DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2940/2974) > >>

crippled_avenger:
Barry Shear nije mnogo pisao ali jeste bio kreator ovog pilota koji nije usvojen ali je u Americi prikazan kao TV film nedelje a van SAD išao u bioskope.

Međutim, ovaj televizijski film on nije režirao. Taj posao je obavio David Greene, reditelj za kog sam se zainteresovao posle filma SEBASTIAN.

Ovog puta Greene se kreće klasičnijim bondovskim stazama. Robert Wagner igra rogue secret agenta kome po uzoru na američke private dickove nije ni do čega ali protiv svoje volje biva uvučen u zaveru nekih bizarnih high tech negativaca koje predvodi naslovna Madame Sim, ženska verzija Fu Manchua koju igra Bette Davis.

Ponovo je Greeneova inscenacija stylish i otvaranje u parku je u najboljem duhu tadašnjih para-Bond filmova u pogledu spoja špijunske intrige i psihodeličnog humora.

U središnjem delu, kada Madame Sim krene da kuva svoj plan sa otmicom Polaris podmornice, stvar ulazi u određenu repetitivnost i ne eskalira dovoljno u pogledu akcije, ali Greene je i dalje neprekidno stylish i to mu se ne može poreći.

Po ovome što sam video deluje da je Wagnerov lik trebalo da bude nešto kao Bond a Bette Davis nešto kao Moriarty i da bi taj rivalitet trajao kroz celu seriju. Sa ovakvom ekipom je to bilo održivo.

Nema sumnje da sam gledao bolje televizijske filmove u ovoj epohi, ali isto tako Greene je bez sumnje postigao pravi film look i evocirao utisak zanimljivog filma u svom kadriranju.

crippled_avenger:
Amos Poe, jedan od pionira punk filma, No Wave filma, snimio je UNMADE BEDS 1976. godine kao polemiku sa Novim talasom, baziran na ideji kako junak u Njujorku živi kao protagonista novotalasovskog filma, kao što su kod Godarda i drugih francuskih velikana često junaci živeli kao Amerikanci u Parizu.

Upečatljivu epizodu ima Debbie Harry, igrajući lik pevačice koja se zove Blondie, ali zapravo ne igrajući sebe iz Blondie.

Film je veoma sirov, veoma arty, sa dobrom crno-belom fotografijom i viškom pretenzije sa kojim ja nisam znao šta da radim. Međutim, možda neko zna.

* * / * * * *

crippled_avenger:
Underground reditelj Amos Poe i muzičar koloritne biografije Ivan Kral, sastavili su film THE BLANK GENERATION iz 1976. godine u kom su zabeleženi nastupi čuvenih tadašnjih grupa iz kluba CBGB. Neki su među najznačajnijim u istoriji rokenrola kao što su Talking Heads, Television, Ramones i Blondie, neki nisu postigli toliko kao Miamis, ali svi oni su bitan deo istorije.

Materijal je crno-beli, sirov, kamera je blizu izvođača, obično ih snima iz po jedne pozicije kamere i uprkos tome što nije reč o nekom perfektnom koncertnom snimku gde se upoznajemo sa bendom, svirkom, tehnikom, nema nikakve sumnje da materijal ostavlja utisak kao da smo bili tamo.

Film je sastavljen praktično samo od snimaka svirke iz kluba i ničeg drugog. Sirov ja materijal ali je sirova struktura i to je manje-više to.

Ovaj film je autentičan dokument, i ne smeta mu što se na njemu nije mnogo intervenisalo, ali u suštini iako tu nekog filmskog jezika i izraza ima, ipak ovo nije izazovno, više važno ostvarenje.

* * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
Daroviti Britanac Clive Donner režirao je SPECTRE, televizijski film po scenariju Gene Roddenberryja, o detektivu za okultna pitanja koji iz Amerike odlazi u Britaniju da reši slučaj sujeverja sestre moćnog aristokrate, da bi se brzo ispostavilo da ona nije sujeverna već da je demon prisutan na imanju, i u porodici.

Clive Donner ima Roberta Culpa u glavnoj ulozi, Johna Hurta u sporednoj i majstore kao što su Gig Young i Gordon Jackson kao podršku, i film ima neke momente nadahnuća, međutim priča nije dobro koncipirana u dramaturškom pogledu. Od prvog trenutka je glavnom junaku jeste da je posednutost realna i da je demonsko prisustvo nesporno, a njegov sidekick koji bi trebalo da je racionalan je skroz neubedljiv jer realno ni nema nijedan argument da bi dokazao suprotno. Kada ta dinamika između "vernika" i "racionalnog" ne funkcioniše a predstavlja bitan deo, ostaje odnos protagoniste sa negativcem koji je dosta krut i u kom nekog naročitog razvoja ili napetosti nema.

Film je solidno realizovan, i kao režija Clivea Donnera ima duha, međutim pravi horor je ugođaj je izmakao, ni triler se baš nije desio, no SPECTRE je na kraju krajeva ipak prijatno gledalačko iskustvo.

crippled_avenger:
Slade je jedna od neobično uticajnih grupa koja je ostavila dubok trag kako u punku tako i u hard rocku, svojim spojem nepretencioznog pristupa muzici, ukupnog dizajna u kom se svirka prožimala sa odevanjem i celokupnim imaginarijumom koji je pratio bend a SLADE IN FLAME je film koji su snimili 1975. godine kako bi proširili svoje polje delovanja i na igrane dramske strukture po uzoru na Beatlese i najveće zvezde.

Film je pisao veoma ozbiljni scenarista Andrew Birkin koji potom pisao veoma popularni NAME OF THE ROSE ali i tvrđi art house CEMENT GARDEN, a režirao ga je isto veoma ozbiljan reditelj Richard Loncraine koji je snimio niz najrazličitijih žanrovskih pokušaja, pokrivši sve - od projekata sa jakim autorskim pečatom, adaptacija literarne klasike pa sve do čisto zanatskih holivudskih angažmana na kojima se nije pitao puno.

Loncraine je respektabilan reditelj i u tom smislu FLAME je zanimljivo izveden film o usponu benda tokom šezdesetih koji nekih naročitih paralela sa Sladeom baš i nema. Film je veseo ali nije komedija i sporadično je vrlo zanimljiv, ali nažalost kao celina ipak nije dovoljno razvijen da bi se nametnuo kao bitan rokenrol film.

Priča ima dramsku ambiciju koju ne uspeva uvek da isprati sklopom događaja, struktura je epizodična i vrlo često anegdotska, i reklo bi se da je tu još ponešto dodato od strane samog benda i da su se u tom segmentu najviše mešali.

Pa ipak ovaj film je zanimljiv, ne samo kao artefakt jedne epohe i jednog od važnih bendova koji možda nije samim umetničkim radom izborio svoj dubok uticaj na imena u rasponu od Bijelog dugmeta do Ramonesa.

* * 1/2 / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page