DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2961/2974) > >>

crippled_avenger:
Pablo Aragues i Marta Cabrera snimili su španski niskobudžetni horor PARA ENTRAR A VIVIR. Film je jednostavan i u veoma sveden, do tačke da se može reći da na kraju krajeva baš i ne uspeva da uradi ono što je cilj dobrog niskobudžetnog filma i da prevaziđe svoja finansijska ograničenja. Ali, na tom putu je dosta zabavan i mislim da itekako može imati smisla na malom ekranu.

Priča prati mladi par koji za relativno povoljnu kiriju uspeva da se useli u veoma lepu kuću koja ima čudnu prošlost u kojoj se pominju i masoni i odbegli nacisti ali i nestali stanari. U jednom trenutku kuća krene da im ispunjava želje i oni se isprva dobro zabavljaju s tim, ali kasnije kuća kreće i da im preti.

Film nikada ne postaje zaista strašan, ili uzbudljiv, ali je relaksiran i povremeno duhovit i kao mahom duo drama sa par scena s nekim “gostima” ipak funkcioniše što nije lako postići.

U završnici, Aragues i Cabrera kreću da izgrade i nešto više, i to je okej, ali nedovoljno da bi izdiglo film iznad nekog prijatnog maloekranskog nivoa.

* * / * * * *

crippled_avenger:
Patxi Amezcua ima dosta veliku amplitudu u svom nedavnom filmskom i televizijskom radu. Od produktivnog scenariste i reditelja još uvek nije postao pouzdan autor. INFIESTO je njegov film o serijskom ubici smešten u period pandemije, kom ponajviše pomažu fotografija Josua Inchausteguija i Iria Del Rio kao zamenica Vicky Luengo u ulozi mlade inspektorke sa iskusnim partnerom kog sa elanom TV detektiva u osmoj sezoni neke serije igra Isak Ferriz.

Sve ostalo je pre svega na nivou priče manje-više kao jednoipočasovni TV film o već uspostavljenim likovima detektiva u poteri za serijskim ubicom, gde njih poznajemo već nekoliko sezona a ni ubica nam nije sasvim nepoznat.

Karakterizacija zaista podseća na neku televizijsku seriju čiji se početak odigrao davnih dana. Pandemija kovida igra čudnu ulogu. Film se dešava u njenim prvim danima a znamo da su Italija i Španija tada bile pod najvećim udarom, da su bolnice bile prepune a ljudi umirali po hodnicima, i to se u ovom filmu ne samo ne oseća, nego glavni junaci u kolima i zatvorenim prostorima ne nose maske i uopšte maske se nose veoma selektivno, onako kako odgovara autorima. Sama pandemija ima vrlo malo, gotovo nikakvu ulogu u priči, naime ona je trigerovala ubicu da pomisli da je kraj sveta i da počne sa ubistvima.

Zašto je na njoj Amezcua toliko insistirao a onda ispao smešan sa junacima koji ne nose maske da bismo - jelte - mogli da ih prepoznamo, ostaje enigma. Njegov opus jeste neujednačen ali nije glup.

Josu Inchaustegui je vrhunski snimatelj i on čini da film jako dobro izgleda. Priča je izložena sa dozom pitkosti i solidnog tempa. Iria Del Rio se trudi više nego ostali, i ako sagledamo ponudu na Netflixu, čovek može da prođe i gore nego sa ovim filmom. Pa ipak, može da prođe i bitno bolje.

* * / * * * *

crippled_avenger:
Kad sam video da Ryuhei Kitamura ima novi film, iskreno, prvo sam morao da odem na IMDB i podsetim se zašto je on beše nešto bitan lik. Onda sam se setio da sam gledao njegov AZUMI i da mi je to bilo dobro, da sam gledao VERSUS koji nije i da je onda otišao da po Americi snima filmove koji su skroz neupečatljivi, i da sam neke od njih možda gledao i zaboravio a možda i nisam.

Malo koji reditelj mi je u toj meri otišao u zaborav da mu pamtim ime a ne mogu da se setim šta je radio. Godine čine svoje, ali i film kao THE PRICE WE PAY objašnjava zašto stvari tako stoje. Naime, ovaj film je jedna zaista bedna exploitation storija u kojoj su skupljeni nekad respektabilni glumci spremni na sve i Vernon Wells kao stara žanrovska ikona.

Stephen Dorff i Emile Hirsch igraju pljačkaše. Posle filma MOTEL LIFE gde su igrali zajedno, ovo je ozbiljan pad s konja na magarca.

Oni, u maniru FROM DUSK TILL DAWN posle poluuspešne pljačke zalagaonice odlaze da se sakriju u jednu kuću a u njoj se ispostavi da žive ludi ljudi mnogo opasniji od njih koji su naoružani. I film iz krimića prerasta u horor, što je nekada možda bilo preokret ali sada je definitivno postalo kliše. Ruku na srce, ni preokret iz krimića u horor nije baš dosledno sproveden jer je teaser scena na početku zapravo horor, tako da čak ni to nije dobro izvedeno.

Ono što gledamo je jedan skromno urađen, nemaštovit torture porn a pomalo i splatter, jedno u suštini veliko ništa, koje bismo mogli porediti sa raznim filmovima od pre, da to već nije toliko zamorno.

Dorff i Hirsch su sjajni glumci, i oni sve vreme uspevaju da održe jedan tonus i utisak kao da su koliko-toliko uključeni u dešavanja, ali na kraju krajeva, posle MOTEL LIFE, trebalo je da se sastanu u nečem mnogo boljem od ovoga.

Kitamurin interes da snima ovako nešto je tek misteriozan. Naime, dok su Dorff i Hirsch česti gosti kod Furle u Portoriku, i rade razno đubre za velike pare i malo utrošenog vremena, on u ovome svakako ne može imati bilo kakvu relevantnu dobit, čak i finansijsku, ako imamo u vidu da uporedo radi i u Japanu, dakle nije mu ovo isključiva karijera.

U svakom slučaju, Kitamura je na dobrom putu da od jednog pionira japanskog žanrovskog buđenja s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, postane zapamćen kao neupečatljiv potpisnik bezvrednih američkih DTV horora.

crippled_avenger:
VENUS Jaumea Balaguera je njegov najslabiji film koji sam do sada gledao, slabiji čak i od onih privh koji su meni bili slabi, ali kod nekoga su imali neku prođu. Čak imali i neku podršku, i započeli mu karijeru. VENUS je međutim slab na način koji mi sugeriše da ovo nikome ne može biti dobar film i da ga neko može istaći.

Ovo je spoj neke veoma skromne i nemaštovite kriminalističke priče i okultnog horora u kojoj na kraju nije jasno šta je osnov cele postavke, ko su i na koji način protagonisti. Moram priznati da su slabi Balaguerovi filmovi ipak odisali nekim prestižnim detaljima, barem znacima da je reč o bogatoj produkciji, i da je on neki važan reditelj. Sada ni toga nema. Ovo deluje kao neka skromna španska opskurnost za koju je i Netflix predobar. Tim pre je jedino Sonyjev logo na špici nešto što deluje kao trag ozbiljnog filma.

crippled_avenger:
Lea Mysius snimila je veoma zanimljiv film LES CINQ DIABLES koji izmiče jednostavnim žanrovskim definicijama, ali možemo reći da se radi o melodrami sa jakim elementima fantastike.

Film govori o devojčici koja posle dolaska svoje tetke, počinje da ima mistična iskustva, trigerovana njenim izoštrenim i neobičnim čulom mirisa, I devojčica se upoznaje sa prošlim događajima koji u sadašnjosti koji progone njenu porodicu i čine je skoro izopštenom.

Lea Mysius i snimatelj Paul Guilhaume su pisali scenario, a on je i snimao. I film zaista izuzetno dobro izgleda, veoma je atmosferičan i estetizovan i sveukupno je vešto izveden, nudeći razna čitanja u pogledu žanra kroz način realizacije. Naime, melodrama je ozbiljno izvedena ali vizuelna artikulacija odlazi u neka veoma upečatljiva rešenja u pogledu fantastike.

Adele Exarchopoulos igra glavnu ulogu i odlična je u oba vremenska toka i u oba se veruje, ostatak podele je izvanredan kao i devojčica koja je veoma ekspresivna i vešto vođena od strane rediteljke. Glumci svakako čine centar filma i omogućuju mu da gledaoci kroz vezivanje za likove prevaziđu tu žanrovsku ambivalentnost koja se gradi i karakteriše film.

LES CINQ DAIBLES nije film koji će svakome biti podjednako efektan. Ključ je u vezivanju gledaoca za glavne likove. Koliko to uspe, toliko će se uživati u filmu.

* * * / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page