DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2941/2993) > >>

crippled_avenger:
Ulli Lommel pored mase raznog schlocka kog se nasnimao, imao je faze saradnje sa Fassbinderom, Warholom pa i Russ Meyerom. Ako imamo u vidu senzibilitete navedenih velikana, ništa tu nije nespojivo.

U fazi saradnje sa Warholom, snimio je dva punk filma, COCAINE COWBOYS i BLANK GENERATION.

BLANK GENERATION nosi naslov pesme Richarda Hella i glavnu ulogu igra upravo on, i to njujorškog muzičara i pesnika Billyja koji upoznaju francusku novinarku poslatu da ga snimi, i zaljubljuje se u nju.

Novinarku igra Carole Bouqet, u najboljoj formi, godinu dana pre nego što će postati Bond-devojka. Nažalost, od novotalasovskog omaža u najavi, dobili smo konfuzan film u kom možemo da gledamo Carol, slušamo Hella i Voidoidse u punoj snazi kako praše, čak vidimo i malo Warhola, ali generalno kao celina, BLANK GENERATION ne nudi mnogo.

Zapleta zapravo nema, sveden je na jedan rudimentarni i reklo bi se usput smišljeni ljubavni trougao, no kako u kadru ima jako zanimljivih elemenata, to na kraju krajeva nije ni bitno.

U ovom filmu naprosto ima šta da se vidi, hteo to Ulli Lommel ili ne.

* * / * * * *

crippled_avenger:
Will Smith je dugo pokazivao želju da radi sa Melom Gibsonom kao rediteljem, čak i pošto je pao Cancel, ali svoj melgibsonovski film snimio je sa Fuquom kao rediteljem.

Nije problem u tome što Fuqua nije Mel, već zato što ni na jednom nivou nema senzibilitet kojim bi mogao da uzdigne osetljivi materijal na viši nivo.

EMANCIPATION je film o Whipped Peteru, ikoni abolicionizma u Americi, robu čija su unakažena leđa na fotografiji postala simbol oslobođenja robova. Znači, priča je aktuelna ali osetljiva u pogledu kako se može uraditi i ideja iza ovog projekta jeste da se ne pravi neka istorijska biografska melodramska rekonstrukcija već jedna veoma "elementalna" priča o čovekovoj borbi za opstanak.

Bill Collage je napisao veoma jednostavan, sveden scenario u kom se Peter postavlja kao lik i onda kreće u bekstvo pred "lovcima" na odbegle robove i film se posle pola sata pretvori u film-potere. I u tom pogledu ovo zaista jeste pretendovao da bude APOCALYPTO našeg vremena. Problem je u tome što osim Willa Smitha koji se odlično snalazi u glavnoj ulozi i pravi neki most između stvarne ličnosti i akcionog heroja, sve ostalo u filmu je vrlo "konvencionalno", i onda to sve meni deluje prazno.

APOCALYPTO je takođe sveden ako bismo sagledavali karakterizaciju i sklop događaja ali realizacija je takva da se zauzima veoma aktivna pozicija, subjektivna, snažna, sa dosta duha u pogledu apsurdnosti pojedinih situacija. U EMANCIPATION vizura je veoma "objektivna", u nekim scenama se čak oseća kao da nema ni jasne direkcije u tome šta je ugao iz koga će se postaviti i pri početku ima nekih scena izvedenih iz nekoliko dosta uopštenih pokreta kamere, bez jasnog protagonizma u kadru ili detalja koji sugerišu neke narativne zamajce. Ostavljam mogućnost da sve ovo bolje izgleda u bioskopu sa tim širim planovima i da glumačka igra privlači pažnju gledaoca, ali na malom ekranu mnoge od tih scena deluju ispražnjeno od energije zbog te uopštenosti vizure.

A onda kad nema tog filmskog izraza, Collageov dosta sveden scenario, namerno baziran na arhetipskim situacijama i odnosima deluje takođe vrlo prazno.

Naravno, ovo je ozbiljno izveden film, sve ovo o čemu govorim jesu efekti nekih autorskih odluka na moj utisak. Moguće je da nekom drugom to deluje efektnije nego meni.

Mnogo sam očekivao od fotografije Boba Richardsona, jednog od najboljih DPjeva u istoriji filma. Nažalost, dobili smo jednu agresivno "ispranu" sliku dovedenu do crno-belog, i ponekim akcentom u boji. Ovo rešenje mi deluje kao neka aluzija na filmove o Holokaustu koji su crpili snagu iz takve fotografije, ali nažalost ovde se taj efekat nije desio, pa to rešenje deluje tako pretenciozno. Fuquini pogrešni zahtevi i agresivna rešenja u koloritu oduzela su sve atribute kojima sam se nadao od Richardsonove fotografije.

Sama realizacija i svi elementi verovatno zaslužuju * * *  ali moj utisak je nažalost bliži * *

crippled_avenger:
LUČA Ivice Vidanovića je barem u dva aspekta istorijski značajan film.

Prvo, reč je o prvom slučaju crnogorskog filma koji je rimejkovan. U izvesnom smislu, dve ekranizacije SMRTI GOSPODINA GOLUŽE Branimira Šćepanovića, pisca rodom iz Crne Gore, od kojih je prvu režirao Živko Nikolić, takođe rodom odande, na neki način mogu pretendovati na taj status ali tu ipak nije reč o rimejku filma nastalog po originalnom scenariju niti je u drugoj ekranizaciji rekonstruisn Nikolićev postupak. Stoga ako tu dilemu sklonimo s puta, da, LUČA je prvi crnogorski film koji je negde rimejkovan.

U izvornoj verziji Gojka Berkuljana zvao se ISKRA i bio je smešten u okolnosti crnogorske svakodnevice a prošli događaji su se ticali antibirokratske revolucije. Ipak, u samom političkom kontekstu, LUČA je ipak bitno konkretnija i rekao bih da je ovde reč o drugom pokušaju u kom su nedostaci originala u nekoj meri ispravljeni.

Drugo, reč je o prvom filmu koji je strimovan na servisu Apollon koji je planirao da u predstojećem periodu pusti 52 filma. Uprkos tome što su svi filmovi koje Apollon proizvodi u opticaju i za bioskope i neki se tamo prikazuju, izlazak filma pravo na striming je veoma specifična stvar i istorijski događaj.

LUČA je kompaktan krimić, misterija sa egzekucijom trilera koja je izvedena u Apollonovom minimalističkom produkcionom okviru ali bez ikakvih vidnih oskudica, osim jedne koja je veoma važna, a to je neujednačena glumačka podela. Jovo Maksić u glavnoj ulozi i Davor Janjić u svojom poslednjem pojavljivanju nisu baš uvek na istoj talasnoj dužini sa partnerima koji nisu u istoj formi, klasi i raazredu u pogledu iskustva.

U dramaturškom pogledu, LUČA ponavlja koncepciju ISKRE ali je svakako jasnija, sa preciznije odvojenim vremenima u kojima se priča odvija. Rizik da se film pretvori u salatu vremenskih tokova je izbegnut. Rešenje po kom se priča izlaže kroz scene - slike iz različitih vremena je zanimljiva, riskantna ali se rizik ovde u primarnom narativnom pogledu isplatio - film je zanimljiv i jasan.

Doduše, kada se uporedo u tri glavna vremenska toka sprovodi dramska radnja, onda nijedan nije dominantan i nijedna drama nije punokrvna, što održava misteriju na nivou ali slabi trilerski aspekt. No, kako rekoh LUČA je kompaktna i ova koncepcija uz određena ograničenja daje solidan rezultat.

U vizuelnom pogledu, Ivica Vidanović nudi jednu estetiku bližu televiziji, sa dosta pokreta kamere, dosta krupnih planova koji se smenjuju sa veoma širokim i na tom nivou grade jednu dinamiku koja se ponekad ne može stvoriti događajima u kadru, tako da na ekranu ima sasvim dovoljno pojava koje gledaoca čine zaposlenim i drže mu pažnju. Ako imamo u vidu da je film primarno pravljen za striming, ova strategija je više nego opravdana, mada takva rešenja se danas dosta koriste i u bioskopu.

Kod nas pojam "televizijskog filma" često nosi pežorativnu upotrebu, iako je ova forma praktično na izdisaju i samo par manje važnih američkih mreža je još uvek gaje, dočim u Britaniji je veoma živa i ne zaslužuje da se sagledava neozbiljno. Naprotiv.

LUČA će sigurno u mnogim situacijama upravo dobijati taj epitet "televizijskog flima" kao modela diskvalifikacije, no ona ipak jeste bioskopski film jer je imala prikazivanje na filmskim festivalima i u bioskopskim salama. Tako je vidim i ja.

U našoj tradiciji ona izlazi deset godina nakon USTANIČKE ULICE Miše Terzića ali i samo par meseci nakon TRAGA DIVLJAČI, gde sa prvim deli savremeni milje a sa drugim temu. Ko je bio zadovoljan gledajući te filmove, imaće dosta toga da nađe u LUČI. S druge strane, svi onima kojima je triler kao forma dalek, kojima krimić smešten kod nas deluje smešno i sl. neće promeniti svoje predrasude, uprkos tome što se LUČA danas ipak pojavljuje u trenutku kada je odnos prema ovom žanru izmenjen i popularnost mu je porasla.

EDGE OF DARKNESS je imao dve verzije, britansku seriju i američki film. Nema nikakve sumnje da je EDGE OF DARKNESS umnogome bio inspiracija za nastanak ISKRE, pa samim tim i LUČE, ali razlike između ove dve verzije nema. Vidanović je napravio mali apgrejd pojašnjavajući događaje i konkretizujući okolnosti, i to je manje-više sve. Nadam se da će gledaoci LUČE koji nisu gledali ISKRU potražiti i Berkuljanov film.

Ako imamo u vidu produkcione uslove, film može da zasluži i * * *  ali pošto to gledaoce ne treba da zanima, onda * * 1/2

crippled_avenger:
KRISTINA Nikole Spasića je film hibridne forme koji je posle nekoliko inostranih festivala došao pred našu publiku na Festivalu autorskog filma. Reč je o filmu sa fassbinderovskom pričom izvedenom žilnikovskom tehnikom.

Dakle, jednu melodramu, relativno jednostavnu, rudimentarnu i arhetipsku igra glavna protagonistkinja, stvarna ličnost igra sebe kao lik, dočim ostale likove igra kombinacija naturščika, stvarnih ličnosti koje igraju fikciju sebe i zaboravljenih glumaca koji su kao naturščici.

U centru filma je Kristina, seksualna radnica iz trans miljea koja je radeći taj posao uspela da finansira svoju tranziciju a potom i jedan građanski način života u kom živi u solidnim uslovima, sakuplja antikvitete i interesuje se za regresivnu psihoterapiju bez hipnoze i veru.

Dakle, ovo nije MARBLE ASS, totalna margina i socijala, naprotiv, ovo je priča o jednoj skroz socijalizovanoj osobi koja je izvršila punu tranziciju i radi na tržištu seksa. To naravno čini ovu priču veoma unikatnom jer takve ličnosti nismo puna puta sretali, ni na filmu, ni u našoj javnosti.

Film je stoga mnoogo više fokusiran na karakter i na tu melodramsku okosnicu koja se pokreće kada prođe duži ekspozicioni deo, nego na pretpostavljeni aktivizam. Štaviše, jedan od glavnih aduta filma jeste to što je određen ličnošću tj. likom a ne nekom agendom koja proizlazi iz svojstava te osobe.

Uslovno rečeno, depolitizacija života trans-osobe, a pored toga i njena puna socijalizacija iz vizure građanskih normi, može mnogo više da učini od nametljivog aktivizma jer stavlja fokus na ljude, a drugi ljudi najpre mnogu razumeti različitost onda kada je vežu za ljude a ne za ideologiju ili neku specifičnu socijalnu situaciju.

Na duže staze, ovaj film može imati veći politički i aktivistički potencijal od onih koji imaju tu primarnu funkciju.

Imajući u vidu okolnosti rada, dakle da film nije izveden sa profesionalnim glumcima, veoma je estetizovan. Rad sa naturščicima diktira manji broj pozicija kamere i mahom statične kadrove, ali izbor planova i osvetljenje direktora fotografije Igora Lazića je veoma uspeo i ovaj film nema sirovost ili tehničku nesavršenost koja je često pratila Žilnika.

Isto tako film je veoma disciplinovan u izrazu. Ova vrsta filma generalno teško uspostavlja konvenciju u kojoj komunicira sa publikom, gledalac mora da prepozna ideativnost samog sadržaja kako bi se sa njim povezao. Međutim, ovde tih teškoća nema. Ispovedni ton pojedinih deonica, sa scenama koje su dramske veoma dobro i organski funkcioniše. Konvencija se lako i brzo uspostavlja. Ne samo kroz kontinuitet Kristinine izvedbe već i kroz ritam, izražen unutar kadra kroz kadriranje i mizanscen ali i kroz montažu i veoma precizno odmerena trajanja.

U tom pogledu, pronalaženje osobe kao što je Kristina bio je krupan prvi korak, ali se autor Nikola Spasić na njemu nije zaustavio već je oko toga pažljivo izgradio jedan veoma osmišljen i koherentan film potpuno nezavisno od nje.

Naša kinematografija je u ovom formatu imala pionirsku ulogu i velike uspehe, ali ovakav film do sada ipak nije imala.

* * * / * * * *

crippled_avenger:
VOORBIJ, VOORBIJ Paula Verhoevena je jednočasovni televizijski film iz 1981. koji je ovaj velikan snimio u fazi kada je već bio afirmisan. Po scenariju svog stalnog saradnika Gerarda Soetemana, Verhoeven je snimio jedan briljantan, "mali" film o temi koja je imala snažan odjek u Evropi tog vremena.

Priča prati grupu pripadnika holandskog Pokreta otpora koji su izgubili druga u poslednjim danima rata, nacistu kome se izgubio svaki trag, ali onda ga jedan od njih slučajno ugleda kao nemačkog turistu u Amsterdamu i pokušava da okupi staru ekipu da se osveti i ispuni zavet dat na grobu palog druga.

Međutim, prošlo je 35 godina, njihovi životi su pošli raznim putevima, i samo jedan od njih pristaje da mu se pridruži u akciji, dok troje iz raznih razloga i na razne načine to izbegava. Ovo nije road movie, ali jeste film o jednom intimnom putovanju nekadašnjeg političkog aktiviste i gerilca i susretima koji ga menjaju, vodeći ga prema završnici.

Ritam filma je naizgled lagan, ali je dinamika vrlo intenzivna. Ovo nije film koji obiluje akcijom, i uprkos tome što tehnički nije kamerno ostvarenje, uglavnom se bazira na susretima dve osobe, i ne više od toga, sem u pasažnim scenama. Međutim, Verhoeven je efikasan i propulzivan u izvedbi, tako da film donosi elegičnost ove priče o osveti ali ga njome ne potapa.

Soetemanov scenario se bavi situacijom koja je fikcionalna ali je uverljiva, i ovo nije jedini film na temu susreta žrtve i dželata iz Drugog svetskog rata. Međutim, on uspeva da kombinuje priču o ljudima i društvu koji su se za 35 godina promenili, od zaveta datog na grobu, da manje-više situiranog zakoračenja u starost. Kroz staru priču, iznosi novu.

Konačno su ovi stari Verhoevenovi radovi dostupni na pristojnim kopijama a VOORBIJ, VOORBIJ je vrhunski televizijski film čiji se kvalitet prepoznaje i bez poznatog potpisa na mestu reditelja.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page