zločina i terorizma tokom sedamdesetih godina. Od samog početka Sam Wilson je bio osoben, sa ponositom harlemskom adresom i divljim sokolom, Redwingom koga je usvojio u pretvorio u svog partnera i saborca. U superheroja je transformisan kroz dramatičnu brobu protiv nacista na tropskom ostrvu gde je pomogao lokalnom stanovništvu da se organizuje i zbaci fašistički jaram a njegova elektronska oprema i kostim koji su mu omogućili da leti delo su Black Panthera. Falcon je time snažno utemeljen u najsvetlijoj, jelte, tradiciji Marvelovih stripova, sa jasnim odlikama antinacističkog, slobodarskog, pa i antikolonijalnog svetonazora i to da je narednih godina radio uz kapetana Ameriku i da su dva muškarca brzo od mentorsko-učeničkog odnosa prešla na stadijum izuzetno dobrih prijatelja je važno za razvoj superherojskog stripa uopšte. Možete da zamislite ekipu koja danas kuka po internetu da su superherojski stripovi postali „suviše politizovani“ i da im „samo smeta kada se nameću likovi kojima tu prirodno nema mesta“, kako je sedamdesetih, bez interneta, slične bedastoće pisala u pismima poslatim Marvelu, žaleći se na najezdu crnih likova koji su dolazili, uljučujući i Lukea Cagea koji je debitovao još tri godine kasnije.

No, fakat je i da je Black Panther imao svoj serijal mnogo ranije nego Falcon. Falcon je, uz svu ikoničku energiju koju je emitovao, ipak čitave sedamdesete imao status pomoćnika i čak i kada je ušao u Avengerse ovo nije učinilo dovoljno da se Marvel odvaži i podari mu makar miniserijal koji će nositi njegovo ime.

Sve do ranih osamdesetih. Mladi Marvelov urednik po imenu Jim Owsley se, kao i sve njegove kolege, trudio i da nešto napiše i bude publikovan, ali je i sam osećao da mu njegovo afroameričko poreklo postavlja i određene barijere čak i u prilično progresivnom Marvelu. Kada se u njegovom životu pojavio Larry Hama, u tom momentu već izuzetno cenjen scenarista i urednik koji se svog azijskog porekla ne samo nije stideo već ga je pomalo i drsko isticao, za Owsleyja je ovo bio ogroman podsticaj.



Njegov prvi objavljeni scenario bio je za The Marvel No-Prize Book No. 1 iz 1983. godine, ali je Owsley još 1981. godine napisao i jednu samostalnu priču o Falconu za koju kaže da ju je Jim Shooter, tadašnji  glavni i odgovorni u Marvelu „zavoleo posle 27 i po revizija“. Nađen je i crtač, Paul Smith i mada je priča urađena, nije bila odmah i objavljena, čekajući pogodnu priliku i magazin u kome bi mogla da ugleda svetlost dana. Tek krajem 1982. godine je Jim Shooter odlučio da je u redu da Marvel sada objavljuje i miniserijale pa je Owsley pozvan da napiše još tri epizode. Paul Smith je tada bio zauzet radom na X-Men pa je za crtača odabran Mark Bright, danas mnogo poznatiji kao M.D Bright ili samo Doc Bright, čovek koji će, između ostalog, sa Christopherom Priestom uraditi kultni superherojski strip devedesetih godina, Quantum & Woody, u kome su pitanja rasizma, rasnog identiteta i odnosa među rasama analizirana na često revolucionaran način.

Oh, jesam li zaboravio da pomenem? Jim Owsley – pa valjda smo svi svesni da danas ovaj čovek živi, radi i stvara pod imenom Chrisopher Priest?

Značaj miniserijala The Falcon je svakako i u tome da je budući prvi afroamerički urednik superherojskih stripova ovde uradio svoj prvi samostalni serijal i to sa crnim protagonistom. Godinama kasnije, Priest će eksplicitno reći da ga ne zanima da ga firme zovu da piše samo crne likove jer je to niša u koju ne želi da bude spakovan i da ne vidi zašto crni autori ne bi pisali Supermena i Betmena (naravno, kada su se posle desetak godina u DC-ju i setili da ga pozovu, uradio je ikonički serijal o Deathstrokeu a sada piše Black Adama), ali Owsleyju/ Priestu je rasna tematika uvek bila zanimljiva, samo joj je prilazio iz osobenog ugla.

Utoliko, The Falcon je strip koji vrlo udobno i čvrsto sedi u tradiciji politički angažovanog superherojskog stripa, sa „realističkim“ prikazom društva i zapletima koji se tiču socijalnih previranja i protivrečnosti, a koja je pre svega promicana od strane DC-jevog tandema Dennis O’Neil i Neal Adams, osmotski prodirući u ostale stripove u DC-ju i Marvelu dok ovo nije postao jedan od preovlađujućih identiteta superherojštine kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih.

Utoliko, i ovaj miniserijal, iako sadrži i superzločince (Electro) pa i džinovske robote (jedan pokvareni Sentinel koji u drugoj epizodi smara Falcona insistirajući da je ovaj mutant), akcenat u njemu je na rasnim tenzijama u urbanim grotlima Njujorka, u poverenju koje zajednice moraju da voljno i svesno izgrade ako žele da ne samo opstaju jedna uz drugu već i da, jelte, napreduju, ali i u tome da sistem mora raditi za svoje građane ako ikada želimo da vidimo napredak.



Danas bi ovo možda nazvali „woke“ stripom jer je u njemu Falcon ponovo u civilu socijalni radnik koji se bavi problemima manjina u Harlemu (sa, dabome, kriminalnom prošlošću koju pokušava da na neki način kompenzuje napornim, požrtvovanim radom za dobrobit siromašnih i skrajnutih), ali možda i ne bi jer je ovo u mnogim drugim elementima strip veoma ukorenjen u svojoj eri. Priest nikada manjine nije prikazivao idealizovano i bez mana, pa i The Falcon vrlo rečito pokazuje kako život u socijalno represivnom okruženju ne proizvodi samo mučenike i heroje već i zlostavljače. Prva epizoda otvara se scenom seksualnog nasilja u kojoj Falcon spasava latino-ženu od silovanja što su spremni da počine pripadnici njene same zajednice, ali nastavak ovog narativa je znakovit jer i Sam Falcon insistira da klinac koji je bio pijan i otvoreno rekao da svoje frustracije želi da makar na trenutak izleči nasilnim seksom nije ZAISTA kriv već da je i sam žrtva svoje socijalne sudbine i represije pod kojom živi.

Ovo svakako ostavlja pomalo čudan ukus u ustima skoro 40 godina kasnije, pogotovo kada i otac napadnute devojke na Falconov nagovor odlučuje da ne preduzme nikakve korake na sudu, ali ovo je i svakako Priestov jasni iskaz da se nasilje ne sme posmatrati izolovano od socijalnog konteksta koji ga proizvodi.

U ostatku serijala centralna tema je tenzija između lokalnog crnog ganga The Legion i ostatka zajednice. The Legion su od obične ulične bande reformisani u neku vrstu komšijske straže, a pod Falconovim mentorstvom, trudeći se da smanje nasilje i kriminal u svom kraju. No, želja da održe svojevrsnu „paradu ponosa“ i pokažu se većinskoj zajednici u svojim uniformama, nenaoružani ali ponosni i snažni, kao ekipa koja štiti svoju zajednicu, ta želja dovodi do problema. Problem je naravno što Falcon, koji treba da poreduje između Legije i policije biva zauzet borbom sa pomenutim Sentinelom i potencijalno ujedinjujući događaj na ulicama Harlema eksplodira u erupciji nasilja.

Ostatak narativa se bavi pokušajima ponovnog uspostavljanja poverenja ali  i trilerskim zapletom u kome figuriše Electro – sa neobičnom, paranoidnom fiksacijom na Falcona – ali i sam preddesdnik SAD.

Priest ovo ne piše sad nešto savršeno i mnogi su tu elementi verovatno uklopljeni ovako krivo jer je Shooter ili neki drugi urednik insistirao na malo „superherojskijem“ narativu pa otud i taj konfuzni Electro koga naš junak na kraju prosto nokautira jer mu se baš ozbijno popeo na onu stvar, ali ono što jeste zanimljivo je to bavljenje institucijama sistema. Legionari ovde pokazuju jasan prezir ka policiji koji transcendira njihov status sada „dobrih momaka“ iz susedstva. Crni muškarci ovde jednostavno ne veruju policiji – pokazuje se sa dobrom razlogom jer ni ona ne veruje njima – čak i kada se nalaze na istom poslu. Kidnapovanje Ronalda Regana ovde na kraju od potencijalno ustaničkog, revolucionarnog čina postaje prilika za dijalog i Priest izbegava radikalizaciju diskursa pokazujući da i sam veruje kako mladi, marginalizovani ljudi moraju prepoznati sistem kao najbolju šansu za sebe i da će ih romantične fatazije o otpadništvu i građenju svog društva verovatno skuplje koštati.

Utoliko, Priest je ovde svakako konzervativniji nego što bi danas nekakav“woke“ autor smeo da bude, ali, opet, Priest je neko ko nikada nije verovao u readymade rešenja iz revolucionarnih priručnika i, na kraju krajeva, da nije bio malo i konzervativan – verovatno ne bi na kraju postao sveštenik.

The Falcon je vrlo pristojno nacrtan serijal sa Smithovim i Brightovim stilovima koji odslikavaju tadašnji kućni Marvelov stil. Ovde imamo karakterne, zrele likove, uverljive urbane mizanscene i jednu zaista prijemčivu atmosferu grada koji je stalno na rubu eksplozije. Kada do akcije dođe, ona je atraktivna i energična, bazirana na estetici borilačkih veština ali i na akrobatskim kvalitetima protagoniste. Što ovaj strip svakako čini prijemčivim za čitanje i, uz njegove zanimljive teme i osobenu obradu veoma interesantnim i za današnju publiku. Amazon ga prodaje ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3459 on: 22-08-2022, 05:19:36 »
Kada sam pre jedno pola godine pisao o DC-jevom okončanom serijalu Batman/ Superman, uz lament što je Gene Yang dobio tako malo prostora da prikaže svoju raskošnu imaginaciju (da ne pominjem crtača Ivana Reisa koga nikada nije dosta u DC-jevim stripovima), pomenuo sam kako je jedan srebrni pervaz na tom, jelte, tamnom oblaku što DC upravo pokreće serijal Batman/ Superman – World’s Finest, a sa spektakularnim crtežom koji će isporučiti Dan Mora i sa Markom Waidom u ulozi scenariste. Ova vrsta uparivanja veterana superherojskog stripa sa jednim od najuzbudljivijih crtača koji trenutno operišu u severnoameričkom mejnstrimu je svakako okrenula mnoge glave i vreme je da ovaj serijal, sada kada je posle šest brojeva završena prva priča (i dobili smo i sjajnu šestu epizodu kao svojevrsni one-shot bonus što popunjava slatku prazninu u zapletu) ocenimo strogo ali pravično. Blagi spoljer: ovo NIJE na nivou Yangovog i Reisovog sublimnog rada iz prošle godine. Nije svakako ni na nivou najboljih radova Marka Waida. Štaviše, imam utisak da je Waid ovo pisao levom rukom, bez mnogo intelektualnog angažovanja a svakako bez ambicije da na bilo koji način razbija kalupe i dekonstruiše format u kome radi. Ovo je, uostalom, namerno da bude dinamična, bučna avantura po uzoru na stripove iz Brončanog doba, dakle „uozbiljenija“ verzija superherojštine ali sa i dalje operetskim zapletima i sumanutim negativcima, bez klizanja u socipoipolitički komentar ili horor. Znamo, naravno da Waid mnogo toga ume da uradi i prihvatamo da je ovde samo hteo da se opusti i uživa. I, mislim, s obzirom na to kakvu kombinaciju saradnika ima, skoro da mu se nema šta zameriti.



World’s Finest i jeste smešten u „prošlost“, dakle, ovo nije serijal koji se događa u aktuelnom trenutku DC-jevog univerzuma, gde je, uostalom, Supermen otišao sa Zemlje u svemir a Betmen je, jelte, zvanično mrtav, i Waid i Mora uzimaju jedan prilično klasični obrazac za svoju početnu tačku. Supermen i Betmen se ovde, naravno, već poznaju, i sarađuju u okviru Lige pravde, znaju jedan drugom civilne identitete i oslovljavaju se sa „Bruce“ i „Kal“, ali oni još uvek nisu onako bliski kako to danas podrazumevamo. Štaviše, početak stripa u kome se Poison Ivy pojavljuje u Metropolisu da svojim ekoterorizmom, well, valjda skrene pažnju na nedopustiv tretman prirodnog okruženja od strane ljudske rase,* rečito nam pokazuje da u voom momentu Batman i Superman drže respektabilnu distancu jedan od drugog, ne dolaze jedan drugom na „teritoriju“ kad baš ne mora i svakako se ne čuju svakog dana telefonom. Ovo strip postavlja na dobru poziciju da Waid može da prikaže kako zapravo, kroz teška iskušenja na koja će ih zaplet baciti, dva superheroja grade jedan dublji odnos i otkrivaju na koje načine mogu jedan drugog da dopune, na polzu čovečanstva i majčice Zemlje.
*ozbiljno, malo se i namrštim svaki put kada savremeni scenaristi prosto koriste Poison Ivy bez ikakvog odmaka, prikazujući je kao mentalno nestabilnu ličnost koja, jelte, PRETERUJE, ali hajde, Waid ovo zaista smešta u jedno nevinije vreme...

Drugim rečima, ovo je u punoj meri jedan herojski narativ, bez sivih tonova i, jelte, dekonstrukcija. U skladu sa onim što sam prošli put pisao o dosadašnjim serijalima Batman/ Superman, ovo je mnogo manje sapunska opera, a mnogo više herojska saga, dakle ovde nema interludija koji bi se bavili civilnim životima protagonista, niti pasaža u priči gde bismo gledali druge likove koji imaju svoje živote. Čitav zaplet je usredsređen na jedan problem koji treba rešiti – a koji je primereno veliki, dakle, radi se o pretnji što potencijalno može da uništi čitavo čovečanstvo – i sve što naši junaci rade se tiče samo i isključivo rešavanja ovog problema.



Waid ovde sebi time i pravi male prepreke jer je ipak zaplet koji je smislio malo i mršav za pet ili šest epizoda stripa koliko je njegovoj razradi posvećeno. Opet, on na svojoj strani ima Moru koji je veoma raspoložen, a pogotovo kada mu scenario daje mogućnost da radi sa nekim likovima koje možda i niste očekivali da vidite u ovom stripu.

Početak narativa je u tom smislu srazmerno razuđen sa brzim skakanjem između miniepizoda i set pisova u kojima se kao na pokretnoj traci smenjuju negativci iz prošlosti, ili makar neke klasičnije epohe dvojice velikih heroja. Posle Poison Ivy od Betmenovih neprijatelja vidimo i Pingvina, a Supermena će ovde ponovo napasti meni inače omiljeni Metallo (u svojoj verziji iz Brončanog doba sa alter egom John Corben) i biti uzročnik vrlo napete i psihodelične epizode gde Supermena od delirične agonije i sigurne smrti može spasti samo intervencija grupe otpadnika predvođenih genijem u invalidskim kolicima – dakle, Doom Patrol.

Batman/ Superman – World’s Finest je, dakle, od samog početka prilično bogata salata starih likova i faca koje ćete voleti ako ste izrasli na stripovima iz ranih sedamdesetih godina. No, Waid i Mora izbegavaju igranje isključivo na nostalgičnu kartu i zaplet se brzo pomera napred da bi kao glavnog negativca pozicionirao demona iz istočnoazijske, jelte, istorije (dakle, ne samo mitologije) po imenu Nezha, a koji je jednom, pre mnogo milenijuma uspešno poražen ali se sada vratio da još jednom pokuša da pokori čovečanstvo.

Možda je Nezha kao glavna pretnja za planetu Zemlju i najslabiji element ovog stripa. Ovo je sasvim stereotipan, jednodimenzionalni negativac koji se izražava vodviljski i ima fleksibilan set supermoći što se uredno prilagođava kontekstu svakog set-pisa. Waid se nije preterano potrudio pa pored upečatljivog vizuelnog dizajna koji mu je dao Mora, Nezha zaista nema previše karaktera. Ono što makar čitalac shvata je da je u pitanju vrlo težak protivnik, u stanju da telepatski kontroliše čak i superheroje poput Supermena, ali buka i haos koji uslede nisu dovoljni da istog tog čitaoca ne nateraju da se zapita zašto zaboga onda Nezha nekoliko epizoda gubi vreme pokušavajući da se BORI protiv Supermena...

Ovo je svakako zjapeći problem u središtu priče, taj negativac koji je nedefinisan, rastegljive moći i generičke motviacije i voleo bih da je Waid malo više upregao svoje nemale intelektualne kapacitete da dobijemo nešto promišljenije.

No, zaplet je dovoljno uslužan da nam da ono zbog čega smo stvarno platili da ovo čitamo pa je saradnja između Supermena i Betmena, a koja poprima sve dublje i dovitljivije forme, pravo meso ove priče. Onako kako Nezha naše heroje stavlja na sve veća iskušenja, tako i dvojica heroja moraju da se dopunjavaju, jedan koristeći svoje detektivske veštine, drugi svoju neustrašivu i nepokolebljivu pravičnost i ovo sve kulminira u momentu kada Supermen i Betmen moraju da se bore protiv posednute Lige pravde, a poglavito u sceni kada kombinuju svoje volje da sa prsta Hala Jordana skinu prsten Zelenih svetiljki i privuku ga sebi. Kombinovani superheroj koji ima karakteristike Betmena, Supermena i Green Lanterna je svakako jedan od konceptualnih hajlajta ovog stripa.



Naravno, finale priče je uzbudljivo utoliko što se otkriva da Nezha jedino može biti poražen ako neko ostane zajedno sa njim u grobnici u kojoj bi bio večito sahranjen, pa se naši junaci utrkuju da pokažu ko je više požrtvovan i spremniji da ide glavom tamo gde drugi neće ni kopačkom.

Ovo je u suštini ansambl-strip pa pored Supermena i Betmena imamo i Doom Patrol, ali i Robina (i to Dicka Graysona jer je ovo, rekosmo, old school priča) kao i Supergirl, tj Karu Zor-El koji imaju sopstvenu, odvojenu ali povezanu avanturu u dalekoj prošlosti, a koja predstavlja ne samo ključ za razumevanje kako da se porazi starostavni demon, već i priliku za malo karakternog rada. To da Robin na kraju ostaje zarobljen negde u prošlosti je osnova i za šestu epizodu u kojoj će naši junaci, nakon što je borba sa demonom uspešno završena, krenuti u potragu za njim kroz vreme i ovo je, a znam koliko sad zvučim blazirano, meni najbolja epizoda serijala do sada. Waid ovde kao da je jače napregnuo svoje zanatske mišiće i dobili smo vrlo simpatičnu karakternu pričicu koja se oslanja na poznate elemente ličnosti Dicka Graysona, sina cirkuskih akrobata, a koja je istovremeno i jednostavan ali efektan detektivski whodunit, PLUS nam prikazuje Supermena i Betmena izmeštene iz svojih klasičnih persona i ovde se svi, uključujući gostujućeg crtača, Travisa Moorea, odlično zabavljaju.

No, da ne budem preoštar, Batman/ Superman – World’s Finest je do sada uglavnom zabavan strip. Ne predubok po ijednoj osnovi, niti ikako ambiciozan, sa zapletom kome fali centar gravitacije, ali strip u kome imamo lepe karakterne momente za svakog od likova i brz, energičan tempo.

Naravno, Dan Mora je ovde dobio priliku da zablista i on je koristi iz sve snage, kreirajući raskošan, dinamičan narativ i eksplozivnu akciju. Crtač je dizajn likova i njihovih kostima taman toliko prilagodio svom stilu da ništa ne deluje kao imitiranje starih formula a da opet imamo posla sa stripom koji deluje istovremeno i moderno i old school. Naravno, na koloru je Tamra Bonvillain, a letering je radio Aditya Bidikar pa pričamo o zaista all-star postavi koja na svakoj tabli demonstrira da nema slučajno takav status. Ovo je superherojski strip bez balasta dekonstrukcije, bez političkih ambicija ili neke preduboke komunikacije sa samim medijumom, prost, jednostavan i zabavan.

Videćemo, dakako, kako će izgledati druga priča u serijalu, no, za sada Batman/ Superman – World’s Finest daleko od toga da je najbolji strip koga DC trenutno izdaje ali nudi klasičnu superherojsku zabavu sa dosta spektakla i dovoljno karakternog rada da ga svaki,makar i uzgredni ljubitelj DC-jevih stripova i dalje drži na radaru. Amazon serijal prodaje na ovom mestu.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3460 on: 23-08-2022, 05:16:47 »
Prošlogodišnji petodelni serijal izdavača AfterShock Comics pod naslovom Nuclear Family dobro je podsećanje na to da je AfterShock jedan od onih izdavača koji svoje mesto pod nebom traže prevashodno na ime proizvodnje zanimljivih „žanrovskih“ stripova koji neće pratiti superherojsku matricu ali neće ni pratiti druge uobičajene žanrovske pravce koji dominiraju američkim stripom. AfterShock je tako značajno posvećeniji naučnoj fantastici, mračnoj fantastici, trileru i hororu nego klasičnijim „stripovskim“ tropima, a naravno, druga distinkcija ovog izdavača je i taj izbor kvalitetnih autora koji ovde rade i mogu da pokažu šta znaju u tim drugim žanrovskim poljima od onih uobičajenih.



O Stephanie Phillips sam već pisao pre dosta vremena hvaleći Dark Horseov serijal The Butcher of Paris, jednu istorijsku, malo trilersku a malo dokumentarističku rekonstrukciju zastrašujuće istorije serijskog ubice koji je operisao u okupiranom Parizu tokom Drugog svetskog rata, ubijajući ljude koji su verovali da će im pomoći da stignu do slobodne teritorije. Phillipsova je plodna autorka sa radovima za veliki broj američkih izdavača, od Heavy Metala, preko Dark Horsea i Oni Pressa, IDW-a i Top Cow/ Image Comicsa pa do DC-ja gde je pisala i Harley Quinn i Wonder Woman. Ovde se poduhvatila pisanja neke vrste „lažnog“ period piece stripa i ovo je zabavna priča koja se igra sa poznatim, klasičnim tropima iz vremena kada je pretnja globalnog nuklearnog rata delovala kao neizbežna sudbina čovečanstva.

Njen glavni partner na ovom stripu je Tony Shasteen, više ilustrator nego strip-crtač, a što se i vidi u crtežu koji ima jedan posterski, blago statičan kvalitet, ali koji je već radio razne druge stripove uključujući Star Trek. Kolore je radio  iskusni JD Mettler a letering Troy Peteri i Nuclear Family ima vrlo distinktan izgled, spajajući ’50s estetiku sa postapokalipsom na jedan pomalo hermetičan, naglašeno artificijelan način, a što je, naravno, i poenta priče.

Kad smo već kod priče, Nuclear Family je zasnovan na kratkoj priči Philipa K. Dicka, Breakfast at Twilight i ovde je i adekvatno ukazati na tu poslednju reč u naslovu jer je strip na neki način i formatiran kao epizoda kultne serije Zona sumraka, nudeći jednu „neobjašnjivu“ promenu realnosti, dikovsko izmeštanje iz svakodnevnog i uobičajenog, i upadanje u paradoksalno, zastrašujuće, nemoguće a ipak realno. Twilight Zone je svakako od „klasične“ naučne fantastike koja je ipak osećala obavezu da malo objasni i „zašto“ kad je već pokazivala „kako“, odvajalo to da je akcenat više bio na ljudima i njihovim reakcijama na to NEMOGUĆE, radije nego na pokazivanju kako se to NEMOGUĆE zapravo dogodilo. Utoliko. Nulcear Family je i sam zaista fokusiran na „family“ deo jednačine, pokazujući jednu tradicionalnu familiju iz pedesetih godina u procepu između dve epohe od kojih obe deluju jednako (ne)moguće.

Strip počinje smeštanjem čitaoca u arhetipski prikazanu Ameriku pedesetih godina prošlog veka, tačnije u 1957. godinu. Glavni junak, Tim McClean je obični, već pomalo sredovečni prodavac polovnih automobila, i glava srećne četvoročlane porodice koja vodi običan i prijatan život u jednom od običnih i prijatnih predgrađa gradića na američkom srednjem zapadu, blizu Milvokija. U prvoj sceni ga vidimo kako sa svojim saradnikom, Danom, prodaje automobil bračnom paru koji nije siguran da želi da potroši toliko para ali ih Danova priča o njegovom i Timovom herojskom službovanju u Korejskom ratu na kraju pridobije.



Tim je, naravno, posle besan na Dana jer njih dvojica, doduše jesu službovali u oružanim snagama ali su ceo rat proveli u pozadini i nikada nisu ni omirisali akciju, baveći se pre svega radio-operaterskim poslom. No, Dan smatra da je svaki način da se izvrši prodaja dobar način i razlika između dvojice muškaraca podcrtana je i time ali i činjenicom da Timova žena baš i ne voli Dana koji je samac, sklon laganju i pomalo nečasnom ponašanju i da prijateljstvo između njega i Tima zbog svega toga trpi izvesna iskušenja.

Naravno, ovaj blago idealizovani ali ipak i realistično humanizovani prikaz pedesetih se naglo i drastično menja nekoliko sati kasnije kada se oglase sirene za vazdušnu opasnost i postane jasno da nije u pitanju samo jedna od neprebrojnih vežbi kojima se stanovništvo SAD pedesethih godina drilovalo za slučaj početka globalnog termonuklearnog rata. Brojne su stranice tu ispisane o besmislu uputstava koja deci kažu da se sakriju ispod klupe a porodicama da odu u podrum, ako će, kada (i ako) prežive direktan napad nuklearnim naoružanjem, na kraju iz skloništa izaći da se suoče sa planetom koja je devastirana do mere da ljudsko društvo koje su poznavali više ne postoji a da radijacija i potencijalni efekti nuklearne zime znače i da sam život na površini Zemlje za ljude više neće biti moguć.

Nuclear Family se u tom smsislu dovitljivo bavi ne apokalispom već postapokalipsom, prebacujući našu porodicu McCleanovih iz 1957. godine, direktno u 1967. godinu, neobjašnjenim ali instantnim prelaskom čitave kuće iz bajkovitih pedesetih u okruženje kasnih šezdesetih koje je, pa, pustoš. Ne samo da predgrađa  grada na koje su McCleanovi navikli više nema i svuda se nalazi samo pustopoljina izrovana eksplozijama, već se i dalji šokovi nastavljaju kada se pojave američke trupe sa oružjem na gotovs koje će familiju staviti na nišan i sprovesti u obližnju podzemnu instalaciju američke vojske, pod sumnjom da su u pitanju sovjetski, komunistički špijuni.

Apsurdnost ove situacije je time veća što je među američkim vojnicima niko drugi do Timov kolega i drugar još iz škole Dan, a koji se ističe sumnjičavošću i antikomunističkom agresivnošću i ne pokazuje da na bilo koji način prepoznaje Tima ili bilo kog člana njegove porodice.

Nuclear Family je jedan od onih stripova koji imaju toliko zanimljivu premisu da zapravo sama egzekucija ne uspeva da je domaši po interesantnosti. Dickova priča napisana početkom 1953. godine je imala meru šokantnog, transgresivnog i razbuđujućeg utoliko što je stvarnost pedesetih godina prošlog veka stavljala nasuprot izmaštanom postapokaliptičnom paklu koje je obaralo na pod snagom aktuelne, snažne metafore što je rezonirala sa tadašnjom kulturom straha od komunizma, straha od nuklearne anihilacije, vere u svetost porodice i poštenog rada za poštenu platu itd.



Naravno, danas živimo u sasvim drugačijoj kulturi pa su i prikazi „stvarnih“ pedesetih i „postapokaliptičnih“ šezdesetih u ovom stripu čitaocu jednako fiktivni. Ono gde Phillipsova nalazi svoj narativ je u prikazu civilnog društva koje opstaje, ako već ne cveta, pod vojnom upravom, neke vrste prirodnog klasnog raslojavanja koje se u njemu dešava, u očajničkim, pa i neetičkim eksperimentima koji treba da ljudskoj rasi, ili makar njenom američkom delu obezbede opstanak u uslovima nuklearne devastacije površine planete... Ovo je korektan trilerski narativ koji do kraja ponudi i zanimljivu dilemu za čoveka sa najviše moći u novom društvu, pa i čitaocu da zadovoljavajući kraj, ali on ne govori mnogo toga ni o današnjem društvu ni o onom od pre šezdeset ili sedamdeset godina iz kog je ovo danas izraslo.

Ali je sve to prijatno i pitko. Phillipsova piše lako i brzo, dok je Shasteenov crtež, rekosmo već, pomalo statičan i posterski estetizovan, ali to ne smeta i zapravo stripu daje jedan ugodan odmak, pa ga posmatrate kao zanimljivo poigravanje sa ikoničkim elementima prošlosti. Sve u svemu, dakle, radi se o jednom prijatnom, malom, ne suludo ambicioznom ali solidno zaokruženom projektu uz koji se provede prijatnih sat vremena. Kolekciju možete sebi priuštiti kupujući je na Amazonu.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3461 on: 24-08-2022, 05:00:10 »
Uz dosta nećkanja sam sebe privoleo da pročitam Checkmate, šestodelni miniserijal koji je izlazio prošle godine i predstavljao naredno poglavlje u evoluirajućoj špijunsko-akciono-misteriozno-vodviljskoj sagi koju je Brian Michael Bendis osmislio za DC univerzum i njegove najveće heroje. Dobro, kažem „osmislio“ ali Checkmate kao i mnogo toga drugog što Bendis radi u DC-ju poslednjih godina ostavlja utisak kao da je scenarista imao osnovnu ideju a zatim seo i automatski kucajući napravio šest epizoda stripa koji nema ni glavu ni rep ni jasan zaplet ni zanimljivu radnju i koji se oslanja na „šokantna“ otkrića vezana za identitete i prošlosti nekih od likova pre nego na, znate već, kvalitetno pripovedanje, dobar rad sa likovima, ili makar shvatljivu centralnu premisu.



Znam da su moji prikazi recentnih stripova Briana Bendisa sumorno ujednačeni i predvidivo rezignirani. I naravno da tu ima malo i sindroma razočaranog ljubavnika – Bendis je početkom veka bio velika bela nada, paradigmatični scenarista dovučen iz svete nezavisnog krimi-stripa da posrćućem superherojskom mejnstrimu udahne malo sveže krvi, i dok god su mi u sećanju sveži njegovi radovi na Daredevilu i Ultimate Spider-manu, svaki ću njegov novi strip analizirati sa posebnom oštrinom. Ali, da bude jasno, ovde to uopšte nije potrebno. Checkmate je takav haos i bezumlje na svim nivoima da sam prosto razgnevljen što Bendis troši sjajnog crtača Alexa Maleeva (saradnika na mnogim važnim stripovima koje je Bendis uradio, prevashodno Daredevilu, a kasnije i Moon Knightu) na ovakve nebuloze. Maleev je svakako spakovao lep honorar u džep i, što se kaže, drago mi je zbog njega, ali čoveku mora da se malo slomi srce kad vidi ovakav talenat protraćen na strip koji je prosto agresivno besmislen i bolno, intenzivno u prvi plan gura sve Bendisove najgore karakteristike.

Za potrebe malo kontekstualizacije, ova inkarnacija Checkmate je treći put da se ova organizacija u DC-jevim stripovima pojavljuje u sopstvenom serijalu. Checkmate je globalni i kompleksni kontraobaveštajni entitet nastao kao odgovor na globalne terorističke i superzločinačke pretnje i u svojoj poslednjoj inkarnaciji od pre više od decenije (a pod dirigentskom palicom Grega Rucke) ovo je bio odlično odmeren špijunsko-superherojski strip u kome su se džemsbondovski vodvilj i superherojska opereta lepo i prirodno mešali.

Bendis je, sa svoje strane, kao jedan od centralnih motiva svog rada u DC-ju postavio tzv. Event Leviathan, signalizirajući da on, uostalom, danas razmišlja isključivo u kategorijama „događaja“ i da ga nekakav metodični rad sa likovima i sa zapletima koji se prirodno razvijaju kroz epizodni narativ ne interesuju. Event Leviathan o kome sam pisao kada sam govorio o Bendisovom Supermenu je, u demonstraciji Bendisovog položaja u DC-ju bio sasvim na silu umetnut događaj (između svih drugih događaja što su se u tom trenutku dešavali u DC-jevom univerzumu) kojim je globalna ravnoteža moći dramatično pomerena a novi igrač, misteriozna organizacija Leviathan, na kolena bacio sve obaveštajne i kontraobaveštajne organizacije na svetu i proglasio novo doba u kome države više neće imati tajne a superheroji će shvatiti da su decenijama služili nepravične oligarhijske režime koji su u ime socijalnog mira bili spremni i na najnemoralnije činove.

Ovo što sam napisao u poslednjoj rečenici je, da bude jasno, MNOGO eksplicitnija i transprentnija sinteza ideja i teza iz Event Leviathan i njemu odnosnih stripova, nego što je Bendisov zamumuljeni narativ ikada imao ambiciju da nam pokaže.



Jer, Bendis je postao naporno opskuran. Kritikovao sam njegove „omladinske“ stripove poput Young Justice i Legion of Super-Heroes za to što su se u svojim pričama prevashodno oslanjali na misterije koje je trebalo da predstavljaju mamac i udicu za čitaoca i da ga vuku kroz narativ inercijom želje da sazna šta se iza tih misterija krije i, razočaravajuća otkrića koja su nam ti stripovi dali, ako su se uopšte udostojili da ikako odgovore na pitanja koja su sama postavili, su u velikoj meri demonstrirala Bendisovu nesposobnost da sagleda ne samo kako treba da izgledaju emotivni ulog i nagrada na strani čitaoca već i kako treba da izglea bazično pripovedanje koje čitaocu daje bazično čitalačko zadovoljstvo.

Ali Checkmate bi trebalo da je ugođen TAČNO sa Bendisovim najjačim stranama, zar ne? Mračna, intrigom ispunjena špijunska priča sa mračnim organizacijama što imaju mračne agende, mračni ljudi u mračnim kostimima koji stoje u mračnim prostorijama i mrmljaju kriptične dijaloge što ih je nemoguće shvatiti hic et nunc ali koji će nas progoniti sledećih sto strana dok se ne raspakuju u spektakularnim otkrićima gde ćemo sami povezati niti i biti ŠOKIRANI – zar nije to ono u čemu je Bendis najbolji?

Ako je nekada i bio – a mislim da se može argumentovati da nije – to se ovde ne vidi. I zapravo, ako se vratimo nazad na Daredevila, ovo nije bio strip koji je šokirao kompleksnim zapletima i neočekivanim raspletima već, naprotiv, kvalitetnim karakternim radom i pažnjom posvećenom malim događajima u životima likova čiji su nam, jelte, ti životi, bili prikazani praktično pod mikroskopom. Checkmate je na dijametralno suprotnoj poziciji od ovoga, strip natrpan likovima koji se izražvaju u frivolnim saundbajtovima, mnogo PRIČE oko toga šta je sve na kocki i malo akcije koja i kad je ima deluje kao da je tu po dužnosti a ne zato jer dolazi kao prirodan krešendo dobro vođenog zapleta.

I, mislim, ja ne umem da prepričam zaplet ovog stripa. OK, istina je da sam nekoliko puta zaspao i budio se čitajući ga, ali sam mu se posle vratio u budnom stanju i on ni tako nije imao više smisla. Bendis kao da je pod utiskom da su same ideje koje je imao kada je seo da piše ovaj scenario dovoljno zapanjujuće šokantne za čitoaca da ne mora da ide u njihovu razradu i onda Checkmate deluje više kao lista bulet pointa nego kao stvarno ispričana priča.

Svakako, možemo da scenaristi damo malo popusta s obzirom da je strip nastajao usred internog prekomponovanja DC-ja i otpuštanja mase urednika i pomoćnika urednika iz firme, te radikalnog menjanja smera na koje on nije mogao da utiče. Ali malo popusta ne može da spase ovaj strip. Šokantne ideje? Pa, Leviathan sada ima svoju državu. Dobro, i? I, ništa. Bendis sa ovom idejom ne uradi APSOLUTNO ništa. Kada Supermen – nezvan – doleti u ovu državu zapreti mu se da je u pitanju invazija na suverenu naciju i posle dobar deo vremena pripadnici Checkmatea provode diskutujući da im treba kredibilan dokaz zločinačkih radnji na osnovu kojeg bi mogli da napadnu ovu zemlju ali sve to na kraju ne ide nikuda. Ovo nije politički triler iako se malo, simbolički, zaogrće u njegovo ruho.

Takođe, ovo nije duboka dekonstrukcija i rekompozicija DC-jevog kontinuiteta. Utisak je da Bendis misli da je to što se otkrilo da je Mark Shaw – Manhunter – na čelu Leviathana bio nekakav šokantan momenat za čitaoca iako se radi o relativno opskurnom liku (trećem po redu Manhunteru u DC-jevim stripovima) za koga malo ljudi zna a još manje ima ikakvu investiciju u njega. Slično tome, misterija vezana za Kinga, trenutnog predvodnika Checkmatea se ovde formatira kao jedan od značajnih elemenata zapleta, iako, kada se u poslednjoj epizodi otkrije njegov stvarni identitet, to opet nema apsolutno nikakvu težinu i služi samo da pokaže da Bendis nije zaboravio da je Jack Kirby nekad radio za DC.



Svakako je najbezveznije uvođenje novog lika, brata Lois Lane za koga ona do sada nije znala a on je i svojevrsni maskirani osvetnik/ superheroj. Bendis ovde dosledno nastavlja sa daljim žanrovskim zaoštravanjem likova koji su decenijama funkcionisali dobro jer su upravo igrali uloge značajnih civila u svetu punom kostimiranih ekscentrika i ovo je samo još jedan primer kako puka jurnjava za internet-reakcijama i šerovanjem tih reakcija putem društvenih mreža biva značajnija od kvaliteta samog stripa. Insistiranje da je svaka osoba u Supermenovoj okolini na neki način „super“ je dobar način da sve što je super na kraju izgleda trivijalno.

Strip ima nekoliko linija radnje iako nema jasan zaplet, ali suštinski se sapliće na najvažnijem mestu: sam Checkmate nikada ne ostavlja utisak stvarne organizacije već je to samo s koca i konopca skupljena grupa superheroja koja dela bez plana, programa i organizacione strukture. Neki od njih su bivši ili sadašnji članovi Lige pravde, što dodatno – i bespotrebno - komplikuje naraciju i služi u najboljem slučaju za gegove kao što su da Green Arrow kaže kako se ponekad teleportuje na satelitski glavni štab Lige pravde samo da bi kakio u tamošnjem WC-u. Haha.

Ili, ne, priča se sapliće na ovom najvažnijem mestu: Leviathan nam je predstavljen kao neverovatna globalna pretnja. I to ne kao stereotipna stripovska pretnja već kao organizacija sa resursima, odlučnošću i tehnologijom da u potpunosti promeni paradigmu života na planeti. Superheroji se dakle, ovde ne suočavaju sa nečim što se lako poražava udarcem pesnice već protiv, na neki način, društvene evolucije koja, iako NJIMA deluje preteće, zapravo deluje prijemčivo možda i kritičnoj masi populacije.

Osim što ništa od toga nije zaista tačno. Čitalac ni jednog trenutka ne veruje da je Leviathan stvarna pretnja, po bilo koga, a za Bendisa je već tipično da sugeriše velike, revolucionarne sile na delu u svojim stripovima, samo da bi do kraja zaboravio da nam ih pokaže.

Dobro, kažete vi, makar je Alex Maleev u formi. On je uvek u formi.

I jeste, sa sve sjajnim Daveom Stewartom na koloru ali Maleev ne može da uradi previše sa nemuštim scenariom u kome imate scene u kojima ljudi stoje i pričaju ili u kojima se ljudi biju a bez jasnog razloga i motiva. Svakako, Bugarin stripu daje svoju trejdmark atmosferu i „odrasli“ izgled ali ovo na kraju tvori neobičan i neugodan kontrast sa Bendisovim frivolnim dijalozima i nikada se ne postiže stvarna harmonija ili, makar, ujednačenost te atmosfere.

Čitajući Checkmate sa zakašnjenjem većim od godinu dana preovlađujuća emocija je da je ovo strip za preskakanje. Bendisove ideje o razvoju DC univerzuma ne samo da su se pokazale kao kreativno neinspirativne za njega samog već ih je i izdavač na kraju u dobroj meri ignorisao, stavljajući sudbinu univerzuma prevashodno u ruke Joshue Williamsona. Naravno, Bendis je preveliko ime da bi se iko plašio za njegovu budućnost, ali za sada mu je učinak u DC-ju poražavajuće slab. Checkmate na Amazonu možete kupiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3462 on: 25-08-2022, 05:27:43 »
Sa priličnom apetitom sam pročitao miniserijal Campisi - The Dragon Incident koji je prošle jeseni izlazio za AfterShock Comics a ovog proleća je dobio svoju kolekciju. S obzirom da se radi o autorima koji su meni načelno malo poznati, u ovu avanturu sam ušao najpre osokoljen znanjem da mi AfterShock čuva leđa i da nema šanse da bi me razočarali. I, da bude jasno – nisu. Iako je Campisi - The Dragon Incident zapravo taj neki skoro pa klasičan postmoderni spoj nekompatibilnih žanrovskih tropa i senzibiliteta, ova priča na kraju veoma solidno funkcioniše, ima uspele likove sa uspelim karakternim lukovima pa na kraju uspeva nešto i da kaže. Ne nešto OSOBITO originalno, nije ovo neka ambiciozna filozofska skaska, ali to što strip ima da kaže izrečeno je sigurnim žanrovskim jezikom koji, kako rekoh, u početku nije delovao nužno toliko sigurno na ime svoje vrlo smele kombinacije motiva i žanrovskih značajki.



Već sam pre neki dan pomenuo da AfterShock Comics ima vrlo dobru nameru da se bavi žanrovskim stripom na jedan profilisan način, izbegavajući ustaljene formule koje karakterišu produkte etabliranih izdavača poput Imagea, BOOM!-a ili Dark Horsea, mada, opet, naravno da svi oni i sami traže sve moguće varijante da iskombinuju poznate žanrovske elemente na uzbudljive načine. Kako su pametniji od mene to odavno primetili (konkretno Greg Gillis, aka Girl talk): živimo u „remiks kulturi“ i u njoj je već čin rekombinacije elemenata, pogotovo kada ti elementi dolaze iz dva različita okruženja umetnički gest za sebe. Da li to proizvodi dobru umetnost ili ne, je naravno odvojeno pitanje (taj jedan jedini Girl Talk album o kome sam u životu pisao za Popboks mene nije NAROČITO dojmio iako se načelno smatram ljubiteljem Mashup pristupa), ali mislim da je fer ukazati na Campisi - The Dragon Incident kao na dobar primer u kome mashup nije sam sebi svrha nego se spajanje nespojivog ovde koristi da se dobije inače nedostižni efekat sinergije epskog i svakodnevnog, večitog i banalnog i da se u njihovom secištu pronađe jedna neočekivano humana poenta.

Konkretno, Campisi - The Dragon Incident je kao da ste spojili Goodfellas i, šta ja znam, Game of Thrones? Ne, ne, stanite, GDE BEŽITE, nije to zaista tako zastrašujuće kako zvuči kada se prvi put pročita. Ovo je strip koji osvežavajuće dobro rukuje svojim visokim konceptom i osvežavajuće dobro barata mafijaškim stereotipima, dajući čitaocu uverljiv, životan svet iako se vidno i neskriveno oslanja na trope, pa čak i stereotipe dva sasvim dobro etablirana žanra.

Autor scenarija za Campisi - The Dragon Incident je James Patrick, čovek koji je svoj start u strip industriji imao kroz male i nezavisne publkacije krajem devedesetih, da bi potom pisao web stripove za Movie Poop Shot, sajt kojim je Kevin Smith promovisao svoj film Jay and Silent Bob Strike Back (da vam malo pokvarim dan: ovo je bilo pre pune dvadesetdve godine. Znam. Znam, ništa mi ne govorite). Patrick je dalje ušao u mejnstrim, radeći za izdavače poput IDW-a, Zenescopea i DC-ja, pišući i Batmana i Harley Quinn, i Star Trek i Angel, pa bogami i Grimm Fairy Tales. Nakupivši pogolemo iskustvo, na kraju je zablistao na AfterShocku sa autorskim serijalom Kaiju Score (o kome bi trebalo da pišem ovih dana) a trenutno za istog izdavača radi Astronaut Down, potvrđujući AfterShockovu pažljivu posvećenost kvalitetnom žanrovskom stripu.

Crtač je ovde takođe jako zanimljiv. Marco Locati je ilustrator iz Bergama – vrlo primereno je da imate Italijana na crtežu za strip koji se nesputano bavi motivima vezanim za italijanske migrante u SAD – a koji je radio za gomilu izdavača u raznim medijumima kreirajući dizajn i crteže za naslovne strane, omote kompaktdiskova itd. Čovek je urednik magazina Matter Mag i autor nekoliko uspešnih strip serijala (Tiresia, na primer) a, koliko je meni vidljivo, ovo mu je, pored radova za Heavy Metal, prvi kompletno urađen strip za američkog izdavača. I impresivno je to urađeno. Locati nije statičan crtač kako ilustratori ponekad umeju da budu, njegovi crteži ali i table su dinamični i puni energije, ali nije ni neko ko se izražava isključivo kroz akciju i Campisi - The Dragon Incident je zapravo vrlo atmosferičan narativ u kome dobijamo malo akcije i mnogo kontemplacije, a što i jeste u skladu sa činjenicom da se glavni junak, Sonny Campisi nalazi na životnoj prekretnici i prinuđen je da odabere gde njegova lojalnost zaista počiva.



Campisi - The Dragon Incident smešten je u svet u kome su zmajevi nekada bili ne samo stvarni nego su i živeli naporedo sa ljudima. Uvod za prvu od četiri epizode pokazuje nam i kako je primirje koje je poslednje pleme zmajeva imalo sa tadašnjim kraljem narušeno nakon smrti kralja i kako su oklopnici novog kralja bezdušno istrebili sve do poslednjeg zmaja smatrajući da naprosto vrše svoju biološku dužnost obezbeđivanja mirnog i bezbednog okruženja za svoju decu.

Kažem „do poslednjeg“, ali barem jedan zmaj je preživeo. Srećemo ga tek stolećima kasnije u modernom američkom gradu Green Village gde će se ovaj zmaj pojaviti i zahtevati da mu zajednica pronađe i na žrtvu prinese partikularnu osobu, potomka viteza koji je svojeručno rukovodio masakrom – takoreći genocidom – zmajeva nakon jednostrano narušenog primirja, kako bi zmajevska vrsta makar simbolički dobila zadovoljštinu. Ako u roku od dvadesetčetiri časa ovaj čovek ne bude živ izveden pred zmaja kako bi ga ovaj mučio i ubio, Green Village će biti spaljen do temelja ognjenim dahom titanske, starostavne životinje.

To da ovog zmaja ljudi uvredljivo nazvaju životinjom, iako su svesni da mu suštinski ne mogu ništa je začajan element stripa koji možda i neočekivano uspešno u svoj narativ upliće značajnu količinu kritike rasizma i ksenofobije. Reći da su zmajevi ovde metafora za potlačene manjine u severnoameričkom društvu nije neki veliki intlektualni skok u nepoznato jer istorija koju saznajemo tokom stripa govori o, pa, istoriji prevara, prekršenih obećanja i povremenog a zatim sve sistemskijeg nasilja koje su ljudi vršili nad zmajevima. Tretman nativnih Amerikanaca ali i afroameričkih robova u SAD ovde je iznenađujuće elegantno reflektovan i sažet kroz prikaz odnosa zmajeva i ljudi u ponorima istorije.

A istorija je bitna jer ona predstavlja okvir u kome se razvija odnos između ovog zmaja i zajednice u Green Villageu. Ili makar jednog partikularnog predstavnika zajednice. Sonny Campisi, čije je ime i u naslovu stripa je lokalni đilkoš koji je pobegao od kuće još kao mladi tinejdžer i preživeo samo zahvaljujući tome što su mu dobri ljudi iz komšiluka pružili nesebičnu podršku. Lokalni restorani i barovi su mu davali mogučnost da spava, hranli ga, pa mu i davali posliće da ih obavlja i Sonny će izrasti u proverbilajno dete koje je podiglo čitavo selo. Sledstveno tome, on prema selu (a koje je, primetićete i u nazivu, jelte, grada) razvija odnos ogromne lojalnosti i dužnosti da ga zaštiti koji deluje sasvim nepatvoreno, prirodno i, bez obzira što Sonny nije „stvarno“ dobra osoba, plemenito.



Sonny nije „stvarno“ dobra osoba jer radi za lokalnog mafijaškog bosa, gospodina Roosija Juniora. Šta radi? Pa, kada klinci iz komšiluka pomenu da Sonny rešava probleme on to negira. Rossi Junior za to ima druge ljude, izrazitije siledžijski (i psihopatski) nastrojene. Sonny Campisi je čovek koji pazi da do problema zapravo ni ne dođe i rešava ih pre nego što se pojave. On, naravno, ponekada primenjuje silu ali on je pre svega „fikser“, neko ko poznaje lokalnu zajednicu u dušu i ume sa ljudima, obezbeđujući da njegovom bosu ljudi plaćaju zaštitu na vreme i da svi budu zadovoljni aranžmanom.

Strip prikazuje Sonnyja, njegov posao i zajednicu u kojoj on radi sa priličnom nivoom detalja, koristeći oprobani metod monologa glavnog junaka da nam približi i njegov karakter i njegov odnos prema zajednici, pa onda i etički konflikt koji u njemu izrasta kada zmaj počne da toj zajednici preti. Ovo je svet u kome zmajevi, kiklopi, krakeni i druga kriptozoološka menažerija postoji ali se pojavljuje sporadično i u drugim elementima, ovo je naš svet, u kome klinci voze skejtborde, drndaju telefone i gledaju Game of Thrones. Sonny ovaj svet, sažet u Green Villageu razume i voli i boli ga to što Rossi Junior naprosto ne brine dovoljno za ovu zajednicu i posmatra je pre svega kao izvor prihoda kojim se manipuliše da se prihodi maksimizuju. Sonny, naravno, vidi LJUDE i činjenica da radi za Rosija Juniora posledica je samo toga da je nekada radio za njegovog oca koji je imao mnogo više empatije za te iste ljude kojima je, na neki način vladao.

Ove paralele između fantazijsko-srednjevekovnog početka stripa i „realnog“ sveta u kome se događa ostatak su dobro postavljene i nebriga Rossija Juniora za to šta će se ultimativno desiti sa Green Villageom, mimo toga koliko para on tu može da izgubi je opipjiva i za čitaoca. Utoliko, zmaj, koji ima sopstveni karakter i dominira stripom kao jedno preteće, neizbežno prisustvo nad glavama u suštini nedužnih građana, igra i lepu ulogu metafore za bilo koju vrstu kataklizmične pretnje zajednici, od prirodnih nepogoda do ekonomske recesije. Poenta na kraju ostaje ista – mafija, kojoj su puna usta zaštite zajednice, a koju debelo naplaćuje, na kraju nije zaista deo zajednice, ma koliko se pravila da jeste. Ono malo dobrih ljudi u njoj su uvek nadglasani vikom oportunističkih psihopata koje boli dupe za bilo šta drugo osim svog blagoutrobija.

Do kraja stripa Sonny će pronaći način da zaštiti svoju zajednicu, ispoštuje zmaja, ali i obezbedi da se ubuduće slične stvari ne dešavaju i ovo je jedna uspelo humana mafijaška priča u koju su sociopolitičke teme utkane iznenađujuće elegantno.

Locatijev crtež je, kako rekoh, vrlo upečatljiv. Likovi i lokaliteti mu imaju puno karaktera, a atmosfera koju on gradi između ostalog jakim kontrastima u koloru je na skoro idealnom mestu između fantazijske i realistične, uspevajući da iznese te naoko nespojive žanrovske elemente zapleta. Kako većinu pripovedanja iznosi Patrick kroz svoj tekst, tako i Locati ne mora da se previše brine za to jesu li njegove table shvatljive same za sebe i on se više ulaže u atmosferu i energiju sa nekim jako uspelim slikama ali i kompozicijama tabli koje prijaju oku i daju stripu identitet. Letering je radila Rachel Deering i on je možda manje čitak nego što bi moje ostarele oči volele ali estetski vrlo u skladu sa ostatkom stripa.

Campisi - The Dragon Incident mi je prijao i verujem da idealno demonstrira prednosti strategije AfterShock Comics u kojoj se forsiraju dobro osmišljeni, zaokruženi miniserijali. Uskoro ćemo čuti još o Jamesu Patricku a do tada, osetite se slobodnim da Campisi - The Dragon Incident proverite na Amazonu.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3463 on: 29-08-2022, 04:39:06 »
Vratio sam se malo u prošlost da pročitam miniserijal Happy Hour koga je 2020. i 2021. godine izdavao Ahoy Comics. Ovo je šestodelna satirična priča o Americi koja je uvela bizarne nove zakone, poduprte bizarnim ali efikasnim hirurškim intervencijama što obezbeđuju neku vrstu unificiranog raspoloženja među stanovništvom i kolekcija je izašla još prošlog Septembra. U normalnim uslovima, verovatno bih bio brži na potezu, pogotovo što je ovo crtao Michael Montenat, jedan veoma solidan i upečatljiv ilustrator čiji realistični stil zapravo postavlja mnogo osnova za odličan vizuelni humor, ali malo sam se nećkao jer je ovo pisao Peter Milligan, a ne, kako bi čovek, s obzirom na izdavača i tematiku očekivao, Mark Russell.



Milligan je poslednjih godina, pa i poslednju deceniju, autor čijim radovima prilazim sa posebnim oprezom. Originalno je ovaj stanovnik Londona bio deo „britanske invazije“ sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, gde su mladi i napaljeni autori sa ostrvlja uleteli u američki strip kao da su oslobodli Menhetn. Moore, Morrison, Delano, Gaiman, a pre njih crtači poput Bollanda, Gibbonsa, Fabryja, Dillona itd. su američkom stripu doneli mnogo interesantnih i novih pogleda na, jelte, medijum i svet a Milligan je bio scenarista koji je sa lakoćom preskočio Atlantik i sa 2000AD dužnosti preleteo u DC gde će biti jedan od najcenjenijih autora „ozbiljnijih“ stripova kojima je DC tada gravitirao, radeći prvo svoj serijal Skreemer, pa ribut Ditkovog Shade The Changing Man, koji je postigao ogroman uspeh i bio u prvom talasu onoga što danas pamtimo kao Vertigo. Milligan je na Vertigu nasledio i Morrisona na Animal Manu da bi zatim radio sve više mejnstrim superherojštine, prvo u DC-ju a zatim i u Marvelu gde je početkom veka imao vrlo cenjene sveže i originalne radove u okviru proširenog X-Men univerzuma. Paralelno je i na Vertigu imao zapažene radove na Hellblazeru i Human Target

No, Milligan je poslednjih godina... slab. Njegovi poslednji radovi za DC i Vertigo su bili uglavnom neupečatljivi uprkos saradnji sa vrlo dobrim crtačima a povremeno je imao pristojne, ali vrlo retko i odlične stripove za druge izdavače.

No, čini mi se da su Milligan i Ahoy Comics dosta dobar spoj. Ovo je izdavač koji se poslednjih nekoliko godina jasno isprofilisao kao kuća koja voli satiričan strip i spremna je da u njega uloži pristojne resurse tako da ga rade vrlo dobri autori te da se visoki koncepti mogu realizovati u odličnoj produkciji koja obezbeđuje i razumno glavnotokovski doseg ovih izdanja. S druge strane, Milliganov humor je već dugo prilično sveden na prvoloptaška dobacivanja i grube gegove a što će se, barem u slučaju Happy Hour na kraju ovaplotiti u stripu koji je zabavan, upravo na tom prvoloptaškom nivou i čija satirična ambicija nije previsoka ali služi kao podloga za dovoljno ugodan humoristički program.

O Michaelu Montenatu, priznajem, ne znam mnogo i ovog crtača znam prevashodno kao nekoga ko je radio neke stripove za Ahoy Comics, uključujući Captain Ginger i sporadično The Wrong Earth. Vidim da je Montenat bio i crtač na serijalu grafičkih romana The last Sacrifice koji je izdavao Jet City pre oko pola decenije i malo sam zbunjen što neko ko radi sa ovakvim nivoom kvaliteta nije poznatiji u američkom mejnstrim stripu. Opet, možda je Montenat samo neko ko ceni sebe i radije će raditi naručeni ilustratorski rad nego da uleti glavačke u žrvanj superherojskog stripa i sebi ogadi i medijum i crtaću tablu... Kako god, njegov rad na Happy Hopur je izvrstan sa generalnim stilom koji podseća na „odrasliji“, da ne kažem „Vertigo“ stil, ili svakako na DC-jev stil koji je prethodio Vertigo generaciji (znate već Neal Adams i ta ekipa) a onda kadriranjem i organizacijom tabli koji vrlo uspešno, bez prenaglašenog „sprdanja“ daju Milliganovom scenariju komičnu energiju i iznose njegovu bizarnu premisu na svojm plećima.



Koja je to premisa? Pa, Hapy Hour je, između ostalog opisivan kao kombinacija Leta iznad kukavičijeg gnezda i 1984. godine a što je zapravo sasvim dobra aproksimacija. Sam početak stripa pokazuje Ameriku koja donosi sve bizarnije zakone što treba da obezbede socijalni mir pa se prva scena završava brutalnim nasrtajem organa reda na koledž-studente na kampusu koji nisu radosni. „Otkada je protivzakonito biti nesrećan?“, pita jedan od njih, da bi mu namrštena figura sa penderkom odgovorila „Od danas“.

Milliganov scenario nije suptilan u svojim postavkama, i ovo nikako nije strip koji se trudi da pobliže uđe u aktuelne kulturne ratove, kritikuje demokrate ili republikance i pozabavi se idejama što ih često čujemo – da jedni pokušavaju da nametnu „woke“ agendu i temeljito uškope Ameriku generalno i slobodu govora partikularno, dok drugi žele od zemlje da naprave ekstremističku hrišćansku teokratiju – ovo je strip koji se politikom bavi iz jedne distanciranije pozicije, resetujući kulturni rat na sasvim apsurdističku razinu: šta ako bi zakonom bilo propisano da svi moraju da budu srećni sve vreme?

I nije to ni sasvim rđav koncept. U Milliganovoj zamisli tehnologija političke vladavine zavisi od stepena zadovoljstva stanovništva pa ako je moguće manipulisati samom emocijom, vlast će biti tim uspešnija. I ovo nije PREDALEKO od hirurgije koju nad javnim mnjenjem putem medija, zvaničnih i, jelte, socijalnih, vrše režimi poput ovog u kome sami živimo, stvarajući sliku srećne, berićetne, i prosperitetne zajednice koja je, ta slika, važnija od merljivih, vidljivih problema. U Happy Hour imamo temeljnije distopijsku koncepciju gde se građanima hirurškom intervencijom podešava mozak na reagovanje zadovoljstvom na praktično svaki nadražaj (likovi često pričaju o tome kako su im rođaci umrli ili kako su sami trpeli bol i patnju i dodaju kako je to sve sjajno), a oni koji se i pored toga otržu kondicioniranju i ispoljavaju znakove nezadovoljstva, besa, melanholije ili tuge, bivaju spakovani u institucije za „ponovno podešavanje“ koje, naravno, imaju svu silu terapija što, pa, da, silom, treba da ih ubede da budu srećni.

Glavni junaci stripa su dvoje ljudi kojima su zbog različitih fizioloških incidenata efekti hirurške intervencije umanjeni, pa je ovo i on the road narativ o begu dvoje očajnika iz „ludnice“ i potrazi za kolonijom u Meksiku gde guru melanholije ima svoju zajednicu prebeglih Amerikanaca koji tamo mogu da budu besni, nesrećni, tužni ili melanholični koliko žele.



Milligan nije ni malo suptilan u svom humoru, ali ovo je opet u skladu sa premisom koja jeste gruba i ne preterano slojevita. Uostalom, njegova satira se bavi pre svega idejom da bilo koji ekstrem što bi bio politički propisan naprosto ne može da bude koristan za društvo pa su tako i revolucionari sa bazom u Meksiku prikazani kao apsurdna zajednica što na bilo kakvu demonstraciju sreće i zadovoljstva gleda sa ogromnim neprijateljstvom. Naše dvoje protagonista, pak, put preko Amerike i do granice koriste i da prorade sopstvene emocije, da se, na osnovu slatkog seksualnog fetiša (stopala i nožni prsti AKO VAS BAŠ ZANIMA, PERVERTITI) i zaljube, ali da se onda pitaju je li zaljubljenost dobra pošto u njima izaziva sreću a od sreće upravo pokušavaju da pobegnu itd. Ovo je zbilja apsurdistički koncept i strip uspešno pokazuje, kroz prenaglašeni satirični humor, u kojoj meri su ljudi spremni da idu nasuprot sopstvenim emocijama na ime političkih uverenja koja se do kraja balade pokazuju kao sasvim apstraktna i ni na koji način ne doprinose stvarnom boljitku društva. A to je ono kako satira i treba da radi. Finale stripa u kome se ekstremima „sreće“ i „ nesrećnosti“ suprostavlja umereni koncept „ironije“ je zapravo dobro osmišljeno i dobro se nadovezuje na prevalenciju ironične, „for the lulz“ kulture što vlada internetom već dugo godina i u dobroj meri oblikuje i kulturu glavnog toka (Trump, QAnon i slično kao njeni logični ishodi).

Opet, strip verovatno ne bi radio ovako kako radi da Montenat nije ovako dobar crtač koji uspeva da spoji vrlo realistične likove i okruženja sa intenzivno komičnim fizičkim gegovima, bizarnim grimasama i generalno apsurdističkim kompozicijama (dobro, neko treba da mu objasni da džudo ne izgleda tako kako ga on crta, ali hajde...). Kolori koje je radio Felipe Sobreiro su izvrsni i daju stripu jedan razuzdan a opet disciplinovan kvalitet, a letering je radio Rob Steen i potvrdio da je jedan od najboljih u poslu.

Happy Hour je dakle, korektan strip. Možda i predugačak za svoju premisu sa tih šest brojeva i likovima za koje mislimo da će biti značajni u narativu samo da bi ih scenario uklonio na ime relativno jetinog gega i male poente. Ali sve to na kraju prilično dobro radi i ako Milligan bude ponovo imao prilike da sarađuje sa Montenatom i Sobreirom, ja ću to rado čitati. Amazon vam kolekciju nudi ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3464 on: 31-08-2022, 05:13:55 »
Kao što sam pre neki dan i pominjao, došlo je vreme i da kažem reč-dve o stripu Kaiju Score koji se poslednjih par sezona isprofilisao kao jedan od najuspešnijih serijala izdavača AfterShock Comics. Na kraju krajeva, ovo je strip za koji su prava na ekranizaciju otkupljena i pre nego što je izašao, što nije PREVIŠE redak fenomen u američkom, jelte, šou-biznisu, ali jeste retko da se radi o stripu relativno malog izdavača i relativno nepoznatih autora. Kada takve stvari čujete za Marka Millara ili Scotta Snydera ili Ricka Remendera, kažete „naravno, ti ljudi imaju reputaciju i njihova imena se prodaju“, no James Patrick nikako nije ime sa tolikom težinom.



Ali možda će biti. Prošle nedelje sam pisao o njegovom stripu Campisi – The Dragon Incident, takođe izašlom za AfterShock Comics i tu sam prilično nahvalio veoma dobro odmerenu kombinaciju mafijaškog, gangsterskog narativa i fantazijskih tropa koja je funkcionisala organski i na kraju napravila neke lepe poente. Tada sam pomenuo i Kaiju Score kao strip sa kojim je Patrick praktično izgradio svoju reputaciju i privukao pažnju Sony Picturesa što je otkupio prava za pravljenje filma još u Avgustu 2020. godine iako je prva epizoda stripa izašla tek tri meseca kasnije, u Novembru. Naravno, filmski (i televizijski) biznis danas u velikoj meri počiva na premisi, čak na „elevator pitch“ sažetku te premise i to da je James Patrick uspeo prijemčivost ovog svog stripa da spakuje u uistinu primamljivu frazu „film Kventina Tarantina koji se događa u nekom ćošku filma o Godzili“ je svakako pomoglo da se Sonyjevim producentim zacakle oči i krene prebrojavanje para koje tek treba zaraditi.

Dve godine kasnije, nismo preterano prišli tom, jelte, skoru, film je još u vrlo ranoj fazi adaptacije (zimus je javljeno da rođeni brat i rođak Jamesa Gunna, Brian i Mark Gunn sede i pišu scenario), ali je inicijalni miniserijal od četiri epizode izašle krajem 2020. i početkom 2021. godine dobio i svoj nastavak u strip-formi, drugi miniserijal Kaiju Score: Steal from the Gods, a koji je izlazio od Aprila do Jula ove godine i dao nam savršen povod da danas nešto kažemo o ovom sjajnom stripu i oba njegova do sada izašla serijala.

O Patricku smo već dali dovoljno podataka pišući o Campisiju prošle nedelje ali koautor ovog serijala se crtač Rem Broo o kome ne znam praktično ništa ali čiji je izuzetno osobeni i energični stil jedna od glavnih karakternih crta Kaiju Scorea. Rem Broo je rođen kao Remus Brezeanu, u Nemačkoj i tamo učio za arhitektu. Ovim se poslom i bavio sve do 2008. godine kada je, kako to već kreativni ljudi ponekad urade (a mi ostali im se divimo i zavidimo im), odlučio da se oproba u novoj karijeri i krenuo da radi ilustracije, prvo za dečije knjige i magazine, a zatim  se otisnuo i u vode animacije. Od 2010. godine kreće da radi stripove i uspeva prilično brzo da se probije na američko tržište gde je kroz saradnju sa uglednim Jamesom Asmusom imao uspešan serijal za Image Comics, The End Times of Bram & Ben iz 2013. godine. Na Broovom sajtu možete videti i neke evropke stripove na kojima je sjajni crtač radio (ili trenutno radi), ali je njegov najveći uspeh svakako baš Kaiju Score koji je potvrdio i da u AfterShock Comics dobro znaju šta rade i da njihova hip i savremena inklinacija ka slobodnom, eksperimentalnom mešanju žanrova ima potencijala da izgura autentične strip-hitove koji će dalje živeti i u drugim medijumima. Letering ovog stripa radio je Dave Sharpe a koji se sjajno uklapa uz Brooov ekscentrični, uglasti, energični crtež što kao da prezire prave linije i simetrične forme. Sharpe perfektno postavlja Patrickove dijaloge na table i ima odličan osećaj za zvučne efekte pa je Kaiju Score u produkcijskom smislu jako prijemčiv strip.



U konceptalnom smislu, prvi serijal Kaiju Score, taj koji je okrenuo silne, uključujući producentske, glave je zaista srećno odmerena kombinacija krimića i kaiđu spektakla. Pišući o Campisi – The Dragon Incident hvalio sam Patrickovu sposobnost da nam podari organsko spajanje naizgled jako udaljenih žanrovskih senzibiliteta, a Kaiju Score je, naravno, originalna demonstracija ove njegove sposobnosti. I ovde je na delu utemeljenje u jednom vrlo dobro žanrovski formatiranom stilu – heist krimić sa blagim tarantinovskim savijanjem u domenu karakterizacije – koji se zatim smisleno i efektno proširuje krosoverom sa sasvim drugačijim žanrom. Kaiju Score naizgled beznaporno kreira svet koji je žanrovski prepoznatljiv, onaj u kome ozbiljni krimi igrači plaćaju sposobne obijače sefova, vozače i provalnike da u njihovo ime kradu vredne umetničke predmete, a onda u njega lako udene i činjenicu da iz mora povremeno izlaze orijaška čudovišta sa kapacitetom da poravnaju nekoliko (desetina) gradskih blokova ako se naljute. Kritozoologija nije, jelte, prava nauka, ali je James Patrick na njoj bazirao veoma uspešne stripove.

Originalni Kaiju Score serijal prati Marca, svojevrsnog kriminalnog genija, ili makar on sam sebe tako vidi, čoveka koji je u stanju da isplanira najneverovatnije pljačke ali ga, nažalost prati i reputacija da u tom svom planiranju, pored sve maštovitosti i kreativnosti što je ulaže u sklapanje smelih, potencijalno vrlo lukrativnih krađa, redovno previdi neki kritičan detalj koji na kraju dovodi do propasti celog projekta. Marco sada ima smeo, gotovo ludački plan sa kojim dolazi do ozbiljnog kriminalca što jedini ima dovoljno novca da plati pripremu pljačke i biva inicijalno ismejan za ideju koja ima toliko rupa u sebi da niko ozbiljan ne bi pomislio da rizikuje njenu realizaciju.

No, da se na tome stalo, stripa ne bi bilo i Marco ipak dobija šansu da izvede svoju neverovatnu pljačku, ali, kako to već ide u ovakvim pričama, dobija ekipu koja je, pa, da kažemo, suboptimalna. Njegov sponzor mu naprosto ne veruje pa uz njega šalje svog ađutanta, ciničnog i neprijatnog tipa koji vezuje kosu u iritantni man-bun i koji Marcu sve vreme objašnjava koliko će uživati u tome da gleda kako mu se plan urušava u realnom vremenu. Drugo dvoje saradnika su osramoćeni fikser, nekada genije pripreme smelih pljački koga u poslednje vreme prati izrazito zla sreća, kao i ugledna obijačica sefova – Gina.

Osim što Gina uopšte nije Gina, kako to vidimo već u prvom kadrovima stripa. Ledenu, bezdušnu plavušu će zameniti pomalo preplašena brineta Michelle koja preuzima njen identitet (i boju kose) u očajničkom pokušaju da jednom velikom pljačkom spase svoju ekipu obijača i provalnika od sigurne smrtne presude što nad njom pokušava da je izvede rumunska mafija.

Oni među vama koji su se namrštili i sebi malo povratili u usta kada su videli da pominjem Tarantina ne treba suviše da se plaše. Kaiju Score NIJE sastavljen od stranica i stranica frivolnog dijaloga. Dijalog je, svakako, brz, sočan i prepun psovki, ali tarantinovština se ovde ogleda pre svega u toj činjenici da u neverovatnu pljačku svaki od članova ekipe kreće sa svojim motivima i bez naročito mnogo poverenja u ostale i da će dinamika između likova, napetosti i nasilna razrešenja ovih napetosti imati jednako mnogo prostora pred „kamerom“ kao i samo izvođenje te neverovatne pljačke.



Šta je u ovoj pljački neverovatno? Pa, Marco je smislio da je najbolji način da se dragocena kolekcija slika iz dobro čuvanog muzeja u Majamiju ukrade to da se krade tokom sveopšte uzbune i evakuacije grada koje nastupaju kada iz okeana izađe čudovište Mujara. Ovo je uobičajena, sezonska pojava u ovom svetu i država Florida već ima ustaljene protokole tokom kojih se stanovništvo izmešta iz grada a snage bezbednost prave bezbednosni perimetar od najmanje jedne  milje oko orijaškog monstruma koji je izašao samo da se sunča i, ako ga niko ne bude provocirao, neće napraviti mnogo štete u gradu.

Blackie Mendoza, kriminalac sa parama koji sve ovo finansira – i treba da na kraju najviše profitira – isprva umire od smeha na pomisao da serijski luzer poput Marca misli da ovako nešto može da izvede ali naravno da na kraju pohlepa nadjača sve druge instinkte i u daljem toku stripa gledamo smelu, sumanutu pljačku u kojoj sve što može da krene naopako – kreće naopako.

Patrick ovaj narativ vodi sjajno, dajući likovima prostora za rast i promene, a i koristeći Brooovu intenzivnu maštovitost za kreiranje mnogo upečatljivih set-pisova. Do kraja stripa su svi likovi izmenjeni a čitalac ostaje impresioniran onim što je video i, pretpostavka je, i emotivno tronut stvarima koje su se desile. Pogotovo je karakterni luk koji prolazi Michelle, apgrejdujući se iz nesigurne, smalltime obijačice šefova u personu sličniju ledenoj kučki i majstorici zločina Gini čiji je identitet preotela, ubedljiv i interesantan.

Otud je odluka da se nastavak, odnosno ovogodišnji četvorodelni serijal Kaiju Score: Steal from the Gods bazira na prikazu toga šta je bilo dalje sa Michelle i njenom ekipom, došla kao prirodna eksrapolacija originalnog narativa. Michelle ovde od interesantne sporedne uloge postaje VEOMA interesantan glavni lik a njen mali, četvoročlani gang, o kome smo praktično samo slušali u prvom stripu donosi u zaplet zanimljivu dinamiku.

Za ovu priliku je i žanrovska matrica blago izmenjena. I u vezi prvog stripa je pominjan Ocean’s 11 kao jasna komparacija s obzirom na komplikovanu pljačku koju je ekipa izvodila, no Kaiju Score: Steal from the Gods je nastavak koji sve čini bar 20% spektakularnijim pa je tako i posao koji Michellein tim treba da izvede još neverovatniji nego ono što smo gledali u prvom stripu i ovaj se narativ vidno oslanja na džemsbondovske stilizacije ali, u dobroj meri, i senzibilitet hladnoratovske tenzije između zapada i istoka. (Ovde pomalo bizarno leži kombinacija rasno vrlo diversifikovanog tima koji Michelle vodi na teren i, jelte, činjenice da taj tim treba da se infiltrira u rusko postrojenje, ali HAJDE...)



Michelle je ovde izrasla u tvrd, pomalo i nemilosrdan lik koji shvata da mora da igra ulogu što je mislila da će joj biti potrebna samo za jedan posao i veliki deo emotivne tenzije ovog stripa dobijamo kroz njene unutarnje monologe gde ne samo da vidimo njen stalni strah da je odgrizla više nego što može da sažvaće već i da je autentično mori strepnja kako će njeni saradnici životima platiti njene sulude ambicije da igra u prvoj ligi i sa najjačim igračima na sceni. Michelle za sebe kaže da je Queen Bitch i, svakako, ona nije „dobra“ osoba ali njena briga za svoje – muške – partnere u zločinu je uverljiva i daje joj dimenziju humanosti koja jako prija žanru gde ovakvih stvari po pravilu nema. Tarantinovština je, na kraju krajeva, najčešće bazirana na ljudima koji su sa pogrešne strane granice psihopatološkog i osvežavajuće je to što je u ovom stripu protagonistkinja još uvek na mestu gde čitalac oseća empatiju i pravu emociju.

Sam posao je zaista sumanut, i podrazumeva infiltraciju u rusko postrojenje izgrađeno ispod zemlje u prirodnoj pećini gde su pronađena dva kaiđu čudovišta hibernirana ispod sibirskog leda. Ruska država tajno drži ova dva monstruma u snu, pumpajući u njih ogromne količine anestetika, dok ih postepeno otapa kako bi iz digestivnog trakta jednog od njih izvadila staro actečko zlato što je španskim brodom koji je čudovište progutalo pre nekoliko vekova transportovano za Evropu ali nikada nije tamo stiglo.

Ovo je zanimljiv, intrigantan zaplet, pogotovo uz jasne signale da ovi kaiđui nisu tek imitacije Tohovih čudovišta već maltene božanstva koja imaju potencijal da doslovno zbrišu ljudsku rasu sa površine planete ako se slučajno probude. Nagađate već da će se bar jedno od njih do kraja stripa probuditi...

Ipak, osnovna drama u Kaiju Score: Steal from the Gods se ponovo bazira na likovima i njihovim odnosima, odlukama koje oni donose u presudnim trenucima vođeni ovom ili onom motivacijom. Ovaj serijal ima nešto drugačiji ton od prvog koji je, uprkos svom spektaklu bio ograničen na Majami ispražnjen od ljudi, i osećaj da prisustvujemo epizodi koja bi mogla nepovratno da promeni lice čitavog sveta je odlična pozadina na kojoj likovi žive, umiru i imaju ekstremne emotivne emanacije.

Rem Broo je svakako srce i duša ovog stripa. Njegov dizajn čudovišta je takav da čitalac stalno ima utisak da ih nije dobro video jer su naprosto prevelika za njegovo vidno polje, ali da će imati košmare danima i nedeljama na ime onoga što JESTE video. Osećaj ogromnih srazmera kaiđua i okolne arhitekture je upečatljiv u oba serijala, a što posebno naglašavam za drugi koji se ne događa u uobičajenom urbanom okruženju i Broo mora da smisli posebne načine da nam prenese taj utisak masivnosti, OGROMNOSTI pred kojom čovek ima praktično religioznu reakciju.



No, Broo je sjajan i u svakom drugom segmentu, dajući nam upečatljive dijagrame planova pljački, pa onda i veoma izražajne, karakterne likove koji su uvek, praktično, na granici karikature, ali ih osećamo kao stvarna ljudska bića sa stvarnim emocijama. Dobro pripovedanje koje Broo dinamizuje čak i u scenama dugačkih dijaloga između likova što sede je svakako presudno i za taj utisak tarantinovske napete konverzacije, sa sjajnim kadriranjem i načelno izrsnim korišćenjem kolora da se sugerišu različita raspoloženja i akcenti u razgovoru. Broo je naprosto vrlo zaokružen umetnik sa izuzetnom kontrolom nad linijom, filmskim okom za kadar i perfektnim osećajem za senčenje i boju. Pritom su mu likovi, uz sve iskrivljene linije i uglove koje im stavlja po konturama, zapravo jako prijemčivi pa i seksi, od Michelleine desne ruke, sjajnog crnog muškarca T.G.-a pa do same Michelle koja se sve više uživljava u ulogu fatalne, opasne plavuše.

Kaiju Score je, dakle, kao celina, jako dobar strip, odlično odmeren žanrovski mešap ali i sjajan rad sa likovima, intrigantnim zapletima, tonom i vizuelnom režijom. Ne znam kada će film na kome Sony radi biti spreman za gledanje – ako ikada i bude – ali nakon Steal from the Gods apsolutno osećam da Patrick i Broo imaju u sebi kapaciteta da nam podare makar još jedno poglavlje ove izvrsne krimi priče. AfterShockov sajt oba serijala prodaje ovde i, samo napred, razmazite sebe malo, zaslužili ste.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3465 on: 05-09-2022, 04:58:34 »
Da se primetiti kako poslednjih dana sa prilično gušta čitam razna izdanja AfterShock Comicsa, ali mislim da je i par godina unatrag uspostavljeno da ja smatram kako se radi o odličnoj firmi koja je u priličnoj meri ostvarila svoju ambiciju da spoji nezavisni, creator-owned duh stvaranja stripova sa profesionalizmom i kvalitetnom infrastrukturom koji tim stripovima daju senzibilitet mejnstrim publikacija namenjenih publici što želi da kuša malo drugačije voće od superherojštine. Otkada je Vertigo ugašen a Oni Press se praktično samoubio, čini se da je otvoreno  dosta prostora za ovakve preduzetničke ideje pa izdavači poput AfterShock ili AWA nadiru u prostor oko Imagea, Dark Horsea, BOOM!-a,  IDW-a itd.



Današnji strip se, vrlo upečatljivo i mudro samoreklamerski zove Maniac of New York i u pitanju je neka vrsta umešnog sažetka mnogih tropa i ideja slasher podžanra horor filma (i stripa), sa sve blagom kritikom istih tih tropa ali i sociopolitičkim opservacijama koje su od praiskona deo slasher matrice. AfterShock još uvek u svom portfoliju ne forsira tekuće serijale (mada je izvrsni Animosity bio sjajan izuzetak) i bazira većinu svoje produkcije na pažljivo omeđenim miniserijalima od po nekoliko epizoda. Maniac of New York je, pak, primer da se i ovde može raditi na način koji je popularizovao Image Comics, gde će strip izlaziti praktično kao serija sukcesivnih miniserijala i na taj način održavati jedan duži kontinuitet a bez obaveze da se publikuje iznurujuće neprekidnim mesečnim tempom dok svi umešani ne popadaju na patos od iscrpljenosti. Originalni Maniac of New York je izlazio između Februara i Juna prošle godine i imao pet epizoda a njegov nastavak, Maniac of New York: The Bronx is Burning je sa četiri epizode išao od Decembra prošle do Marta ove godine. Radi se o vrlo dobro postavljenom, vrlo lepo produciranom žanrovskom stripu koji uspeva da istovremeno bude „za odrasle“, sa obilatom količinom visceralnog nasilja, ali i da očuva dovoljno mere ljudske drame da ne potone u „stripovsku“ ili, uopšte, žanrovsku eksploataciju kakva je i prirođena slasherima. Naravno, ovo je u velikoj meri dijalog i polemika sa ikoničnim filmovima iz slasher istorije, prevashodno sa serijalima Halloween i Friday the 13th ali i jedan prilično esencijalno „njujorški“ narativ koji će se pozabaviti, kako rekosmo, i nekim „stvarnim“ društvenim protivrečnostima, ne jureći nužno dnevnopolitičke poene a opet se mašajući političke kritike bez mnogo oklevanja.

Naravno, jedan od presudnih elemenata što me je Maniac of New York inicijalno zainteresovao je što je crtač na oba serijala bio Andrea Mutti. Ovaj sjajni Italijan još od ranih devedesetih radi ne samo za italijanske izdavače već, prilično ekstenzivno, za francuske (Casterman, Dargaud, Soleil) da bi zatim napravio vrlo uspešan skok preko Atlantika i pokazao se kao izuzetno dobro prilagođen i zahtevima američkog tržišta. U Americi je radio za Vertigo i DC, ali i za Marvel (partikularno na Iron Manu) kao i za IDW (na G.I. Joe Origins) i sjajno je videti njegov energični, pomalo i nervozni crtež i kolor na serijalu koji treba da izazove jezu, zgražavanje ali i dobrodošle katarzične momente oslobađanja tenzije. I krv, puno krvi.

Scenarista ovog serijala je Elliott Kalan, jedan poznat i uspešan američki komičar koga najšire američke mase najbolje poznaju po tome da je bio glavni scenarista popularne emisije Johna Stewarta The Daily Show. No, Kalan ima ozbiljnu reputaciju i u „žanrovskom“ pisanju, prevashodno kao glavni scenarista recentne  inkarnacije naučnofantastičnog serijala Mystery Science Theater 3000 koju je producirao Netflix, a u stripovima je ime za sebe prilično uspešno izborio radeći miniserijal Spider-Man and the X-Men za Marvel, pre nekoliko godina. Kalanu je Maniac of New York prvi creator-owned rad  u stripu i u dobroj se meri oseti sloboda i lakoća sa kojom on ovo piše, oslanjajući se na svoju fasciniranost Njujorkom kakvu samo klinac iz Nju Džersija koji je studirao u Velikoj jabuci ume da oseća.



Maniac of New York je vrlo eksplicitan u svom naslovu i u ovom stripu se zaista radi o titularnom „manijaku“ koji teroriše Nujork. U nekim od uvodnih kadrova vidimo da televizijski izveštaji koji se bave saopštavanjem prohodnosti saobraćajnica njujorškim vozačima, usput i pominju gde je poslednji put manijak Harry viđen i savetuju građane na oprez u tim delovima grada. Harry, tako prozvan od strane medija je vrlo arhetipski, možda i stereotipni serijski ubica-sa-maskom-i-mačetom kome se ne zna ni poreklo ni identitet i ime koje mediji koriste dato mu je od, pa, milošte. Ubistva koja Harry čini poela su pred kraj 2015. godine i mada je u pitanju, opet, stereotipni muškarac sa sečivom, body count je visok i zastrašujući. Prve table stripa pokazuju futidž Harryjevog divljanja na Tajms Skveru na dočeku 2016. godine koje je uzelo sedamdesetdevet života i već na osnovu ovih slika je jasno da je Harry mnogo više od muškarca-sa-mačetom.

Kako je i tradicija u slasherima, Harry je nema, možda i bezumna sila prirode koja se izražava samo neartikulisanim mumlanjem i režanjem i ima neobjašnjivu ali potpuno fokusiranu potrebu da ubija. Kalanov scenario je zanimljiv jer prikazuje kako se život u Njujorku naprosto prilagođava postojanju nečeg ovakvog u svojoj zajednici, od toga kako se građani ponašaju da bi bili bezbedniji ili da bi pokazali da imaju empatije prema žrtvama pa do gradonačelnika De Manzija koji pokušava da negativnost i stravu što ih Harry proizvodi kompenzuje reklamiranjem svog najnovijeg projekta, automatizovanog voza bez mašinovođe koji ima svoj debi u njujorškom metrou. Nagađate da će taj voz imati sopstveni set pis kad dođe vreme...

Nije da se gradonačelnik ne bavi samim Harryjem, mada je iz nekoliko scena sasvim jasno da ga on vidi pre svega kao pretnju po svoj rejting i kao neku vrstu prirodne nepogode o kojoj ne vredi mnogo razmišljati jer nad njom nemate kontrolu. Ipak, reda radi, gradonačelnik ima i specijalnu operativnu jedinicu koja je posvećena samo i isključivo pronalaženju i zaustavljanju manijaka Harryja. Kažemo „reda radi“ jer na početku stripa vidimo da je ova operativna jedinica, pa, sastavljena od samo jedne osobe. Gina, protagonistkinja ovog stripa imala je gotovo fatalan susret sa Harryjem kada je bila mlađa i u ovom incidentu neko blizak njoj je ubijen. Sada ona ima priliku da se profesionalno pozabavi lovom na Harryja, samo kada bi gradska uprava iole ozbiljno shvatala njeno radno mesto.

Ali naravno da gradska uprava to ne čini. Gini je od prvog dana jasno stavljeno do znanja da je u pitanju pozicija koja služi samo za dobar PR gradonačelnikovog kabineta i da neće imati nikakvu podršku ni resurse na raspolaganju, da, uostalom,  niko ne očekuje da se ona ozbiljno bavi svojim poslom.

Rezignirana, Gina se udružuje sa policajkom Zeldom koja i sama ima ličnu investiciju u hvatanje manijaka, a uzgred je u pitanju cinična, razočarana žena stalno na ivici pada u ozbiljan alkoholizam i ove dve od kolega odbačene i od društva prezrene osobe kreću u misiju za koju niko ozbiljno i ne veruje da može da bude ispunjena.

Kako to već pravila žanra diktiraju, dakle, Zelda i Gina se ne bore toliko protiv manijaka koliko protiv političara što stalno razmišljaju o rejtinzima i svako talasanje im je neugodnost pa kada počnu da padaju nove Harryjeve žrtve, instinkt da se krivica pripiše dvema nesposobnim ženturačama koje ne poštuju protokole bude najprirodnija stvar na svetu. Tu su onda i mediji, publicisti koji su pare namlatili pišući knjige o Harryju, pa ožalošćene porodice žrtava koje opet traže metu da na njoj iskale svoj nemoćni gnev – a ta meta NEĆE biti gradska skupština i gradonačelnik – a u drugom serijalu Kalan pravi i značajan napor da malo opamprči i po privatnom sektoru sa vrlo satirično intoniranom epizodom strave koja se dešava u privatnoj srednjoj školi i njenim automatizovanim, bezumnim protokolima za slučaj pojavljivanja manijaka Harryja.



Kalan ovo vrlo lepo i elegantno piše, i Maniac of New York ima ugodan, prirodan tempo. Karakterni rad sa dve protagonistkinje je uspešan i Maniac of New York je isto onoliko „buddy cop“ pripovest koliko i slasher horror ekstravaganca. Ovde nema nekog programskog feminizma, već jedne prirodne, organske feminističke crte koja fino apsorbuje činjenicu da su dve glavne junakinje psihološki izlomljene osobe sa otpadničkim mentalitetom, kojima je posao, njihova misija što joj se svi drugi podsmevaju, bukvalno sve što imaju. Teško je ne zavoleti ove dve žene i teško je ne navijati za njih kada vidite da svi drugi navijaju protiv njih i smatraju ih napornim viškom u društvu koje se naprosto naviklo da živi pod stalnom pretnjom nasilne smrti. Maniac of New York ne ide na direktnu polemiku vezanu za politiku kontrole ličnog naružanja u SAD, ali je sasvim jasno da se ceo ovaj zaplet može čitati i kao parabola upravo o ovom pitanju koje kao da ni jedna druga zemlja na planeti nema zaoštreno do ovolikog apsurda.

Muttijev crtež i kolor su, kako rekoh, energični, pa i rastzani. Mutti uspeva da psotigne vrlo finu ravnotežu izmeđi realističnog, „odraslog“ stripa sa pravim osobama koje imaju prave, relataiblne emocije i žanrovskijeg horor programa. Nekoliko set pisova u kojima naše ludo smele protagonistkinje pokušavaju da savladaju čudovište što, reklo bi se, sa sebe bez mnogo traume stresa revolverske metke je urađeno maestralno, sa perfektnim kadrovima horor tenzije i akcionim krešendima. Mutti ne koristi mnogo tamnih tonova, naprotiv, Maniac of New York je intenzivno snažno osvetljen, što je odstupanje od klasične slasher matrice ali to je i u skladu sa idejom da ovo nije puki scream queen story i lenjo prepisivanje oprobanih tropa, već narativ koji govori o važnosti ponovnog preuzimanja kontrole nad svojim životom. Energičan a jako disciplinovan letering koga donosi Taylor Esposito je idealna dopuna Muttijevom dinamičnom stilu.

Do kraja drugog serijala deluje kao da su stvari rešene i da je Gina dobila svoju pobedu što ju je godinama sanjala ali ne samo da Kalan ne previše zabašureno najavljuje i treći serijal, već su i u samom narativu ostala neka neodgovorena pitanja koja obećavaju prilično šokantan i uzbudljiv treći čin. Živi bili pa videli, a do tada, proverite sami koliko vam se Maniac of New York dopada odlaskom do AfterShockovog sajta.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3466 on: 06-09-2022, 04:54:18 »
Pročitao sam svih do sada objavljenih jedanaest kolekcija mange Chainsaw Man koju na Engleskom jeziku objavljuje američki Viz Media i moram da priznam da sam iznenađen koliko je jedan na prvi pogled najobičniji akcioni strip u kome tinejdžeri love demone u meni izazvao emocija. Priličan je kliše već duže od dve decenije to da američki tinejdžeri radije čitaju mange nego američke stripove ali kada pročitate nešto kao što je Chainsaw Man podsetite se i zašto. Ovo je strip urnebesne akcije, neizdrživo opresivne tenzije i horora, ali i šokantno dirljivog emotivnog sadržaja i karakternog rada. Iako Chainsaw Man ne odstupa naročito značajno od nekakvih standardnih predložaka – sam autor eksplicitno kaže da je njegov serijal nastao kao imitacija popularnih shonen serijala Dorohedoro i Jujutsu Kaisen – njegova realizacija je toliko elegantna, a pojedini set pisovi i podzapleti toliko upečatljivi da je ovo strip koji je teško ispustiti iz ruku kad jednom uzmete da ga čitate.



Pomenuti autor zove se Tatsuki Fujimoto, još uvek relativno mladi manga-kreator rođen početkom devedesetih i, za razliku od dobrog dela svojih kolega, osoba sa akademskom diplomom iz skilarstva (i to „zapadnjačkog“). Fujimoto je bio sklon crtanju još kao dete ali kako u njegovom kraju države nije bilo adekvatnih predškolskih ustanova, sa babom i dedom je išao na časove slikanja i tu se susreo sa radom u ulju. 2014. godine je, dakle, diplomirao slikarstvo na Univerzitetu Jamagata, ali je već i pre toga počeo da radi stripove. Prve radove objavio mu je isti izdavač koji radi i Chainsaw Man, dakle, ugledni publicistički gigant Shueisha i Fujimotova karijera do sada se dobro uklapa u onaj stereotip o japanskim profesionalcima koji rade za jednog poslodavca tokom čitave karijere.

Videćemo, naravno, kako će se Fujimotov profesionalni život dalje razvijati ali do sada je već iza sebe posle nekoliko kratkih stripova, ostavio uspešan serijal po imenu Fire Punch. I njegovi prethodni radovi su nominovani za razne nagrade pa tako i Fire Punch – mada nije nagradu Manga Taishō namenjenu novim i notabilnim radovima i dobio – a iako je ovaj serijal objavljivan samo onlajn putem servisa Shonen Jump+, Fire Punch je dobio svoje štampano izdanje u osam kolekcija, ali i bio preveden na Engleski i publikovan na severnoameričkom tržištu od strane Viz Media.

No, može se reći da je Fire Punch, sa svojim futurističkim fentezi konceptom o smrznutoj planeti Zemlji bio tek neka vrsta probne vožnje iz koje će izleteti pravi hit, Chainsaw Man.

Chainsaw Man je i označio Fujimotov ulazak na velika vrata u mejnstrim, to jest u štampani magazin Shonen Jump, mada je to bilo obeleženo i njegovom brigom da će potreba da se uklapa sa generalnim tonom stripova u ovoj publikaciji dovesti do toga da njegov rad bude zakopan ispod svih drugih sličnih a dugovečnijih stripova. Otud je, kaže, napravio i vrlo svestan napor da se drži strukture i likova kakvi se očekuju od shonen serijala, ali da istovreemeno zadrži svoj osobeni, pomalo mračni, zreliji ton. Rekao bih da je uspeo jer sam čitajući Chainsaw Man ne jednom pomislio kako je prilično ludački šta se u Japanu sve smatra prikladnim za tinejdž publiku – ne samo u poređenju sa američkim stripovima već i u poređenju sa drugim popularnim shonen mangama u ovom trenutku poput Jujutsu Kaisen, Dragon Ball, Demon Slayer, Spy X Family ili My Hero Academia. Chainsaw Man se ne izdvaja samo na ime obilne količine visceralnog, nasilnog sadržaja već i po atmosferi na momente takvog beznađa da se ovo gotovo kvalifikuje za punokrvni horor strip.



U principu, Chainsaw Man ima vrlo „običnu“ čak malo generičku postavku. Ovde imamo mnogo likova različitih generacija a koji se uglavnom uklapaju u poznate žanrovske trope, imamo razne prepoznatljive odnose koji su standard za mange što se događaju u organizacijama koje imaju (pseudo)militarističku strukturu i/ ili su postavljene u školu i svakako je jedno od (ne tako) tajnih oružja ovog serijala upravo to da ga je Fujimoto približio svojim čitaocima stavljajući u glavne uloge relatabilne klince u relatabilnim situacijama.

Ili makar, jelte, dovoljno relatabilnim. Glavni junak, Denji, je tinejdžer koji nikada išao u školu jer ga život nije naročito mazio. Od pokojnog oca je nasledio ogroman dug lokalnoj jakuza porodici i ovaj dug on odužuje ubijajući demone. Svet u kome se strip događa je gotovo identičan našem, osim što u njemu još uvek postoji Sovjetski savez (ili današnja Rusija naprosto baštini plodove njegovih tajnih programa – nije ovo ni dovoljno jasno a ni mnogo bitno) i što demoni iz pakla svako malo napadaju civilno stanovništvo po urbanim, jelte, sredinama. Strip se ne oslanja posebno značajno na japansku folklornu, jelte, demonologiju i ovo nisu „jokai“ ili „oni“ već „đavoli“, kako ih strip zove, koji imaju različite karakteristike i moći kao i različita interesovanja za svet smrtnika. Denji je, tako, prijatelj sa đavolkom po imenu Pochita, koji je neka vrsta (demonskog) psetanceta sa ugrađenom motornom testerom. U jednom od incidenata sa demonima, Pochita i Denji se spajaju u jedno i Denji postaje titularni Chainsaw Man...

Originalnsot ovog stripa je što ovu pomalo generičku superherojsku postavku narativ zatim raspliće u kompleksnu priču o Denjijeovm službovanju u državnoj agenciji bezličnog imena Organizacija za javnu bezbednost (Public Safety Organisation, u daljem tekstu PSO ) a čiji je isključivi raison d’etre lov na đavole i zaštita civilnog stanovništa od demonske agresije. Fujimoto vrlo ozbiljno pristupa world buildingu i mada je utisak da je dosta toga u Chainsaw Man nastalo u hodu, autor ima osećaj za to kako da uklopi nove ideje u već uspostavljeni kanon pa stalno nove informacije koje čitalac dobija u vezi sa svetom, demonima i pripadnicima PSO zdravo i organski doprinose intrigama i osećaju da vidimo samo vršak ledenog brega i da je svet u kome Denji živi i radi mnogo strašnije mesto nego što je čak i on svestan. A Denji je, da ne bude zabune, tinejdžer koji sada može da se transformiše u (polu)demona što mu iz ruku ali i iz glave vire motorne testere.

Fujimoto radi nekoliko stvari da obezbedi da pažnja čitaoca nikada ne odluta. Prvo je to da se ozbiljno bavi strukturom PSO i ljudima, ženama i decom koji u ovoj organizaciji rade. Iako je Chainsaw Man u principu manga u kojoj se tinejdžer kom iz glave viri cirkularno sečivo bori sa demonima, on je i kompleksna, višeslojna priča o radu u javnom sektoru, organizaciji koja je puna javne i prećutne hijerarhije, čiji je nominalni prioritet javni interes, ali je prepuna internih agendi, pa i tajnih prioriteta, unutarnje politike i manipulacije. Kao prikaz grupe mladih ljudi koji pokušavaju da prežive radeći težak i nezahvalan posao usred firme što će im često skršiti sve snove, raseljavati ih po departmanima, slati na teške i zahtevne obuke samo da bi ih posle žrtvovala, Chainsaw Man je uznemirujuće uverljiv umetnički artefakt kome nisu neophodni demoni da vas, jelte, uznemiri.



S druge strane onda dolazi rad sa likovima koji je, rekao bih, za mange tipično detaljan ali ovo bi malo zaklonilo činjenicu da je Fujimoto jako pažljiv i ima prefinjen osećaj za karakterizaciju. Ovo je strip koji na ime svog zaista dugačkog trajanja i formata može da priušti duge karakterne epizode i Fujimoto taj format i dimenzije obilato koristi da pomogne svojim likovima da se sporo ali osetno menjaju i sazrevaju.

Sam Denji je, da bude jasno, seljače bez znanja i obrazovanja oduševljeno što je regrutovano u PSO jer zna da će dobijati tri sigurna obroka dnevno i spavati u toplom. Njegove motivacije se razvijaju sporo, postepeno ali se razvijaju i Denjijeva jaka seksualna želja – potpuno neuslišena do ovog momenta u njegovom životu – predstavlja prvi veliki motivator pogotovo kada se susretne sa šeficom svoje divizije, Makimom, koja će mu obećati izvesne seksualne sadržaje ako bude zadovoljna njegovom službom. Ovo deluje kao vrlo generički, jeftini naklon mladoj incel publici koja u teoriji treba da čita ovaj strip, ali Fujimoto iz ovakve postavke izvlači neverovatnu kilometražu, prikazujući Denjijevo sazrevanje kao osobe i njemu odnosnom promenom percepcije seksualnosti. Od dečka koji samo želi da dotakne ženske grudi Denji srazmerno brzo postaje zaljubljeni tinejdžer, zatim edipovac a zatim i neko ko razume koncept lojalnosti i nesebične ljubavi. Naravno, ni Makima ne ostaje puki MILF-oidni objekat želje i razvija se u nešto mnogo dublje i višeslojnije.

Što je, kada se uzme u obzir da Chainsaw Man ima svega stotinak epizoda do sada, vrlo impresivan karakterni rad. Naravno, pomaže što Fujimoto naseljava ostatak ansambla jednako interesantnim likovima, od misteriozne, malo zastrašujuće Makime, preko požrtvovanog, tragičnog heroja, Akija Hayakawe, preplašene, nespretne Ase Mitake, pa do instruktora, ledenog kapetana Kishibe, a ovo su samo ljudski likovi. Ispostavlja se da, pored svog podrazumevanog antagonizma između ljudi i demona (u nekom momentu saznajemo da statstika kaže da će među dvadeset nasumično izabranih osoba čak sedam poginuti u napadu demona), lovci na đavole zapravo ne samo da u svojim redovima imaju demonska stvorenja nižeg reda i hibride između demona i ljudi već i da najuspešniji među lovcima imaju stalne ugovore sa moćnim demonima iz pakla koje mogu koristiti u borbi sa drugim demonima.

Fujimoto je ovde izrazito maštovit i način na koji rade moći različitih demona su osnova za impresivne set pisove i epizode tenzije i akcije. Sa druge strane, sama priroda pakla, hijerarhija demona koji u njemu žive, odnosi među đavolima, ali i motivacije i ponašanja đavola, a zatim i priroda ugovora koje neki od njih sklapaju sa lovcima su impresivno kompleksni i imaju puno dubine, narativno i simbolički. Naravno da svaka priča ovog tipa čitaoca mora dovesti do tačke u kojoj se pita ko je tu STVARNO đavo i šta je njegov ultimativni plan, ali Chainsaw Man do ove tačke stiže kroz izrazito uzbudljiv, napetošću nabijen narativ u kome likovi prolaze kroz straše traume dok istovremeno gledamo kako u slobodno vreme igraju video-igre, žale se što u obrocima ima povrća (umesto da su samo od mesa) i imaju male, naivne ali dirljive romanse.



Denji je svakako centralni lik stripa, ali on nije ni najpametniji, ni najsnalažljiviji pa čak ni najpožrtvovaniji lik u njemu – naprotiv, mnogi od lovaca na đavole imaju takve ugovore sa demonima da se čovek malo šokira kada shvati da neki od njih doslovno žrtvuju godine svog života u zamenu za snažne napade kojim mogu da poraze opasne neprijatelje. Rad u državnoj službi retko u ljudima inspiriše takvu požrtvovanost, ali strip naspram PSO-a stavlja i privatne agencije koje se bave lovom na demone i ovo je vrlo zanimljiv pogled na privatni sektor, svakako kritički i kojim kao da se kaže da današnji trend autsorsovanja pitanja javne bezbednosti privatnim firmama možda nije najzdraviji.

To sve Denjija, da bude jasno, oslobađa da bude, pa, klinac, ali klinac koji pored nekih izrazito klinačkih svojstava ima i stalnu zapitanost da li radi stvari koje treba da radi i da li ih radi sa pravom motivacijom. Uvođenje lika Power, koja je fiend (demon koji naseljava mrtvo ljudsko telo) izrazito doprinosi kompleksnosti rada sa likovima jer je Power na prvi pogled samo klišeizirana dosadna mlađa sestra ali do kraja stripa, ili makar njegove prve priče, postaje nešto mnogo više. Power je, uprkos svom apsolutno amoralnom svetonazoru i korišćenju, velikim delom vremena, samo za komični predah, zapravo element koji Denjiju daje stvarnu ljudskost. Njegove romanse i fetišizacije žena se uz Power transformišu u iskrenu bliskost i brigu za drugo ljudsko biće – iako ona nije, tehnički ljudsko biće – i on na ime njihovog odnosa na kraju nalazi odgovor na to da li uopšte ima srce ili ga je u poptunosti zamenio demončić Pochita.

Taj čitav prvi tom Chainsaw Man, od prve do devedesetsedme epizode uokviren je borbom PSO protiv demonske pretnje pod imenom „Gun Devil“ koja se na kraju razobličava više kao politička moneta za potkusurivanje između uticajnih svetskih nacija i Chainsaw Man se vremenom transformiše u kombinaciju političkog trilera – sa ratom više nacionalnih agencija maskiranim u lov na demone – i metafizičke eksploracije različitih dimenzija pakla i njihovih refleksija u stvarnom svetu. Jedan dugačak period vremena Denji i kolege provode u samom paklu i ovo je remek-delo psihodeličnog horora koji ožiljke ostavlja i na likovima i na čitaocu.

Naravno, horor može imati više lica i Chainsaw Man možda svoje najstrašnije momente ima ne u scenama kasapljenja i eksplodiranja tkiva već u trenucima spoznaje da svet naprosto nije onakvo mesto kakvo smo naučili da verujemo da jeste i da ga kontrolišu sasvim druge sile od onih koje smo mislili da razumemo. I, opet, u zavisnosti od vaših svetonazora, različiti delovi ovog stripa biće vam strašni – Fujimotov prikaz lovaca na đavole koji rade za druge nacionalne agencije je mesto na kome se kočnice otpuštaju i strip iz sve snage uleti u psihopatologiju, alternativne forme seksualnosti, neugodne – ali fascinantne – prikaze kontrolisanja ljudi od strane amoralnih sila.

 
 


Naravno, čak i u svojim dirljivim momentima, ovo je strip koji vam može biti neugodan naprosto zato što je iz Japana. U jednoj od najpotresnijih scena dvoje tinejdžera će biti nagi ispod tuša, pribijeni jedno uz drugo, što je scena koju naprosto nećete tako lako videti u zapadnom stripu, bez obzira što je u pitanju neseksualna intimnost i pokušaj izlečenja traume što je nastala u samom paklu.

Fujimotov crtež je jako dinamičan. Ne znam smem li da tvrdim da ovde ima ičeg slikarskog osim možda u detaljnosti nekih kompozicija, ali ovo je shonen manga pre svega i bez obzira na svu visceralnost prikaza borbi sa demonima, njen prevashodni kvalitet mora da bude lakoća čitanja i kontrola tempa. Fujimoto ima superioran osećaj za pripovedanje i strip je podjednako moćan u scenama apsurdno predimenzionirane urbane destrukcije i borbe sa demonima veličine zgrada, kao i u scenama ćutanja, značajnih, bolnih pogleda i povređenih emocija. Kao i u samom narativu, gde Fujimoto koristi neke od tropa i klišea shonen stripova da bi ih kasnije razobličio kao deo plana onih-koji-planiraju (uostalom, likovi na više mesta govore da se osećaju kao da su u mangi), tako i u crtežu njegova obaveza, jelte, da crta mladolike, seksualizovane likove, zapravo savršeno paše uz dijaboličnost onoga što će ti likovi raditi ali i zastrašujuće imaginativna rešenja za demone i njihove moći. Sama „režija“, pogotovo borbi je savršena, potpuno anime-ready, sa izuzetno dobro odmerenim rezovima, osećajem za detalj i, naravno, megadžulima energije što se podrazumevaju u tučama gde najmanje jedan od protagonista ima sa sobom najmanje tri cirkularna sečiva.

Ali i sam dizajn likova je nadahnut, sa nekim egzotičnijim pripadnicima PSO, onostrane provinijencije, koji su intrigantni od početka do kraja, uključujući androginog đavola koji uzima obličje anđela po imenu Angel Devil, ili humanoidnu ajkulu po imenu Beam.

Naravno, sa svim nabrojanim, ali i sa solidnom popularnošću koju je Chainsaw Man osvojio za dve godine izlaženja (Decembar 2018. do Decembra 2020. godine u Japanu), prosto je neizbežno bilo da će strip dobiti svoju anime ekranizaciju i, zaista, anime verzija kreće od Oktobra ove godine, u produkciji uglednog studija MAPPA koja ne samo da iza sebe ima anime adaptacije Jujutsu Kaisen i Dorohedoro, već i hitčine kakvi su Attack on Titan i Yuri!!! On Ice.



Prilično sam siguran da će biti hit, ali za našu današnju priču je bitno i da dodam da je drugi tom stripa Chaisawn Man krenuo pre nekoliko nedelja (za sada još nema kolekcije i dostupne su samo pojedinačne epizode ovog drugog narativnog luka) i da je za ovu priliku Fujimoto odlučio da se vrati isključivo digitalnoj distribuciji kroz Shonen Jump+. Verujem da je to bio prevashodno estetski izbor jer ovo što smo do sada pročitali od drugog toma (Viz uredno izbacuje engleske prevode za svaku epizodu) zapravo pokazuje jedan sporiji, zrelije intonirani strip sa manje akcije (čime je ona, kada je ima, mnogo eksplozivnija) a više atmosfere jeze i strave koje pokazuju kako autor uči da nijansira svoj horor-pristup. U novom tomu se sam Denji do sada jedva i pojavio i ovo je sada više horor narativ smešten u srednju školu, sa spretno urađenim emotivnim sadržajem primerenim okruženju koje je, pretpostavljamo, svakodnevnica mnogih čitalaca ovog stripa. Meni to za sada vrlo prija i smažno me intrigira kuda će Chainsaw Man dalje ići.

Da zaključim: nisam očekivao da će me strip o čupavom tinejdžeru koji demone seče sa tri motorne testere ovako jako pogoditi, protresti mi emocije, naterati da se plašim za likove i proživljavam njihove momente olakšanja ali i bola kao da su mi rod rođeni. Chainsaw Man nikako nije NAJDUBLJA i NAJSLOJEVITIJA manga koju sam ikada čitao ali ovo je izuzetno nadahnuta dekonstrukacija shonen klišea koja nam istovremeno pruža i ono što kod njih volimo – moćnu akciju, drage likove, visoku intrigu. Ako imate ikakvog interesovanja za shonen mange Chainsaw Man je naslov koji ne valja propustiti. Vizov sajt kolekcije prodaje ovde, a nove epizode se besplatno dadu čitati putem Shueishinog sajta na engleskom ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3467 on: 07-09-2022, 04:42:10 »
Pročitao sam prvih pet epizoda novog Marvelovog serijala Punisher, začetog ovog proleća i mada nismo ni blizu završnice – ovo je „prestiž-maksi“ serijal predviđen da ima 12 brojeva – odlučio sam da napišem nekoliko redaka o svemu kako bih skrenuo pažnju potencijalno zanteresovanima, a i zato što imam čudno, ambivalentno mišljenje o ovom serijalu.



Frst tings frst – ovaj serijal piše Jason Aaron, trenutno Marvelov „glavni“ scenarista koji u velikoj meri određuje kako će izgledati generalni smer razvoja Marvelovog univerzuma, čovek koga hvale i kude za sada već višegodišnji uspešan rad na serijalu Avengers (ja sam ga, for d rekord, pohvalio ali ja sam valjda i poznat po tome da sam slab na stripove sa oblačićima u kojima se vide misli likova), ali i čovek koji ne samo ima reputaciju da piše gritty, muške i mračne stripove, već i koji u CV-ju ima već jedan veoma značajan serijal o Punisheru.

Jason Aaron nije, da podsetimo one koji su zaboravili, oduvek bio Marvelova vedeta i čovek koji piše mejnstrim superherojštinu posred tog mejnstrima, i njegov veliki prodor u profesionalno stripopisanje (iako ga je, da se zabeleži, prvi put zapravo publikovao baš Marvel sa jednom vrlo kratkom pričom o Wolverineu) bio je, pa, gritty, muški i mračan strip Scaped za Vertigo koga je radio sa našim Rajkom Miloševićem Gerom, a i njegovi kasniji radovi za druge izdavače (tipa Southern Bastards ili The Goddamned, ovaj drugi takođe sa Gerom) su pratili sličnu matricu. I u samom Marvelu Aaron je generalno radio nominalno mračnije i krvavije superherojske stripove, pišući Ghost Ridera, Wolverinea, Hulka... Jedan od svakako najzapaženijih radova mu je bio PunisherMAX, gritty, muška, tvrda verzija Punishera u alternativnom kontinutitetu koji je najviše popularizovao rad Gartha Ennisa nekoliko godina pre Aarona. Aaronov rad na ovom stripu (sa pokojnim velikanom Steveom Dillonom na crtežu) je uglavnom opšteprihvaćen kao najbolji Punisher na MAX imprintu posle (ili pored) Ennisovog i u pitanju je izrazito mračna, metodična eksploracija psihopatologije i uvrnutog morala koji se vezuje za Punishera u njegovoj, pa, recimo, najrealističnijoj inkarnaciji. U ovom stripu je Punisher, da se razumemo, i preminuo na kraju, dosežući nekakav zaključak svog životnog puta

Utoliko, vest o tome da Aaron ponovo piše Punishera, ali ovog puta u glavnom, mejnstrim kontinuitetu, i to sa parom vrsnih crtača pored sebe, pa još da je u pitanju svojevrsna „reinvencija“ ovog lika – to je svakako nešto što obeležava Marvelov autput za ovu godinu koja je, kad se sve sabere i oduzme, prolazila dosta mirno, ne računajući Gillenov rad na krosoveru između Avengersa, X-Men i Eternalsa.

Punisher svakako nije dovoljno veliko ime da bi se govorilo o DOGAĐAJU SEZONE, ali Aaron jeste veliko ime i njegovo kombinovanje sa Frankom Castleom jeste događaj, posebno ako pričate o reinvenciji.

Ono to je činjenica je da je Punisher poslednjih par godina postao i prilično nezgodan koncept za Marvel. Možda ne problematičan ali činjenica je da smo postali svesni pojavljivanja prepoznatljivog logotipa sa mrtvačkom glavom na događajima koje su organizovali izvesni pripadnici ekstremnijih desničarskih grupa, pa i da je ta insignija pronalažena i kod nekih pripadnika policije. Kreator Punishera, Gerry Conway ali i njegov „glavni“ scenarista iz osamdesetih, Steve Grant su obojica vrlo eksplicitno ukazivali na to da Punisher nije čak ni antiheroj već doslovno negativac i da je zabrinjavajuće njegovo kooptiranje od strane, jelte, ovakvih grupa, a Marvel je nakon serijala koji je pisao Matt Rosenberg (i u kome Punisher, uzgred, eksplicitno kaže policajcima da se ne šale glavom da koriste njegov logotip jer će im on sam presuditi ako na taj način pređu granicu svoje službe) i koji je bio zabavna, gritty ali zabavna priča sa klasičnim, vodviljskim negativcima, malo i zamuknuo.



Punisher koga piše Jason Aaron a crtaju ga Jesus Saiz i Paul Azaceta je sve samo ne zabavan strip. Gritty? Oh, pa da, gritty i onda još poprilično preko toga. Ovo je strip bez imalo radosti ili humora*, čitav uronjen u smrt i krv, izdignute na nivo religije i u kome se Punisher tretira kao neka vrsta visokog sveštenika kulta koji slavi smrt i ubijanje.
*već sam više puta pominjao, ali vredi to pomenuti i ovde: Aaron je zapravo urnebesno duhovit kada odabere da piše humorističke ili makar humorom nadevene stripove

Konkretno, u ovom serijalu, Frank Castle, Punisher, je pristupio organizaciji Hand. A organizacija je to, koju u Marvelu uvek potežu kada je nekom superheroju potrebno da može da ubija a da nema etičkih problema. Naime, Hand je organizacija koju čine nindže, a predvode, u zavisnosti od toga šta čitate, razni likovi (nekad je to bila i Elektra, Daredevilova devojka) uglavnom iz superzločinačkog dela spektra, a čija je differentia specifica u odnosu na ostale organizacije koje imaju nindže na rosteru to da su ovo često zapravo nindže koje su već mrtve pa samo (re)animirane.

Nije da sad tu ima neke jasne nauke ili u kamen zapisanog pravila, pa se ova koncepcija lako rasteže za potrebe ovog ili onog stripa. Negde se eksplicitno kaže da tela koja Hand oživi nisu „zaista“ živa i ne treba ih smatrati takvim i u redu ih je ubijati. Drugde, uglavnom kada Hand oživljava nekog od preminulih superheroja, se smatra da je ovo „pravo“ oživljavanje i da su tako oživljeni likovi legitimno živi.

U ovom konkretnom stripu se Aaron igra sa obe ideje a činjenica da Punisher radi za Hand se, nagađate, bazira na tome da mu je žena koja je trenutno na čelu organizacije obežala mogućnost oživljavanja pokojne supruge i dece. Znamo da je Frank Castle postao Punisher kada mu je nasumična mafijaška pucnjava u parku pokosila porodicu* a on postao mentalno sapeti urbani osvetnik te je ova motivacija, hajde da kažemo, koliko-toliko na mestu.
*a čak i da ne znamo, ovaj nam strip daje flešbek koji to pokazuje sa mnogo krvavih detalja



Osim što naravno da nije i teško da bi scenarista nižeg profila od Aarona uopšte dobio zeleno svetlo da ovako nešto uradi. Punisher nije nastao tako što je Frank Castle navukao crnu majicu sa mrtvačkom glavom, nego tako što je u njegovoj glavi došlo do prespajanja i kreiranja potpuno novog moralnog koda u kome bi ideja saradnje sa organizacijom koja ubija pofesionalno, bez moralnog koda, morala biti neprihvatljiva bez obzira na obećanje oživljavanja familije. Nije, uostalom, da nismo videli primere u prošlosti, Rick Remender je za svoga vakta na Punisheru imao upravo situaciju u kojoj superzločinci oživljavaju porodicu Franka Castlea kako bi ga, jelte, pridobili, a on istog trenutka organizuje pogubljenje te svoje porodice jer je svestan da mu je moralni kod važniji od nečeg što ionako ne može biti „prirodan“ način da ima to što je izgubio.

Aaronu se, dakle, ovde daje da uradi nešto što drugi generalno ne rade, ali ovo je njegov način da zađe dublje u nutrinu Punishera i pronađe šta je STVARNO njegova suština.

Neiznenađujuće za Aarona, ovo podrazumeva priličnu količinu religijskog diskursa. Uostalom, oživljavanje mrtvih i pobeda nad smrću jeste u velikoj meri predmet religijskih verovanja a Hand je u Aaronovoj interpretaciji najviše religijski kult koji obožava jednog groznog, starostavnog boga a u Punisheru, čoveku koji je ubijanje pretvorio u svoj rasion d’etre, vide neku vrstu sopstvenog hodajućeg sveca.

Naravno, Aaron nije od juče i naravno da će njegov Frank Castle imati mnogo sumnji u pogledu toga je li napravio dobar izbor. Opet, dosadašnjih pet epizoda ovog serijala ume da bude malčice naporno jer treba progutati jednog prilično „out of character“ Franka Castlea koji veruje da može da, na ime svoje sada visoke poziciju u Handu, koristi njihove resurse da efikasnije čisti svet od, jelte, „loših ljudi“, iako je i on svestan da njegovi, jelte, sledbenici, ubijaju bez koda i morala i da ih nikada neće uterati u to da ubijaju samo one koji su zaslužili. Posebno su neugodne scene u kojima Punisheru dovode vezane ljude za koje kažu da su ubice, silovatelji i zlostavljači dece a on ih ubija mačem dok njegovi sledbenici okolo stoje i oduševljavaju se. Da bude jasno, ovde nije „out of character“ to da bi Punisher ubio bespomoćnu osobu za koju zna da je to zaslužila već to da bi od toga pravio spektakl – Punisher naprosto nema tu vrstu ega.

Aaronov strip kao da za sada ispituje tezu da je Punisher u Franku Castleu zapravo postojao i daleko pre nego što su Maria i deca bili pobijeni u parku pa delovi ovog narativa predstavljaju flešbekove na Castleovo detinjstvo, problematično ponašanje u školi, psihopatološke opsesije, pa i prvi čin „kažnjavanja“ ubice koji misli da je nedodirljiv na maštovit, ali zastrašujuć način, pogotovo jer to čini dečak tek na pragu puberteta.

Odmah da kažem da nisam po definiciji oduševljen tim „Year One“ pristupom (mada ovde gledamo više godina) jer on služi samo da od ličnosti koju već smatramo patološkom, ali tu patologiju donekle pravdamo traumom, dobijemo ličnost koja  je – prosto patološka od samog starta. Dobre priče o Punisheru uvek u čitaocu treba da isprovociraju pitanje da li navijanje za Punishera znači da je on lično (čitalac) i sam moralno polomljen ili je svet naprosto tako prokleto mesto da moramo da imamo i zveri koje će nas čuvati od većih zveri (ili makar svetiti našu smrt). Ova priča tu dilemu čini nekoliko procenata težom.



Ali, OK, nisam ovde da nužno sudim i presuđujem jer smo pročitali tek manje od polovine predviđenog narativa i svakako Castle ovde kako rekoh, pokazuje i sumnje u to je li napravio dobar izbor. Ono gde mogu da strip kritikujem je da je on u tempu prespor, pogotovo za priču koja se 90% bazira na klanju i ubijanju. Ma šta prespor, ovaj strip se vuče napred kao prebijen! Okvirni zaplet je da se Hand sa Punisherom na čelu sukobljava sa tajnom organizacijom koja valja oružje teroristima a na čijem je čelu bog Ares (sa nažalost sada vrlo pojednostavljenom karakterizacijom u odnosu na ono gde smo ga ostavili pre nekoliko godina na kraju Dark Avengers, Thunderbolts ili već nekog od tih serijala) a da se sam Punisher sve više oseća izmanipulisano od strane sveštenice koja predvodi Hand i u njemu vidi nešto sveto i božasntveno. I to onda traje sa mnogo tabli na kojima gledamo ubijanje a u titlovima idu njene meditacije o tome kako je on divan i kako prelepo ubija i nanana i ninini i ovo bi možda bio efektniji strip da ima tri epizode. Ili pet. Aaron u Avengersima pakuje mnogo više radnje i akcije na malom prostoru pa je ovo srazmerno kontemplativniji strip iako ne bih rekao da ta kontemplacija rađa neke preduboke filozofske uvide za sada...

Jesus Saiz je odličan crtač, ali da bude jasno, njegove su kompozicije uvek takve da izgledaju kao ilustracije, pre nego kao kadrovi u stripu. Ne da to nije „lepo“ ali Saizovo senčenje u kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta daje njegovim tablama i masivnost ali i statičnost, kao da ste uzeli Richarda Korbena a onda ga zamrzli. I onda čitalac ima utisak da čita sekvencu slika a ne jedan tečan narativ. Ovo se pogotovo vidi u kontrastu sa flešbekovima koje crta Paul Azaceta i koji je, da ne bude nejasno, jedan od najboljih crrtača koje možete zamisliti za strip koji treba da bude gritty a realističan a da opet ne bude, jelte, serija ilustracija nego STRIP. Azacetin lejaut je mnogo lakši i lepršaviji, naracija prirodna i tečna a i Stewartov kolor ovde deluje smelije i nadahnutije. Utoliko, većinski broj tabli, onih koje je radio Saiz, stripu daju jedan umireniji, možda malo i depresivan ton (iako na mnogo njih gledamo akciju) da bi Azacetini flešbekovi bili eksplozija energije i buđenje iz blagog dremeža. Sve to jako dobro izgleda, da ne bude zabune, samo pokazujem gde su mi preference. Cory Petit makar briljira sa leteringom i razmešta opširan tekst po tablama na optimalan i estetski zadovoljavajući način.

Ideja „reinvencije“ Punishera može da znači bilo šta – pomenuti Rick Remender je, recimo, Punishera pretvorio u Frankenštajnovo čudovište i da vam kažem, bilo je tu dosta škrgutanja zubima i teških reči po internetu jer, jete, Punisher treba da bude „ozbiljan“ I GRITTY. Aaronov, Saizov i Azacetin strip je svakako gritty ali na jedan vrlo teatralan način i za sada ovo nema ni miris ni ukus „pravog“ stripa o Punisheru a definitivno ne onakvog stripa kakav su Aaron i Dillon radili sa PunisherMAX. Opet, ne treba davati presude pre nego što pročitamo ceo ovaj serijal, ali za sada nisam siguran da su ni ideja ali ni egzekucija nešto što je zaista bilo potrebno Punisheru. Pratiću ovo uz dosta opreza a ako želite, možete i vi, kupujući serijal na Amazonu.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3468 on: 12-09-2022, 16:20:14 »
Konačno sam, a sa prilično neopravdivog zakašnjenja, pročitao Dead Dog’s Bite, serijal koji je Dark Horse objavio u četiri nastavka 2021. godine, da bi kolekcija, koju sam ja na kraju konzumirao, bila dostupna još prošlog Oktobra. Moja sramota je, da bude jasno, neodbranjiva, pogotovo kada se zna da je ovaj serijal nacrtao, napisao, kolorisao i leterovao, sve svojeručno, Tyler Boss, momak poznatiji tviter-pratiocima kao „Boy Cartoonist“, a u ovim krajevima omiljen kao polovina strip-dvojca koji nam je dao neke od najzanimljivijih američkih stripova poslednjih nekoliko godina.



Tyler Boss i Matthew Rosenberg su svoje dobro ime izborili izvrsnim nadrealističkim serijalom 4 Kids Walk Into a Bank koji je za Rosenberga značio i odskočnu dasku za rad u mejsntrim stripovima, pa ga u poslednjih nekoliko godina svako malo hvalim za ono što pravi u Marvelu ili DC-ju. Boss, iznenađujuće, nije uleteo u superherojsko kolo i čini se da njega mnogo više zanima autorski rad. Ovaj se dvojac ponovo sastavio za potrebe proizvođenja serijala What’s the Furthest Place from Here? koji je, iako potpuno različit po tonu i setingu od njihovog prvenca, doneo adekvatne količine začudnosti, intrige i jedan prefinjeni postapokaliptični senzibilitet koji, verujem, ovom stripu može da obezbedi i televizijski život

No, Boss nije između ova dva projekta sedeo skrštenih ruku i njegovi su tviter-pratioci nekoliko meseci imali enigmatična ukazanja haštagova, izolovanih strip-panela bez obrazloženja, i drugih aluzija na strip za koji nije bilo jasno ni kako će se zvati ni ko ga stvarno pravi.

Dead Dog’s Bite je trebalo da izađe još 2020. godine ali se desila pandemija i Dark Horse je tu malo prikočio dok se ne vidi kako će stajati stvari sa distribucijom ili, znate već, sa generalnim statusom ljudske civilizacije. U međuvremenu su se najave za What’s the Furthest Place from Here? zahuktale i činilo se da će haštagovi i kriptični strip-paneli koje je Boss bez objašnjenja kačio na svoj tviter na kraju biti zaboravljeni. No, Dead Dog’s Bite je na posletku uspešno izašao iz stadijuma glasine i misterije i transformisao se u stvaran, opipljiv strip sa prvom epizodom koja je izašla Marta prošle godine. Danas znamo da je Boss na ovom projektu radio četiri godine, marljivo i bez kompromisa se usredsređujući na svaki element produkcije, od pisanja scenarija i dijaloga, preko crteža i tuširanja, kolorisanja, pa do leteringa. Utoliko, Dead Dog’s Bite je praktično u potpunosti njegova beba a što je u američkom stripu, pogotovo onom koji ipak spada u mejnstrim, srazmerno retko. No, Boss je ne samo bio u srećnoj situaciji gde ima vremena i resursa da se zaista posveti sopstvenoj kreaciji nego i finalni produkt u mnogome opravdava taj solo-pristup. Ovo je strip koji zadržava visok nivo nadrealističke izmaglice što karakteriše Bossove saradnje sa Rosenbergom, ali je u pitanju temeljno ličan rad, sopstvena i karakterna varijacija na žarovske predloške, i vizuelno jedan od najimpresivnijih stripova koje sam video u poslednjih godinu dana. Bossa sam, pišući o What’s the Furthest Place from Here? snažno nahvalio, ukazujući koliko su njegov stil ali i vizuelno razmišljanje napredovali od 4 Kids, a čitajući Dead Dog’s Bite jasno je i gde se svo to napredovanje odvijalo. Ovo je rad koji se svesno i namerno poigrava sa nekim od uobičajenih vizuelnih rešenja žanrovskog stripa i, kao i u samoj narativnoj ravni, izvrće ih i koristi za svoje potrebe, prkoseći očekivanjima čitaoca i dajući mu svežu, nepotrošenu perspektivu na žanr.

U svojoj suštini, Dead Dog’s Bite je „murder mystery“ prepoznatljive strukture. Poprište dešavanja je mali grad u američkoj provinciji, Pendermills, jedna sasvim namerno stereotipna zajednica u kojoj se ne razmišlja o tome je li konzervativnost loša ili dobra, pošto je ona naprosto način života. Ovde se manje-više svi znaju, gradonačelnik Quesling je bizarni brka sa kaubojskim šeširom i decenijama provedenim u javnoj službi na ime toga što, čini se, građane zabavlja njegova teatralnost a gradom zbilja upravlja bogata porodica Pendermills, čiji je matrijarh, lady Pendermills kriptična, ćutljiva vlasnica najvećeg industrijskog postrojenja u kome se proizvode mentol-bombone što predstavljaju najjači ekonomski adut male zajednice.



Tu mora da ima nečeg pretećeg, kažete sad vi, poučeni decenijama praćenja narativa koji su svi insistirali da u ovakvim zajednicama ima nečeg pretećeg. To isto misli i protagonistkinja, Joe (Josephine, ali ne voli da je tako zovu) Bradley, starija tinejdžerka čija je dobra drugarica Cormac Guffin nestala uveče nakon proslave svog osamnaestog rođendana. Grad jeste uznemiren i policija izdaje saopštenja, a gradonačelnik se obraća stanovništvu da ga uveri kako će svi potrebni napori biti preduzeti da se nestanak mlade devojke reši, no Joe u svemu kao da prepoznaje obrise zavere iza koje, rezonuje ona, mora da stoji moćna porodica sklona misteriji i pomanjkanju transparentnosti. Zbog toga će, uprkos upozorenjima lokalne šefice policije da pustimo institucije da rade svoj posao, Joe preduzeti i sopstvenu istragu.

Ova istraga je, u skladu sa pravilima žanra, proces u kome čitalac najmanje otkriva o samoj Cormac Guffin, ali više saznaje o prirodi zajednice u kojoj se priča dešava, pa i o samoj Joe Bradley. Cormac, čije lice nas sada gleda sa svakog tetrapaka mleka, kako je i tradicija u SAD, nije, na kraju krajeva bila samo njena drugarica i strip nam skoro uzgredno, bez nabacivanja na volej našem nosu, prikazuje biseksualni ljubavni trougao kakav samo tinejdžeri umeju da skuvaju, u njemu se ne snađu, depresivno pate, ali i dalje osećaju plemenite emocije.

Ali, da bude jasno, ovo NIJE bitno. Ili makar, ovo nije centralni element ove priče. Motivacija zbog koje Joe traži svoju drugaricu-a-malo-i-ljubavnicu je time učvršćena, ali već samo ime predmeta njene potrage čitaocu eksplicitno saopštava da Cormac Guffin (mekgafin, jelte, ako moram da nacrtam) nije bitna za priču i da ovo nije priča o njoj.

Ovo je najviše priča o malom gradu i njegovoj inerciji običaja i stila življenja, naravno, kao i mnogo priča ovog tipa, ali Tyler Boss OVOJ priči daje svež i neočekivan spin, formatirajući je kao tradicionalnu trilersku misteriju a onda zasecajući direktno u osećaj jeze, pretnje i zla koji je tako pažljivo gradio tokom tri epizode da bi u četvrtoj izvukao čitaocu tepih ispod nogu i razobličio svoj rad kao žanrovsku dekonstrukciju i korisno podsećanje da 1) tinejdžeri nisu ZAISTA najpametnije osobe na svetu i da to što veruju svojim emocijama ne znači da će uvek biti u pravu i 2) da su žanrovski tropi naširoko korišćeni jer je to lako a ne jer su priče nužno bolje zbog njih.



No, da ne bude zabune, Bossov pristup pripovedanju je i pre tog anti/ klimaktičnog finala dekonstruktivan i zapravo dolazak do kraja stripa će čitaoca bez sumnje podstaći da se vrati na početak i da odatle ponovo krene u čitanje ne bi li video kako će ga sad SA OVIM ZNANJEM pogoditi razni set pisovi, simbolike, igre reči i poučne priče koje priča narator ovog serijala.

Dead Dog’s Bite je veoma inspirisan nekim klasičnim televizijskim uzorima, pa se ovde, recimo, baštini na Twin Peaks nalik atmosfera nadrealističke jeze i ekscentrične karakterizacije, a čitava priča je uokvirena naracijom neimenovanog ali značajnog naratora koji poput Roda Serlinga, oca Zone sumraka, svaku od epizoda najavljuje kriptičnim uvodima, ali se i pojavljuje kasnije u njima sa poučnim pripovetkama, praktično basnama, koje na prvi pogled nemaju jasnu vezu sa žanrovskim programom „na ekranu“.

Naravno, Boss ovakve narativne alatke ne koristi isključivo da bi čitaoca zbunjivao ili ga zavodio ekscentričnim tehnikama. Dead Dog’s Bite je u velikoj meri analiza, dekonstrukcija i komentar na žanr pa je i posezanje za prepoznatljivim alatom način da se čitalac usmeri u određenu stranu, kako bi lakše kasnije prepoznao zablude koje je navikao da očekuje čitajući (ili gledajući) reciklirane priče. Dead Dog’s Bite ima i sasvim opipljivu emotivnu komponentu ali ovo nije strip-drama u kome ćemo se sručiti na pod zarozani od plača zajedno sa protagonistima već jedna vrlo lepo odmerena kombinacija ljudske (mada ekscentrične) pripovesti i esejističke analize žanra.

Ono što je vrlo pohvalno je da Boss nije, sa jedne strane, suv i poslovan u tom svom esejističkom radu i strip ima puno osećaja za duh pa i humor u svom tempu pripovedanja, ali i ljubav za likove koji su mogli da budu samo ekscentrični stereotpi. S druge strane, on je i pažljiv da ne otera stvari predaleko u sprdnju i lokalizovano šegačenje i Dead Dog’s Bite uvek održava dobar tempo pričanja, ne uzimajući čitaočevu pažnju zdravo za gotovo.



Crtež i kolor su ovde, naravno, apsolutno impresivni i Boss ovim stripom demonstrira šta može da se napravi kada vam nad glavom ne vise sumanuti rokovi i urednici koji svaki čas šalju SMS-ove da podsete da su ti, jelte, rokovi pred istekom. Dead Dog’s Bite je strip koji IZUZETNO promišljeno koristi odabrani format pravougaonih, pravilnih panela, koji se nikada ne narušava. Već sam pisao o tome da su moji strip-senzibiliteti tako naštelovani da mi stripovi sa pravilnim, simetričnim panelima deluju kao najprirodnije, jedino „pravo“ rešenje a Boss onda sa ovakvim lejautom čini čuda, bilo kada su mu čitave table sastavljene od maltene identičnih crteža sa jedva primetnim razlikama, bilo kada u sukcesicnim panelima agresivno varira kadriranje, ali i kolor, teksturu, debljinu linije. Ovo je strip koji filmsko, ali pre televizijsko, kadriranje koristi za maksimalni efekat postizanja prepoznatljivog žanrovskog rezultata i šmeka, samo da bi dalje radio ono što jedino strip može da zaista efikasno uradi, praveći vizuelne aluzije, i pitanja-odgovor uparivanja slika i motiva koja mi nikada ne bi delovala efektno na filmu – još manje na televiziji – a ovde funkcionišu besprekorno. Samo dizajn pepermint-bombona koje su, rekosmo, ekonomska kičma ove zajednice, i ponavljanje ovog dizajn-motiva na ključnim mestima u stripu je praktično masterklas iz kreiranja tenzije i „značenja“ koje izmiče prostom diskurzivnom objašnjavanju.

Koloristički takođe ne mogu da prehvalim ovaj strip. Boss ekstremno dobro razume snagu kontrasta, pogotovo između primarnih boja i njegovo poigravanje sa tablama prekrivenim maltene identičnim panelima (a svakako identičnih dimenzija i formata) gde korišćenje kolornih ekstrema ne doprinosi samo atmosferi već pripoveadnju stoji kao primer kako se ove stvari rade. Opet, naravno da treba imati u vidu da je Boss ovaj strip radio studiozno i dugo, ali stoji da je njime kreirao tako moćan uzor za druge autore da ćemo mu se vraćati tokom mnogo godina da ukažemo na neka rešenja što naprosto treba da budu deo opšteg jezika stripa.

Ukratko, Dead Dog’s Bite je odličan strip koji uspešno na sebe uzima da komentariše i dekonstruiše žanr dok isti taj žanr koristi da nam ponudi i likove sa kojima ćemo saosećati. Narativno inteligentan i odmeren, vizuelno apsolutno impresivan – a i dalje odmeren – ovo je rad koji valja imati, čitati i iznova iščitavati. Ne mogu da dočekam da vidim šta će Boss sledeće uraditi u solo-aranžmanu jer je pokazao da mu to izvanredno ide od ruke, a do tada, kolekciju Dark Horse prodaje na ovom mestu pa se poslužite.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3469 on: 13-09-2022, 05:25:06 »
Bio sam malo u gužvi ovih dana, a ja kad god sam u gužvi posegnem za nekim starim stripom koji sam voleo u nekim svojim formativnim godinama, pa mi čitanje nečeg poznatog a opet dovoljno zaboravljenog da ga gledam svežim očima priušti malo mirnoće, osećaja stabilnosti i uverenja da neke vrednosti naprosto ostaju neprolazne. Konkretno, danas pišem o stripu starom pune šezdesetdve godine. Spirou 019 - The Visitor from the Mezozoic, odnosno u originalu Le voyageur du Mésozoïque izašao je još 1960. godine i predstavlja trinaestu priču o paradigmatičnom belgijskom strip-junaku Spiruu koju je kreirao njegov verovatno najvažniji autor, André Franquin.



Na našem jeziku sam ja Spirua kao klinac čitao prevashodno u Biser Stripu, mesečnom magazinu Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca koji je bio specijalizovan za evropski, a prevashodno franko-belgijski strip. Od  preko sto svesaka koje je ovaj magazin izdao (u različitim formatima, doduše), svega nekoliko je otpalo na stripove sa engleskog govornog područja (po koja epizoda Princa Valijanta, Popaja, Modesti Blejz ili Hogara), tako da je ovo bio svojevrsni vodič za mladoga Mehmeta, za francusku i belgijsku produkciju, pogotovo onu namenjenu mlađoj publici. Biser Strip jeste tu i tamo objavljivao Bluberija, Komanču, Lika Orijenta i Boba Morana, ali ovo je bilo najpre u njegovoj ranoj fazi dok još nije bio isprofilisan i prepustio ove stripove edicijama kao što je bio Gigant (ili Politikin Zabavnik) a sam se usredsredio na Asteriksa, Štrumpfove, Taličnog Toma, Krcka, Kliftona, ali i na Gastona i Spirua.

Spiru je zapravo, po mom osećaju, bio objavljivan premalo. Biser Strip je na kraju ukupno imao svega  pet brojeva u kojima je publikovan Spiru, a što je s obzirom na značaj ovog lika u belgijskom i francuskom stripu naprosto odviše skromno. Pored toga, dok su Asteriks, Talični Tom, Gaston ili Bil i Bul bili redovno objavljivani i u raznim drugim srpskim i jugoslovenskim strip-edicijama, moj utisak je da je Spiru nesrazmerno malo bio zastupljen u to vreme. Njegove je epizode krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavljivala uticajna Panorama a na njenim su stranicama na našem jeziku pored Spirua debitovali i mnogi drugi ključni franko-belgijski radovi poput Umpah-Paha, Gastona, Asteriksa itd. ali Asteriks je kasnije dobio sopstveni magazin, Umpah-Pah je kompletno reprintovan u Biser Stripu, pa su čak i Tangi i Laverdir uspeli da se pojave u Gigantu, dok je Spiru dobijao samo sporadična pojavljivanja u osamdesetima.

Nepravdu su donekle ispravili kasniji tvrdo koričeni albumi Dečijih Novina objavjivani u ovom veku i zapravo, a što uključuje i epizodu Putnik iz Mezozoika, o kojoj danas pričamo, a koju mislim da sam prvi put  čitao ranije u nekom od brojeva Panorame ili Stripoteke. U svakom slučaju, ova je epizoda iz 1960. godine paradigmatična po tome da pokazuje Franquina u njegovoj već zreloj fazi rada na Spiruu pa i čin svojevrsnog predavanja štafete svojim saradnicima koji su kratku priču na kraju ovog albuma uradili sami i bez Franquina. Takođe, ovo je i strip u kome se po prvi put, na četrdesetprvoj tabli pojavljuje – neimenovan i bez ikakvog teksta – Gaston, odnosno Gaša Šeprtlja, Franquinova najvažnija kreacija.

André Franquin je, naravno, jedan od meni najomiljenijih autora stripa uopšte i franko-belgijskog stripa partikularno, a onda i samog Spirua. Kad sam bio klinac, jedno sam vreme mislio da je Franquin i kreator Spirua, samo da bih kasnije shvatio da je njega ipak kreirao Rob-Vel, odnosno Robert Velter, inače Francuz, za potrebe lansiranja istoimenog belgijskog magazina, za izdavača Dupuis 1938. godine. Rob-Vel je pored Spirua kreirao i lik njegovog saradnika, pametnu i malo ciničnu vevericu po imenu Spip, i radio komične stripove o ovom junaku do 1940. godine kada je otišao u rat a rad na stripu preuzela njegova žena. Za franko-belgijski strip je generalno pravilo da su likovi vlasništvo autora koji su ih kreirali, ali je Spiru tu paradigmatičan izuzetak i Dupuis je autorska prava od Veltera otkupio 1943. godine i do danas je sa ovim junakom radilo dosta različitih autora. Naravno, Jijé, tj. Joseph Gillian koji ga je pisao od 1943. godine je jedan od najbitnijih, između ostalog jer je Spirua pomerio iz njegove karijere lifboja (a što je bio i prvi Velterov posao) prema istraživačkom novinarstvu i uveo lik Fantazija koji će biti i u naslovu serijala od neke tačke pa na dalje. Jijé je, pak, svoj veliki uspeh postigao (odličnim) vestern serijalom Jerry Spring, rađenim u realističnom stilu pa je od 1946. u potpunosti rad na Spiruu prepustio Franquinu, koji je bio njegov učenik i pomoćnik.



Franquin je Spirua radio do kraja šezdesetih, kreirajući definitivnu verziju ovog lika i formata njegovih priča koju će njegovi naslednici do danas najvećim delom pratiti. Kod Fanquina je Spiru oslobođen formata kraćih gegova ili humorističkih epizoda od po nekoliko strana i pomeren značajno više u smeru pustolovnog stripa, pretpostavljam u dobroj meri po uzoru na Tintina. Do kraja šezdesetih je Franquin počeo da sarađuje i sa scenaristom Gregom (koji će kasnije slavu naći radom na realističnim pustolovnim i akcionim stripovima kao što su bili Bernard Prins i Bruno Brazil), te crtačem sa pseudonimom Jidéhem (aka Jean De Mesmaeker) koji je radio pozadine za njegove epizode Spirua a kasnije imao sopstveni uspešan serijal Sophie.

Putnik iz Mezozoika je utoliko na neki način i prelomna epizoda ovog serijala jer u njoj drugu priču Greg i Jidéhem rade bez Franquina, ali i jer je tematika stripa lagano, i verovatno pod Gregovim uticajem, počela da se pomera od klasične pustolovne i humorističke matrice prema nešto savremenijim političkim temama. Franquin se nije naročito uplitao u ovakve teme tokom prvih godina rada na Spiruu, a njegov će politički naklon biti mnogo vidniji kada napusti Spirua i posveti se radu na Gastonu i pogotovo Crnim idejama gde su teme pacifizma, antimilitarizma i ekologije bile prominentne. Putnik iz Mezozoika pokazuje ova interesovanja u zametku sa humorističkim (i blago kritičkim) prikazom vojske i političara, ali i sa jednom crnohumornom epizodom koja kao da je teleportovana unatrag kroz vreme iz Crnih ideja, vezanom za naučnika koji radi na dizajniranju termonuklearnog oružja i koga njegove kolege iz drugih oblasti ni malo ne žale kada pogine.

Sama priča Putnika iz Mezozoika ipak nema neku veliku kritičku ambiciju i ovo je prevashodno kombinacaija komedije i katastrofe, odnosno humoristički intorniran kaiđu-narativ. Ne znam koliko su japanski filmovi o Godzili bili poznati u Evropi u ono vreme – uostalom do 1960. godine snimljena su samo dva – pa ne smem da tvrdim šta je zaista bila inspiracija za Franquina i Grega ali ovo je strip o dinosaurusu koji pustoši gradić u pitomoj belgijskoj provinciji i sadrži mnoge elemente kaiđu-žanra koje danas smatramo tropima. Tu je entuzijastični naučnik koji se (malo) igra boga, tu je politička vrhuška koja ne ume da se snađe ali i ne želi da razume problem pa na njega šalje armiju koja, naravno, problem takođe ne razume i ne uspeva da reši. Tu su požrtvovani civili koje niko ne sluša iako oni možda imaju rešenje. Tu je, na kraju, neko ko problem rešava spuštajući stvari na nivo prirode, iz koje je sve i poteklo.



Nije ovo nekakav superioran kaiđu-narativ, ali radi se o stripu koji se prevashodno bazira na seriji humorističkih gegova uokvirenih kaiđu-zapletom i Franquin je naprosto neko od koga niko bolje nije radio ovakve stvari. Njegov humor, istovremeno vizuelno vrlo kinetičan ali i suv, bez preteranog teatra je kasnije u Gastonu doveden do savršenstva ali već je ovde prominentan i atraktivan. Franquin je jednostavno jedan od najboljih crtača koji su ikada radili u ovom medijumu, sa savršenim osećajem za vizuelni geg i briljantnim radom sa likovima. Jedna od tekućih šala u ovoj konkretnoj epizodi je da se Fantazio na početku prehladi i provodi praktično čitav narativ nesvestan šta se oko njega dešava jer stalno ima groznicu i kija, i mada bi neko drugi teško učinio da to bude smešno kroz više od 40 tabli, Franquinu to polazi za rukom sa lakoćom.

Naravno, veliki deo atraktivnosti je i u tome kako Franquin i Jidéhem rade akciju. Ovo je na kraju krajeva priča o dinosaurusu koji pustoši mali grad i nivo detalja, dinamičnost kompozicija, jedna SOČNOST prikazane destrukcije su neponovljivi.

Putnik iz Mezozoika podseća i na to koliko je mnogo teksta Franquin voleo da koristi u svojim stripovima, nešto što će njegov naslednik, Jean-Claude Fournier smanjivati. Franquin je, uprkos izvanrednim grafičkim kvalitetima svog stripa mnogo polagao i na sočan, jak jezik i verbalni humor pa je ova epizoda na nekim tablama maltene potpuno usredsređena na tekst.

Dopunska priča u ovom albumu je La Peur au bout du fil, odnosno Fear on the Line, odnosno Strah na kraju žice, kraća, kompaktnija ali vrlo efektna mračno-humoristička epizoda koja načelno povnavlja mnoge motive glavnog narativa – naučnika koji ima dobru nameru ali pravi jednu kobnu grešku, teror koji pogađa malu zajednicu u provinciji itd. – ali na manje strana i sa veoma dinamičnim tempom. Greg i Jidéhem ovde demonstriraju izvanrednu sinergiju i ovo je veoma uspeo trilerski rad nadeven odličnim vizuelnim humorom.

Raduje me što i posle ovoliko decenija mogu da kažem da Spiru ostaje onako dobar i snažan strip kako sam ga zapamtio a i da izdavač, u ovom slučaju Cinebook, čiji sam engleski prevod čitao, ne mora na početku da daje disklejmer kako su pre šezdeset godina ljudi bili malo zatucani u svojim uverenjima pa da ovaj strip zbog toga treba čitati sa malo podignutim gardom, već je disklejmer, simpatično, o tome da se pre šezdeset godina manje znalo o dinosaurusima nego što se danas zna. Bez sumnje, u pitanju je zabavan, atraktivan rad koji je izdržao test vremena. Srpska ili hrvatska izdanja ovog albuma možete tražiti po raznim aukcijama, a Cinebookovo izdanje na Amazonu imate ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3470 on: 14-09-2022, 05:19:13 »
Pročitao sam miniserijal od pet brojeva pod naslovom Chariot koji je prošle godine objavio AWA a koji bi mogao da bude i prvi veliki krosover hit za ovog američkog izdavača praktično nastalog da proizvodi stripove od kojih će se praviti profitabilne filmske i druge adaptacije. Naravno, AWA neće tako nešto reći eksplicitno ali budite sigurni da danas nema strip-izdavača u Americi koji se ne nada da će nešto uspeti da izmuva sa Holivudom ili, verovatnije, sa nekim striming servisom, a na kraju krajeva u ovoj firmi sede ljudi koji su poslednje dve decenije konzistentno imali uspeha upravo u radi za televiziju.



Chariot, da budem iskren, svojim kvalitetom, pa ni svojom generalnom estetikom NE DELUJE kao da ima hit-potencijal na velikom platnu ali činjenica da su Warner Brothers otkupili prava na ekranizaciju i da je posao poveren reputabilnim profesionalcima (Shawn Levy je jedan od producenata, scenario je dat na izradu Julianu Meiojasu, koji je pisao i Flasha, a režira Joseph Kosinski koji je postigao vrlo solidan uspeh sa nastavkom Top Guna) svedoči o tome da se makar prošle godine u ovom studiju vrlo ozbiljno razmišljalo o potencijalu Chariota da bude bioskopski properti. Videćemo naravno šta će ZAISTA biti od ove produkcije u novom Warneru koji je masakriran posle merdžovanja sa Discoveryjem – IMDB za sada ne nudi putniku namerniku nikakve podatke o razvoju filma pa je sasvim moguće da je u pitanju još jedna žrtva Davida Zaslava i njegovih „radikalnih“ ideja o prekomponovanju firme.

Opet, da podvučem, Chariot nije neki veliki strip, naprotiv, ovo je jedna vrlo svedena, čak skromna priča, vrlo „B“ mentaliteta, čiji ambiciozni tehnološko-kibernetsko-naučnofantastični osnov za zaplet baš i nije NAROČITO ambiciozan s obzirom da se bazira na prepoznatljivim tropima baštinjenim na filmu i televiziji još pre četrdeset godina, ali sasvim je moguće da su Warnerovi producenti u ovome upravo videli nostalgični potencijal. Nostalgija se danas vrlo solidno prodaje a NOSTALGIJA ZA OSAMDESETIMA se prodaje bolje od svega drugog. Pa tako Netflix ima Stranger Things koji je kao da ste spojili Stephena Kinga i Stevena Spielberga a Chariot je kao da ste spojili, pa, opet Stephena Kinga i, er, Glena A. Larsona. Ne znate ko je to? OK, onda kao da ste spojili Stephena Kinga i Davida Hasselhoffa!

Da bude jasnije, Chariot je spoj motiva iz Kingovog romana Christine – poznatijeg narodnim masama u ekranizaciji Johna  Carpentera istog imena iz 1983. godine – i televizijske serije Knight Rider koju je 1982. godine za NBC kreirao Glen A. Larson a u kojoj je David Hasselhoff u svojoj pre-Baywatch personi igrao šmekerskog borca protiv zločina u inteligentnim, hi-tech kolima koja su bila barem podjednako LIK u narativu koliko i Hasselhoffov Michael Knight.



Autori stripa Chariot su scenarista Bryan Edward Hill i brazilska crtačica Priscilla Petraites, dok je kolore radio Marko Lesco a letering Andworld Design. Hilla već dobro poznajemo, on je radio prilično dobre (OK, i neke manje dobre) stripove i za Marvel i za DC i o njima sam već pisao, a Priscillu možda znate sa Imageovog serijala Rat Queens. Hill i Petraitesova se nikada nisu fizički videli i udružili su se nakon što je on na Instagramu video njene fan-art radove posvećene Blade Runneru. Naravno da sve to ima mnogo smisla jer je i Chariot veoma utemeljen u ’80s estetici naučne fantastike, tehnologije i kolorita koja je opet u solidnoj meri uspostavljena baš kroz naseđe Blade Runnera.

Ovo je, dakle, visokotehnološki a istovremeno retro narativ, vizuelno nimalo stidljivo utemeljen u neonskom sjaju osamdesetih i synthwave nijansama. Petraitesova je veoma dobra u kreiranju dinamičnog i cool grafičkog narativa, sa ikoničkim likovima koji imaju vajb osamdesetih i sa više nego solidnom akcijom. Ovo nije strip nekog velikog nivoa detalja u pozadinama niti koji se nešto ubija od napora da kreira „svet“ u kome se njegova priča događa, već je akcenat na kretanju, brzini, akciji.

I seksu, dobro, ima ovde i eksplicitnog seksa, ali i implicitnog. Muška ljubav prema automobilima je jedan izdržljivi kliše modernog sveta a seksualizacija automobila kroz različite pristupe kako njihovom dizajnu tako i imaginarijumu koji ih okružuje je takođe već stara i poznata priča. U Chariot se postiže jedan vrlo jednostavan spoj time što se uzimaju lepa, aerodinamična, brza kola i onda se u njih praktično uliva ličnost preduzimljive, erotične, samovlasne i seksualno prilično oslobođene ženske osobe.

(Pseudo)nauka koju ovde Hill poteže kako bi napravio priču je dirljivo besmislena i neuverljiva. Nabacano je tu malo nekakvih podataka o špijunskim narativima iz doba hladnog rata i prototipu inteligentnog vozila koje bi imalo ličnost, o dve sestre koje su nakon rada za razne tajne službe rešile da postanu frilenserke i rade pre svega za sebe itd. itd. itd. ali sve je ovo vrlo tanan literarni sloj opravdanja za GLAVNI deo stripa u kome muškarac po imenu Jim, bivši osuđenik sa propalim brakom iza sebe i detetom na intenzivnoj nezi na ime teške bolesti, mora da pronađe način da plati skupe terapije a umesto toga naleti na automobil koji ne samo da govori već mu jebe majku što je propalica koja nikada nije zaista u ruke uzela dizgine sopstvene sudbine.



Hill ovo piše u izrazito „B“ ključu i Chariot u domenu zapleta, karakterizacije ili dijaloga retko uspeva da izdigne glavu iznad direct-to-video razine kvaliteta, ali to i jeste u dobroj meri deo njegovog šarma. Jim jedva da ima karakter, a to je i poenta Jimove ličnosti i razlog što ga je žena ostavila i sada su samo prijatelji koji podižu bolesno dete, a kada Gillian – žena-automobil – upadne u njegov život, ovo će od njega, konačno, napraviti čoveka. Ili ga ubiti. Jedno od ta dva.

Chariot ima uslovno rečeno trilerski zaplet ali zaista ima samo njegove najosnovnije obrise. Ovo je ultimativno strip napravljen da se kreiraju atraktivne scene potere i borbe i sve ostalo je garnirung koji u najboljem slučaju treba da bude funkcionalan. Ovde nema preterano mnogo zaranjanja u transhumanističke elemente zapleta, meditacije o besmrtnosti koja se dobija prenošenjem nečije svesti i ličnosti u digitalni medijum, i ako se strip ovim stvarima bavi to je pre svega da bi razradio odnos između Jima i Gillian koji treba da ima dozu erotike, jednog „prirodnog“ antagonizma između ljudske i post-ljudske osobe, biologije i digitalne tehnologije, ali i nesigurnog muškarca i vrlo u sebe sigurne žene, a na kraju i meru neograničenog poverenja.



I strip to postiže. Kvalitet dijaloga varira, sama radnja se prilagođava trenutnim potrebama zapleta i ne muči se naročito mnogo da se održi konzistentnost i kontinuitet informacija, pa čak ni motiva, ali odnos između Jima i Gillian oko koga se sve vrti svakako dobijamo u jednoj razvojnoj formi, gde njih dvoje postaju – zajednički – više i manje ljudski, bliži jedno drugom, pa i intimniji. Mislim, pojebu se. Digitalno, doduše, ali to je danas ionako sve prisutniji standard.

Priscilla Petraites i naglašava da je saradnja između nje i Hilla išla uglavnom preko slanja direktnih poruka na tviteru a Chariot, uprkos svojoj estetskoj zakopanosti u osamdesetima definitivno provocira razmišljanja u čitaocu koja se tiču današnjeg trenutka i odnosa tehnologije i čoveka. Pametni automobil je do pre samo desetak godina bio još uvek najviše domen naučne fantastike a danas je primamljivi investicioni program nekoliko firmi. Nije preterano neverovatno pomisliti da će, makar isprva samo među najbogatijim klijentima za tu robu, postojati i interesovanje da se automobilima da nekakva ličnost koja bi bila jedinstvena i ugođena sa njihovim preferencama. A od toga do Chariota je samo mali korak.

Tako Chariot, uprkos tome što ne govori mnogo – ali bar se kreće brzo i ne smara sa puno teksta – uspeva da ponešto nabaci i o našem današnjem trenutku a sve se oslanjajući na trope osamdesetih i pružajući atraktivan vizuelni program sa puno brze, energetične akcije, erotike, i karaktera. Ne i ORIGINALNOG karaktera, ali svakako karaktera. Ako se osećate kao da biste uživali u ovoj ludoj vožnji, AWA ovaj serijal prodaje putem svog sajta.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3471 on: 15-09-2022, 05:03:46 »
Pročitao sam sa dosta zakašnjenja – a koje je u neku ruku i odraz mog interesovanja – petodelni miniserijal nazvan prosto Hawkeye: Kate Bishop koji je Marvel prošlog Novembra lansirao da se poklopi sa početkom televizijske serije Hawkeye urađene za Disney+. Priznajem da je moj neodstatak entuzijazma donekle bio poduprt time da bih radije čitao minsierijal o originalnom Hawkeyeju, na ime odličnog Hawkeye: Freefall od pre par godina koji nikada nije dobio dostojan nastavak, a zatim i time da mi Kate Bishop uz sve simpatije koje sam upregao, nikada nije postala dovoljno zanimljiv lik.



Možda je to naprosto usud likova koji su kreirani za potrebe lansiranja tima Young Avengers 2005. godine i od kojih su samo vrlo retki ostali ikako aktuelni do danas. Naravno Hulkling i Wiccan su na mišiće sačuvali izvesnu dozu relevantnosti ali nije da se radi o likovima koji dobijaju redovne tekuće serijale ili makar miniserijale. Kate Bishop je u poređenju sa njima zapravo titan relevantnosti jer je ovaj lik imao sopstveni tekući serijal između 2017. i 2018. godine koji je pisala ugledna Kelly Thompson i zapravo uživa izvesnu popularnost sa stalnim miniserijalima i važnom ulogom u West Coast Avengers koja Kate drži u ugodnom fokusu pažnje čitalaca.

A opet, nažalost, meni lično Kate Bishop nit smrdi nit miriše. I priznajem da čak ni serijal Kelly Thompson nisam stigao da pročitam na ime tog pomanjkaja entuzijazma prema Kate a što je suludo jer Thompsonovu veoma volim i sasvim je mogućče da bi mi njen serijal zapravo razgoreo i ljubav prema Kate. OK, videćemo u neko dogledno vreme...

Ljudi opsednuti kulturnim ratovima će verovatno ovde utrčati da obrazlažu kako je Kate Bishop tipičan „diversity“ karakter kojim se od savršeno relevantnog muškog lika nasilno pravi ženski lik samo da se zadovolji suluda destruktuvna žudnja žena koje tajno vladaju svetom i vode ga u propast ali naravno da je ovo samo bezumna konspiratologija. Da smo svaki put kada je nešto slično rađeno u Marvelu reagovali hvatanjem za bacače plamena ne bismo danas imali ni She-Hulk, ni Ms. Marvel (tj. Kamalu Khan), ni Moon Girl i svet, a pogotovo Marvelov univerzum bi bio mnogo siromašnije mesto.

Ono što jeste istina, barem iz moje perspektive, je da Kate Bishop kao „novi“ Hawkleye još uvek nije isprofilisana kao interesantan lik. Ovaj miniserijal, zapravo, sa svojim dubljim zaranjanjem u njenu porodičnu istoriju, kao da pokušava da uradi malo na tom planu (a svakako da je približi onom statusu koji lik ima u televizijskoj seriji), ali recimo da će biti potrebno da još vode protereče rekom Hadson pre nego što Kate zaista zaživi u mom srcu i dobije sopstveno mesto, koje neće zavisiti od oslanjanja na Clinta Bartona, originalnog Hawkeyeja.

Zvučaće možda i malo smešno, ali Kate Bishop kao „kopija“ Hawkeyeja meni od početka deluje kao najelenjiji moguć način da napravite novi lik. Hawkeye, tj. Clint Barton je običan čovek, bez supermoći, čija superherojska persona nije oslonjena na to da je u pitanju izuzetno precizan, jelte, rukovalac lukom i strelom, već na tome da smo ga šezdeset godina unazad gledali kako hoda među supermoćnim bićima i bogovima noseći samo luk i strele (i purpurni, gizdavi kostim), potpuno svestan da je on samo bivši cirkuski zabavljač i čovek sa kriminalnim dosijeom, ophrvan sindromom samozvanca i uvek u unutarnjem konfliktu ima li etičke resurse da bude u istom timu sa ljudima kao što su Kapetan Amerika ili Tor.



Kate Bishop naprosto nema ovakvu karakternu osnovu, a što je bio problem i sa gomilom njenih kolega iz Young Avengersa koji su svi dobili instant-persone bez dovoljno rada da se one IZGRADE, kako je bio slučaj sa originalnim Avengersima i imam utisak da, evo, sedamnaest godina nizvodno, scenaristi još uvek pokušavaju da nađu SRŽ njenog lika, nešto po čemu će ona biti zapravo unikatna i zanimljiva. Recentni serijal, Hawkeye: Kate Bishop, o kome danas pišem, mislim još nije pronašao tu srž. Ali se đavolski potrudio.

Jedna od najboljih stvari u vezi sa Marvelovim „diversity“ naporima – zbog kojih ih, jelte, konspiratolozi i ljubitelji lika i dela Jordana Petersona stalno napadaju – je to da se pruža prilika autorima koji do sada nisu radili za kuću ideja i dolaze iz drugih konteksta i okruženja, da se poigraju unutar Marvelovog univerzuma. Tako ovde scenario radi nizozemska autorka proze za omladinu, Marieke Nijkamp koja je sa svojim romanom This is Where it Ends postigla solidan uspeh u SAD i uletela na Njujork Tajmsovu listu bestselera a kasnije je postala i deo web-senzacije Critical Role, pišući jedan prikvel roman u okviru ovog multižanrovskog propertija. U stripu je debitovala za DC 2020. godine jednim grafičkim romanom ali ovo je bilo usred pandemijskog haosa, pa je Marvel sasvim ispravno regrutovao mladu ženu (koja je inače po vokaciji filozof i stručnkak za srednji vek) da odradi posao sa Kate Bishop. No za moj račun, možda je i bitnije da ovaj serijal crta meksički ilustrator Enid Balám, jedan vrlo solidan profesionalni (sa sve master diplomom) crtač koji se tesao radeći kolore za francuske izdavače poput Delcourta i Humanoidsa a za Marvel je pored ovog stripa radio – praktično u isto vreme – serijal Reptil. Balám je IDEALAN crtač za property kao što je Kate Bishop i njegov je crtež u velikoj meri zaslužan za ipak pozitivan utisak koji je ovaj serijal ostavio na mene. Ovde nikako ne smem da izostavim da je tušer bio Oren Junior i obavio izvrstan posao dajući Balámovom crtežu oštrinu, jasnoću i eleganciju potrebne da se iznese njegov duh, dok su kolori delo ne-binarne osobe iz Severne Karoline Brittany Peer koja je već radila razne stvari kao što su Teenage Mutant Ninja Turtles ili G.I. Joe i ovo je vrlo sigurno, profesionalno obavljen posao. Kreativni tim zaokružuje iskusni Joe Caramagna na leteringu i on ovde obavlja ozbiljan posao, imajući u vidu koliko se teksta u ovom stripu zapravo šalje putem čet-aplikacija za mobilne telefone.

Ovo poslednje u dobroj meri određuje ton ovog stripa. Kate Bishop je mlada žena, uostalom kreirana da bude bliska mladoj, tinejdžerskoj i nešto starijoj publici i njen odnos prema borbi protiv zločina ofarban je upravo tom mladošću. Ona je preduzimljiva i sigurna u sebe ali istovremeno ne i nadmeno nepogrešiva, a dobar deo stripa će provesti tekstujući svojim prijateljicama o tome šta joj se sve događa. A događaju joj se borbe protiv maskiranih zločinaca, hipnotisanih bogataša itd. Ovo je dinamičan strip sa, moram da primetim, viškom zapleta a koji treba da posluži u tesanju karaktera protagonistkinje i scenario ne uspeva uvek da bude na visini zadatka.



Zapravo scenario, u smislu zapleta, a zatim rasplitanja tog zapleta kroz radnju, je verovatno najslabiji deo ovog paketa. Kate strip započinje na Zapadnoj obali, u vrlo stereotipnom set pisu sprečavanja pljačke banke što mi je odmah delovalo kao nemaštovito i naprosto neprimereno za lik koji teba da bude predstavnik nove generacije što ima jaču svest o društvenim problemima i protivrečnostima. No, dobro, ovaj miniserijal je pre svega o tome kako se Kate vraća na Istočnu obalu, na neki način označavajući novu etapu u njenom životu, a kroz i vrlo simboličko a i vrlo konkretno ponovno ujedinjenje sa svojom starijom sestrom. Zaplet je, hajde da kažem dosadan i bolno isforsiran – Kateina porodica je old money ekipa i ona svoju sestru smatra starmalom i klasno udaljenom od sebe (koja se posvetila socijalno odgovornom poslu borbe protiv zločina i nepravde) ali sestra je upletena u konspiraciju koja se tiče parčenceta kosmičke kocke, a kojim se može menjati realnost i bla bla bla – ali makar služi da se Kate kroz gomilu epizoda i set pisova što ne slede ni malo logično jedan iz drugog, približi svojoj sestri, stekne drugačiju perspektivu o njenom karakteru i sopsvenoj porodici, pa i malo sazri.

Nijkampova zbilja nije napisala interesantan zaplet i mada je na kocki čitava, jelte realnost, čitalac nikada nema utisak da čita uzbudljiv akcioni triler već, prosto, da ga priča baca iz jedne u drugu tačku jer scenaristkinja tako hoće, bez jasnih uzročno-posledičnih veza i sa odsustvom stvarne pretnje i tenzije, pogotovo jer je protagonistkinja sve vreme u čet-vezi sa vrlo moćnim superherojskim prijateljima koji uvek mogu da izvedu deus-ex-machina saving throw ako stvari zaguste. Kad se na to dodaju i potpuno nezanimljivi tematski superzločinci, ovaj strip zaista nema zaplet koji biste umeli i da prepričate nakon čitanja najviše zato što ste njegov najveći deo već zaboravili.

No, Nijkampova svakako stripu daje dobar ton i ukus. Njeni dijalozi, čet-razmene i Kateini unutarnji monolozi su solidni i pogađaju pravu atmosferu, dajući nam toliko potreban karakterni rad i mada do kraja nisam zaista razvio neko VELIKO novo interesovanje za lik Kate Bishop, nisam ni umanjio svoje simpatije za nju što je  sasvim solidan rezultat.

Cretž je, pak, vrlo dobar i tim Balám-Junior-Peer ovde nudi jednu vrlo lepo dizajniranu, ako smem da kažem „žensku“ estetiku sa odličnim kostimima, ne predetaljnim ali karakternim okruženjem i likovima koji su blago karikirani i sa dosta karaktera. Ovo je strip koji se najvećim delom događa u velikoj, bogatoj kući i na posedu koji je okružuje, i crtež uspeva da čitaocu prenese atmosferu „posh“ glamura i bogatstva, kojoj Kateina buntovna persona, šmekerski kostim i prkosni izrazi lica donose prigodan kontrast. Akcione scene su takođe vrlo lepo osmišljene i mada nije da sad svaki sledeći panel najlogičnije proističe iz prethodnog, Balámovo kadriranje je atraktivno a rad sa anatomijom hvalevredan pa sam u svemu tome prilično uživao.

No, u celini, ovo nije SJAJAN serijal. Naravno, možda bih da sam trideset godina mlađi sasvim drugačije gledao na Kate Bishop i njene avanture pa je fer i reći da ovo nije serijal namenjen baš meni. No, kako sam vrlo dokumentovano uživao u mnogim sličnim stripovima sa „diversity“ verzijama klasičnih Marvelovih likova, od Ms. Marvel Kamale Khan, preko Spider-mana Milesa Moralesa i Nove Sama Alexandera, usudio bih se da nagađam da problem nije samo i isključivo u meni. No, hajde, Kate Bishop se lagano kreće dalje i dobro je da se Marvel ne odriče ovog lika. Amazon serijal prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3472 on: 19-09-2022, 04:55:28 »
Pročitao sam petodelni miniserijal He Who Fights With Monsters a koji je američki izdavač Ablaze Publishing izdavao od prošlog Septembra pa do Januara ove godine. Iz nekog razloga, naslov ovog serijala, sa korenima u poznatom Ničeovom upozorenju da onaj ko se bori protiv čudovišta mora da pazi da se i sam ne pretvori u čudovište, potpuno je identičan serijalu fentezi knjiga koje nezavisno objavljuje neki momak na Amazonu pa hitam da ukažem da ova dva propertija sem naslova nemaju nikakve veze jedan sa drugim. Strip He Who Fights With Monsters je ozbiljna, odrasla eksploracija nemačke okupacije Praga tokom Drugog svetskog rata i napora lokalnih Jevreja da prežive, preteknu, i uzvrate agresiju u samoodbrani. Dobro, kažem ozbiljna i odrasla, i jeste, ali ima i ovde malo fentezi elemenata utemeljenih u jevrejskom folkloru. Svakako primereno za američku publiku s obzirom da je ovo italijanski strip koji je originalno publikovao italijanski gigant Sergio Bonelli Editore, nešto ranije u 2021. godini.



Ablaze je jedan od najnovijih izdavača na američkoj strip sceni, osnovan 2019. godine sa, moram da kažem, za mene nedovoljno jasnom kreativnom ili poslovnom vizijom. Rich Young, jedan od osnivača i svakako glavno ime u pogledu kreativnih ali i biznis-odluka je bubnjar, što je vrlo pohvalno, ali i osoba sa, kaže njegova biografija, više od dve decenije iskustva rada u strip-industriji. Young je radio za izdavače kao što su Dynamite i Devil’s Due, što svakako jeste izvesno profesionalno iskustvo, ali Ablaze mi za sada ostavlja utisak firme koja je krenula sa jednom idejom a onda je pogodila pandemija, pa se danas snalazi kako zna i ume.

Hoću reći, ovo je izdavač koji i dalje tvrdi da „stavlja kvalitet na prvo mesto“, „daje kreatorima platformu“ i „uvodi nove glasove u konverzaciju“ usmerena na najširu (i najrazonolikiju) moguću publiku sa sadržajem sa svih strana planete, ali najveći deo njegovog recentnog autputa su licencirani stripovi pravljeni u Evropi i Aziji. Ablaze je započeo objavljivanje sa autorskim stripom Britanca Charlieja Adlarda (crtača The Walking Dead, jelte) pod naslovom Vampire State Building ali se u međuvremenu njihov katalog dobrano napunio prevodima evropskih stripova, uključujući The Cimmerian,  uglavnom onih koje ne objavljuju drugi, etabliraniji izdavači, prevodima relativno opskurnih mangi, ali i nekim interesantnim autorskim radovima (na primer onim Mirke Andolfo). Nisam siguran da Ablaze ima jasnu viziju, ali opet, lepo je da imaju raznolik katalog makar on ne bio ispunjen nekakvim VELIKIM imenima.

Francesco Artibani koji je napisao He Who Fights With Monsters je Rimljanin koji je u strip industriji ostavio traga između ostalog radeći za lokalnu Walt Disney ispostavu, gde je pisao i za Topolino, dakle, kreirajući nove avanture u životu Mikija Mausa. Od toga pa do mračnog stripa o nacističkoj okupaciji Praga je pogolem korak, ali Artibani je radio i razne druge stvari, kao što je recimo Tunueov serijal Moster Allergy. Za Francuze je radio na nekoliko stripova (Jimmy Jones, Willy Wonder) a čak je dokačio i rad za Marvel (preko Panini veze) radeći X-Campus pre dobrih dvanaest godina. Artibani je svakako iskusan scenarista (i urednik) kadar da radi u različitim stilovima, ali naravno da je glavna atrakcija ovog serijala ipak njegov crtač, takođe Italijan Werther Dell'Edera, u Americi poznat – i vrlo cenjen – na ime saradnje sa Jamesom Tynionom Četvrtim u okviru serijala Something is Killing the Children. Dell'Edera već ima iza sebe solidan opus rađen za američke izdavače, od DC-ja, preko IDW-a, Dynamitea, Dark Horsea pa do Marvela. Ovaj crtač je u Italiji nagrađivan za svoj rad na The Crow: Memento Mori a za istog izdavača (Bonelli, naravno) radio je i na Dilanu Dogu, no, može se reći da mu je do sada kruna karijere ovogodišnje osvajanje Eisnerove nagrade za tekući serijal Something is Killing the Children. Ja sam IZUZETNO nahvalio njegov crtež na ovom serijalu, pa sam sa zanimanjem zaronio i u He Who Fights With Monsters i mada ovde ne dobijamo TAKO maštovit i fantazmagorično-zastrašujući grafički program, Dell'Edera ni slučajno ne razočarava.



Strukturalno, He Who Fights With Monsters je možda komplikovaniji nego što je potrebno i stiče se utisak da je Artibani na umu imao složeniju i dužu priču koja je onda morala biti spakovana u pet brojeva pa se ne vidi neki preveliki razlog za uokvirujući narativ iz 1945. godine koji služi samo da bi se glavnica priče ispričala kroz flešbek na ranije godine rata i nemačku okupaciju Čehoslovačke. Nije da teme koje u uvodu stripa vidimo nisu zanimljive – osvetnički nastrojeni Česi su tokom svog ustanka i pre i posle ulaska Crvene armije u Prag ubijali zarobljene nemačke vojnike i civile – ali ovo, iako kratko prikazano u stripu, nije ZAISTA tema o kojoj će on pričati.

Glavni deo narativa u He Who Fights With Monsters bavi se naporima male jevrejske zajednice da prežive brutalni nacistički progon. Radek Molnar, glavni junak ovog stripa je lekar koji, koristeći lažne isprave i činjenicu da mu devojka radi za Nemce, služi kao neka vrsta „spoljnog momka“ koji po Pragu može da skuplja potrepštine za grupu Jevreja što u tajnom skrovištu provode vreme smišljajući kako da se spasu od Nemaca i nekako dokopaju NEKE slobodne teritorije u Evropi.

Ovo je relativno uobičajen zaplet za priče ovog tipa – gledali smo i domaće fimove slične potke – i Artibani sasvim korektno i ubedljivo oslikava situaciju koja je suštinski depresivna ako već ne i stopostotno beznadežna, čuvajući meru dostojanstva za svoje likove, pa i ponosa koji potiče iz nacionalne/ etničke/ religiozne istorije Jevreja i činjenice da su, posle dva milenijuma progona oni i dalje tu, živi, upućeni jedni na druge i solidarni.

Radek Molnar je, kao protagonist, simpatičan i relatabilan, čovek sa realističnom karakterizacijom i jednom diskretnom herojskom dispozicijom. On je čovek koji radi ono što mora da se uradi, jer je na jedinstvenoj poziciji u okviru svoje zajednice, i tu nema mnogo filozofiranja niti prenemaganja. Naravno, strip onda pravi vrlo izrazit odmak od naturalističke žanrovske matrice kakvu očekujemo u ovakvim pričama uvođenjem fantazijskih elemenata.



Mit o golemu, biću spravljenom od blata koje nema svoj sopstveni um i volju star je koliko i Talmud (po judaističkom učenju i Adam je bio puki golem u prvim satima svog postojanja) ali je neko modernije shvatanje ovog koncepta vezano za šesnaesti vek i priču da je praški Rabin Juda Lev ben Bezulel napravio golema od blata i oživeo ga magijom kako bi ovaj zaštitio jevreje u Praškom getu od progona.

He Who Fights With Monsters je, praktično, direktan nastavak ovog narativa i pokazuje novo konstruisanje golema iz blata kako bi ovaj zaštitio Jevreje od nove pretnje usmerene vrlo jasno na njihov etnicitet i veru. Reč „genocid“ je ušla u vokabular tek posle Drugog svetskog rata i upravo na osnovu napora da se istrebi jevrejski narod preduzetog od strane nacista i njihovih satelita na tlu Evrope, pa je ovaj strip i jedna osvetnička fantazija u kojoj golem, koji se seća svojih poduhvata iz šesnaestog veka, pomaže Jevrejima da se spasu.

Osim što stvari nisu tako jednostavne i ovaj strip, iako vrlo brižljivo ponavlja elemente rituala i magijskih reči koje golema pokreću ili zaustavljaju, prikazuje da je, na kraju, za spasenje čitavog naroda, ali i samo njegovih delića, potrebno ipak nešto više od magije primerene starim vremenima. Artibanijev scenario eksplicitno pokazuje da golem neće biti panacea za nacistički progon i ovde ima nekoliko mučnih scena koje prikazuju stradanja Jevreja uprkos nečemu za šta su verovali da će biti njihov konačni spas, ali i neočekivanu evoluciju mišljenja kod samog golema.

Na scenario svakako imam izvesne strukturalne zamerke, ali He Who Fights With Monsters je zanimljiv strip koji postavlja neka zanimljiva pitanja i na njih daje zanimljive ako već ne i konačne odgovore. Ljudska pohlepa je ovde jasno prikazana kao zlo u korenu mnogih drugih zala i finale stripa je primereno jezovito i upozoravajuće.

Što se tiče crteža, Dell'Edera na olovkama i tušu a Giovanna Niro na koloru (hvalio sam ovu ženu već, za kolore na King of Spies) kreiraju jednu realističnu, sumornu sliku ratnog Praga, koja opet ima prostora za vrlo uspele stilizacije (američki letering je radio Troy Peteri, vrlo dobro i korektno). Ovo nije ni u kom slučaju nekakav foto-realistični strip – to je poslednje što biste očekivali od crtača kao što je Dell'Edera – i skokovi između ljudi, lutaka malog uličnog pozorišta i prikaza golema su prirodni i stoje u jednom konzistentnom vizuelnom stilu. Dell'Edera i Nirova vrlo lepo rade sa osvetljenjem, dajući nam mračnu atmosferu i bljeskove krešenda tenzije, pa i ubedljivo nasilne akcione scene koje skreću u „žanrovskije“ vode a da to opet ne narušava generalnu ozbiljnost narativa. Sve u svemu, ovo je solidan, ako već ne savršen strip koji spaja nekoliko možda i ne sasvim kompatibilnih žanrovskih ideja u jednu celinu koja se na kraju prilično dobro drži. Zainteresovani kolekciju izašlu pre nekoliko dana mogu putem Amazona kupiti ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3473 on: 20-09-2022, 04:57:09 »
Pročitao sam grafički roman Zoc, izdanje francuskog izdavača Dargaud a koje je ujedno i prvi samostalni komercijalni rad mlade francuske autorke Jade Khoo. Khoo je rođena 1998. godine i još uvek je na studijama animacije a njena kratka biografija kaže da uglavnom radi kao autor lejauta za, pretpostaviću animacije i stripove. Zoc je urađen na njenoj poslednjoj godini studija i on istovremeno ima i jednu simpatičnu neposrednost, neću da kažem naivnost, koja je nekako primerena mladim autorima što žele da pošalju jasne poruke koje će rezonirati ne samo sa njihovom generacijom, ali i vrlo uverljiv kvalitet izrade, pogotovo u domenu crteža i kolora koji sugeriše da autorka pred sobom može da ima zaista blistavu karijeru u animaciji ili stripu.



Zoc je ime glavnog lika ili, što bi rekle moje bratanice, glavne likuše stripa koji je smešten u jedno, reklo bi se savremeno okruženje provincije koja bi mogla biti francuska ili švajcarska ili belgijska, ali hajde da kažemo da je francuska čisto zbog porekla autorke, gde imamo pitoma polja, pitome rečice, male gradove sa simpatičnim stanovnicima i gde, iako je svet u kome se priča dešava očigledno moderan, život i dalje ima neki neužurban, intiman ton. Jade Khoo se ne zamara sa previše teksta koji bi objašnjavao bilo svet bilo karaktere i ima poverenja u svoj crtež i dijaloge koji bi trebalo da budu dovoljni da u čitaočevoj glavi stvore adekvatnu sliku ali i adekvatan ton sveta.

Ovo je uglavnom vrlo opravdano i Zoc – strip – generalno deluje razumljivo i konzistentno bez potrebe da se previše „objašnjava“. To što je svet realističan ne smeta da drumovima lutaju ministreli što na putu kreiraju i izvode svoju poeziju i koji su velike, humanoidne ptice. Ovo je, bez ikakve sumnje i fantazijsko okruženje ali ono, kako rekosmo, nema potrebu da bude podrobno objašnjeno.

Jedna blaga nejasnoća u pogledu vizuelnih informacija odnosi se na, iznenađujuće ili ne, uzrast likova. Sama Zoc koju na početku vidimo kako se šeta po kiši deluje veoma mlado. Njena sestra deluje veoma mlado i njihov otac – koga je žena pre izvesnog vremena ostavila zbog mlađeg muškarca, ali on to prihvata dosta sportski – deluje, uprkos brkovima i čupavoj frizuri veoma mlado. Trebalo mi je malo ubeđivanja da moj mozak prihvati da je Zocina sestra stara skoro trideset godina jer u stripu ona izgleda kao da ide u srednju školu, kao i da je sama Zoc negde pri kraju svog školovanja i da razgovara sa savetnikom za zapošljavanje o tome koja bi profesija njoj najviše odgovarala.

Hoću reći, ne znam koji su bili glavni uticaji na Jade Khoo u pogledu vizuelnog identiteta i senzibiliteta ovog stripa, ali ne bi me iznenadilo da čujem da žena veoma voli animirane filmove iz Studio Ghibli kuhinje pa su otud i likovi možda vizuelno predstavljeni mlađe nego što zaista jesu. Opet, ovo je, ne zaboravimo, fantazijski svet, iako JAKO liči na naš i u njemu se neke stvari valjaju prihvatati zdravo za gotovo jer su naprosto deo postavke.



Opet, strip ima vrlo ugodan, prirodan način da nas ovome poduči i Jade Khoo definitivno ume da čitaocu stvari prikazuje organski, bez veštačkih objašnjavanja kada ona nisu neophodna.

Tako prva scena u stripu prikazuje titularnu junakinju kako se, rekosmo, šeta po kiši i sa njene kose upletene u kiku visi čitava reka vode. Ovo nam je, doduše dodatno pojašnjeno reakcijom prolaznika čija je funkcija upravo da ukaže da se sa Zoc dešava nešto neuobičajeno. Ali, zapravo uobičajeno u svetu u kome Zoc živi, ili bar uobičajeno za nju. Zoc jeste „obična“ srednjoškolka, malo povučenija i zainteresovana maltene isključivo za pomenute ministrele, bez jasne slike o tome šta bi dalje u životu želela ili volela da radi, ali njen jedinstveni talenat je da njena kosa privlači vodu i da, čini se, nema gornje granice količine vode koju ona može da vuče za sobom, prilepljenu za svoju kosu.

Ima li to smisla? Ne zaista, ali ovo zato i jeste fantazijski narativ u kome se Zocina jedinstvena sposobnost tretira kao nešto u principu dato i oko toga se ne podiže mnogo buke, sem kada Zoc izazive poplavu na drumu, hodajući nepokrivene glave po kiši. Zoc je svesna da je ovo sa jedne strane i prilično zamorna sposobnost, ali sa druge da ona može da uradi nešto što niko drugi ne može i pita se da li treba da bude ponosna na svoj jedinstveni kvalitet.

Vučenje ovde kosom je ovde jasna metafora za te neke jedinstvene talente koje mnoga mlada osoba vidi u sebi. To što oni ne moraju biti zaista jedinstveni nije toliko bitno. Možete zamisliti da ste mlada devojka koja zna da lepo crta u maloj zajednici koja uopšte ne ceni crtanje ili ga smatra u najboljem slučaju beznačajnom razbibrigom od koje niko ozbiljan neće ni pomisliti da pravi karijeru i možda će ta mlada devojka osećati tenziju i nelagodu što zaista zna da radi samo jednu stvar koja, čini se, niti ima stvarnu upotrebnu vrednost niti je iko zbog nje prepoznaje kao korisnu za ovaj svet.



Zoc je, naravno u takvoj poziciji ali u jednom momentu se pojavljuje situacija gde njen jedinstveni talenat može da bude od koristi. Malo mesto u provinciji je poplavljeno nakon obilne kiše i Zoc je pozvana da svojom kosom izvuče vodu iz grada i zatim je prenese stotinak milja dalje i prebaci na mesto gde neće praviti štetu nikome. Protagonistkinja je presrećna što nekoliko dana ne mora da ide u školu i što će učiniti nešto korisno za NEKU zajednicu i njen put preko, rekosmo, pitome provincije se pretvara na neki način i u inicijantsko putovanje.

Zoc na ovom putu odrasta utoliko što sa jedne strane sreće ljude koji su joj zbilja zahvalni za pomoć koju im pruža, a sa druge upoznaje dečaka po imenu Kael koji ima još, reklo bi se, beskorisniji jedinstveni talenat od nje – a to je da se spontano zapali kad god neko u njegovoj blizini oseća fizički ili emotivni bol. Kael i Zoc su na neki način kompatibilni jer njena voda može da ugasi njegovu vatru i spreči je da načini štetu, dok njegova vatra može da ispari najveći deo njene vode i spreči vodu da načini štetu.

A što nije beznačajno jer koliko god da Zoc radi altruističku stvar, vučenje ogromne količine vode preko polja i drumova kreira isto onoliko problema koliko i rešava. Dvoje mladih ljudi do kraja stripa moraju da nađu način da svoje jedinstvene ali kompatibilne kapacitete nekako uklope na svačiju polzu...

Priča je dakle prilično jednostavna i jednostavno emotivna ali ona radi svoj posao velikim delom na ime toga da Jade Khoo zaista JAKO lepo crta. Ovo je izuzetno prijatan za oko strip sa pastoralnim krajolicima i bajkovitim kolorima koji zapravo deluju realistično uprkos svojoj jakoj stilizovanosti. Likovi deluju mlado, to smo već rekli, ali su istovremeno lišeni prenaglašene slatkosti i imaju, iako su slatki, naravno, dovoljno emotivnog raspona da im verujemo. Pripovedanje je relaksirano, veoma neužurbano sa očiglednim uživanjem koje je autorki donelo kreiranje mnogih tabli na kojima se ne događa ništa značajno ali koje veoma uverljivo prenose emotivni naboj stripa.

Ne znam da li bih Zoc OBAVEZNO nazvao stripom za decu, ali je svakako to moj prvi instinkt. Ovo je pripovest o jednostavnim ali snažnim emocijama i jasnim, relatabilnim dilemama iako one nisu nužno vezane za najmlađe čitatelje već za neke malo starije. Ipak, mislim da će one i deci biti jasne a izuzetno lep crtež i kolor će im bez sumnje razgoreti maštu i pomoći da budu transportovani u svet toliko nalik našem ali sa samo malo više mašte i fantazije. Ako sve to zvuči primamljivo, strip se putem Europe Comics sajta može kupiti ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3474 on: 21-09-2022, 05:07:24 »
Pre nekoliko dana pao mi je šaka grafički roman Behind the Curtain, to jest njegovo digitalno, na Engleski jezik prevedeno izdanje u produkciji Europe Comics. Original je publikovao francuski Dargaud, iako je autorka Italijanka, nešto ranije ove godine. U početku je sve delovalo kao simpatična, pomalo „emo“ priča o odrastanju mlade, stidljive devojčice koja me je sa naslovne strane gledala pažljivo pomičući zavesu u stranu. Nisam bio svestan kakav horor će me tu na kraju dočekati.



Behind the Curtain, naravno, uopšte nije horor-strip već jedan maltene dokumentaristički, kvazimemoarski zapis devojčice koja je odrastala u Francuskoj baš u najosetljivijem mogućem momentu novije ljudske istorije. Ili drugačije rečeno, Behind the Curtain je, sa svojim jakim metaforičkim naslovom, priča o tome kako je holokaust izgledao u najcivilizovanijim delovima Evrope, ponosnim na svoj egalitarizam, „građanističku“ političku orijentaciju, društveni identitet sagrađen na principima uzajamnog podržavanja, jedinstva, lojalnosti.

Možda je ovo u neku ruku i izlizana tema, kažete sada vi, malo razočarani što zavesa iz naslova ne označava proverbijalnu gvozdenu zavesu i nekakav strip koji bi se bavio teškoćama odrastanja u istočnom bloku tokom hladnog rata. Na to ću vam reći dve stvari: 1. nikada ne možete imati PREVIŠE stripova o holokaustu u ponudi, a što ću obrazložiti kasnije u tekstu i 2. gospodine Boško Obradoviću, drago mi je što čitate moje napise o stripovima a persiram vam isključivo iz navike iako mislim da ste svojim ponašanjem u proteklih nekoliko meseci temeljito izgubili osnovu da vas iko zove i gospodinom...

Elem, iako se Behind the Curtain zaista bavi vrlo stereotipnom, neki bi rekli i „bezbednom“ temom, dopustite mi da ukažem da smo poslednjih godina usred procesa vrlo ozbiljne relativizacije mnogih stvari za koje smo smatrali da su istorijske istine i da oko njih nema prostora za raspravu. Ako na sve strane i slušamo da je antisemitizam u porastu – a znam da će biti onih koji insistiraju da je to sigurno sve izmišljeno kao što su Jevreji poznati po izmišljanju, jelte, svega – a možemo golim okom da vidimo uspon desničarskih i ekstremno desničarskih političkih pokreta i stranaka na sve strane, onda bi se reklo da su ovakve priče ne bezbedne već esencijalne. Takođe, a zaustavite me ako vam je pun kufer priče o Europrajdu, ALI SAMI STE KRIVI, ali imam utisak da u zemlji u kojoj najveća crkvena zajednica, predsednik države i njemu odnosna satelitska svita izvršne vlasti PLUS gomila tradicionalistički nastrojenih stranaka i pokreta svi složno ponavljaju da, eto, jednom identitetu ovde nema mesta, bar ne na ulici, i da ne treba da se provocira većinski identitet (u čije ime, i rekao bih, UMESTO koga oni, eto govore) i da, bre, imaju sve zagarantovane zakonske ravnopravnosti i što mora da se izlazi na ulicu ako već sve to imaju i bla bla bla, dakle imam utisak da u zemlji u kojoj vrlo ozbiljni nosioci društvene moći pronalaze brojna obrazloženja zašto je u redu da se jednom identitetu ne dopusti da uživa svoja zakonski garantovana politička prava, priča kao što je Behind the Curtain treba da bude deo lektire. Za sve razrede. Da se čita svake godine ispočetka, da se umnoži u milion primeraka i baca iz aviona preko plodnih oranica i naših urbanih centara da nikom ne promakne kako je, eto, lako da društvo skrene u pogrešnom smeru i pusti niz vodu deo svojih sugrađana, sve po zakonu i u skladu sa maksimom da institucije samo rade svoj posao. Nisam, što kažu, Amerikanac, ali treba povremeno čitati ovakve stvari da se Evropa, kojoj mi, eto, istorijski pripadamo, podseti kakve svinjarije u njoj vole da se dese. I da danas još imamo živih ljudi koji se sećaju tih svinjarija, doživljenih iz prve ruke.



Elem, Behind the Curtain nije delo jevrejskog autora a to je možda i najzanimljiviji element priče – naprosto, navikli smo da ovkve stripove rade Jevreji i to im se računa u nekakav, jelte, rok službe. Autorka Behind the Curtain je italijanka sa francuskom granom u svojoj porodici i, uprkos tome što je strip pisan memoarski, u prvom licu, u pitanju je vrlo mlada osoba. Sara Del Guidice je rođena u Milanu 1998. godine i tamo je studirala ilustraciju i animaciju a onda je za potrebe izrade master-rada prešla u  francusku, konkretno Angulem, gde radi taj svoj master vezan za medijum stripa. Štaviše, i sam ovaj strip, u originalu nazvan Derrière le rideau nastao je iz istraživanja vezanih za tu tezu i inspirisan je pre svega prizorom deteta koje je autorka videla da se krije iza zavese na nekom koncertu i iz te slike je izrastao čitav imaginarijum ove priče. U daljem kontekstu, kao inspiracija je poslužio i strip Irmina Barbare Yelin, nemačke umetnice koja se u više svojih radova bavila holokaustom, ali onda i knjige za decu iz serijala La Petit Nicolas koje je slavni francuski crtač i ilustrator Jean-Jacques Sempé radio sa Renéom Goscinnyjem, i koje su bez sumnje Del Guidiceovoj dale okvirni ton kojim je pričana priča o detinjstvu iz pozicije glavne junakinje Behind the Curtain.

Utoliko, kada počnete da čitate Behind the Curtain, nemate utisak da se radi o zlokobnom narativu koji će vas suočiti sa ljudskom surovošću što se krije iza društvenih normi. Ovo je jedan vrlo umiren, ljubak mada ne i idealizovan prikaz detinjstva koje se odvijalo u okviru jedne fine, građanske porodice u nekom od provansalskih gradova poznih tridesetih godina prošlog veka. Yaël je na početku stripa, 1937. godine predpubertetsko čeljade koje ima i mlađu sestru, Émilie i njihova je jedina briga kako da ubiju vreme na Yaëlinom osmom rođendanu gde se kuća napunila odraslima koji se bave jedni drugima a ne decom. Yaël je narator ovog stripa po uzoru na, možda, Anu Frank, i njeno shvatanje sveta je jednostavno i prirodno detinje, pa su i prve traume – očevo muvanje iza zavese sa jednom od gošći, uskoro majčina smrt – prikazane na prirodan način i ne kao teatralni, prenaglašeno dramatični „žanrovski“ akcenti.

Ono što je za ovaj nartiv značajno je da su Yaël i Émilie Jevrejke po majci, ali da im je otac „goj“, odnosno ne-Jevrejin, odnosno pripadnik većinske hrišćanske zajednice u Francuskoj. Ovaj podatak izaziva malo tenzije na početku stripa ali i njega protagonistkinja tumači iz perspektive deteta i ovo je rani signal da će ovaj strip imati vrlo ozbiljan pa i zastrašujući pančlajn s obzirom da, iako pričan sa neke tačke u budućnosti, on prilično jasno uvek zadržava detinji rakurs i ton.

Autorka stripa vrlo sposobno rukuje materijalom i spaja intimno i porodično sa društvenim, prikazujući postepeno i neizbežno klizanje Evrope u novi veliki rat i brige kroz koje porodica prolazi. Od srazmerno imućne familije sa ozbiljnom sluškinjom i guvernantom, ova porodica sa početkom rata ima iskustvo laganog pada u siromaštvo, pogotovo kada otac biva regrutovan i poslat na front.

Naravno, snaga ovog narativa je upravo u tome da se ne bavi uobičajenim tropima ratnog stripa. Del Guidiceova sistematično i uverljivo pokazuje kako je francusko društvo objektivni vojni poraz transformisalo u neku vrstu narativa o pobedničkom kompromisu sa Pétainovom vladom koja je građansku, egalitarističku prirodu francuskog društva uspela da relativno brzo i bezbolno skrene u pravcu nacionalističkih mitomanija i diskriminatorske političke prakse.



Svakako je najjači utisak koji ovaj strip ostavlja upravo to da se „bezbolnost“ o kojoj pričamo odnosila na većinsko stanovništvo dok su cenu plaćali Jevreji. Prvo imigranti, naravno, a onda i domicilno stanovništvo jevrejskog porekla, sa promenljivim kriterijumima za to ko se tehnički smatra Jevrejinom i postepenim odlascima u fašističkom smeru čitavog društva kroz uvođenje sve sramotnijih propisa i eksplicitnim napuštanjem građanskih vrednosti u korist onih „patriotskih“. U ovom stripu, da bude jasno, nema Nemaca i ljudi koji na kraju dolaze u porodičnu kuću da u njoj traže devojčice čija je pokojna majka bila Jevrejka, su pripadnici francuske policije, etnički Francuzi koji samo rade svoj posao.

U tom smislu, „iza zavese“, naravno, funkcioniše i kao fina metafora za društvo koje ima jedne vrednosti na, jelte, ulici a ipak neke druge kada je skriveno iza zavese i dvoličnost francuske zajednice koja se kasnije – koliko je mogla – sakrila iza Pétaina je u ovom stripu jedna univerzalna dvoličnost kakvu i mi ovde znamo sa našim objašnjavanjem da je, jelte, odnos koji je Milan Nedić imao sa okupatorskom vojskom bio, jelte, „komplikovan“.

Mislim, naravno da jeste, ali, eto, neka streljani đaci iz Kragujevca budu podsećanje na to koliko je čišćenje Srbije od Jevreja zapravo pomoglo da, jelte, Srbi budu pošteđeni...

Enivej, da se vratim još malo stripu. Del Guidiceova uprkos mladosti ima vrlo solidno izgrađene pripovedačke veštine i mada je ovo na prvi pogled nekomplikovana, pravolinijska priča, ona vrlo dobro drži svoj ton i pogađa krešenda u naraciji tako da čitalac stalno biva ispunjen refleksijama na ono neizgovoreno što protagonistkinja možda i ne shvata ali je njemu jasno. Grafički, Del Guidiceova je isprva i planirala da bude ilustratorka dečijih knjiga pa je pored Sempéa u njenom crtežu prisutna i sjajna Marie Muravski, pogotovo sa njenim finim, nežnim kolorima. Del Guidiceova vrlo uspešno kreira izgled dečije knige, rađene rukom i sa puno ljubavi, a da to ne stoji perpendikularno u odnosu na tu na kraju opominjuću i mučnu priču koja se priča. Pa, eto, ako biste da se mali mučite i budete opomenuti,  A TREBA, Europe Comics ovaj strip prodaje ovde.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.019
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3475 on: 22-09-2022, 05:14:14 »
Pre nekoliko dana se poslednjim brojem završio serijal Spider-man 2099: Exodus, priča od sedam brojeva koju je Marvel, ne šalim se, najavljivao rečima „The Epic of the century is here“, sa sve „alfa“ i „omega“ u naslovima prve i poslednje epizode – između kojih se smestilo još pet, normalo numerisanih – kao da je u pitanju nekakav ozbiljan krosover. U stvarnosti, ovo je bio normalan strip od sedam brojeva koje je sve napisao jedan scenarista, vozeći relativno linearni narativ, a gde je naklon nekakvom DOGAĐAJU najviše u tome da je (skoro) svaku epizodu nacrtao drugi crtač i da su pojedinačne priče imale fokus na određenim likovima.



Ovo je, dakle, drugi veći projekat koji je uradio Steve Orlando nakon svog dosta, jelte, javnog prelaska u Marvel iz DC-ja koji mu neobjašnjivo, i pored ozbiljnog hajpa koji ide uz Orlanda, makar u medijima, nije dao ozbiljan ugovor. Orlando je, sva je prilika, bio naprosto žrtva DC-jevog kresanja troškova a ne meta nekakve smišljene kampanje ostrakizma, no, ako mi je dopušteno da kažem, u pitanju je scenarista koji je ipak, barem za moj ukus, više hajp nego što je do sada isporučio. Ne kažem, da bude jasno, da Orlando piše loše stripove ali ni jedan od njih me do sada nije zaista uhvatio do kraja, stegao i naterao da ga pogledam u oči i priznam da je, jelte, umjetnik.

Kad smo već kod priznavanja, priznajem da bih neizmerno više voleo da Orlando rado jednostavnije serijale, usredsređene na likove i jasne zaplete umesto što mu je zaštitni znak postalo igranje sa visokim konceptima i gomilama likova. Njegov rad za Image Comics, Commanders in Crisis je bio upravo ovo drugo i bio sam njime ipak samo delimično zadovoljan. Spider-man 2099 mi je nekako delovao kao pravi lakmus-test za to koliko će se Orlando, kada se dohvati jednog zbilja ikoničkog lika (kao da to Midnighter već nije bio, dobacuju iz zadnjih redova Midnighterovi fanovi, uostalom s punim pravom) da se bavi samim tim likom, a koliko svim drugim stvarima koje njegov svet podrazumeva. Neiznenađujuće, Spider-man 2099: Exodus je ponajmanje priča o Spajdermenu.

A što, hajde, ne mora da bude toliki dilbrejker. Poslednjih nekoliko godina je Peter David imao prilike da piše nove priče o Spider-manu 2099 aka Miguelu O’Hari, liku koga je David proslavio (iako ga nije kreirao) a zauzvrat je ovaj – dodatno – proslavio njega. Uostalom, Spider-man 2099 je bukvalno jedini lik iz čitavog „2099“ univerzuma koji i danas ima ikakvu relevantnost u Marvelu i uspeva da se pojavi, povremeno u sopstvenim serijalima. Utoliko, to da je Marvel tridesetogodišnjicu čitave „2099“ inicijative obeležio ovim, jelte, događajem fokusiranim na Spajdermena iz 2099. godine ima smisla, ali evo nek me sad zgazi tramvaj ako sam jedini koji je pomislio da je besmisleno što na žurku nije pozvan Peter David.

I da ne bude nejasno, ne mislim da je Orlando ovde obavio nešto specijalno loš posao. Ovo je strip koji je, pa, korektan, i koji svakako ima malo ambiciozniji scenario nego što je bio prethodni Orlandov rad za marel, The Darkhold koji je na kraju bio jedva išta više od alatke da se status kvo Skerletne Veštice malo pomeri sa mrtve tačke. Ali s druge strane, ovo je i prilično bezbedan, da ne kažem srazmerno nemaštovit način da se obeleži jubilej, kroz ponudu narativa koji obilazi relativno opšta mesta univerzuma kojim se bavi i zaplet koji je, pa, generički. Pričajte o Peteru Davidu šta god hoćete – teško da ćete biti jedini koji po njemu prosipa žuč i jed – ali kad god se on dohvati rada na Spider-manu 2099, to je nov strip koji ide napred i značajno, opipljivo menja mnoge elemente priče o Miguelu O’Hari.



Spider-man 2099: Exodus kao svoj najveći greh treba da ubeleži to da ovo nije zaista strip o Miguelu O’Hari ili Spider-manu 2099. Ovde je Spider-man 2099 prisutan pre svega kao uokvirujući koncept jer, kako rekosmo, ovo je jedini lik koji je zaista na bilo koji način sačuvao relevantnost tri decenije od nastanka, dok su pojedinačne epizode usredsređene na druge heroje ovog univerzuma, uključujući Crnu udovicu, X-Men, Lokija, Avengerse itd. Utoliko, iako će poštovaoci Spider-mana 2099 s jedne strane biti tronuti što njihov omiljeni junak ovde biva praktično „zvanično“ prepoznat kao najvažniji heroj svoje ere, a kroz spektakularni sukob sa mračnom organizacijom što je sebe stavila iznad zakona i uspostavila se kao praktično tiranski, post-kapitalistički vrh lanca ishrane futurističke ere, sa druge strane će verovatno malo i da škrgutnu zubima što u stripu koji nosi njegovo ime na naslovnoj strani, njegova minutaža pred kamerama zapravo ispadne veoma skromna.

Marvel je koncepciju „2099“ razvio u ranim devedesetima kao (još jednu, naravno) futurističku ekstrapolaciju „današnjeg“ Marvelovog univerzuma, pomerenu stotinak godina u budućnost i sa verzijama superheroja iz „našeg“ doba u toj nekoj futurističkoj varijanti. Dok su neki od njih zapravo bili isti oni ljudi koje i danas znamo, većina, uključujući Spajdermena, su bili neka vrsta duhovnih naslednika heroja sa kraja dvadesetog veka, noseći ista ili slična imena ali sa osobenostima diktiranim i subjektivnim i objektivnim razlozima. Ključna stvar je svakako bio taj univerzum 2099. godine, esteski i tematski inspirisan cyberpunk tropima osamdesetih godina, prikazan kao cinično doba razularenog korporativnog kapitalizma i snažnog klasnog raslojavanja u društvu, uprkos visokoj tehnologiji koja je, ako ste verovali klasičnoj naučnoj fantastici ili komunistima, trebalo da donese blagostanje i postepeno ukidanje klasnog društva.

Šarm ove koncepcije je svakako bio u tome što je, za razliku od drugih Marvelovih futurističkih distopija (od kojih je neke pisao baš Peter David), ova bila socijalno kompleksnija, više okrenuta interakciji između kapitala, tehnologije i politike nego pukom, jelte, omažiranju Mad Maxa ili Terminatora. Ali opet broji se samo to koliko dobrih stripova vi izvučete iz te koncepcije i Spider-man 2099 je bio jedan od retkih koji se i danas smatraju dobrim.

Elem, u skladu sa onim što smo već dokazali – da mlađi autori u Marvelu i DC-ju danas pišu stripove koji imitiraju stripove što su ih čitali kada su odrastali – Steve Orlando eksplicitno kaže da je Spider-man 2099 bio njegova prva distopija i, ponovo, da ne grešim dušu, on se ovde dosta uložio u priču, kreirajući jedan ako ništa drugo a ono interesantan zaplet koji prikazuje jedan istorijski prevrat u svetu 2099. godine, sa konačnim padom Normana Osborna na kraju poslednje epizode i konačnim trijumfom Spajdermena nad zločincem koji je dominirao više od jednog stoleća.



Ali, jelte, zaplet je samo deo uspešnog stripa i Spider-man 2099: Exodus je pre svega strip o svetu a tek mnogo manje strip o likovima. Utoliko, radnja ove priče meandrira za sve pare i mora da smišlja brojne izgovore – neke bolje a neke lošije – što se odlazi u jako dugačke tangente u kojima nemamo ni Spajdermena niti, uopšte, smislenu sponu sa njegovim planom da rasturi kabalu moćnika što teroriše pošten svet, već se bavimo lokalizovanim problemima drugih likova.

Nisu to loše epizode, Orlando sasvim korektno ispisuje priče koje čitamo i na kraju ih nekako poveže u celinu koja se drži na okupu ako je ne gledate baš iz sve snage, ali naravno da strip ima neugodnu, pomalo šantavu strukturu u kojoj korektni set pisovi nikada ne kreiraju utisak interno dosledne i dobro vođene celine. Dakle, negde ima viška, negde ima manjka i to da Orlando ipak sve nekako dovede do logičnog kraja je bez sumnje svedočanstvo i o njegovoj spretnosti kao scenariste i o trudu koji je uložio. Ali, s druge strane, to ne može da spase strip strukturalnih nestabilnosti. Dopada vam se Winter Soldier 2099 koga vidite u uvodnim epizodama? Lepo, ali on neće igrati skoro nikakvu ulogu u najvećem delu ove priče. Loki i Asgard su upotrebljeni za obavezivanje lika Valkire 2099 da pomogne Spajdermenu i potpuno su nevažni za najveći deo ovog narativa itd.

Kada se na ovo doda to da su epizode crtali različiti crtači (ne i loši: Paul Fry, David Wachter, Marco Castiello, Ze Carlos, Alessandro Mircola, Kim Jacinto), jasno je da ovaj strip ne ostavlja utisak konzistentne celine.

Ali opet, ovo JESTE onako kako ne samo Marvel već i DC u velikoj meri shvataju današnji superherojski strip. Ne kao medijum za pričanje jedne kvalitetne priče već kao medijum citiranja priča koje čitalac već zna, tokom kojeg ostavljate seme za buduće priče što će biti ispričane ako bude zdravlja, sreće junačke i para. Ako se između svega toga provuče dobar narativ, imali smo sreće. Često se to ne desi. I, utoliko, Spider-man 2099: Exodus moram da računam u uspelije radove ovog tipa jer me nije TOTALNO bolelo dupe za stvari koje se ovde događaju mada jesam dobar deo vremena osećao indiferentnost i pitao se da li moja ljubav prema Miguelu O’Hari može da dobije reciprocitet makar u finalu ovog stripa. Odgovor je „ne zaista“ ali se Orlando makar vidno potrudio. Kolekcija izlazi u Novembru pa je možete preorderovati putem Amazona.