DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2975/3011) > >>

crippled_avenger:
Jalmari Helander u svom trećem celovečernjem filmu dodatno ojačavu poziciju velikana savremene neameričke festivalske kinematografije, u domenu žanrovske tzv. midnight madness ponude. Posle relativno lakog dolaska do Bessonove produkcije sa angloameričkim glumcima BIG GAME, posle izuzetnog uspeha RARE EXPORTSa koji je uostalom Europa Corp hajpovala još u kratkoj formi, Helander je ipak napravio korak nazad vrativši se u Finsku.
Međutim, SISU će na kraju imati izuzetno internacionalno eksponiranje posle uspešne premijere na festivalu u Torontu koji je već poznata Helanderova lansirna tačka za nove igrenjake.
Ovde je reč o tarantinovskom ratnom vesternu smešten u završnicu Drugog svetskog rata kada su Finci okrenuli leđa Nemcima i spremali se za tranziciju bez okupacije i proces "finlandizacije".
Nacisti napuštaju Finsku, pale sve pred sobom ali onda bez nekog razloga požele da otmu delove zlatne žile od jednog usamljenog rudara. Ispostavi se da su smrtno pogrešili i da je on nemilosrdni finski komandos koji je ubio preko trista Sovjeta tokom Zimskog rata.
SISU znači nešto neprevodivo, ali slično kao recimo DIE HARD.
Dešavanja u ovom filmu su na liniji MAD MAXa i raznih drugih filmova o poteri velike opasne motorizovane bande za pojedincem, i najveći problem filma i leži u tome što mu manjka interakcije među likovima. Jorma Tommila igra glavnog junaka koji progovori tek na kraju, i to osigurava njegovom junaku maksimalnu ikoničnost. Ironija je htela da Aksel Hennie iz antifašističkog norveškog naroda igra glavnog nacistu, veoma efektno, međutim nažalost on i Tommila nemaju supstancijalni konflikt kao glumci u kadru. Njihov sukob se apriori postavi i onda traje. Tako se Helander lišava onoga što je najviše karakterisalo njegova prva dva filma a to je humor koji proističe iz odnosa među likovima i njihovih dinamika moći.
U prvom planu je mehanika potere i borbe, ubijanja i preživljavanja, i tu SISU postaje briljantan film. Sa prenaglašenošću Tarantina ali i naslova kao što je recimo SHADOW IN THE CLOUD, koji je možda najbolja referenca jer obnavlja taj stripovski odnos prema Drugom svetskom ratu, ovde imamo bespoštedno krvoproliće, sa dosta crnog humora i kreativnosti, ima scena kakve nisam do sada video, a ima i scena koje sam video ali nikada u ovom kvantitetu. Helander tu pokazuje da je i dalje duhovit, samo to ne plasira među junake i u njihove odnose.
Briljantnost tog akciona dela je nesporna i čini SISU filmom koji ljubitelji žanra naprosto moraju da pogledaju jer teško da će uskoro sresti ovako nešto. Ali, isto tako, ostavio mi je jednu dozu hladnoće sličnu FURY ROADu zbog tog ljudskog faktora - s tim što smo tamo ipak imali Charlize da sama od sebe nešto stvori u kadru. Ovde to nemamo jer Jorma Tommila igra tipičan primer čoveka koji je akcioni junak iako nužno ne izgleda tako niti je toga željan.
Dakle, to nisu greške, to su svesne odluke i to sve funkcioniše onako kako je zamišljeno.
Kada završna akcija krene, teško je ne setiti se ponajpre FURY ROADa i SHADOW IN THE CLOUD, kao što je ranije teško ne pomislili pomalo na ono malo što je dobro u INGLOURIOUS BASTERDS ili recimo THE HUNTING PARTY.
Međutim, sve ove reference su naravno tu pre svega da dočaraju šta je SISU ali isto tako i da ne zaboravimo kako se Helanderov rad hrani postojećim filmovima.
SISU je uspeo film a po reakcijama možemo reći i da je uspešan. Helander je stvarno veliki uzor po tome na koji je način uspeo da integriše holivudske žanrovske obrasce u finski milje. Ipak, paradoksalno, ovaj film mu je u tom pogledu najapstraktniji, verovatno zbog panervopskog kapaciteta nacizma kao takvog ali i zbog svedenosti priče i ideje da se vodi arhetipima i stereotipima.
Ovaj film je shot for shot mogao biti snimljen bilo gde, pa i u Americi.
* * * / * * * *

crippled_avenger:
Tomas Alfredson je posle SNOWMANa kao teškog promašaja ako se uzmu u obzir očekivanja i rezultati, otišao u Švedsku i snimio SE UPP FOR JONSSONLIGAN, još jedan film u dansko-švedskom serijalu komedija za celu porodicu o "lopovskoj" porodici Jonsson.

Naravno, ovo nije u najčistijem smislu populistička komedija jer JONSSONLIGAN ima reputaciju kao multimedijska franšiza i smatra se značajnim delom skandinavske kulture. Otud, Alfredson ima sličnu situaciju kao Harlin koji je snimio treći deo gross out serijala tokom svog povratka u domovinu, ali ipak on uvek miže da kaže da snima nešto što je deo tradicije.

Pritom, Alfredson je ako se setimo krenuo baš sa porodičnim filmovima, i edgy komedijom. Dakle, on je krenuo sa nečim drugačijim od onoga sa čime je postigao uspeh. Na neki način, veoma je moguće da je on zapravo možda išao putem svog brata Daniela koji je rutiner koji nikada nije dostigao status autora, ali mu se onda desio uspeh i snimio je za redom dva izuzetna filma. Onda je onaj koji je profilisan za najveći mogući blokbaster bio žestok promašaj i zvezda mu je neprirodno brzo potamnela.

Ipak, povratak u Švedsku na populistički film je radikalna odluka. No, kažem ovo je projekat sa reputacijom u izvesnom pogledu i može se nekako legitimisati.

Nažalost, film je snimio reditelj koji je izgubio sluh za ovu vrstu populizma. Alfredson je ovo izveo tehnički kompetentno, nije mu solidan budžet dat ulazud, ali ono što ovom filmu pre svega treba a to su šarmantni likovi, humorističke situacije i vesela atmosfera, naprosto ne uspeva da proizvede.

Ono što dobijamo je skupa telesina jednog blokbastera u pokušaju gde se ono "najtaninije" koje često uzimamo zdravo za gotovo nije desilo, u kom je tehnička pedantnost data umesto duha.

* 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
DANICA je drugi Apollonov film nastao u produkciji Radoša Bajića i u izvesnom smislu prati istu mustru kao i SVILEN KONAC, dakle gradska devojka nalazi ljubav na selu (iako je u KONCU tehnički to ipak momak sa sela koji nalazi ljubav u gradu).

Od filmova koji su do sada prikazani iz Apollonove ponude, ovaj ima najbolju glumačku podelu čiju okosnicu čine dobri glumci, dokazani profesionalci pa zašto ne reći i zvezde.

Jelisaveta Orašanin (sada Teodosić) igra beogradsku učiteljicu koja posle bolnog raskida napušta grad i odlazi u staru porodičnu kuću na selo, da se oporavi, i tamo upoznaje grupu svojih vršnjaka, mladih ljudi na granici sredovečnosti koji su svi sami i bez ljubavnih veza, jednim delom jer se znaju ceo život i ne mogu da zasnuju neki drugačiji odnos.

Međutim, ta usamljenost na selu nije prikazana kao učmalost već kao jedna nesrećna situacija kojoj likovi prilaze sa dozom vedrine i ona krasi čitav film.

Scenario Jelene Ilić je bogatiji od predloška koji je radio Romanov u istom produkcionom aranžmanu u SVILENOM KONCU ali mogao je biti još raskošniji i još više razraditi neke odnose, naročito odnos sa bivšim momkom koji nam nikada ne deluje dovoljno bitno u životu glavne junakinje.

No, glumci uspevaju da iznesu ovaj sadržaj, ovakav kakav je. U pojedinim deonicama ima nesigurnosti. Jelisaveta Orašanin je odlična u bitnim momentima ali su joj u pojedinim deonicama nametnute neke suvišne slepstik radnje koje nekako više priliče komedijama u kojima igra Sarah Jessica Parker, i iskreno nisu baš dobre. Međutim, kada treba ozbiljno igrati lik, ona to radi na nivou a isto važi i za Radovana Vukovića i za Aleksandru Tomić koja na neki način i "krade slavu" u svojoj sporednoj ali upečatljivoj ulozi.

DANICA je romantična komedija u kojoj zapravo kod nas nema onoliko rutine koliko se misli. I naslovi ovog žanra koji nisu angloamerički umeju da budu klimaviji nego što bi se očekivalo. Stanimirović u tom smislu radi pionirski poduhvat, u periodu kad je dobra volja svakako veća od znanja unutar žanra.

Ne možemo reći da je sasvim ponovio hemiju junakinja iz svoje veoma dobre ali nedovoljno prepoznate serije PREŽIVETI BEOGRAD ali ovde je minutaža kraća i prostor je manji, međutim jeste ostvario delo u kom se - u najboljem pogledu - nameće kao naslednik najboljih radova Miše Vukobratovića.

Stanimirović sasvim sigurno ima i strane uzore, nadam se da će u sledećem filmu uspeti da dosegne i njih.

* * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
ROBOTS je film koji dolazi sa prvoklasim autorskim pedigreom. Režirali su ga Casper Christensen i Anthony Hines. Christensen je danski reditelj poznat po serijalu KLOVN a Ant Hines je redovni scenarista Sache Barona Cohena.

U glavnim ulogama su Jack Whitehall i Shailene Woodley, i to je odličan spoj. Whitehall je briljantan komičar koji je zreo za veliki filmski proboj a Shailene Woodley je generalno veoma talentovana glumica koja se snalazi u svim žanrovima.

Međutim, Christensen i Hines su prilično konvencionalni u postupku. Za nekoga ko je radio dansku awkward komediju i čoveka koji sa najvećim edgelordom savremene filmske komedije snima veoma radikalne filmove, ovo što pruža ROBOTS je krajnje običan, u svakom pogledu linearan film koji ni u narativnoj tehnici ni u konstrukciji komedije ne nudi inovacije, a da pritom nije sad urnebesan i na nekom "običnom" nivou.

Whitehall je odličan komičar i on sam po sebi uspeva da energetski drži svoj lik u komičnom tonusu i kad ima i kad nema materijala. Jedan od razloga za to je što mu je lik već generalno baziran na personi koju je ranije izgradio na televiziji. Shailene Woodley takođe uspeva da drži svoj lik na nivou, tako da na kraju ROBOTS deluje bolje i konsekventnije nego što u stvari jeste.

Christensen i Hines su bazirali scenario na SF priči klasika žanra Roberta Sheckleya i ta osnovna premisa o ljudima koji imaju svoje kopije-androide nije nimalo nepoznata ni u žanrovskoj literaturi niti na filmu. Međutim, Christensen i Hines ovu premisu ne koriste onoliko koliko su mogli. Sheckley više nije živ, ali eto barem je dobio jednu neobičnu ekranizaciju. Ne verujem da ikada očekivao da će po njegovoj prozi nastati romcom u režiji dva velikana komedije.

Nažalost, Christensen i Hines se ovde nisu našli. Stoga ROBOTS nije čak ni na nivou zbiru svojih elemenara. Ali Whitehall i Woodley su dovoljno dobri da se film može pogledati bez većih smetnji.

* * / * * * *

crippled_avenger:
PRiZVAN I POZVAN Luke Papića i Srđe Vuča, sasvim zasluženo je osvojio nagradu publike na ovogodišnjem Beldocsu.

Reč je o filmu koji je pitak i populistički, sastavljen je od superbizarne arhive i superbizarnog sada snimljenog materijala, a govori o marginalnim, onim sporednim kandidatima na prvim višestranačkim izborima 1990. Njih jukstapozicionira sa onim koji je bio dominantan i ozbiljan - to je Slobodan Milošević, prate sve to naravno i groteskom njegovog imaginarijuma a nagoveštava i dalje rezultate njegove radne biografije. Ono što je međutim ključ jesu ovi marginalci, neki i dalje poznati u medijima, neki potpuno zaboravljeni i utonuli u opskurnost.

Autori filma su mladi ljudi i oni nisu sve ovo doživeli. Ja se kao dete jako dobro sećam nekih od protagonista ovog filma, i u ovome što je danas groteska prepoznajem vreme kada je to bilo negde na obodima našeg mejnstrima, što je samim tim činilo nekolicinu mejnstrim političara praktično jedinom opcijom na izborima.

Kada jedan od njih kaže da je Milošević od izbora pravio sprdačinu i da je to bio istinski prostor slobode a onda daje recept za spidbol sa makedonskim metadonom i kokainom, možemo otprilike da sumiramo gde smo danas i odakle smo krenuli.

Arhivski snimci nude priliku za montažne intervencije, a Vučo i Papić ih ne propuštaju i prave jednu deliričnu celinu.

PRIZVAN I POZVAN se bavi periodom koji je dosta elaboriran kod nas, ali pronalaze jedan novi nivo opskurnosti kojim se do sada niko nije bavio a koji je veoma relevantan jer taj politički frikšou i dalje jeste deo naše kompetitivne despotije u kojoj i dalje uprkos nedemokratskom karakteru vlasti i dalje postoje izbori kao značajna predstava koja svaki put iznedri jedan asortiman novih frikova.

* * * / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page