DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (3012/3037) > >>

crippled_avenger:
Michael i Danny Philippou snimili su australijski horor TALK TO ME koji je postigao izuzetan uspeh. I to je sasvim zasluženo. Reč je o vrlo solidnom filmu, uspešno realizovanom, spremnom da u dovoljnoj meri osveži neke formate horor filma a da opet u dovoljnoj meri ostane old school.

Film govori o grupi klinaca koji su se okrenuli okultnim igrama koje im služe kao supstitucija za drogiranje, vršeći neke kratke posednutosti kao narko tripove. Međutim, kada se otme kontroli kreće vrlo uzbudljiv obračun sa moćnim onostranim entitetom.

Michael i Danny Philippou rade sve to sa old school visceralnošću i film je dinamičan iako nije zapravo ni toliko inovativan ni toliko svež. Ali ipak, u oskudici kvalitetnog horora, našao je svoj prostor i popunio ga.

* * * / * * * *

crippled_avenger:
JINGI NO HAKABA je priča o tome kako je Rikio Ishikawa, autodestruktivni jakuza iz četrdesetih i pedesetih inaugurisao pojmove "časti" i "ljudskosti" koji će kasnije biti zaštitni znak čak dva serijala jakuza filmova Kinjija Fukasakua.

Rikio Ishikawa je bio inteligentan ali veoma nasilan i veoma poročan jakuza koji se kretao po obodima delatnosti moćnih porodica. Svoje sukobe sa protivnicima, neistomišljenicima i sitnim dušama iz svega podzemlja vodio je uporedo sa svojim turbulentnim ličnim životom koji je delio sa svojom podjednako problematičnom partnerkom.

Ovo je u osnovi klasična priča o usponu i padu jednog gangstera, s tim što uspon nije naročito veliki a padovi su brojni. Na kraju je Rikio zapamćen kao časni jakuza erodirao od droge i duboko ogrezao ne samo u svaki porok već su mu poroci ušli u svaku poru bića i postojanja.

Ovaj film iz 1975. donosi ne samo pseudo-dokumentarne intervencije već u svom atipično dugom uvodu i neke zaista dokumentarne snimke Rikiovih savremenika koji opisuju njegovu predistoriju pre događaja iz filma. Kada priča počne, ovo je kanonski Fukasaku.

U reprizi mi je film na bitno boljoj kopiji delovao uspelije nego inicijalno jer mi je melodrama za Ishikawinom partnerkom postala narativno jasnija. Iako Reiko Ike znam iz pinko filmova Norifumi Suzukija pa sam i ranije umeo da je prepoznam, na prvo gledanje pre XY godina nisam razumeo šta se dešava čisto narativno. Sada sam to bolje ispratio i popravilo mi je generalni utisak filma.

JINGI NO HAKABA je svakako Fukasakuov kanon. Ako treba iz tog perioda da pogledate jedan film, ne bih rekao da je to nužno ovaj, ali nije greška ni ako jeste.

* * * / * * * *

crippled_avenger:
Poznato je da Agatha Christie nije volela televiziju posle jedne neuspele ekranizacije i da je ta njena averzija prevaziđena tek kad je umrla i kad je ćerka počela da prodaje prava i šakom i kapom.
Jedna od prvih ambicioznih ekranizacija za ITV bio je roman WHY DIDN'T THEY ASK EVANS koja je izašla u tročasovnoj formi.
Kasnije je ovaj roman više puta ekranizovan, jednom kao deo univerzuma Miss Marple kojom prilikom je i preseljen iz tridesetih u pedesete.
Hugh Laurie je adaptirao i režirao novu ekranizaciju.
Stephen Fry i Hugh Laurie su bili veoma uspešan komičarski duo, zajedno su radili i seriju JEEVES AND WOOSTER po komičnoj prozi P.G. Woodhousea koja je vrcala od starinskog humora koji su oni donosili pred savremenu publiku.
Hugh Laurie je potom napravio neuporedivo uspešniju glumačku karijeru ali je pokušao da bude i književnik i scenarista i reditelj, no u tim oblastima je daleko iza Frya koji iza sebe uostalom ima i punokrvno bioskopsko remek-delo BRIGHT YOUNG THINGS.
Laurie nije ni blizu toga, nikad bio pa nije ni ovog puta u trodelnoj seriji po romanu WHY DIDNT THEY ASK EVANS.
Okupio je sjajne glumce kao što su Will Poulter i Lucy Boynton i oni su izuzetno harizmatični kao obični ljudi uvučeni u slučaj sumnjivog samoubistva, ali Laurie ne uspeva da prevaziđe problem koji se vuče još iz knjige a to je da su oni naprosto previše nevešti čak i za standarde književnih detektiva-amatera. Harizma glumaca i šarm likova ponekad ne mogu da pokriju to da su njih dvoje u ovoj misteriji gotovo suvišni i da slabo koriste svoj protagonizam.
Slično važi i za misteriju koja je kod Agathe Christie uvek ključni element ali sa takvim detektivima, na kraju ona postaje proizvoljna jer zločin se desio i onda eto neko iz tog kruga jeste počinilac. Nemamo realno čime da budemo iznenađeni jer se u istragu nismo ni investirali.
Dakle, na dva fundamentalna nivoa - na planu detektiva i na planu misterije, ova serija ne funkcioniše, ali opet sa dva takva glumca u glavnim rolama, ovo je land grab i Laurie šarmantno izlaže epohu. Tako je na kraju ovo ipak zanimljivo da se vidi, samo nije naročito sadržajno.

crippled_avenger:
Da je Pauline Kael živa, i da pogleda film MUZZLE Johna Stalberga, verovatno bi ponovo umrla.
Doduše, da je živa, ne bi ga verovatno gledala jer bi se fokusirala na velike studio naslove i prestiž produkcije koje pretenduju na nagrade, a MUZZLE je film koji istog dana izlazi reda radi u bioskope i odmah na kućne formate.
Uprkos tome što nema mnogo argumenata da ga ne smatramo DTV naslovom, MUZZLE ima puno atributa koji bi ga učinili bioskopskim filmom sedamdesetih, pa i osamdesetih.
Filmovi o odnosu službenih lica i pasa su dosta prisutni u holivudu, ne samo u hitovima kakvi su bili TURNER & HOOCH ili K-9 već i u novijim naslovima kao što su DOG i MEGAN LEAVEY. I od zabavnih sidekickova likovima policajaca postali su im terapeutski partneri i podnosioci trauma vojnika iz raznih savremenih ratova u kojima psi imaju veliku ulogu u detekciji podmetnutih eksplozivnih sredstava.
U tom smislu, manje verziranom gledaocu MUZZLE može delovati kao veoma originalan film ali zapravo pravi mešavinu detektivske priče o policajcu i njegovom partneru koji je sticajem okolnosti pas i priče o posttraumatskom poremećaju koji se u ovom slučaju odnosi i na policajca i na psa.
Ovaj film je zanimljiv po tome što u svom centru ima dva karaktera, policajca kog igra Aaron Eckhart i psa i njihovi likovi imaju character arc i borbu sa traumom da bi se vratili u svet "normalnih" odnosno da povrate sposobnost da rade i vole.
Eckhartov lik je bivši marinac, već traumatizovan ratom, jedan od onih hardkor nezadovoljnih ljudi koji ide okolo i uprkos tome što profesionalno radi posao remeti socijalnu ekologiju svojim cinizmom i ogorčenošću. Kada mu pogine pas na zadatku, otkrivamo da ga je on percipirao kao osobu, kao biće sebi ravno, o psu govori kao o čoveku, i biva poslat na terapiju. Progonjen sećanjima na situaciju kada mu je pas ubijen, on kreće putem osvete ne bi li pronašao bandu koja je odgovorna za smrt psa. Da bi to postigao vraća se na posao i bira sebi novog psa, traumatizovanu kučku koja je preživela nešto strašno i koja takođe ima svoje demone kao i on.
Film u suštini ima dva karaktera a svi oko njih su manje-više vešto izvedeni tipski likovi koji se uklapaju u jednu pesimističku sliku sveta.
Istovremeno, uprkos tome što ovaj film nije išao za Daily Wire već u klasičnu distribuciju, u njemu ima dosta pečata producenta koji ga potpisuje a to je Dallas Sonnier.
Ovo je film smešten u sličan urbani pakao kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 ili DRAGGED ACROSS CONCRETE, sa kineskim sintetičkim drogama koje unose meksički karteli, policijom koja je obezglavljena političkim pritiscima i živi samo jedan mali korak iznad gradske sirotinje koja baulja drogirana i bez krova nad glavom.
Stalberg nije imao ni uslove ni ambicije kao Zahler čiji su filmovi po obimu veći i nastaju bez obaziranja na konvencije o trajanju i zahtevima publike, a i skuplji. Međutim, u Stalbergovom filmu od sat i po i sa skromnim budžetom, zapravo ništa ne fali već to baš doprinosi sirovosti.
Lokacije su izvanredno izabrane. Aaron Eckhart je raspoložen da ne izgleda kao filmska zvezda ali donosi sve atribute filmske zvezde kada treba i fino se uklapa sa jednom skoro po naturalističkom podelom u ostalim ulogama gde se ističu Stephen Lang i Nick Searcy, takođe ikona američkog desnog filma.
Enigmatični lik glavnog negativca ili negativke je možda jedina instanca gde se zbog te rodne ambivalencije, i to u samo jednoj sceni, možda malo nagazilo u pravcu neuverljivosti a zarad agende, ali i to se može podneti jer je delom prenaglašeno a delom ipak kriptično i dosta uklopljeno u ideološki svetonazor filma.
Bez premijere u Veneciji i festivalske infrastrukture, MUZZLE je krenuo sa reputacijom manjom od Zahlerovih uspeha, tako da će tek izlaskom na teren izboriti svoje mesto.

* * * / * * * *

Meho Krljic:
Oh, meni deluje da je ovo legitimno da se gleda.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page