Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 157757 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1050 on: 07-05-2022, 14:36:04 »
U nedelji u kojoj nam je predsednik najavio najteža iskušenja u novijoj istoriji, kako za njega, tako i za nas koji ipak samo postojimo da bismo njega slavili, a Evropi je, dodatno, najavio najtežu zimu u poslednjih sedam decenija a mi do LETA imamo još mesec i po dana, izašlo je i dosta dobrog metala. Pa poslušajmo:

Blek metal za početak. Nemački Arioch su osnovani negde krajem prve decenije ovog veka ali su prvi album snimili tek sada. No, nekada zaista vredi pustiti da stvari sazru jer je  Hallowed Be Thy Trigrammaton vrlo ubedljiv debi, sa kvalitetnim blackened death zvukom i svirkom koja je primereno agresivna a opet višedimenziona i spakovana  u pametno aranžirane kompozicije. Ono što je u prvom planu je svakako naglašeni satanizam ovog benda, i Arioch su dah svežine u modernom blek metal pejsažu koji se, čini mi se, u proseku više bavi nekim samorefleksijama i istraživanjem emotivnog života nego, jelte, slavljenjem Sotone i besnom, pržačkom svirkom. Dobro, EKSTREMNO generalizujem ovde, ali Arioch uspevaju da imaju taj klasični agresivni i satanistički pristup žanru a da ne zvuče kao imitacija 2nd Wave bendova već da imaju orginalan, snažan zvuk. Sjajna ploča:

https://ariochcovenant.bandcamp.com/album/hallowed-be-thy-trigrammaton

Vojvođanski jednočlani projekat Ljuska, jedan u nizu za prolifičnog muzičara koji se krije iza imena Sifr Shraddha, sa drugim albumom, Thanatanamnesis nudi dosta hermetičan, ali zapravo ubedljivo ličan i meditativan blek metal. Drugi projekti ovog muzičara su već pokazali naklonost ka shoegaze/ blackgaze formatima, ali Ljuska, čini mi se, uspeva da ubedljivo odvuče muziku natrag prema „klasičnijem“ blek metalu, čuvajući tu „gaze“ emotivnost u dovoljnoj meri. Sifr Shraddha ima dobre teme i zanimljive kompozicije i mada zvuk ume da bude malo agresivan i prepucan, ovo je ploča koja zaista pre svega poziva na kontemplaciju, ali ne štedi ni na rifovima. Zadovoljan sam:

https://ljuska.bandcamp.com/album/thanatanamnesis

Evo nam i novog albuma za švajcarski Aara. Bend se do sada već pokazao kvalitetnim izdanjima koja su spajala emotivnost i hermetičnost pa je i četvrti album, Triade II: Hemera izrazito siguran i nudi četrdesetak minuta jake, energične svirke ali i te setne, melanholične atmosfere koja karakteriše savremeni black metal. Aara se od kolega izdvajaju jednim zaista dobrim izvođenjem, koje pesmama daje karakter i život i mada je i dobra produkcija tu zaslužna, muzičari mogu da kažu da su obavili izvrstan posao, oživljavajući ove kompozicije na najbolji način. Album izlazi tek trinaestog ali se već sluša na JuTjubu:

https://aara.bandcamp.com/album/triade-ii-hemera
https://youtu.be/1k44vjDI9vA

Sepulchral Rift su iz švedske ali njihov debi album, Void Sorcery ne zvuči tipično švedski. Ovo je mračan, kavernozan black-death metal sa niskim štimom i ekstremno teškim zvukom gitara – što jeste u švedskom death metal maniru – te naglašeno hermetičnim svetonazorom. I mora se reći, efektno je to. Album ima šest pesama, tehnički gledano, ali dosta tu ima introdukcija i interludija koji od njega prave jednu celinu samo razdeljenu na različite delove. Veoma atmosferično, na momente sa naglašenim mračnim melodijama, pa onda aranžirano u dugačke komade od po deset i petnaest minuta, ovde se radi o kvalitetnom, originalnom i intrigantnom materijalu koji valja pažljivo slušati:

https://sepulchralrift.bandcamp.com/album/void-sorcery

Turci WoeDen zvuče lepo na svom drugom albumu, Deity of Revival. Iako se radi o savremenom black metal bendu, dakle, bez mazanja po licima i sa potragom za melodijom u muzici, pričamo o materijalu koji je energičan i surov, sa brzim pesmama, žustrom svirkom i tematikom koja deluje ugodno satanistički. WoeDen hvataju finu ravnotežu između blek metal teatralnosti i propisne, znojave svirke, sa zanimljivim korišćenjem klin vokala u nekim momentima da se muzici podari malo slojevitosti i, generalno, bend ima efektne, uspele ideje ovde. Bilo mi je zadovoljstvo da ovo poslušam:

https://woeden.bandcamp.com/album/deity-of-revival

Vrlo lepo zvuči i novi album nizozemsko-finskih Iku-Turso nazvan Into Dawnless Realms, nudeći old school pompu i jedan epski zvuk koji se ne ovaploćuje u prekomplikovanim aranžmanima već u ledenim, ubedljivim melodičnim temama i jednoj posvećenoj, srčanoj svirci. Iku-Turso zvuče kao da su ispali iz devedesetih sa svojim obilatim korišćenjem sintisajzera na ovoj ploči, ali to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji, gde divljačko krljanje dobija jednu patinu teatra i otmenosti na ime ovih harmonskih dodataka. Baš dobro:

https://iku-turso.bandcamp.com/album/into-dawnless-realms
https://korpituli.bandcamp.com/album/into-dawnless-realms

Kanadski Vital Spirit spadaju u one bendove koji se inspirišu tradicionalnim, urođeničkim, jelte, folklorom za svoju muziku, ali debi album, Still as the Night, Cold as the Wind im je prilično strejt blek metal živahne, tvrde svirke i jednostavnih aranžmana. Bend se svakako trudi da u svaku pesmu ubaci razne teme i ideje, ali ovo je zapravo zabavno primitivno aranžirano i ta neka pankerska dispozicija meni prija:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/still-as-the-night-cold-as-the-wind

EP Sacraments of Pestilence kalifornijskog sastava Carrion Bloom je SATANSKI preglasno masterovan, a što je valjda adekvatno s obzirom na black metal orijentaciju benda, no, morao sam ga utišati da bih ikako preživeo. Ali kad se utiša na dovoljnu meru, ovo je šarmantan materijal pankerskog, sirovog ali zapravo ne primitivnog ili makar ne tehnički nekompetentnog blek metala. Carrion Bloom imaju šmeka i muzika im uprkos nominalno jednostavnim formama zvuči ozbiljno i usmereno, štaviše i proživljeno. Vrlo prijatno:

https://carrionbloom.bandcamp.com/album/sacraments-of-pestilence

Korektan unos norveškog klasičnog blek metala ove nedelje obezbeđuju nam Djevelkult svojim trećim albumom, Drep alle guder. Ovaj klasični kvartet ne donosi nikakva iznenađenja na novoj ploči ali sasvim je dovoljno što njihov blek metal zvuči autentično, proživljeno, takoreći prirodno. Djevelkult pritom pokazuju da „klasični“ blek metal ne podrazumeva ni generičke ritmove, rifove ili aranžmane, radeći bukvalno šta hoće u svojim pesmama, a da one zadržavaju prepoznatljiv zvuk i formu. Odličnih osam pesama i kvalitetan miks:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drep-alle-guder

Pitsburžani Forever In Solitude su odabrali baš Bandcamp Friday da publikuju svoj prvi demo, nazvan jednostavno Demo. Iskusno. Njihov malo old school, malo depresivni blek metal zapravo zvuči simpatično u jeftinoj, kućnoj produkciji, spakovan u pesme koje iako svedene po idejama zapravo imaju dobre, zdrave osnovne teme i atmosfere. Nije loše a plaća se po želji:

https://foreverinsolitude.bandcamp.com/album/-

Kanađanin Geoff Coran je od 2020. godine snimio četiri albuma i masu singlova pod imenom Primordial Serpent i meni se ponešto od toga i prilično dopalo. Novi album, Tales From the Northern Vastlands je takođe prilično dopadljiv sa svojim jednostavnim, old school black metal pristupom, gde su pesme žestoke, sirove ali dovoljno kompetentno napisane, odsvirane i producirane na ivici lo-fi estetike da čovek u svemu tome lepo uživa.

https://primordialserpent.bandcamp.com/album/tales-from-the-northern-vastlands

Profound Lore records ove nedelje ima dva zanimljiva izdanja a prvo od njih je novi album teksaških Haunter, nazvan Discarnate Ails. Kažem „album“ iako ovo ima svega tri pesme ali to su dugačke pesme i bend ima mnogo prostora da demonstrira svoj brend progresivnog black-death zvuka. I odlično to rade. Naravno ovo krši većinu pravila pisanja pop pesme, ali Haunter imaju jasnu viziju kuda su krenuli i kreiraju tuđinski ali dosledan muzički ambijent, sa sve solidnom produkcijom i puno krljanja sred psihodelične atmosfere.

https://hauntertx.bandcamp.com/album/discarnate-ails

Suffering Hour su prošle godine snimili jedan od najboljih i najoriginalnijih blek metal albuma mešajući obilatu količinu nekontrolisane psihodelije sa za američke pojmove već nestandardnim blek metalom i poradovao sam se videvši da imaju novo izdanje. Radi se o split (mini)albumu Time's Withering Shadow sa irskim black/ death sastavom Malthusian i, pa, fino je ovo. Suffering Hour još više proširuju polje borbe donoseći tri pesme gruverskog, atmosferičnog psihodeličnog metala koji uprkos svemu ne napušta black metal osnovu i nekako kreirajući kompozicije koje su i relaksirane i pune uzbuđenja. Malthusian imaju dva dugačka komada na svojoj strani i ovo je mračni, malčice avangardni, svakako hermetični ali pošteno, znojavo odsvirani blek metal koji reflektuje vreme u kome je nastajao (lokdaun iz 2020. godine) i širi teskobu na sve strane. Ali primamljivu teskobu. Odlično je ovo:

https://sufferinghour.bandcamp.com/album/times-withering-shadow
https://malthusian.bandcamp.com/album/times-withering-shadow

Prelazimo na stoner, doom, hard rock, psihodeliju, sludge metal... Meksički Patas de Khabra ima dve simpatične pesme satanističkog stoner-doom zvuka na EP-ju Necromante. Ovo je sirovo snimljen, gruverski fuzz-metal koji iznad svega vrednuje dobar gruv i u njemu nalazi tu nečistu transcendenciju. Vokali neće biti baš po svačijem ukusu ali jasno je da je namera da oni imaju svojevrsni obredni kvalitet, no muzika je sama po sebi hipnotična i ne bi trebalo da vam pevanje mnogo smeta. EP se prodaje po ceni koju sami odredite:

https://patasdekhabra.bandcamp.com/album/necromante

Darmštadski Beculted su strašni na svom EP-ju Arcane Manifestations. Blackened Doom metal je termin koji se često i pomalo neodgovorno koristi da opiše bilo koju ploču na kojoj ima sporog ritma i visokih, hrapavih vokala, ali Beculted posećaju koliko to može abrazivno, opasno da zvuči sa ovim materijalom što tri pesme pakuje u skoro četrdeset minuta mučne, zajebane svirke. Kada su vam pesme između jedanaest i šesnaest minuta, morate da znate šta radite i Beculted dosta spretno koriste taj spori tempo da im promene u aranžmanima deluju tektonski i ubedljivo. Pevčica zvuči kao da je došla iz samog pakla, ali samo da bi nas i same tamo odvukla.

https://beculted.bandcamp.com/album/arcane-manifestations

Novi Mournful Congregation izlazi tek krajem meseca ali je izdavač, Osmose Productions već pustio da se sluša preko uglednog JuTjub kanala posvećenog doom, stoner itd. muzici. Elem, The Exuviae of Gods Part I je zapravo EP iako traje čak 36 minuta jer je ovo ipak funeral doom metal i u ovoliko vremena staju samo tri pesme. Australijanci već imaju jako izgrađen zvuk i osećaj za komponovanje pa nije neko iznenađenje reći da je ovo vrhunski, čak malo i razmetljivo dobri funeral doom, sa pesmama koje ne zvuče namešteno i maniristički uprkos korišćenju svih uobičajenih elemenata ovog podžanra. Nekako je sve ovde na svom mestu: spor tempo, žalosne melodije, masivan zvuk... Vrlo lepo:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/the-exuviae-of-gods-part-i
https://listen.20buckspin.com/album/the-exuviae-of-gods-part-i
https://youtu.be/zmlg_vpr7Y0

Green Hog Band, bruklinski heavy psych/ stoner trio o kome smo već pisali, ima novi album i Crypt of Doom je, uprkos imenu, prilično veseo materijal. Dobro, ne baš „veseo“ ali svakako višeg tempa nego što biste očekivali. Green Hog Band svoj psihodelični, fazirani rok ne voze isključivo u „doom“ brzinama, mada je naslovna pesma baš to, spori, lepljivi, post-sabatovski doom metal (sa pevanjem na Ruskom, za svaki slučaj). U drugim pesmama ima svega i svačega, ali uvek gruverski i uvek psihodelično. Bend i dalje ima dosta sirov zvuk, ali očigledno je da oni to tako vole i na kraju krajeva, njihova muzika očigledno ne pretenduje na mejnstrim publiku nego na frikčine. Valja to:

https://greenhog.bandcamp.com/album/crypt-of-doom

Novi Stone Rebel, Trinity, je manje više isti kao i svaki drugi album Stone Rebel koji ste čuli – prijatna, meditativna instrumentalna muzika koja vozi polako, relaksirano i ubacuje vam mozak u alfa stanje. Meni ovo ume da izrazito prija i novih četrnaest pesama koje je bend snimio za poslednja dva meseca procure kao najfiniji nektar. Bend kaže da, kada kupite bilo koji njihov album, možete da tražite kod za još jedan besplatan, pa iskoristite priliku, vredi:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/trinity

Ruski Temnee imaju drugi album za  koji kažu da je mnogo mračniji od prvog. Dobro, ovo je instrumentalni, gruverski stoner rok i mada jeste, nominalno, mračan, on je uglavnom prijatan. Horror of Noon je očigledno inspirisan nekim od titana stoner žanra, uključujući Sleep, ali Temnee pakuju svoje ideje u uredne pesme koje ne traju ekstravagantno predugo (najduža je oko deset minuta) i prijatne su. Nema ovde velikih iznenađenja niti nekakvog lomljenja kalupa, ali solidna produkcija i tople, udobne gitare odrađuju posao:

https://temnee.bandcamp.com/album/horror-of-noon

Birdstone iz Francuske sviraju zabavan, raznovrstan psihodelični rok sa ambicijom da spoje bluz senzibilitet i ekspanzivni, maštoviti pristup klasične psihodelije. I nema prigovora, album Loss je napisan robusno sa pesmama koje imaju aranžmane što istovremeno zvuče ambiciozno i kompleksno, ali i spontano, kao da izrastaju iz te centralne teme svake od kompozicija. Fino produciran, album je možda najtanji u domenu glavnog vokala na koji se malo treba navići, ali generalno ovo je vrlo zanimljiva ploča:

https://birdstoneband.bandcamp.com/album/loss

Australijski Fuzz Meadows na svom debi albumu, Orange Sunshine nude instrumentalni, tripozni psihodelični zvuk sa puno faziranih gitara, gruva ali i simpatičnih, malo postrokerskih melodija. Sve je to sporo, masivno, spakovano u dugačke pesme koje imaju očigledne hipnotičke ambicije, pa ako ste hipnozi abrazivnim zvukom skloni, navalite, ovo nije nimalo loše:

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/orange-sunshine

Meksički Vinnum Sabbathi imaju savršenu demonstraciju svog stila na živom albumu Live at Channel 666 snimljenom krajem Marta. Njihov instrumentalni, teški stoner rok sa semplovima se vrlo ugodno uklapa u realtime izvođenje – bend uglavnom tako snima i svoja regularna izdanja – a sirovi živi zvuk još pojačava „poruku“. Sabbathi su u odličnoj formi i prže skoro četrdeset minuta teškog, mrvećeg gruva a album se plaća po želji. Navalite:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/live-at-channel-666

Vodafak, NOVI Rise to the Sky? Već? Pa kad spava taj čovek? I, nije da je često izdavanje albuma, pogotovo solo projekata sad neka retkost na andergraund metal sceni ali Čileanac Sergio Gonzalez Catalan iz nekog razloga ima više talenta od legija svojih kolega. Otud je i novi album, primereno (skoro pa parodično) nazvan Every Day, A Funeral zapravo IZRVSNA ploča žalobničkog, uplakanog funeral doom metala koji, uprkos svemu, ne zvuči ni maniristički ni odglumljeno već autentično proživljeno i, ako volite funeral doom, naprosto neodoljivo. Ne znam kako ovaj čovek to radi – produkcija mu je jeftina a mastering nepodnošljivo glasan – ali njegove tužne, veličanstveno depresivne teme zvuče neposredno i potpuno, jelte, STVARNO a pesme su mu ekonomične i uvek ubedljive. Odličan je:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/every-day-a-funeral

Danski Kadavermarch kažu da im je prvi album, Into Oblivion, upravo izašao „svuda“ ali to „svuda“, eto, ne podrazumeva Bandcamp. Pervertiti. Dobro, strimovaćemo, već nekako, a u pitanju je šarmantan, gruverski, dosta melodičan stoner rok koji ima ugodnu psihodeličnu dimenziju ali se pre svega vozi na heavy rifovima i prijatnim, harmoničnim vokalima. Prija:

https://youtu.be/Phcdr5DgbE4

Belgijski Gnome su, pak, vrlo zabavni na albumu King koji je vrlo rifaški, gruverski stoner rok sa različitim vokalnim pristupima i povremenim iznenađenjima u aranžmanima koja skoro da sugerišu progresivnu komponentu u zvuku benda. Sve se to uvek vrati u osnovni gruv i dobro je da je tako jer Gnome umeju da naprave bleksabatovski štimung i mada još imaju prostora za onoliko sazrevanja, nude zanimljiv album:

https://gnome.bandcamp.com/album/king

Slovenci Britof na svom drugom albumu, Ruins, prže vozački stoner rok izmešan sa metalom, za jednu finu leguru koja je agresivna i žestoka ali ne gubi gruv i šarm. Ako volite stoner koji ide brže, nabada žešće i jednako je blizak bluz i thrash publici, lepo ćete se provesti uz ovaj autoritativno napisani, dobro odsvirani, dobro producirani album:

https://britof.bandcamp.com/album/ruins

Stoner rok publika ima ove nedelje vrlo primamljivo izdanje za ugledni Heavy Psych Sounds Records u vidu prvog albuma sastava STÖNER a koji se zove totally... I taman da zapitate kome se to dopušta da ima tako generički nazvi benda i albuma – da ne pominjem sliku peperoni pice na omotu – a onda vidite da su ovo Brant Bjork i Nick Oliveri i sve je jasno. Ako ste ikada voleli Kyuss ili QOTSA, Oliveri i Bjork pružaju zabavan, relativno lo-fi spinof projekat vezan za njihov glavni opus, sa osam pesama teškog, faziranog roka koji radi efektno i bez obaveza. Ovo nije nekakav VELIKI i DUBOKO PROMIŠLJEN projekat nego kolekcija jednostavnih rok pesama odsviranih sa puno gruva i osećaja. Ko voli rok muziku, pivo, pice i tako te stvari, ovo će progutati u jednom dahu:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/st-ner-totally

Kad smo već u Italiji, Ufomammut imaju novi album, Fenice i, pa, ako ste voleli ijedno od njihovih prethodnih izdanja, a bilo je tu osam albuma tokom proteklih dvadeset i kusur godina, ovo je album koji će vam leći kao melem na ranu. Deveti album je kvalitetno produciran i njegov psihodelični, tripozni zvuk provučen kroz tone efekata deluje istovremeno i jako „avangardno“ ali i pop na jedan umirujući, prijemčiv način. Od drona do rifa, Ufomammut imaju sve na ovom albumu, pa poslušajte:

https://ufomammut.bandcamp.com/album/fenice

Prelazimo na thrash, hardcore, grindcore, death metal... Nemački trio Insulter je još prošle nedelje za Witches Brew izdao svoj treći album, ...to the Last! nego sam ja preko njega preleteo sa nepažnjom i na kraju ga nisam uvrstio u tadašnji pregled. Ništa zato, evo ga sada, a na, nadam se, radost publike koja voli kad se mešaju thrash metal i black metal. Insulter, da bude jasno nisu „obični“ blackened thrash koji karakterišu jednostavni aranžmani i brzina, već propisno raznovrstan bend koji old school zvuk pakuje u složenije kompozicije i dodaje dosta atmosfere. Album je šarmantan i sasvim pristojno produciran, pa urgiram slušanje:

https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/to-the-last

Čileanci Infinite su snimili prvi EP i Perpetual Void ima četiri pesme dosta hermetičnog thrash metala. Da ne bude zabune, ovo jeste žestoka i hedbengerska muzika, ali Infinite pišu srazmerno složene aranžmane i vuku na tehničkiju stranu podžanra, negde, recimo, između Testamenta, Holy Terror i Assassin. A što su, da se ne zezamo, dobre reference. Ovo je solidno producirano, vrlo srčano odsvirano i vredi da se čuje:

https://youtu.be/2-ZtxrKB890

Češki Force of Hell ima novi album, Better Be Dead i kako su nas oni već navikli, ovo je brz, zakivački, kvalitetan thrash metal koji ne uzima taoce. Force of Hell sviraju u visokom tempu pa u pesmama od po dva i po minuta ima prostora da se spakuje dosta muzike, a bend je vrhunski uvežban i ubitačno precizan. Dobra produkcija i obrada Sepulturine Mass Hypnosis za kraj, čisto da bude jasno u kom je ovo stilu. Jake preporuke:

https://forceofhell.bandcamp.com/album/better-be-dead

Teksašani Ungrieved imaju vrlo nihilističku dispoziciju ali EP sa dve pesme Sleepwalking to Extinction nudi ugodan, rokerski thrash metal koji ukazuje kako bi Motorhead zvučao da je Lemmy bio rođen barem deceniju kasnije. A ne poteže se Motorhead olako, ovo je dobro:

https://ungrieved.bandcamp.com/album/sleepwalking-to-extinction

Flowers for Burial su hardkor pank/ powerviolence sastav iz mesta Poughkeepsie u državi Njujork i njihov FFB Demo 2022 prikazuje sastav u dobroj formi. Pričamo o kratkim, brzim pesmama koje imaju i atmosferu i gruv i sasvim pristojnu produkciju (za žanr koji uglavnom jedva da ima produkciju) a efikasne su i ekonomične, sa energičnim blastbitovima i finim, pankerskim ženskim vokalima. Odlično je:

https://flowersforburial.bandcamp.com/album/ffb-demo-2022

Deaf Club su svoj novi EP korektno i šmekerski nazvali Bad Songs Forever mada je ovo DALEKO od kolekcije loših pesama. Naprotiv, Deaf Club uzimaju pank, hardkor i taj neki klasični gitarski nojz pa ih sve komprimuju sve dok ne dođe do spontanog paljenja. Četiri pesme na ovom izdanju su PAKLENO bučne, često na ivici grindcore preterivanja i totalnog haosa a opet superzarazne i šarmantne. Sjajno, pa još i obrada Pixies koje ja ne volim ali ih Deaf Club apsolutno transformišu:

https://deafclub31g.bandcamp.com/album/bad-songs-forever

Wise Up iz Njukasla sviraju onako uličarski hardcore kakav ja u principu ne volim, ali sirovost zvuka i vrlo srčana svirka spasavaju EP Up 2 No Good od moje indiferentnosti. Pesme su kratke, produkcija jeftina, emocija autentična, a hip-hop interludiji su odlični. Plaćate koliko hoćete, naravno:

https://wiseuphc.bandcamp.com/album/up-2-no-good

Ali onda ja u principu VOLIM D-beat kakav sviraju Armagideon Time iz Ričmonda u Virdžiniji. Kratke pesme na EP-ju Crime as Theatre uspevaju da ponesu svu energiju klasičnog d-beat panka a da ne budu prosta ređanja Discharge rifova preko uobičajenog ritma već da imaju nešto ambiciozniji i melodičniji gitarski rad pa su atmosfera i aranžmani ovih pesama sasvim osobeni i osvežavajuće originalni. I dalje je to sirovi pank, ali sirovi pank sa vizijom. Super je:

https://armagideontimerva.bandcamp.com/album/crime-as-theatre

Evelyn's Casket su pank bend iz Vašingtona i njihov melodični, atmosferični zvuk na albumu Zero Mortal Plan je negde između klasičnog horor panka Misfitsa i melodičnijih sledbenika iz devedesetih. Vrlo je to lepo napisano, kvalitetno odsvirano i producirano i ako ste ikada voleli Misfits, Lag Wagon i sve između ta dva benda, Evelyn's Casket će vam biti po volji.

https://evelynscasket.bandcamp.com/album/zero-mortal-plan

Danski Throwe, pak, daju vrlo dobru demonstraciju kako blackened hardcore može da zvuči kvalitetno, savremeno i profesionalno. Album Forfald ima sedam ekonomičnih ali ne prekratkih pesama dobre, napucane produkcije i autoritativne svirke tako da se ponude i sažižuća energija i neizdrživa emocija i činenica da se ovo daje po ceni od koliko hoćete je skoro pa šokantna jer je odlično:

https://throweband.bandcamp.com/album/forfald

Italijansko-škotski This City Will Burn imaju samo tri pesme na EP-ju  Quello Che Resta​.​.​. ali to je kompetentan grindcore/ hardcore koji traje kratko, peva (odnosno vrišti) na Italijanskom i ide, uglavnom brzo (sem u prvoj pesmi koja ima sporije, atmosferične delove). Duo je sastavljen od članova već postojećih bendova Hollow Tomb i Skeletal Gore, ali svakako obećava kao individualni projekt. Plaćate po želji:

https://thiscitywillburn.bandcamp.com/album/quello-che-resta

Primal Horde su iz Montreala i njihov deathgrind je jako, JAKO heavy. Demo 2022 ima četiri kratke pesme ali ovo zvuči kao da vas mrve u industrijskoj, jelte, drobilici u koju se ubacuju automobilske školjke i istrošene veš-mašine. Primal Horde sebe vide kao deathgrind sastav, i mada umeju da zasviraju i brzo, glavna karakteristika im je taj teški, užasno teški spori, mrveći metal. Inače su solidno napisali pesme, imaju dobru produkciju, sve u svemu zvuče zrelo i ako im je ovo demo kakav li će tek da bude prvi album? Plaćate koliko hoćete.

https://primalhorde.bandcamp.com/album/demo-2022

Čikaški Sarin biju vrlo jako u svoje tri pesme deathgrinda na split EP-ju sa Middlewestlust. Ne znam kakva je strana ovih drugih, ali Sarin su perfektni sa dvominutnim i trominutnim komadima što ekstremnu agresiju kombinuju sa finim mošerskim gruvom, dajući nam i divljačke vokale i malo atmosfere i sve što treba. Plaća se koliko hoćete:

https://sarinnwi.bandcamp.com/album/split-with-midwestlust

Dobro, Skullshitter je fenomenalno ime za deathgrind bend i mada treba živeti sa tim da kad odete na slavu pa vas neko pita jel’ vi ono beše nešto svirate i kako vam se zove bend a vi morate da procedite „Skullshitter“, mala je to cena za zadovoljstvo kad vidite plakate sa svojim imenom po banderama. Enivej, bruklinski trio ima drugi album, Goat Claw i ovo je agresivan, bučan deathgrind sa šesnaest ekonomičnih ali ne prekratkih pesama napisanih dobro, sa dovoljno varijacije da album ne bude monoton a sa dovoljno obaveznog grindcore programa da ciljna grupa bude u ekstazi. Cepajte:

https://skullshitter.bandcamp.com/album/goat-claw
https://nervealtar.bandcamp.com/album/goat-claw

Elbow Deep iz Čikaga na svom četvrtom albumu, Homeschool Shooter a koji izlazi ponovo za vredni HPGD, prilično insistiraju na „ironičnom“ humoru vezanom za nasilje, sakaćenje, silovanja, mizoginiju. Treba za to imati stomak, da se razumemo, i mada bend ima pesmu čiji je naslov doslovno Pissing People Off For Fun, nikom ne mogu da zamerim ako žestoko prevrne očima i odluči da ova vrsta deathgrinda nije za njega. Muzički, Elnbow Deep su svakako kompetentni i humoristička komponenta ne umanjuje agresivnost nastupa ali doprinosi raznovrsnosti pesama:

https://hpgd.bandcamp.com/album/homeschool-shooter

Argentinski Massacred zvuči bukvalno kao da je buldožer naučio da svira i snimio album nabrutalnijeg deathgrinda koji može da se napravi u studiju pre nego što se elektrodistribucija samospali u protestu. Ali to nije neko veliko čudo jer je u pitanju jednočlani projekat Williama Edwardsa, čoveka koji nas je poslednjih par godina uveseljavao izvrsnim goregrindom u svom, takođe jednočlanom projektu Hatefilled. Elem, Hatefilled od kraja Marta zvanično više ne radi, ali Massacred nastavlja ekstremnu agresiju iz samo malo pomerenog rakursa. Ovo je, jednostavna, ali efektna muzika sa kratkim pesmama i betonski tvrdim miksom, samo za razliku od Hatefilled nema D-beatove već napucane moš delove sa duplim kikovima, a blastbitovi su još brži. Masakr, totalni:

https://massacred669.bandcamp.com/album/human-extermination

Pagan Insurrection su Mađari sa zanimljivim pogledom na death metal. Nazivajući svoju muziku paganskim metalom, na albumu Végzet Kürtje „normalan“ death metal program – sklopljen od jednostavnih, efektnih rifova i gruva – meša se sa šamanskim bubnjevima i frulama za kombinaciju koja često ume da krivo sraste ali to krivo srastanje i daje muzici zanimljivu tenziju:

https://paganinsurrection.bandcamp.com/album/v-gzet-k-rtje

Nuclear Christ sa Floride se dosta lože na vrlo stari Morbid Angel – sasvim ispravno – mada je njihova muzika MNOGO primitivnija. Kaseta Twisted Idols for Nihilism nudi primitivni, sirovi ali i šarmantni death metal sa satanističkim, nihilističnim dispozicijama i mada bend, naravno, ne nudi sad neke do sada nečuvene i originalne fore, i zvuči kao da je sve snimao u šupi, to na gomili zapravo odiše autentičnošću i, kako rekoh, šarmom. Nažalost, izdavač baš želi da kupite kasetu pa sam daunloud košta previše, ali poslušajte, ovo nije rđavo:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/twisted-idols-for-nihilism

Mind In Lost iz Venecuele na svom prvom albumu, naslovljenom Isolation/ Erase sviraju vrlo prepoznatljivo švedski death metal. Spoj ledenog severa i vatrenog juga ovde odlično funckioniše i mada Mind In Lost ne osvajaju originalnošću, njihova muzika je karakterisana kvalitetnom egzekucijom. Ovo je vrlo kvalitetan, vrlo udarački, beskompromisan švedski death metal sa osam pesama surovog zakivanja, zverskih vokala i jako debelih, teških gitara. Kvalitet samog snimka je upitan jer je ovo sve TOLIKO usrednjeno da zvuči kao treći presnimak sa kasete, ali valjda je to ta SweDeath autentičnost na delu. U svakom slučaju dobra ploča:

https://mindinlost.bandcamp.com/album/isolation-erase

Brazilci The Damnation su negde između death i thrash metala na svom albumu Way of Perdition, i ovo je njihov dugosvirajući debi kojim, mislim, bend može da se ponosi. Ako volite srednjetempaški, ozbiljan, vrlo dobro produciran deaththrash koji osvaja pre svega tenzijom i kvalitetom atmosfere, The Damnation su za vas. Nije da ovde nema bržih momenata ali težište je na srednjetempaškom gruvu i atmosferi i, uz dobru produkciju, ovo se vrlo lepo sluša:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/way-of-perdition

Hypethral Ossuary je split EP kanadskih bendova Immortal Force i Nephilim's Noose i ako volite old school death metal, ovi prvi su za nijansu trešerskiji i mošerskiji, ovi drugi kavernozniji i razmazaniji ali i jedni i drugi su dobri. Digitalni daunloud plaćate koliko hoćete:

https://immortalforce.bandcamp.com/album/immortal-force-nephilims-noose-hypethral-ossuary-split
https://nephilhimsnoose.bandcamp.com/album/hypethral-ossuary-split-w-immortal-force

Parižani Quantum Aberration na svom prvom EP-ju, nazvanom Call of the Void sviraju dosta brutalan, pomalo tehnički death metal i mada tu ima i deathcore elemenata, ipak se nalaze sa prave strane moje pažnje. Za prvo izdanje ovo je vrlo sigurno, uverljivo i odlično producirano a bend ima propisan death metalski gruv iako vole i deathkoraške fore u svojoj muzici tako da sam ja načelno vrlo zadovoljan. Šest kvalitetnih pesama za propisan hedbeng:

https://quantumaberration.bandcamp.com/album/call-of-the-void

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1051 on: 07-05-2022, 14:36:27 »
Čim vidite da se bend zove Symbiotic Tomorrow, kako se bend Symbiotic Tomorrow iz Limerika u Irskoj zove, znate da ćete čuti progresivni death metal. Tako i jeste i EP Sacrificed to the Night sa kojim ovaj nekada jednočlani projekat nastavlja u četvoročlanoj postavi zapravo vrlo ugodno priziva old school death progresivu tipa Death ili Atheist. Ne nužno u imitiranju njihovih trikova i aranžmana ali zvuk i generalni pristup muzici da se održi izvorna varvarska death metal nota a da se preko nje gradi progresivno – sve je to tu. Iznenađujuće mi je prijalo:

https://symbiotictomorrow.bandcamp.com/album/sacrificed-to-the-night-ep

Phenom iz Oregona prže dosta agresivan i prijemčiv death metal na svom drugom albumu, Ov History and Death. Ovo je muzika sa prilično izraženom old school komponentom u tome da su pesme srazmerno jednostavne i fokusirane na glavnu temu, bez mnogo šaranja u aranžmanima ali je pristup između različitih pesama prilično raznovrstan pa je album osvežavajuće šarolik. Sviđa mi se:

https://diirecords.bandcamp.com/album/ov-history-and-death
https://phenom10.bandcamp.com/album/ov-history-and-death

Šveđani Wachenfeldt zvuče dosta originalno s obzirom odakle dolaze. Njihov death metal ima u sebi priličnu količinu black metal ali i thrash metal zvuka pa je album Faustian Reawakening, njihov drugi, prijatno teatralan i epski sa sve pomalo simfonijskim aranžiranjem, a da propisan, mošerski metal ne izostaje. Fino pogođena  kombinacija i mada sam miks albuma pomalo doprinosi utisku da sve vreme slušate jednu pesmu, raznovrsnosti ima. Poslušajte:

https://wachenfeldt.bandcamp.com/album/faustian-reawakening-2

Za klasičniji švedski zvuk stiže novi album prolifičnih Demonical. Mass Destroyer je uobičajena kombinacija superteškog zvuka, brikvolovanog masteringa i žestoke, a melodične svirke. I mada Demonical sa ovim albumom nikako ne probijaju neke nove puteve za evoluciju death metala, on je više nego odličan u praktično katalogiziranju svega onog što volimo kod švedske inačice ove muzike i pružanju slušaocu tačno onog što voli:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/mass-destroyer

Tzompantli imaju debi album, Tlazcaltiliztli, izašao za 20 Buck Spin i ovo je, u skladu sa svojom inspiracijom nađenom u praksama nativnih stanovnika Centralne Amerike, zanimljiva kombinacija death i doom metala sa malo obredne muzike. Da bude jasno, znajući ko je ovde izdavač, valja očekivati mračnu, hermetičnu muziku i to se, svakako, i dobija, no kvalitet je neupitan i svaki ljubitelj teškog, primitivnog death metala će se pronaći u ovom albumu:

https://listen.20buckspin.com/album/tlazcaltiliztli

Dopali su mi se prethodni radovi jednočlanog kosmičkog death metal projekta Cosmic Putrefaction pa nisam iznenađen da je i novi album, Crepuscular Dirge For The Blessed Ones izrazito solidan, a u pitanju je i drugo odlično izdanje Profound Lore za ovu nedelju. Italijan Gabriele Gramaglia je superiorno talentovana osoba i pored ovog projekta ima ih još nekoliko, sa jednako intrigantnim materijalom, a Crepuscular Dirge For The Blessed Ones je do sada i produkcijski i kompozitorski najzreliji album Cosmic Putrefaction sa vrlo lepo odmerenim odnosom dobrih rifova, mračnih tema i atmosfere i krljačke svirke. Vrlo tehnički ali ne razmetljivo, idealno dok ne dobijemo novi album Wormed.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/crepuscular-dirge-for-the-blessed-ones

I evo nas u poslednjoj sekciji sa hevi metalom ali i žanrovski raznovrsnom muzikom. Tri sata vrlo raznovrsnog metalnog materijala dobijate na kompilaciji korektno naslovljenoj Metal Madness, a koju je sklopio nemački At Sea Compilations, malo nezavisni izdavač specijalizovan za promovisanje nezavisnih, jelte, bendova. Metal Madness je odlična kolekcija sa velikom žanrovskom raznovrsnošću ali i sa prilično visokim prosečnim kvalitetom muzike i zrelošću izraza, pa bukvalno možete velikom brzinom proveriti masu zanimljivih bendova, ili, čak i izmeriti svoje afinitete prema različitim formama metala. Odlično:

https://atseacompilations.bandcamp.com/album/metal-madness

Pyrithe iz Pitsburga zvuče pakleno na svom debi albumu naslovljenom Monuments to Impermanence. Bend, u osnovi sludge metal trio, ima MNOGO ideja o tome kako se klasična metal matrica može oplemeniti na različite načine pa je album ugodno raznovrstan i dinamički, jelte, dinamičan a da se ta paklenost ne gubi ni u tihim a pogotovo ne u glasnim delovima. Bend je vrlo dobar i kad treba tresti tvrdi, matematičarski sludge gruv sa disonantnim rifovima, ali i u proizvođenju praktično ambijentalnih improvizovanih pasaža bez ritma, sa apstraktnijim tendencijama u zvuku. Atraktivna, impresivna ploča:

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/monuments-to-impermanence

I londonski Row of Ashes ima u sebi meru brutalnog sludge metal zvuka mada oni do njega dolaze više iz posthardcore smera. Bilo kako bilo, album Bleaching Heat je zbilja okrutan u svom mrvećem gruvu, teškim gitarama, očajnički odurlanim vokalima. Bend piše odlične pesme koje tu ekstremnu emociju i ekspresivnost stavljaju u male, probavljive pakete. Vrlo dobar album:

https://rowofashes.bandcamp.com/album/bleaching-heat
https://survivingsounds.bandcamp.com/album/bleaching-heat

Veteran avangardnog metala James Plotkin izbacio je album The Spectacle a koji je kolekcija meditacija na gitari koju u većini komada nećete uopšte prepoznati kao gitaru. Ovo su često dugački (i po dvadeset minuta), ambijentalni komadi bliži Thomasu Köneru nego, jelte, Old Lady Driversu, ali Plotkin je veoma verziran u tome što radi i ovo se prijatno sluša:

https://jamesplotkin.bandcamp.com/album/the-spectacle

Kad smo već kod avangarde i gitare, legendarni japanski gitarista, violinista, improvizator i nojzer, Tetuzi Akiyama snimio je album kolaboracija sa mlađim ali vrlo prolifičnim gitaristom po imenu Suzuki Junzo. Evaporation of Holy Water bukvalno zvuči kao naslov koji bi albumu dao Keiji Haino – sa kojim je Akiyama sarađivao – i morao sam nekoliko puta da proverim da ovo nije reizdanje neke klasične ploče japanskog improv nojza koju već znam pošto i sama muzika zvuči jako klasično. No, nije, ovo je snimljeno 2019. godine i dvojica tokijskih muzičara sa dve dugačke pesme kreiraju apsolutni blagoslov distorzije i buke. Ako ste ikada voleli Akiyamu, ali i Keijija Hainoa, te, naravno, Masayukija Takayanagija, ova ploča je za vas:

https://utechrecords.bandcamp.com/album/evaporation-of-holy-water

Midas su iz Detroita, osnovani pre par godina i upravo su izdali eponimni debi album, pa, ako vam se sluša prijatan hard rok/ hevi metal, ovo je adresa na koju ćete se obratiti. Mislim, prva se pesma zove Slaves to the Night, pa to ukazuje na nivo prijatnog sleaze sadržaja koji ćete ovde dobiti. Bend ima dobre rifove, drusnu ritam sekciju i svira pošten, neprskan metal koji najbolje uspeva na malim binama i pretrpanim, znojavim klubovima gde ljudi na sat-dva zaborave ko su i misle da su neko mnogo kulji. Midas im u tome pomažu, i hvala im:

https://midasbanddetroit.bandcamp.com/album/midas

Slanderus su iz Ontarija, ali Ontariija u Kaliforniji. I to ima! Elem, bend svira progresivniju varijantu hevi metala sa dosta melodičnosti u svojim pesmama i mada to nije nužno po mom ukusu, debi album Absorbing Infinity je zapravo iznenađujuće sirov u zvuku i žustar, prirodan u izvedbi pa je meni to bilo simpatično. Slanderus zvuče kao da su na bini i da pošteno tresu glavama dok ovo sviraju i to se mora ceniti:

https://slanderus.bandcamp.com/album/absorbing-infinity-3

Grci Echelon su sa Krfa i njihov debi album, Secret Power, dolazi skoro dve decenije nakon osnivanja benda. To objašnjava priličnu količinu karaktera i osobenosti u pesmama ali i u zvuku benda koji hevi metalu dodaje prijatnu dozu severnogrčkog folklora. Echelon sviraju moderan heavy metal ali uspevaju da on zazvuči i epski i teatralno na ugodne načine i mada je produkcija albuma mogla da bude i nešto prirodnija, radi se o lepoj kolekciji pesama sa himničnim refrenima i dualnim muško-ženskim vokaloma, pa se sve to sluša sa guštom:

https://echelongr.bandcamp.com/album/secret-power-2

Zato portlandski Soul Grinder donose dah sirovog old school metala sa novim EP-jem, Queen Corrosia. Trio iz Oregona ovde prži šmekerski lo-fi heavy metal sa prljavim ženskim vokalima i pesmama koje su nodoljive koliko su i opasne, pokazujući na oglednom primeru kako je klasični teški rok evoluirao prema ekstremnim formama koje danas poznajemo. Prijatno je:

https://soulgrinderofficial.bandcamp.com/album/queen-corrosia

Motor Sister je projekat raznih veterana američkog metala, članova legendarnih bendova kao što su Armored Saint, Fates Warning, Mercyful Fate, Anthrax, Exodus, The Cult, White Zombie, Testament... Hoću reći, John Tempesta, Joey Vera i Scott Ian koji čine osu oko koje se vrti ovaj projekat su neka od najvažnijih imena u američkom metalu ikada, i ovakav, neobavezan projekat koji je, praktično, osnovan da bi Scottova supruga Pearl Aday imala mogućnost da pokaže da ume da peva, zvuči odlično. Drugi album, Get Off je kolekcija energičnih heavy rock pesama koje će se dpasti svim generacijama, odsvirana profi, producirana profi ali sa dovoljno duše i svedenosti na suštinu da čoveku spontano na lice izmami osmeh:

https://motorsister.bandcamp.com/album/get-off

Album nedelje dolazi iz Teksasa i zvuči kao da se po vama razliva topla, prijateljska lava iz nekog starog, iskusnog vulkana. Sedmi album trija Wo Fat izašao je za moj omiljeni Ripple Music, zove se The Singularity i sa svega sedam pesama traje sedamdesetpet minuta. Zvuči zastrašujuće, ali Wo Fat su izuzetno vešti u kreiranju propisnog teškog roka koji samo malčice prelazi granicu radio-friendly izdržljivosti i čovek skoro da ni ne primeti da sluša pesme od jedanaest i trinaest minuta. Bend ima jedan odmeren, relaksiran tempo ali bez gubljenja vremena i pukog prebiranja po instrumentima – pesme ovde traju dugo jer imaju mnogo toga da kažu a ne jer bend pokušava u njima da nađe nešto što bi rekao, a sam zvuk je utemeljen na besprekorno distorziranoj gitari Kenta Stumpa koji i peva. Wo Fat su snimili album veteranskog stoner roka koji će se slušati mesecima, pa krenite odmah, ima tu dosta posla za vas:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-singularity

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1052 on: 12-05-2022, 09:29:26 »
Uz nemalu nelagodu, da notiramo da se Trevor Strnad, pevač i tekstopisac benda The Black Dahlia Murder i jedna od zanimljivijih ličnosti u američkom metalu - ubio pre nekoliko sati. Tuga.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1053 on: 14-05-2022, 11:24:57 »
Ovu nedelju u metalu je, nažalost obeležila smrt Trevora Strnada – po svemu sudeći pevač uglednih The Black Dahlia Murder se ubio i time daleko prerano lišio ovaj svet svog prisustva. Trevor je imao 41 godinu i predvodio bend koji je praktično izmislio taj moderni melodični death metal zvuk koji je danas tako popularan, a bio i ličnost od formata sa ne samo osobenom – kasnije MNOGO imitiranom vokalnom tehnikom – i tekstovima, već i generalnim nastupom na metal sceni koji je bio karakteran a inkluzivan i uvek zanimljiv. Još jedno podsećanje da depresija nije puka prolazna faza u našim životima i da je u pitanju APSOLUTNO oboljenje koje može dovesti do smrtnog ishoda, a koje se ne leči tako što stisnete zube i sebe ubeđujete da su loše stvari koje vam se događaju zapravo očekivane pa i zaslužene. Potražiti stručnu pomoć je najteža stvar u depresiji pa treba uvek pamtiti da je posle toga sve drugo lakše. A mi da vidimo šta je izašlo od zanimljive muzike...

Prvo blek metal: Fosk su iz Dominikanske Republike i pretpostaviću da im je  Apokatastasis prvi album, ali ono što se na njemu čuje je impresivno. U pitanju je moderniji blek metal, sa dosta melodije i atmosfere ali ovaj duo ozbiljno kvalitetno svira i piše pesme koje korektno upotrebljavaju koncepte monotonije i ponavljanja. Kako obično kažem, ne slušam atmosferični blek metal često, ali kad slušam, volim da se osetim kao da tonem u more otopljenog sladoleda od vanile. Fosk ovo isporučuju:

https://foskblackmetal.bandcamp.com/album/apokatastasis

Pluvia su žensko-muški blackgaze duo iz Liona i samo jedan pogled na dvoje muzičara koji su lepi i stilizovani kao da će upravo da nam održe predavanje u kome će figurisati Sartr, Žene i tako ta ekipa podseća na to koliko je blek metal evoluirao i mutirao tokom godina. U skladu sa izgledom Mine Mescaline i Nicolasa Gasparotta, muzika na EP-ju Pluvia je melodični, prozračni post-black metal sa četiri pesme melanholije ali i ozbiljne žestine. Mina ima propisno demonski vokal a shoegaze teme na gitarama fino sede uz krljački tempo. Dopada mi se:

https://pluvia.bandcamp.com/album/pluvia

Nikad nisam čuo za nemački Psychotop ali omot njihovog albuma Own je isuviše dobar da bi čovek propustio priliku da posluša samu muziku a kada se posluša, pa, to je simfonijski blek metal koji izbegava najveći deo zamki u koje normalno upadaju simfonijski blek metal bendovi. Mislim, Psychotop nemaju idealnu produkciju ali svirka je sumanuto spontana kad je slušate i svi ti ženski horovi se sjajno uklapaju sa sinti-gudačima i krljačkim metalom. Podugačka, raznovrsna i zanimljiva ploča:

https://psychotop.bandcamp.com/album/own

Belgijski Ordigort zvuči zanimljivo na svom prvom demo snimku nazvanom samo Demo. Ovo je blek metal sa dosta panka u sebi, ali energičan, sirov i žestok koliko treba. Pet podugačkih pesama osciluju između klasičnog blek metal juriša i pankerskije muzike za šutku i uz jeftinu ali adekvatnu produkciju i cenu od „koliko date“ ovo je vrlo lepa ponuda za prolećni vikend:

https://ordigort.bandcamp.com/album/demo

Nizozemci Hellevaerder prvog Juna izdaju svoj debi album, In de nevel van afgunst, koji možete već sada slušati putem JuTjuba i naručiti unapred ako vam se dopada ono što se čuje. A ima se tu šta čuti, Hellevaerder su maštoviti i ambiciozni, spajajući srazmerno sirov zvuk i produkciju sa dosta sofisticirano napisanim pesmama mračne, emotivne ali momački žestoke provinijencije. Ovo je bend kod koga se čuje da se mnogo radilo na idejama i da se nije krenulo od koncepta sviranja običnog žanrovskog blek metala, a da je neki osnovni senzibilitet ove muzike sasvim očuvan. Vrlo dobro:

https://hellevaerder.bandcamp.com/album/in-de-nevel-van-afgunst
https://youtu.be/qlimVg9jp8s

Synteleia iz Atine na svom drugom albumu, The Secret Last Syllable donose simpatičan old school blek metal sa možda i tipično grčkom kombinacijom melodije i abrazije, plus sa iznenađujuće simpatičnim ženskim sopranom koji obogaćuje klasičan grubi zvučni zid. Kad smo već kod zida, bend nema najmekši miks na svetu ali je album izmasterovan dinamično i to se ovde mnogo broji jer je i sama muzika dinamična, sa promenama tempa i volumena koje imaju važne implikacije na kompozicije. Fin album:

https://synteleiaofficial.bandcamp.com/album/the-secret-last-syllable

Britanski Ante-Inferno sa svojim drugim albumom, Antediluvian Dreamscapes nude jako melodičan, melanholičan blek metal. Što nije nužno po mom ukusu, ali Ante-Inferno sviraju energično i njihova melodičnost je cheesy na jedan meni donekle simpatičan način. Bend svakako ima kvalitet i ako volite moderni blek metal sa iksomprimovanim masteringom i slatkim, SLATKIM melodijama, proverite ove momke:

https://ante-inferno.bandcamp.com/album/antediluvian-dreamscapes

I kad već meditiram o britanskom blek metalu, novi EP jednočlanog projekta Reign se zove Anti-Human i, pa, prilično je dobar. Neil McCathie je napisao pregršt solidnih pesama koje se odlikuju prijemčivom atmosferom ali i energičnom svirkom i ispresecao ih ukusnim interludijima za izdanje koje iako na početku deluje kao da će ponuditi ništa više do sasvim generičku, me too stilsku vežbu, ipak donosi dovoljno srčanosti i supstance da mu se ja naklonim u poštovanju:

https://thetruereign.bandcamp.com/album/anti-human

Šveđane Scitalis sam prošle godine pohvalio za prvi EP, a sada su snimili i propisan album, . Doomed Before Time . (tako, sa sve tačkicama i spejsovima) i bend ovde zvuči usvirano, precizno i moderno sa tom kombinacijom melanholičnije atmosfere i razbijačke, brze rifaške svirke. Nisam lud za ovim modernim masteringom koji svemu oduzima dinamiku, ali to se već zna, no Scitalis pišu dovoljno dobre pesme da se to malo istrpi i da se čuje šta su sve spremili jer tu ima zaista solidnog materijala:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/doomed-before-time
https://scitalis.bandcamp.com/album/doomed-before-time

Danas portlandski, nekada kalifornijski sastav Morphesia je sa godinama ne samo promenio lokaciju već se i, jelte, morfovao iz solo projekta momka po imenu Zombie Thirteen (lol, ti LUDI Amerikanci!) u propisan bend i novi album, Oceanic je zapravo vrlo interesantna black metal/ post black metal/ black-death metal ploča. Naravno, Morphesia ima za cilj da nam bude čudna, iznenađujuća i da šara preko žanrovskih granica, ali Zombie je napisao zanimljive pesme, koje bend, uprkos meni isuviše praskavom zvuku (mada se bas-gitara, da budemo fer, odlično čuje) izvodi veoma dobro i nudi jedan kinematski program što čoveka tera da ne odvaja uvo. Volim kad bendovi nemaju komplikovane aranžmane jer to sugeriše, jelte, kvalitet, nego kada su aranžmani spontano dinamični i prirodno kompleksni. Vrlo interesantno!

https://morphesia.bandcamp.com/album/oceanic

Nekad jednočlani projekat, Sacred Son iz Londona je za potrebe četvrtog albuma, The Foul Deth of Engelond apgrejdovan u propisnu rok-postavu kojoj su još pridodati i klavir i violončelo. Sasvim u skladu sa reputacijom projekta koji se bavi legendama o Kralju Arturu, a na ovom albumu se konceptualno usredsredio na seljačku bunu iz četrnaestog veka. Sacred Son me sa ovim časnim naporom donekle i podsećaju zašto ne volim naročito britanski blek metal i mada dozvoljavam da neće svako to čuti na isti način, imam utisak da ovde naprosto ima previše minita muzike za nedovoljno ideja koje bend ima. No, atmosfere ne manjka i ovo je, kako rekoh, častan napor pa poslušajte:

https://sacredson.bandcamp.com/album/the-foul-deth-of-engelond
https://truecultrecords.bandcamp.com/album/the-foul-deth-of-engelond

Nechochwen iz Zapadne Virdžinije su napravili pauzu od sedam godina između albuma, ali njihov folčk-blek-metalje zato prilično živ i zdrav na četvrtom albumu Kanawha Black. Bend se bavi Apalačijom i okolinom, raspredajući o mitovima i fikcijama iz praistorijskog perioda a muzika je dopadljiva kombinacija klsaičnog blek metala i melodičnog folk roka. Vredi poslušati:

https://nechochwen.bandcamp.com/album/kanawha-black

Iz poljske stiže nešto klasičniji ali nikako generički blek metal na novom albumu sastava In Twilight’s Embrace. Nazvana Lifeblood, ovo je kolekcija agresivnih, brzih, a melodičnih pesama do mere da bend za sebe kaže da svira „morbidni rok“ radije nego blek metal. No, biram da kažem kako je ovo samo demonstracija da blek metal bendovi ne moraju da vrte baš svi tri ista akorda da bi bili tr00 i da je kombinacija tradicionalnijih struktura pesama sa netradicionalnim zvukom i temama dobitna. Lifeblood je odličan:

https://intwilightsembrace.bandcamp.com/album/lifeblood

Za ljubitelje klasičnog švedskog prebijanja, tu je drugi album štokholmskih Katharos. Nazvana Of Lineages Long Forgotten, ovo je očekivano agresivna ploča brzog, melodičnog ali beskompromisnog blek metala koji podseća na švedsku školu (poglavito Dark Funeral i Watain) u susretu sa norveškim kolegama poput Emperor i Dimmu Borgir. Ne da je to naročito originalno ali i nismo ovde zbog originalnosti nego zbog šutke. Katharos osvajaju pre svega kvalitetom izvedbe sa pesmama koje nude epiku i borbenost, sjajnim bubnjarem i generalno kvalitetnom produkcijom. Pokolj, dakle, ali sa stilom:

https://katharosswe.bandcamp.com/album/of-lineages-long-forgotten

Pređimo na doom, stoner, psihodeliju, hard rok i sludge metal. Astral Pigs su argentinski kvartet (sa, hm, dve bas gitare?)  koji podseća da se neke od najboljih stvari u modernoj heavy psych zvuku prave upravo u Argentini. Album – ili minialbum – Our Golden Twilight ima pet pesama neodoljivog krljanja, prijatne, mrveće težine i lake, prirodne psihodelije. Snimak je sirov i niskobudžetni ali bend ovo dosta uspešno preokreće u svoju korist nudeći muziku koja ima meru hipnotičnosti i pored tog krljanja i težine. Iako bend, rekoh, navodi da ima dve bas gitare, a ne navodi klavijaturistu, ovde ima i vrlo lepo iskorišćenih klavijatura i, generalno, po ceni od „dajte koliko možete“, Our Golden Twilight je VRLO dobra ponuda:

https://astralpigsdoom.bandcamp.com/album/our-golden-twilight

Evo nama i novog albuma omiljenih francuskih grunge-stonera Fatima. Fossil je spora, a onda i brza, nadrogirana ploča kako i očekujete od benda koji kao da je izrastao iz heroinskih košmara Kurta Kobejna, sa nešto manje bliskoistočnog šmeka nego što nas je Fatima do sada navikla, ali sa sirovom, jeftinom produkcijom i srcem, što se kaže, na rukavu. Ma šta na rukavu, NA CESTI. Ovo je iskreno, ekspresivno i upečatljivo:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/fossil

Sludgelord Records ove nedelje izdaju nešto u skladu sa svojim imenom. Debi album francuskih Peine Kapital nazvan Infraordo je paklena komadina sludge-doom meala sa pesmama koje su toliko spore, teške i agresivne da svaki udarac zvuči kao spuštanje kasapske satare na vašu lobanju. Distorzija, mikrofonija, promukli vrištavi vokali, ali i pesme  koje su solidno sklopljene i ne traju nužno PREDUGO, ovo je vrlo pristojan debi minialbum kome vredi posvetiti malo pažnje:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/infraordo
https://peinekapital.bandcamp.com/album/infraordo-2

This Is Oblivion su žensko-muški duo iz Njujorka čiji istoimeni album zvuči BAŠ kako mislite da će zvučati. Artistički usmereno poigravanje „normalnih“ muzičara sa doom metalom može da bude i pretenciozna katastrofa ali This Is Oblivion uspevaju da izmešaju mrtvački težak i spor bubanj sa procesovanim gudačkim instrumentima i multitrekovanim ženskim vokalom i da sve to ima jednu prijatno obrednu dimenziju. Pesme zapravo nisu predugačke i This Is Oblivion u onome što rade postižu skoro idealan odnos svedenosti i fokusa, da dobijemo muziku koja je uvek zanimljiva i slušaocu ulazi pod kožu a bez gubljenja u širini eksperimenta. Fino:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/this-is-oblivion

Famyne iz Kanterberija su možda i suviše moderni za moj ukus. Njihov drugi album, II: The Ground Below je ipak svakako odlična demonstracija modernijeg pogleda na doom metal koji zadržava za UK inačicu ove muzike dosta osobenu romantičarsku dimenziju – prisutnu i kod Paradise Lost i kod Cathedral i kod My Dying Bride itd. – ali onda sve ukršta sa, pa, recimo više „mejnstrim“ metalom koji me asocira na, recimo Muse. A što ne zvuči uopšte loše i čini mi se da je okej da se nekoj publici glavnog toka na ovaj način otvori portal prema doom metal muzici koja će im doneti mnogo radosnog očaja u ostatku života:

https://famyne.bandcamp.com/album/ii-the-ground-below

Glazgovski Void of Light na istoimenom EP-ju imaju tri pesme depresivnog, sporog, teškog, emotivnog i dostojanstvenog post-metala. Nema ovde neke preterano osobene note u zvuku i Void of Light su bend koji možete da pustite ako vas neki prijatelj pita šta bi to bio post-metal. Na keca će skapirati i atmosferu, i tehnike, i dinamiku zvuka i to Void of Light čini više nego korektnim predstavnicima, ugodnim za slušanje, lakim za preporuku:

https://voidoflight.bandcamp.com/album/void-of-light

Danski Trippelgänger su vrlo dosledni pa im se drugi EP zove prosto – Second Trip. Kako nam se prvi trip od prošle jeseni dopao, tako imam lepe reči i za ovaj novi materijal sa svojim lepo formatiranim heavy psych zvukom što pozajmljuje koliko treba od Sabata ali zvuči karakterno i zaokruženo. Kombinacija teških, jakih rifova i sporog, psihodeličnog gruva radi idealan posao u ove tri pesme i Trippelgänger su doom metal ekipa sa velikom budućnošću ako bude pravde:

https://trippelganger.bandcamp.com/album/second-trip

Deepshade su iz Mančestera i njihov radio-friendly stoner rock ima u sebi dosta melodičnije grunge umiljatosti, no heavy zvuk i energija u svirci na EP-ju Gloaming znače da je meni ovo sasvim slušljivo i simpatično. Bend ume da ode i izvan granica prostog rifaškog roka, pa je već druga pesma sklona eksperimentalnijem psihodeličnom pristupu, i sve u svemu ovaj solidno producirani EP nudi sasvim pristojnu količinu uzbuđenja za starijeg čoveka poput mene:

https://deepshadehq.bandcamp.com/album/gloaming-ep-2022

SunStare su Francuzi i njihov žestoki, teški, ali dostojanstveno refleksivni album Ziusudra vrlo očigledno kanališe zvuk i ideje njihovih uzora od Amenra do Cult of Luna (koje uostalom, sami stavljaju kao tagove na svojoj Bandcamp stranici). Da se razumemo, dobro to njima ide i mada je Ziusudra svakako malo cheesy i teatralan, SunStare u principu dobro tresu i njihov niski štim i teški miks rade posao. Pesme su uglavnom poodugačke i jako spore pa je ovo sludge metal gde morate da volite da vam je mučno, ali SunStare će vas do mučnine dovesti sa ljubavlju i razumevanjem:

https://sunstare.bandcamp.com/album/ziusudra

Woorms iz Luizijane podsećaju da je u osnovi sludge metala od početka bilo dosta bluza pa je i njihov novi album, Fatalismo, kolekcija pesama koje imaju bluzerski gruv i slušaocu nude ugodne male drame što dobro razumeju potencijal postepene izgradnje napetosti i njenog oslobađanja kroz energične, katarzične momente. Sve to plus nešto prirodnija, dinamičnija produkcija nego što je u sludge metalu danas standard – Woorms su me VRLO prijatno iznenadili ovim albumom:

https://woorms.bandcamp.com/album/fatalismo

Electric Talon Records su izdavač koji se isplati pratiti jer malo-malo pa dropuju po neki suvi klasik. Novo izdanje je album grčkih The Same River koji se zove Weight of the World snimljen prošle godine i sa svom onom grčkom moći u pozadini ali i pesmama koje su teške, psihodelične i meditativne mnogo više nego što je grčki prosek. Album zapravo, delom i zahvaljujući miksu ima hermetičniji pristup nego što biste možda očekivali ali bend zvuči posvećeno i ozbiljno i vredi se potruditi:

https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/the-same-river-weight-of-the-world

Primitive Man iz Denvera vole za sebe da kažu da su „prvi i jedini death sludge bend“ i koliko god da tu izjavu shvatate ozbiljno ili ne, novi EP, Insurmountable će joj dati dosta težine. Ovo je izuzetno teška, mučna ploča death sludge, jelte, zvuka, sa pesmama od po sedam i dvanaest minuta neprozirne crnine, škripe, surovih rifova i tvrdog, nemilosrdnog zakucavanja. Nije ovo lako izdržati ali Primitive Man imaju fin smisao za ravnotežu između jedva podnošljivog i nepodnošljivog i vredi se potruditi:

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/insurmountable

Idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Labyrinth iz Hjustona stavljaju toliko detaljne podatke o tehnikalijama vezanim za snimanje svog prvog dema Inside/ Outside, koji ima samo dve pesme plus intro, da je jasno kako je u pitanju, i pored mladosti, vrlo ambiciozan bend. Inside/ Outside je prvi rad kvarteta osnovanog ove godine ukorenjen u old school thrash školi i moram da kažem da me je zaintrigiralo to što momci kao glavne uticaje nasvode Vio-Lence, Forbidden, Anthrax, Nuclear Assault, Testament. I nije da se to ne čuje. Dve prave pesme na ovom izdanju traju preko šest minuta svaka, nudeći kompleksan, ali udarački thrash metal koji zaista podseća na lekcije što su nam ih dali momci iz Vio-Lencea (i, hvala svemu nesvetom, nastavljaju da ih daju), uz kvalitetnu intrepretaciju i, za demo, vrlo solidnu produkciju. Labyrinth svakako imaju meru nostalgije u svom zvuku, ali se ni slučajno ne oslanjaju samo na nju. Izuzetno obećavajuć materijal:

https://labyrinthrash.bandcamp.com/album/inside-outside-demo-2022-2

Demiricous nisu iz Bej Ejrije, nego iz Indijanapolisa u, jelte, Indijani, ali njihov treći album, Chaotic Lethal je verovatno najbolji Bay Area Thrash materijal koji ćete čuti ove godine. Hoću da kažem, ovo kao da je pravljeno za mene, nudeći brzi, žestoki ali istovremeno napaljeni, uličarski thrash metal sa pesmama čiji su delovi mogli nastati i 1989. godine, a koje su zatim nadevene modernijim elementima death metala i grindcorea. Demiricous su naprosto srećno pogođena kombinacija stilova ekstremnog metala sa jakim talentom za pisanje pesama i ako bih tražio idealnu kombinaciju Slayera, Bloodcuma, Testamenta i Autopsyja za 2022. godinu, ne bih išao dalje nakon Demiricous.

https://demiricousofficial.bandcamp.com/album/chaotic-lethal

Sa imenom kao što je Devil's Poison, sviranje blackened speed metala bila bi svačija sudbina. Čileanski bend ovog imena na svom drugom albumu, Power of Darkness (Blasphemous Rumours), a koji dolazi dve godine nakon prvenca naslovljenog Street Metal Maniac, radi baš to i ovo je kolekcija sirovih, lo fi pesama napaljenih rifova, sa dosta Motorhead šmeka, urlatorskim vokalima i jednom pank spontanošću u svirci. Istina je da su neke stvari praktično dobitna formula ako imate samo minimum kompetentnosti pa Devil's Poison mogu po definiciji da računaju i na metal publiku i na pank publiku i na onu koja voli garažni rok. Ako sebe vidite u bilo kom od tih kampova, a sigurno vidite jer inače ovo ne biste čitali, treba da poslušate album.

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/power-of-darkness-blasphemous-rumours

Ali koliko Francuzi Sacrifizer KIDAJU na svom debi albumu za Osmose Productions, nazvanom Le diamant de Lucifer. Što se kaže, izraz „blackened speed metal“ se dosta neodgovorno koristi i kad treba i kad ne treba a ovde TOTALNO treba. Pošto Sacrifizer totalno zakivaju. Deset pesama, četrdeset minuta, svirka velikom brzinom, sirova, oštra, na prvu, a opet uz gomilu melodije, sve baš kako treba. Album izlazi tek krajem meseca ali može se ceo čuti putem JuTjuba pa preorderovati pošto je ovo klasik u nastajanju:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/le-diamant-de-lucifer
https://youtu.be/dxzIqZH4p8k

Ova nedelja je donela zaista neočekivanu speed metal nasladu. Poljaci Hellhaim sa svojim drugim albumom, Let the Dead Not Lose Hope nude izrazito old school zvuk. Ovo nije „blackened speed“ kakav se danas rado svira već u heavy metalu utemeljen, melodičniji speed metal sa vokalima koji svakih par stihova izleću u neboparajuće falsete ali i zanimljivim, promišljenim pa i atmosferičnim aranžiranjem pesama koje na momente imaju praktično operske ambicije. Odlična ploča puna rifova premijum kvaliteta:

https://ossuaryrecords.bandcamp.com/album/let-the-dead-not-lose-hope

Kostarikanski Paganist predstavlja se u dobrom svetlu na EP-ju Live Tyranny. Sa šest pesama snimljenih uživo u studiju, a od kojih je jedna obrada Kreatorove People of the Lie, Tyranny seku, pale i generalno sviraju žestoko, ubedljivo, nudeći uredan, energičan thrash metal koji na ime svoje disciplinovane svirke i solidnog živog zvuka kreira taj predivni osećaj haosa u stalnom pokretu.

https://paganist.bandcamp.com/album/live-tyranny

Kalifornijski Thrashquatch svojim logom na kome Jeti zauzima pozu vrlo sličnu ikoničkom DRI-jevom trešeru govore sve o tome kakva im je muzika. Dakle, dobra. Bend iza sebe ima dva albuma a novi demo, Mindless Journey imasamo dve pesme, ali dve pesme dobrog, ljutog thrasha. Svirka je brza, rifovi dobri, produkcija perfektna a Thrashquatch emituju auru vrhunske discipline bez gubljenja thrashcore lapidarnosti. Odlično i nadam se da ovo najavljuje novi album jer ovako dobrog thrash metala nikad nije dosta:

https://thrashquatch.bandcamp.com/album/mindless-journey

Meksički Spinne počinju svoj album Rotten Society pesmom od čak osa minuta, da bi odmah bilo jasno da je ovo vrlo ambiciozan thrash projekat. Spinne su sebi u zadatakl stavili progersivniju svirku na tragu vrlo old school predložaka kakve su ostavili Exodus, Metallica iz svoje progresivne faze sa polovine osamdesetih, Testament itd, pa su im pesme podugačke, ali i dalje propisno rifaške, headbanger friendly i mada album traje preko sat vremena, ima tu štofa. Još i te socijalno osvešćene teme u tektstovima, prelepo. Album se zatvara obradom Metallicine Metalne Milicije, čisto da bude sve jasno. Odlični su Spinne:

https://spinnemx.bandcamp.com/album/rotten-society

Cyanate su iz Nevade i njihov istoimeni EP fino demonstrira taj spoj teškog zvuka i tehničke svirke, te old school nabadanja sa novoškolskim srednjetempaškim mrvljenjem. Dakle, thrash a malo i groove. Cyanate svakako dobro promisle svaki element svojih pesama pre nego što ih završe pa su ovo dobro odabrani rifovi, sigurno napravljene strofe i refreni, efektni breakdown delovi... Dobar materijal i čak šest pesama:

https://cyanate.bandcamp.com/album/cyanate

Crime Line iz Sankt Petersburga na istoimenom EP-ju sviraju metalizirani hardcore nešto starije škole a koji je meni simpatičan. Ovo je trešerska, energična muzika u maniru kasnijih osamdesetih godina, sa dobrom produkcijom i napaljenim pevanjem na Ruskom, sve spakovano u pesme od tri-tri i po minuta. I sve za dolar! Prija:

https://crimelineband.bandcamp.com/album/crime-line-2

Turn Cold iz Džordžije nemaju mnogo mašte pa su svoj drugi EP nazvali samo 2022 EP. Ali imaju dobre pesme. Tri komada na ovom snimku nude odlično produciran i autoritativno odsviran thrashcore klasične škole sa jakim gitarma, dobrim gruvom i kišom klasičnih rifova. Turn Cold nisu preterano originalni u svojoj formi, ali izvode svoje pesme zaista ubedljivo, sa odličnim vokalima na vrhu i aranžmanima koji su kvalitetni:

https://turncold.bandcamp.com/album/2022-ep

Ne  znam odakle su Nerve Damage ali njihov EP Drip Fed. Misled. Je SJAJNA kombinacija brutalnog, metaliziranog hardkora i industrial metala. Tri kratke, ekonomične pesme, jako težak zvuk i bend koji zvuči gladno i besno – svi sastojci potrebni za ogromne užitke. Poslušajte:

https://lastriderecords.bandcamp.com/album/drip-fed-misled

Void Turned To Message su, pak, hardkor bend iz Nepala, vrlo srčano posvećen inspirisanju promene i grassroots aktivizma u slušaocu i njihov drugi EP, Dasatwa („Ropstvo“) u svom metaliziranom zvuku sadrži i dah ustaničkog anarhopank senzibiliteta. Četiri besne, teške pesme uz koje treba da osetite kako vam krv ključa a čulo za revoluciju jako pulsira. Fino je:

https://vehementrecordsnp.bandcamp.com/album/dasatwa

Iako Millions of Dead Angels imenom, jasno, podsećaju na MDC, zvuk njihovog drugog albuma, Full Blown Satanic Assault, je više kao metalizirani Resist, a što je adekvatno jer mislim da su MODA isto iz Portlanda. I, čak i da nisu, ako volite kvalitetni portlandski hardkor, dopašće vam se ovaj album. Millions of Dead Angels pišu srazmerno dugačke pesme i imaju tvrd zvuk pa je ovo vrlo zadovoljavajući brak panka i metala:

https://undercityrecords.bandcamp.com/album/full-blown-satanic-assault-2

Payasa iz Ilinoisa na EP-ju The Haze Begins​.​.​. sviraju mračan, ukusno metaliziran pank sa tri agresivne ali maštovite pesme. Ovo je program ozbiljnog hedbenga i paklenih ženskih vokala pa se adekvatno spremite. Plaća se koliko date:

https://payasa.bandcamp.com/album/the-haze-begins

Zanimljiv je i ovaj neki trend hardkor bendova koji pevaju o demonima i satanizmu. Demonic Possession iz Ostina u Teksasu na istoimenom EP-ju imaju četiri besne moškor pesme koje su sve manje-više zasnovane na razočaranju u boga i ljude i solidno metalizirane, sa, čak, nekim omažima Slayeru. Ako volite klecanje PLUS Satanu, ovo je apsolutno za vas, a plaćate koliko hoćete:

https://demonicpossessiontx420.bandcamp.com/album/demonic-possession

Kad smo već kod klecanja, ruski Enslave su onaj metalizirani straight edge hardcore koji je postao popularan devedesetih godina prošlog veka, sa plesnim srednjim tempom i agresivnim dispozicijama. Album Joy Of All The Sorrowful, prvi za ekipu iz Tatarstana, ima dobrodošle dodatke u vidu melodičnih vokala sred svog tog nabadanja pa je ovo prijatna, dobro producirana ploča superteškog metaliziranog hardkora:

https://xenslavex.bandcamp.com/album/joy-of-all-the-sorrowful

A od Rusa nam stiže i druga doza vakcine, u vidu EP-ja Re-vaccine sastava Salvation Virus. Ovo je više kratskoru okrenut hardkorpank, sa šest jednostavnih, ali zapaljivih, efektno produciranih pesama kratkog trajanja i solidnog tempa. Sve se bave pandemijom pa vidite koliko vam je to zanimljivo:

https://salvationvirus.bandcamp.com/album/re-vaccine

The Fulcrum iz Čikaga sviraju nervozni, rastrzani mathcore na EP-ju Prime Quest. Ovo je mučan, težak materijal, ali i fascinantan jer The Fulcrum sviraju dobro i umeju da pruže i propisno mošerske momente pored svih tih naprednih metrika i disonanci. Vredi čuti:

https://thefulcrumilhxc.bandcamp.com/album/prime-quest-ep

Cörrupt iz Francuske zovu svoju muziku fuzzcore, i EP Disgust zaista ima lepi zvuk gitara proteranih kroz ovu esencijalnu pedalu, a što se samih pesama tiče, ovo su kratke, efektne hardkor kompozicije koje imamu prostora i za originalne ideje i za gruv i za energične detonacije. Cörrupt se odlično pokazuju na ovom izdanju i vredi ih pratiti:

https://corruptfrance.bandcamp.com/album/disgust

FØES​/​Heated Split je ploča sa samo dve pesme i to superbrzog hardkor zvuka, a daunloud košta dva dolara pa razumem ako ste malo zabrinuti da li se ovde dobija „vrednost za novac“, ali dobija se. Oba benda su vrlo dobra i gde je FØES nešto bliži klasičnom hardkoru, mada jako napucan, Heated su više u mathcore fazonu sa bizarno editovanim gitarama i haosom koji samo što ne eruptira iz superdisciplinovane svirke. Fino je i ovo. (Edit: u međuvremenu je datum pomeren na 27. Maj, cena povećana na četiri dolara ali i dodata po jedna pesma od svakog benda ali koje se za sada ne mogu čuti):

https://glacierrecordings.bandcamp.com/album/f-es-heated-split

Kada vam se prvač zove Slavejko a baš biste da svirate grindcore, morate da nađete neku svoju foru. Bugari Facepalm Death su je našli kako imenom tako i zvukom koji vrlo korektan, zakivački grindcore pakuje u nešto duže, psihodelične pesme. Album Facepalm Death svakako nije ujednačeno izvrstan, ali kada bend nađe svoj vajb, jako su dobri. Plus, ovo je dobro producirano a Slavejko je odličan pevač. Povrh svega, plaćate po volji, pa svakako poslušajte:

https://facepalmdeath.bandcamp.com/album/facepalm-death

Slovaci Thorwald sebe korektno opisuju kao „Grindcore / Metal bulldozer from Slovakia with swedish sound.“ I ako vam je tako nešto po volji, novi album, Diablov Tanec je vrlo dobar. Thorwald nipošto ne inoviraju u pisanju pesama i zasnivaju muziku na eksplozivnosti i seksi gruvu, ali uz odličnu svirku i tu švedsku produkciju sve ovo ima vrlo prijemčivu formu:

https://thorwald.bandcamp.com/album/diablov-tanec

Španci Mondo Podre sviraju prljav, ružan grindcore na albumu Necronomía de Subexistencia. Bend kaže da je inspirisan sastavima poput Wormrot i Full of Hell i svakako se čuje ta ekspanzivna komponenta u jako agresivnom zvuku ali i primeti sociopolitička dimenzija u razmišljanju. Dobro, pominju se i Gridlink i Cryptopsy, a što su ambiciozne mete mada ovaj bend zapravo i svira vrlo kvalitetno samo se to ne čuje u krš nimku. Mondo Podre zvuče besno, energično i gladno istraživanja u okviru kratkih, brzih kompozicija a prilično jeftina produkcija samo podcrtava autentičnost:

https://colectivobilis.bandcamp.com/album/necronom-a-de-subexistencia

Debi EP Indonežana Tigris zove se Exploitation Disaster i ovo je, sasvim očekivano, razjaren, bučan grindcore koji se buni protiv eksploatacije, uništenja ekosistema itd. Tigris APSOLUTNO preteruju u masteringu i ovo je toliko glasan snimak da skor neslušljiv, a muzika, mada ne preteruje s originalnošću nije loša. Mislim, svirka je kompetentna i energična, sa brzim, ekspresivnim pesmama, ali treba izdržati taj pakao brikvolinga. Ja sam izdržao i bogatiji sam u životu zbog toga pošto su Tigris vrlo dobri:

https://tigrisgrind.bandcamp.com/album/exploitation-disaster-ep
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1054 on: 14-05-2022, 11:25:30 »
Manje glasna ali po sadržaju raznovrsnija je kompilacija Proglotida Gravida Issue #6 Compilation koja stiže uz, jelte, šesti broj čileanskog fanzina  Proglotida Gravida, sa osamnaest bendova iz raznih uglova ekstremnog metala. Verovatno niste čuli ni za jedan ali ovo je prilično dobar izbor thrash, grind, death itd. umetnika koji krljaju mučki i imaju, uglavnom, prihvatljiv kvalitet zvuka. Meni prijalo:

https://proglotidagravidazine.bandcamp.com/album/proglotida-gravida-issue-6-compilation

Kanađani Abrupt Decay su svoj debi album nazvali I Was Never Here i taman kad sam se pripremio za nekakav emotivni depresivni, suicidalni blek metal, oni su me zaskočili sa vrištećim grindcore/ hardcore pesamama od tri i četiri minuta, svirkom koja je hiperdisciplinovana i matematički precizna, a sve u cilju isporučivanja što jače emocije. Naravno, emocija je RAZJARENOST i dosta, jelte, razočaranja u ovaj svet itd. Dobre gitare, odličan bubanj, savršeni vokali, a bend album naplaćuje samo koliko biste vi da date. Apsolutno dajte:

https://abruptdecayab.bandcamp.com/album/i-was-never-here

Tetralogy of Death je kompilacija sa četiri savremena danska death metal benda, od kojih je svaki dao po jednu pesmu. Ideja je da se predstavi moderna danska death scena i pošto ovde imamo Phrenelith i Undergang, reprezentacija je sasvim korektna. Ostala dva benda nisu mnogo daleko po svetonazoru ali je razlika u zvuku i stilu tu, pa je ovo solidno raznovrsna ponuda surovog undergrounda:

https://tetralogyofdeath.bandcamp.com/album/tetralogy-of-death

Sa svoje strane, Death Over Ostrobothnia je trostruki split između finskih death metal bendova Kompost, Living Inferno i Tormenticon. Sva tri nude old school zvuk u različitim interpretacijama, donoseći album pun prilično kvalitetnog death metala, dobrih rifova, atmosfera i mošerskog materijala. Više nego solidno:

https://tormenticon.bandcamp.com/album/death-over-ostrobothnia

Istanbulski Eradicate kažu da na demo snimku Demise Towards the Dasein možemo da čujemo njihove rane pesme (bend je osnovan prošle godine) a da im je zvuk sada bliži doom-death  formulama. No, da bude jasno, Demise Towards the Dasein nudi vrlo šarmantni old school death metal sa jednom prijemčivom primitivnom estetikom i mada su rifovi prostački, svirka je dobra, produkcija kvalitetna (za demo) a kompletan utisak vrlo pozitivan. Da je bend tr00 vidi se i po tome da na basu i vokalu imaju ženu, tako da, dajte podršku, zaslužena je:

https://eradicatedeath.bandcamp.com/album/demise-towards-the-dasein

Kvebečki Skortue donosi simpatičan old school death metal na prvom EP-ju, Sous l'emprise de la haine. Pored toga što je dopadljivo slušati death metal na Francuskom jeziku, Skortue se dokazuju i pesmama koje su negde na tragu radova Imolation ili Incantation, ali bez direktnog kopiranja. Ovo je slično sa njihovim predlošcima više po ozbiljnosti i ambicioznim aranžmanima, a uz zanimljiv, pomalo sirov, neprskan miks zavređuje svaku pažnju:

https://skortue.bandcamp.com/album/ep-sous-lemprise-de-la-haine

Poljaci Hail The Seeker na svom prvom Demo snimku, Demo 2022, zvuče kao da se bore da izađu iz svežeg groba. Tri pesme prljavog, sirovog death metala koji ne nudi suptilnosti i evolutivne skokove nego gadan, mučan zvuk ali i, jelte, autentičnost, dovoljan je da slušaocu izmami osmeh:

https://hailtheseeker.bandcamp.com/album/demo-2022

Obično nemam visoka očekivanja od jednočlanih death metal projekata koji se pritom opsedaju VHS hororom, ali Chasin' Voorhees iz Kardifa mi je sa albumom Crystal Lake doneo dosta lepih trenutaka. Ovo je vrlo dobro napisan death metal mošerske, rifaške provinijencije čiji tematski fokus na Petak trinaesti dolazi prirodno s obzirom da je album izašao baš na taj datum. Trinaest pesama koje se ne bave samo ovim filmom već i nekim drugim hororima iz te ere pune su solidne muzike i simpatičnih semplova, sve producirano vrlo korektno pa poslušajte:

https://chasinvoorhees.bandcamp.com/album/crystal-lake

A tu je i treći album francuskog projekta Vorhees – skoro da se čovek zadivi kako sviovi bendovi pripremaju svoje albume za Petak trinaesti. Elem, nazvana Chapter III, i ovo je kolekcija old school death metal pesama sa, jelte, rifovima, i dubokim vokalima. Vorhees se ne ubijaju od originalnosti ni u konceptu ni u samim kompozicijama, ali sviraju korektno a gosti im dolaze iz Sinister, Mercyless itd. pa sve ovo treba slušati kao jednu neobaveznu ali zabavnu ploču muzike za dobar provod u Petak uveče:

https://voorhees.bandcamp.com/album/chapter-iii

Tomb of Minerva iz Sakramenta na svom debi albumu, Dawnbringer, nude death metal koji nije ni klasičan melodeath (zapravo nije naglašeno melodičan) niti je sad nešto strašno agresivan. Ovo je najviše ploča meditativnijeg gruva sa rifovima i gitarskim temama koje su stalno zanimljive i nemaju za cilj da budu neprestano agresivne, a da se opet ne beži od standardnog death zvuka. Dakle, mrve ovde buvnjevi, gitare seckaju na sitno a pevanje je tradicionalni death lavež, no muzika je zamišljenija i gruverskija nego što bi čovek očekivao. Zanimljiv debi:

https://tombofminerva.bandcamp.com/album/dawnbringer

Kanadski Hellish Rebuke zvuče opako i veoma ubedljivo na novom EP-ju, Immortal Shell. Materijal kreće sa sedmominutnom pesmom Terror Upon Them koja postavlja standarde jako visoko, nudeći energičan, brutalan death metal ali i promišljeno aranžiranje i finu ravnotežu između atmosfere i užurbanog rifaškog rada. Ostale dve pesme su nešto kraće ali prikazuju bend u veoma dobroj kompozitorskoj i produkcijskoj formi. Jako dobar EP i bend koji se apsolutno mora imati na radaru:

https://hellishrebuke.bandcamp.com/album/immortal-shell

Blasphematory iz Nju Džersija sviraju vrlo mračan, podzemni death metal na svom drugom albumu, prigodno nazvanom The Lower Catacombs. Iako naslovi pesama ne aludiraju direktno na ijednu igru, imam utisak da su i Blasphematory jedan od onih bendova koji dobar deo svog imaginarijuma zasniva na dugim sesijama cepanja stonih RPG-ova i videoigračkih serijala tipa Dark Souls. No, kako god, The Lower Catacombs je prljava, jeftina old school zabava za socijalno isključene klince i matorce, pa navalite:

https://blasphematory.bandcamp.com/album/the-lower-catacombs

Kalifornijski Cartilage su kao neka jeftinija, nestašnija deathgrind verzija belgijskih Aborted. Otud i album The Deader the Better treba slušati kao jeftini, zabavni deathgrind sa pesmama koje nemaju sad neku pretencioznu ambiciju da vam donesu veliko otkrovenje u životu već pre svega žele da vas zadovolje horor imaginarijumom, brzim tempom i jednostavnim rifovima. Ne padam baš na dupe ali prijatno je:

https://cartilagegore.bandcamp.com/album/the-deader-the-better

Iako viskonsinski Jungle Rot trideset godina nakon osnivanja u postavi imaju samo jednog čoveka koji je bio tu na početku – pevača i gitaristu Davea Martisea – novi album, A Call to Arms svakako ima ubedljiv old school zvuk. A što je vrlo lepo osveženje za katalog Unique Leadera koji u poslednje vreme ubi sa brikvolovanim i betoniranim deathcore izdanjima. A Call to Arms je ploča koja zvuk ranih devedesetih samo malo polira i upodobljuje za treću deceniju novog stoleća, nudeći deset pesama melodičnog i atmosferinog death metala ali ne onako kako se te reči danas koriste. Jungle Rot čuvaju svoje deaththrash korene i nude rifaški, ugodan death metal klasične otmenosti:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/a-call-to-arms

Naravno, death metal publika dobija poslasticu u vidu novog albuma omiljenih Misery Index. Nisam siguran kad pre prođe tri godine od prošlog albuma, ali Complete Control je pred nama a bend njie izgubio ništa od svoje energije, sociopolitičke osvešćenosti, tehničkog kvaliteta ali i smisla za dobre, gruverske pesme. Pritom, ploča je legitimno razbijačka sa dosta klasičnog deathgrind zvuka koji ovaj bend tako dobro svira i pesmama koje sjajno odmeravaju melodiju i surov hedbengerski rif. Misery Index su odavno zaradili tu poziciju na kojoj sve što izdaju odiše karakterom i sluša se uz prepoznavanje omiljenih elemenata muzike benda čak i u pesmama koje čujete prvi put. Odlično je:

https://www.youtube.com/watch?v=iBerLQerCI0&list=OLAK5uy_lFp59tlIAqwwSwcI4JQn1pybe-VenFD6Y

I dolazmo do poslednje sekcije sa klasičnim heavy metalom, ower metalom i kojekakvim kerefekama... Ländphil iz Bremena u Nemačkoj na EP-ju Long Live Life osciluju između hevi metala, panka i hard roka, a ova identitetska neodređenost im lepo stoji sa poletnim, himničnim rok pesmama koje izvode korektno. Bend za provod i dobro raspoloženje koji svoju muziku naplaćuje samo koliko vi želite da date:

https://laendphil.bandcamp.com/album/long-live-life

Generalno u ovim nedeljnim pregledima izbegavam chiprtune metal bendove jer ih ima previše i premalo ih se izdvaja nekakvim osobenim kvalitetom. Ali Gonemage zaslužuje da se pomene. Ovaj solo projekat Garryja Brentsa iz Cara Neir je zapravo vrlo interesantna kombinacija black metala, chiptune metala i avangardnijeg post blek metal zvuka. Da ne pominjem da mu je Nintendov Wario zaštitni znak, sa omotom i nasovom ovog izdanja koji direktno asociraju na jednu od (doduše slabijih) igara u kojima figuriše ovaj anti-Mario. Novi EP, Master of Disgust​.​.​. je haotičan, agresivan, abrazivan i duhovit u podjednakoj meri i vredi da se njime pročiste uši i mozak:

https://gonemage.bandcamp.com/album/master-of-disgust

Weazzel je jednočlani hevi metal projekat čoveka po imenu Philip Rubenser, ali koga bolje poznaju pod nadimkom Vin Weazzel, a pod kojim peva u bečkom bendu Diamond Falcon. Weazzel voli tradicionalni, sleazy heavy metal zvuk pa je njegov solo album, In Yer Face! Pun snažnih proklamacija i cheesy melodija. Ali je vrlo kompetentno napravljen. Ovo jeste jeftina, partizanska akcija, ali i šef i autor i njegovi odabrani saradnici što gostuju, uglavnom na gitarskim solažama, pružaju prvoklasan šou, ostavljajući srce na terenu, pa, ako volite pesme o borbi koja je istovremeno i zabava i zabavi koja je istovremeno i kataklizma, ovde se ima šta čuti:

https://weazzel.bandcamp.com/album/in-yer-face

Virgin Idol iz Indijane sviraju „tradicionalni okultni hevi metal“ i istoimeni debi album – mada nema neku sjajnu produkciju – zapravo nudi prljav, zao ali prijemčiv hevi metal koji je meni lepo legao. Ova tri čoveka prave jednostavne, ali srčane pesme o demonima, đavlu, ruskom ruletu, pune krljačkih rifova i vokala koji paraju nebo i to što u njihovoj muzici nema sutilnosti je „a feature, not a bug“. Ima tu štofa:

https://virginidol.bandcamp.com/album/virgin-idol

Nikad nisam slušao epski heavy metal sastav Warlord iz Los Anđelesa, a sada i neću, barem ne na nekim novim izdanjima jer je njihov lider William J. Tsamis umro prošle godine. A Crack in the Sky - A Tribute To William J Tsamis je, očigledno, kompilacija obrada Warlord napravljena kao posveta preminulom autoru i ovo je prilično dobro sa bendovima kao što su Steel Shock ili FireWolfe koji uglavnom pružaju kvalitetna izvođenja pesama što imaju taj prijatni epski zahvat, ali ih jeftina i skromna produkcija drži čvrsto na zemlji, da ne kažem asfaltu. Lepo je ovo:

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/a-crack-in-the-sky-a-tribute-to-william-j-tsamis

Klasični rimski heavy metalci Messerschmitt – osnovani pre skoro ravno četrdeset godina i, sa pauzama aktivni do danas – izbacili su kompilaciju Still Lethal Metal - Anthology vol​.​1 i mada ovo nisu nove pesme već razni živi i neživi snimci skupljeni sa raznih mesta u karijeri benda, svakako se radi o svežem i zabavnom izdanju. Ovih osam pesama perfektno prikazuju taj tradicionalni heavy i speed metal mentalitet, sa solidnim kvalitetom svirke i pesmama koje zvuče himnično i ubedljivo. Mislim, Heavy Metal Hero? Heavy Metal Fighters? Kad nazovete pesme ovako, jasno je da ste tr00. Kompilacija malo podseća i na to da su hevi metalci uopšte decenijama imali malo nezdravu vezu sa fašističkim imaginarijumom a što je danas, kada imamo onoliko novih generacija i alotropskih modifikacija fašista dodatno neugodno, pa proverite imate li problem sa tim:

https://messerschmittitaly.bandcamp.com/album/still-lethal-metal-anthology-vol-1

Francuzi BlackBeer svojim imenom, reklo bi se dojavljuju šta su im prioriteti u životu. Ako volite crno pivo, ili pivo uopšte, postoji dosta šansi da vam se dopadne i prvi album ovog sastava, Take the Freedom, koji kombinuje modernu produkciju i svirku sa nekim klasičnim heavy metal stilemama. Bude to i dosta cheesy čak i za mene, ali BlackBeer sviraju kvalitetno i ovo je svakako ugodan katalog heavy metal ideja koje su pre njih drugi doneli na svet a ovi ljudi preuzimaju baklju u trku i nose je dalje sa ubeđenjem i ljubavlju. Pure Steel Records uglavnom ne promašuje pa ni ovde nema govora o tome:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/take-the-freedom

Neki hevi metal veterani i dalje ne odlaze u penziju. Graham Bonnet Band ima novi album i ovaj ugledni pevač (koji je bio deo takvih postava kao što su Alcatrazz, Michael Schenker Group ili Rainbow) je snimio najmanje iznenađujući ali sasvim solidan album klasičnog cheesy metala sa puno neoklasičarskih gitarskih egzibicija, atmosferičnih klavijatura ali i poštenog teškorokerskog tempa. U centru je naravno Bonnetov moćni, godinama neukaljani vokal i ako ste ga voleli pre četrdeset godina, kao neki od nas, nema razloga da vam se album Day Out In Nowehere ne dopadne. Ovo je naprosto kvalitetno:

https://www.youtube.com/watch?v=IbakmECj-go&list=OLAK5uy_l457e_RQpnKcBdymD8yLmfuwoat-BDvic

A danski Junkyard Drive takođe nudi vrlo ubedljiv, vrlo solidan hard rock sa svojim novim albumom, Electric Love. Bend sebi pripisuje „ukusnu količinu nostalgije“ i moram da kažem da su u pravu jer Electric Love ima sve što volim u klasičnom hard roku i sliz metalu – uključujući bluz osnovu, daire, multitrekovane vokale u refrenima – a da opet izbegava upadanje u ponore sikofantskog obožavanja muzike od pre četrdeset godina. Vrlo kvalitetan album:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/electric-love

Album nedelje i ove nedelje dolazi iz domena psihodeličnog stoner roka. Ali mnogo je dobar. Mislim, posle nekih trideset sekundi prve pesme na albumu Elusive Mojo filadelfijskih Ecstatic Vision znao sam da slušam budući klasik. Ecstatic Vision svoj visokooktanski teški, psihodelični rok spravljaju sa velikom količinom wah-wah prženja na gitari, analognih, ključajućih sintisajzera, poletnog gruva raspoložene ritam-sekcije i urlanja direktno iz MC5 kuhinje a onda u sve dodaju saksofon i prave haos. Sedam pesama razbijanja sa naslovima kao što su The Kenzo Shake i Deathwish 1970, i psihodelije za izvoz – ko drugi do Heavy Psych Sounds Records! Apsolutna lektira:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ecstatic-vision-elusive-mojo



Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1055 on: 21-05-2022, 11:12:39 »
S obzirom da je proleće sve toplije i da severna hemisfera ulazi u leto koje, verujem, neće lako zaboraviti, nije loše da poslušate što više možete dobre muzike pre nego što vam ugase struju. Jeste, ove nedeljeje izašao i povratnički Cave In ali ja to ne slušam, no imam umesto toga gomilu druge, dobre muzike. Slušajte:

I blek metal za aperitiv! Jednočlani švedski projekat Faruln dobacio je do prvog albuma. Anti Spirit, kako se ovaj opus zove, ima sve odlike jednočlanog black metal preduzeća koje predvodi i sačinjava jedan čovek, a što uključuje i izvesnu self-indulgenciju. Opet, taj čovek, Andreas Båtsman je vidno nadaren pa su ovo ipak ulgavnom vrlo dobro napisane pesme i Anti Spirit je kolekcija atmosferičnih, ali i energičnih kompozicija kojima najviše zameram produkciju što nije, da ne bude zabune, „loša“ ali joj fali dinamike. No, to je danas takoreći standard i Faruln, može da se kaže, ima vrlo uspeo debi.

https://faruln.bandcamp.com/album/anti-spirit

Vanja Gvozdanović nastavlja sa proizvodnjom deprsivnog blek metala i novi EP, God​.​.​.​strike me down pored standardnog melanholičnog programa na gitarama, atmosferičnih pesama i grubog pevanja donosi i melodičniji vokal sa sve autotjunom. Nije da se to ne uklapa u ovu muziku i ako se DSBM pomeri (još više) u pravcu mejnstrim publike, Vanja može da kaže da je prilično doprineo ovome. Pa, mislim, nije slučajno stavio i mačku na omot. A muzika je prilično impresivna.

https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/god-strike-me-down

Poljaci Misanthropic Rage imaju četvrti album, Hallucinatory Phenomena i njihov progresivni black metal sa elementima death metala je u vrlo lepoj formi. Sedam dugačkih pesama na ovoj ploči imaju i atmosferu, i narativne ambicije, i dobre rifove, zanimljiv pristup formi a bez gubljenja metalne, jelte, oštrice. Možda bih zamerio činjenicu da je vokal non-stop utopljen u reverb što pesmama daje prizvuk kao da su nastajale u pećini, ali u stvarnosti ovo ne smeta i Misanthropic Rage u skladu sa reputacijom pružaju kompleksan ali vrlo prijemčiv album progresivnog black-death krljanja. Poslušajte sa apetitom:

https://misanthropicrage.bandcamp.com/album/hallucinatory-phenomena

One Mind Ministry je pomalo čudno ime za blek metal bend, ali ne mari, muzika na debi albumu, Gates of Time je odlična. Ovo četvoro mladih (i starijih) ljudi nude vrlo ubedljiv, energičan black metal sa dovoljno elemenata death i thrash metala da ne bude dosadno, kreirajući energičan, razarački album koji pleni dobrim rifovima, kvalitetnom, zakucavačkom svirkom i odličnim ženskim vokalom (pored muškog koji je, uslovno rečeno, glavni). One Mind Ministry imaju osećaja kako da brutalan rifaški rad i rafalne blastbitove oplemene sa taman dovoljno melodije da muzika ne postane monotona i ovaj materijal, sa tek nešto više od pola sata trajanja, ih predstavlja u zaista izvrsnom svetlu. Ne propustiti:

https://onemindministry.bandcamp.com/album/gates-of-time

Stilski donekle slični mada u smislu karijere u blek metalu daleko dugovečniji su francuski DunkelNacht. Novi EP, Sombre Nuit, zato, pruža izvrstan blek metal sa merom death metal tehničnosti ali i melodičnih gitarskih pasaža i clean vokala koji pesmama daju dimenziju herojske epike. Brzina i žestina se podrazumevaju. Odlično to zvuči, pogotovo uz inače vrlo moćan svirački rad i vrlo profi produkciju, pa DunkelNacht zavređuju svaku pažnju:

https://dunkelnacht.bandcamp.com/album/sombre-nuit-ep
https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/sombre-nuit

Iako norveški Eleos za sebe kaže da je „hardcore/ metal“ bend, stavljam ih u blek metal sekciju današnjeg pregleda pošto meni EP Parasite sa svoje tri solidno producirane pesme (iako su snimljene „u podrumu usred norveške šume“) i pored svih svojih hardcore/ posthardcore elemenata najpre zvuči kao blek metal ili post blek metal ploča. Delom zbog vokala, delom zbog te atmosfere koja je danas karakteristična za blek metal. U svakom slučaju odlično je:

https://eleos.bandcamp.com/album/parasite-ep

Nema baš mnogo marševskih ritmova na albumu The Funeral March indonežanskog solo blek metal projekta Nocturnacul. Ali ima lepih, tužnih melodija odsviranih sa ubeđenjem. Iako je internet zatrpan lo-fi jednočlanim blek metal projektima osnovanim od strane ljudi kojima je teško, Nocturnacul se izdvaja kvalitetom samih pesama. I produkcija, iako je ovo zaista lo-fi orbita, zapravo sasvim vrši posao i taj kvalitet intime koji ovakvi bendovi svi baštine, apsolutno je postignut. Nimalo rđavo:

https://nocturnacul.bandcamp.com/album/the-funeral-march

Whoa, novi Blut Aus Nord? Već? Kad malo razmislim, jesu prošle već tri godine od prošlog albuma, tako da je Disharmonium - Undreamable Abysses u stvari stigao sasvim na vreme. Album izlazi naredne nedelje ali je spreman za preorderovanje i može se ceo čuti pa je sve u najboljem redu sa te strane. Što se muzike tiče, pa, znameniti Francuzi su napravili veoma hermetičan album a što me je malo i zateklo imajući u vidu da je njihov prelazak na otvorenije psihodeličnu, rokersku muziku na prošlom albumu bio veoma uspeo. Disharmonium - Undreamable Abysses kombinuje psihodeliju sa mehaničkim, industrial-metal osnovama koje je bend baštinio u svojoj klasičnoj fazi i rezultat je vrlo neproziran album tripozne, hipnotičke muzike koja, na ime i miksa između ostalog, zahteva da se slušalac malo i aktivno uključi u slušanje. Ovde ima vrlo malo akcenata i krešenda i muzika  teče jednom ustaljenom dinamikom, sipajući oko slušaoca zavijajuće  gitare ispod kojih idu repetitivne ritmičke matrice, a što svakako postiže taj psihodelični, pomalo obredni kvalitet koji bend traži. No, druga strana toga je da sve zvuči nerazaznatljivo jedno od drugog i da slušalac koji ulazi u ovaj album neupućen lako može da stekne utisak da 46 minuta sluša jedno isto i da to jedno isto nije naročito duboka muzika, već samo džem-sešn nekoliko naduvanih prijatelja. Tako da, pripremite se dobro za ovaj materijal i zaronite smelo u talase avangarde:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/disharmonium-undreamable-abysses

Kad smo već kod francuskog blek metala, Hyrgal imaju treći album, nazvan isto Hyrgal i ovo je sjajan materijal koji podseća na originalnost i maštovitost francuskih muzičara koji rade u okviru ove scene. Naprosto, ovih sedam pesama istovremeno nude „pravi“ blek metal zvuk, žestinu, energiju i negativnu emociju, a opet imaju zadivljujuće originalne ideje u pogledu tema, aranžmana i odmeravanja nijansi te negativne emocije. Hyrgal su u sjajnoj formi na ovom albumu a njihov izdavač, Les Acteurs de L'Ombre Productions, poznat i kao samo LADLO, ima jedan od najboljih ovogodišnjih blek metal albuma u svom katalogu:

https://ladlo.bandcamp.com/album/--3

Vaamatar su Amerikanci i kako im debi album počinje pucnjevima i vriskom, može se reći da stiže baš u nezgodno vreme... Ali dobro, blek metal nikad nije mario za to hoće li nekog uvrediti a Vaamatar su zapravo dobri sa zvukom koji je prilično jednostavan, ali efektan. Ima ovde i sirove, neprskane svirke, ali i melodije, Medievalgeist je ploča sa samo šest pesama ali svaka od njih ima svoj karakter i identitet i ja sam vrlo zadovoljan tim old school vajbom koji bend emituje a da to ne znači nužno lo-fi produkciju. Lepo:

https://unholyrub.bandcamp.com/album/medievalgeist

Novi EP jednočlanog projekta Strahor Mladena Stankovića iz Lebana zove se Zverovanje (zapravo, ćirilično, Зверовање i ovo su dve vrlo solidne pesme paganskog, melodičnog blek metala, plus intro, sve osmišljeno kao prirodan nastavak prošlogodišnjeg albuma Wolfborn. I ja sam veoma zadovoljan. Strahor lepo pogađa odnos klasične blek metal galanterije i lokalnog paganskog/ folklornog senzibiliteta u svojoj muzici a materijal je pristojno produciran i dostojanstven. S obzirom da se radi o veoma mladom autoru, ovo je više nego impresivno

https://strahor.bandcamp.com/album/--2

Nešto dublje pod zemljom je Ponor, novi projekat Aleksandra Aćimovića poznatog i kao Maledictor, momka iz Velike Plane najpoznatijeg po (takođe solo) projektu Aura Mortis. Ponor je upravo izbacio prvi EP, Down the Blade, Down the Spiral i njegov sirovi, lo-fi blek metal nema ambiciju da izmišlja neke nove forme u ovoj muzici ali nije u pitanju ni bez razmišljanja, za pet minuta sklopljeni materijal kakva je većina ovakvih projekata po internetu. Tri pesme na ovom EP-ju imaju osobene priče i karakter i mada je produkcija jeftina, ovo nije puki sobni krš već odmeren, usmeren i muzici dobro prilagođen zvuk. Ko voli hermetičan, self-indulgentan blek metal može da bude veoma zadovoljan Ponorovim prvim izdanjem jer je ono značajno zrelije od velike većine uporedivih izdanja koje čujem na dnevnom nivou:

https://ponorvoid.bandcamp.com/album/down-the-blade-down-the-spiral

Argentinci Bestiario zvuče simpatično na debi albumu, En los Albores del Nuevo Oscurantismo sa svojim okultnim, melodičnim, pa pomalo i setnim blek metalom. Ovo je producirano vrlo pristojno a pesme imaju energične, žestoke rifove i pored te melanholične note koju bend baštini. Vrlo siguran nastup i prijatna ploča:

https://bestiario.bandcamp.com/album/en-los-albores-del-nuevo-oscurantismo

Finski Venenum Dei imaju EP Live In Studio MMXXI i ovo je vrlo lepa kombinacija njihovog ambicioznog black metala sa razrađenim, pomalo i simfo aranžmanima, i dinamičnosti živog snimka. Pet pesama, solidna a dovoljno sirova produkcija, bend u odličnoj formi, sve za samo tri evra:

https://venenumdei.bandcamp.com/album/live-in-studio-mmxxi

Kalifornijski Helsott ne sviraju baš blek metal, ali njihova kombinacija black, death i thrash metala sa folklornim temama i pagansko-mitološkim idejama nekako mi je najbliža tom žanru. Novi album, Will And The Witch se fokusira na vestern mitologiju i na momente je praktično humorističkog tipa, ali Helsott sviraju ozbiljno bez obzira na violine i bendža između blek metal mrštenja, a produkcija je kvalitetna pa ovo vredi poslušati ako ne a ono kao kuriozitet:

https://helsott.bandcamp.com/album/will-and-the-witch

Prelazimo na doom, stoner, psihodeliju, sludge i hard rock. Sword of Damocles su duo iz Tenesija koji na EP-ju Dirges in the Dark svira tu danas već pomalo i uobičajenu kombinaciju sludge metala i powerviolence hardcorea. Teški, spori sludge gruv, sa mrvećom bas-gitarom, tako ovde elegantno pravi mesta kada je potrebno da se zavari brže i obrnuto, i ovo je materijal sa vrlo dobrim zvukom i vrlo dobro shvaćenim i realizovanim konceptom pesama. Poslednja, koja traje skoro pet minuta je superiorno psihodelična u svojoj orgiji spore, dotojanstvene agresije. Vrlo lepo, a plaćate koliko hoćete:

https://sword-of-damocles.bandcamp.com/album/dirges-in-the-dark

Kad smo već u Tenesiju, iz Nešvila dolaze Electric Python čiji je album Into the Night jedna besramno jednostavna a efektna ploča težeg rokenrola koji voli gruv, poletne, plesne ritmove i generalno šmekerski zvuk. Nazvati ovo stoner rokom deluje skoro pa reduktivno jer je ovo naprosto dobra rok muzika za svakog ko sebe smatra bilo „alternativnim“ bilo „klasičnim“ rokerom. Uživajte:

https://electricpython.bandcamp.com/album/into-the-night

Elusive God su tajanstveni hrvatski trio koji zvuči kao kada bi Iron Maiden svirali doom metal. Ozbiljno – pevač pogotovo zvuči kao Dickinson i mada ostatak benda ne imitira Mejdne, ima nečeg sjajnog u tom epskom doom pristupu koji se lepo ukršta sa klasičnim heavy metalom. Debi album, Trapped in a Future Unknown je veoma dobro produciran (u Češkoj) i ovo je ploča kakvom autori mogu da se ponose iz sve snage:

https://elusivegod.bandcamp.com/album/trapped-in-a-future-unknown

Portlandski Dinner for Wolves su malo zbunjujuć bend jer ime dele sa jednom prilično poznatom izdavačkom kućom a za koju, nagađate, ne izdaju. Novi album, The Weight of the World, takođe, ime deli sa jednim od albuma Metal Church i sve se to nekako zaverilo da sakrije ovaj bend i ovaj album od očiju javnosti. A greota je, jer je u pitanju više nego prijatan i pristojan moderni hard rok/ metal fino očišćen od cheesy stilizacija ali i od grandžerskih glumatanja koja se često uvuku u ovakav kontekst. Ovo je prosto dobra heavy muzika sa raznovrsnim, upečatljivim pesmama i lepom produkcijom. Dinner for Wolves još jednom podsećaju na masivnost i potentnost portlandske scene, a album se daje za onoliko para  koliko sami odredite što je, za materijal ovog kvaliteta, više nego dobar dil:

https://dinnerforwolves.bandcamp.com/album/the-weight-of-the-world

I opet Portland! Iako se Greenseeker nazivaju „heavy psych/ stoner“ bendom, treba da bude jasno da je album The Wish najpre jedna pomalo i staromodna hard rok ploča. Ali kad kažem „staromodna“ to mislim u najidealnijem smislu, da ovde imamo prozračan, prostoran, prirodan mastering i zvuk koji je toliko umiljat da bend skoro da nije ni morao da se trudi oko pisanja pesama. Lepi rifovi, nežne bas-linije, organske i neprskane Hammond orgulje bi ceo ovaj materijal maltene iznele i da je samo u pitanju džem sešn. Ali nije. Ovaj kvartet sastavljen pola od žena, pola od muškaraca, radi hiperdopadljivi hard rok sa fantazijskim i okultnim temama i pesme su jako prijatne i mada razumem da neće biti po svačijem ukusu jer je ovo izrazito nerdi muzika, izvođena bez nekih preterano naglašenih ekspresivnih amplituda koje intuitivno vezujemo za metal, album je zreo i autoritativan. Naprosto je topao, intiman i iako ne GLASAN, ima energije i dinamike. Poslušajte:

https://greenseeker.bandcamp.com/album/the-wish

Arbiter iz Teksasa na albumu Ambrosia nude pun program ritualnog, supertripoznog psihodeličnog roka sa skoro idealnim odnosom rituala, tripovanja i rokanja. Ovo su pesme očigledno nastale u izmenjenim stanjima svesti i mada očigledno snimljene uz masu multitrekovanja – album je samo sniman tri godine a pisan sedam – odaju utisak spontane, obredne svirke ljudi koji se nalaze na pragu vrata iza kojih urla bela svetlost. Ovako dobre, maštovite a superspontane ploče me uvek malo prodrmaju i podsete na to koliko heavy psych bendova danas samo vrti iste rifove i misli da se u tome iscrpljuje sva ta muzika. Arbiter su ekspanzivni ali istovremeno minimalistički svedeni na samu krtinu i suštinu i to da album daju po ceni koju sami odredite je skoro pa zločin. O BA VE ZNO:

https://arbitertx.bandcamp.com/album/ambrosia

Ako volite teški rok sa dosta klasičnog grunge mirisa, onda su Atrocity Girl za vas. Ovaj trio dolazi iz Sijetla i mada ne pričamo o direktnom imitiranju ijednog benda iz ranih devedesetih, istoimeni album energičnih, ličnih pesama na fino odmerenoj razmeđi metala i panka svakako u sebi ima dosta klasičnog sijetlskog grand-zvuka. A i žene  u ovom bendu nose flanelske karirane košulje kakve smo svi imali pre tridesetak godina. Žene čine 100% članova ovog benda i pišu vrlo solidne pesme, izvodeći ih sa vrlo naglašenom posvećenošću i žestinom. Ne propustiti (Edit: album je u međuvremenu uklonjen sa Bandcampa ali nagađam da će se uskoro ponov pojaviti pa obratite pažnju):

https://atrocitygirl.bandcamp.com/album/atrocity-girl

Geezer iz države Njujork, nazvani po znate već kome su bend sa jako dobrim zvukom. Nazivajući svoju muziku „kosmičkim stoner bluzom“ ova tri lika već, evo godinama sviraju izvrsni teški rok sa zaista lepom sponom sa izvornim proto metalom i hard rokom sedamdesetih godina. Šesti album, korektno nazvan Stoned Blues Machine ima i jasne reference na sedamdesete (druga pesma se zove Logan’s Run i bavi se, je li, Loganovim begom) ali ne zvuči staromodno već samo prirodno i autentično. Naravno, ovo izdaju Heavy Psych Sounds Records pa je tu kvalitet zagarantovan, ali Geezer konzistentno pišu kvalitetne, jednostavne a izuzetno efektne pesme i ovo je album za sladokusce:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/geezer-stoned-blues-machine

MNRVA su iz Južne Karoline i njihov debi album, Hollow, nudi vrlo prijatan, dostojanstven doom metal sa daškom heavy metal šmeka. Ljudi koji ovde sviraju nisu nikakva deca i u muzici se čuju pedigre i kilometraža sa kvalitetno napisanim pesmama, pamtljivim temama i odličnim hrskavim zvukom. Sve to daje pesme koje su stamene, jake, ali ne zvuče usporeno i teatralno već prirodno i rokerski. Lepa ploča:

https://mnrva2.bandcamp.com/album/hollow

Come to Grief su nastavljači dela bostonskih sludge metal pionira iz devedesetih, Grief, ne samo time što su se nazvali po njihovom albumu nego i što ovde sviraju dva člana Grief i što je muzika na prvom albumu, When the World Dies apsolutno prirodna ekstrapolacija klasičnog ’90s sludge zvuka. Come to Grief postoje već nekoliko godina i imaju iza sebe nekoliko EP-jeva ali ovaj album emituje baš prevratničku, zlu energiju koju vezujemo uz bend veterana koji žele da uspostave novi identitet za sebe. Drugim rečima, ovo je moćna, veoma agresivna a opet zavodljivo gruverska ploča strahovitih rifova, gitara koje muzičari jedva drže pod kontrolom, demonskih vokala i zakivačkog sporog, monumentalnog ritma. Ono što su Grief dobro radili a što Come to Grief perfektno unapređuju je ta dimenzija refleksije, možda i melanholije usred betonskog zida buke što je bend podiže. Nema ovde sad nekih plink-plonk emo meditacija, da se razumemo, ali muzika Come to Grief nije svedena na prostu agresiju i slušaoca osvaja baš tom višedimenzionalnošću. Odlično je ovo:

https://cometogrieftl.bandcamp.com/album/when-the-world-dies

I Ripple Music za ovu nedelju ima još jedan sjajan album. Gotenburški Cities of Mars su svoj treći album nazvali isto kao bend i ovo je dostojanstvena, moćna ploča zrelog, otmenog psihodeličnog doom metala. Već sam početak, sa pesmom koja je praktično trominutni intro bez bubnjeva ili rifova, ali sa temom i odličnim stihovima najavljuje da će ovo biti posebno dobra zabava a kada Šveđani krenu da sviraju zaistinski, čovek se sav rastopi od miline. Ovo je doom metal koji peva o mitovima i apokalipsama na jedan zreo, reflektivan način, sa muzikom koja je emotivna ali uvek svedena, uzdržana, sa plasiranjem krešenda energije samo u pravim, najpravijim trenucima. Odličan zvuk i produkcija krunišu ovo izvrsno izdanje i podsećaju na vrhunski kvalitet koji Ripple Music tako vredno kultivišu:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/cities-of-mars

Pređimo na brže forme: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Moskovski Mortal Dismay su osnovani relativno nedavno, ali Hatred Ahead im je već drugi album za dve godine. Cenim tu radnu etiku a ni muzika nije loša. Ova rodno mešovita ekipa svira gruverski thrash metal što je, jelte, manje idealno od toga da sviraju „normalan“ thrash, barem za moje potrebe, ali pesme su vrlo solidne, sa jakom tenzijom, dosta brze svirke i pristojnim gruvom. Glavna atrakcija je za mene pevačica Анна Никульникова čije sirovo urlanje albumu daje odličnu teskturu. Fino producirano, fina ploča:

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/mortal-dismay-hatred-ahead

Odlični su Sadistic Ritual iz Atlante na svom drugom albumu, The Enigma, Boundless. Ovo je mračniji, atmosferičniji thrash metal sa malo hermetičnijim senzibilitetom od proseka žanra ali blagi naklon ka death metalu stare škole vrlo lepo služi da se ovaj materijal pravilno formira. Pričamo o razaračkim ali i gruvi pesmama koje nisu sastavljene od samih krešenda ali vrlo pažljivo kombinuju ritam, tempo, solaže, rifove i pevanje da slušaocu pružaju neprekidan dotok uzbuđenja. Visokooktanski, kvalitetno producirano i sjajno napisano, ovo se ne propušta:

https://sadisticritualatl.bandcamp.com/album/the-enigma-boundless

Iron Bison iz Klivlenda sviraju nekakav, recimo, srednjetempaški thrash, ali njihova muzika ima i elemente panka, roka, gruv metala, sladža... Generalno, EP Sheila ima četiri pesme dobre klupske energije, fino pripremljene za šutku i polivanje pivom, a sve je napisano i snimljeno solidno profi što malo u perspektivu stavlja proklamaciju benda da je u pitanju „podrumski metal pokretan pivom“. Mislim, jeste, ali to ovde nije sinonim za krš zvuk i nespretno sviranje. Vrlo lep materijal:

https://ironbison666.bandcamp.com/album/sheila-ep

Stvarno treba biti ekstra neupućen, mlad ili živeti na najdaljoj mogućoj tački sveta pa nazvati bend Immortal na kraju druge decenije dvadesetprvog stoleća. A indonežanski hardkorovci Immortal su verovatno sva tri. Kako god bilo, sa njihovim EP-jem Justice Just a Game primićete u ušnu šupljinu pet pesama energičnog, teškog metaliziranog hardkora koji malo koketira sa beatdown formulama ali je svakako bliži klasičnijim ’90s moshcore formulama. Ne znam kako to da sam tu muziku uglavnom univerzalno mrzeo devedesetih a danas mi dosta bendova koji stvaraju u tom maniru bude simpatično, ali slutim da nije stvar u tome da sam ja smeškao (bar ne na TOM mestu) nego da moderni moshcore bendovi zapravo idu mnogo dalje u metal smeru, sa boljim, zajebanijim rifovima i težim gruvom. Immortal imaju i odličnu produkciju pa poslušajte:

https://immortal2021.bandcamp.com/album/justice-just-a-game

Evo još teškog, metaliziranong nabod-kora, ovog puta iz Teksasa. Visions of Mortality imaju istoimeni EP i dobri su, ovo je baš HEAVY, sa surovim gitarskim radom i pevačem koji iznosi srce na teren (a tu je i drugi vokal koji praktično repuje preko slem rifova – prelepo). Bend je ove godine osnovan i imao prvi koncert pa je za svaku pohvalu da imaju ovako jako izdanje da ga ovako rano ponude, a to što ga nude za onolikl novca koliko biste vi dali, to je za jednako jaku pohvalu:

https://vomhc.bandcamp.com/album/visions-of-mortality

Naredni metalizirani hardkor snimak dolazi – opet iz Indonezije. Brief imaju Demo 2022, ne i njihov prvi snimak, i ovo je vrlo pristojan hardcore sa solidnom količinom beatdown matrica u svom zvuku – dakle veoma spori i sve sporiji delovi sa hromatskim, slem rifovima, grubi vokali koji se svađaju sa ostatkom sveta itd. No, Brief su ne samo dobri u odabranoj formi već i dovoljno maštoviti – poslušajte odlični hip-hop interludij koji se zove Interlude – i dobro producirani pa ih preporučujem od srca:

https://brief0293.bandcamp.com/album/demo-2022

Čim vidite da brazilski Enemy of the State na omotu EP-ja Desgoverno Acelerado imaju gušterolikog demona sa kačketom i Molotovljevim koktelom u, jelte, ruci, možete već da čujete muziku u glavi. Da, Enemy of the State prže ’80s krosover i mada je EP prilično nezgodno produciran, sa svojim semplovanim, vrlo nedinamičnim bubnjevima, pesme su simpatične i imau tu buntovnu energiju mošerskog hardkora starije škole:

https://enemyofthestatehc.bandcamp.com/album/desgoverno-acelerado

Rusi Implosive zvuče više eksplozivno nego implozivno ako mi je dopušteno da primetim. Čime hoću da kažem da je EP Pitfall razarački dobar thrash metal (sa malo naklona death metalu, poglavito u obradi Morbid Angel kojom se zatvara), sa tvrdom, moćnom svirkom i odličnom produkcijom. Implosive znaju kako da se umile mojem uhu pa cepaju sjajne rifove, imaju snažan ritam i pevača koji zvuči grubo i muževno. Zvuk devedesetih u najboljem smislu:

https://implosive.bandcamp.com/album/pitfall-ep-2022

Kvebečki A.T.E.R. prže vrlo abrazivan crustcore na demou Demo 2022. Dakle, četiri pesme tvrdog D-beata, teških gitarskih rifova, urlanja, generalnog zvuka koji podseća na mešalicu za beton... Ne najoriginalniji bend svih vremena, ali sasvim pristojan prvi demo i muzika koja mom srcu i duši godi:

https://atercrust.bandcamp.com/album/demo-2022

Čim sam video da francuski Iron Deficiency imaju ženu na mikrofonu, znao sam da će mi se EP Promo 2022 dopasti. Ovo jeste metalizirani straight edge hardcore ali ne samo što vrištanje pevačice u čoveku odmah proizvede prijatne ustaničke impulse, nego je i muzika sirova, svedena, puna autentične pankerske energije. Hoću da kažem, ovo je neuredno, izgužvano i slatko:

https://irondeficiency413.bandcamp.com/album/promo-2022

Kad smo već kod neurednog i slatkog, indonežanski MÖRT prže sirov, ali i melodičan crustcore na EP-ju Panorama Perang. Ovo zvuči kao da je urađeno u malo boljoj prostoriji za probe, sve uživo i ima potrebnu pankersku štroku, ali i sasvim solidnu svirku pesama koje su jednostavne ali prijemčive. Ne znam zašto svi Indonežani cepaju ovako jake cene na Bandcampu ali ovo je materijal svakako vredan da se posluša:

https://mortcrust.bandcamp.com/album/panorama-perang
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1056 on: 21-05-2022, 11:13:15 »
Fox Womb su, pak iz Švedske i njihgov crustgrind ima i eksperimentalnu ili makar dosta originalnu formu. Srećom, EP, Nightmare Shapes u svoje tri pesme vrlo lepo odmerava odnos eksperimenta i poštene cepačine pa se ovo sluša i sa zanimanjem a i sa šutiranjem. Bend je, koliko shvatam, počeo kao blackened hardcore ali su im apetiti porasli i ovaj EP je vrlo lep korak u neistraženom smeru:

https://fox-womb.bandcamp.com/album/nightmare-shapes

Kad bend nazovete Slugcrust, jasno je da ćete krljati surovi crustgrind, a to ova ekipa iz Južne Karoline i radi. EP From Whom Hell Shall Never Depart ima četiri pesme prijemčive štroke i zapravo pristojnog studijskog zvuka za ovaj žanr. Agresivno ali simpatično:

https://slugcrust.bandcamp.com/album/from-whom-hell-shall-never-depart

Sinister Feeling iz Baltimora sviraju pankerski powerviolence pa EP Demonstration (dakle.. demo?) ima sedam kratkih pesama zapravo vrlo solidnog zvuka i autentične podzemne energije. Ima ovde dosta onog kontrasta ekstremne sporosti i ekstremne brzine koji powerviolence bendovi neobično često vole, ali generalno, svirka je sigurna, ubedljiva, pesme su dobre. Po ceni od koliko date ovo je apsolutno sigurna investicija:

https://sinisterfeeling.bandcamp.com/album/demonstration

Horror Pain Gore Death Productions za ovu nedelju nudi drugi album američkog deathgrind projekta OrganTrail – nazvanog očigledno po Oregon Trail ruti bitnoj za istoriju kolonizacije zapada severnoameričkog kontinenta – a koji je naslovljen Appetite For Dissection. Iz svega se vidi da mladići vole aluzije i igre reči, ali muzika im nije rđava, što na kraju krajeva podrazumevamo s obzirom na sada već ozbiljno zasluženu reputaciju izdavača. Nemaju Organ Trail, da se razumemo, mnogo originalnih karakteristika ali njihova svirka je vrhunska (bubnjar, Dylan Potts je svirao sa Rivers of Nihil i Visceral Disgorge) a pesme su pristojno napisane, sa dovoljno humora, gruva i brzine da budu taman. Solidno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/appetite-for-dissection

A francuski Gronibard su jedan od onih humorističkih goregrind bendova kakve vole na Obscene Extreme Festivalu. Regarde les hommes sucer im je tek treći album za više od dvadeset godina i prvi od 2008. godine i, mada ovde nema sad nekih velikih otkrovenja, ovo je korektno odsvirana i producirana ploča goregrinda koji ima solidne rifove, pristojan gruv i u kome humoristička komponenta dolazi samo kao dodatak na zdravu muzičku osnovu. Kombinacija pornografskog humora i kompetentne svirke je ovde dosta uspela i sve dok ne očekujete neku veliku transcendenciju od ovog albuma, zabavićete se:

https://gronibardsucks.bandcamp.com/album/regarde-les-hommes-sucer

Zato Meksikanci Rottenness nude ozbiljniji i ambiciozniji deathgrind na svom trećem albumu, Violentopia. Ovo je muzika usredsređena na agresiju i lošu emociju, mada nije da tu nema humora (naslovi pesama su, recimo, Napalm Meth, Gringocide ili Chinga Tu Madre, ali i Altered Cabrón) a bend zvuči precizno i ubitačno u izvedbi. Hrskave gitare, rafalni bubnjevi, dobro pevanje ali i solidan gruv u momentima kada se ne rešeta svom brzinom – sve su to aduti koje Rottenness imaju na svojoj strani pa im valja posvetiti vreme:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/violentopia

Horned iz Los Anđelesa prže black’n’roll i boli ih kurac. EP Horned počinje zvukom paljenja motora i nastavlja se sa pet šmekerskih pank pesama sa metal produkcijom i blek vokalima. Naslovi poput „Fast Lane“ i „Lust for Fuck“ daju vam svu potrebnu informaciju. Volite li metal ili pank, pitaće vas neko, a vi mu kažite „da“:

https://hornedofficial.bandcamp.com/album/horned-ep

Goremouth su sirov i šarmantan death/ thrash (radije nego deaththrash) sastav iz Ujedinjenog kraljevstva čiji ovogodišnji EP, Dance on the Grave donosi dosta mošerskog užitka pravom slušaocu. Goremouth su skroz u rifovima i dobrom gruvu a sve je svedeno, producirano jeftino i zvuči kao nekakav bend propao kroz vremensku crvotočinu iz osamdesetih pravo u naše savremene uši. EP se daje po ceni koju sami odredite i odredite pravično, ovo prija:

https://goremouth.bandcamp.com/album/dance-on-the-grave

Šteta je što novi EP ruskog jednočlanog projekta Дракайна, pod nazivom Демон nema samo MALO skuplje produciran bubanj jer programirane udaraljke ovom materijalu daju pomalo „demo“ senzibilitet. A sama muzika je, pa, meni sjajna, sa napaljenim gitarama, puno odličnih rifova, slejerovskih solaža i ubedljivog urlanja. Юлия Касаткина je vrlo talentovana i za svirku i za pisanje pesama koje mešaju death i thrash metal na svež, inspirisan način, sa aranžmanima koji su na prvi pogled dosta svaštarski ali zapravo imaju smisla. Ni taj bubanj ne smeta toliko, da se razumemo, jer su gitare mnogo jake, i ovo je, posle dva albuma, vrlo solidno izdanje za nadarenu rusku metalku:

https://dracane.bandcamp.com/album/demon

Zna se da nisam sad neki preteran ljubitelj melodičnog death metala, ali, evo, neka bude da me je smrt Trevora Strnada malo smekšala, a i da sam napravio ekstra napor za zemljake, pa ću reći da je novi EP beogradskog melodeath projekta Hadal, nazvan With Eyes as Black as Graves, prilično dobar. Miloš Novak je ovo pravio dugo vremena jer je od prvog EP-ja prošlo punih osam godina, ali ova kombinacija theblackdahliamurderovskih kompozicija i malo simpatičnih narodnjačkih tema radi dosta dobro. Nije Hadal naročito originalan, ako ne računamo blaga zanošenja u smeru simfonijskog aranžiranja, ali je sve vrlo korektno napisano, vrhunski izvedeno i producirano i sa ovom pločom Novak može da ide kud god hoće i kurcem otvara vrata jer je spravio nešto na, što se kaže, svetskom nivou:

https://hadaltheband.bandcamp.com/album/with-eyes-as-black-as-graves

Kad smo već kod melodičnog death metala koji mi se dopada, Italijani Madvice su na zanimljiv način iskombinovali melodeath sa malo old school death zvuka na svom drugom albumu, Under the Burning Sky. Ovo, dakle, nije MNOGO melodično, ali ni prenaglašeno hermetično, donoseći muziku koja je prijemčiva, atmosferična a opet dostojanstveno svedena. Lepo:

https://madviceband.bandcamp.com/album/under-the-burning-sky

Kelnski R.I.P. ima svoj drugi EP, Still resting, a što je prilično kul ime, a njegove tri pesme nude simpatičan, mošerski death metal sa dovoljnom merom melodije u svom old school pristupu da osvoji slušaoca  karakterom a onda ga utera u kompulzivni hedbeng. Četiri pesme vrlo dobrog zvuka, odličnih rifova, kvalitetne svirke i sjajnih vokala. Ne propustiti ako volite Death, Grave i slične old school death metal pojave:

https://rip-metal.bandcamp.com/album/still-resting-ep

Charred sa Floride sviraju vrlo udarnički death metal, takođe starije škole. Ovo je puno dobrih old school rifova po uzoru na Graveove i Autopsyje ovoga sveta, ali EP Lasting in Pain sa svojih pet pesama nikako nije imitiacija bilo kog konkretnog sastava, naprotiv, aranžmanska rešenja su vrlo originalna i osvežavajuća. Charred imaju odličan zvuk i produkciju ali i melodičnost u muzici koja ne kvari njihov old school kredit. Vrlo dobro izdanje:

https://charred.bandcamp.com/album/lasting-in-pain

Još stare škole stiže iz Nemačke. Overlord su dva tipa iz sa prvim EP-jem po imenu Fake Salvation (nemaju veze sa poznatijim njemačkim Overlordom iz devedesetih) koji bi, da ima samo malo dinamičniji zvuk, bio mnogo prijemčiviji. Ni ovako nije loše ako volite jake rifove, komponovane solaže, propisan tempo. Overlord sigurno ne osvajaju originalnošću niti pretenduju da obaraju s nogu tehničkim kvalitetima ali ovo je vrlo korektno napisano i prihvatljivo producirano pa je svakako gušt poslušati:

https://overlord666.bandcamp.com/album/fake-salvation

Mlađani finski death metalci Connected su prošle godine izdali vrlo pristojan debi album, The Degeneration i zadovoljstvo je videti ih ponovo ovako brzo. Execution Therapy, kako se zove drugi album, je nastavio gde je prethodni stao sa ugodnom, vrlo dobro postavljenom deaththrash osnovom i samo vrlo ukusnim izletima u smeru melodičnijeg death metala. Connected sviraju vrlo ubedljivo, a ovo je i prijatno producirana ploča u kojoj se može bez ostatka uživati. Poslušajte:

https://youtu.be/3j9ACWoWdGU

Void Below su iz Vajthejvna u Ujedinjenom kraljevstvu (iako postoji bend The Void Below iz Nemačke, ne radi se o istim ljudima) a prvi EP, takođe nazvan Void Below donosi četiri vrlo solidne pesme atmosferičnog, elegantnog death metala. Ovo su kompozicije koje nikud ne žure, čak i kad se svira brzo, sa pažljivo građenim raspoloženjem i narativom, spakovane u odličnu svirku i produkciju. Prijemčivo!

https://voidbelow.bandcamp.com/album/void-below-ep

Abysmal Winds su iz Švedske i njihov prvi demo, Doom Prayer nudi materijala za jedan pristojan album i po trajanju – ovo ima sedam pesama – a i po samom kvalitetu muzike. Naravno da pričamo o old school death metalu koji ima svu težinu i sirovost što im se radujete a koji nije, uprkos zemlji porekla, prenaglašeno „švedski“. Mislim, nema ovde imitiranja Entombed, Grave ili Unleashed i Abysmal Winds zvuče „svoje“ radeći i dalje u jednoj dobro omeđenoj muzičkoj teritoriji. Vrlo dobar materijal po ceni od koliko date, pa ne budite škrtice, budite darežljivi:

https://abysmalwinds.bandcamp.com/album/doom-prayer

Pravo je zadovoljstvo povremeno se setiti da nisu svi slam bendovi deca sa previše slobodnog vremena i prezirom prema, jelte, učenju muzike. Mutilatred iz Toleda na svom drugom albumu, Determined to Rot imaju jedan zreo, ubedljiv slamming death metal zvuk koji me podseća na Devourment po tome kako se ne gubi u pokušajima da pruži slušaocu „obavezni sadržaj“ već ide prirodno u svoje aranžmane. Sad, u brutalnom death metalu reč „prirodno“ ne znači praktično ništa jer je ovo muzika utemeljena na ideji neprirodnog i iskrivljenog, u kojoj gruv i bilo koju vrstu simetrije treba tražiti uz pomoć napredne matematike, no, Mutilatred uspevaju da nađu finu ravnotežu između stalne mutacije i potrebne količine slemerskog gruva. I odlične su ovo pesme na kraju dana, sa mošerskim materijalom koji izbegava najjeftnija slam rešenja i stalno nudi jednu džombastu, moćnu teksturu za besomučno mlaćenje glavom. Dvanaest pesama koje su sve iste bi bio problem za bend koji insistira na pisanju dugačkih kompozicija, ali Mutilatred su ovde ekonomični i ploča ne dobacuje ni do četrdeset minuta, a ima dovoljno varijacije i dovoljno dobru produkciju da zadovolji sve ukuse:

https://mutilatred.bandcamp.com/album/determined-to-rot

Dok su, naprotiv, Vile Impregnation apsolutno slam bend koji svira praktično izbor najvećih hitova slamming death metal stila. Njihov prvi album, Slave je knjiški primer solidno producirane i solidno odsvirane ploče čiji je najveći greh odsustvo originalnosti. Ako vam to ne zasmeta, svakako ćete uživati jer Vile Impregnation drmaju jak, masivan slam, sa puno gostiju iz značajnih bendova ovog podžanra, filujući svoje pesme – sklopljene od hromatskih seckanja, mrvećih ritmova i neljudskih vokala – semplovima koji dodatno grade atmosferu mračnog, psihotičnog horor filma o poniženju i apsolutnoj anihilaciji osobe. Ženske, uglavnom, što se po pornografsko-mizoginom omotu da videti. Nije da to odobravam ali ovo je pošteno odrađen posao kome samo fali mrva originalnog pogleda na celu tu estetiku.

https://realityfade.bandcamp.com/album/slave

Tu su i Texas Murder Crew, teksaška brutal death/ slam ekipa od čak sedam članova sa debi albumom Wrapped in Their Blood koji je ne samo solidan nego i pristojno raznovrstan. Ovde ima i slamcorea i propisnog brutal death metala i svega između, sa pesmama koje drže konzistenciju zvuka i osnovnih elemenata ali se ne plaše da blago eksperimentišu sa formom. Zanimljivo i kvalitetno:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/wrapped-in-their-blood


Ne znam da li su portlandski Earth Eater nazvani po liku iz stripa Coffin Bound ali njihov album, Infinite Ruin je primer deatchore ploče koja se meni dovoljno dopala da je poslušam sa simpatijama i napišem koju o njoj. Ovo je tehnički, ambiciozan deathcore ali u kome je surovi, agresivni gruv apsolutni vladar pa pesme sve vreme tuku udarnički, mešajući blastbitove i brutalni srednjetempaški moš, sa dva vokala i puno rifova koji brzo postanu nerazaznatljivi zbog brikvolovanog masteringa. Volim kad je deathcore ovako in your face a da opet odradi pošten, znojav posao, sa propisnim lomljenjem vrata slušaocu. Portland je to:

https://eartheaterofficial.bandcamp.com/album/infinite-ruin

I u generalno neočekivanom razvoju situacije, evo i DRUGOG deathcore izdanja koje mi se dopada ove nedelje. U pitanju je prvi EP švedskih The Hate Project nazvan From Flesh to Soil sa pet pesama energičnog, razbijačkog deathcorea sa solidnim rifovima i bez previše filozofiranja. Suludo iskomprimovan mastering ovde  gotovo da ima umetničko opravdanje a bend postiže i dobru atmosferu i pristojan gruv i adekvatnu agresiju. Možda je tajna u tome da su ovo ipak kraća izdanja i ne stignu da me smore? Ne tnam, u svakom slučaju, ovo je prijatno:

https://thehateproject.bandcamp.com/album/from-flesh-to-soil

Poljaci Clairvoyance nude mračni, teški old school death metal na svom prvom EP-ju, Threshold of Nothingness. Ovo je kvalitetno odsvirano i pristojno producirano a Clairvoyance pesme baziraju na apokaliptičnim rifovima i apsolutno meljućem ritmu bez obzira da li se svira sporo ili brzo. Vokal kao iz središta zemlje i ukusno odrađene pišteće solaže zaokružuju program. Ako volite stari Incantation i slične bendove, nećete pogrešiti sa ovim mladićima:

https://youtu.be/_W8U928VFUM

Ovonedeljno izdanje 20 Buck Spin je drugi album američkih Predatory Light, a koji nudi melodičan i atmosferičan death doom metal, sa jako dugačkim pesmama i dinamičnim masteringom. Death and the Twilight Hours ima svega četiri pesme ali one se oslanjaju na kompleksne, intrigantne gitarske arabeske i njima odnosne ritmičke i aranžmanske komplikacije što je fina, ambiciozna kombinacija, ali svakako i zahteva slušaoca sa dosta dobre volje da isprati sva ta skretanja u pesmama. Ovo bi moglo biti nazvano i progresivnim death doom metalom na ime te svoje kompleksnosti, ali mislim da Predatory Light svakako zaslužuju pažnju na ime epskih, atmosferičnih melodija koje se ovde baštine. Plus taj dinamični snimak, to je uvek lepo čuti:

https://listen.20buckspin.com/album/death-and-the-twilight-hours

Progresiva je na programu i na devetom albumu italijanskih veterana Sadist. Firescorched je raznovrsna i na neki način neobavezno ambiciozna ploča sa bendom koji death metal sada shvata samo kao predlog koji se može a ne mora prihvatiti u mnogim momentima i muzikom koja je atmosferična i ide tamo kuda joj je to intimno potrebno a ne tamo kuda bi žanrovska pravila diktirala. Nije, naravnom garantovano da će se čoveku sve to dopasti, pogotovo na prvo slušanje, ali Sadist nude dosta argumenata za dalja, pažljiva preslušavanja pa imaju vrlo pozitivan saldo na kraju dana:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/firescorched

Sonivinos su međunarodni tech death projekat čiji je prvi album, Sonicated Intravaginal Insemination in Numbers, toliko razmetjivo odsviran da je na momente na granici karikature. Plus, naravno, ta plastična, beživotna produkcija koja mora ići uz muziku ovakve preciznosti, sve to znači da ovo nikako nije materijal prema kome ja apriori osećam simpatiju. Ipak, ovaj sastav je donekle i nastavak rada rasformiranih Brain Drill (sa dva člana koji su ovde) pa je i talenat koji je taj bend imao za pisanje ipak pamtljivih pesama pored sve „tehnike“, ovde dalje sazreo i Sonivinos su mi prilično dobri kad se odbiju sve te karikature i plastične produkcije. Hoću reći, ove pesme imaju glavu i rep, idu nekud i čoveka povuku za sobom, a pritom je sve neverovatno nadrkano i precizno. Valja:

https://sonivinos.com/album/sonicated-intravaginal-insemination-in-numbers

Italijanski Assumption (u kojem sad svira barem jedan Slovenac) imaju meni vrlo simpatičan zvuk na albumu Hadean Tides, njihovom drugom po redu. Ovo je mračan, razmrljan old school death metal sa puno lavkraftovske atmosfere i miksom koji se veoma trudi da svakom instrumentu dodeli posebno mesto u prostoru a što ide uz muziku koja, rekosmo, insistira na atmosferi. Možda mi se od svega najviše sviđa taj dementno-podzemni vokal basiste Giorgia Trombina koji fantastično dopunjava mrveću, sporu (ne baš stalno ali ubedljivo sporu) muziku. Assumption se trude oko pesama i ovo je vrlo prijatna ploča za ljubitelje tog mučnog a dragog OSDM-a.

https://sentientruin.bandcamp.com/album/hadean-tides
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/hadean-tides

Apsolutna death metal poslastica je novi album grčkih veterana Septicflesh. Naslovljen Modern Primitive, ovo je jedanaesti dugosvirajući projekat za bend koji radi već duže od trideset godina i fer je reći da ovde sada više nema nikakvih iznenađenja ili vidne evolucije u zvuku. S druge strane, zvuk Septicflesh je tokom poslednje decenije evoluirao do jednog gotovo idealnog mesta na kome su death metal čvrstina i ambiciozna simfonijska kompozicija iz pera osnivača Spirosa Antonioua u udobnoj ravnoteži. Modern Primitive naprosto zvuči kao još bolja realizacija formule koju slušamo još od kraja prve decenije ovog veka sa upečatljivim, dramatičnim kompozicijama i perfektnim aranžmanima. Mnogo modernih simfo-metal bendova se potpuno izgube u bombastičnosti aranžmana, ali Septicflesh, naprotiv, demonstrira prefinjen osećaj za dinamiku i dramu koja se gradi metodično, pa se time snažno izdvaja od konkurencije. Vrlo dobra ploča:

https://septicflesh.bandcamp.com/album/modern-primitive

Indusi Aparthiva Raktadhara sviraju vrlo disciplinovan i kvalitetan brutal death metal na svom prvom albumu, Adyapeeth Maranasamhita (আদ্যাপীঠ মরণসংহিতা). Kako ovo izdaje Iron Bonehead, možete i pre slušanja biti sigurni u zrelost muzike a Aparthiva Raktadhara ne samo da pišu ozbiljne i energične pesme već imaju i odličan zvuk koji postiže pravu ravnotežu između prirodne tendencije death metala da se napuca do daske i jednog suvljeg, uzdržanijeg miksa koji dopušta da se instrumentalne bravure čuju. Uz filozofske tekstove i sjajan dizajn omota, rekao bih da su Aparthiva Raktadhara na sjajnoj poziciji da osvoje svet. I vreme je:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/aparthiva-raktadhara-adyapeeth-maranasamhita

Pri kraju smo i ulazimo u poslednju sekciju koja nam nudi heavy metal, power metal i razne multižanrovske produkte. Kanadski Thrashlord, recimo, uprkos imenu zapravo svira muziku bližu uličnom heavy metalu nego „pravom“ thrash metalu. Novi EP, When Eagles Fly, pored naslovne numere ima i pesmu nazvanu Thrashlord a koja je zaista taj neki street metal, sa himničnim, horskim vokalima i matricom koja, pored seckave, denflovane giatare, kao da ima više veze sa pankom nego sa klasičnim heavy zvukom. Sve je to, da bude jasno, dosta šarmantno i Thrashlord je zadovoljstvo čuti, pogotovo ako volite prljaviji, autentičniji pristup, jelte, rok muzici:

https://thrashlordband.bandcamp.com/album/when-eagles-fly

Vrlo je teško žanrovski odrediti madridski duo Oscuro Culto pa je valjda najvažnije reći da na novom EP-ju, Invocación ova dva lika KIDAJU. Dakle, ovde ima svega, od posthardkora i screamo elemenata, do (post) blek metala, panka i krastkora, i mada na papiru to može da deluje frankenštajnovski, Oscuro Culto apsolutno čine da formula proradi. Pesme su glasne, energične, ekspresivne i imaju puno, jelte, smisla, kada ih slušate, sa produkcijom koja je bučna i napucana. Uši stenju od bola ali i uživaju, pa proverite Oscuro Culto, odlični su a i naplatiće vam EP samo koliko ste sami spremni da date:

https://oscuroculto.bandcamp.com/album/invocaci-n

Argentinski Final Road su svoj drugi EP nazvali Side B, pošto im se prvi zvao, nagađate, Side A. Maštovito, ali i darežljivo jer ovo ima čak šest pesama kvalitetnog, dobro produciranog heavy metala. Final Road su ukorenjeni u zvuku osamdesetih ali svirka i produkcija su moderni i ovo je dobra kombinacija, sa poletnim, himničnim pesmama i odličnim zvukom. Ako volite klasičan heavy metal kakav je osamdesetih harao top listama i imao tvrde pesme za hedbengere i balade za nežnije dušice, Final Road su za vas:

https://finalroad.bandcamp.com/album/side-b

Kvebečki žensko-muški sastav Cauchemar svoju ljubav ka klasičnom heavy metalu pokazuju i time da im je treći album, Rosa Mystica, produciran kao da je 1982. godina. Ovo je pomalo sirov, minimalno nabudžen studijski zvuk sa prijatno dinamičnim masteringom, gitarom koja škripi, prirodnim bubnjevima i generalno patiniranim pristupom. Takve su i pesme, sa dosta okultnih/ doom elemenata. Ovo nije heavy metal namenjen top-listama i stadionima već intiman, tajnovit metal koji peva o crvenoj krvi i mističnoj ruži... valjda. Mislim, sve pesme su na Francuskom koji ja poznajem tek toliko da se opsuje, ali Cauchemar svojoj muzici daju poseban preliv otmenosti na ime pevanja na tom jeziku. Lepo:

https://cauchemar.bandcamp.com/album/rosa-mystica

Finski Emissary je toliko old school da članovi nose kožne prsluke na golo telo i slikaju se kako poziraju u šumi sa sve nekim krš filterima koji treba da sugerišu izmaglicu ili dim. Prelepo. Debi EP ovog heavy metal sastava se isto zove Emissary i ima pet pesama haotičnog lo fi okult metala. Nije to ni kratak paterijal sa čak šest pesama i mada su miks i zvuk agresivno nezgodni, pesme imaju svog šarma:

https://metalemissary.bandcamp.com/album/emissary

Pre dve godine pisao sam o albumu legendarnih kanadskih veterana Anvil kojim se slavila legalizacija kanabisa i ocenio da je u pitanju „sasvim solidan a ni po čemu spektakularan album klasičnog heavy metala“. I nekako, novi album, Impact Is Imminent može da se opiše istim rečima, ali uz opasku da je ploča raznovrsnija, pa i inspirisanija, meni bolja. Nije da ovde nema svaštarenja, Ghost Shadow je, recimo, jako dobar komad propisnog heavy metala i može da se vrti na repeat koliko hoćete, a onda imate Teabag koja je ritam i bluz pošalica kao da bend neobavezno džemuje u Kaesteu neke 1989. godine. No, Anvil imaju zdrav zvuk i toliko očigledno uživaju u ovome što rade da kada zabodu dobru pesmu to zvuči zaista dobro. A ima četrnaest pesama na ovoj ploči, nemoguće je da nećete naći nešto za sebe:

https://anvilimpactisimminent.bandcamp.com/album/impact-is-imminent-explicit

Iiiiii, album nedelje! Spiter su najvreliji filadelfijski blackened speed metal bend u ovom trenutku ili bar ja to tako zamišljam pošto im je debi-album, Bathe the Babe in Bats' Blood odličan. „Babe“ iz naslova se vidi i na omotu sa sve „pravom“ bebom u naručju, svi uredno okupani krvlju i ako sve to deluje kao da Spiter pokušavaju isuviše da privuku pažnju na sebe kontroverzama, radije nego muzikom, sve će te sumnje biti raspršene kad pustite ovo ČUDO. Spiter, da se izrazimo stručno, razvaljuju, kidaju, opšte sa našim mnogopoštovanim roditeljkama, i nude album nesputane rokenrol energije spakovane u deset pesama koje će voleti i metalci i pankeri, produciranih odlično i odsviranih sa autentičnim, ali i autoritativnim uličnim pedigreom. Naravno, Spiter nisu samonikla biljka, ovo su članovi uglednih Devil Master (koji su pre nekoliko nedelja imali vrlo solidan album za Relapse) i nešto manje uglednih ali imenom veličanstvenih Shitfucker, pa je Spiter idealan spoj disciplinovanije teatralne škole prvog benda sa nesputanim queer teatrom drugog. Ali što pišu dobre pesme! Bathe the Babe in Bats' Blood je izvanredna ploča i album uz koji je nemoguće mirovati. Ne propustiti:

https://spiter-us.bandcamp.com/album/bathe-the-babe-in-bats-blood   

 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1057 on: 28-05-2022, 11:13:30 »
Prošlu nedelju u metalu je, naravno, obeležio sedmi koncert Iron Maiden održan u istoriji Beograda, ali bilo je tu i, ispostavilo, se mnogo dobrih izdanja. Ili makar zanimljivih. Poslušajmo:

Blek metal kao uvod! Scáthach iz Kolorada na svom prvom i istoimenom EP-j uimaju samo dve pesme ali to traje skoro osamnaest minuta. Ovaj žensko-muški duo impresionira dugačkim, kompleksnim kompozicijama koje uprkos toj dužini i kompleksnosti plene neposrednošću a svakako je to dosta i do izvedbe u kojoj pevačica Fianece Hunter razara moćnim vriskom. No, generalno, ovo su zaista dobre pesme apokaliptične ali dostojanstvene atmosfere i mada je produkcija dosta agresivna, i to se uklapa u opšti senzibilitet ovog izdanja. Odlično:

https://scthach.bandcamp.com/album/sc-thach

Oklendski trio Phantasmal Abyss mi je mnogo simpatičan na prvom albumu, Visions from the Abyss jer je ovo skoro idealna kombinacija sirove izvedbe, sirove produkcije i sirovih, ličnih pesama, sa ipak dovoljno dobrim formalnim kvalitetima izdanja da sve pogodi tačno u centar mete. Phantasmal Abyss pišu pesme iz srca a ne po nekom unapred pripremljenom obrascu i mada to znači da one ponekad nemaju „prave“ logike, većinu vremena zvuče ubedljivo i zanimljivo. Žena koja peva pritom zvuči posebno dobro, ali i generalno ovaj black/ thrash metal je prijatan, i čoveka natera da obrati pažnju. Fino:

https://phantasmalabyss.bandcamp.com/album/visions-from-the-abyss

Austrijski Karner su se solidno naradili za svoj prvi album, Untam Liacht tota Stern. Ovo je opus od preko pedeset minuta znojave, poštene black-death svirke sa pesmama koje hoće da prebace i dvanaest minuta trajanja i imaju sve što očekujete – i melodičnost, i atmosferičnost i spore delove i brze delove. Karner su vrlo dobar sažetak modernog blek metal senzibiliteta, sigurni u svirci, producirani pristojno i ako volite savremeni blek zvuk, ovo je vrlo preporučljivo:

https://dod-records.bandcamp.com/album/untam-liacht-tota-stern

Livssyke iz Portlanda je nešto bliži mojim ličnim preferencama jer njihov debi-EP, Solace in Worms, ima solidnu količinu old school šmeka pored tih savremenih emotivnih, melodičnih tema. Četiri pesme na ovom izdanju serviraju, dakle, propisno metalsko prženje dobar deo vremena, kroz odmerene, promišljene aranžmane, nudeći i melodiju i atmosferu ali i zdrav hedbengerski program i ovo je izvrstan debi. Početkom juna će ovo izaći na kaseti za Transylvanian Recordings, pa zabeležite:

https://livssyke.bandcamp.com/album/solace-in-worms 

Debi album čileanskih Oclofobia zove se Thermidor i donosi filozofski blek metal čija zvučna sirovost i agresivnost ne stoje u opoziciji sa očigledno promišljenim temama, muzičkim i tekstualnim, od kojih je album sastavljen. Nema ovde mnogo komplikovanja u svirci ali pesme imaju karakter i stav, te pamtljive melodije, a izvedba je žustra i pobednička. Meni vrlo dobro:

https://oclofobia.bandcamp.com/album/thermidor

Brazilski vulturine sa novim albumom, Cântico Gangrenoso, servira porciju bolesnog, ali zdravo raznovrsnog blek metala. Slušalac uzgojen na dijeti kvalitetnog satanizma ovde će dobiti muziku prepunu disonance i distorzije, vokale kao iz neke umetničke interpretacije ustanove za ljude sa mentalnim smetnjama (i to iz odeljenja za demonski posednute) ali i kvalitetan zvuk i aranžmane. Naravno, sve je u službi nečisti i zla, ali je dobro. Bend je zreliji nego ikad i ovo je album jakih iskaza (Edit: Moša! Album uklonjen sa Bandcampa, ali pošto će sigurno izaći uskoro, ostavljam tekst):

https://vulturine.bandcamp.com/album/c-ntico-gangrenoso

Rimljani Heruka na svom novom albumu, Memorie pokazuju vrlo interesantnu interpretaciju svojih simfo-blek metal osnova. Ovo je jako lepo napisana i odsvirana plolča – treća po redu za ovaj bend osnovan početkom veka – sa produkcijom koja je na otprilike dijametralnoj strani sveta od onog što biste očekivali kod benda sa simfonijskim ambicijama. Heruka deluju istovremeno i sirovo i sofisticirano na ovom albumu, svirajući melodičnu ali abrazivnu muziku koja je meni pešesnaest puta draža od „pravog“ simfo-bleka koji se neretko pogubi u teatralnosti a zaboravi na pesme. Ne i Heruka:

https://herukaproject.bandcamp.com/album/memorie

Vanja Gvozdanovic aka Depressor napadački objavljuje već treći album ove godine i Ego Sum Ultra kao da je zamenio recentni EP o kome sam pisao pre nekoliko dana a koga više nema na Bandcampu (niti u Gvozdanovićevoj diskografiji na Metal Archives). U svakom slučaju, ovo je melanholični, sporiji blek metal sa melodičnim elementima i autotjunovanim refrenima, pa navalite ako volite:

https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/ego-sum-ultra

Goat Vomit Noise su nominalno blek metal mada je njihova muzika isto toliko crustcore i old school death metal. Novi EP, Nihilist Front je, shodno tome, prljav, sirov, ružan, ali zapravo disciplinovano odsviran i pažljivo snimljen. Ovo nije nihilizam koji bi podrazumevao prezir i prema studiju i tim bolje. Dobili smo dopadljiv materijal:

https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/nihilist-front

A Insidious Void iz Belfasta na svom pvom EP-ju, Entropy svira solidan, mošerski blackened death metal. Intro, plus tri pesme prikazuju ovu ekipu u dobroj rifaškoj formi i Insidious Void simpatično kombinuju black i death rifove u gruvu koji je prijemčiv i zabavan. Solidna produkcija i opšti utisak zrelosti koje ovo izdanje odaje su jake preporuke:

https://insidiousvoid.bandcamp.com/album/entropy 

Kad smo već u praznini, norveški Black Void ima jako šarmantan album blackened punk/ black ’n’ roll pesama pod nazivom Antithesis. Ovo je izdao Nuclear Blast pa znate da je u pitanju bend sa potencijalom da se dopadne mnogo širem krugu publike nego što su standardne blek metal horde, ali ploča je puna odlično napisanih, originalnih pesama i nakloni „komercijalnom“ zvuku su tek simbolični. Moja najveća zamerka ide na prekomprimovan mastering, naravno:

https://blckvod.bandcamp.com/album/antithesis

Pa, ljudi, koliko su dobri nizozemski Wrang na svom drugom albumu De vaendrig? Jako dobri, usudiću se da kažem. Njihov pržački, sirovi a sofisticirani blek metal izmešan sa samo malo black ’n’ rolla, da zamiriše, naprosto klizi na ovoj ploči. Wrang pišu izvrsne pesme sa pravom merom blek metalskog teatra ali i poštene, znojave svirke, sve pakuju u solidan, kvalitetan studijski zvuk i četrdeset minuta prosto dominiraju svežim idejama i beskompromisnom izvedbom. Jedini problem sa ovim izdanjem je što ga još nema na Bandcampu, ali slušajte koliko je to DOBRO:

https://youtu.be/uE-NvKNWSP4

Fraza „sirovi blek metal“ se često koristi i za mnoge projekte koji su naprosto neslušljivi jer klinci pokušavaju da nadmaše jedni druge u takmičenju da se bude više  „tr00“, ali čileanski Aarkanne resetuje paletu ukusa i nudi EP Revelatio sa tri sirove, jelte, pesme, rifova i melodija koje imaju onaj pravi, patinirani garažni zvuk. Nije ovo posebno originalno u samim pesmama, ali je sigurno u koncepciji i izvedbi pa se sluša sa guštom.

https://aarkanne.bandcamp.com/album/revelatio

Kad smo već kod sirovine, kanadski jednočlani projekat Primordial Serpent ima novi album, tek prvi za ovu godinu (prošle godine ih je objavio tri). Ovo jeste jedan od onih tipičnih jednočlanih sirovih blek metal bendova koji samo štancuju izdanja i ne bave se previše razmišljanjem o tome kako bi se mogla inovirati forma muzike koju prave, ali Tales From The Northern Vastlands je šarmantan, sasvim funkcionalan album old school rifova i mračne atmosfere, odsviran kako treba i produciran sasvim prihvatljivo pa njemu neka velika inovacija i ne treba. Udri, majstore:

https://primordialserpentpdr.bandcamp.com/album/tales-from-the-northern-vastlands

Lunar Chalice su bend sastavljen od vrlo iskusnih njemačkih blek metal muzičara pa i debi album, Transcendentia: The Shadow Pilgrimage zvuči upečatljivo i čak i dosta originalno. Ovo je satanska, atmosferična, ali i pržačka muzika u kojoj se preteći rifovi i udarački ritam mešaju sa blek metal urlanjem ali i klin vokalima koji asociraju na katoličke mise i to vrlo lepo sedi jedno uz drugo. Odličan debi i još jedno pobedničko izdanje za Iron Bonehead:

https://youtu.be/8yvT31ipA34

Australijski jednočlani paganski blek metal projekat Runespell ima ugodan novi EP, Sentinels of Time sa četiri pesme koje valjaju lepe severnjačke rifove nadevene sa taman toliko folka i slatkastih melodija da budu lepe a onda distorzirane zdravo i odsvirane ubedljivo da dobro sednu u uho. Atipično za mene, najviše mi se sviđa druga pesma, Memories of Steel, iako nije brza, zbog svoje lepe vikinške teme i gruva. Dobro izdanje:

https://youtu.be/YSDdiGuNv4M


Švedski Lord Belial obeležavaju tridesetogodišnjicu rada albumom rapture i ako volite onaj najzakivačkiji format švedskog blek metala možda ćete se i složiti sa opisom izdavača, Hammerheart Records, da je ovo „a Black Metal highlight for 2022 and beyond.“ Mislim, naravno da se meni to sviđa, volim brz, agresivan blek metal iz švedske već decenijama, ložim se na detinjaste seksualizovane omote, a Lord Belial iako ne pucaju od neke nove originalnosti na ovoj ploči svakako svoje veliko iskustvo koriste da naprave dobre, funkcionalne pesme. Predvidivo je ovo, da, ali na jedan ugodan način, pa sam ja uživao:

https://hammerheart.bandcamp.com/album/rapture

Pređimo na doom, stoner, psihodeliju, sludge metal i hard rock. Lisabonski Thugnor je, koliko nam javno dostupna dokumentacija saopštava, jednočlani doom metal projekat jednog Joséa Afonsoa ali novi EP, Apocryphal Scrolls koristi visoke vokale koji zvuče kao da ih je izvukla žena tako da, ili Afonso pod stare dane doživljava prelazak u klasični heavy metal mod rada ili je doveo neku ženu da ovo otpeva. U svakom od ta dva scenarija, dve pesme na ovom EP-ju (plus intro i autro) jesu ugodan heavy metalom oplemenjeni doom metal, uz produkciju koja je jeftina i pomalo štrokava. Prijatno:

https://thugnor.bandcamp.com/album/apocryphal-scrolls

Novi King Weed zove se The King & The Weed i već znate kako zvuči. Ovde ima sedam pesama instrumentalnog meditativnog psihodeličnog stoner roka koji ne hvata na težinu koliko na atmosferu i lake bluzerske sanjarije. Prijatno, relaksirano, tripozno:

https://kingweed.bandcamp.com/album/the-king-the-weed

U sličnom, mada osobenom formatu je i novi album moskovskih The Re-Stoned. Stories of the Astral Lizard Vol. 2 je takođe prijatna kolekcija psihodeličnih instrumentala, sviranih tiho, odmereno i sa meditativnim ambicijama. The Re-Stoned i sami imaju element bluza u svojoj muzici (kao uostalom i 99,7 procenata svih bendova koji sviraju psihodelični rok) ali su njihove forme nešto ritualnije, egzotičnije, sa ritmičkim obrascima koji su uvezeni sa istoka i naglaskom na efektima. Ekstremno lep album:

https://re-stoned.bandcamp.com/album/stories-of-the-astral-lizard-vol-2

RedWhore su iz Madrida i na svom prvom, istoimenom albumu imaju devet pesama metaliziranog stoner roka, sa energičnim, žestokim ženskim vokalom. Prijatno je to, sa naglašenom bluz osnovom i simpatičnim zvukom u kome ima prostora  za dinamiku i suptilne gestove na gitarama, a pevačica ima upečatljiv, autoritativan stil. Ovo je svakako zanimljivo i za klasičnu hard ’n’ heavy publiku koja ne puši hašiš:

https://redwhore.bandcamp.com/album/redwhore

Red Moon Shaman su, pak iz Italije i njihov prvi album, Chapter One donosi prijatno fazirani, psihodelični stoner rok sa malo daha mistike istočne Azije. Prijatan je to i često vrlo melodičan rokenrol čija je psihodelična komponenta kao nekakav lepo odmereni začin u pesmama što pre svega treba da budu simpatične na ime svojih tema i ovo može da se dopadne i publici koja ubičajeno sebe ne pronalazi u „heavy psych“ vodama:

https://redmoonshaman.bandcamp.com/album/chapter-one

Goatsmoke je, moguće je ULTIMATIVNO ime za stoner rok bend. Prijatno me je iznenadilo kada sam čuo prvi EP ovog indijskog sastava, nazvan What's the Scene, Bob?, jer je ovaj u pet pesama iščukao lepu kombinaciju šmekerskog pank roka i neodgovornog stoner roka. Rifovi se tu samo sipaju, a gruv je opipljiv, sa brutalnim, dubokogrlenim metal vokalom, te tekstovima koji u više navrata pominju, jelte, kanabis. Dobro zezanje, fin provod i plaćanje po želji:

https://goatsmoke.bandcamp.com/album/whats-the-scene-bob

Brazilski doom metal originatori, The Cross, imaju drugi album, Act II: Walls of the Forgotten za, evo , tridesetak godina postojanja i ovo jejednostavni, sirovi doom sa elementima sludge i death metala, bez mnogo kalkulacija. The Cross sviraju sporo, iznurujuće, ali njihova muzika iako bazirana prevashodno na rifu, ima u sebi prostora i za melodiju i atmosferu, mada se sve dobija u doziranim količinama da se slušalac ne ponese. Zvuči to autentično:

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/act-ii-walls-of-the-forgotten

The Vulcan Itch su negde između stoner roka, grandža i modernog hard roka, znate kako to već ide, ali su i iz Grčke, pa je njihov EP Trapped in a Cage očekivano visokog kvlaiteta. Odlično napisano, vrhunski izvedeno i dobro producirano, ovo je pogodno za puštanje širokom krugu osoba koje se smatraju „rok“ publikom:

https://thevulcanitch.bandcamp.com/album/trapped-in-a-cage

Puresonic Outcasts su iz Holivuda ali Holivuda u Ujedinjenom kraljevstvu, konkretno u Severnoj Irskoj, što se i čuje iz naglaska kojim se pevaju pesme na EP-ju Endless Contemplation. Kažem „EP“ ali ovo ima šest pesma pa je u pitanju praktično minialbum muzike koja je negde između alternativnog metala i stoner roka, sa dovoljno interesantnih ideja i kvalitetne svirke da mi uhvati i zadrži pažnju. Ima ovde i faza i psihodelije, a opet se smešta izvan očekivanih formi. Proverite, moglo bi da vas iznenadi:

https://puresonicoutcasts.bandcamp.com/album/endless-contemplation

Brazilski Hive Ablaze zvuče vrlo prijatno na debi albumu, Dissect, sa čak jedanaest pesama stoner/ hard roka, modernog zvuka i vrlo uverljive, autentične svirke. Ovo ima lep gruv i atmosferu sa gitarama koje znaju kada malo i da se odmore ne bi li pesme radile i na druge načine od pukog zasipanja rifovima. Bend podvlači da je sve snimljeno u analognoj tehnologiji što će sigurno nekome mnogo značiti. Meni ovaj materijal prija:

https://hiveablaze.bandcamp.com/album/dissect

Blue Heron iz Albukerkija sviraju prijatno, toplo faziran i melodičan stoner rok na svom debi albumu, Ephemeral. Ovo je ugodna muzika koja može da se pušta na radiju bez ikakvih intervencija osim možda u pogledu dužine pesma koje umeju da se zalete i do trinaest minuta. No, album je sa 47 minuta sasvim korektno formatiran i nudi muziku koja je zapravo relaksirana, odlično producirana i sa dovoljno distinktnih tema i prijatnih, psihodeličnih melodija da ne zvuči monotono već samo odgovarajuće dosledno. Fino:

https://blueheronabq.bandcamp.com/album/ephemeral

Berlinski Shovel, pak, na svom prvom albumu, Shovel, kombinuju psihodelični sludge i ekspresivni post metal za jednu potentnu smešu rifova, melodija i dobrog gruva. Ovo je muzika u emotivnom smislu nešto ekspanzivnija od standardne sludge-doom ponude, ali sa veoma dobro odmerenim zvukom i miksom, i gruvom koji ne prestaje da nosi slušaoca tačno tamo kuda treba. Argonauta Records koji potpisuju izdanje uglavnom znaju šta rade i Shovel je još jedan bend vredan svake pažnje:

https://youtu.be/WFMoc4H5H0s

Isti izdavač nudi i album švedskih prog rokera Time Dwellers nazvan Novum i ovo je ODLIČNO, sa puno elemenata psihodelije i progresive šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali i produkcijom koja je savremena po kvalitetu, ama lišena tendencije da se sve mora komprimovati kako bi album zvučao dobro. Minuciozno aranžirane pesme sa mnogo dinamičkih nijansi zato odlično zvuče u ovom lepo urađenom masteringu a Time Dwellers impresioniraju i temama i idejama i načinom na koji kreiraju dugačke kompozicije koje vuku slušaoca narativima ali nude mnogo slojeva i detalja u zvuku. Sjajno:

https://youtu.be/074G-GXXZs4

I opet isti izdavač, ovog puta sa debi albumom nizozemskih Smoke. Ne radi se o nizozemskom blek metal bendu istog imena već o interesantnoij ekipi swamp rockera za koju biste se zakleli da je poreklom iz Luizijane ili već nekog mesta gde vole kahunske melodije i metamfetamine. Album, The Mighty Delta of Time, naravno, ide u smeru stoner roka i metala, dakle, prilagođen je našem ukusu i zapravo sastavljen od zanimljivih i raznovrsnih pesama. Poslušajte:

https://youtu.be/3LbCh0h74HM

E, sad, gde ima dima ima i – pocrnelih pluća. Black Lung iz Baltimora imaju novi, četvrti album, Dark Waves i njihov energični, rifaški i simpatično psihodelizirani hevi rok fino leži italijanskom izdavaču Heavy Psych Sounds Records. Iako je ovo zvučno vrlo u tradiciji klasičnog stoner roka, Black Lung na ovom albumu pucaju od ideja, pakujući ih u finu, na bluzu zasnovanu formu i sa mnogo lepo miksovanih instrumenata uglavnom provučenih kroz ukusno odvrnut faz. Znam da sam već smorio koliko hvalim Heavy Psych Sounds Records, ali oni izdaju klasik za klasikom pa je i ova ploča vrlo blizu tog statusa. Ako volite teži rok, ne propustite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/black-lung-dark-waves

U Francuskoj verovatno postoji neki zakon koji kaže da stoner i heavy psych bendovi ima da se oporezuju posebno visokom stopom ako imaju pevača, pa je, evo i AstroWeed iz Pariza tek najnoviji u nizu francuskih heavy psych projekata koji prave instrumentalnu muziku. I, slično kolegama (Stone Rebel, Stoned Karma, King Weed itd), AstroWeed zvuče dobro, prijatno, prirodno gruverski. Ovo je samo za mrvu bliže „metalu“ od ostalih nabrojanih bendova, sa nešto distorziranijim gitarama ali bend u postavi ima i orgulje koje vrlo lepo oplemenjuju bluzerske džemove što su u osnovi ovih pesama. Smoking Planet, kako se album zove se nudi po ceni koju sami odredite:

https://astroweed1.bandcamp.com/album/smoking-planet

Odlični su mi Horehound iz Pitsburga, čiji treći album, Collapse, igra na sve njihove jake karte. Ovo je teški sludge metal sa nabijenim zvukom, jakim gitarama i tvrdim ritmom, a koji opet i u miksu i u samom sadržaju pesama nalazi mesta za atmosferu i dinamičku varijaciju. Naravno, pevačica Shy Kennedy okreće reflektor pažnje na sebe svojim savršenim dualnim stilom pevanja, ali ceo bend je odličan, svira poput dobro nauljene mašine kojoj, ipak, nije strana ljudska toplina i ranjivost i ovo je jako dobar album:

https://horehound.bandcamp.com/album/collapse

Naši stari znanci iz Magnetic Eye Records ove nedelje konačno izbacuju album Atlas švedskog sastava Besvärjelsen i ovo je, uslovno rečeno, doom/ stoner/ desert muzika, ali u praksi zapravo dobar, energičan hard rok sa teškim ritmovima, jako distorziranom, nisko štimovanom gitarom i upečatljivim ženskim vokalom. Besvärjelsen imaju zanat i mada ne dolaze iz nekog preterano novog ugla, album im je zabavan i energičan – mada, naravno, sasvim spljeskan u masteringu – i vredan svačijeg vremena:

https://besvarjelsen.bandcamp.com/album/atlas

Idemo brže: thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal! Maniac Abductor je dosta zajebano ime za thrash metal bend a i bend koji stiže iza tog imena je zajeban. Ovaj finski kvintet sa svojim drugim albumom, Damage is Done vozi ugodni early ’90s street thrash fazon sa dosta hardkor elemenata kao što su horska izvikivanja refrena, i disciplinovanom moshpit-friendly svirkom. Ovo je, hoću da kažem, malo sporije od onog što ja normalno volim u thrashu ali Maniac Abductor imaju taj kul gruv i trude se oko pesama pa sve protiče u najboljem redu. Osam pesama, mnogo rifova i, kako i sam bend kaže: „100% Thrash Metal No Bullshit!“

https://maniacabductorofficial.bandcamp.com/album/damage-is-done

Draghoria su multigeneracijski thrash sastav iz Kolorada i bogami su odlični. Drugi album, Dangerous Species ima klasično „stripovski“ crtež na omotu ali je muzika visokokvalitetni, vrlo ozbiljni a opet mošerski thrash. Draghoria vole nešto tehničkiju stranu ove muzike, ali i dalje voze u brzoj traci pa me ovaj album po čvrstini svirke, puno maštovitih aranžmanskih zahvata i lojalnosti energičnom thrash zvuku podseća na Kreator koji su u nekom momentu samo malčice skrenuli u smeru death metala. Vrlo kvalitetna produkcija, izvrsni muzičari, odlične pesme, nema greške uz Draghoriju:

https://draghoriathrash.bandcamp.com/album/dangerous-species

Belushi Speed Ball su očigledno bend pravljen samo za mene. Prvo, ime im je aluzija na način odlaska legendarnog Johna Belushija sa ovog sveta, drugo, pošto je to early ’80s referenca, i muzika je u skladu sa njom dobrim delom ’80s krosover thrash. Album, What, Us Worry ima slatko, detinje satiričan omot (sa mačkama!), muziku koju prva pesma opisuje kao „imitaciju Municipal Waste“, te ostale pesme koje se bave internim zajebancijama ili Dragon Ballom. Poslednji komad, Belushi Speed Grind je šala koja možda traje predugo ali potzvrđuje da je ovo grupica ortaka koja se lepo provodi pa ako volite neobavezan provod, možete da se priključite:

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/what-us-worry

Ljubitelji kvalitetnog, tehnički izvrsnog thrash metala uživaće u drugom albumu njemačkih Tempest. Point Of No Return je kolekcija čvrstih rifova i ambiciozno napisanih pesama koje ne beže daleko od ’80s predložaka (Testament, kasniji Nuclear Assault, Sacred Reich...) i pružaju ozbiljan program i za šutiranje i za pevanje u glas. Sve je spakovano u jaku produkciju pa nema ni najmanjeg razloga da ovome ne posvetite malo vremena:

https://tempest-thrash.bandcamp.com/album/point-of-no-return

Ne znam da li naslov, The Final Demo, argentinskih hardkorovaca Critical znači da se bend sada raspada ili da kreće u snimanje propisnog albuma, ali ovo su četiri pesme lepog hardcore punka, dapače sa više punka nego što sam očekivao. Ima ovde standardne latinoameričke žice u pesmama i  nešto manje tough guy poziranja nego što se po omotu da naslutiti i, dakle, dobijamo sirov, težak pank, sa gostujućim pevačem na jednoj pesmi koji ima probleme da nabode harmoniju što je uvek nekako supersimpatično, a sve plaćate koliko hoćete. Valja!

https://critical1.bandcamp.com/album/the-final-demo

Discourage iz Oklenda imaju novi album, Disaster Fatigue i pošto prefiks „dis“ snažno figuriše u ovoj kombinaciji, treba napomenuti da muzika jeste u suštini D-beat ali sa dovoljno elemenata američkog hardcorea da ovo ne bude tek Discharge-clone projekat. Discourage su prilično iskusna ekipa sa dvadesetak godina rada pa je i ovaj album vrlo dobar, sa moćnim, jakim zvukom, energičnom izvedbom i generalno ubedljivim nastupom.

https://discourage413.bandcamp.com/album/disaster-fatigue

I finski Heathen Hearts su dosta dobro ukorenjeni u D-beat tradiciji, mada njihov prvi, eponimni EP ima i urednu metal produkciju i melodičnije teme da se malo oplemeni surovo hardcore nabadanje. Ko voli  skandinavski metalizirani crustcore, treba da ovo posluša:

https://heathenheartshc.bandcamp.com/album/s-t-ep

Da ne znate da su merilendski Morbideity zapravo veganski straight edge hardcore sastav bilo bi vam oprošteno što biste pomislili da je njihov EP, Ravishing Impurity naprosto death metal ploča. Kad malo pažljivije slušate, ovde je rifaški rad načelno dosta jednostavan i fali mu uobičajeno death metal komplikovanje (sem kad mu ne fali, slušajte početak pesme Conspire), ali u principu ovo je pet pesama koje apsolutno zvuče kao death metal sa mošerskim ritmovima, blastbit punktuacijom, grlenim death vokalima. Produkcijski i generalno po senzibilitetu ovo je apsolutno maj džem i samo se nadam da u tekstovima (koje oba izdavača mudro ne ostavljaju na Bandcampu) nema nekog gadnog ekstremizma:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr014-ravishing-impurity
https://thecomingstriferecords.bandcamp.com/album/tcs-069-ravishing-impurity

Ukrajinci Hulla svoj EP The Recovery posvećuju svim žrtvama rata u Ukrajini, a materijal je zapravo i delom sniman tokom aktuelnog rata. I svakako, u žestokom, moćnom grindcoreu koji ovi ljudi sipaju ima te katarzične energije koja se može povezati sa nekim prelomnim momentima u istoriji. Šteta je što EP ima samo četiri pesme jer je ovo izvrstan grindcore, sa ubitačnim rifovima, izvrsnim tempom i zvukom u kome čak i zvonasti doboš savršeno paše. Ne propustiti.

https://hulla.bandcamp.com/album/the-recovery

Kad smo već kod rata u Ukrajini, Grind4Ukraine je nemačka DIY inicijativa a koja je upravo izdala kompilaciju Volume 1 sa 29 pesama raznih grindcore i srodnih bendova od koje sva zarada ide za pomoć ovoj zemlji. Izbor umetnika je zapravo vrlo dobar, sa nekim visokoprofilnim imenima kao što su Fuck the Facts, Beaten to Death, Japanische Kampfhörspiele itd. pa se ovde svakako ima šta čuti.

https://grind4ukraine.bandcamp.com/album/volume-1

Galicijski death-grinderi Nashgul zvuče vrlo raspoloženo na novom EP-ju, Teething. „Death“ komponenta muzike uglavnom otpada na dubok štim i zvuk izdanja koje zvuči kao neke death metal ploče sa kraja osamdesetih, a muzika je štrokavi, odlični crustgrind. Tri autorske pesme, dve obrade (RIP i Ratos de Porao), idealno za žurke na kojima se svi šutiraju.

https://nashgul.bandcamp.com/album/nashgul-teething

Ali zato Dreadful Terror iz Avinjona cepaju pravi deathgrind. Ne znam da li izdanje Necronomiscum vode kao još jedan EP ili je ovo (mini)LP, ali u pitanju je šest pesama i jedna obrada prljavog, beskompromisnog deathgrind zvuka, sa jednostavnim ali ubedljivim pristupom komponovanju i zvukom koji se RASPADA od količine distorzije u snimku. Sve je, dakle, kako treba:

https://dreadfulterror.bandcamp.com/album/necronomiscum

I portugalski Holocausto Canibal nam nudi čak devetnaest pesama disciplinovanog deathgrinda na albumu Crueza Ferina. Ova ekipa radi od devedesetih i čuju se pedigre i kilometraža u ovim pesmama koje nisu prosti krateži od po par desetina sekundi, ali i ne preteruju sa komplikovanjem. Kvalitetan zvuk, izvrsna izvedba i solidni rifovi čine album prijatnim za slušanjem ako na njemu već i nema sad nešto puno originalnosti:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/crueza-ferina

Australijski Facecutter sviraju „grindviolence“ i njihov album Die Slow je primereno nasilan i grajnderski. Ovo je svakako dobro odmerena kombinacija powerviolence hardcorea, grindcorea i nešto malo slam elemenata za koktel brutalnih, agresivnih, ekspresivnih pesama koje sve zvuče kao da ubrizgavate vinjak direktno u očnu jabučicu. Odlično je, hoću da kažem:

https://www.youtube.com/watch?v=WSHJgY1nAdk

Eyestabguts iz  Oregona su izabrali verovatno najgoru nedelju da objave demo nazvan Damn, Everyones Dead, ali eto, pank je vazda bio uvredljiv i nekusan, što kažu „in your face“. Ovo je pank od sludgy i crusty sorte i pesme su zapravo korektne pa i duhovite, a zvuk je sasvim solidan. Za pet dolara i mora da bude, pa proverite ovu kofu simpatične štroke:

https://eyestabguts.bandcamp.com/album/damn-everyones-dead-demo

Ratotriste su praški, zvanično sludge metal bend, ali novi EP, Taro Triste EP II. (sa sve tačkom) je negde između sludge metala, grindcorea i doom metala. Trik je u tome da su ovo dve obrade, jedna američkog crustpunk benda Dystopia (ali koja je i sama bila obrada benda Carcinogen), a druga je Cortez the Killer od Neila Younga. Zanimljiv izbor i zapravo autoritativne izvedbe ove dve vrlo različite pesme. Dobra produkcija a cena koliko sami date, Ratotriste su se ovim EP-jem uspešno vratili na teren posle dve godine grejanja klupe i očekujemo od njih dobre stvari:

https://ratotriste.bandcamp.com/album/rato-triste-ep-ii

Genocidal Terror je ime kakvo bi grindcore bendu nadenuli scenaristi kakvog sitkoma iz devedesetih ali ovaj sastav iz Antverpa nimalo komično, vrlo ozbiljno kuje na debi albumu Delirium of Negation. Ovih trinaest pesama su kruna dosadašnjeg, osmogodišnjeg rada belgijske trojke i u pitanju je veoma kvalitetan, a i dalje sirov, abrazivan grindcore negde tačno na sredini između skandinavske pedantnosti i anarhičnog DIY prženja zemljaka iz Agathocles. Bend ima sve što treba, od sjajnih rifova, preko besomučnog (a opet organskog) blastbita do neboparajućih (i neboharajućih) vokala, a produkcija je opet tačno negde između studijske urednosti i podrumskog krša. Izvanredna ponuda a daje se po ceni koju sami odredimo. Neki bendovi su suviše dobri prema nama!

https://genocidalterror.bandcamp.com/album/delirium-of-negation
https://brc30.bandcamp.com/album/delirium-of-negation

Japanski Mortify nastavljaju temu cirkularnih testera i na novom izdanju, EP-ju Buzzsaw Sickness. Znate već sve unapred: supertežak deathgrind zvuk, nijedna pesma ne dobacuje ni do minut, užitak za celu porodicu (pogotovo ako je to porodica drvoseča):

https://mortify666.bandcamp.com/album/buzzsaw-sickness

(Kraj u sledećem postu)
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1058 on: 28-05-2022, 11:14:09 »
Promo MMXXII je promotivni EP sa tri pesme sastava Grave Lurker iz Memfisa u Tenesiju, sa tri, kako kažu, sirova miksa pesama što će se pojaviti na njihovom skorašnjem albumu. Ovo je zaista sirovo i u estetskom smislu, ali nije glupo, sa simpatičnom kombinacijom death i black metal pristupa, prepunom oštrih ivica i hrapavih tekstura. Nestašno, dakle, ali vrlo simpatično:

https://gravelurker.bandcamp.com/album/promo-mmxxii

Greybush iz Kalifornije kombinuju death metal, hardcore i groove metal za svoj karakteristični zvuk i mada je taj zvuk svakako „komercijalniji“ nego što ja volim, njihov drugi EP, This is Punishment nudi kvalitetan materijal. Ovih pet pesama su svakako više za mallcore/ nu metal publiku nego za death metalce ali nisu loše i vrede da se poslušaju:

https://greybush.bandcamp.com/album/this-is-punishment

Initiation su death metal trio iz Švedske čiji članovi imaju imena poput Fatalistic Fornicator, Ecclesiastical Exterminator i Antediluvian Arsonist. Zvuči zabavno i zaista, debi album An Age of Darkness je kolekcija jako zabavnih, vrlo old school death metal komada koji će biti privlačni i blek metal publici. Initiation sviraju sirovu, brzu formu death metala koja me prilično podseća na legendarni Merciless i ovde su dobri, melodični rifovi razvučeni preko energične matrice viokog tempa. Štim i miks su takođe bliži blek metalu nego death metalu, a bend piše izvrsne pesme i ovo je apsolutna lektira za svakog old school death ili black metalca:

https://initiationswe.bandcamp.com/album/an-age-of-darkness

Thaumogenesis je četvrti album za klivlendski Shed the Skin i projekat započet kao odavanje pošte preminulom kolegi (Tomu Rojacku iz Blood of Christ) na ovom albumu zvuči raspoloženo i istraživački. U osnovi je svakako klasičan death metal, ali Shed the Skin kombinuju različita tematska interesovanja vezana za religije sa čitavog globusa, sa melodičnim programom koji oplemenjuje tradicionalnu, tvrdu rifašku osnovu. Rezultat je album lepog gruva ali i upečatljive melodičnosti a da agresivni, abrazivni obrazac nije napušten. Vrlo solidno:

https://shed-the-skin.bandcamp.com/album/thaumogenesis

Odlično zvuče i Obscene iz Indijanapolisa na svom drugom albumu, .​.​.​from Dead Horizon to Dead Horizon. Ovo je death metal velike žestine ali sa mnogo osećaja za izgradnju narativa, kvalitetno aranžirane teme i, pritom, sa zanimljivim zvukom. Pevač Kyle Shaw svakako svojim zverskim urlikom doprinosi u dobroj meri originalnosti koju brzo čujete kod ovog benda, ali i ostatak ekipe je u prvorazrednoj formi na ovom albumu koji meni nekako liči na ono što bi svirali Death da nisu bili prvi death metal bend i da su na scenu uleteli nakon što je brutal death metal već ostavio svoj trag. Sjajno napisan, zreo i zanimljiv album:

https://obscenedeathmetal.bandcamp.com/album/from-dead-horizon-to-dead-horizon
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/from-dead-horizon-to-dead-horizon
Kako to obično napomenem, ne slušam puno melodičnog death metala, ali naiđe tu i tamo poneki impresivan album koji me, jelte, impresionira. The Stag, prvi dugosvirajući album jednočlanog projekta Ophidian Memory je takav album. Ovo ne samo da je delo jednog čoveka nego je sve snimljeno u kućnim uslovima (autor, Blake Lamoureux, kaže u spavaćoj sobi njegovog stana u De Mojnu, Ajovi, dakle, mestu iz kog su Slipknot potekli ako se ne varam) i impresionira na svim razinama: produkcijom, izvedbom i najvećma kvalitetnim, raznovrsnim pesmama. Ovo nije puko obožavanje At the Gates, The Black Dahlia Murder i drugih lučonoša žanra već promišljena, zrela muzika koja se nalazi sa prave strane zamišljene estetske granice između black metala, death metala i metalcorea da bude ugođena sa mojim ukusom. Da skratim, ovo je ODLIČNO i ako vam se dopadao prošlogodišnji prvi EP ovog projekta, album, The Stag, je prikvel za njega u konceptualnom pogledu a muzički je izvrstan:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/the-stag

Složićemo se da je Faustian Dripfeed dosta... kreativno ime za death metal bend, no ovi Norvežani, dosta iskusni muzičari od kojih je Bjørnar Landa svirao i u Theater of Tragedy, rade veoma kvalitetnu muziku. Diskografski aktivni od 2016. godine, sa EP-jem G​.​O​.​D (koji ima količinu pesama i trajanje odgovarajuće za pun album), Faustian Dripfeed prezentuju kvalitetan, dobro produciran, melodični death metal koji nije mnogo melodičan, ali jeste spakovan u korektno napisane, gruvi pesme. Bend u tekstovima razrađuje mnoge traume modernog društva pa i odgovara što muzika nije nagnuta isuviše u smeru raspevanih melodija, te je ovo tvrdo i ubedljivo izdanje:

https://faustiandripfeed.bandcamp.com/album/g-o-d

Na papiru Eternal Necrosys zvuči kao gadna boleština koju ne bi valjalo zapatiti zajedno sa besmrtnošću. Ali na ploči, ili makar u digitalnom daunloudu ovaj brazilski (sada) trojac (a nekada solo projekat čoveka sa ljupkim nadimkom Sodomizer a čije je puno ime Ivan Guilherme Celestino de Souza) (pa i vi biste se predstavljali nadimkom da vam je ime tako dugačko) zvuli ODLIČNO. EP nazvan Decomposition of Violated Corpses se bavi nekrofilijom u više od jedne pesme, ali makar to kompenzuje pesmom koja govori o seksualnom nasilju što ga čine muškarci nad (živim) ženama u nedvosmisleno kritičkom tonu. Znam da zvuči bizarno, ali za brutalni death metal ovo je ipak progresivna kombinacija. Ali muzika je, stvarno, vrlo dobra, sa klasičnim brutal/ slam trikovima koji ne zvuče izlizano, spakovanim u pesme koje imaju solidan zvuk i nosi ih nekolicina lepih rifova. Eternal Necrosys su projekat sa već pet albuma iza sebe ali sada, sa novom postavom imaju priliku za novi početak i ovaj EP je sjajna najava nove faze:

https://eternalnecrosys.bandcamp.com/album/decomposition-of-violated-corpses

Još jakog slema stiže sa ruskog Inherited Suffering Records u vidu prvog albuma filadelfijskih Traumatic Insemination. Uprkos imenu i nekim pesmama koje se bave tim fetišom seksualnog nasilja, Traumatic Insemination imaju u sebi i crtu sociopolitičke osvešćenosti pa se album zove Dissevering The Yuppy Scum With Psychotic Precision i neke od pesama imaju naglašenu dimenziju klasnog bunta. Lepo. Muzički, ovo je dobar, jednostavan i besan slam koji mi je najviše problematičan zbog tog UBISTVENOG doboša što skače na vrhu miksa i kljuca u mozak, ali... ima ko i to voli. Generalno, ovo je vrlo solidan program brutalnog, dementnog slema:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/traumatic-insemination-dissevering-the-yuppy-scum-with-psychotic-precision

Isti izdavač ima prvi album projekta Slamadeus, Slamphony No. 1 i ovo je upadljivo profesionalnije produciran slamming death metal. Slamadeus nema taj razarački primitivizam prethodnog benda, ali ima kompetentno napisane pesme sa samo blago „tehničkim“ pristupom i ovde pričamo o osam pesama kvalitetne muzike namenjene, jelte, budalama. Al kad volimo. Kao bonus, urgiram da odete do Metal Archivesa i vidite kakvu je promo-fotografiju ovaj talentovani umetnik odabrao da ga tamo predstavlja:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/slamadeus-slamphony-no-1

A teksaški Scaphism sviraju prljav, podrumski slamming death metal na demou nazvanom Demo 2022. Ovo je lo-fi i nestašno, sa tri pesme (od kojih je jedna obrada Macabre) i Scaphism demonstriraju dobro razumevanje žanra osećaj za gruv, ali i kvalitetnu svirku. Ovo ima prave bubnjeve (mada snimljene vrlo skromno) i zvuči odlično u smislu obećanja nekih narednih, bolje produciranih izdanja. Plaćate koliko hoćete:

https://scaphismtxslam.bandcamp.com/album/demo-2022

Izdavač, Iron Bonehead, kaže za novi EP njemačkog benda Abythic, nazvan Eden of the Doomed da je u pitanju „mini LP“, mada ovo ima samo tri pesme i jedva prebacuje 17 minuta. Ali kvalitet je svakako tu, ako volite teški underground death metal. Abythic sviraju u maniru Asphyx, Bolt Thrower itd. samo još manje „komercijalno“, meljući teškim ritmovima i polivajući nisko naštimovanim gitarama. Lepo to ide:

https://youtu.be/kGm-xFH4WQ4

Njemački Putridarium imaju drugu kasetu, Morbification '22 sa tri pesme kavernoznog, primitivno gruverskog death metala. Prijatno je to, sa teškim, moćnim zvukom i mada sve pesme zvuče isto ima ih samo tri pa nema mesta monotoniji da se provuče kroz čisti mošerski užitak:

https://putridariummetalofdeath.bandcamp.com/album/morbification-22

Darkened su međunarodni bend (Švedska, UK, Kanada) sa nekim članovima koji sviraju ili su svirali u takvim institucijama kao što su Grave ili Bolt Thrower a što je pedigre kakav samo možete poželeti. Neiznenađujuće, i muzika na drugom albumu, The Black Winter vozi se u kvalitetnom old school death metal formatu, sa više melodičnosti i čistijom produkcijom nego što je to prosek u 2022. godini ali ne smeta to. Darkened sasvim svesno na ovoj ploči idu u smeru više atmosfere, upečatljivijih melodija, trude se da se približe i drugoj publici osim OSDM fanaticima i to im sasvim lepo leži. Za nas konzervativne ima ovde dostatna količina rifova i dubokih grlenih vokala da budemo zadovoljni:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/the-black-winter

Kanadski Shadu-Nar-Mattaru ima novi EP, Naught For The Fathomless Eyes, već drugi ove godine i nije se tu bogznašta promenilo. Ovaj projekat i dalje svira teški, švedskim zvukom inspirisani death metal mračnih tema i stamenog ritma. Konkretno, ovaj EP ima možda malo „studijski“ zvuk, najpre na ime vokala Claytona Shavera ali u celini se radi o prijatnom materijalu:

https://shadu-nar-mattaru.bandcamp.com/album/naught-for-the-fathomless-eyes

Danski Baest imaju novi EP, Justitia i mada je njihova muzika možda za nijansu previše upeglana i umivena za mene (na kraju krajeva, ovo izdaje Nuclear Blast), ovde ipak ima masa dobrih rifova i generalno meljućeg ritma da mi ne bude neprijatno:

https://www.youtube.com/watch?v=RIsBo3-IwLk&list=OLAK5uy_lh94-Oyw1lkD2kdmWXHBOWQPpyYiruzyM

Filadelfijski IATT (što je, ako dobro razumem, skraćenica od I Am The Trireme...) isto nije nužno po mom ukusu ali njihov novi album, Magnum Opus pokazuje ipak zanimljivu trajektoriju kojom je ovaj sastav od metalcorea evoluirao u proggy blackened-death metal. Mislim, naravno, ima tu i dalje elemanat metalcorea, ali pesme umeju da budu vrlo zanimljive (i pošteno krljačke) a violine i saksofoni svakako oplemenjuju nabadački metal program. Vredi odvojiti vreme za ovo, puno je iznenađenja i dobrih momenata:

https://iattblacklion.bandcamp.com/album/magnum-opus
https://iamthetrireme.bandcamp.com/album/magnum-opus-2

Meksički The Chasm sviraju već tridesetak godina pa ima rezona da im je novi, deveti album, The Scars of a Lost Reflective Shadow, ovako zreo i prijemčiv. Ovo je atmosferičan, a opet energičan deaththrash metal sa lepim rifovima i okultnim temama spakovanim u brz tempo. Produkcija je fina, a pesme pune dobrih ideja i ukrasa. Album za sladokusce:

https://luxinframundisproductions.bandcamp.com/album/the-scars-of-a-lost-reflective-shadow

Slovački Depresy postoje već trideset godina i njihova muzika je evoluirala u smeru skromno simfonijskog black-death metala do njihovog četvrtog albuma, Psycold koji je izašao tokom protekle nedelje. Ovo je pristojno sklopljena kombinacija tvrdog death metal zvuka, atmosferičnih blek metal tema i melodija, sa malo klasičnog instrumentarija, poglavito gudača. Prijatno je to iako ne ni preterano žanrovski revolucionarno – Depresy uglavnom pišu lepe, ugodne pesme sanjarske atmosfere koja dobro uspeva između svog tog tvrdog death zvuka.

https://depresy.bandcamp.com/album/psycold-2

I ove nedelje mi se dopalo jedno deathcore izdanje a to je novi album sastava Sensory Amusia nazvan Breed Death. Dobro, daleko od toga da je to sad neki čist deathcore, bend sam kaže da je gledao da iskombinuje uticaje Dying Fetus, Misery Index i Cattle Decapitation pa pričamo o vrlo tvrdom, tehničkom, brutalnom death metalu sa samo malo deathcore začina. Produkcija je prepucana za moje uši ali to naprosto ide uz ovakvu muziku a bend vrlo pošteno svira to što svira. Ne znam  što ukradoše ime pesme Bund Torture Killod Suffocation, ali dobro, kad je naslov dobar, treba ga koristiti. Valjano:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/sensory-amusia-breed-death

Prilično sam srećan što mi se generalni zvuk i usmerenje poljskih Decapitated ne dopada pa ne moram mnogo da se ulažem u slušanje & komentarisanje novog albuma, Cancer Culture. Svi znaju da je kompletan bend pre pet godina bio uhapšen i sedeo tri meseca u pritvoru zbog optužbi za otmicu i silovanje, da su sve optužnice kasnije povučene i da niko nigde i nikada neće saznati šta se stvarno dogodilo te noći u Kaliforniji. Bend od početka tvrdi da se radi o lažnim optužbama i da je kampanja vođena protiv njih u delu metal scene tipično liberalno „kenslovanje“ i „verovanje žrtvi“ kao najlakši oblik „signaliziranja vrline“, otud i tema i naziv albuma. Sve je to neprijatno i bljutavo i ne bih bio u koži ni njima ni ženi koja ih je optužila za sve to a koja te večeri JESTE pretrpela ozlede samo se na kraju nisu mogle kredibilno povezati sa članovima benda. Gadna priča. Album je, svakako, vrlo kvalitetan i čak i meni koji nisam zaljubljen u muziku Decapitated što je sa vremenom od tehničkog death metala prišla bliže groove metalu, čak, dakle i meni nije teško da nađem nekoliko delova koji mi se subjektivno i objektivno dopadaju. Ako imate stomak za celu ovu moralnu dilemu, poslušajte album, svakako se radi o pristojnoj ploći poljskog death metla. Ako ne mislite da tu uopšte postoji moralna dilema, vama je lakše nego meni, pa poslušajte...

https://decapitatedcc.bandcamp.com/album/cancer-culture-explicit

Za mene, a i za svakog old school death/ grind, jelte, manijaka, mnogo je više novi split album između dve institucije utemeljene još u osamdesetima. Nunslaughter i Blood su snimili split album i, pa, uvek ih je lepo čuti. Ni jedan bend nije naročito značajno odstupio od pozicija iz osamdesetih i Nunslaughter sa svoje tri pesme mošerskog death metala svakako zvuče kao da rade ono što najviše vole, pa makar to što vole ne bilo ni inovativno ni moderno. Lepo je. Blood cepaju četiri pesme svog sloppy death-grinda koji je uvek neverovatno šarmantan ako ne morate da slušate baš dvadeset pesama za redom. Ovde ih ima samo četiri i to je odlično odmereno pa sam ja uživao:

https://nunslaughter.bandcamp.com/album/split-w-blood

Brutality su najavili raspad i album Sempiternity je trebalo da bude poslednji pozdrav, ali ono što je počelo kao oproštaj od fanova, završilo je kao kombinacija kompilacije starog i novog materijala i promenilo odluku benda da se raziđe. Lepo, jer ovo je, kako se od veterana iz Tampe i očekuje, kolekcija vrlo ugodnih old school death pesama, pola živih pola studijskih, odsviranih sa osećajem i u lepoj produkciji. Nostalgično i ljudski:

https://emanzipation.bandcamp.com/album/sempiternity

Grci Cadaver Coils na svom debi albumu, Offerings of Rapture and Decay sviraju korektan, atmosferičan i pomalo i melodičan death metal. Ovo izdaje, između ostalog i Iron Bonehead pa se kvalitet podrazumeva, a Cadaver Coils, iako nisu MNOGO originalni, zvuče ubedljivo i jako:

https://ratkingrecordsuk.bandcamp.com/album/offerings-of-rapture-and-decay
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/cadaver-coils-offerings-of-rapture-and-decay

Church of Disgust su iz Teksasa, Weakest Is the Flesh im je treći album za nešto više od decenije postojanja i ovo je prijatan mid-fi (i mid-budget) album old school demencije. Ako ste voleli Cannibal Corpse, Broken Hope i slične bendove devedesetih, Church of Disgust majstorski voskrsavaju ovaj zvuk nudeći grobljanski gruv i acidičnu atmosferu. Sve je ovde jednostavno, rifovi, ritmovi i strukture pesama uživaju u tom dobro definisanom primitivističkom stilu i mada Church of Disgust nemaju preterano mnogo novog da kažu u toj staroj muzici, oni je sviraju sa puno autentičnosti. A meni to jako lepo leži:

https://church-of-disgust.bandcamp.com/album/weakest-is-the-flesh

Nethergate iz Mičigena pružaju maksimum na novom EP-ju, Necroasis. Bend još nije snimio prvi album, ali sa ovih pet pesama demonstriraju izvrsnu formu ne samo svirački, već i u pogledu pisanja pesama koje su i energične i pržačke i atmosferične i „pametne“ sa puno odličnih detalja, dovitljivih poveznica među delovima itd. Povrh svega, ovo je VEOMA dobro producirano sa miksom koji je snažan ali prozračan, tako da se instrumenti dobro čuju i da se izbegne efekat brikvolinga. Jako, jako dobar death metal i bend koji treba pratiti:

https://nethergate.bandcamp.com/album/necroasis

Inanna je staro mesopotamsko božanstvo ali i ime ODLIČNOG čileanskog death metal benda. Novi album, Void of Unending Depths podseća na naviku benda da daje svojim izdanjima komplikovana, malo nezgrapna imena, ali muzika je vrhunska. Ovo je lavkraftovski, mračan death metal koji vrlo elegantno spaja kavernoznu estetiku tipičnu za blur-core izvođače sa naglašeno promišljenim, praktično progresivnim harmonskim i aranžmanskim programom. Rezultat je kolekcija sedam pesama koje su vrhunski atmosferične a da istovremeno imaju i visok nivo tehničkih kvaliteta i maštovitosti. Sve je to i odlično producirano i pričamo o death metal programu za sladokusce koji treba puštati i neiniciranima da shvate koliko u ovoj muzici može da bude sofisticiranosti a bez napuštanja temeljne estetike:

https://inannametal.bandcamp.com/album/void-of-unending-depths

Završavamo, kao i uvek, sa heavy, power i sličnim bendovima, te sa bendovima koje ne možemo baš tačno da spakujemo u neki od podžanrova. Na primer: iako Argentinci Another Chance tehnički sviraju „tehnički pank“, njihova muzika ima u sebi dovoljno „shred“ i „prog“ elemenata da bude zanimljiva power metal publici. Album Resurgir je kao da Yngwie Malmsteen i Propagandhi sviraju rame uz rame i, pa, to i nije tako loša kombinacija. Poslušajte:

https://anotherchancex.bandcamp.com/album/resurgir

Ne mogu da kažem da razumem bendove koji svoja izdanja „objavljuju“ samo na JuTjubu, ali to što ne razumem Fair Fight iz Grčke ne znači da mi se ne dopadaju. Naime, ono što oni nude na EP-ju Until The End of Time je naivan, sirov i simpatičan NWOBHM. Produkcija je demo, izvedba ne naročito idealna, rifovi su, pa ne PRETERANO maštoviti, ali Fair Fight imaju dušu i karakter a to su bitne stavke za bend koji ipak baštini tradiciju uličnog rokenrola i metala. Poštujemo:

https://youtu.be/lerHjmQYtmg

Škotski projekat Trowsholm na svom prvom EP-ju, Da Trowie Brew svoj energični folk metal smešta negde između vikinških blek metal sanjarija i danas dosta popularnog piratskog metala bendova poput Blazon Stone ili Alestorm. I, mislim, odlično je to odmereno, jer je ovo po definiciji cheesy muzika i lepo je spojiti dva cheesa u jedan mega cheese. Uz vrlo pamtljive teme, solidno izvedene pesme i produkciju koja je kućna ali sasvim adekvatna, ovo je prijatno izdanje:

https://trowsholm.bandcamp.com/album/da-trowie-brew

Verovatno je najblaže pogrešan način da se opiše muzika sanktpeterburškog sastava Nimea da se kaže da je to simfonijski metal sa dosta azijskih elemenata. Pa, dakle, album Etiam Peccata nudi osam raskošno aranžiranih metal kompozicija u kojima se folk muzika i opera ravnopravno sudaraju iznad propisno udaračkog gitarskog programa. Moćni sopran pevačice Ekaterine Desyatnikove je svakako najočiglednije impresivan u muzici ali ne samo što ova žena ima raznovrstan arsenal tehnika i stilova pevanja, nego i bend generalno pruža jak materijal, napisan da bude teatralan i pompezan ali izveden precizno i ekonomično tako da muzika na kraju ima i atmosferu i narativ. Lepo:

https://nimea.bandcamp.com/album/etiam-peccata

Italijane Gengis Khan bih, da je danas 1983. godina i da ja imam tadašnjih 11, verovatno opisao (pa i otpisao) rečima „imaju klavijature“. Pošto sam sada ipak stariji zreliji reći ću da, pa... da... imaju klavijature i njihov heavy metal, melodičan kakav jeste, nije nužno moja šolja čaja. No, njihov treći album, Possessed by the Moon će sigurno biti po volji nekom drugom jer je ovo sa ljubavlju sviran CHEESY heavy metal koji uživa u svojoj pompi i nema tu nikakvog fejkovanja i kalkulacija. Poslušajte:

https://gengiskhan1.bandcamp.com/album/possessed-by-the-moon

A Grci Desert near The End sviraju kombinaciju melodičnog power metala i death/ thrash metala što na kraju ima dosta lepog za ponuditi slušaocu koji voli epiku, energiju, hedbeng. Album The Dawning of the Son, njihov peti, je kao da ste Konanu dali na raspolaganje futuristički letilicu sa laserima i fotonskim torpedima, napisan kvalitetno, odsviran vrhunski, produciran kako treba. Kome se ovo ne dopadne, taj sebe shvata MNOGO ozbiljno:

https://desertneartheendofficial.bandcamp.com/album/the-dawning-of-the-son

Gotovo svake nedelje pišem i o po nekom novom albumu bendova koji su osnovani sedamdesetih godina prošlog veka što potpuno hakuje moj mozak. Perspektive radi, kada sam ja počeo da slušam heavy metal, 1982. godine, dakle pre ravno četrdeset godina, naprosto niste imali bendove osnovane četrdesetih koji su još bili aktivni. U kakvom vremenu živimo! Naime u vremenu u kom šefildski Def Leppard imaju novi album i on je vrlo solidan. Mislim, ne da sam ja sad nešto MNOGO voleo Def Leppard nakon albuma Pyromania koji im je doneo svetsku slavu i odveo ih putem intenzivne komercijalizacije (a to je bilo, eh, još 1983. godine), ali petnaest pesama na albumu Diamond Star Halos – koji već naslovom ukazuje o čemu se radi – su pisane sa konkretnim ciljem da budu omaži muzici sedamdesetih uz koju su Def Leppard formirani, pa je ovo vrlo prijatna kolekcija pevljivog glam roka/ glam metala sa himničnim refrenima i poletnom atmosferom. Ne znam, da me neko probudi usred noći ovim albumom, njegova vesela atmosfera i nepretenciozna energija bi me uverile da sam ponovo u osamdesetima i da su one bolje nego što su zapravo bile. Pohitajte sa donjim linkom jer ozbiljno sumnjam da je ovo zvanična Bandcamp stranica iza koje stvarno stoji bend:

https://diamondstarhalos.bandcamp.com/album/diamond-star-halos

Kad smo već kod bendova osnovanih sedamdesetih godina, i Michael Schenker Group ima novi album. Universal nije ni sam naročito originalan ali ovo je sasvim solidno, staromodno izdanje komercijalnijeg ali lepo napisanog heavy metala. Meni je prijatno da pustim ove melodične pesme koje, da se razumemo, sve deluju kao da su sastavljene od elemenata pesama koje je sam Michael Schenker napisao početkom osamdesetih ili, ako ih nije sam napisao, čuo ih je na nekom albumu Rainbow (na kraju krajeva, ovde peva Ronnie Romero, jelte). Dakle, bez ikakve inovacije, ali sa dosta old school simpatičnosti:

https://www.youtube.com/watch?v=MWRsuIo7wSg&list=PLBzBwYhHpqLKxpoGc_74VM3JWVKZd0emR

Danski Evil su osnovani 1983. godine, dakle, nešto su mlađi, pa i njihov novi album, Book Of Evil zvuči za nijansu modernije. Ali samo za nijansu, ovo je nešto okultniji, podzemniji heavy metal ali je i dalje heavy metal sa himničnim elementima, prigodnim količinama cheesy elemenata i veselim prokalamacijama poput „Evil never dies“, kako se zove treća pesma. Sem možda za nijansu prečiste produkcije nemam ništa ozbiljno da zamerim albumu koji zna šta znači dobar rif, stamen ritam i pevač koji je očigledno odrastao na Diu ali je čuo i za death metal. Solidno:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/book-of-evil

Neka ove nedelje budu dva albuma nedelje. I oba za sardinijski Electric Valley Records! Izdavač, dakle, ove nedelje konačno objavljuje dugo najavljivani debi album Teksašana Peth i ovo je, u skladu sa reputacijom firme, veoma dobra ploča. Merchant of Death je ukorenjen duboko u ’70s heavy rocku, sa satanističkim elementima, bluzerskom osnovom, dosta Black Sabbatha u DNK, pa onda sa kvalitetnim faziranim zvukom gitara, pažljivo miksovanim snimkom da se ne pogube nijanse svakog od instrumenata i dinamika svirke. Bend je raznovrstan ali se drži jednog vrlo prepoznatljivog psihodelično-okultnog zvuka iz sedamdesetih i ovo ni jedan ljubitelj teškog, mračnog roka ne bi trebalo da propusti:

https://evrecords.bandcamp.com/album/peth-merchant-of-death
https://peth.bandcamp.com/album/merchant-of-death

Isti izdavač ima i drugi album meksičkih Electric Mountain i ovo je takođe izvrsni teški rok sa prelivom ’70s faza i psihodelije. Valley Giant počinje gruverskim introm a nastavlja u pravcu žustre, energične svirke u kojoj činele pršte iz sve snage, overdrajvovana bas gitara poskakuje od srće a fazirana gitara samo poliva odzgo. Ako volite distorzirani, zapaljivi rok koji udra teško ali ume i da miluje, Electric Mountain su nepogrešiv izbor. Samo solaže na bezobrazno distorziranoj gitari vredne su cene koja se traži za ovo izdanje a i sve ostalo je jako dobro:

https://evrecords.bandcamp.com/album/electric-mountain-valley-giant
https://electricmountainband.bandcamp.com/album/valley-giant-2

 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1059 on: 04-06-2022, 11:06:58 »
E, pa, da ćemo u nedelji kada izađu i novi Origin i novi Artificial Brain i ja dobijem nespecifikovanu respiratornu infekciju za koju me doktori uveravaju da nije COVID (autopsija će pokazati koliko su me lagali) na kraju imati nešto drugo da bude album nedelje, nisam očekivao. And yet here we are! Uživajte, jer nećemo još dugo.

Blek metal na otvaranju! Dejtonski Tryblith na svom drugom albumu, Cosmic Serpent voze blek metal jako obeležen „simfonijskim“ elementima ili makar klavijaturama koje inače energičnom, krljačkom programu gitara i bubnjeva daju konstantni preliv epske atmosfere. Moram da kažem da mi ova kombinacija neobično prija. Tryblith sviraju udarnički, i njihov black-death metal je jako disciplinovan, baziran na ozbiljnom polivanju blastbitovima i poštenim rifovima, a onda odozgo klavijaturistički tepisi kreiraju potrebnu pompu i teatar. Odličan album blek metala koji uspelo spaja mnogo toga što ja u njemu volim:

https://tryblith.bandcamp.com/album/cosmic-serpent

Vanja Gvozdanović aka Depressor očigledno mrzi da ima i trunku slobodnog vremena pa je snimio NOVI album svega par nedelja nakon prethodnog. Battlestar Lemon II je, uprkos imenu, vrlo ubedljiv blek metal opus, energičniji i brži od prethodnog Depressorovog albuma koji je akcenat udarao na melanholiju. Novi album ima element za Gvozdanovića uobičajenih refleksija i emocija, ali je muzika mnogo energičnija a izvedba mnogo bešnja. Moram da kažem da je meni ovo odlično, pogotovo jer se uklapa u format blek metala kakav volim: brz, zujav, znojav, brutalno nihilističan. I dobro je produciran a pesme su odlično napisane. Apsolutne preporuke:

https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/battlestar-lemon-ii

Kultni sarajevski blek metal projekat, Krv je okupio novu postavu i novi EP, Kroz polja Slavije zvuči ako ne inovativno a ono svakako osveženo i sa novom energijom u pesmama koje su vrlo old school. Četiri komada na ovom EP-ju su hermetične, hladne kompozicije repetitivnih rifova i hipnotičke atmosfere, kako i treba da bude i bend dosta polaže na monotoniju i jednu mrtvačku mirnoću. Što se meni sve prilično dopada – stara škola deluje kao jednostavna za rekonstrukciju ali treba za to imati osećaj. Amir Hadžić, Sead Tafro i njihove nove kolege demonstriraju da ih on još nije napustio:

https://krvpropaganda.bandcamp.com/album/kroz-polja-slavije

Aries su osnovani 2015. godine                u Parizu i sada su izdali prvi album, Le dernier sacre. Ukorenjeni u romantičarskoj tradiciji, Aries album započinju katoličkim pojanjem a nastavljaju sa snažnim, melodičnim blek metalom koji nema previše mašte ali nije neprijatan. Aries imaju, rekao bih, dosta naglašen „francuski“ zvuk i mogu da posluže kao nekakav uvod početniku koga zanima kako zvuči francuski blek metal:

https://ariesmetalnoir.bandcamp.com/album/le-dernier-sacre

Doldrum iz Denvera sviraju eksperimentalni blek metal na svom debi albumu The Knocking, Or The Story of the Sound that Preceded Their Disappearance i već iz naslova shvatate da je ovo bend sa narativnim ambicijama. Nije im muzika loša i uprkos svoj ekscentričnosti i uvrnutosti, Doldrum pružaju sasvim pristojan program nešto cerebralnijeg ali poštenog metala u pet podužih pesama. Iako ovo zvučno nikako nije strejt blek metal, utemeljenje benda u folkloru i okultnim interesovanjima svakako muziku uspešno drži na pravom kursu i obezbeđuje kvalitetan program:

https://doldrumbm.bandcamp.com/album/the-knocking-or-the-story-of-the-sound-that-preceded-their-disappearance

Likheim je jednočlani norveški projekat i njegov jedini član, Gretn, kaže da na EP-ju Alt Skal Svinne Hen​.​.​. treba da očekujete „grubi, neispolirani norveški blek metal nalik na rani Gorgoroth, Immortal i Darkthrone, ali sa sopstvenim idejama.“ Što je sve zapravo dosta tačno. Ovo jeste old school, ali ne do mere puke emulacije klasičnih prethodnika i ove četiri pesme pružaju fin program ledenih rifova i svedene, mučne atmosfere uz poštenu, ekspresivnu izvedbu. Vrlo solidan debi:

https://likheim.bandcamp.com/album/alt-skal-svinne-hen
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/likheim-alt-skal-svinne-hen

Sisyphean su iz Litvanije i njihov black-death metal je vrlo moderan na trećem albumu, Colours of Faith. No, iako to nije stilski nužno po mom ukusu, moram da ukažem da ljudi pišu odlične pesme, trude se oko sekvenciranja albuma i imaju produkciju koja jeste čista i umivena ali je i vrlo fukcionalna za njihovu muziku. Vrlo impresivan album kojim blek metal možete prodati i publici što mu inače ne bi prišla na puškomet. Na drugom od donja dva linka daunloud se prodaje po ceni koju sami birate:

https://sisyphean.bandcamp.com/album/colours-of-faith
https://sisypheanband.bandcamp.com/album/colours-of-faith-dissonant-black-metal

Novi Violet Cold je, pa, čist shoegaze. Čak se i EP zove Shoegaze Rave sa četiri instrumentalne pesme setnih tema i hipnotičkog ponavljanja. Ako ste voleli prethodna izdanja ovog jednočlanog azerbejdžanskog projekta – a bila su jako dobra tokom proteklih par godina – ovo predstavlja logičnu ekstrapolaciju i valja da se čuje:

https://violetcold.bandcamp.com/album/shoegaze-rave-ep

Francuski ugledni blek metal izdavač LADLO i ove nedelje nudi jedno sjajno izdanje. Miasmes su, pretpostaviću i sami Francuzi injihov EP Vermines sjajno kombinuje otmenost i dekadenciju čestu u francuskim verzijama ove muzike, sa disciplinovanim, kvalitetnim krljanjem. Mislim, em je materijal dobro napisan em ga ljudi sviraju iz sve snage. Pet pesama, pet JEBANJA. Pa vi vidite:

https://ladlo.bandcamp.com/album/vermines

Njemački Neocortex ima vrlo zanimljiv zvuk i ideje na svom drugom albumu, Am Ende des Feuers. Ovo je u principu atmosferični blek metal sa dugačkim pesmama i dosta melanholije u svojoj estetici ali Neocortex u ovoj formi nalaze dosta interesantnih alternativnih putanja i mada ne mogu da kažem da je album po definiciji nešto što bih ja poslušao bez prethodnog ubeđivanja, priznaću da su me prilično zaokupili svojim svežim rešenjima.

https://n-o-x.bandcamp.com/album/am-ende-des-feuers-album

Rumunjski Crîng su vrlo netradicionalan blek metal bend, ne najmanje jer im se oba do sada objavljena albuma zovu isto – Ĭ – i izašla su prvog Juna prošle i ove godine.  Muzika je primereno usklađena sa takvim konceptom i ovaj drugi album izašao tokom protekle nedelje nudi osoben pogled na depresivni blek metal, sa originalnim programom u kompozicijama i dosta avangardnim pristupom izvedbi i produkciji. Zanimljivo je i sveže, vredi poslušati:

https://cring.bandcamp.com/album/--2

Švedski narodnjaci, Bergsvriden na svom četvrtom albumu, Gastkramad voze vrlo prijatne folk teme preko ne PRETERANO agresivnog ali ipak snažnog blek metal gruva. Odlično to zvuči sem možda nekih detalja same produkcije (ubaciti već moje uobičajeno prenemaganje vezano za kompresiju), ali album kao celina ima puno zdravih ideja i lepo realizovanih zamisli. Super je:

https://bergsvriden.bandcamp.com/album/gastkramad-3


Stoner, doom, hard rock, psihodelija i sludge! Argentinski trio Kunk kaže „fuzz is life“ promovišući svoj prvo EP, Kunk. Iako sebe opisuju kao stoner rock sastav, istina je i da je muzika ovde, spakovana u tri lepo producirane pesme zapravo bliža melodičnom, modernom hard roku. Sa tekstovima koji imaju i ambiciju da budu kritički nastrojeni prema društvu, vokalnim harmonijama i pesmama koje generalno imaju dosta atmosfere, Kunk nisu tek običan stoner sastav, mada nude energičan gruv i jake gitarske rifove tako da su zanimljivi i za širu publiku:

https://kunkstoner.bandcamp.com/album/kunk

Ruski Жердь u principu svira noise-rock, ali njihov album, Наша молодость здесь пройдет ima dosta tvrd zvuk i naglasak na rifčinama koje su dovoljno „metal“ za naše potrebe. Ili barem za moje. Ovo je apsolutno, dakle, energična i besna muzika koja o mladosti što prođe ne lamentira uz molske harmonije i šugejz meditacije nego svira znojavo i žustro. Atmosfera je opresivna i album će svakako biti prijemčiv svakom poštenom sludge metalcu:

https://wearezherd.bandcamp.com/album/-

Stone Rebel mesec Jun započinje kompilacijom SPACE ARC Vol​.​II sa čak dvadeset pesama probranih sa raznih recentnih izdanja ovog projekta. I ovo ne samo da je idealan poklon za nekoga kome ne znate tačno muzički ukus sem da voli „rok“ muziku nego i idealan album za upoznavanje sa opusom Stone Rebel ako imate interesovanja za bend koji svakih nekoliko nedelja izbacuje novi album a paralisani ste prevelikim izborom. Nežan instrumentalni gruv i laka, umivena psihodelija ovog projekta su garancija dobro provedenog vremena, pa, evo provedite se:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/space-arc-vol-ii

Francuzi Witchfinder ne donose stoner-doomu bogznakakve inovacije na EP-ju Endless Garden ali ovo su dve dugačke, psihodelične pesme lepog faziranih zvukova gitare, pristojnog gruva i bolno melodičnog pevanja. Ne mogu da kažem da mene sve to ne doji:

https://witchfinder.bandcamp.com/album/endless-garden

ASG iz Severne Karoline sebe nazivaju stoner-punk bendom, mada je novi EP, Pyramid Wheels za moje uši više alternativni rok izmešan sa stoner rokom. Who cares? Not this guy! Lepe su ovo dve pesme, jako fazirane i prilično teške, ali su i melodične i harmonski primetno pustolovnije od uobičajenog stoner ili pank programa. Solidan mamac i za normalniju publiku!

https://asgnation.bandcamp.com/album/pyramid-wheels

Šveđani Slôdder su snimili dve pesme gadnog, prljavog ali zapaljivog sludge metala i izdali ih pod nazivom  Shitwalker / Warpaint. Pošto je ovo promotivni materijal, naplaćuje se samo koliko date pa poslušajte, bend je vrlo dobar:

https://sldr.bandcamp.com/album/shitwalker-warpaint

Ølgod su tri Nijemca koji se mažu crnim oko očiju, ali njihova muzika je sludge metal, od one sirove, vrištave vrste. Minialbum Ølgod ima šest pesama koje zvuče kao dentalna operacija naživo, sa količinama azot-monoksida nedovoljnim da uklone bol ali dovoljnim da vam daju zajebane tripove. Ovo mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Dobar materijal, zarazan:

https://oelgodsludge.bandcamp.com/album/s-t

I Green Altar iz Južne Dakote prže gadan sludge metal na svom drugom albumu, nazvanom jednostavno Green Altar. Ovde ipak ima i malo stoner i doom elemenata da ne bude sve SAMO SUVA AGRESIJA, ali agresije itekako ima. Dobra je to kombinacija hipnotičkog gruva i vrišteće abrazije, odobravamo:

https://greenaltar.bandcamp.com/album/green-altar

Swarmcatcher iz Masačusetsa kažu „Insect doom is upon us“ i njihov EP od dve pesme, The Hive, je valjda saundtrak za ovaj proces. Dve pesme mučnog, tekog ali prijemčivog sludge-doom metala koje ovde dobijate po ceni od „koliko date“ su zapravo vrlo efektne i rade tačno ono što očekujete. Dakle, gaze vas i onda prepuštaju insektima da pojedu ostatke:

https://swarmcatcher.bandcamp.com/album/the-hive

Napoleon Rigor Mortis ima novi album u svom Monegros Acid Resort identitetu. Blue Meth Desert je album dugačkih, meditativnih psihodeličnih komada nimalo skriveno inspirisanih psihoaktivnim supstancama ali prijemčivih i za nas strejtere. Naravno, meni se dopadaju elementi azijskih harmonskih rešenja u generalnom doom-drone krajoliku koji ovaj album kreira i da je produkcija samo malo životnija bilo bi ovo IDEALNO. A i ovako je dobro.

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/blue-meth-desert

Tunižani SpaceWhale na svom drugom EP-ju, II, samo valjaju prijatne stoner rifove i snažan a ne i agresivan pank-gruv. Ovo je nepretenciozno koliko to može da se bude a da se i dalje ima sav potreban tehnički kvalitet i zanatski kapacitet pa sam ja u ove dve pesme oblaporno uživao. Bend bi mogao da razmišlja o albumu, ima ovde štofa:

https://spacewhale.bandcamp.com/album/ii-ep

Gotenburški uglavnom ženski sastav Terra Black na novom EP-ju, Capra ima dve odlične pesme atmosferičnog, suptilnog stoner-doom zvuka. Ovo je lepa kombinacija dobrog rifa, dobro odmerene dinamike i kvalitetnih vokala pa ima moje jake preporuke:

https://terrablack.bandcamp.com/album/capra

Progresivni, malo psihodelični stoner sastava Druids iz De Mojna iz Ajove je u finoj formi na novom albumu, Shadow Work. Ovo je već četvrta dugosvirajuća ploča za bend koji svira skoro deceniju i po i zrelost u razmišljanju, svirci ali i produkciji je opipljiva. Ovo je album vrlo promišljenih a onda vrlo pažljivo razrađivanih ideja, hipnotičan a istovremeno energičan i gruverski. Osam podugačkih pesama i dosta uživanja u kvalitetnom, psihodeličnom roku:

https://druidsiowa.bandcamp.com/album/shadow-work

Kalifornijski Sasquatch sviraju hard rok koji ima puno ’70s elemenata u sebi ali i modernijeg, pomalo grunge zvuka. Dakle, gruverski, faziran i na bluzu utemeljeni novi album, Fever Fantasy nudi gomilu hard rok himni odsviranih sa vrhunskim shvatanjem forme i produciranih izvrsno. Ne propustiti ako ste roker i rokerskog roda:

https://store.sasquatchrock.us/album/fever-fantasy

Las Cruces su teksaški doom metal iz devedesetih koji je nakon dva albuma ’96. i ’98. godine imao neku vrstu kambeka 2010. godine sa trećim albumom ali im je onda trebalo, evo, još 12 godina da naprave četvrti. Cosmic Tears izlazi za Ripple Music i ovo je izuzetno prijatna ploča teškog, psihodeličnog roka koja ide sporo, otmeno i odmereno, uživa u svojim atmosferama i klasičnim rok i metal rifovima. Mislim, neki od delova na ovoj ploči (slušajte Stay, recimo), zvuče kao klasičan heavy metal iz 1983. godine a što je lepa ambicija za ma koju doom metal ploču. Druge pesme su bliže „pravom“ doomu, kao što je Wizard From the North, recimo, sa svojom mračnom, sabatovskom temom. Las Cruces album masteruju dinamično, što uvek pozdravljam i mada je sam miks dosta tvrd, nije ovde zvuk loš pa se u ovom old school programu lepo uživa. Ripple Music ne promašuje:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/cosmic-tears

A Heavy Psych Sounds Records samo nastavljaju da štancuju hitove. Novi album losanđeleskih Somnus Throne zove se Nemesis Lately i nudi nestašan stoner rok koji je sada spakovan u nešto „rokerskije“ pesme koje i dalje imaju potrebnu teksturu ali su istovremeno i nešto „hitoidnije“ nego materijal na prvom albumu od pre dve godine. Odlično, himnično, beznaporno psihodelično, ne propustite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/somnus-throne-nemesis-lately

Thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal! Rising Regime iz Južne Karoline sada nisu solo projekat Darrella Ritsicka jer je za drugi album, False Path, on dodao bubnjara. Doduše, nedinamični, ravni zvuk bubnjeva je i moja najveća zamerka na ovaj album koji je inače solidna progresija thrash/ groove pesama sa puno dobrih rifova da meni ne bude dosadno i lepim naklonima death metalu. Okej je:

https://risingregime.bandcamp.com/album/the-false-path

Čačani Autoagresija na novom EP-ju, Manipulacija​/​Svetlonoša idu korak dalje od standardnog thrash programa i ovo je muzika sa elementima, hajde da kažemo industrijske gotike. Ne nužno korak u smeru koji je meni najdraži ali drago mi je da mogu da kažem kako bend ovaj žanrovski mišmeš provlači sa dosta eksperimentalne ambicije, gde kvalitetna izvedba stoji u lepoj harmoniji sa atmosferičnim elementima kompozicija. Ne znam koliko bi mi se dopao ceo album ovoga, ali Autoagresija svakako ima palac na gore od mene za ovaj istraživački singl koji pritom naplaćuje samo koliko vi date:

https://autoagresija.bandcamp.com/album/manipulacija-svetlono-a

Torn Fabriks iz Lisabona su osnovani pre dve godine kao neka vrsta, kako sami kažu, ujedinjenja tri „old school metalca“. Debi album, Impera ne vuči napadno old school i ovo je zapravo disciplinovan, uredan thrash sa elementima modernog melodičnog death metala pa se može reći da Torn Fabriks gađaju i staru i novu publiku. Vrlo je to solidno napisano i mada mi je produkcija malo suviše nedinamična, bend svira kvalitetno i lepo je omeđio stilsku teritoriju koju gađa:

https://tornfabriks.bandcamp.com/album/impera

Moskovljani Blood Pollution sviraju, kako sami kažu, thrash’n’roll i njihov novi album, Gates to Oblivion će onda, sasvim očekivano zvučati kao Motorhead koji su nastali nakon što su Venom uspostavili moderniji koncept ekstremnog metala. Filozofija na stranu, ovo je prijatna ploča žestokog, rokerskog metala sa devet cepačkih pesama, slavljeničkom atmosferom i solidnom produkcijom. Užitak:

https://bloodpollution.bandcamp.com/album/gates-to-oblivion-2

Blasphemous Creation iz Nevade prolivaju dosta časnog znoja na EP-ju Beyond the Grave. Ovo su četiri pesme zapaljivog black-death-thrash zvuka, sa zujavim rifovima, brzim tempom i solidnom zanatskom izvedbom. Nekomplikovano, prijatno, ljudski:

https://blasphemouscreation.bandcamp.com/album/beyond-the-grave

Španski Beast Inside imaju debi album i Under Control je ploča klasičnog thrasha sa malo heavy metal ukrasa. Ni previše originalno ni ekstremno u bilo kom pogledu, ovo je ipak vrlo kompetentno odsvirano, pristojno napisano i producirano pa iako ne bih album nazvao esencijalnim po bilo kom kriterijumu, ponekad je duša gladna običnog, poštenog thrasha.

https://beastinside.bandcamp.com/album/under-control

Jebem ti SUNCE, kako drmaju Dire Hatred iz Tenesija na svom EP-ju, Prayers for Vengeace. Ovaj blackened thrash sa malo death metala je kao ispao iz samog pakla ako u paklu imaju niskobudžetne studije u kojima inženjeri zvuka jebeno dobro znaju svoj posao. Zla, a beskrajno zavodljiva muzika za svakog ko mrzi ceo svet počev od sebe ali voli da čuje jebeno dobar rif:

https://direhatred.bandcamp.com/album/prayers-for-vengeance

Rusi Saint Lyssa preteruju koliko su dobri na novom EP-ju, Phantom Phobia. Mislim, ovo je thrash metal koji možete da pustite između Slayera, Testamenta i Sacred Reich i da vas onda ljudi pitaju koji je ovo bio bend. Tri pesme premijum kvaliteta, jaki rifovi, žestok ritam, odlično pevanje, produkcija kako treba, sirova a uredna. Nema greške, navalite:

https://saintlyssa.bandcamp.com/album/phantom-phobia

Absolut iz Toronta na kratkom EP-ju LIVE!! čukaju brz, energičan crustcore sa zapravo dosta elemenata thrash metala pa i dosta melodije. Živi zvuk je sirov ali prilično dobar a gitara samo sipa ukusne solaže dok ostatak benda šiba napred punom brzinom. Poslednja pesma je obrada Gang Green a materijal se daje za cenu koju sami odredite. Idealno!

https://absolutnoise.bandcamp.com/album/live

Brz i energičan d-beat hardcore thrash je na meniju i na albumu Leicesterskog Feral State koji se i sam zove Feral State. Ova britanska četvorka ima zanat u rukama pa je ovo kolekcija četrnaest kratkih, ekonomičnih pesama žestoko odsviranih, bez mnogo komplikovanja, sa punom svešću da dobar rif i čvrst ritam rade najveći deo posla. Uz solidnu proukciju i cenu od dajte koliko imate, ovo je svakako prijemčiv pank album:

https://feral-state.bandcamp.com/album/feral-state

Finster je „HC death crust“ bend iz Beča a što u praksi daje bučnu, besnu muziku koja izbegava da bude „čist“ krastkor na ime samo malo zametaljenih rifova. Naziv EP-ja, Antipatriarchal je dobra najava za feministički gnev koji se na njemu da čuti i mada Finster ne nude ništa naročito originalno u muzici koju izvode, izvode je u šarmantno neposrednom i sirovom maniru što je dovoljno da budu simpatični:

https://finstervienna.bandcamp.com/album/antipatriarchal-ep

Kad se bendovi (kanadski) zovu VHS i Ghetto Ghoul a njihov split EP je naslovljen Cannon Vigilante of Justice to može biti samo posveta klasičnom Čarlsu Bronsonu. Naravno čoveku, ne bendu iz devedesetih koji je nosio njegovo ime. EP ima četiri pesme pankerskog ekstremnog metala, dovoljno kvalitetnu svirku i produkciju da ga shvatite ozbiljno a dovoljno haosa i štroke da ne mora ni to ozbiljno da bude preozbiljno, semplove Čarlijevih replika iz klasičnih ’80s akcijaša, i, pa šta vam JOŠ treba, pobogu?

https://vhshorror.bandcamp.com/album/vhs-ghetto-ghouls-cannon-vigilante-of-justice

Novo izdanje omiljenog Fucking Kill Records iz Njemačke je album antifašističkog powerviolence dvojca Clean Torture, isto iz Njemačke. Naslovljen "WTF Hooman​?​", ovo je materijal snimljen jednim (lošim) mikrofonom u prostoriji za probe ali ko ima iza sebe iskustvo podrumskog thrasha iz ranih osamdesetih ovo će prigrliti kao relikviju. Digitalni danuloud kupujete direktno od benda po ceni koju sami odredite.

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/clean-torture-wtf-hooman
https://cleantorture.bandcamp.com/album/wtf-hooman

Izdavač Iron Corpse najavljuje novi album vašingtonskih Ilsa, Repression za jesen ove godine ali se već sada može kupiti digitalna verzija sa četiri pesme na Bandcampu. Ne znam da li će ovo biti kompletan materijal, cena od četiri evra sugeriše da hoće, ali kako god, ovo je uobičajeno superioran, mračan, recimo blackened sludge metal sa jakim distorzijama, čvrstim ali ne prebrzim ritmom i, pa, represivnom atmosferom. Odlično je:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/repression

Fate iz Leedsa sviraju metaliziran hardcore sa naglašeno lošim raspoloženjem ali naglašeno solidnim gruvom. Nije ovo „čisti“ moshcore i Promo Tape u svoje dve pesme ima dovoljno klasičnog crossover materijala da meni bude blizak. Četiri funte je malko optimistična cena za ovaj dobro producirani materijal, al ko zna:

https://fateleeds.bandcamp.com/album/promo-tape

Kalifornijski Split Image sviraju, nominalno, krosover, i EP  Torrent of Illusion u svojih šest pesama svakako ima puno klasičnog zametaljenog hardkor zvuka po uzorima iz osamdesetih (od Cro-Mags preko Agnostic Front pa do, šta ja znam, Crumbsuckers?) ali tu se onda provoza i neki death metal rif. Simpatično je to. I nije ni loše producirano:

https://splitimage.bandcamp.com/album/torrent-of-illusion

Bat Sacrifice je neka vrsta klivlendske supergrupe, sakupljajući neke zaposlene likove sa lokalne hardkor i metal scene. Prvi album, Infected Sorcery donosi bučan, prljav metal/ hardkor/ sladž, bez mnogo vernosti žanrovskim pravilima i sa sasvim slobodnim izmišljanjem puta kojim će pesme ići. Negde je to prosto svaštarski, negde nabodu idealnu formulu. Ali ima sve to smisla:

https://aggressivelyuninterested.bandcamp.com/album/infected-sorcery

Opposition Agent iz Kolorada sviraju spazz-core i EP Brittle Inclusions pakuje tri vrlo solidne pesme u oko pet minuta muzike. Ako volite grčeviti, kurčeviti, matematičarski a nadrkani ’kor, ovo je odlično:

https://oppositionagent.bandcamp.com/album/brittle-inclusions

Shkura su „post-grindcore“ sastav iz Estonije a što znači da na slikama imaju uredne brade i sakoe, a i da je muzika kombinacija grinderske agresije i melodičnijeg, emotivnijeg harmonskog programa. Demo Never Oppose Own Senseless Existence zvuči dosta dobro sa svoje tri pesme energične, kvalitetne svirke i dobro stilski zaokruženog zvuka. Hoću reći, nema ovde previše filozofiranja i Shkura sviraju pošteno i krljački. Poslednja pesma je obrada benda Kapakmens za koji nikad nisam čuo al sad ću ga potražiti jer ovo zvuči dobro:

https://shkura.bandcamp.com/album/never-oppose-own-senseless-existence

Grindead su portugalski deathgrind sastav čiji prvi album, Culture Decline / Machines Arise nudi sedamnaest pesama kvalitetno producirane muzike zasnovane na metalskim rifovima i disciplinovanoj svirci. Sad, prve dve pesme su intro, pa to malo deluje kao prevara ali kada bend zasvira zaistinski, muzika je sasvim prijemčiva, a produkcija profi i ubedljiva. Solidan debi:

https://larvaerec.bandcamp.com/album/grindead-culture-decline-machines-arise-2

Ah, ah, Collapsed Skull iz Pensilvanije sviraju JAKO agresivan powerviolence na albumu  Eternity Maze i ovo je pored „normalne“ agresije još dopunjeno elektronskom bukom čisto da se slušalac ni slučajno nigde ne oseti prijatno. No, pošto mi živimo za ovo sranje, reći ću da je album, takav kakav je, brz, mučan, rastrzan, AGRESIVAN zapravo jako dobar i da je obavezan za slušanje:

https://collapsedskull.bandcamp.com/album/eternity-maze

Kad smo već kod powerviolencea, Vile Sect / Nazi Killer Split 7" zvuči baš onako kako se nadate. Dva britanska benda melju, tresu, deru se i generalno jebu kevu kroz kratke, energične, besne i jako distorzirane pesme uz veliku količinu distorzije i buke. Vile Sect su mrvicu bliže sludgeu, Nazi Killer klasičnijem hardkor trešu, ali i jedni i drugi su odlični i ovo se ne propušta:

https://riproaringshitstormrecords.bandcamp.com/album/vile-sect-nazi-killer-split-7

Pa onda ide Discommand iz Štutgarta sa svojim trećim albumom, Kapitalismus und Todestrieb. Bend naziva svoju muziku „crustviolence“ što nije loš opis jer je ovo zaista kombinacija D-beat crustcore osnova i grčevitih powerviolence ejakulacija. Solidan zvuk, kratke pesme, dosta energije, plaćate koliko hoćete, solidno:

https://discommand.bandcamp.com/album/kapitalismus-und-todestrieb-22crustviolence

Švajcarski The Awakening nisu ništa snimili više od petnaest godina, ali se vraćaju sa novim EP-jem, Thisness i ponosito proklamuju da je u pitanju „autentični švajcarski metal“. Pošteno, a i ovaj EP je simpatična mućkalica death i thrash metala sa progresivnim ambicijama. Produciran kvalitetno, odsviran vrlo lepo, ovaj materijal nudi četiri pesme sa dovoljno uspelih srednjetempaških moš-delova, pristojnih rifova i ugodnih melodija da čovek sve posluša sa apetitom. Nema ovde preterano mnogo agresije, pa ni zapravo toliko originalnosti, ali je sve na gomili pitko:

https://awakeningthe.bandcamp.com/album/thisness

Sever The Memories sa Floride sviraju blackened deathcore na EP-ju Plastic Kingdom i ovo meni, sa svoje dve pesme i relativno malim procentom vremena koje bend provodi u breakdown monotoniji, nije tako loše zazvučalo. Ima ovde dosta ambicije oko aranžmana, rifovi su dobro osmišljeni a bend svira energično i raspoloženo. „Blackened“ komponenta se odnosi samo na vokal a to se skoro i ne primeti jer pevač dosta uduplava svoje linije sa visokim i niskim varijantama stihova, pa sve zvuči kao „normalan“ deathcore  ali je njegova izvedba inače dosta raznovrsna i dinamična pa je sve ovo vrlo pristojno:

https://severthememoriesfl.bandcamp.com/album/plastic-kingdom

Rusi KOMMA' se raaspadaju nakon izlaska albuma Rotten Hopes (tj. posle jednog koncerta kojim će ga promovisati). Šteta jer je ovo odličan death-sludge-grind-post-metal sa pesmama kojima se, jelte, sviđa da vam ne bude prijatno, odličnom svirkom i dobrom produkcijom. Mračno a zavodljivo! Plus plaćate koliko hoćete. Suviše su muzičari generalno dobri prema nama:

https://komma1.bandcamp.com/album/rotten-hopes

Da li tajlandski brutalni death metal zvuči slično indonežanskom brutalnom death metalu? Ako su Biomorphic Engulfment, bend iz Bangkoka sa jednim albumom iza sebe, reprezentativan primer –onda zvuči. Novi demo, Calamitous Devastation Through Grotesque Reproduction sa svoje dve pesme pruža prilično familijarnu muljavinu rifova, blastbitova i slemerskih moš delova, sa prepoznatljivom produkcijom (doboš koji zvoni kao lud, pljeskav bas itd.) i ko voli ovakvu amorfnu a srčanu muziku neće pogrešiti:

https://biomorphicengulfment.bandcamp.com/album/calamitous-devastation-through-grotesque-reproduction

Češki Heaving Earth su i tekstualno i muzički neka vrsta apdejtovanja klasičnih death metal osnova za moderno doba. Time hoću da kažem da ozbiljnost i posvećenost koju čujem una albumu Darkness of God mogu da unatrag trasiram do Immolation i Morbid Angel, ali ne i da ovaj bend zvuči kao da ste ta dva benda ukrstili. Tačnije je reći da je kompleksni a opet organski odsvirani death metal na ovom albumu, drugom za bend iz Praga, izrastao na nekim od najboljih tradicija ovog žanra, pružajući impresivnu svirku koja se ne iscrpljuje samo u „tehničkoj“ ravni ali i posvećenost „mračnijim“ temama koja prevazilazi prostu klinačku napaljenost i bundžijstvo. Napisan fantastično, album je i vrlo dobro produciran i masterovan sa puno dinamike pa prosto miluje uši. Ne propustiti ni slučajno:

https://lavadome.bandcamp.com/album/darkness-of-god

(kraj u sledćem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1060 on: 04-06-2022, 11:07:40 »
Pensilvanijski Crucifier postoji od 1990. godine a istini za volju i novi EP, Say Your Prayers zvuči kao da je i dalje 1990. godina. Dakle, kad se ovde kaže da je u pitanju old school death metal, onda je to zato što bend trideset godina nije mrdnuo iz izvornog zvuka što meša sirove (blek metalske, da budemo tačni) rifove, podrumski zvuk, jednostavan ritam i atmosferu horor filma koji ste gledali na VHS kaseti pre mnogo godina i u glavi vam se izmešao sa još 5-6 filmova identičnog zapleta. Ko voli, prijaće mu:

https://youtu.be/UGBGB9DcS-k

Argentinski Cadaver Putrefacto nudi malo old school death-gore zabave i likantropije na EP-ju Canis Lupus - Horror de Luna Llena. Ovo ima jednu novu pesmu, jednu obradu (zemljaka Absemia) i četiri pesme snimljene uživo. I studijski i živi snimci vuče vrlo dobro i Cadaver Putrefacto apsolutno hvataju taj neki death metal senzibilitet iz prve polovine devedesetih, pa ako ste voleli recimo album The Bleeding od Cannibal Corpse, ovo je za vas:

https://cadaverputrefacto2017.bandcamp.com/album/canis-lupus-horror-de-luna-llena

Peeling Flesh iz Oklahome sviraju „slamming gangsta groove“ što je zapravo doba deskripcija za muziku koja ima osnovu u slamming death metalu, ali i kratke pesme, i veliki naglasak na uličnim slem i moš delovima, bez opsežne galanterije brutalnih death metal aranžmana koja ide uz „prave“ slamming death metal bendove. EP Human Pudding je simpatičan, dobro produciran i zabavan ako znate u šta se upuštate. A sad sam vam rekao, pa znate.

https://viletapesrecords.bandcamp.com/album/human-pudding

Evo, ko bi očekivao da (švedski) bend koji se zove Cabeza svira iole dobar death metal? A zapravo prvi album ovih black-death momaka, False King nudi jako zanimljiv pogled na žanr, i zvuk. Atmosferično, malo i hermetično, originalno i dobro producirano. Poslušajte:

https://cabezaswe.bandcamp.com/album/false-king

Nisam od benda sa imenom Wraith From The Painting očekivao ovakvo zakucavanje. Teksašani na kratkom EP-ju vessel nude kombinaciju shoegaze atmosfera i death metala što nije baš toliko česta pojava ali ovo je vrlo solidan sklop hermetičnosti i emotivnosti. I agresije, za sve pare. Wraith From The Painting kidaju, nema prevare:

https://wraithfromthepainting.bandcamp.com/album/vessel

Kanadski Grave Infestation su bučni, prštavi i šarmantno old school na svom debi albumu, Persecution of the Living. Ovo je death metal dobro ukorenjen u blatu i mulju iz kog izranjaju poluraspadnuti zombiji, nezainteresovan za nekakve „tehničke“ i „progresivne“ dimenzije ove muzike, zadovoljan svojim poreklom u kanalizaciji ali kompetentan da se pokaže pred publikom. Ako volite dobar rif i kvalitetan štrokavi gruv Grave Infestation su crkva u kojoj se vredi pomoliti. I polomiti:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/persecution-of-the-living

Saudijci Sijjeel kidaju najstrašniji brutal death metal na svom albumu-prvencu Salvation Within Insanity. Ovo je ne naročito originalna ali izuzetno kompetentno spravljena ploča konstantnog zvučnog kažnjavanja, sa rafalnim blastbitovima, granitno čvrstim gitarama, neljudskim vokalima... Onoliko koliko mogu da se čuju sred te tuče, rifovi umeju da budu i odlični a mada je, po pravilima žanra, album masterovan kao blok betona, sve je to na kraju jako dobro. Jake preporuke:

https://sijjeel.bandcamp.com/album/salvation-within-insanity-2022   

Ljubitelji zvuka etikete 20 Buck Spin imaju ove nedelje brutalan a opet duševan split bendova Terminal Nation i Kruelty. Pet pesama ekstremno grubog death-doom metal zakucavanja koje ipak ima izvesnu intelektualnu komponentu, sa produkcijom koja nije skupa ali je vrlo adekvatna – navikli smo na kvalitet od 20 Buck Spin i oni ne razočaravaju:

https://listen.20buckspin.com/album/the-ruination-of-imperialism

Bogami smo pet godina čelaki da Origin snime novi album ali smo ga dočekali. Osmi album za četvrt veka postojanja, nazvan Chaosmos zvuči TAČNO kako očekujete od benda koji je progresivni, tehnički death metal sa filozofskim elementima odavno patentirao. Superbrza svirka bubnjara Johna Longstretha, manita arpeđa gdegod se mogu uvaliti, odlični vokali Jasona Keysera, sve je ovo, da bude jasno, pomalo kao da slušate bilo koji Origin album od Antithesis pa naovamo. Dakle, nema ovde skoro ničeg što već nismo čuli, naprotiv,  neke pesme zvuče maltene kao omaži starim pesmama, ali opet, Origin su MNOGO dobri u onome što rade i ako volite njihovu muziku, ovde ima mnogo onog što volite:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/chaosmos
https://youtu.be/X2kzewIKTKY

Novi, treći album longajlendskih progresivnih death metalaca Artificial Brain, takođe nazvan Artificial Brain je razlog da proslavite još jedan rođendan ove godine, ma kada da ste rođeni. Dosta dugo smo čekali na nastavak izvanrednog drugog albuma ove ekipe, Infrared Horizon, i zadovoljstvo mi je da kažem kako petorka sa Long Ajlenda nije za ovih pola decenije izgubila ništa od svog lakog dodira i inspiracije. Ovo je i dalje death metal brzog, energičnog tempa, ali koji, možda paradoksalno, zvuči „mekano“ i prijateljski. Za ovo prvo je dobrim delom zaslužan mastering koji je jako dinamičan i muzici zaista daje prijatnu, prozračnu notu. Za ovo drugo su dobrim delom zaslužne harmonije koje ne spadaju u klasičan death metal asortiman, ali ni u uobičajene progresivističke jurnjave po skalama. Artificial Brain i na ovom albumu zvuče istraživački i njihove gitare pronalaze stalno nove puteve kroz aranžmane koji su i dalje izgrađeni na mišićavom, znojavom krljanju ritam sekcije. Izvesna monotonost, najpre diktirana vokalom je zapravo dobrodošla jer Artificial Brain za razliku od mnogih death metal sastava namerno NE kreiraju svoju muziku da bude serija stalnih krešenda već radije slušaoca prekrivaju ugodnim, toplim ćebetom zvuka koje će mu doneti brojne, fantastične sanjarije. Izvrstan album koji još jednom podseća na svo bogatstvo potencijala što ga death metal ima a koje povremeno neki bend majstorski realizuje:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/artificial-brain

I poslednja sekcija, sa heavy metalom i razim ekscentričnostima. Ako do sada niste čuli za zagrebački projekat Doktor Bokčilo, njihova facebook stranica će vas uslužno obavestiti: „Doktor je Bokčilo zagrebački "insert genre here" bend osnovan 34.18.1991. godine u bunaru kod Blitvanovca. Teme koje obrađuju su socijalno-medicinskoga karaktera, a uz to vam pružaju žestoko-primitivan vokalno-instrumentalni repertoar za koji proroci kažu da će osvajati srca mladih liječnika i potaknuti ih na uspješan rad.“ Hrvati imaju tradiciju konceptualnih komedijaških bendova i ova se ekipa jako dobro u njega uklapa a novi album, Placebo Rapid objavljen je munjevito na vest da je umro Željko Tutunović, čovek koga mi ovde ne znamo naročito dobro ali koji je u Hrvatskoj prilična legenda: „pravnik, kontroverzni poduzetnik i glazbeni menadžer najpoznatiji po hitu "Duda" koji je napisao za bend "Fantomi", ali i čest gost stranica crne kronike zbog bespravne gradnje i impozantnog niza prevara za koje mu se sudilo u brojnim procesima.“ Album je, pa, meni je urnebesno zabavan sa svojom kombinacijom apsurdističog i satiričnog humora, turbofolk tema, metal matrica (i ska matrica, naravno) i produkcije koja nudi kvalitetan kućni program. Mislim, ja sam prost čovek, meni je uvek lepo kad neko izmeša thrash i narodnjake i peva smešne tekstove preko toga. Album se naplaćuje isključivo koliko vi date:

https://doktorbokilo.bandcamp.com/album/placebo-rapid

Novi Beastial Piglord zove se Grapefruit Dream i ima ukusan omot sa grejpfrutima, ali muzika se i dalje drži svoje eksperimentalne ambicije sa korenima u industrial metalu i aurotitativnom kolažnom strukturom. Piglord je tokom ove dve godine zaista lepo sazreo i svako novo izdanje mu je u namanju ruku ugodno za slušanje a neretko ima i sasvim poštenih transcendentnih momenata na njima. I Grapefruit Dream se daje po ceni koju sami ponudite, pa ponudite pravično:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/grapefruit-dream


Arkham Witch iz Zapadnog Jorkšira mešaju doom i heavy metal već nekih 14 godina pa je novi EP, Give Me Death by Heavy Metal! samo jasno stilizovani manifest. Kažem EP, ali ovo ima sedam propisnih pesama i nudi svakom poštenom metalcu pošten program za provod i opijanje. Nije, dakle, transcendento, ali je simpatično, rokerski i ne može mu se poreći šarm:

https://arkhamwitch.bandcamp.com/album/give-me-death-by-heavy-metal

Red je da album nedelje jednom bude i iz domena grindcore/ powerviolence muzike. I da ne bude album nego sedmoinčni singl, ali sa sedam pesama. Za svaki inč po jedna, rođaci! Ona Snop iz Lidsa, naravno a i izdanje se zove Ona Snop i ovaj bend nije izgubio ništa od manične energije koju sam TOLIKO voleo na njihovim prethodnim izdanjima, a dobio je još malo na razgovetnosti. Ako pustite ovu ploču normalnoj osobi, odskočiće u strahu ali primetićete da će odskočiti manje daleko nego da ste  pustili neki običan powerviolence ili grind. Ovo je MNOGO dobro i činjenica da izdavač prodaje daunloud za cenu koju sami odredite je skoro kriminalna. Ako ovo propustite, nismo više prijatelji, pronaći ću vas i kupiću vam ga iz čiste obesti!

https://nervealtar.bandcamp.com/album/ona-snop

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1061 on: 11-06-2022, 11:31:18 »
Za nedelju u kojoj sam iskašljao više mukusa nego Martin Schirenc za celu svoju karijru i počeo da se pitam da nemaju neke testove za tuberkulozu kad već nisam imao sreće da opet dobijem COVID, izašlo je i mnogo moćne metal muzike. Naravno, da nisam napisao NIŠTA o novom Kardashevu jer to nije moja, jelte, furka, ali, oh, izašao je novi Kreator, čuo sam nekoliko fantastičnih death metal radova i, generalno se proveo kao svinja u blatu ili japanski fetišista koji se posle naporne radne nedelje vratio kući sa umrljanim čipkastim ženskim gaćicama u znojavim rukama. Nešto od ta dva! Enivej, rat je, pandemija je a i cene hrane, ne znam da li ste primetili, divljaju. Jebem mu mater, podivljajmo onda i mi uz Hrvate, Makedonce, pa čak i Srbe:

Blek metal! Ne znam doslovno ništa o hrvatskom sastavu Morkera – ni odakle su ni koliko dugo sviraju ni koji im je ovo album po redu (dobro, Metal Archives tvrdi da je prvi) – ali album Entangled Excavations me je prvo privukao izuzetnim komadom vizuelne umetnosti na naslovnoj strani a onda impresionirao muzikom. Ovo je moderni, ali visoko izbrušeni blek metal sa naglašeno kvalitetnom tehničkom izvedbom, jako zrelim aranžmanima, produkcijom koja, da se razumemo PUCA od kompresije ali ovakva muzika to i traži. Reći da me Morkera podsećaju na Anaal Nathrakh može da bude i malo rizično jer se svakako ne radi o imitiranju britanskih legendi, ali zrelost i jedna, pa, jednostavnost u rešenjima, kada je jednostavno rešenje i najbolje, ih čine sličnim u mojim očima. Izvanredna ploča:

https://morkera.bandcamp.com/album/entangled-excavations

Iako je kalifornijski Gravespawn zapravo one-man projekat, za novi album, Scourge of the Realm je Reaver aka Rellik Sephiroth doveo prave muzičare u studio da realizuju njegove ambiciozne i, da, kvalitetne kompozicije. Ovo je vrlo nerdi blek metal (ako vam slučajno to nije bilo jasno iz imena autora) ali je album jako dobro napisan i odsviran i kogod voli epski metal inspirisan fentezi literaturom, igrama itd. a ne nužno direktno mitovima i folklorom ovo će voleti:

https://gravespawn.bandcamp.com/album/scourge-of-the-realm

Skrelle su iz Sijetla i sebi pripisuju simfonijske blek metal ambicije, ali prvi EP, Skrelle, je samo dobar i kvalitetan moderni blek metal sa po kojim simfonijskim ukrasom sa strane. No, da zvuči epski, zvuči i ovo baš vredi poslušati. Ljugitelji old school videoigračke muzike će se obradovati kad vide da sve tri pesme postoje i u chiptune verzijama. Ozbiljno, to je prilično kul:

https://skrelle.bandcamp.com/album/skrelle

Odličan blek metal stiže i na prvencu finskih Damnation Prayer. Blood Ritual: Symbols of Warfare and Annihilation  je možda EP a možda i album jer iako ima samo četiri pesme, one su jako dugačke (poslednja preko sedamnaest minuta) ali i napisane majstorski. Ovo je blek metal negde između second wave žustrine i malo aranžmanskog oplemenjivanja klavijaturama (kojih, da se razumemo, nije da nije bilo u drugom talasu) i ako kažem da mi se ovaj izvrsni materijal u glavi smestio negde između Emperora i 1349 to će zvučati kao opasna preporuka. I jeste.

https://damnationprayer.bandcamp.com/album/blood-ritual-symbols-of-warfare-and-annihilation

A iz Kine, Dark Fount. Become the Soul of Mist im je drugi album a prvi je bio još pre petnaest godina tako da, velkm bek, gajs! Nije ovo, da se razumemo, najsofisticiraniji blek metal ikad ali ima solidnu produkciju i jednu autentičnu bestijalnost kakvu ja volim tako da sam sa radošću poslušao. Nije da ovde nema višeslojnosti i različitih ideja, pa svakako odvojite uho:

https://pestproductions.bandcamp.com/album/become-the-soul-of-mist

Londonski Sanguinem ne svira baš čist blek metal ali kombinacija blek metala i melodičnog death zvuka na debi albumu Solitude ima dosta šarma. Ovo nije tako melanholično i njanjavo kako naslov možda sugeriše, ali je svakako u pitanju odmeren, melodičan metal sa razrađenim aranžmanima i dosta naglaska na temama. Solidan debi bez ikakve sumnje:

https://sanguinemmetal.bandcamp.com/album/solitude

Ne znamo bogznašta o belgijskoj postavi Iron Death, ali njihov prvi demo snimak, Demo MMXXII je vrlo solidna izjava o namerama, sa četiri pesme bestijalnog war metal zvuka koji hrli napred orkanskom jačinom i ruši sve pred sobom. Volite li furioznu muziku, spakovanu u kratke, sirove pesme koje imaju potrebnu količinu tehničkoh kvaliteta da vam pomisli o amaterizmu ne odvraćaju pažnju od prženja? Iron Death su apsolutno za vas:

https://irondeath.bandcamp.com/album/demo-mmxxii

Ordeal of the Abyss je split album portugalskih Sardonic Witchery i brazilskih Héia i ovo je vrlo lep susret dve srodne škole blek metala, sa sirovim, underground zvukom ali sa definisanim karakterima i temama. Jednočlani Sardonic Witchery je noviji bend pa i njegova strana zvuči modernije, i bolje producirano, mada je ovo u dobroj meri i dalje 2nd wave black metal u svojoj suštini. I čovek peva na Portugalskom! Héia su bliži „klasičnom“ 2nd wave zvuku pa ako volite stari Darkthrone u najširem smislu, njihova strana to isporučuje. Daunloud se naplaćuje samo tri evra što je VEOMA fer, tako da, navalite:

https://tdpropaganda.bandcamp.com/album/ordeal-of-the-abyss

Old Nature je milioniti projekat britanskog muzičara po imenu Jon Rushforth koji je svirao u preteranom broju bendova ali od kojih vredi, uspostavljanja pedigrea radi, pomenuti Gorerotted i Hellbastard. Old Nature sa demom Triptych I donosi zapravo odličan blek metal, mračan, malo bestijalan, ali sa dosta atmosfere  i promišljenog sekvenciranja kompozicija. Zvuk je jeftin i zujav ali sasvim, zapravo funkcionalan, a Rushforth vrlo fino ekonomiše idejama. Meni odlično:

https://oldnature1.bandcamp.com/album/triptych-i

Dosta mi je dobar i jednočlani Stellar Tomb iz Barselone. Demo: Singular Accretion ima tri pesme kosmičkog a dosta sirovog blek metala sa prilično pristojnom produkcijom s obzirom na jednočlanost, i solidnim kvalitetom pisanja. Atmosfera i energija su najbitniji a njih ima u potrebnim količinama:

https://stellartomb.bandcamp.com/album/demo-singular-accretion

Što se kaže, ne slušam često simfonijski blek metal al kad slušam volim da je iz Poljske, da je pametan, da je dobro produciran i da mi na uvce peva žena koja ZNA šta radi. Sacrimonia je kvintet iz Varšave koji ispunjava sve ove kriterijume na  svom debi albumu, Anthems of Eclipse i mada ja ove partikularne klavirske akorde nešto ne volim preterano, mora se priznati da su IZVRSNO uklopljeni uz kvalitetnu, promišljenu gitarsku muziku, da su aranžmani jako dobri a da pevačica, Kamila "Lasaira" Grabowska-Derlatka jebe kevu. Valjano:

https://sacrimoniaofficial.bandcamp.com/album/anthems-of-eclipse

Francuski Hats Barn svira preko petnaest godina i ima iza sebe već gomilu albuma, ali novi,  šesti, nazvan prosto Y.a.HW.e.H i sa GENIJALNIM kozjim dizajnom omota je uspeo da u sebi sačuva svežinu i sirovost a da to spoji sa jednim zanatskim nivoom što ga očekujete od benda ovog iskustva. Nats Barn se drže old school pristupa u svojoj muzici i ovo su u suštini jednostavne tem , štaviše, moja zamerka na album je odsustvo pamtljivih rifova, ali ono gde bend kompenzuje je u toj izvedbi koja je lična, ubedljiva i draga. Pankerski, sirovo, pa čak i ranjivo:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/y-a-hw-e-h
https://youtu.be/uWoSEU2cQXo


Argentinski jednočlani Victimas del estado od 2020. godine iskašljao je nekoliko albuma blackened crusta i novi EP, Kaos Total zapravo pokazuje fino sazrevanje. Ovo je blek metal sa anarhopank/ antiestablišment osnovom i, mada je u pitanju kućna produkcija, sa propisno dobrim kompozicijama, upečatljivim temama i žestinom & brzinom koje opet nisu isključivi fokus. Autor, Fënrir Fëngärd je očigledno jedan od onih opsesivaca koji samo sede i pišu pesme, ali ume da se izmakne izvan svoje solipsističke perspektive i naprosto snimi kvalitetan materijal:

https://victimasdelestado.bandcamp.com/album/kaos-total

The Core of Revelation (Triumphant Resistance) je debi album indonežanskih blek metalaca Veneration i ima tu trijumfa. Pričamo o jednostavnom, old school pristupu sa solidnom ali nikako skupom ili prebudženom produkcijom i pesmama koje su emanacije loše emocije ali pre svega STRASTI, napisane spontano, organski ali onda kroz vežbanje dovedene do funkcionalne, efektne forme. Vrlo lepo:

https://fallentemple.bandcamp.com/album/the-core-of-revelation-triumphant-resistance

Isti izdavač, poljski Fallen Temple izbacio je i novi album finskih Vonülfsrëich. Kažem „novi“ mada je Ragnarök Rising drugi album benda (pet godina posle prvog) a kažem i „album“, uprkos tome što ovde imamo samo četiri pesme pošto posle uvodne old school sirovine dolaze epske pesme od 14 i 20 minuta. Seriously, Vonülfsrëich su samo dva čoveka ali imaju ambicije za bataljon orka. Ovo je jeftino i kvalitetno produciran materijal, napisan sa mnogo pažnje da klasičnu old school prangiju upakuje u epske aranžmane i ja ne mogu sem da skandiram iz sve snage:

https://fallentemple.bandcamp.com/album/ragnar-k-rising

Perpetual Dawn je nominalno australijski projekat ali njegov jedini član je izvesni Daniel Kuzmanovski, dakle naš (severno)Makedonac. Isto tako, ovo stavljam u blek metal iako je album Perpetual Dawn ne previše blek metal. Ovo je više tako neki meditativni progresivni metal sa malo folka, malo post-blek metal šmeka itd. ali atmosfere su toliko dobre a ono što Kuzmanovski radi u produkciji toliko solidno da sam ja nekako posle tri pesme osetio relaksiranost kao da sam odspavao celu noć  na vodenom krevetu. Poslušajte:

https://perpetualdawn.bandcamp.com/album/perpetual-dawn

Volite li atmosferični blek metal u kome nema veze koji ritam se svira i menjalu li gitaristi akorde pošto sve zvuči praktično isto, rasplinuto ali ugodno i emotvno, sve vreme? Ako volite, jebiga, nije vam lako ali hajde da kažem da niste krivi i da vas ne osuđujem. U svakom slučaju, sanktpeterburški Olhava su tu da pritrče sa albumom Reborn gde od četiri pesme najkraća traje 16 minuta. Udrite, braćo:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/reborn

Apograha su iz Kentakija, te nesvete meke blek metala. Šalim se. Mislim, jesu iz Kentakija ali Kentakijeva reputacija u domenu blek metala nije BAŠ takva. No, Apograha su izvrsni na svom debi albumu, Curses koji je moderniji blek metal, na granici post blek metala, sa sve tom glasnom, napucanom produkcijom ali pišu odlične pesme, sviraju sjajno i uprkos projektovanju aure hermetičnosti (znate već, pesme imaju naslove date samo rimskim brojevima u sekvenci), muzika je raznovrsna i interesantna. Kad snimite ovakav debi imate pravo na malo nadmenosti. Evo, bukvalno vas ne bih osudio da se sad zavalite u fotelji i kažete sebi da ste zaslužili jednu cigaru.

https://apograha.bandcamp.com/album/curses

Umbra Conscientia sa svojim drugim albumom, Nigredine Mundi zvuče kao baš klasičan, maltene stereotipan okult blek sastav. To nije loše ako volite okultni blek metal, i ovo je album koji je u svojoj predvidivosti svakako i šarmantan. Bend nema problem sa kvalitetom, izdavač Terratu Possessions je tu garancija, i ovo je ploča koja se sluša sa osmehom na licu:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/nigredine-mundi

Isti izdavač izbacuje debi finskog jednočlanog Theriomorph (nastao na pepelu Cornigr) i bogami je Diabolical Bloodswords album koji, što se kaže jebe kevu, baš jebe, pa malo odmori pa nastavi da jebe. Ovo je vrlo old school i sirovo, na momente primitivno, a onda na momente sofisticirano sa prelepim skandinavskim folk napevima. A onda OPET JEBANJE, BRAĆO. Odlično je:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/diabolical-bloodswords

Blightmaker su neki gotivan sijetlski post-blek metal sa drugim EP-jem, Blightmaker koji ima četiri pesme lepih atmosfera, gitarskih ambijenata i vrištavog vokala. Možda je nekom sa strane i čudno da se bend ovoliko trudi oko atmosfere i aranžmana a onda pevanje bude samo AAAAAARGH AAAAAAARGH Argh AAAAAARAGH, ali mi to tako volimo:

https://blightmaker.bandcamp.com/album/blightmaker

Ahhh, a onda umetnost. Satyricon & Munch je album na kome ugledni norveški dvojac odaje poštu najvećem norveškom slikaru i ovo je jedna neprekinuta kompozicija od 56 minuta lake, zamišljene meditacije, bez pevanja, bez bubnjeva, sa u glavnom setnim i atmosferičnim gitarama. Satyrov ukus već znamo i znamo koliko, kad se trudi on ume da bude zaista ozbiljan umetnik tako da je ova zvučna podloga za novu izložbu u Munkovom muzeju u Oslu koja će trajati do Avgusta, veoma, veoma prijemčiva. Šta je Frost ovde radio, jebemliga, verovatno čitao novine u prostoriji sa mksetom i pokazivao palac na gore kad god bi gazda, oznojen posle još jedne sesija sipanja nežnih akorda pogledom tražio potvrdu da je bilo dobro. Ali, Frost je zaslužio i da malo odmori, jebem mu sve.

https://satyricon.bandcamp.com/album/satyricon-munch

Stoner! Doom! Sludge! Hard Rock! Psihodelija! Jednočlani stoner-doom projekat Watchman iz Indijane zvuči bolje od većine jednočlanih stoner doom projekata koje biste nasumučnim izborom pronašli. EP The End of All Flesh ima dve spore, heavy, lepljive, atmosferične pesme u kojima ćete uživati ako imate imalo duše. A i, da se dogovorimo, ako i nemate:

https://wetrecords.bandcamp.com/album/the-end-of-all-flesh

Thosar su dvočlani kombo bez gitare iz Austrije i drugi album, Elementa pokazuje da vam gitara i ne treba ako imate dovoljno talenta i dovoljno pameti da iskoristite pregršt pedala koje ste priključili na bas. I brdo para za sve te pedale? Možda, ko zna, možda su kupovane na popustu. Enivej, ovo je sludge metal koji ne sasvim sigurno profitira od jako dugačkih pesama i atmosfere džem sešna, ali kada Thosar ozbiljno sviraju, to i ozbiljno zvuči pa nikako ne preskakati ovaj album:

https://thosar.bandcamp.com/album/elementa

Swarm iz Helsinkija na svom istoimenom EP-ju kombinuu vrlo faziran stoner rok sa grandžom pa i šugejzom, uključujući eterični ženski vokal, akustične gitare i sve te neke... emocije. Not my cup of tea, rekao bih u normalnoj situaciji, ali ovo je veoma dobar materijal, stilski jasno zaokružen a opet raznovrstan, sa dobrim iskorišćenjem svih tih elemenata.  Mislim, dobri su i poslušajte ih:

https://swarmgaze.bandcamp.com/album/swarm

Snakebite Delight su iz Čikaga i iako im se album zove  Sorcerer's Scroll ovo nije nekakav nerdi, D&D doom rock, nego više kafanski, fazirani hard rok koji s jednom nogom nalazi u ranim sedamdesetima, sluša bluz ploče svog starijeg brata i sanja o tome da sedne na motor i provoza se prostranstvima. Prijatno je to, rokerski i gruverski:

https://snakebitedelight.bandcamp.com/album/sorcerers-scroll

Meksički Sementales Salvajes (tj. divlji pastuvi ili, što bismo mi ovde rekli, ajgiri) na svom novom , trećem albumu, Umbral lll voze težak, jako faziran stoner rok bez pevanja i sa dosta džemsešn atmosferom. No, ne zvuči to rđavo pa ni nezaokruženo, vidi se da su ove pesme prosviravane i da nisu spontano nastajale u vreme snimanja, a opet u njima ima lepe spontanosti i atmosfere. Prijatno:

https://sementalessalvajes.bandcamp.com/album/umbral-lll

Neal Cassady je bio prominentna, veoma važna figura za bit generaciju vaših dedova a onda i za psihodeličare vaših otaca koji su iza njih sledili. Ili tako nešto! Prijatelj i inspiracija Jacka Kerouaka (koji ga je uzeo za uzor više likova u svojim romanima) ili Alana Ginsberga, Neal Cassady je danas ovekovečen i kao ime odličnog poljskog psihodeličnog rok benda, er, Neal Cassady. Album Damage Has Been Done je, pa, vrlo dobar sa finom merom old school psihodelije i pesmama koje su beznaporno gruverske i prijatne. Ima tu i mrvica ’70s progresive, u tretmanu klavijatura i pesme su vrlo raznovrsne, maštovite, a produkcija dobrodošlo prozračna, dinamična, lišena modernih loudness imperativa. Neal Cassady su mnogo dobri i ovo ne smete propustiti:

https://nealcassady.bandcamp.com/album/damage-has-been-done

Magnatar su iz Mančestera, ali u Nju Hempširu i kažu da je njihov debi album pogodan za ljubitelje Yob i Neurosis. Mislim, to su VRLO ozbiljne izjave kojima se ne treba olako razbacivati. No, nije uopšte loše što je album, Crushed zbilja vrlo solidan. Ovo je, dakle, emotivni, ali superteški sludge-doom i mada količina brkova koju bend kolektivno nudi na svojoj promo fotografiji sugeriše da će ovo biti mnogo prljaviji materijal – zapravo neće. Ovo je atmosferično i prilično plemenito a to momentima u kojima bend zaista krene da zakucava (npr. Personal Contamination Through Mutual Unconsciouness) daje posebnu potenciju. Odlično, dakle:

https://magnatar.bandcamp.com/album/crushed 

Japanski Godzilla Snacks kombinuju stoner i desert rock na svom albumu There Be Monsters za sedam pesama ozbiljno dobrog rokenrol raspoloženja i žurke u pustinji. Iako je srž benda iz Fukuoke, album zapravo ima muzičare i iz Evrope (Nizozemska i Kipar) i mada snimanje na daljinu svakako ne donosi isti zvuk i vajb kao kad su svi muzičari u istoj prostoriji, ovo je bez sumnje prijatan, spontan a opet promišljeno napisan i aranžiran ROKERSKI materijal. Poslušajte:

https://godzillasnacks.bandcamp.com/album/there-be-monsters

Isto japanski Godzilla Was Too Drunk To Destroy Tokyo (kao da primećujem izvesnu temu ovde...) na svom istoimenom albumu prvencu zvuče mnogo dobro. Ovo je jebeno zapaljivi, garažirani stoner-punk sa nadrkanim ritam gitarama, uličnim refrenima i atmosferom znojave klupske svirke. Nema ovde mnogo sofisticiranosti jer ona nije ni potrebna, ove pesme hvataju na prvu i drže za revere dok vam se unose u lice i duvaju u njega alkoholno-duvansko-kanabiski dah i nema gde da se sklonite. I ne treba da se sklonite:

https://youtu.be/AmOMgOk8hBE

„Groove metal“ obično označava klonove Pantere i Sepulture sa sredine devedesetih, pa je norveški autfit Big Muff 68 (nazvan po kultnoj faz pedali) svoj album prvenac nazvao Swing Metal, da bude jasno da je ovo puno gruva, ali i svinguje. U pitanju je sajd-projekat nekih članova sjajnih grajndkor magova Beaten to Death i muzika je, pa, recimo, mešavina „komercijalnijeg“ stoner roka tipa QOTSA, energičnijeg garažnog panka i post-panka, i bluzerskih, hardrokerski himničnih momenata, sa sve multitrekovanim ženskim vokalima što pripomažu u refrenima. Ne dopada se meni to sve, ali je koncept zanimljiv i album ima puno delova koji čoveku donesu osmeh na lice.

https://bigmuff68.bandcamp.com/album/swing-metal

Dobar, drusan sludge metal stiže iz Bruklina sa EP-jem  Scum Collector sastava Tidal Bore. Ovo je onako malo i na pank a malo i na doom metal ali sve sa puno teških gitarskih rifova, moćnog ritmna, muževnog, dubokog vokala. Uživanje:

https://tidalbore.bandcamp.com/album/scum-collector

Nisam sad neki veliki fan grandža ali novi album australijskih Foot lepo kombinuje grandž, stoner i meal po uzoru na Corrosion of Conformity iz njihove stoner faze. Album You Are Weightless je raznovrstan, sjajno napisan, pevljiv, čak, jelte „komercijalan“ u onom starom, netačnom smislu, pa poslušajte. Ima štofa:

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/you-are-weightless

Danuta iz Oklenda prži odličan heavy rock negde između panka, stonera i grandža ali onog masnog, nestašnog grandža pre nego što je našao svoj dom na televiziji. Minialbum Danuta je prepun odličnog faziranog gitarskog rada, poletnog ritma, sjajno napisanih pesama a pevačica Stephany je trešnja na vrhu torte. Još i sve ovo dobijate po ceni koju sami odredite. Pa, mislim, može li bolje? OBAVEZNO:

https://danuta.bandcamp.com/album/danuta

Moram da poštujem svaki bend koji u tagove na bandcamp stranici pored uobičajenih „stoner rock“, „fuzz rock“ i sličnih odrednica doda i „Orange amp“. To je poštovanje za alat bez koga nema zanata, pa su kelnski phiasco odmah osvojili moje simpatije. Ni album Kessel nije loš, najpre na ime te sjajne gitare koja Orange pojačalo miluje sa svih strana, vozeći prelepe izbluzirane teme. Bend voli podugačke pesme što nisam siguran koliko radi u njihovu korist, ovi stoner-hitovi najbolje rade kad su baš to, hit and run situacije, ali album ima dovoljno lepih ideja da ga preporučim bez mnogo ograda:

https://phiasco.bandcamp.com/album/kessel

Argentinski Criptodonte, pak, sebe opisuju i kao „weed metal“ što je isto fer. EP Días grises stiže tri godine nakon prvog albuma i ovo su četiri pesme energične stonerčine, sa besnom svirkom i solidnom produkcijom. Uvek je slatko kada se peva na Španskom, pogotovo kada je muzika ovako rokerska pa to treba shvatiti kao dodatni bonus. Plaćate koliko hoćete:

https://criptodonte.bandcamp.com/album/d-as-grises-2

Potvrđujući da francuski istrumentalni psihodeličari svi imaju preteranu radnu etiku, AstroWeed izbacuju novi album svega par nedelja posle prethodnog. There Will be Smoke nije produciran IDEALNO ali je solidna kolekcija dobro postavljenih džemova u kojima klavijature igraju prominentnu ulogu i sede u nežnom kontrapunktu faziranim gitarama. Jeste da ovde sviraju dva člana King Weed, ali AstroWeed su uspeli da za kratko vreme nađu svoj zvuk i taj zvuk je više nego (bogo)ugodan.

https://astroweed1.bandcamp.com/album/there-will-be-smoke

Psychedelic source records su se malo primirili poslednjih nedelja, ali evo nam novog njihovog izdanja. Trio Highbay je izdžemovao album  LightShower i ovo je za mrvu opuštenije, možda i sanjarskije od uobičajene PSR heavy psihodelije. No, neće opuštenost ništa da vam smeta a i ovo izdanje je po običaju dostupno za cenu koju sami odredite. Sirov ali prijatan snimak i prijatna ali ne prostačka svirka:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/lightshower

Flying Fuzz iz Viskonsina imaju živi album, X​-​Ray Arcade (6​/​5​/​22) i ovo je sjajno ako vam ne smeta malo tiši zvuk. Flying Fuzz ovde cepaju izvanredan koktel stoner roka, pank roka i generalno faziranog rokenrola sa dosta starih pesama koje su sada značajno ubrzane. Dakle, visokooktanska ponuda, što se kaže, i bend koji ne prestaje  da me pozitivno iznenađuje svakim sledećim potezom, a u to spada i davanje ovog albuma po ceni koju kupac sam odredi:

https://flyingfuzz.bandcamp.com/album/x-ray-arcade-6-5-22

Thrash! Speed! Hardcore! Grindcore! Death! Klivlendski iskusni trešeri Vindicator izdali su kolekciju demo snimaka Injustice for All (The Demos), i ovo je apsolutna lektira. Odlično napisne pesme, karakterna izvedba a produkcija sam vrh te neke niskobudžetnije paradigme. Fenomenalno:

https://vindicator.bandcamp.com/album/injustice-for-all-the-demos

Latvijski Trade Makers su snimili demo Serial Killer i ovo je prelep speed metal kao ispao iz 1983. godine, samo uz čistiju (manje dinamičnu, naravno) produkciju. Ali rifovi, solaže, način na koji su pesme napisane, to preplitanje gitara  PLUS taj vokal!!!!!! Sve je odlično. Da je ovo producirano samo malo skuplje (pre svega da bubnjevi imaju samo malo dinamičniji zvuk), bilo bi spremno da osvoji svet a i ovako je veoma vredno pažnje:

https://trademakers.bandcamp.com/album/serial-killer

Ako i pored toga svako jutro ustajete uz pomisao „dajte mi speed metal ili dajte mi death“, kao neki od nas, prvi EP belgijskih World Decay će pomoći da još malo poživite na ovoj lepoj, plavoj planeti. Blackened Soils ima četiri pesme spidčine koja je zapravo producirana BOLJE nego što joj treba. Seriously, ovom ne bi škodio malo podrumskiji zvuk ali pričamo o nijansama što opsedaju dokoni um. Sve ostalo je na mestu, zlo, rifovi, generalno prženje kako već nečastivi zapoveda. Navalite:

https://worlddecay.bandcamp.com/album/blackened-soil

Atomic Drop već znamo – ovo je jednočlani speed metal projekat iz Virdžinije tematski okrenut američkom rvanju i novi, četvrti album, Bootymania ne menja bogznašta u pristupu Lucasa Taylora. Imalo je tu uvek šarma pa ima i sada. Taylor bi mogao da malčice unapredi produkciju (mislim, vi’te kako je taj omot recimo super), ali svirka je i dalje solidna i žustra:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/bootymania

Novi Kreator, nazvan, nemaštovito, Hate Über Alles počinje nežnom posvetom legendarnom italijanskom režiseru Sergiu Corbucciju a nastavlja se krljačkom naslovnom pesmom koja je kao Kreator koji pišu i izvode deca rođena 1998. godine kojoj su u obdaništu puštali aktuelne Kreator albume. Hoću reći, identitet ovog uglednog, dugovečnog nemačkog thrash projekta je danas praktično „bilo šta što Mileta zanima u tom trenutku“. Što je fer. Album je zbog toga pun simpatičnih, dragih podsećanja na to kako su Petrozza i saradnici bukvalno izgradili veliki deo istorije ekstremnog metala, ali i neobičnih, povremeno ekscentričnih skretanja u „običan“ heavy metal. Neka od tih skretanja rezultiraju zaboravljivim filer pesmama, ali Mile uvek isporuči i dovoljno klasičnog Kreatora da čovek ne ode razočaran sa ove žurke. Mnogo melodije, pogotovo  u drugom delu albuma kao da sugeriše programsku orijentaciju ka „normalnoj“ publici (slušajte ženski vokal Sofie Potnet u Midnight Sun) ali to je sasvim pogrešno čitanje Miletovih namera. Iz svega što je ovde ponuđeno čuje se da je Kreator danas zaista skup njegovih interesovanja, nekih večitih, nekih novih koja ga trenutno inspirišu, i Hate Über Alles je prosto njihov katalog, spravljen uz očiglednu ljubav i strast. Ne mora sve da bude savršeno, pa ni prihvatljivo, ali da Kreator posle 38 godina rada zvuči i dalje gladno novih teritorija, plus energično i strastveno – pa, to se broji:

https://kreator.bandcamp.com/album/hate-ber-alles

Rusi Warona su „dark hardcore“, „emo-crust“ i „neocrust“ bend sa malo blek metala i post metala u zvuku. Zvuči kao preterano nagomilavanje koncepata za materijal od samo tri pesme na EP-ju Пустошь ali ne samo da je dobro imati na umu sve ove podžanrovske odrednice kad krenete u slušanje, nego je i taj materijal odličan. Promišljene i kvalitetne pesme, odlična produkcija i zapravo konceptualno vrlo zaokružen zvuk. Ne treba ovo zaobići:

https://warona.bandcamp.com/album/-

Tangents iz Ontarija rokaju ozbiljno dobar pank/ metal/ hardkor/ metalkor na EP-ju Tangents. Ozbiljno, ovo je muzika koja se ne brine mnogo gde se smešta na žanrovskom spektru i koja pruža interesantno napisane i majstorski izvedene pesme gde se pank, blek metal i metalkor sudaraju u okviru istih strofa. Vrlo dobro:

https://tangents1.bandcamp.com/album/tangents-2022

Pank je na jelovniku i na materijalu Demo 2022 ostinskih mugger. Ovaj rodno mešoviti hardkor sastav nudi punokrvni program muzike koja je radosna i optimistična istovremeno dok je abrazivna i destruktivna. Opušteno pank-feministički tekstovi, sjajan zvuk, izvrsna pevačica, ENERDŽIJA, cena od koliko sami date – ovo je za svakog ko voli pank, hardkor i metal, bez rezervi:

https://mugger-tx.bandcamp.com/album/demo-2022

Pank? Posthardkor? Ili progresivni rok? Ili metal? You decide! Pionera iz Španije imaju dve jako šarmantne pesme na EP-ju Cierto bierzo / Cachorrito i ovo je nenametljivo maštovita, nepretenciozno progresivna muzika sa distorzijama i kvalitetnom svirkom. Meni vrlo lepo:

https://pionera.bandcamp.com/album/cierto-bierzo-cachorrito-maxi-single

Čileanci Garuga zvuče kao da se devedesetdruga nikad nije završila na albumu Sistema Karcelario. Ovo je prljav, sirov crustcore/ d-beat daleko od upeglanijih formi koje su u ovu muziku u to vreme počeli da uvode razni Šveđani. Garuga su snimljeni u podrumu i sviraju primitivno, ali TAMAN toliko dobro da čovek uz ovo spontano krene da se šutira iako je sam u prostoriji. Da je bend bio aktivan početkom devedesetih, zabo bi se tu neki split-EP sa Agathoclesom ili Cripple Bastards, budite u to sigurni. Plaća se koliko date:

https://garugapunk.bandcamp.com/album/sistema-karcelario

Kad smo već kod devedesetdrugoe, The Lef7overs iz Montreala zvuče kao da nekakav Riot Grrrl sasatav iz ranih devedesetih. A zvuče odlično. Album Mercury Retrograde je izvrsna mešavina panka, hard roka i metala sa nevaljalim gitarama, odličnim vokalom i buntovnom dispozicijom. Pesme su kratke, šmekerske, stvorene za šutku ali i razmišljanje, zvuk je lep, nema promašaja:

https://thelef7overs.bandcamp.com/album/mercury-retrograde

Još devedestdruge? Ima, bre, kad je beg bio cicija! Reality Check iz Milvokija sviraju kao da su perpetualno u Bruklinu te godine, tresući klasičan moškor iz te ere na split kaseti sa Tr3y 5ive. A Tr3y 5ive krljaju beatdown, dakle, moderniji su, ali sve je to manje više ista muzika po mentalitetu samo vremenski pomerena. Svaki bend ima po dve pesme i odlične su, a daunloud plaćate po želji (kaseta ne postoji stvarno, samo je tako dizajniran „omot“ daunlouda):

https://realitycheckwi.bandcamp.com/album/split

Brazilski Dead Enemy još uvek nemaju propisan prvi album, ali sada imaju živi album, ​The Enemy Is Still Alive i ovo je sirov, ali šarmantan krosover-treš u kome bend demonstrira vrlo visoku uvežbanost i kvalite izvedbe. Živi zvuk je malo zajeban, pogotovo gitara koja zvuči kao vulkan što preti da eruptira i ispoliva lavom ceo auditorijum, ali svirka je bez greške a pesme su dobre i bend ima pravilnu meru sociopolitičke osvešćenosti. 100% šutiranja garantovano ili vraćam pare:

https://deadenemy.bandcamp.com/album/dead-enemy-the-enemy-is-still-alive

(kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1062 on: 11-06-2022, 11:31:50 »
Kad se sludge metal komprimuje na trajanja pesama ispod minut, dobije se powerviolence pa je takav i Demo 2022 kanadskog Headcrawl. Moćno to zvuči ako volite jako debele gitare, vokale ko iz pakla i mikrofoniju. Iako demo, ovo je vrlo solidno isproducirano a same pesme su kratke, efikasne i jako brutalne. Plaćate po želji:

https://headcrawl.bandcamp.com/album/demo-2022

Španska – i veganska – etiketa Medusa’s Lair Records ima split dva španska benda nazvan prosto – Split. Fractura prži metalizirani, gruverski hardkor koji se meni dosta dopao, dakle, nema mnogo gangsterskog u sebi, a Urko vole death metal pa zvuče kao Moritican samo sa Boss MH-2 pedalom na gitari. Već znate da li vam se ovo dopada pa pohitajte, daunloud se plaća koliko hoćete:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr015-split

Kad Disintegration iz Ričmonda kažu da sviraju old school grindcore, to znači kratke pesme, spastične aranžmane, sirov zvuk ali ne i neznanje u pisanju pesma ili sviranju isntrumenata. Album  Carbon Shadow je gotovo nekontrolisano brz i energičan, zvuk je mrveći u najboljem smislu te reči a jednostavnost pesama ne znači da su one glupe već samo idealno aranžirane. Vrlo lepo:

https://disintegrationgrindcore.bandcamp.com/album/carbon-shadow

Eigrom iz njemačke sviraju glasan, energičan deathgrind sa dosta nedinamičnim, programiranim bubnjem ali zapravo tri pesme na EP-ju Psalm 3:28 zvuče lepo. Kratke su, ekonomične i brzo trče. Sve što cenim kod ovakve muzike, plus generalno dobar zvuk ako se apstrahuje to oko bubnja:

https://eigrom.bandcamp.com/album/psalm-3-28

Pa... nisam očekivao da mi se bend nazvan Fucked sa EP-jem Pig Butcher dopadne ali guess what: dopalo mi se sve to. Ovo je odličan powerviolence/ grindcore sa kratkim, spaastičnim pesmama, jako debelim, teškim zvukom i kvalitetnom izvedbom. Poruka „Do drugs and kill people“, kako se treća pesam zove možda nije najdidaktičkija koju sam video ove nedelje, ali fajlujmo je pod umetničku slobodu. Odlično je:

https://5280fucked.bandcamp.com/album/pig-butcher

Poljaci Kingdom trpaju dve mračne pesme old school death zvuka na materijalu Kingdom - Promo 2022 i ovo zvuči odlično. Noćna atmosfera, jaki rifovi, paklena svirka kad krene sveto nabadanije – sve što treba tu je, pa još snimljeno niskobudžetno a dopadljivo. Odličan provod mada je pet evra za daunloud malo ambiciozno, ali vredi da se čuje:

https://rexdiaboli.bandcamp.com/album/kingdom-promo-2022

Sa druge strane, King Kaos iz Los Anđelesa je melodični death metal bend sa već drugim EP-jem ove godine, ali Wasteland nije „klasičan“ melodeath. U ovih pet pesma ima i ozbiljnog čukanja i malo groove metala koji lepo sedi uz ekstremniji zvuk i izraz i mada King Kaos na papiru nisu za mene, materijal mi se prilično dopao:

https://kingkaosmetalband.bandcamp.com/album/wasteland

Estonski Goatsmegma imaju drugi album, Goat Separatist Movement i mada sav taj kozji imaginarijum sugeriše blek metal, black death koji bend svira je bliži, pa death i deathgrind formatima. Niskobudžetno, sirovo, prljavo ali prilično kul, poslušajte:

https://goatsmegma.bandcamp.com/album/goat-separatist-movement

Portugalski duo Khthonic na svom prvom EP-ju, Immortal Abyss svira kombinaciju death i groove metala na koju bih se ja normalno namrštio ali ovo nije loše. Četiri pesme sa, da, dosta gruva, produkcijom koja je solidna i prilično ubedljivim izvedbama (vokal je čak, odličan), ne mogu da kažem, nešto od ovoga mi je ODLIČNO:

https://khthonic.bandcamp.com/album/immortal-abyss

Brazilski Gore Autopsy su uprkos imenu više death metal bend sa „gore“ temama nego goregrind sastav pa tako treba naštelovati i očekivanja za EP Disfigured Face. Iako surovo, sirovo i brutalno, ovo ume da bude i bolesno-melodično a ono gde bend nema na originalnosti dobija se na strastvenosti izvedbe. Prijatno je:

https://goreautopsy.bandcamp.com/album/disfigured-face

Njujorški Necrolord znaju da sviraju – uostalom, to rade trideset i kusur godina – ali ne znaju da broje. Treći  EP ove godine, Thy Will Be Done se najavljuje kao „3 Song EP“ iako ima, jelte, četiri pesme. Dobro, jedna je instrumentalni intro i zapravo je vrlo kul. Ostalo je klasičan zakucavački death metal kakav ovi momci (sada već sredovečni) već dugo voze i mada bi produkcija mnogo toga mogla da unapredi, ovo je svejedno šarmantan materijal posvećen preminulom prijatelju:

https://necrolord.bandcamp.com/album/thy-will-be-done-2022-3-song-ep

Takođe Njujorčani, fenomenalni progresivni brutal death sastav Afterbirth je upravo izdao kolekciju demo snimaka i snimaka sa proba, Brutal Inception, prikazujući svoje stare pesme novoj publici sakupljenoj na ime fenomenalnog albuma Four Dimensional Flesh od pre dve godine. Ovo je svakako samo za sladokusce jer su u pitanju vrlo jeftino producirani snimci i muzika koja još nema sav taj proggy šmek, ali kao način da se vide, čuju i razumeju koreni zvuka Afterbirth, dragoceno je:

https://afterbirth-ny.bandcamp.com/album/brutal-inception

Iako Norbit ne zvuči kao idealno ime za death metal bend, Norbit sa Sumatre sviraju odličan old school death metal na debi albumu Haunted Blur. Ovo je disciplinovaniji, tehnički čistiji program koji me podseća na, recimo, Massacre, sa vrlo dobrom produkcijom, i mada je to na drugoj strani od uobičajene ponude brutalnog death zvuka iz Indonezije, to samo ukazuje na činjenicu koliko ova velika zemlja ima metal bendova raznih usmerenja i podžanrova. Norbit su vrlo dobri:

https://norbit.bandcamp.com/album/haunted-blur-2

Morgue of the Undead je već treći EP za sastav Corrupted Saint sa Floride i ove dve pesme donose vrlo ugodan death metal sa mrvicom thrash metala u sebi. Dakle, vrlo rifaška, mošerska muzika sa čestim promenama ritma i nemirnom energijom kao stvorenom za koncerte i šutke u bazenu piva i znoja. Odlična produkcija i generalno zreo materijal. Album, dakle, ne bi smeo da je daleko:

https://corruptedsaintthrash.bandcamp.com/album/morgue-of-the-undead

Mortuaire iz Liona voze fini old school death metal na EP-ju nazvanom EP I. Nema tu maštovitosti u naslovljavanju, slažem se, ali muzika je fina. Ovo su dugačke death metal pesme sa primesom doom metala, sve u velikim rifovima i atmosferi. Pevanje na Francuskom daje svemu jedan poseban štimung, ali rifčine i teški ritam su u prvom planu:

https://mortuairebdx.bandcamp.com/album/ep-i

Merilendski trio Yatra sa svojim četvrtim albumom za tri godine, Born into Chaos meša sludge i death metal za jednu jako dopadljivu kombinaciju. Ovo je, da tako kažem, album koji će voleti i ljubitelji Entombed i ljubitelji Eyehategod, sa vrlo malo razmišljanja o nekakvom dopadanju nekakvoj „normalnoj“ publici. Sve je ovde mračno, teško, hermetično i primitivno, a opet  jako zarazno i kul. Odlično:

https://yatradeath.bandcamp.com/album/born-into-chaos

Voimaton iz Čikaga sviraju mračni, kavernozni death doom na svom debi albumu, Profane Vestige mešajući hromatske, mošerske rifove sa sporim tempom i vrlo heavy zvukom. Solidna kombinacija i mada je sam zvuk malo monoton i hermetičan, pogotovo sa neljudskim vokalom odozgo, pesme su dobre, miks je ugodan i ovo se lepo sluša:

https://voimatonddm.bandcamp.com/album/profane-vestige

Australijski Tumour mi super zvuči na svom debi minielpiju Tumour. Ovo je šest pesama death metala koji koristi razne moderne fore, čak malčice povuče na metalcore u tome, a da je opet mračan, muljav, malo i kavernozan, baš onako u old school stilu koji ja volim. Pet pesama jebenih rifova, dobrog gruva, zavodljivo mračne atmosfere, stvarno ne nalazim ni jednu zamerku ovom izdanju. Mislim, još ga daju po ceni koju sami odredite!!!!!!!!!

https://tumour.bandcamp.com/album/tumour

Španski Bleeding Darkness su osnovani pre desetak godina ali je Rise of the Tyrants tek njihov drugi EP. Radi se o dosta iskusnim muzičarima i njihov melodičniji death metal na ovom izdanju apsolutno ima i formu i suštinu. I elemente metalcorea za mlađu publiku, a uprkos čemu se meni dosta dopada. Bend naprosto svira kvalitetno a pesme su promišljeno napisane, sa pametnim aranžmanima i odmerenim ukrašavanjem. Vrlo prijatno:

https://bleedingdarknesstarragona.bandcamp.com/album/rise-of-the-tyrants

Švedski Soreption su svoju kombinaciju tehničkog death metala i gruva ispolirali do visokog sjaja pa četvrti album, Jord, sad maltene zvuči kao Meshuggah koji su pivotirali natrag na death metal. Ko voli visokotehničku muziku, punu sitnih čudesa i neprirodno komplikovanih aranžmana koji ipak ne deluju kao da je muziku sklapala mašina već imaju i malo duše i ljudske,toplije logike, Jord je veoma dobra ponuda. Unique Leader kao izdvač garantuje kvalitet produkcije, mada je to sve vrlo komprimovano i nedinamično, ali uz ovakvu muziku to još i ide:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/jord

Kome još nije dosta tehničkog i progresivnog zvuka, kalifornijski Inanimate Existence su za, evo, deset godina, izbacili već sedmi album. The Masquerade ja APSOLUTNO previše barokna ploča za moj ukus, sa previše ukrasa i egzibicija, ali je i jako kvalitetna  i ova ekipa APSOLUTNO neće propustiti da servira  i glavno jelo pored svih tih slatkiša. Pa, osladite se:

https://inanimateexistence.bandcamp.com/album/the-masquerade

Kanađani  Besieged trpaju vrlo korektan deaththrash na svom drugom albumu, Violence Beyond All Reason. Ovo je jasan nastavak prvenca Victims Beyond All Help koji je izašao pre čak dvanaest godina i Besieged sa novom pločom demonstriraju sazrelost u muzičkom smislu i izvrsnu kompozitorsku ozbiljnost i maštovitost. Pritom, ovo je deathrhrash od početka do kraja, dakle, ne pričamo o nekakvim filozofskim i alhemijskim eksperimentima sa „totalnom“ muzikom nego o premijum programu rifova, galopirajućeg ritma i pržećih solaža. Ali sve je tako DOBRO! Bend se, čuje se, IZRAZITO trudio oko svakog detalja u produkciji i aranžmanima, proizvodeći album uz koji se prvi put šutirate sve vreme kao pomahnitali ali posle slušate i divite se koliko je zapravo komplekasn i višeslojan. Hel jea!

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/violence-beyond-all-reason

Nizozemski Severe Torture nikad nisu bili bend koji će da sad nešto menja paradigmu death metala ali su umeli da napišu hit. Ili makar keči pesme u domenu umereno brutalnog death metala. Tako da mi je drago da se vraćaju. Novi EP, Fisting the Sockets, dvanaest godina od poslednjeg albuma ima ponešto osveženu postavu ali Severe Torture zvuče uglavnom onako kako ih pamtite i, ako ste kao i ja, volite. Dakle, tečno, prijatno, brzo, bez mnogo varijacije u dinamici ali opet ne monotono. EP ima puno lepih rifova i dobro je produciran tako da ja ovo računam u čist dobitak za sve:

https://severetorture.bandcamp.com/album/fisting-the-sockets

Suicidal Preacher (Demo 2022) je, jelte, demo, snimljen 2022. godine benda Suicidal Preacher iz San Dijega i, pa, ako volite old school death metal koji je jako kvalitetan a opet baš onako tradicionalan, ovo je dobar izbor. Suicidal Preacher se vrlo očigledno lože na Death – i sviraju jednu njihovu obradu – i muzika je na ugodnoj transverzali Death-Possessed-Obituary, sa dobro napisanim pesmama, dobrom produkcijom i odličnom izvedbom. Ljudi koji ovo sviraju imaju nešto iskustva i ne radi se o potpunim početnicima, ali to svoje iskustvo i znanje kanališu vrlo odgovorno. Obavezno:

https://suicidalpreacher.bandcamp.com/album/suicidal-preacher-demo-2022

I još old school death metala dolazi na debiju argentinskih Orbe. Album se zove Invocando Ira i super je kako bend kombinuje mračne, kavernozne rifove sa melodičnim (mada i dalje mračnim) gitarskim melodijama. Ovo nije ni najbrža ni najteža muzika na svetu ali bend vrlo spretno aranžira svoje teme da kreira jedan kontinuum atmosfere i ugodne pretnje. Solidna produkcija, lepe pesme, vrlo lepo:

https://orbedeath.bandcamp.com/album/orbe-invocando-ira

Soulmass sa Floride kažu a sebe da sviraju „soul crushing death metal“, ali novi EP, Eidolon, inspirisan je narativom igre Final Fantasy IX tako da znate da su ovi momci zaljubljeno gledali u Zidanea i njegovu ekipu tamo negde pre dvadeset gdoina, u svom najosetljivijem dobu i odmah su vam nekako dragi. Elem, solidan je taj death metal čak i ako mi nije smrvio dušu – ovo je nešto melodičnije i atmosferičnije od proseka onog što ja slušam ali je ambiciozno i korektno napravljeno:

https://soulmass.bandcamp.com/album/eidolon

Kad bend nazovete po albumu Suffocation, bolje bi vam bilo da ste mnogo dobri. Souls To Deny iz Slovačke su, pa, prilično dobri. Naravno, njihova muzika, na albumu  The Tragedy Of Human Existence je prilično old school death/ deathgrind koji zvuči kao nešto iz 2003. godine, ali what’s wrong with that? Ako volite muziku kao stvorenu za Obscene Extreme mošpitove, bez mnogo originalnosti ali sa puno očigledne ljubavi i prema Suffocation i prema drugim prethodnicima, tipa, recimo, Dead Infection, produciranu pristojno, ovo je vrlo solidna ponuda:

https://soulstodeny.bandcamp.com/album/the-tragedy-of-human-existence

Dark Descent Records stvarno pažljivo biraju šta će da izdaju. Berator iz Čikaga imaju prvi EP, Elysian Inferno, četiri godine nakon demo snimka kojim su pozdravili svijet i ovo je dvadeset minuta PREMIJUM krljačine. Old school death metal sa prstohvatom blek metal diljaštva je ne samo nešto za šta uvek imam vremena nego nešto za čim mi srce i duša žude. Gitarista Richard Olsen (koji je napustio Profanaticu da bi se fokusirao na ovaj projekat) naglašava da su on i bubnjar svoje delove snimili zajedno, svirajući uživo baš da bi se postigao taj „autentični“ zvuk ljudi koji sviraju i znoje se u istom prostoru, posle čega su nasnimavani ostali instrumenti. Izdavač insistira da ovo nije ispolirani, moderni metal i nije, ali produkcija je dobra, ako već vrlo glasna. Ali pesme, gruv, atmosfera, sve je izvanredno. Ne propustiti:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/elysian-inferno

Ah, faaaaaak, novi Tomb Mold!!!!!!!!!!!!! Ah, faaaaaak, samo kaseta sa dve pesme (i introm)!!!!!!! Što se kaže, nikad se tako brzo nisam napalio i otpalio. No, dobro, i Tomb Mold sa samo dve pesme je dobrodošao Tomb Mold, kad nema više, i  Aperture Of Body podseća zašto ovi Kanađani već nekoliko godina važe za ETALON moderne old school death metal produkcije. Kad smo već kod produkcije, čini mi se da je nađena idealna mera između tendencija da sve bude zbrljano i mutno i da se ipak čujemo i da imamo finu težinu a opet i mesta da se čuju suptilne sviračke bravure koje bend radi. Pesme su solidne dužine sa intrigantnim idejama, pažljivo promišljenim aranžmanima i ovo je, ako mogu tako da kažem, Tomb Mold koji ne razmišlja o tome da li je „pogodio“ svoj zvuk već naprosto živi taj zvuk i pravi fenomenalne pesme. Mislim, jebeno su fenomenalni i stvarno je krajnje vreme da nam daju novi album. A ovaj daunloud plaćate koliko hoćete:

https://tombmold.bandcamp.com/album/aperture-of-body


Poslednja sekcija i heavy metal, power metal i razne perverzije. Progresivni hevi metal koji sviraju Argentinci Lux In Tenebris na svom trećem albumu, Cultus Paganus mi je nekako mnogo simpatičan. Ovo je progresiva u produkcijski dosta svedenom kontekstu pa bend mora da atmosferu i narative kreira promišljenom svirkom i pročišćenim aranžmanima a ne studijskim trikerajem. Maštovito je, šarmantno i pevanje na Španskom je pravi potez. Poslušajte:

https://luxintenebrismetal.bandcamp.com/album/cultus-paganus-2

Bavarski Don't Drop The Sword već svojim imenom daju čoveku koristan savet, koga se treba setiti ako se ikada zateknete na srednjevekovnom bojištu, a ni EP Prelude to the Age of Heroes nije rđav ako volite melodični, herojski power metal. Ovo je malo „tvrđe“ od standardne njemačke power ponude, sa možda malim skretanjima ka esktremnijem metalu ali ima toliko melodičnih, herojskih refrena da ja ne bih mnogo brinuo. Bend već iza seb ima jedan album, ali od pre pet godina pa je sasvim razumno nadati se da ovaj EP služi kao najava za novi:

https://dontdropthesword.bandcamp.com/album/prelude-to-the-age-of-heroes

Poljaci Monasterium na svom trećem albumu, Cold Are the Graves pevaju i o Simeriji i o Nekronomikonu, time pokrivajući najveći deo kul nerdi materijala od pre Drugog svetskog rata i pokazujući gde su im inspiracije. Njihov espski doom metal jeste jasno utemeljen na Candlemasss ali u sebi ima dosta cheesea i truda oko aranžmana da ga slušamo i kao „samo“ ambiciozni heavy metal za publiku normalnog usmerenja. Svakako ako volite Konana, Ktulua i sporu, otmenu a teatralnu muziku, ovo je prilično siguran pogodak:

https://monasterium.bandcamp.com/album/cold-are-the-graves

Daughters' Desire su vrlo klasični heavy metal bend iz Njemačke i njihov debi album ne zvuči toliko „nemački“ koliko bih rekao da je pravljen pod uticajem onog što je Ritchie Blackmore početkom osamdesetih radio sa Rainbow, nakon odlaska Dia iz benda, kao i, donekle, albumima koje je u tom periodu radio Dio. I, mislim, ako volite Rainbow iz Down to Earth ere, i Dia, ovo je zapanjujuće uverljiv album. A ako ne volite, jebiga, ima još vremena da vam muzički ukus uznapreduje! Nemam pojma ko su Daughters' Desire i koliko iskustva imaju – samo pevač Daniele Gelsomino ima stranicu na Metal Archives - ali ovo je mejnstrim metal visokog kvaliteta, napisan sa potpunim kapiranjem forme i produciran veoma dobro. Deset, dakle, pesama staromodnog ali dostojanstvenog metala za publiku koja to voli:

https://daughtersdesire.bandcamp.com/album/daughters-desire

Lords of Triumph su interkontinentalni studijski projekat (Danska-Amerika) koji je odsvirao jedan koncert u karijeri. Novi EP, Lost Times je vrlo atmosferičan heavy metal sa epskim prelivom i malo doom mirisa. Ovde imate dve dugačke, prave pesme, dva fina introa, odličnu produkciju, vrlo zaokružen koncept i generalno – kvalitet. Ne bežite od kvaliteta:

https://lordsoftriumphdoom.bandcamp.com/album/lost-times-ep-2022

Finci MegaSnake cepaju bajkerski rok na albumu Charming i ovo je perfektna muzika za sve vaše prijatelje koji vole stamen ritam, bluzerski šmek, vah-vah pedale, refrene koje peva cela kafana. A ako ste VI taj vaš prijatelj, još bolje. Ovo je hiperkvalitetan egzemplar ovakve muzike – produkcijski, aranžmanski itd. – i preporučujem ga od sveg srca:

https://megasnake.bandcamp.com/album/charming

Finski Hanoi Rocks su tamo negde  polovinom osamdesetih bili vrlo solidan sleaze/ hair metal bend ali su i izgledali tako da sam ja na vreme shvatio da je sasvim okej masturbirati i na slike muškaraca i to mi je dosta olakšalo ostatak života. But enough about me, Michael Monroe, njihov harizmatični pevač ima novi album, I Live Too Fast To Die Young, i ovo je prijatna kolekcija himničnih sleaze metal i glam  punk komada, sa dosta energije, dosta melodije, lepom produkcijom i podsećanjem da NEKI od nas mogu da žive u konstantmom spidu i da ih to samo inspiriše. Rispekt:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m7XZBoXcm7tOL0uN8MNcn2B3usn2CtrJ8

Album nedelje nije album već EP, ali dajte da se ne bavimo nebitnim detaljima, pošto ovde, za promenu, Srbija trijumfuje. Makar posredstvom dalekog ali prijateljskog Novog Zelanda. Power Concept, dakle, imaju novi EP, Inhuman Compatible i mada ovde više bubnjeve ne svira Kevin Talley, Robin Stone koji ga je zamenio je i sam prilično iskusan i vrstan bubnjar, a naš Bebac aka Branislav Belošević nikad nije zvučao dementnije i jače na vokalima. Ovo jeste tehnički, brutalni death metal ali i prethodni EP ovog projekta sa dva kontinenta (ali sada DRUGA dva kontinenta) je osvajao kvalitetom pesama a ne pukom „brutalnošću“ ili tehnikom pa je tako i na Inhuman Compatible, gde imamo tri pesme napisane odlično i odsvirane da se stvori utisak BENDA a ne četiri čoveka na četiri strane sveta koji svaki snimaju svoj deo. Zvuk je sjajan, sa perfektnim, pljeskavim basom, odličnim voluminoznim gitarama i napucanim a opet MALO dinamičnim bubnjevima, a Bebac, rekoh već, JEDE. Odlično je:

https://powerconcept.bandcamp.com/album/inhuman-compatible

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1063 on: 18-06-2022, 11:40:20 »
Po ko zna koji put ću reći da ne znam šta motiviše sve ove umetnike da prave svu ovu muziku u najgorem vremenu za muziku i umetnike, ali... zahvalan sam im. Evo metala, evo nas, mir božji, Satana se odrodi. Navalimo.

Blek metal za početak, pa odmah iz Srbije! Dimitrije Mirić aka Deimos, slično svom prezimenjaku, Mitru Miriću, ima vrlo izraženu radnu etiku pa smo svega tri meseca posle debi EP-ja njegovog projekta Praznina, dobili i drugi EP. Nedostižni zenit i dalje radi u familijarnom prostoru depresivnog blek metala, i i dalje je u pitanju vrlo korektno spravljen materijal. Dakle, ovo nije neko lo-fi brljanje koje se zaklanja iza smokvinog lista autentičnosti i kada Deimos tuguje, on tuguje uz kvalitetno napisane pesme čiji je emotivni impakt funkcija pametnih aranžmana tih melanholičnih tema i setnih harmonija. Treća pesma se zove Patnja.Sjeta.Bol. što je nekako, na granici karikature u domenu DSBM žanra ali Deimos i ovo provlači sasvim elegantno i u pitanju je epski tužna pesma koja podseća na onu koncepciju „prelepe depresije“ o kojoj je pričala Dakota Džonson pa je posle napušavali. Ali, Praznina podseća na to da ima depresija i depresija i da neke depresije zaista proizvode lepotu – što ih ne čini manje opasnim pa se nadam da i Mirić i svi drugi koji osećaju depresivne simptome, imaju snage da potraže medicinsku podršku – i ovo je lep, dobar materijal. Niste očekivali Dakotu Džonson u prikazu blek metal EP-ja? Oh, a koliko još DRUGIH iznenađenja imam za vas! Ovo je, dakle, vrlo dobro i plaća se koliko sami odaberete.

https://praznina0.bandcamp.com/album/nedosti-ni-zenit

Transylvanian Recordings ove nedelje donosi debi album kalifornijskih Desiccation, pod naslovom Cold Death Earth i ovo je jedan od onih momenata kada kažete sebi da u „Zlatnoj državi“ ne bi trebalo da nastaju ovakve ploče. Mislim, ploča je odlična ali je kombinacija black i death metala koju Desiccation cepaju mračna, setna i patološki pesimistična. E, sad, to što mi to volimo je naš problem. Desiccation imaju odlinu produkciju, i jako dobar pristup kompozicijama koje su dugačke, hipnotičke i pune te neke fatalne težine ali i varijacije da ne budu monotone. Odlično izdanje i daunloud koji plaćate po želji:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/desiccation-cold-death-earth
https://desiccation666.bandcamp.com/album/cold-dead-earth

Nemac Jens Schiwy je, kažu, sa svojim solo-projektom Blood Angel krenuo od gotskog blek metala ali dok je, deceniju i kusur kasnije, dogurao do drugog albuma, Under The Infernal Reign, to se pretopilo u čist blek metal. I dobar je. Karakteran. Osoben. Dobro produciran ali pre svega osoben i autentičan. Schiwy ne koristi readymade formule i mada njegov blek metal ne zvuči PRETERANO ekscentrično, zvuči kao da je izašao iz jednog čoveka a ne iz puke tradicije. To se mora poštovati:

https://bloodangel.bandcamp.com/album/under-the-infernal-reign

Danski duo Augu Sigyn ima lep EP sa dve pesme, Kringsat af fjender, nadam se u najavi novog albuma jer je njihov black-doom metal ovde vrlo simpatičan. Sve je to sirovo, zvuči organski i vrlo prijemčivo za publiku koja, kao ja , ponekad voli da se razgrnu svi ti velovi teatra i da se zaseče pravo u meso. A zaseca se:

https://augusigyn.bandcamp.com/album/kringsat-af-fjender

Ima toliko metal bendova sa imenom Suffering da sam morao da pažljivo upoređujem logoe kako bih potvrdio da se u slučaju minialbuma Temen​-​Ni​-​Gru (11​:​11) radi o britanskom blek metal sastavu koji već iza sebe ima dva albuma. Enivej, zna se da ja imam nekakvu predrasudu protiv britanskog, poglavito engleskog blek metala ali Temen​-​Ni​-​Gru (11​:​11) mi se dopada. Ovo je sirovo, žestoko, oštro, iskreno i šalje talase zlovolje svakom od svojih pet pesama, ne ložeći se na neke komplikovane aranžmane i skupe produkcije, već kreirajući autentičnu muziku iz svoje nutrine:

https://matriarchrecords.bandcamp.com/album/temen-ni-gru-11-11

Francuski Azgaal radi već dvadesetak godina a Apotheosis je bogami već sedmi album ovog jednočlanog projekta. Za razliku od nekih kolega, Naïwyn, koji radi sve u ovom bendu, ne preteruje sa frekvencijom izdavanja i Apotheosis, dolazeći tri godine nakon prethodnog albuma, nudi vrlo promišljene, minuciozno aranžirane kompozicije blek metala koji ne zamara obilazeći opšta mesta žanra već deluje lično, ubedljivo, raznovrsno, slojevito. Naïwyn je ovo i pristojno dobro producirao i apsolutno urgiram da se ovom melodičnom a dostojanstvenom albumu posveti malo pažnje:

https://azgaal.bandcamp.com/album/apotheosis

Ukrajinski White Ward ispunjavaju ovonedeljnu kvotu blek metala koji je moderan, izlazi iz okvira žanra i nudi, er, saksofon publici koja ne mora nužno znati da nabroji sve albume Emperora napamet da bi uživala u ovome. False Light je treći album ove ekipe i mada on nije baš obavezno žanrovski ono što bih ja prvo tražio ujutro kad ustanem iz kreveta, ima ovde savim dovoljno „mesa“ i ozbiljne muzike da ga preporučim čak i sebi a kamoli nekom manje konzervativnom:

https://whiteward.bandcamp.com/album/false-light

Merihem je američko-nizozemski kvintet i čim izdaju za I, Voidhanger, znate da to ne može biti čist i običan blek metal. I nije. Debi album, Incendiary Darkness ima šest pesama muzike koja je, pa, avangardna baš onako iz sve snage, sa disonantnim temama i izlomljenim aranžmanima. Nije ni nefer reći da Merihem zaista ulažu puno energije da budu čudni i ekscentrični, ali opet, nije da sam ja ovde neka policija za ekscentričnost, pa meni ovaj album, ako ne neophodno kao celina, radi posao u komadima. Mislim, posao je jebanje u mozak, a valjda svako od nas povremeno želi da bude pojeban na to mesto?

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/incendiary-darkness
https://merihemofficial.bandcamp.com/releases

Italijanski jednočlani, avangradni blek metal projekat Bekor Qilish je svoj prvenac, Throes of Death from the Dreamed Nihilism takođe izdao za I, Voidhanger a problem sa ovim je što album zvuči maltene onako kako bi nekakav AI napravio da ste ga dve nedelje hranili samo I, Voidhangerovim izdanjima. Možda samo imam napad cinizma, sve je moguće, no dok mi Bekor Qilish ni jednog trenutka nije manje nego simpatičan i ovo je zanimljivo produciran album, njegov avangarda zaista zvuči kao pačvork pokupljen sa albuma drugih bendova iste etikete. Možda će Andrea Bruzzone posle ovog albuma sazrevati kao vino i biti sve bolji što je stariji, a možda sam i ja star i budala i ne kapiram da je njegova muzika već kako treba. U svakom slučaju je zanimljiva, pa poslušajte:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/throes-of-death-from-the-dreamed-nihilism

Isti izdavač ima i drugi album finskog jednočlanog projekta Serpent Ascending. Već naziv, Hyperborean Folklore, saopštava mnogo toga što treba da znate o ploči koja ima četiri dugačke pesme muzike koja je blackened death metal sa zaista mnogo melodičnih folk elemenata. I, Voidhanger su firma koju cenim jer ona u ekstremnom metalu traži originalnost i nove perspektive a da se ne odluta od sržnih ideja žanra pa tako i izdanja koja nisu nužno idealna preslušam sa zanimanjem. Hyperborean Folklore je jedno od takvih izdanja, prepuno dobrih, intrigantnih ideja i producirano ljupko, ali bez neke vidljive ujedinjujuće koncepcije koja bi sve dovela u fokus. Da se razumemo, zanata ovde ne fali i album se vrlo ugodno presluša, pa mu dajte šansu:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/hyperborean-folklore

Sa četvrtim izdanjem za ovu nedelju I, Voidhanger su me ipak najbolje uslužili. Novi, sedmi (a za pet godina!) album jednočlanog francuskog projekta Esoctrilihum nije „pametan“ onoliko koliko koncept implicira, ali metal ne mora da bude previše pametan ako ume da stručno pusti krv. A Asthâghul, jedini član ovog sastava, to ume. Consecration of the Spiritüs Flesh je agresivna i mučna ploča posvećena bolu, samopovređivanju, teskobi itd. a sve to posredovano kroz brzu, abrazivnu muziku. Ovo je blek metal kao kolekcija udaraca tupim predmetima a onda zasecanja i ubadanja oštrim predmetima, fetišistički usredsređen na bol i nanošenje štete, ali, paradoksalno, iako možda bez suptilnosti, umetnički iznenađujuće ubedljiv. Ako izdržite prepumpan mastering, ovo je ploča koju ćete ceniti. Ne znam koliko ćete je često slušati jer je jako mračna i, ako se mrdnete samo milimetar unazad, prilično naivna, ali barem jedno dobro slušanje vam ne gine.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/consecration-of-the-spiritu-s-flesh

Malo sam se i iznenadio koliko mi je legao prvi album nizozemskog Dinbethes nazvan Balans. Kako ovi ljudi sviraju atmosferični blek metal sa solidnom količinom shoegazea u svetonazoru, očekivao sam da ovo slušam sa pola uveta i pomislim „Dobro kompetentno je, ali nije baš moja, jelte, furka“, kad ono, ovi ljudi STALNO sipaju harmonije koje zahtevaju SVU moju pažnju, nudeći ne samo readymade melanholiju nego AUTENTIČNI plemeniti bol i svirajući sve sa takvim ubeđenjem da sam se zamrznuo u divljenju. Pet dugačkih pesama i album koji startujete od početka čim se poslednja od njih završi. Obavezno:

https://babylondoomcultrecords.bandcamp.com/album/balans
https://dinbethes.bandcamp.com/album/balans

Ne znam ima li ičega o njujorškom sastavu Krallice što već nisam rekao, pa evo, samo kratko i jasno: izbacili novi album, Psychagogue, već drugi ove godine, ima četiri pesme uobičajeno sjajne kombinacije psihodeličnog i avangardnog blek metala. Sve to poprilično traje i spakovano je u uobičajeno zanimljive i atmosferične aranžmane i mekanu, prirodnu produkciju. Barr, Marston i ostali su danas institucija avangardnog blek metala i svaki njihov album se sluša sa velikim zadovoljstvom:

https://krallice.bandcamp.com/album/psychagogue-3

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju, sludge i hard rock. Njemački  Acid Rooster su svoj album Ad Astra snimili 2020. godine usred pandemijskog lokdauna, u dvorištu pred „publikom“ od nekoliko prijatelja i ovo znanje povoljno utiče na recepciju muzike koja je duboki, izdžemovani instrumentalni psihodelični rok sa puno efekata i atmosferom snolike eksploracije najdaljih krajeva ljudske (pod)svesti. Hoću reći, ja sam često verovatno i nepravično dismisivan kad bend napiše da svira instrumentalnu psihodeliju ili stoner rok, jer ponekad to znači da dobijamo samo prebiranje po instrumentima koje nikada ne dosegne format propisne muzike, ali Acid Rooster su apsolutno the real deal. Ovo je odlično, hipnotično, moćno a bez upiranja da se takvim predstavi. Apsolutne preporuke:

https://acidrooster.bandcamp.com/album/ad-astra 

Kanadski AAWKS za sebe kažu da su „četiri žrtve esida“ i što se kaže, kad sam video omot njihovog albuma Heavy on the Cosmic imali su moju radoznalost a ovim su zadobili i moju pažnju. I nisu razočarali. Heavy on the Cosmic je vrlo prijatan psihodelični stoner rok sa lepim, jeftinim a efektnim zvukom u kome mantrični vokali i obredni ritmovi uživaju ispod gitara ozbiljno provučenim kroz brojne pedale. Ali, AAWKS nemaju samo dobar zvuk, već i pišu dobre pesme, nudeći ugodan psihodelični gruv i jako mnogo prostora za vaš mozak a se razbaškari i otpluta JAKO daleko od ostatka vas. Izvrsno:

https://aawks.bandcamp.com/album/heavy-on-the-cosmic

Za njujorške Smoke the Light znate kako zvuče čim im pročitate ime, zar ne? A još se i album zove Ego Death. Tako je, ovo je psihodelični stoner rok, ali, srećom sa dovoljno kvaliteta i inspiracije da ne bude samo stereotip. Album ima solidan, težak ali slojevit i teskturiran zvuk a pesme su  dobro napisane i  imaju mesta za puno kontemplacije u svom tom hedbengerskom programu. Wah –wah solaže na gitari, odlični vokali, dobro odmerena trajanja – sve je ovde naprosto kako treba. Ne  propustiti:

https://smokethelight.bandcamp.com/album/ego-death

Ghostsmoker je takođe ime koje dosta toga sugeriše. Ovaj bend dolazi iz Australije i njihova muzika je blackened sludge doom, da, baš tako, sa sporim, teškim zvukom grubih, surovih tekstura i vrištavog black metal vokala. Ghostsmoker na EP-ju Grief uspevaju da ovu formu dovedu u fin poredak na ime kvalitetnih rifova koji nose materijal. Sve ostalo im je podređeno ali u vrlo funkcionalnom maniru tako da crna, teška lava koja se prosipa sa gitara nosi na sebi i bubnjeve i vokale... Odlična ponuda za malo novca (deset australijskih dolara je praktično ništa, ZAR NE?)

https://ghostsmokerau.bandcamp.com/album/grief

Latvijski Four Minute Man mi se dopao na svom prvencu pre dve godine a novi album ovog jednočlanog stoner/ psych projekta, The Beast Is Gone nastavlja sa ofanzivom šarma. Ovo su lepe, snažne ali ne pretenciozne rok pesme u kojima energične, moćne fazirane gitare lepo plešu uz klavijature. Pevanje je i dalje, hajde da kažemo... osobeno, pa ovaj album neće biti za svakoga, ali muzički ovde svakako imamo na programu raznovrstan i prijatan jelovnik.

https://fourminuteman.bandcamp.com/album/the-beast-is-gone

Francuski Nonoïse se  najstrašnije lože na Electric Wizard, ali njihov album, Beetah Duh’Dhul’ je kao da ga sviraju Electric Wizard čiji je hašiš bio posoljen vrlo jebenim metamfetaminima. Dakle, ovo je direjndžd muzika, čak i ako regularno slušate drogeraške eskapade Wizarda i sličnih umetnika. Ali je i dobra, onako, psihodelična to the max a opet u zanatskom i stilskom smislu zrela i zaokružena. Uživao sam? Naravno da jesam, pa i mi strejteri imamo dušu.

https://nonoisesludge.bandcamp.com/album/beetah-duh-dhul

Avaptistoi su Grci i sviraju stoner rok. To su sasvim dovoljne informaije da kratkom, isotimenom EP-ju posvetite par minuta. On ima samo dve pesme, ali one su vrlo sigurno sklopljene, odlično producirane i  skoro da smem da dam garanciju da ćete uživati u kombinaciji egejskih harmonija i propisnog metal-prženja:

https://avaptistoi.bandcamp.com/album/avaptistoi-ep

Kanađani Ethereal Tomb na istoimenom debi albumu lirički tretiraju Egipat, bar tako tvrdi Metal Archives (a i omot ima piramide, pesak i kamile), ali album svakako nudi jednu prljavu, tamnu, satanističku energiju svojim nevaljalim stoner sludge pristupom. Ovo je jednostavna muzika sa jednostavnim rifovima koji dobijaju na težini kada ih bend besomučno ponavlja, sa pevanjem koje više zvuči kao graktanje ptice zloslutnice i ritmovima koji zakucavaju slušaoca tupim udarcima do duboko u podlogu. Dodajte pregršt distorzije i loše volje i, pa, neću lagati, ovo se sluša sa puno odobravanja:

https://etherealtomb.bandcamp.com/album/ethereal-tomb

Ne znam ko i odakle su Telesterion ali njihov post-metal/ doom na EP-ju An Ear of Grain in Silence Reaped je BAŠ dobar. Sve je onako eterično, malo šugejzerski a opet heavy i sa atmosferom koja nije apstraktno tužna nego ima „mesa“ i šmeka. Zanimljive pesme, dobro pevanje (koje se jedva čuje), produkcija koju ja sebi nikad ne bih napravio ali koja radi posao sa ovom muzikom – sve u svemu vrlo, vrlo dobro:

https://telesterionmusic.bandcamp.com/album/an-ear-of-grain-in-silence-reaped

Britanski Consecration na svom trećem albumu nastavljaju da kombinuju britanski doom i death metal zvuk i mada je Cinis vrlo solidno snimljen album, moram da kažem da im formula deluje malo... pa, nerazrađeno. Volim zvuk benda i da ne lažem, rifovi su lepi, ali pesme nikako da od svega toga naprave zbiljske zvučne monumente kako stalno kao da najavljuju. No, možda sam ja samo, jelte cini(s)čan i budala, pa poslušajte. Meni ovo nije neprijatno:

https://consecration666.bandcamp.com/album/cinis-album-2022

Ne znam kako Elektric Mistress iz Halifaksa popamte gde ide „k“ a gde “c“ u njihovom imenu, ali muzika na EP-ju Chapter 99 je dovoljno dobra da mi nije TO najbitnije kod njih. Ovo su četiri pesme hard roka/ stoner roka, sa jakim orguljaškim slojem i finim, bluzerskim rifovima, a da sve zvuči moderno i sveže a ne retro i staromodno. Ko voli teški rok i nije imun na kanadski šarm ovih Kanađana obavezno da posluša i kupi:

https://elektricmistress.bandcamp.com/album/chapter-99-ep

Heavy Psych Sounds Records ove nedelje strogo igraju na domaćem terenu pa dobijamo treći album ligurijskih Oreyeon. Equations For The Useless je HEAVY ploča zabavnog, mračnog ali zabavnog stoner roka sa daškom metala, finim slojem psihodelije i jakim, četvrtastim ali ne prepucanim zvukom. Mene već samo pevanje ovde loži a kad iza njega krene da se valja moćni gruv već sam na korak od nirvane. Obavezno, kao i obično:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/oreyeon-equations-for-the-useless

Da ni omiljeni Ripple Music ne ostanu dužni, dobili smo ne jedno već dva odlična izdanja ove nedelje, mada ćete za drugo sačekati do kraja ovog teksta jer je u pitanju album nedelje (uzgred, jebote, pretplata na ovog izdavača na Bandcampu je verovatno najboljih pet dolara koje potrošim svakog meseca). Prvi na redu su Valley of the Sun iz Sinsinatija, donekle i već institucija američkog teškog roka. Novi album, The Chariot je praktično katalog svega što volite kod Ripple Music zvuka, album koji mogu da slušaju i metalci i rokeri i normalan svet i ekstremisti, kolekcija himničnih heavy rok pesama koje imaju i bluzersku ’70s osnovu i malo grandža i modernog mejnstrim metal zvuka, producirane TEŠKO i odsvirane poletno. Valley of the Sun su naprosto prijatni u svakoj prilici i u svakom pogledu i ako IKAKO volite glasnu,  energičnu gitarsku muziku ovde nema greške.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-chariot

A Freebase Hyperspace su iz Portlanda i sviraju rokenrol. Ili jebeni rokenrol, da, pre će biti JEBENI rokenrol. Ne znam šta je na albumu Planet High bolje, debeli, snažni zvuk gitara ili izvrsno napisane pesme koje su kao da bluz-psihodeličari iz sedamdesetih otkrivaju punk rock i no wave i kreću sa opasnim miksovanjem hemije. Ozbiljno, da sam ovaj album čuo, recimo, 1988. godine, ne znam šta bi bilo, možda više ništa drugo ne bih slušao u životu. Razbi-faking-janje:

https://freebasehyperspace.bandcamp.com/album/planet-high

Pređimo u bržu traku: thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal! Cruel Breath je ime jednočlanog thrash projekta sa Tajvana u kome sve piše, svira i peva Spike aka Yang Kai Sheng. Momak je, naravno, aktivan u više bendova i ima nekoliko jednočlanih projekata i ono što Cruel Breath nema u produkciji ili originalnosti, ima svakako u jednoj naglašenoj autentičnosti. Ovo je sirova, prosta muzika, napravljena kod kuće sa jeftinom opremom i rifovima koji zvuče kao pozajmljeni od bendova koji su svirali pre četredeset godina, ali Spike čini da album Destined Fury prodiše time što se čuje da u sve ovo jako VERUJE i svira punim srcem i plućima.

https://cruelbreath.bandcamp.com/album/destined-fury

Argentinski Frantic obrađuju i Judas Priest na svom EP-ju Pesados Azotes i ovo je vrlo pristojna obrada Screaming for Vengeance. Pored Priesta tu su i Metallica i Testament i Whiplash i Frantic sve to vrlo pristojno odrađuju, sa ne naročito skupom ali funkcionalnom produkcijom. Jedna sopstvena pesma kojom najavljuju album je vrlo pristojna ali... moram da kažem da bend sebi ne čini uslugu što je stavlja u društvo nekih od najboljih metal pesama ikad napisanih Ipak, Frantic su mi privukli pažnju i zainteresovai me za dolazeći album, a to je valjda svrha ovog projekta:

https://youtu.be/TNwth6zXp4I

Finci Nitrik sviraju brz, spastičan, zabavan thrash metal na svom prvom albumu, Disorder. Ovo nije toliko neuredno kako naslov implicira, i bend ima i zanat u rukama i smisao za aranžiranje, dakle, pričamo o razumno zrelom albumu kome jedino sirovija produkcija daje element haotičnosti. Ali okej, šarmantno je to i ovaj se materijal vrlo lepo sluša, sa finim iznenađenjima svakih par minuta. Prijatno:

https://nitrikband.bandcamp.com/album/disorder

Česi Murder Inc. su i na svom novom EP-ju na visini zadatka, kao što su bili i pre dve godine kada sam ih prvi put čuo. Sám Sobě Soudcem ima pet pesama razaračkog a suptilnog thrash metala, baš kako ja volim. Koncept ovde ne uspeva da odnese prevagu nad imulsom da se kreira muzika za ZAJEBANO ŠUTIRANJE sa zlim rifovima, brzim ritmom i vrištavim pevanjem, a opet, pesme su kvalitetne, promišljeno aranžirane, vidi se mnogo puta prosvirane da se svakoj nađe tačan puls i dodaju ukrasi gde to ima smisla. Odlično je i producirano pa ovo svaki ljubitelj thrash metala apsolutno mora da overi:

https://murderinc.bandcamp.com/album/s-m-sob-soudcem

Regicide iz Nju Meksika kažu za svoj EP Accidental Damage da su to dve pesme inspirisane „ratom, borbom i mentalnim nemirom“ ali kad ih čujete, inspirisane su bar jedno 60% Metalikom (i, er, Jimom Sterankom?). But there’s nothing wrong with that! Regicide nam daju ono što nam Metallica danas decidno NE daje, lep, kvalitetan mid-tempo thrash po uzoru na Master of Puppets, sa samo malo melodičnijeg heavy metala dodatog u miks. Mislim, nadam se da nećete ovo izdanje preskočiti pomislivši kako imate vremena samo za 100% originalnu muziku jer Regicide rade mnogo i dobro u stilu koji, jasno, nije potpuno njihovih ruku delo, ali je i dalje veoma potentan i donosi nam odličnu muziku:

https://regicidemusic.bandcamp.com/album/accidental-damage-ep

I južnoafrikanski trio Infanteria u svom zvuku ima ponešto od Metalikine thrash discipline iz njene zlatne faze, ali ovo je ekstrapolirano na entu potenciju. Infanteria na albumu Patriarch sviraju progresivni trhash metal i ovo je kompleksna, ambiciozna muzika za kakvu, neću lagati, ne mogu uvek da nađem vremena, ali Infanteria su me prilično impresionirali kvalitetom pesama, dobrom produkcijom i pažnjom da ovo uvek ostane propisan metal sa dovoljno cheesy elemenata da ga ne shvatimo BAŠ preozbiljno. Udrite:

https://infanteria.bandcamp.com/album/patriarch

Finski Rotgut su negde između speed metala, rokenrola i panka na kratkom EP-ju  Leather Witch / Scum. Neko bi ovo zvao blackened thrash’n’rollom, ali ko ima snage za tako sintetičko razmišljanje? Not this guy! Ovo je naprosto ugodna ulična muzika, za provod, zezanje, cimanje piva ili lakoh droga ili naprosto zdravu strejtedž zabavu uz dobar rif i energičan ritam. Meni je ovo prelepo a plaćate koliko date:

https://rotgut666.bandcamp.com/album/leather-witch-scum

Howardove priče o Konanu Varvarinu inspirišu već punih devedeset godina razne umetnike, a u muzici je legitimno reći da „konanovski“ metal može da bude bilo šta od epskog power zvuka pa do sirovog d-beat/ sludge zakivanja. Kao što je slučaj sa bendom The Cimmerian iz Los Anđelesa. Mislim, EP Thrice Majestic ima po malo od svega toga i sladak je. Četiri pesme poštenog metala koji se smešta između power teatralnosti i sludge sirovosti i d-beat neposrednosti, producirane lepo, odsvirane momački, nema ovde ničega u čemu se ne može uživati:

https://thecimmerian.bandcamp.com/album/thrice-majestic

Burning Hand na EP-ju  Degenerate​/​Social Nuisance prže dve superteške pesme primitivnog, moćnog hardkora iz Konektikata. Ovo je jako nisko naštimovano i kad uspori to je praktično slemčina što ja svakako mogu da cenim iz sve snage. Plaća se koliko date:

https://burninghandct.bandcamp.com/album/degenerate-social-nuisance

Da ostanemo u temi „gorenja“, londonski Burner vrlo stručno mešaju sirovi hardkor sa death metalom na albumu A Vision of The End. Ovo čak i nije samo primitivna, teška muzika kako občno ispadne u ovakvim kombinacijama i Burner pored te primitive i težine demonstriraju i mnogo odličnih ideja i suptilnosti u njihovoj organizacii. Izvrsno:

https://burnermetal.bandcamp.com/album/a-vision-of-the-end-2

Australijski Küntsquäd (imaju ženu u postavi pa je u redu da imaju ovakvo ime... pretpostavljam!) sviraju „Crustmetal /deathpunk“ i za sebe kažu da su došli iz kanalizacije grada Melburna. Dobro, bend je u proseku znanto stariji (po godinama članova) nego što biste očekivali pa je i muzika neki old school grind/ thrash stil koji bi mi se dopadao osamdesetih a dopada mi se i sada. Eponimni demo ima sedam pesama i mada ne otvara neke preterano nove horizonte, nekako lepo uživa u svojoj štroki.

https://kuntsquad.bandcamp.com/album/k-ntsqu-d

Agamenon Project se vraća u naše uši novim split EP-jem. Ovog puta je to sa indonežanskim Mencret koji su sirov, podrumski grindcore i koji svoju filozofiju pakuju u naslov svoje prve pesme: Poor Grind for Poor Nation. Pošteno, i to tako i zvuči. Agamenon Project nije promenio svoj old school grindcore pristup i pesme mu ovde nisu naročito inspirisane ali jeste u pitanju korektan grindcore sa minimumom zanatskog znanja i produkcije. Plaćate koliko hoćete za ovu krišku andergraunda.

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/09-22-agamenon-project-x-mencret

Trocar ne kažu odakle su, sem da su iz SAD, ali pošto obrađuju jednu pesmu Ministry, šanse da su iz Čikaga su malčice veće nego za neku drugu regiju. Elem, iako Ministry svakako jesu referenca, kratki EP Four Forfeit Digits je mnogo više (cyber)grindcore nego industrial. I mada svaka budala sa kompjuterom (ili telefonom) danas pravi ovakvu muziku, Trocar je prave bolje. Plaćate koliko hoćete, a ovo je solidno.

https://thetrocar.bandcamp.com/album/four-forfeit-digits

Trucido iz Dalasa su kvartet vrlo lepo definisane grindcore provinijencije. Demo 2022 ima četiri pesme kvalitetnih rifova, ubitačnog ritma, odličnih vokala, dobro aranžirane i pravilno producirane. Maksimum štete i maksimum užitka u isto vreme, grindcore za svako domaćinstvo! Jeste pet dolara ali je vrhunski:

https://trucidogrind.bandcamp.com/album/demo-2022

Kolumbijski Lostrahuman sebi kače i tag „post-grindcore“ iako je njihova muzika zapravo sasvim korektni thrashgrind. Ali dobro, ako njima ne smeta ta post koncepcija, meni sigurno ne smeta. Album Wrath of the Lamb ima šest pesama od kojih samo jedna dobacuje do tri minuta, dakle, više je minialbum, ali pesme su napisane dobro, sa prorađenim rifovima i aranžmanima i vrlo autoritativnom svirkom od strane celog benda. Uličarski ali hiperelegantno, sirovo ali sofisticirano, najbolje od, dakle, oba sveta:

https://lostrahuman.bandcamp.com/album/wrath-of-the-lamb

Mutated Sex Organ je ime benda koje ne samo da sugeriše goregrind već i ostavlja utisak da je u pitanju bend koji već znate, možda neki od originatora ovog podžanra iz ranih devedesetih. Ali nije. Mislim, jeste u pitanju goregrind – album se zove Rapture in Fetal Decay – ali je u pitanju i ganc-novi projekat članova Nunslaughter i To Dust. Dakle, osamnaest kratkih pesama, za ovaj podžanr vrlo solidna produkcija ali i pristojan kvalitet samih pesama. Iskreno, više volim goregrind kad je brži ali Mutated Sex Organ dosta dobro zvuče i u svojim uglavnom srednjetempaškim gruv-pesmama.

https://mutatedsexorgan.bandcamp.com/album/rapture-in-fetal-decay

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1064 on: 18-06-2022, 11:40:55 »
Argh? Zašto nikad nisam čuo za poljski sastav Hostia? Ili, još gore, zašto sam za njih možda nekad čuo pa zaboravio? Resurrected Meat, novi EP ovog kvarteta čiji svi članovi ispred imena stavljaju prefiks „sveti“ (šale se, naravno, pošto su im svi tekstovi VEOMA protiv crkve) nudi IZVANREDNI deathgrind, sa  potpuno formiranim zvukom, hiperkvalitetnom svirkom i puno karaktera. Naprosto, ovo je odlično u svakom pogledu i sa sedam pesama – kratkih, ekonomičnih ali ne mikroskopskih – nije ni tako skormno. Poslednja je zajeban, odličan remiks pesme sa njihovog prethodng albuma i... pa, Hostia su fenomenalni. Ne propustiti:

https://hostiametal.bandcamp.com/album/resurrected-meat

Zašto, ZABOGA, Česi Mordloch svoj materijal (album? demo?) nazvan prosto 2022 nisu nazvali malo... kreativnije? Ovo je odličan, ODLIČAN deathgrind, sa moćnim gruvom, dobrim rifovima, HEAVY produkcijom i vrlo dobrom idejom o tome kako se pišu fine death metal pesme koje pritom imaju i grindcore eksplozivnost. Odličan album, apsolutne preporuke:

https://mordloch.bandcamp.com/album/2022

Bilo bi vam oprošteno što biste i bez slušanja odlučili da je australijski DeathFuckingCunt nekakav adolescentski mizogini slem sastav nevredan ni sekunde vašeg vremena, pogotovo što je i naslov albuma, njihovog drugog, devet godina nakon prvenca, Decadent Perversity. No, đavao spava u detaljima i bend se ne zove DEADFuckingCunt već DEATHFuckingCunt, što stavlja stvari u drugačiji kontekst. I zbilja, ovo je brutalni-tehnički death metal visokog kvaliteta ne samo svirke već i pesama od koga će vam mozak dobiti novesinapse i sve te sinapse će biti odmah dementne. Mislim, ovo ne samo da je brzo, razbijački i tehnički izvrsno, nego je i jebeno ZARAZNO, sa mnogo dobrih rifova i tema. Ozbiljno, uvek je lepo videti da se spoje ovakva tehnička ekspertiza i ovakva brutalnost u jednom bendu pa tako ovo ima svu „tech“ izvrsnost koju ste navilli da očekujete od Necrophagist, Gorguts ili Archspire ali uz GORE dimenziju i jedan crnohumorni otklon koji meni veoma prija. Oduševljen sam ovim albumom koji potvrđuje da šok-taktike MOGU ići ruku pod ruku sa visokim kvalitetom. Plus, u trenutku dok ovo kucam, naplaćuje se koliko viželite da date. OBAVEZNO:

https://deathfuckingcunt.bandcamp.com/album/decadent-perversity-brutal-technical-death-metal

Duo Inexorable (iz Kolorada  i Arizone) na svom prvom albumu, Imperious, donosi, pa, solidan, čvrst death metal. Ovo je moderniji zvuk sa dosta promena ritma i brejkova, čak sa malo, vrlo malo naklona „core“ varijantama ove muzike, ali iako Inexorable time nisu stilski tačno tamo gde ja možda najviše volim, pišu solidne pesme i nude respektabilan gruv, a kad se čuka, čuka se korektno. Pristojno producirana ploča, takođe:

https://youtu.be/FzaEGpqtWIc

NembutoliK su iz Australije i njihov debi album spaja death metal sa malo groove metal i hardcore elemenata i, hajde, nije All Along the Frankston Line zapravo uopšte neprijatan za slušanje. Bend zvuči zrelo i reklo bi se da se komforno oseća u svom stilskom zabranu, a pesme su raznovrsne, mada sa opet jasnim identitetom. Dobra svirka, glasna produkcija, vrlo solidno:

https://nembutolik.bandcamp.com/album/all-along-the-frankston-line

Moria sviraju Deathcore ali ova je kalifornijska ekipa osnovana još 2003. pa kod njih ima dosta old school deathcore zvuka koji se danas malo i izgubio u ovoj muzici. Hoću reći, EP Revenant zvuči organskije i meni zanimljivije od velikog broja modernih deathcore izdanja koja se naprosto takmiče u tome čiji je zvuk brutalniji a nemaju, jelte, pesme. Moria voli dobar rif i taj dobar rif često dolazi iz smera death metala. Bend ništa nije snimao petnaest godina i ove tri pesme su vrlo solidan kambek:

https://moria831.bandcamp.com/album/revenant

Infernal Bizarre iz Lođa, bez obzira na to što sviraju death metal a ne black metal, svakako donose ozbiljnost i zrelost na koje smo navikli od poljskih metal-pregalaca (i to i pre nego što vidite promo fotku sa pušenjem lule!). Njihov drugi album, Mroczne dziedzictwo je moćan, odlično napisan, perfektno odsviran i, pored svoje izražene „tehničnosti“ zapravo pažljivo fokusiran na centralni motiv svake pesme i aranžiran bez nekakvih baroknih ambicija, naprotiv, sa pažnjom da se pojedinačni karakter svake od kompozicija istakne u prvi plan. Ovo rezultira albumom visokog kvaliteta koji treba da preslušate iz SVE snage:

https://infernalbizarre.bandcamp.com/album/mroczne-dziedzictwo-dark-legacy

Brazilski Brutta na istoimenom debi albumu imaju blago demo zvuk, ali njihov je nekomplikovani black-death metal izraz zapravo vrlo autentičan i prijemčiv. Bend izbegava veliki broj opštih mesta žanra i nudi muziku koja zahteva pažnju ali je i nagrađuje velikim brojem interesantnih detalja i ideja. Iznenadio sam se koliko je ovo okej:

https://bruttametal.bandcamp.com/album/brutta

Cadaver Carnivore je pomalo i smešno ali simpatično ime za death metal projekat a projekat je jednočlan, stiže iz Novosibirska i, pa, dve pesme na materijalu Descend su odlične. Ovo je gruverski, kvalitetan death metal sa urednim aranžmanima i dobrom produkcijo, te kvalitetnim idejama. Moderno i ugodno:

https://cadavercarnivore.bandcamp.com/album/descend

Massacred je izbacio, kaže čovek, poslednji EP za ovu godinu. A mislim, u njoj je već izbacio demo, album, kompilaciju starih snimaka i još jedan EP. William Edwards je veoma vredan čovek i mada Massacred za mene nema onaj isti IDEALNI kombo gruva i krljanja kao njegov penzionisani projekat Hatefilled, jebiga, dobar je i Massacred. EP The Final Torture ima čak deset pesama prljavog, nevaljalog deathgrinda koji se ne smara intelektualizovanjem i konceptualizovanjem svoje sirovosti nego KRLJA. Ko voli, ne sme da propusti:

https://massacred669.bandcamp.com/album/the-final-torture


Poljski Nihilvm svira, recimo, black-death metal i njihov prvi EP, Life​-​Death​-​Empty bi mi bio MNOGO prijemčiviji da nije masterovan tako da se uši evakuišu u brda posle 30 sekundi. Ovo je inače simpatičan, mračan i nihilističan – u skladu sa konceptom – zvuk abrazije i malo meditacije u oku oluje, sve dosta ozbiljno postavljeno, pa ako možete da podnesete mastering bolje nego ja, vredi se potruditi:

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/life-death-empty

Španski Ataraxy nikud ne žure sa svojim trećim albumom. The Last Mirror je old school death metal ploča što se klati kao oživljeni leš nekakvog starog božanstva koje ne zna više ni koji je eon ni u kom je svemiru, ali i dalje ima eleganciju i moć. Ovo su, dakle, veliki, spori i epski rifovi, mračne a zavodljive melodije, puno dobre atmosfere, odičnih vokala... Ko voli death metal što gazi teško, sporo a otmeno, pritom i dalje valjajući ispred sebe vonj raspadanja, ali PLEMENITOG raspadanja, nek navali. Dark Descent Records uglavnom ne greši pa tako ni sada:

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/the-last-mirror
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-last-mirror

Slatki su australijski Circle Of Blood sa svojim drugim EP-jem, Leviathan koji sadrži i ceo njihov prvi EP u remasterovanim verzijama. Circle Of Blood gaze gruverski, zabavan death metal koji je stvoren za znojave žurke i mošpitove, bez nekakvih „tehničkih“ ambicija i „brutalnih“ pretnji. Ovo je da klinci, oba pola, upadaju u šutku kao u bazen, da se bacakaju unaokolo po patosu dok im ortaci drže rančeve i da odu kući srećni. Dakle, meni se baš sviđa:

https://circleofblood.bandcamp.com/album/leviathan

Francuski tech death majstori Exocrine ne menjaju ni metu ni odstojanje sa svojim petim albumom The Hybrid Suns, pa, kako se meni i prethodni njihov album dosta dopao, tako je i sa ovim. Jeste ovo tech-death sa mnogo preterivanja u ukrasima i egzibicijama, ali Exocrine konzistentno demonstriraju osećaj za proširenje izraza tako da se klasična „tehnička“ svirka zaista oplemeni harmonskim izletima, novim bojama i generalno svežim idejama (slušajte odlično iskorišćene ženske vokale). The Hybrid Suns je vesela, svetla ploča puna kvalitetne svirke, ali i puna dobro napisanog materijala koji uprkos svom obaveznom programu demonstriranja zanata uspeva da ne ostane na nivou samo demonstracije ili samo zanata. Unique Leader imaju hit u svom katalogu:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-hybrid-suns

Na drugoj strani death metal spektra (a i sveta) su australijski Denouncement Pyre čiji novi album, Forever Burning (izašao za poljski Agonia Records) donosi ugodni old school black-death zvuk, sa jasnim skandinavskim uticajima, i stručno sklopljenim pesama od sirovog čukanja i pamtljivih, melodičnih tema. Album je varljivo nekomplikovan i zvuči kao da se pesme naprosto spontano formiraju ispred slušaoca ali nije tako, Denouncement Pyre su u ovo ulili godne iskustva i to da ovako lako proizvode ovu dobru muziku je naprosto isplata ogromnog ulaganja:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/forever-burning

Ponekad naletite na slamming death metal bend koji jednostavno sve KAPIRA na prvu. Jednočlani Contemptuous Infestation nije imao čak ni stranicu na Metal Archivesu u momentu izlaska ploče (sad ima), ali njegov prvi EP, Resurrected Tormentous Agony je apsolutno, no bullshit sleming razaranje. Četiri pesme mučkog, ali MUČKOG udaranja iz sve snage bi iz nečijih ruku ispale nespretno, grube, neelegantne, ali Tomas D., ko god bio, tačno razume i kako da miksuje muziku da sve zvuči kao betonski blok koji je dobio ruke i noge i naučio da svira, ali i kako da napiše pesme koje imaju i gruv, i apsolutno uništiteljsku, nihilističku energiju. Slem je IZMIŠLJEN za ovakva izdanja, slušajte bez rezervi a i kupite bez štekovanja jer Tomas sve daje za pare koje sami odredite.

https://contemptuousinfestation.bandcamp.com/album/resurrected-tormentous-agony

Evo nas i u poslednjoj sekciji, sa heavy metalom i raznim ekscentričnostima. A imamo ih! Remnants EP je zapravo kolekcija demoa i snimaka za kompilacije nemačkog projekta Lusca sa čijim sam gitaristom u svoje vreme proveo prilično mnogo vremena u prijatnom unterhaltovanju. Lusca je nekomplikovan koncept – ovo je apsolutno i bez ostatka posveta bendu Godflesh, već sam o tome pisao pre četiri godine povodom prošlog izdanja – i ovih pet pesama su obožavanje Godflesh bez ikakvog odmaka. Kao neko ko, jelte, takođe obožava Godflesh, nemam nikakvo objektivno mišljenje, pa svakako preslušajte sami a materijal daunloudujete po ceni koju sami odredite ako vam se dopadne:

https://lusca.bandcamp.com/album/remnants-ep

Da li ime bangalorskog sastava Illucia zapravo znači „iluzija“ kad se prevede sa Hindua ili koji već jezik da pričaju tamo? Tko zna? Savakako ne ja. Ali Illucia su mi vrlo slatki na debi albumu A New Reign, koji vozi old school heavy metal sa dosta dostojanstvenosti i lepih rifova, te solaža sviranih pod kurblom. Bend ima solidnu produkciju i piše dobre pesme što uspevaju da prenesu najveći deo klasične heavy epike a da se ne upletu u cheesy trope. Sve je ovde dobro, ali pevanje Vineesha Venugopala mi je hajlajt jer čovek ima jedan prijatan muževan glas i koristi ga odgovorno, ne ukrašavajući pesme sa više stilizacija nego što je ukusno. Vidim na jutjubu da ima ljudi kojima se to ne dopada, i to je fer, nemamo svi isti ukus, ali meni je baš prijalo. Lep album:

https://illuciaindia.bandcamp.com/album/a-new-reign

Arkham Witch Presents: The Lamp of Thoth: Hoods in the Woods je, dakle EP projekta Arkham Witch koji je nastajao da bude EP projekta The Lamp of Thoth. Jedan je više heavy metal, drugi više doom metal, tako da je muzika ovde negde između ta dva.  Je li dobra? Pa, ovo je jednostavan sirov metal koji peva o Landu Karlisijanu kako jebe droide, pa to, mislim, pokazuje o kakvoj estetici pričamo. Ali slatko je. Akrham Witch su izbacili još masu raznih sajd-prodžekt albuma snimanih ko zna kad na svojoj bandcamp stranici pa pogledajte i ostalo...

https://arkhamwitch.bandcamp.com/album/arkham-witch-presents-the-lamp-of-thoth-hoods-in-the-woods

The CheeseBergens su jedan od onih poodičnih bendova koje viđate po JuTjubu i uvek su vam slatki. Četvoro bliskih rođaka različitih generacija iz Kalifornije (svi se prezivaju Bergen) snimili su album od 22 pesme šaljivog metala i panka koje ne treba shvatati preozbiljno ali koje umeju da budu šarmantne i prijatne i „normalno“ i na onaj „art brut“ način. Meni je sve to super slatko:

https://thecheesebergens.bandcamp.com/album/a-double-with-cheese

Pravi praznik za ljubitelje teatralnog, a genijalnog japanskog metala je novi album sastava iz Fukuoke Imperial Circus Dead Decadence. Ova ekipa radi već petnaestak godina i sa svojim, trećim albumom, 殯――死へ耽る想いは戮辱すら喰らい、彼方の生を愛する為に命を讃える――。 kreira svojevrsnu apoteozu svog raskošnog, vrhunski kičastog zvuka. To da je naslov albuma na japanskom a da je omot dizajniran u tipičnom anime stilu (uljučujući ženski lik sa licem dvanaestogodišnje devojčice i telom porno-zvezde, jer.. Japan) i sugeriše da ova muzika nikada nije bila namenjena nama, gaiđin slušaocima, no Imperial Circus Dead Decadence su prijemčiv bend koji bi bilo greota propuštati samo zato što ne razumete (ili ne prihvatate) sve u vezi s njima. Imperial Circus Dead Decadence me na neki način podsećaju na zemljake Sigh koji svoj blek metal već godinama kombinuju sa orkestracijama i raznim drugim dekadentnim muzičkim smerovima. Imperial Circus Dead Decadence su kao neka „overground“ verzija toga, sa anime-simfonijskim pristupom power metalu u kome ima i death metala. Sve je to, pretpostavljate, vrhunski dekadnentno ali i raskošno, sa neverovatno slojevitim aranžmanima i produkcijom koja mora da spakuje  u sebe ogromnu količinu instrumenata a da to sve lepo legne zajedno. S obzirom da slušanje albuma daje utisak da igrate neku od igara iz Castlevania serijala dok istovremeno slušate barem po jednu power metal i death metal ploču, rekao bih da je naum benda uspeo. Ovo je album koji će vas oboriti s nogu, možda i čistom gustinom zvuka i preteranošću SVEGA ali i album koji se ne gubi u toj gustini i preteranosti i uvek ima dobro napisane, dobro koordinirane pesme. Sjajno, dakle:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_ksvqy29AoIjmrp0UstPnW8xD_sIAiysOc

Francuki Born Again vrte simpatičan heavy metal na svom novom EP-ju, Live Hard, Die Free. Sa takvim naslovom jasno je da je u pitanju energičan, himničan metal i ovih pet pesama isporučuju i lepe rifove, dobar ritam, gitare koje polivaju wah-wah modulacijama... Sve to vrlo fino zvuči, negde između NWOBHM energije i proto-thrash formula i možda je jedini blago upitni element kombinacija te melodičnije muzike i vrlo sirovih vokala, ali bend to tako očigledno voli pa ćete možda i vi:

https://bornagainheavy.bandcamp.com/album/live-hard-die-free

Šveđani Vypera možda malo više zanose ka hair metal klišeima za moj ukus, ali da se ne zbunimo, album Eath Your Heart Out je i dalje odličan komad propisnog ’80s heavy metala, sa dobrom produkcijom i solidnim odnosom sliza i štroke da ja to ipak slušam sa odobravanjem. Proverite, verovatno ćete i vi:

https://youtu.be/HnHrn3LXtnk

Novi album za uvek pouzdanog njemačkog izdavača Pure Steel Records je debi album švedskog kvarteta Caeli, nazvan Tied Together. Ovo je klasičan metal sviran na moderan način, sa svom epikom i energijom heavy metala iz osamdesetih ali sa manje cheesea i svesnog ili nesvesnog kiča. Bend se programski trudi da ima šarolik stilski pristup u različitim kompozicijama, ali dobra svirka  i produkcija sve to fino iznivelišu dok ne ostanu samo snažni rifovi i izvrsno pevanje Marthine Sjöström. Iz početka sam se pitao da nije ovo malo previše „obična“, mejnstrim ploča za moj ukus ali posle par pesama sam shvatio da uživam:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/tied-together

Nisam hteo da preterujem sa smaranjem, pošto Freddy Krumins objavljuje u proseku po jedan album nedeljno i to su uglavnom stvari koje su snimljene raine i samo ih vadi iz arhive, ali moj novi omiljeni pevač (multiinstrumentalista, kompozitor...)  iz Las Vegasa, zaista vredi podsetiti, je vanserijski talenat. Ove nedelje izbacio je Stray Dogs Vol. 1, kolekciju neobjavljenih pesama snimljenih na raznim sešnovima i neka me, evo, odmah zgazi tramvaj ako ovo nisu neke od najboljih hard rok pesama koje neobavezno možete čuti ove godine i onda u jednom momentu pomisliti „Čekaj, ovakve stvari se ne prave tako često danas.“ Krumins naprosto dominira svakim stilom koji odabere, pravi izvanredne aranžmane i ima sjajnu produkciju i prosto sam patološki ljubomoran ali i zadivljen kako se u jednom čoveku skupilo toliko talenta. Izvrsno:

https://freddykrumins.bandcamp.com/album/stray-dogs-vol-1

Kalifornijski Sorcery takođe nude sjajan hard rock za ljubitelje stare škole, mada za razliku od Kruminsa, njihova muzika otvorenije uživa u staromodnosti. Ali je odlična. Album Stunt Rock Soundtrack je ne samo napisan već i produciran sa decidno old school osmehom na licu i nudi slavlje ljubiteljima, šta ja znam, Uriah Heep i Rainbow i Sweet i raznih ’70s hardrokera. Album ima čak jedanaest pesama (kažem „čak“ jer su u ono vreme albumi dobacivali dajbože do osam komada) i one zvuče autentično i jebeno zabavno:

https://sorcerystuntrock.bandcamp.com/album/stunt-rock-soundtrack
https://youtu.be/MyqNHr1ttQc

OK, ako volite žanrovske krosovere i obožavate balkanske narodnjake, High Castle Teleorkestra iz Denvera će vam na svom albumu The Egg That Never Opened ponuditi avangardni jump-cut pristup od kog bi i Johnu Zornu malo zaigralo srce a onda i harmonike i sedmoosminske ritmove uz koje bi cela populacija Balkana napravila lom na svadbi. Ozbiljno, nazvati High Castle Teleorkestra eklektičnim deluje potpuno nedovoljno, ovo je IZUZETNO kvalitetno spravljen postmoderni bućkuriš koji IMPRESIONIRA savršenim uklapanjem svih svojih namerno disparatnih elemenata a zatim, kad se naviknete na ideju da se žanr menja svakih nekoliko taktova, oduševljava konstantnim kvalitetom. Jebem mu mater, jeste ova muzika „smešna“ u osnovi, ali je  istovremeno toliko lepa i neposredna da stvarno treba da budete govnar pa da to ne prepoznate. Ako ste ikad voleli Naked City, Ground-Zero, Sleepytime Gorilla Museum ili bilo šta slično, High Castle Teleorkestra su APSOLUTNA lektira:

https://highcastleteleorkestra.bandcamp.com/album/the-egg-that-never-opened
https://highcastleteleorkestra.bandcamp.com/album/the-egg-that-never-opened-deluxe-edition

A onda – transcendencija!!!!! I album nedelje!!!! Drugo Ripple Music izdanje za ovu nedelju je, da prosite na klišeu, dugo očekivani debi album internacionalnog kvarteta Aptera, nazvan, moćno, You Can't Bury What Still Burns. Da me ne ponese mnogo feministički žar ali ovo je... jebanje keve. Ako su gorepomenuti Valley of the Sun klasični, skoro stadionski heavy rock, ove četiri mladunice iz SAD, Brazila, Italije i Belgije daju nam drugu stranu teške gitarske muzike, pržeći zli, iz podruma potekli metal koji mnogo duguje Black Sabbathu ali isto toliko i pank rok štroki pa i blek metalu, psihodeliji, okultnom roku. Jebem mu mater, samo glasovi Michele Albizzati i Celije Paul su dovoljni da ovaj album iskoči iz mase stoner, doom i heavy psych izdanja koje čujem svake nedelje, a gde su lepljivi, zarazni rifovi i jebeno dobro sviranje bubnjeva Sare Neidorf koja je možda i najiskusnija od svih u ovom bendu? Sorry, momci, ove nedelje su vas žene potpuno pregazile i, evo, ako ste ikada (kao neki od nas) maštali o bendu koji bi nastao ukrštanjem Black Sabbath i Lunachicks, pa jebote, sad ga imamo:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/you-cant-bury-what-still-burns

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1065 on: 25-06-2022, 11:49:02 »
Ova nedelja je bila puna progresivnog metala, uključujući novu Kohid end Kambriju a ja sam to elegantno sve preskočio. Ko ima vremena za progresivu kad treba slemovati iz sve snage. Slušajmo zajedno, slemujmo odvojeno, umirimo kolektivno:


Blek metal za početak i, znate već kako se primite na neki bend koji ima super ime, dobar dizajn omota i tvrdi da svira „sirovi blek metal“ a onda pustite album i na njemu neki lik sa kapuljačom na glavi (verovatno) samo vrišti u telefon? Njemačko-ekvadorski Essence of Blasphemers je sve to osim ovog poslednjeg. Ovo su DVA tipa i mada je EP Between the Five Spikes verovatno delom snimljen vikanjem u telefon, ovo jeste lo-fi ali uzbudljiv raw black metal gde pakleni rifovi i opsesivna ponavljanja lepo leže uz vratolomnu, očajničku svirku i sve se zadovoljavajuće integriše u nesvetu, hipnotičku muzičku seansu. Lepo je a i ima čak pet i po pesmaa, dakle, dobijate ozbiljan beng za svoj bak:

https://essenceofblasphemers.bandcamp.com/album/between-the-five-spikes

Depressor, aka Vanja Gvozdanović iz Đakova je u plamenu ovog proleća. Kringekvlt mu je već peti album ove godine i sa njim ovaj autor perfektuira svoju kombinaciju depresivnog blek metala, šugejza i autotjunom pokretanog trapa. Suludo? Nekompatibilno? Superzabavno? Da, na sva pitanja. Ovde se sada već čuje jedna ozbiljna sigurnost u tome gde su granice forme i kako ih pregaziti na najzanimljivije načine i moram da kažem da se nadam da će ovaj čovek dobiti i malo šireg prizanja i prepoznavanja od, jelte, zajednice, jer radi nešto zanimljivo i originalno:

https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/kringekvlt

Estonski Grom su vrlo old school blek metal bend i njihova kolekcija demoa, Anno Pestis et Bellum MMXXII, doduše snimljenih ove godine, zvuči kao nešto sa kraja osamdesetih, ali sa nešto boljom produkcijom. Ima tu dosta šarma i ko voli taj iskreni, praktično naivni stanistički zvuk, uživaće:

https://grom1349.bandcamp.com/album/anno-pestis-et-bellum-mmxxii

Rusi Veter Daemonaz na svom prvom propisnom albumu posle više od decenije rada zvuče vrlo korektno. Muse of the Damned je ploča zvuka koji ja ne volim naročito jer nema trunku dinamike i sve je napucano da boli i mora da se sluša relativno utišano i sve to, a i sama muzika je moderni blek metal sa manje rifova a više melodija itd. ali, kad se na stranu stave ova gunđanja starca koji je već jednom nogom u grobu (a što je za blek metal možda i idealna slušateljska pozicija?), mora se priznati da Veter Daemonaz pišu dobre pesme. Ko voli ovakav, melodičniji, slovenskiji blek metal sa tim savremenim zvukom, ovde zaista može da nađe puno radosti za sebe. I tuge, naravno, sve je to deo paketa:

https://veterdaemonaz.bandcamp.com/album/--7
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/muse-of-the-damned

Khold posle dobrih osam godina izbacuju novi, sedmi album Svartsyn i ovo je solidna kombinacija old school norveškog zvuka sa new school produkcijom. Sve to zvuči ozbiljno, zrelo, proživljeno i zaokruženo i mada se blek metal intuitivno doživljava kao muzika ekscesa i stalnog ekstremizma, Khold naprotiv ostavljaju utisak stabilnosti, pouzdanosti i sigurnosti u svojoj formi koja nema potrebu za divljim eksperimentisanjem i lomljenjem kalupa već se ugodno oseća u onome što radi pošto ga radi odlično.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/svartsyn

Black death metal koji isporučuje ruski dvojac Антитезис nije sad nešto preterano originalan ali je Demo EP  Пламя последней эпохи izuzetno ubedljiv. Pričamo o kao granit tvrdom zvuku, snažnoj, destruktivnoj svirci, pretećim, disonantnim temama i generalno odlično zaokruženoj estetici benda. 99% svih blek metal bendova ikad bi žrtvovalo sopstvene slezine Satani samo da mogu da ovako dobro zvuče na svom prvom snimku. Pa, poslušajte:

https://antithesis666.bandcamp.com/album/-

Ahhh, a onda umetnost: predvodnik škotskog talsa kaledonskim folkom inspirisanih blek metal projekata, Andy Marshall snimio je peti album pod imenom Saor i ovo se zove Origins i, jelte, deluje kao BIG FAKING DIL. Saor je tokom poslednjih desetak godina sagradio vrlo snažnu argumentaciju za muziku koja je melodična, kontemplativna, setna, a sve to u okviru ipak prepoznatljivo blek metal matrice, a Origins je sledeći korak u kome se od matrice odlazi prirodno, bez mnogo drame, ulazeći u „totalni“ metal radije nego da se autor drži stalno iste estetike. I... hm, mada je Origins vrlo lepa ploča, moram da kažem i da mi malo nedostaje taj uokvirujući format koji bi malo fokusirao pesme što ovde zaista setno kontempliraju NA SVE STRANE. Produkcijski vrlo čist, Origins je Saorov manifest o prelasku na naredni nivo i mada mi se dopada, svakako nema isti impakt za moj groš kao prethodne ploče čija je snaga manifesta bila usredsređenija. No, ovo je Marshallov potez kojim će nesumnjivo pronaći mnogo nove publike da im se ponudi umilna folk-meditacija i ne možemo ga ne voleti:

https://saor.bandcamp.com/album/origins

Axioma iz Klivlenda na svom drugom albumu, Sepsis, rastežu granice post-blek metal zvuka na zanimljive načine. Ovo je atmosferična ploča ali ne u uobičajenom shoegaze ključu, već sa više, ako tako mogu da kažem „tehničke“ svirke koja vuče i na death metal, a sve u službi pesama koje treba da imaju i tu „emo“ komponentu ali i pregršt drugih dimenzija. Dobro to zvuči i produkcija je, uprkos glasnoći masteringa, prilično adekvatna sa puno pažnje uložene u zvuk pojedinačnih instrumenata i njihov raspored u prostoru. Odlično je ovo:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kbq9EeGKp3e4Z0d71cfieoi1socRq_c2g

Kawir su i inače dobar bend, vredan svake pažnje ali novi EP, Γιγαντομαχία (War of the Giants) je i neka vrsta fandrejzera za pomoć gitaristi koji je imao žestokih zdravstvenih problema i više operacija na srcu poslednjjih par godina pa čak i da ovaj materijal nije izvanredan – a jeste – bilo bi ljudski da obratite pažnju. Srećom, materijal, tri pesme koje najavljuju novi album, je izvanredan (jesam li to već pomenuo?), nudeći grčki blek metal premijum kvaliteta sa sve sumanuto bučnom produkcijom i simfonijskim aranžmanima. Volim Kawir i inače, ali ovo je takav skok na naredni nivo da se plašim šta će tek čitav album da nam uradi. Ne propustiti:

https://kawir.bandcamp.com/album/war-of-the-giants

Prelazimo na stoner, doom, sludge, psihodeliju i hard rok. Barbarians iz vankuvera su prilično jasni i iskreni na prvi ugriz. Oni se zovu kako se zovu a EP im se zove  Eat, Drink, Rock & Roll i ovo su tri pesme poštenog, bučnog, pijanog ali disciplinovanog bajkerskog roka. Može tu sad da se pominju razni uticaji i razni načini na koje su Barbarians stigli do ove formule, ali ovo je zaista prosta muzika koja ne zahteva velike konceptualizacije i koja svojim kvalitetom i sadržinom saopštava sve što treba. Ubedljivo, solidno producirano, plaćate koliko hoćete za daunloud:

https://barbarians.bandcamp.com/album/eat-drink-rock-roll-2

Nightchrome su simpatičan dvojac iz Manitobe i njihov prvi EP, Immortal je jednostavni, prijemčivi doom metal koji ne konceptualizuje stvari preterano, niti se nešto mnogo ulaže u teatar, nego valja lepe rifove i ima dobar gruv. Nije sve idealno, pevanje je simpatično ali na jedan naivan način, produkcija nije preterano skupa, ali kao celina ovo zvuči prijatno i nosi slušaoca lepom energijom. Meni dopadljivo:

https://nightchrome.bandcamp.com/album/immortal

Demon Goat iz Kolorada su u proteklih šest godina snimili svakako previše EP-jeva i albuma da bi to sve valjalo. No, kad slušate samo nešto od toga, nije neprijatno. Novi EP, Dyingmind ima dve dugačke pesme doom/ post metala, mučnog ali i setnog i ko voli baš hermetičnu ali ekspresivnu muziku, imaće čemu da se poraduje, a i plaća koliko želi:

https://demongoat.bandcamp.com/album/dyingmind

Finci Sumea imaju ime preblizu onoj učesnici onog rijaliti šoua da bi se čovek uz njih osećao prijatno, ali muzika na EP-ju Muinainen je odlična. Smešteni na sve češće istraživanu teritoriju između klasičnog, rifaškog stoner roka i eteričnijeg, atmosferičnijeg post-roka, Sumea donose četiri odlične, dinamične pesme pune gruva i finih, melodičnih tema. Pevanje na Finskom je perfektna trešnja na vrhu torte i ko voli da mu je heavy ali i ugodno melodično i emotivno, oduševiće se:

https://sumea.bandcamp.com/album/muinainen

Čikaški mine collapse su vrlo raznovrsni i zanimljivi na albumu Delusions koji je nominalno sludge metal ploča ali... postoji li progresivni sludge? Ovo je album koji se ne uklapa u kalupe i mada mine collapse na momente prilaze blizu granice svaštarenja, svakako je osvežavajuće čuti ih:

https://minecollapse.bandcamp.com/album/delusions

Radian je klasičniji sludge metal, ali album Discordian je vrlo solidna kolekcija pesama koje imaju i agresiju ali i atmosferu. Često se sludge metal svede samo na vrištanje i udaranje tupim predmetima pa je prijatno kako se ova ekipa iz Ohaja priseća da se veći efekat postiže slojevitošću i varijacijom dinamike. Vrlo karakterno, vrlo dobro:

https://radianakron.bandcamp.com/album/discordian

Lodestar iz Kanade voze doom metal koji je, tehnički, melodičniji pa i „komercijalniji“ od onog što ja volim, ali njihov drugi album, Event Horizon, je moćan bez pogovora. Snažni, spori ritmovi, težak zvuk, ubedljive gitare i izuzetno pevanje jedne Kate Glock u vrlo jakoj meri kompenzuju tu, jelte „komercijalnost“. Odličan album, kako za „prave“ doom metalce, tako i za one koji slušaju alternativni metal:

https://lodestar1.bandcamp.com/album/event-horizon

Za nešto mnogo prljavije, potopljeno u ponor fuzza i basa obratićete se na adresu pouzdanog sardinijskog izdavača Electric Valley records i tražiti da vam puste album Ampire dortmundskog BongBongBeerWizards. Uz takvo ime, jelte, znate unapred štra vas očekuje, ali ovaj izdavač ima reputaciju koju treba održati pa je i Ampire vroma ubedljiv album vrlo faziranog doom/ stoner zvuka, sa tri veoma dugačke pesme (prva traje preko 23 minuta) i hipnotičkim, psihodeličnim ambicijama. I veoma realizovanim ambicijama, takođe, gruv ovog benda jeste zavoldjiv i hipnotičan a mada se Nijemci ne bacaju predaleko u igranje sa psihodeličnim efektima tekstura njihovog zvuka je dovoljno zamamna ovako kako jeste i ovih pedesetak minuta nadrogiranog meditiranja prođe u velikom zadovoljstvu:

https://evrecords.bandcamp.com/album/bongbongbeerwizards-ampire

Naravno da sa imenom Parish britanski bend Parish na albumu Parish – svom prvencu – svira okultni doom metal. Ovo je fino odmeren retro materijal gde kad gitara svira solaže nema ritam gitare u pozadini i sve zvuči prirodno i prirodno dinamično. A i pesme su solidne sa klasičnim ’70s doom rifovima i temama. Deset komada i sasvim dovoljno lepote da se malo odmorite, obnovite i oraspoložite:

https://cryptofthewizard.bandcamp.com/album/parish-2

Sa sasvim druge strane spektra su Burnout iz Teksasa čiji je album, Another Wasted Day šoferski, sirov i jako energičan metal/ hard rok koji nije striktno ni „stoner“ ni „dezert“ rok iako sedi u istoj kafani i cima ista pića, Dakle, bluz osnova, metal razrada, pomalo motorhedovski, svakako razulareno i snažno. Odlično producirano, grub ali karakteran vokal, raznovrsne pesme – užitak za celu porodicu. I još plaćate samo koliko sami smislite:

https://burnoutsatx.bandcamp.com/album/another-wasted-day

Garlic je slatko ime za psihodelični bend a njihov (tj. njegov) album The Rasputin Follicles ima, složićemo se, još psihodeličniji naziv. Radi se o novom izdanju pouzdanih Forbidden Place Records i ploči koja psihodeliji dodaje i solidnu količinu eksperimentalnog duha pa je ovo devetnaest pesama zapravo zanimljivih drum’n’soundscape radova koji gitare imaju samo u podsvesti a muziku čine tribalni ritmovi, elektronski vetrići, semplovi, distorzije. Nije metal, nije power electronics, nije dub, ali je pomalo od svega toga i King Garlic koji je ovo sve napravio kao da se kreće na istim psihogeografskim širinama kao i Beastial Piglord o kome često pričamo. Kao stari ljubitelj apstraktne muzike koja i dalje ne zaboravlja na isceliteljski kvalitet ritma i ponavljanja, moram da kažem da je ovaj album jebeno odličan pa poslušajte:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/garlic-the-rasputin-follicles

Ako vam je sve ovo o čemu pišem malo prejako i samo želite da čujete staromodan, klasični hard rok, onda su Black Stone Cherry iz Kentakija najbolja ponuda. Njihov živi album, Live From The Royal Albert Hall​.​.​. Y'All ima čak devetnaest pesama klasičnog southern rock/ hard rock zvuka koji, sem vrlo moderne, nedinamične produkcije (ali ajde, živi je snimak, ljudi smo), potpuno upada u format bilo čega iz osamdesetih što vam može pasti na pamet. Mislim, odlično je, BAŠ odlično:

https://blackstonecherry.bandcamp.com/album/live-from-the-royal-albert-hall-yall

Njujoški Mirror Queen navode da su inspirisani bendovima poput Deep Purple, Hawkwind, Blue Oyster Cult i STANITE, JEBOTE, MOJ PENIS IMA GRANICE DO KOJIH MOŽE DA SE UKRUTI! Mislim, ko ne voli odmereni, blago intelektualizovani i artizovani psihodelični hard rok što se nudi na albumu Inviolate? Only fucking assholes, that’s who! Mirror Queen su staromodni na vrlo moderan, nestaromodan način i njihova hard rok psihodelija je, pa, zavodljiva. Posebno uz mekan, dinamičan zvuk i vrlo umiljate dualne gitarske harmonije koje malo podsećaju i na Wishbone Ash!!!! ARGH, OPET EREKCIJA! Elem, ovo je vrlo prijatna ploča i za staro i za mlado sa vrlo lepo napisanim pesmama i svirkom koja je ORGANSKA i ugodnog gruva. Trenutno ne postoji na Bandcampu ali može da se kupi vinil ili CD:

https://youtu.be/tyCJY3bn50M 

Šveđani 10,000 Years tresu bez stajanja na svom trećem albumu, III. Ovo je stonerski, energični, gruverski metal sa praistorijskim temama i jebačkim rifovima. Muzički, iako sa solidnom bluz osnovom ovo zaista ide malo dalje u metal nadgradnju od prosečnog stoner rok benda i to meni veoma prija jer 10,000 Years imaju ukusa za teme i melodije ali i znaju da aranžiraju pesme da nikad ne ostanemo bez sadržaja za đusku. Odlična ploča:

https://10000years.bandcamp.com/album/iii

Portugalci Process of Guilt su već iskusan bend sa prvim albumom koji je izašao još 2006. godine i dvadesetak godina svirke iza sebe. Novi album, njihov peti, Slaves Beneath the Sun, nudi vrlo izgrađen post metal/ doom zvuk, sa sporom, emotivnom svirkom, disonancama ali i proživljenim emocijama i ako volite taj emo-doom koji će vas počastiti vrlo teškim, brikvolovanim zvukom i sa puno krešenda u pesmama koje idu, ne staju i samo mrve, pa... volećete:

https://processofguilt.bandcamp.com/album/slaves-beneath-the-sun

Iiii, idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore, powerviolence, death metal itd. Paxtilence su mladi nemački thrash metal bend koji sa debi-albumom Wildfire dokazuje da ima vrlo široku viziju ovog žanra. Naravno, sve se zasniva na kvalitetnom rifu, energičnoj svirci brzog tempa, generalno žestini, ali u okviru klasične forme Paxtilence baš pokazuju dobru maštovitost i jednu prirodu koja voli da se igra. Ako kažem da me sve malo podseća na Acid Reign, to je pohvala visokog kalibra. Odlično produciran i odsviran album pritom, jake preporuke:

https://paxtilence.bandcamp.com/album/wildfire

I Heavyskies iz Kalifornije sviraju načelno thrash ali sa malo melodičnijeg i heavy metalu bliskog zanošenja. EP Die for the Cause prema tome, zvuči dosta old school, kao da je pravljen 1983. samo sa produkcijom koja ima moderne kvalitete i ovo je lepa kombinacija. Volim taj prelazak iz heavy metala u speed i thrash i volim kako bend zvuči sigurno i energično a opet, jelte, ranjivo. Fino je:

https://heavyskies.bandcamp.com/album/die-for-the-cause

Poljaci Damage Case su svoj album nazvali Heavy Metal Sacrifice a prva pesma se zove Priest On Electric Chair. Dakle, od starta se ide među oči sa sve satanističkim ali i muzičarskim imaginarijumom na omotu. Neće vas iznenaditi da je muzika rokerski, satanistički speed metal, mada može da malo iznenadi koliklo ovo izdanje ima solidnu, čvrstu produkciju i zvuk masivniji nego što moderne (blackened) speed kolege vole. Nisu sve pesme baš onoliko napaljujuće koliko koncept obećava ali ovo je svakako prijatno izdanje:

https://damagecase1.bandcamp.com/album/heavy-metal-sacrifice

Dobro, ne volim baš nešto metalcore, ali ovo što rade Hrvati Survived by Nothing na albumu (?) koji ima samo šest pesama, Permanent Wounds, mi je dosta dobro. Ovde ima puno klasičnog metalkoraškog srednjetempaškog nabadanja i polugangsterskih momenata ali bend ume da zavrne i u smeru thrasha, ima dobar zvuk, ne SASVIM oslobođen dinamike, ima puno slatke disonance, i pesme su kratke, ekonomične i ne smaraju. Minialbum plaćate koliko sami poželite, pa navalite:

https://survivedbynothing.bandcamp.com/album/permanent-wounds

Volite li klasičan metalizirani moshcore po ugledu na, recimo, Madball, Pro Pain ili Agnostic Front? Masačusetski Hard Target nastupaju u ovoj tradiciji i mada ovo nije muzika koju bih ja sad nešto mnogo slušao, album Double Impact je svakako kvalitetna kolekcija koljačkih komada. Dobra, teška produkcija, gangsterski (ali ne PRETERANO) gangsterski senzibilitet, dobri, metalizirani rifovi, plesni gruv, sve što treba je tu, pa ako volite, a vi navalite:

https://hardtargethxc.bandcamp.com/album/double-impact

I Extinguish iz Kalifornije sviraju, uslovno rečeno, istu muziku ali njihov EP Seed of Evil je metaliziraniji, mračniji, niže naštimovan i HEAVYji. Tri pesme na njemu su zaista moćne, agresivne a opet formalno disciplinovane i meni se ovo, uz izuzetno dobru produkciju,  veoma dopalo:

https://extinguish.bandcamp.com/album/seed-of-evil

Bostonski Risk su manje moshcore ali i njihov album, Monologue of Misery nudi metalizirani, prilično brutalni hardcore. Ovo su kratke, čvrste pesme sa jakim rifovima, puno energije, vokalom koji KIDA i ambicijom da i metal i pank publiku dovedu do usijanja i bace u krvave šutke. Bend ima karakter, snagu i zanat, meni ovo veoma prija:

https://riskboston.bandcamp.com/album/monologue-of-misery

Lifed iz Severne Karoline mešaju powerviolence i beatdown haredcore što je... zanimljiva kombinacija. EP Inside Man ima samo pet kratkih pesama (od kojih je jedna interludij), ali je prigodno sirov, energičan i nekako baš duševan. Poslušajte:

https://lifednchc.bandcamp.com/album/inside-man

OK, ako hoćete da čujete nešto BESNO do besvesti, Dilate iz Kalifornije je „violent trans hardcore punk“ i ovo je, zaista, siloviti hardcore thrash sa prostim rifovima, razbijačkim ritmom i ženom koja KIDA kako peva o rodnoj disforiji, identitetu i svim mogućim razgnevljujućim i depresivnim temama. Sjajno je:

https://dilate408.bandcamp.com/album/dilate

Meksički Morbid Riot snimaju novi album ali pre toga, EP Last Bullet treba da bude poslednji trzaj njihovog „starog“ zvuka. I, mislim, pošteno. Ovo je lo-fi thrash sa nažalost skroz nedinamičnim zvukom (posebno u domenu bubnjeva) a što meni kvari ugođaj inače šarmantnih pesama koje su sirove i drage. Poslušajte:

https://youtu.be/ksgiYjbkNhM

Gotenburški Zatyr sviraju vrlo lepo formatiran old school metal na svom prvom albumu, Where Light Would Not Dare. Ovo je u suptini blackened speed, ali Zatyr se lako otržu klišeima ovakvog zvuka i sviraju muziku koja je u dobroj meri propisan heavy metal sa sirovijom ali i himničnom osnovom, pa na to te blackened speed nadgradnje legnu vrlo lepo. Sirov zvuk ali dinamičan mastering, osam odličnih (i podužih) pesama, ovaj album je ogledni primer kako se radi retro-metal sa dostojanstvom i razumevanjem:

https://zatyr.bandcamp.com/album/where-light-would-not-dare

Moshcore koji sviraju Broken Mouth iz Kalifornije je BRUTALAN. Ovo je muzika napeta do pucanja, sa agresivnim srednjetempaškim gruvom, pevačem koji URLA kao lud, niskm štimom, naprženim a opet jeftinim, sirovim zvukom. Šest pesama na EP-ju Towers treba izdržati ali ovo je zaista dobro, sa moćnim metal rifovima i mrvećim gruvom:

https://brokenmouth.bandcamp.com/album/towers-ep

Belorusi Guiltch pak cepaju baš onako old school thrashcore kakv ja volim. EP  Дом там, где ты счастлив ima pet i po pesama old school čukanja koje ima i više slojeva i dimenzija, dakle nije svedeno na d-beat i diščardžovski rif, mada, da, sadrži i njih. Dobra produkcija, sjajna svirka i sjajne pesme. Ne propuštati:

https://guiltch.bandcamp.com/album/--2

I još oldschool thrashcore/ crossover zvuka za sve nas što smo odrastali kroz osamdesete. Supernatural Deathray su iz Njujorka a njihov prvi EP, nazvan, nemaštovito, Supernatural Deathray EP 1 ima šest ekonomičnih, efektnih pesama dobrog tempa, jakih, jednostavnih rifova na tačno idealnom mestu između panka i metala, ubedljivo pevanje i dobru produkciju. Ako ste voleli NYHC zvuk iz osamdesetih, pre vremena kada je ovaj termin postao sinonim za tough guy moshcore, dakle, ako ste voleli Crumbsuckers, Cro-Mags i rani MOD, Supernatural Deathray su bend IZRAZITO za vas:

https://supernaturaldeathray.bandcamp.com/album/supernatural-deathray-ep-1

Slični su i Španci Kräneo čiji vas EP Un Día de Furia sa dve pesme lepo provoza pankerskim, himničnim krajolikom, sve u brzom tempu thrasha. Užitak i za telo i za duh sa svim tim prangijaškim rifovima i OOOOUUUUOOO refrenima a izdanje plaćate koliko sami želite:

https://kraneo.bandcamp.com/album/kr-neo-un-d-a-de-furia

Japanski さばへなす  nude klasičan lo-fi grindcore kao nešto što je snimljeno 1992. godine pa čekalo do sada da bude objavljeno. EP abhorrence ima četiri kratke, prljave i ubedljive pesme poštenog krljanja i izraženog karaktera bez obzira na svoje mesto u klasičnom kanonu. Lepo je:

https://sabaenass.bandcamp.com/album/abhorrence-2

Već sam pisao o jednočlanom grindcore projektu Wretched Human Mirror ranije ove godine a Marceline Perdue je snimila i prvi album, Nervous Regression Quell i, pa, ovo je totalno KIDANJE. Nema na ovom albumu, na prvi pogled mnogo suptilnosti, zvuk je napucan do bola i sve živo klipuje a pesme udaraju među oči i ne puštaju. Ovde ima vrlo malo gruva i mošinga, sve je uglavnom svirano samo u dve brzine, brzoj i najbržoj ali Perdueova BOGAMI ume da operiše u tom ambijentu ekstremne agresije i njene pesme su ugodno raznovrsne pa na momente i emotivno produbljene i podsećaju me na razne radove Jona Changa. Odlično je, to hoću da kažem:

https://wretchedhumanmirror.bandcamp.com/album/nervous-regression-quell

Ako možete da podnesete nepodnošljivo masterovan zvuk na albumu Force Fed Granite, onda je grindcore što ga pravi jednočlani Purist/Realist iz britanskog Macclesfielda – za vas. Mislim, ovo je odličan grindcore stare škole ali visokog zanatskog kvaliteta, sa vrlo kratkim pesmama i korektnim korišenjem svih klasičnih tehnika za maksimum eksplozivnosti pa zaista samo taj zvuk stoji kao prepreka našoj ljubavi. Koristiti sempl bubnja koji zvoni kao jebeno crkveno zvino a onda to komprimovati na ono što mojim ušima zvuči kao DR3 u najboljem slučaju, bi trebalo da je na neki način kažnjivo.  Šta ja znam, dve nedelje u zatvoru ili bičevanje genitalija ili tako nešto... Ali odlične pesme i plaćate koliko hoćete:

https://puristrealist.bandcamp.com/album/force-fed-granite

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1066 on: 25-06-2022, 11:49:32 »
Za publiku koja voli nešto „umetničkiji“ grindcore, tu su Knoll iz Tenesija. Album Metempiric je fenomenalna kolekcija mučnih, disonantnih a jako zaraznih pesama grindcorea koji se nastavlja na svetlu tradiciju bendova poput Gridlink i Discordance Axis samo sa sopstvenim idejama u domenu progresivnih gitarskih trikova i bizarnog, pretećeg aranžiranja pesama. Mrveći zvuk, kompozicije od po dva minuta, brzina, žestina ali ne monotona tupa agresija, korišćenje TRUBE na idealan način, Knoll nude apsolutni argument za to kako se od traume pravi transcendentno umetničko delo.

https://knollgrind.bandcamp.com/album/metempiric

Ljudi, kakav pokolj na albumu Heaven Is Here sastava Candy koji ovim izdanjem debituje za Relapse Records! Stavio sam ovo u grindcore sekciju jer ima blastbitove i urlanje, ali Candy su zapravo bliži sludge metal verziji ekstremne agresije. No, mislim, kad želite da budete smrvljeni u prah zvučnim nasiljem, verovatno ne razmišljate baš do u detalje o žanrovskim elementima, pa Candy ima da vam se najebu keve za sve pare. Ovo je ploča sastavljena, deluje kad je slušate, od samih krešenda mada je istina da ljudi znaju da variraju dinamiku i nameste vas za sledeći udarac. Ali sve je pritom puno sumanutih novih ideja i generalno ambicije da sa svakim sledećom pesmom dobijete JOŠ VIŠE pesničenja u facu. Fenomenalno:

https://candygonnadie.bandcamp.com/album/heaven-is-here

Nuktria iz Nju Orleansa na istoimenom EP-ju daju pet pesama nekomplikovanog, trešerskog zvuka. Ovo je deaththrash ali prevashodno zbog dubokog, grlenog vokala, a sama muzika je jednostavan, zapaljiv thrash sa dovoljno pankerskog u sebi da pozove na neobaveznu šutku, a opet disciplinovan u meri da zadovolji moje ipak postojeće prohteve u domenu zanatskog nivoa. Pet pesama, puno provoda:

https://nuktria.bandcamp.com/album/nuktria

Ako iko može da mi proda melodični, simfonijski deathcore onda su to Galundo Tenvulance. Koji su, nimalo slučajno, iz Japana. Njihov novi EP, The Disruptor Descends je naprosto urnebesno zabavna ploča preteranosti u svakom smislu i mada ne mogu da kažem da bih ovo slušao i za doručak i za ručak i za večeru, svakako sam u njoj uživao bez rezervi:

https://galundotenvulance.bandcamp.com/album/the-disruptor-descends

Serpent Spawn su novi nemački trio veterana iz bendova Blood i Malaphar. EP Crypt of Torment izlazi za Iron Bohenad i muzika na njemu je baš onako primtivni (ali dobro primitivni) death metal bez filozofija i komplikacija kakav očekujete od ove ekipe i koji često zna da lepo legne. Četiri pesme brutalnog old school lomatanja, baš ono što bi nam doktor prepisao da zna u kakvom smo kurcu. Uživajte:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/serpent-spawn-crypt-of-torment

Nije rđav novi, drugi album sastava Guillotine A.D. iz Atlante, nazvan Born to Fall. Ovo je baš onako, lep i odmeren death metal koji se ne loži ni da je najbrži ni najekstremniji ni najtvrđi i ta sloboda od ekstrema mu daje priliku da piše zaista interesantne, osobene pesme. Dakle, ima ovde puno dobre atmosfere, lepih rifova, aranžmana koji deluju spontano i neisforsirano... A zvuk je dobar i prilično dinamičan. Lepo je čuti da ima death metal bendova koji sviraju izvan postojećih kalupa i žanrovskih pravila:

https://guillotinead.bandcamp.com/album/born-to-fall 

Bruklinski Gravesick na istoimenom prvom albumu cepaju vrlo sladak, jednostavni black-death metal po receptima starih majstora. Iako je ovo prilično retro, nije i skroz lo-fi i produkcijski zvuči zdravo mada je jasno da je snimano za malo jači džeparac, ali apsolutno radi posao i, kako rekoh, zvuči zdravo. Bend piše lepe, zle rifove i svira ih sa puno ubeđenja, a vokali, rađeni u srednjem, zagrobnom registru, su jako prijatni. Sve u svemu, nezaobilazna, neobavezna  black-death zabava za poznavaoce:

https://gravesick.bandcamp.com/album/gravesick

Demonic Forces su takođe iz Njujorka, ili bar sa Long Ajlenda. Tvrde da su osnovani 1666. godine što ih verovatno kvalifikuje za Ginisovu knjigu rekorda u kategoriji dugovečnosti, ali imaju samo četiri EP-ja napravljena u poslednje četiri godine što ih verovatno kvalifikuje za Ginisovu knjigu rekorda u kategoriji lenjosti. Najnoviji, Garden of Lost Souls nudi simpatičan, jednostavan, gruverski black death metal, sa sve jednom obradom Bathoryja. Ima tu krljanja, ima svačega sem dobre produkcije, ali meni je ovo neizmerno simpatično:

https://demonicforces.bandcamp.com/album/garden-of-lost-souls-2022-ep

Tokijski Anatomical Amusements se VEOMA oslanjaju na klasični zvuk Carcass, pa ako ste voleli goregrind sa daškom melodičnog death metala koji su britanski veterani provlačili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, svakako treba da poslušate miniLP Corporal Kaleidoscope. Ovo je kvalitetno i tehnički vrlo impresivno, a tipični karkasovski rifovi i pevanje svakako imaju svoje mesto i u današnjem svetu. Poslušajte:

https://anatomicalamusements.bandcamp.com/album/corporal-kaleidoscope

Whoa, Cadaver Carnivore je izbacio novi EP posle samo nekoliko dana. Ovaj ruski jednočlani projekat definitivno ide na pravu stranu pa su i nove dve pesme na EP-ju Dark God ugodno gruverske i tvrde, u modernom ali kvalitetnom death metal maniru sa vrlo solidnom produkcijom i kvalitetnim aranžmanima. Nadam se da Дмитрий Краснопеев sprema album jer je njegova muzika sasvim zrela za ulazak u frku. Poslušajte, odlično je:

https://cadavercarnivore.bandcamp.com/album/dark-god

Perdition Temple su iz Tampe i ako pomislite da u njihovoj muzici čujete malo i standardnog death metala sa Floride a la Morbid Angel ili Monstrosity, pa, da, čujete, ne varate se. Album Merciless Upheaval je četvrti sa ovu postavu u kojoj sviraju i neki bivši članovi Angelcorpse kao i sadašnji članovi Brutality, Malevolent Creation ili Ares Kingdom. Dakle, pričamo o istinskoj poslastici za ljubitelje klasičnog Tampa-death zvuka i Merciless Upheaval je kolekcija jebanja keve ali i ostale rodbine, bez predrasuda, žestoka, tehnički impresivna ali uvek i svugde posvećena prebijanju. Prvu polovinu albuma čine originalne pesme, drugu obrade (Morbid Angel, Pestilence, Shub Niggurath, Infernäl Mäjesty) i, mislim, ako imate imalo inklinacija ka death metalu a posebno od ove sorte, ovo se ne propušta:

https://perditiontemple.bandcamp.com/album/merciless-upheaval 

Bashed In iz Oklahome se sa EP-jem Punishment nalaze negde između slamming death metala i beatdown hardcorea i, mislim, za moje potrebe su na tačno idealnom mestu, što se kaže, u slatkoj tački tj. zlatnoj sredini. Dobijamo, dakle, puno mošerskih, jebačkih rifova i ritmova a pesme su kratke, efikasne i ne smaraju. Sve sa vrlo heavy zvukom i brutalnim vokalom. Jebem mu mater, nekad je toliko malo potrebno da čovek bude srećan. A i tu sreću plaćate koliko hoćete:

https://bashedtfin.bandcamp.com/album/punishment-ep

Ljubitelji seksi a brutalnog death metala mogu da se poraduju novom albumu australijskih Werewolves. Ova ekipa već izvestan broj godina svira brutal death muziku koja nekako nema veo hermetičnosti što ga kolege po prirodi stvari nose pa je i  From the Cave to the Grave nekako prijemčiva i zarazna ploča i za ne-brtual death publiku a da nema niakkvog vidnog popuštanja u volumenu ili tempu zvuka. Naprotiv, ovo je ekstremno brikvolovana ploča, odsvirana u visokom tempu, ali rifovi su keči, pesme su pevljive i šutljive (u smislu, pogodne za šutke) i prosto je svaka cigla na svom mestu. Werewolves ne inoviraju ali su toliko dobri u onome što rade da to i ne smeta naročito. Odlični su:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/from-the-cave-to-the-grave

Iako švedski Entrails postoje od 1990. godine, dakle klasići su sa svim najvažnijim SweDeath bendovima, prvi album su snimili tek 2010. godine. No, prošla decenija je bila plodna za ovaj sastav i novi album, An Eternal Time of Decay im je već sedmi. Ne da ćete ovde čuti nešto posebno neočekivano, Entrails sviraju VRLO švedski death metal, niskog štima, prepoznatljvog gruva, teškog zvuka i pesama koje mešaju mračne, preteće rifove i slatke, zavodljive melodije. Album je na neki način i prosviravanje svih najboljih ideja u švedskom death metalu i mada, jasno, to može da bude i malo problem, ako zaključite da ovde nema ničeg originalnog i novog, bend ne samo da uvek drži visok i veoma zadovoljavajući zanatski nivo nego i neke od pesama, naročito nakon prve četiri uspevaju da zazvuče sveže i inspirisano. Svakako solidna ako već ne revolucionarna ploča:

https://hammerheart.bandcamp.com/album/an-eternal-time-of-decay

Još švedskog death metala? Sure thing, drugari, evo ga novi Paganizer. Rogga Johansson i ekipa snimili su dvanaesti album, Beyond the Macabre i ovo ne mrda nikud iz već vrlo precizno omeđenog kruga u kome se ovaj projekat kreće preko dve decenije ali je naprosto dobro. Sve što želite od Paganizera, ovde ćete dobiti: epske teme, težak, prijatan zvuk, D-beat udaranje, moćan vokal, jesam li pomenuo epske teme? Klasika ostaje klasika i sa Paganizerom uvek znate šta dobijate a ta familijarnost prija kad je bend ovako kvalitetan:

https://paganizer.bandcamp.com/album/beyond-the-macabre-death-metal

Dvota je dvojac iz Bratislave sa vrlo modernim, vrlo upeglanim death metal zvukom. No, izdvaja ih jedna blaga arti nota, koja muziku pomera u smeru progresive ali bez uobičajenih stereotipa koje vezujemo za progresivni metal u godini 2022. našeg gospoda i spasitelja Isusa Hrista. Šalim se ovo za Hrista ali se ne šalim za Dvotu, ovo su izuzetno zanimljive pesme koje se mpresivno šetaju od klasične death tvrdoće i agresije to melodičnih, pa i himničnih pasaža a da je kontrast inspirativan a estetika neprekinuto konzistentna. Album Antichiromantia je sigurno i zrelo napisan i izveden i ako baš moram da kritikujem nešto neka to bude naprženi, nedinamični mastering, ali... uz ovakvu muziku on ide skoro po definiciji. Vrlo dobar album:

https://dvota.bandcamp.com/album/antichiromantia

Instigate su novi italijanski (ali ne samo italijanski) sastav, sklopljen od iskusnih muzičara (članova Vomit the Soul, Hellraiser, Demiurgon, Bloodtruth i još mase bendova) a u nekom momentu im je bubnjeve svirao (ili ih sada svira) i možda najzaposleniji čovek u Death Metalu – Kevin Talley. I jednostavno je, kuda ide Kevin, za njim idem i ja, ali na prvom albumu, Unheeded Warnings of Decay bubnjeve svira sešn-bubnjar, Francesco Paoli iz Fleshgod Apocalypse, dakle, znate da vas čeka premijum užitak. Posebno ako volite ugodan, klasičan brutal death metal. Bend kaže da je ovo za ljubitelje Suffocation i Misery Index i mada je album svakako bliži Misery Index nego Suffocation, ima solidnu količinu Dying Fetusa u sebi a podseća me prilično i na Vader (Vader je, naravno, jedini od nabrojanih bendova u kome Talley (još) nije svirao). Hoću da kažem, kako brutalni death metal ume da bude hermetičan i težak za praćenje, Instigate vrlo programski idu na jednostavnije, prirodnije aranžamne i mnogo kul rifova, energičnih moš-deonica i herojske atmosfere. Dakle, ovo je manje „umetnost“ a više „zabava“? Pa, da ako ste baš tako mrgodno nastrojeni. Ali svakako je zabavno, odlično odsvirano i baš ume da ulepša čoveku vikend.

https://instigateofficial.bandcamp.com/album/unheeded-warnings-of-decay-2

Poljaci Formis na svom četvrtom albumu, Pogromca fino mešaju deaththrash, brutalniji death metal i nešto melodičniji, metalcoreu bliskiji zvuk. Ne nužno kombinacija koju bih tražio aktivno, ali Formis dobro pišu svoje pesme i ovo su efektni prelazi između senzibiliteta, harmonija i tehnika. Pevanje na Poljskom je, naravno, slatko a bend ima četvrtastu, napucanu produkciju, koja zvuči profi i ubedljivo. Vrlo dobro:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/formis-pogromca

Chaotian su snimili i prvi album za Dark Descent records koji su im pre par godina izdali kompilaciju demo snimaka a kojom je bend privukao dosta pažnje na sebe. I, Effigies of Obsolescence je vrlo logično,  očekivano naredno poglavlje priče o ovom danskom bendu, sa mračnom, hermetičnom death metal svirkom koju ne zanimaju ikakve mejnstrim forme, već samo crnilo, podsvest, mučnina. Ali uz dobro napisane pesme i ugodno topao zvuk gde gitara ima teksturu i dubinu i nije samo iskomprimovan udarac u glavu. Mrtvački gruv i iznurujuće zakucavanje koje Chaotian majstorski provlače biće prijemčivi svakom ljubitelju starijih Incantation ili Immolation. Navalite:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/effigies-of-obsolescence

Ozaru sa Floride su na istoimenom EP-ju vrlo efikasni. Ni jedna od pet pesama ne prebacuje dva minuta i mada ta ekonomična trajanja sugerišu grindcore, istina je da je ovo vrlo mračni, hermetični death metal koji samo sve što ima da kaže kaže brzo. Pesme imaju i gruv i disonantne rifove i rešetajuće blastbitove i neljudski vokal, dakle SVE što treba osim nepotrebnog sala (koje je, kako i rekosmo, nepotrebno) a i miks je simpatično slojevit ako već ne skup. Meni je ovo odlično. Bestijalno a elegantno, da ne pominjem gospodski jer se plaća koliko hoćete:

https://ozarudm.bandcamp.com/album/ozaru

Francuski Misgivings već imenom (a koje je isto kao i ime prvog albuma) sugerišu da je ovo intelektualniji, možda osećajniji death metal od proseka koji vlada u žanru, ali muzika je agresivni, energični pa i brutalni death metal koji voli da zakucava i nije puka old school  renesansa mada je decidno naklonjeniji old school zvuku nego tim nekim novotarijama koje se često izgube u produkcijskim peglanjima. Misgivings postoje preko trideset godina i mada im ovo jeste album prvenac, čuju se ovde kilometraža i jako dobra usviranost, a pesme su izuzetno zabavne i predstavljaju smislenu nadgradnju onoga što su pre tri decenije uspostavljali Morbid Angel. Dakle, ko je satanista i satanskog roda, voli brzu svirku i maštovite aranžmane a oduševi se kad bend baš pažljivo radi na rifovima, ovde ima da bude u raju, to jest, jelte, paklu. Izvanredan album:

https://doloremrecords.bandcamp.com/album/misgivings-album

Finalna sekcija. Heavy metal, power metal, sve i svašta! Tailgunner su Britanci a tako im i zvuči prvi EP, Crashdive. U pozitivnom smislu! Dakle ovo je NWOBHM senzibilitetom obojeni hevi metal, melodičan a žestok, epski a cheesy, glamurozan i uličarski. Bend zvuči vrlo formirano i zrelo uprkos relativno kratkom stažu a produkcija, mada bih mogao da joj nađem zamerke (najpre na ime dinamike), radi posao vrlo dobro. Odličan prvi EP za bend koji bi mogao da postane vrlo bitan za ljubitelje klasike:

https://youtu.be/1zLMCVlOv8Y

Za Altared States niste nikad čuli i upravo se pitate da li sam pogrešio u kucanju njihovog imena. Nisam pogrešio, bend se zaista tako zove a niste čuli za njih, uprkos tome što tehnički postoje više od  tri decenije, još od 1989. godine, jer je bend prestao da radi još 1990. pa se reaktivirao 2019. baš na vreme da ih sjebe globalna pandemija. Enivej, Altared States vredno rade poslednje tri godine i Beginning of the End im je treće izdanje u ovom periodu, simpatičan EP sa čak šest poštenih pesama (dakle, miniLP!!!!!!) zvuka koji thrash metal osnovu koristi za dosta i klasičnog metal zvuka. Ovo svakako ima finu mošersku dimenziju i mada produkcijski, pa i idejno može da zazvuči malo retro, meni je to jako simpatično:

https://altaredstates.bandcamp.com/album/beginning-of-the-end-4

Kragujevački Oathbringer na svom prvencu, Tales of Glory,  zvuče vrlo sigurno. Ovo je tradiconalni heavy metal očišćen od balkanskih nezrelosti, sa modernim pristupom svirci i produkciji a opet sa finom patinom old school zvuka koji priziva u sećanje i neke od domaćih bendova iz osamdesetih. Dobra je to kombinacija ako volite snažne rifove, energičan, „rokerski“ ali nedvojbeno metal vokal, snažan ritam, te pesme o Odinu, ratnicima, kraljevima itd. Iako Oathbringer nemaju neki partikularno „domaći“ šmek i njihova je muzika na prvi pogled sklopljena algoritamski, od proverenih tema i pristupa, moram da kažem da bend svejedno ima jak karakter i da je album, ovako odlično produciran i usviran, vrlo ubedljiv i nadam se da će  i svet ovo prepoznati.

https://oathbringer.bandcamp.com/album/tales-of-glory

Mechanic Tyrants cepaju old school heavy metal koji se dobro oseća u speed metal tempu ali nije nikada zasita napustio glamur klasičnog heavy i street metal zvuka. Radi se o mladom sastavu iz Nemačke čiji prvi EP, Meanhattan nudi taj simpatično nostalgični zvuk i mada mogu štošta da zamerim, od produkcije koja je možda i suviše verna retro predlošcima, pa do povremeno preafektiranog pevanja, nisu to stvarno ozbiljne zamerke. Kad je metal ovako iskren i autentičan, srce kuca brže i toplije:

https://mechanictyrants.bandcamp.com/album/meanhattan
https://youtu.be/pMwfa6TME3U

Evo nam i naših piratskih junaka Alestorm sa novim studijskim albumom. Seventh Rum Of A Seventh Rum. Borba za prvenstvo na tabeli između njih i Blazon Stone se nastavlja a očigledno su i prljave fore dozvoljene pa eto tog naslova albuma a eto i bezobrazno zarazne prve pesme koja koristi sve legalne i ilegalne tehnike da se dopadne i power metal i black metal i heavy metal i svakojakoj publici. I, mislim, album se svakako drži istog senzibiliteta tokom jedanaest pesama sa gomilom zaraznih popevki koje dobijaju praktično humoristički tretman i kičaste ali šarmantne klavijature. Alestorm u nekom momentu skoro da zvuče kao neki anarhopank bend iz drugog talasa (npr. Conflict) samo u suludo komercijalizovanoj verziji, što... ima šarma. Harmonika ovde svira iz sve snage i ko voli ovakvu muziku, uživaće a i nama ostalima neće škoditi da čujemo nekoliko pesama:

https://alestorm.bandcamp.com/album/seventh-rum-of-a-seventh-rum
https://youtu.be/ZI_VOyv5Meg

Fallen Sanctuary su Austrijanci i njihov power metal je svakako preslađen i premelodičan za mene, ali opet, ja volim naglašen cheese kada se svira dovoljno brzo pa me njihov debi album Terranova svakako nije odbio prvom i naslovnom pesmom. E,sad, album ima preko sat vremena i samo još neke pesme su jednako brze i u njima mogu da se pretvaram da slušam speed metal verziju Abbe. Ostalo je za moj ukus previše melodično i popi ali vi svakako procenite sami:

https://youtu.be/lXoxuXDyFgw

The Hellacopters imaju EP sa obradama, Through the Eyes of... i kako on počinje sa Bitlsima, provoza se i kroz GBH a završava se sa The Brogues, nemam mnogo opcija nego da ga preporučim iz sve snage. The Hellacopters su bend koji ne bez razloga svi, i pankeri i metalci i rokeri vole već decenijama i ovo je ugodno podsećanje na njihov kvalitet:

https://thehellacopters.bandcamp.com/album/through-the-eyes-of

OPET Freddy Krumins, kažete vi. Pa, opet, jebem mu mater. Čovek je snimio MNOGO muzike u životu i sve što sam čuo je uglavnom u rasponu od dobrog do odličnog. MetalMania Vol. 1 je kompilacija njegovih kolaboracija sa raznim bendovima i umetnicima – Clawhammer, Gore Planet, Ernie Petrangelo itd. itd. itd. – i zabavno je čuti Fredija u različitim kontekstima. Nisu ovo neke brutalne produkcije ali Fredijev vokal je uvek zadovoljstvo čuti a i metal je u svakoj pesmi pošteno iskovan i reprezentovan. Valjano:

https://freddykrumins.bandcamp.com/album/metalmania-vol-1

Classless Act iz Los Anđelesa vrlo dobro znaju šta hoće pa im na prvoj pesmi nonšalanto gostuje sam Vince Neil. Debi album benda osnovanog pre četiri godine, Welcome To The Show je baš onakav sunset-strip-metal paket kakav povremeno poželite da čujete a da ne morate da tražite svoje stare LA Guns, Guns n’ Roses, Skid Row i Motley Crue albume. Sve je ovde izvrsno, od pesama, preko kvaliteta izvedbe, pevanja i produkcije do onog za imitiranje teškog mangupskog šmeka koji vezujemo za holivudsku glam metal scenu. Classless Act su jako dobro zaokruženi u estetskom smislu i ovaj album je praznik za svakog propisnog sweet metalca koji naprosto voli da se za vikend jebeno lepo našminka, namesti mini val i upusti se u avanturu:

https://classlessact.bandcamp.com/album/welcome-to-the-show

Rebel Priest iz Vankuvera gađaju otprilike istu epohu ali njihova muzika je prljavija kombinacija sleaze metal hukova i uličnijeg, žešćeg, manje našminkanog metala. EP Lessons in Love, dakle, emanira old school sleaze vajb ali, bogami, i krlja i poziva slušaoca na nestašne, neodgovorne noćne eskapade u kojima će pokupiti neku veneričnu bolest ali i izbečiti se najstrašnije od kokaina presečenog ko zna čime. No, kad su pesme OVAKO dobre, to su male žrtve. Mislim, slušajte Coat Check Girl, pa to je čisto pank ez fak jebanje:

https://rebelpriest.bandcamp.com/album/lesson-in-love

Uvek je lepo videti bend osnovan 1980. godine kako izbacuje novi album kao da to nije big dil. Black Rose iz Severnog Jorkšira su svoj četvrti album nazvali WTF što deluje kao malo „tryhard“ način da se povežu sa klincima današnjice, ali muzika je odbra. Ovo je, naravno, kolekcija pesama u NWOBHM stilu sa kvalitetnim rifovima, dobrim tempom, upečatljivim pevanjem. Aranžmani su moderniji i prepoznaju postojanje svih tih kasnijih žanrova, thrasha, metalcorea itd. tako da ovo nikako nije album namenjen samo nama matorcima, naprotiv. Black Rose su ubedljivi i ovo je vrlo pristojan spoj old school senzibiliteta i moderne izvođačke i produkcijske filozofije. Produkciju najviše mogu i da zamerim jer je mestimično prepumpana i nedinamična ali ajde, ja sam nastran. Pure Steel Records ovde imaju još jedan siguran hit, kako i valja da bude:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/wtf

Witchslayer iz Čikaga pomalo i neskromno za sebe kažu da postavu čine četiri najbolja metal muzičara iz vetrovitog grada, no, hajde, i ovaj bend je osnovan još 1980. godine, snimio jedan demo tri godine kasnije i onda tek sada snimio debi album, isto nazvan Witchslayer. Makar može da se priča o ozbljnom akumuliranom iskustvu. Neiznenađujuće, muzika je prijatni „retro“ metal ali od one više andergraund sorte. Witchslayer nisu hair metal bend niti tek ritam i bluz bend sa glasnijim pojačalima, u njihovoj muzici ima fine okultne komponente i jedanaest pesama na ovom albumu se odlično voze u bržoj traci, sa uglavnom poletnim tempom (i strateškim usporavanjima), lepom, dinamičnom produkcijom i gomilom zlih rifova. Meni je to apsolutno dovoljno da sa zadovoljstvom hedbengujem uz muziku što zvuči autentično i iskreno:

https://witchslayer.bandcamp.com/album/witchslayer-2

Album nedelje je ponovo iz psihodelične stoner orbite. I koliko su dobri Španci Cachemira na svom drugom albumu! Ambos Mundos izdaje Heavy Psych Sounds Records i znate da tu nema greške. U bluzu i hard roku utemeljeni psihodelični stoner ovde vrhunski profitira od poletnog tempa, sjajnih klavijatura i odličnog pevanja basistkinje Claudie González. I dok je prvi album od pre pet godina bio vrlo dobar, Ambos Mundos je naprosto niska hitova, sa sjajnim gruvom, izuzetnim radom ritam sekcije i gitare i prefinjenim doprinosima broijnih gostiju. Ovaj izdavač ove godine samo niže albume koji se moraju imati i Cachemira bez mnogo diskusije sebe upisuju u sam vrh tabele:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/cachemira-ambos-mundos

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1067 on: 02-07-2022, 11:19:48 »
E, pa, do novog Organectomyja je ostalo još samo nedelju dana ali nije da i u protekloj nedelji nije bilo prostora za radost. Mislim, bilo je i prostora za tugu, mnogo, ali izdržali smo. Evo šta mi se dopalo od metal izdanja u tom periodu:

Počnimo od blek metala, kako i dolikuje. Diabolic Rites su ono što je čoveku najpotrebnije kada se ujtro probudi i pokušava da nađe snagu da preživi dan: infuzija crne, sirove, satanističke energije PRAVO U DUPE. Drugi album australijskog trojca, nazvan  Raw Black Satanic Attack je nazvan, pa, potpuno adekvatno, sa nezaustavljivim, jurišnim stavom ali i vrlo kvalitetnim zvukom i kvalitetnom svirkom. Ovo je blek metal koji bi, tehnički, možda trebalo da bude opisan kao black-thrash i black-death metal, ali istina je i da je ovo naprosto najčistiji blek metal u jednoj od njegovih najzlobnijih, najzavodljivijih formi, sa muzikom usmerenom da prenese ne samo nezaustavljivu agresiju već i radost blasfemije, pa i možda erotičnost satanizma, bez smanjivanja intenziteta te agresije i te, jelte, radosti. Hoću da kažem, ovo je fenomenalno, ne samo u pogledu kvaliteta svirke i ubedljivosti izvedbe, već i na nivou pesama koje su, iznenađujuće, uprkos silovitosti sa kojom se sviraju, zapravo neretko podugačke, sa aranžmanima što uspevaju da svu tu nezadrživu energiju rasporede na trajanja od po osam i devet minuta. Blek metal se danas velikim delom transformisao u melodičniju, setniju muziku i veoma je prijatno što se povremeno pojave bendovi koji podsete na njegovu ranu, varvarsku, sirovu i razbesnelu fazu, a da se to događa na ovako visokom nivou tehničkih kvaliteta. Remek delo:

https://diabolicrites.bandcamp.com/album/raw-black-satanic-attack

Kolumbijski Impunity ne znam ni gde bih žanrovski stavio jer je njihova muzika isto onoliko thrash metal i isto onoliko death metal koliko je i black metal. Bend sebi kači i „blackened crust“ deskriptor pa je fer reći da je ovo sirov, old school metal, nalik muzici iz vremena kada je ekstremni metal bio manje raslojen i podžanrovski definisan i kada se krljalo više po osećaju a manje po postojećim formulama. Kako god da ih gledate, Impunity su snimili izvrstan četvrti album black-thrash-death metala, Los días del odio koji uspeva da ima svu potrebnu sirovost i divljinu a da opet ne bude nesofisticiran. Naprotiv, ovo su i promišljeni, prorađeni aranžmani i pesme koje imaju individualne identitete bez obzira što bend koristi iste tehnike, iste harmonije, isti zvuk. Impunity naprosto imaju stil i karakter i sviraju opasan, OPASAN metal. Ne propustiti:

https://impunitymetal.bandcamp.com/album/los-d-as-del-odio-lbum-2022

Debi album finskih Noitasapatti ima samo pet pesama ali prva traje deset minuta, poslednja četrnaest – ima ovde onoliko materijala. Kuolemattomille maille je dekadentan ali zanimljiv album muzike koja koristi folk teme i vrlo naglašava klavijature u svom zvuku. Da nije vrištavog vokala pevača i basiste po imenu Erakko, dobar deo ovog albuma ne biste automatski identifikovali kao blek metal, no, kada se sluša kao celina, ovo jeste blek metal ploča, sa dosta svežih ideja i upečatljivih momenata.

https://noitasapatti.bandcamp.com/album/kuolemattomille-maille

Iz Finske su takođe i Pestilent Hex, novi projekat dvojice članova više uglednih bendova tipa Corpseseed ili Desolate Shrine. Dakle, ovo su primarno death i doom pregaoci na misiji da ožive duh ako ne striktno i zvuk second wave blek metala iz devedesetih i debi album, The Ashen Abhorrence je jedna raskošna, otmena ponuda pesama koje su gotovo simfonijske po senzibilitetu iako ih karakteriše ledeni, svedeni senzibilitet 2nd wave klasike. Za ljubitelje stvari kao što su Emperor, Satyricon itd, Pestilent Hex nude album veličanstvene, zle lepote i zastrašujućih dubina:

https://pestilenthex.bandcamp.com/album/the-ashen-abhorrence-2
https://youtu.be/nICIGj_kzSc

Bečki Ill Tidings ima vrlo simpatičnu interpretaciju melodičnih blek metal predložaka. Drugi album ovog kvinteta  Hymns to Demise je izuzetno disciplinovano odsviran i snimljen a napisan nadahnuto i sa jasnom ambicijom da ponudi muziku koja je elegantna, otmena i sa idealnim odnosom žestine i atmosfere. Posebno moram da pohvalim miks koji je srazmerno suv i dopušta da se instrumenti lepo čuju, ne brkajući atmosferu sa prevelikim oslanjanjem na efekte. A to je dobrodošlo s obzirom na sve zanimljive harmonske stvari koje se događaju u međuigri žičanih instrumenata. Izvrsna ploča:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/hymns-to-demise
https://www.youtube.com/watch?v=QktYH0T0JNc

Ukrajinci Prah su ugodno sirovi i familijarno izražajni na svom trećem EP-ju, nazvanom samo III. Ovaj duo se ne trudi da pronađe neke specijalno nove formule u blek metalu ali njihova muzika je bez sumnje ubedljiva u svojoj sirovoj, svedenoj i jako distorziranoj formi. Pesme su pravljene više onako kako se autorski par osećao u kom trenutku nego sa ambicijom da budu nekakva remek-dela aranžiranja, ali baš ta spontanost i neposrednost daju Prahu potreban kvalitet:

https://surrogaterec.bandcamp.com/album/iii

Njujorški Ultor se vraća sa novom postavom i novim EP-jem sirovog blackened crust zvuka. End aj min sirovog. Planned Obsolescence je kolekcija starih snimaka u novim verzijama i ovo je samo za baš najpankerskiji nastrojene  među nama sa podrumskim, DIY zvukom i pesmama koje su šarmantno starinski intonirane. Lep, beskompromisan povratak:

https://ultorwarcrust.bandcamp.com/album/planned-obsolescence

Meksički Nostalghia je jednočlani projekat čoveka po imenu Alex Becerra a koji ima još nekoliko jednočlanih projekata i sa ovim je za dve godine snimio, evo, već peti album. Uobičajena matrica, ali Becerra je zapravo interesantan u ovom projektu i album Au milieu de l'hiver uprkos SUROVOJ pretencioznosti forme – atmosferični post blek metal gde ni jedna pesma nije ispod 11 minuta – nudi solidnu količinu supstance i dobre, stvarne emocije da ovo bude vredno slušanja:

https://nostalghia-ab.bandcamp.com/album/au-milieu-de-lhiver

Koliko je meni simpatičan italijanski Orgrel! Ovaj trio već ima iza sebe jedan album a novi EP, The Oath Of The Black Wolf  je skoro idealan spoj vrlo primitivnih, vrlo sirovih old school black metal tehnika i ubersimpatičnih „srednjevekovnih“ melodija i tema. Četiri pesme koje ljudi nude su odsvirane korektno ali bez nekakve razmetljive tehnike i sve zvuči kao da bismo vi i ja mogli da ovo napravimo za jedno popodne, ali su melodije toliko slatke, a produkcija organska i neprskana da mi se ovaj materijal dopada daleko više nego što sam na prvi pogled pomislio da ima kapacitet. Nije čudo da ovo izdaje Iron Bonehead, na kraju krajeva:

https://orgrel.bandcamp.com/album/the-oath-of-the-black-wolf
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/orgrel-the-oath-of-the-black-wolf

Isti izdavač ima i novi miniLP nemačkog jednočlanog projekta Furis Ignis. Turm stiže samo pola godne nakon debi albuma ovog projekta i donosi još tog ličnog, karakternog blek metala sirovog zvuka ali modernog senzibiliteta. Ovo je zanimljiv opus, sa jasno postavljenim narativom i krešendima u tom pripovedanju pa poslušajte:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/furis-ignis-turm

Devils Tail su švedski duo čiji je blek metal više sklopljen u laboratoriji nego prizvan iz pakla snagom nečastive molitve. Ako mogu tako da kažem – naprosto, debi album Desolation ima mnogo onog što veoma volim kod švedskog blek metala, hladnoće, agresije, inventivnosti itd, a istovremeno je napravljen kao studijski, čak sobni projekat u kome i produkcija ali i same kompozicije počivaju na ideji eksperimentisanja sa praktično priručnom opremom. I kao i svaki eksperiment, i ovaj ne mora uvek da donese željeni rezultat mada Devil’s Tail svakako proizvode mnogo zanimljivog zvuka na albumu. Poslušajte:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/desolation

Forest Lawn iz Los Anđelesa ne sviraju baš blek metal, ali njihov „dungeon metal“ je možda najbliži ovoj formi. Vokali na albumu Forest Lawn su svakako u klasičnom blek metal stilu samrtnog ropca koji izgovara stihove, dok je muzika više gruverska mada i sama sa dosta blek metal elemenata. Album ima devet zanimljivo napisanih pesama  sa finim rifovima i generalno pristojnim tempom i produkcijom i prilično sam uživao u raznovrsnosti ponude ovog trija:

https://forestlawn2.bandcamp.com/album/forest-lawn

Moje uobičajene primedbe da mi UK blek metal ne leži padaju u vodu sa prvim albumom londonskih Mordakon. Ovaj jednočlani projekat čoveka po imenu David Keylock nudi nešto što on zove „hi-fi black metal“ a što ne podrazumeva baš potpuni opozit lo-fi krljačini koju inače dobijamo od sirovih blek metal bendova, već više činjenicu da je ovo studijski projekat sklapan „u kompjuteru“ i da mu to daje slobodu da radi i stvari koje nisu karakteristične za ovu muziku. Mordakon je harmonski i melodijski maštovit, album Last breath of the first fallen je produciran solidno, pevanje gostujućeg entiteta po imenu Dazathamé (možda je u pitanju pevač švedskih Väkären, inače Amerikanac) je odlično, ali glavno je da su pesme napisane sigurno i sa mnogo atmosfere koja opet ne stoji na putu naglašenoj agresivnosti materijala. Jedanaest pesama ali njihova raznovrsnost prevenira dosadu, pa svakako poslušajte, ovo je vrlo zanimljivo:

https://mordakon.bandcamp.com/album/last-breath-of-the-first-fallen-2

20 Buck Spin za ovu nedelju ima jedan blek metal album što nije suviše karakteristično za ovu pitsburšku firmu, no Hulder je poseban projekat koga čini samo jedna žena, Marz Osborne, rođena u Belgiji a danas američka snajka, koja je prošle godine izbacila debi album za Iron Bonehead. Novi EP, The Eternal Fanfare nudi vrlo „američki“ zvučeći blek metal, ali to mislim u pozitivnom smislu, sa dobrom produkcijom i jednom epskom notom koja je dostojanstvena i obezbeđuje muzici pravilan kontekst da u njemu trošite nešto što je suštinski surovo, energično ali i otmeno. Pet pesama na ovom izdanju ne štede slušaoca i ovo je pržački, agresivan album sa Marzinim zverskim vokalima i brutalnim rifovima, ali sve je to spakovano sa razumevanjem za dinamiku i narativne potencijale albuma kao medijuma. Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/the-eternal-fanfare

Prelazimo na stoner rock, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rok. I imamo svašta! Whiskey and Thunder iz Sent Luisa sviraju muziku vrlo ugođenu svom imenu i mestu porekla. EP Return to Bloom je veoma uronjen u southern rock i blues pa ako volite heavy interpretacije takvih predložaka, ovde vas čeka kolekcija dobrih pesama urađenih u solidnoj produkciji. Pevač koji ovde peva više nije u bendu niti, nažalost, među živima, što dovodi u pitanje i dalji rad ovog sastava, ali je makar pružio odličnu partiju. Druga polovina materijala je mirnija, tiša i bluzerskija od prve ali sve to dosta dobro i prijatno zvuči i vredi poslušati ako ste ljubitelj ove partikularne sorte hard roka:

https://whiskeyandthunder.bandcamp.com/album/return-to-bloom

Seedy Jeezus with Isaiah Mitchell je saradnja australijskih Seedy Jeezus sa liderom sastava Earthless i Tranquonauts je lep, prijatan džem podeljen u dve kompozicije gde niko ne pokušava da se posebno istakne pa onda čitav sastav zvuči uredno, disciplinovano i fokusirano. Ovo su, razume, se, nadrogirane, psihodelične eskapade ali u njima se ne naglašava divljina i raspuštenost, već se ide na hipnotički gruv i odmerena, pažljiva otvaranja vrata ka drugim dimenzijama. Vrlo lepo:

https://seedyjeezus.bandcamp.com/album/tranquonauts

Sludgelord Records ove nedelje ima izdanje vrlo u skladu sa svojim imenom. Existence Dysphoria su iz Londona, još nemaju album, ali EP Minus Negative ih pokazuje kao vrlo dorasle bacanju rukavice u ring i izlasku na crtu i poznatim sludge metal bendovima. Ovo je gruverski ali ipak naglašenije hermetičan sludge zvuk, sa veoma dugačkim pesmama (EP traje preko pola sata) i varijacijama u dinamici koje vas zapravo samo nameštaju za sledeće nabadanje u glavu a nisu mesta za odmor. Dobro je ovo, zaista, i lepo producirano:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/minus-negative

Švicarski Shrooms Circle ima vrlo osobenu interpretaciju doom metal žanra, pa je i novi album, The Constant Descent, drugi u opusu ovog sastava, veoma zanimljiv, sa praktično filmskom atmosferom, odličnom kombinacijom jakih, vrlo nisko naštimovanih gitara, instrumenata sa klavijaturama (melotron, orgulje) i moćnog, dominantnog ženskog vokala. Sjajno je kada bendovi ne napuste doom metal srž – dakle, sviraju muziku koja je tužna, teška, ispunjena bolom i osećajem propasti – ali nalaze sopstvene načine da je ospolje, shvatajući da uobičajene formule nisu i jedine. Izvrstan, zreo album ozbiljne, odgovorne rok muzike:

https://shroomscircle.bandcamp.com/album/the-constant-descent

Iako su Jai Faak iz Katmandua, njihov EP Bhaihaalcha Nii ne sadrži u sebi bogznašta egzotično. Ono što sadrži je svakako kvalitetan, tripozan heavy-psych stoner rok sa pet pesama sporog, valjajućeg ritma, hipnotičkih rifova, moćnog faza ali i prilično dobrog zvuka. Volim kada stoner rok bend ne napuca miks i master tako da sve ide u crveno već uspe da postigne potrebnu težinu a da ipak imamo i separaciju instrumenata i malo prostora za disanje, mada je ovde to pre svega posledica jeftinog setapa i produkcije. Jai Faak su ovde odlični a i pesme su im odlične, sa bluzerskim temeljima, sabatovskim rifčinama, moćnim, JAKO moćnim gruvom, odličnim pevanjem... Ne znam kakva je nepalska stoner/ doom/ psych scena inače ali ovaj bend svakako treba da posluži kao podsticaj da je istražimo jer njihova sirova a zrela muzika obećava puno slasti:

https://jaifaak.bandcamp.com/album/bhaihaalcha-nii

Howling Wolves iz Berlina nisu tako sirovi, naprotiv, ovo je uredna ali prijatna kombinacija hard roka, stoner roka i grandža. Album  As Above So Below nema naročito originalno, jelte, ime, pa ni muzika stilski nije nešto originalna, ali su pesme dobre, gruv simpatičan, rifovi sabatovski, a produkcija korektna. I onda se to lepo proguta:

https://howlingwolves.bandcamp.com/album/as-above-so-below

Kad se bend zove Fuzz Brigade manje-više znate šta da očekujete. Ekipa iz Meksiko sitija je na svom prvom albumu, Rey de la Muerte ponudila prijatan, fazirani, dakako, stoner zvuk i energični sludge metal gruv, što je simpatična, umiljata kombinacija. Daleko od toga da Fuzz Brigade sad nešto mnogo originalno čitaju materijal i moram da kažem da pevanje zahteva malo navikavanja, ali ima ovde zdravog gruva i iskrene strasti:

https://fuzzbrigade.bandcamp.com/album/rey-de-la-muerte-2

Veilcaste i Tusk su, kažu, dva od najHEAVYjih bendova sa američkog srednjeg zapada, pa njihov split EP, nazvan samo Split EP donosi, pa, težinu. Ali i solidnu inventivnost. Ali, da bude jasno, ovo nije doom metal sviran po formulama već doom-sludge izvlačen iz pete i bacan pred publiku sa svom samouverenošću ljudi koji su ubeđeni da su baš oni smislili štimovanje iz cis i promukle, mid-range vokale. I, mislim, odlično je ovo. Tusk su mi za nijansu maštovitiji jer zvuče kao Melvins koji su zaozbiljno prešli u metal ali i Veilcaste su vrlo dobri sa sve obradom Misfitsa za kraj svoje strane. A Tusk svoju završavaju obradom Cannibal Cropse, da bude još slađe. Jebem ti! Krljanje za sve pare:

https://veilcaste.com/album/veilcaste-tusk
https://tuskdoom.bandcamp.com/album/veilcaste-tusk

Lashes je jednočlani projekat Kylea Tavaresa iz Wormwitch ili Vital Spirit, mada je za EP Angel Eyes navabio i bubnjara i dobro je da jeste jer ovaj lepi hard rok/ grandž/ stoner odlično zvuči i delom je to i zbog zaista dobrog gruva koji dobijamo svirkom živih ljudi. Lashes je atmosferičan i onako, blago hermetičan ali je istovremeno i jako kul i valja taj super gruv i odlično kombinuje moćne gitare sa sanjivim vokalima. Nije BAŠ shoegaze ali dotiče se s njim i odlično je:

https://hiddentriberecords.bandcamp.com/album/angel-eyes

Novakain su iz Teksasa i njihov album, The Oh No! Unknown je baš onako, fino teksaški, pustinjski rok sa puno gruva i šmekerske muzike. Više hard rok nego stoner, ali opet moderno zvučeći, sa jakim korenima u rtimu i bluzu, Novakain su pošteni nastavljači onoga što su šezdesetih i sedamdesetih radili beli muzičari napajajući se na izvorima čikaškog bluza i kreirajući nove mutacije u oblassti teškog roka. Album je lepo produciran i pun raznovrsne, autentično zvučeće rokenrol muzike koja ne mora da filozofira jer je filozofija ugrađena u samu njenu srž. Odlično:

https://novakain.bandcamp.com/album/the-oh-no-unknown

Britanski Conjurer su, pak, vrlo moderan sastav namenjen mlađoj ali zreloj generaciji koja će uživati u njihovom brendiranom spoju sludge metala, post metala, malo progresive... Drugi album benda, Páthos stiže četiri godine nakon debija i ovo je vrlo sazreo, kvalitetan materijal emotivne, na momente i patetične, jelte, muzike, ali u onom najboljem smislu patetike u kojoj uživate puna srca i uplakana lica. A ima i krljanja, jebiga, nije da nema. Nisu Conjurer, naravno, ni laki za slušanje, pesme su dugačke a česte disonance mogu da malo zabrinu nežnije dušice među nama, ali ovo je bez sumnje dobar i sa puno pažnje sklopljen album spore, mučne a opet duševne muzike:

https://conjureruk.bandcamp.com/album/p-thos

Šveđani Mexicoma zvuče zdravo i zabavno na svom novom albumu, kalpa. Ovo je teški, lepljivi rok koji ne mora da se ograničava samo na stoner/ desert/ heavy psych publiku jer i u zvuku i u pesmama ima dovoljno „normalnih“ elemenata da bude prijemčiv bilo kom profilu rok publike. No, sa druge strane, pričamo o kvalitetno napisanim pesmama, kvalitetnoj produkciji i svako će ovde zaista biti zadovoljan i formom i sadržajem:

https://mexicoma.bandcamp.com/album/kalpa

Da se složimo da Heavy Psych Sounds Records i ove nedelje ima bar jedno zanimljivo izdanje za ljubitelje stoner roka i psihodelične muzike. Švedski Știu Nu Știu sviraju vrlo kinematski teški rok, sa karakterističnim, prepoznatljivim vokalom Jessice Mengarelli i atmosferom novog albuma, New Sun koja je zanimljiva mešavina procesiranja očaja što je nastupio zbog globalne pandemije koja se, jelte, odužila i ipak optimističkog gledanja u budućnost. Uz vrlo pristojan miks, Știu Nu Știu zvulče ništa manje nego hipnotički iako im je muzika žustra, energična i glasna. Ali nije sve u volumenu, mnogo toga je u pesmama a ovi ljudi pišu prvorazredne pesme. Kabaretski doom? Vi ste to rekli a ne ja. Ali ću klimnuti glavom sa razumevanjem. Ne propustiti:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/tiu-nu-tiu-new-sun

Iz Švedske su i Goatriders čiji album Traveler spada u mnogo klasičniju fiokicu psihodeličnog roka sa puno fuzza, jeftinom produkcijom, ali i puno šarma. Goatriders ne hvataju samo na snagu i drogiranje i mada njihove pesme žive od sirove, spontane psihodelične energije, one su ipak uobličene u maštovite kompozicije koje imaju dinamiku, slojevitost i međusobno su prijatno raznovrsne. Skromno, low key, ali odlično izdanje:

https://goatriders.bandcamp.com/album/traveler

God-Emperor Penguin je prilično kul ime za bend ali guglanje pokazuje da su neki ljudi (konkretno, autori fen-fiškna za NG Evangelion) već imali sličnu ideju spajanja frenkherbertovske terminologije za pingivinima. Kakogod, God-Emperor Penguin je bend koji čine tri ortaka iz Portlanda (ali ne onog iz Oregona, već iz Mejna!) i njihov debi album, Peregrine Mountain je ugodna, prilično originalna kolekcija sporih ritmova i emotivnih tema. Bend sebe taguje jednostavno rečju „metal“ i ovo je u zavisnosti iz kog smera dolazite, možda doom, možda sludge metal, možda post metal, možda ništa od toga, ali je svakako sporo, teško, atmosferično i emotivno. Odsustvo pretenzije u muzici koja je PUNA drame, kao i jedna neposrednost u izrazu su jake strane ovog projekta i moram da God-Emperor Penguinu dam solidnu preporuku za debi:

https://godemperorpenguin.bandcamp.com/album/peregrine-mountain

Londonski Thūn spaja lavkraftovski horor sa ekološkom zabrinutošću što i nije tako suluda kombinacija kad čovek malo razmisli. U svakom slučaju, njihov drugi album, II, je blend doom i death metala na jedan vrlo originalan način, sa puno melodije i atmosfere i bez mnogo brige da li se tu išta uklapa u neke žanrovske smernice. Atrkativno, eklektično, originalno, vredno svake pažnje:

https://thundoom.bandcamp.com/album/ii

Ripple Music se prošle nedelje malo odmarao ali ove se vraća sa stilom, nudeći nam na konzumaciju jedan izgubljeni biser američkog teškog roka. Righteous Fool je neka vrsta sajd-projekta članova Corrosion of Conformity iz vremena kada su CoC bili na pauzi i sastav je bio aktrivan krajem prve decenije i početkom druge decenije ovog veka, sa malo snimljenog materijala i malo svirke sa CoC i Clutch i Weedeater. Tada je negde i snimljen album, takođe nazvan Righteous Fool, u studiju Davea Grohla i taj je materijal sedeo neobjavljen, evo, više od decenije. Odluka da se ipak objavi pala je nakon što je Reed Mullin, bubnjar CoC i osnivač ovog projekta, avaj umro početkom 2020. godine (pre aktuelne COVID-krize) i Ripple su svakako idealna etiketa za ovaj posao. I, mislim, i album je veoma vredan svačijeg vremena (i novca). Corrosion of Conformity su i sami bili vrlo, jelte, instrumentalni u spajanju stoner roka sa hardkor pankom, a Righteous Fool je neka vrsta relaksiranije, neobaveznije verzije istog koncepta, sa pesmama koje su razigrane, gruverske, pune pozitivne, optimističke energije i zanimljivih ideja. Uz odličnu produkciju i muzičare za koje čujete da uživaju radeći stvari koje izlaze iz njihovih normalnih zaduženja, ovo je zbilja biser teškog roka, metala, panka ili, prosto – roka. Ne propustiti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/righteous-fool

Oh, ali Randy Holden je snimio novi album. Kakav događaj! Legendarni gitarista proto-metal legendi Blue Cheer je sa Population III, kako se ploča zove, bez mnogo pompe se nastavljajući na Population II – a koja je izašla još 1970. godine! – naprosto nastavio da radi ono što najbolje radi. A to je psihodelični, gruverski teški rok sa puno bluza (i usne harmonike), ali i proto metal rifčina koje ne mogu biti ignorisane. Holden je poslednji „pravi“ album uradio još 2007. godine i veliko je zadovoljstvo čuti ga u ovako dobroj formu u njegovoj sedamdesetšestoj godini. Ozbiljno, slušajte samo Living End koja album otvara – pa ovo je šest i po minuta rokenrol BLAGA. A ostatak albuma je jednako moćan, psihodeličan, gruverski i ritualan. Možete ovo da propustite, naravno, ali lišićete sebe nečeg posebnog:

https://randyholden.bandcamp.com/album/population-iii


Pređimo u bržu traku: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal, dakle. Nije mi baš najjasnije je li projekat Wyld Timez iz Klivlenda zapravo one-man show ili tu ima više ljudi. Drugi EP, Let the Devil in po kvalitetu zvuči daleko iznad onog što očekujete od jednočlanih blackened speed metal projekata ali opet, možda je J Void samo jako nadarena osoba. Fotografije na Facebooku svakako pokazuju da postoji živa postava benda sa, jelte, još „pravih“ muzičara, pa je legitimno i pretpostaviti da su neki od njih svirali ina ovom materijalu. U svakom slučaju „Motorcharged Speed Metal/Punk“ koji bend sebi pripisuje ovde zvuči vrlo lepo, kvalitetno produciran i fino odsviran, sa dovoljno prostora da se malo udahne vazduh i ne pretvori sve samo u krljačinu u istom tempu, ali i sa generlano odličnim rifovima i dobro napisanim pesmama. Himnično, energično, kao poziv na ples (sa Đavlom) u Petak uveče, teško je reći „ne“ ovom EP-ju:

https://wyldtimez.bandcamp.com/album/let-the-devil-in

Poljaci Rät King voze old school speed metal na svom debi EP-ju We Are The Rät King. Ovo je vrlo prijemčiva kolekcija pesama u stilu ranih osamdesetih sa šmekerskim, zaraznim rifovima i old school tehnikama svirke. U nekim elementima je možda i previše verno klasičnim formulama, pa zazvuči malo staromodno, ai pričamo o nijansama i svakako će publika koja voli ovakvu muziku naći puno razloga da se raduje. Ono gde Rät King prijatno iznenađuju je kvalitet produkcije koja nije garažno-podrumskog tipa već propisno studijska. Valjano je to:

https://youtu.be/DY7yrszQPTU

Zato su finski Demonztrator tehnički, moderni thrash metal sa puno gruva i kompjuterski preciznom svirkom. No EP Morbid Journey Into Chaos ne zvuči beživotno i plastično jer bend piše odlične pesme a i izvedba je prvorazredna, sa pevačem sjajne harizme i generalno visokim kvalitetom svega što je u ponudi. Četiri pesme ozbiljnog, raznovrsnog krljanja, materijal za sladokusce:

https://youtu.be/CX4uuEkzkSw

Takođe Finci, Blackhill sviraju sasvim drugačije na svom novom EP-ju, Underground Manifesto koji uz bezobrazne trešerske rifove servira gruv, ali i nimalo komplikovani, pankerski treš za šutiranje. Ipak, muzika Blackhilla je nekako najbliža krosoveru sa kraja osamdesetih i metlaiziranom hardkoru sa početka devedesetih što nije rđava ponuda. Dobra produkcija, ubedljiva svirka, pristojne pesme. Pa probajte:

https://blackhillofficial.bandcamp.com/album/underground-manifesto
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1068 on: 02-07-2022, 11:20:28 »
Dying Victims Productions ove nedelje ima debi album australijskog pank trija Ironhawk koji je, jelte, idealna mešavina hardkorpanka i sirovog speed-thrash zvuka Ako ste osamdesetih i devedesetih voleli Sacrilege, Hellbastarde, Hellkrushere i slično, Ironhawk svirtaju u istoj tradiciji, sa tečnim d-beat ritmovima i revolveraškim gitarskim rifovima. Članovi zaista izgledaju kao pankeri sa sve čirokanama, ali membrana između panka i metala je tako davno pocepana da album Ritual of the Warpath zvuči kao da su sami Bathory ili Venom namestili čirokane i stavili na sebe zihernadle. Ozbiljno, ovo je TAKO dobro:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/ironhawk-ritual-of-the-warpath

Isti izdavač ove nedelje ima i album nedelje, alo za to ćete morati da čitate do kraja (ili samo da preskrolujete do kraja u ULTIMATIVNOM činu disrispekta), ali pre toga stiže i prvi demo benda. Bestialis. I mada se demo zove Prawdziwa Bestia i pesme su na Poljskom, bend je zapravo sa Floride, sklopljen od članova Hexorcist, Gnosis i Devastator, ali sa „misijom“ odavnja pošte heavy i speed metal bendovima iz istočne Evrope. I, mislim, ako ste slušali KAT ili Turbo u vreme kada smo ih MI slušali Bestialis će vam leći kao budali šamar. Ovo je sirov, iskren, prelep speed metal zvuk koji zaista autentično rekonstruiše osobeni senzibilitet ere i regiona o kome pričamo, pa iako može da se kaže da je ovo neka vrsta uživanja u nostalgiji, bend je toliko dobar da zapravo transcendira puku rekonstrukciju i donosi pred nas REZUREKCIJU. Ne propustiti:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/bestialis-prawdziwa-bestia

Naravno, thrash album  koji su svi čekali ove nedelje je novi Municipal Waste i moram da kažem da ekipa iz Virdžinije nije razočarla. U nekim prethodnim obraćanjima umeo sam da kažem kako ima bendova koji taj old school thrash/ core zvuk rade bolje nego Municipal Waste, i, mislim, IMA, ali Municipal Waste su uvek na svojoj strani pored kvaliteta pesama imali i vrhunski kvalitet izvedbe i ako ste ih do sada voleli, pa, Electrified Brain nudi jako visok kvalitet svirke, dobru produkciju i pesme koje zvuča BAŠ kako treba. Prtom, ovo je i neka vrsta konceptualnog albuma sa čak četrnaest pesama i mada je, naravno, nemoguće da sve budu jednako dobre, apsolutno pomaže to da bend stvari uglavnom drži u vrlo ekonomičnim razmerama, pržeći iz sve snage po minut i po, dva, i prelazeći na sledeću.  S obzirom da Lich King ništa ne rade od 2017. godine Municipal Waste su trenutno zaista andispjuted na vrhu ovog partikularnog panteona unutar metal zajednice u Severnoj Americi. Slušati sa apetitom:

https://electrifiedbrain.bandcamp.com/album/electrified-brain-explicit

No ako BAŠ niste za Municipal Waste, nemajte brige, grci Flames su snimili novi album. Ova ugledna ekipa svira od polovine osamdesetih i od inicijalnog speed metal zvuka su do danas morfovali u trešinu koja nema problem da zavrne malko i ka death metalu kad je to oportuno. Album Resurgence stiže 26 godina nakon poslednjeg, In Agony Rise, i, pa, ovo je RASTURANJE. Bend je disciplinovan, upeglan i produkcijski ispresovan kako dolikuje, ali pesme su primereno divljačke i Flames, koje danas mnogi porede sa Kreatorom, zapravo zvuče kao da ste uzeli stari Kreator i dali mu produkciju i sviračke kvalitete novog Kreatora. I, sad, kako TO ne voleti? Flames ne filozofiraju mnogo iako su im pesme dobro razrađene i aranžirane, i ovo je baš onako, don’t give a fuck trešagija kakvu ponekad pustite iz čiste obesti i da vidite dokle možete da izdržite kad komšije krenu da nasrću preko barikade:

https://flamesband.bandcamp.com/album/resurgence

Da bez staraca nema, jelte, udaraca, potvrđuju i Nijemci Protector, čiji je novi album, Excessive Outburst of Depravity, osmi u troipodecenijskoj karijeri sastava – vrlo dobar. Protector nisu neki komplikovan koncept, njihov thrash metal je žestok, prljav i zao, sa idealnim odnosom primordijalnog speed metal krljjanja i proto-death metal mračnjaštva koji, vidimo i u 2022. godini predstavlja dobitnu formulu. Album je takođe nekomplikovan, sa jedanaest pesma koje su praktično kolekcija krešenda, ali tako da bend razume ideju dinamike, varijacije, pametnog aranžiranja kompozicija i sekvenciranja ploče. Hoću da kažem „nekomplikovan“ je ovde sinonim za „zreo i pročišćen“ zvuk benda, sa albumom koji se ne razmeće ni tehnikom ni idejama, a opet servira muziku koja do čoveka stiže jače i neposrednije nego 99% onoga što izlazi svake nedelje. Odlično:

https://youtu.be/XDilhZzMMX0

Rusi Enslave sviraju, sećate, se straight edge metal pa je i album Joy Of All The Sorrowful, njihov prvi, zapravo pravo slavlje gruva i metaliziranog klecanja. Bend svesno i namerno ide i u nu metal smeru na ovoj ploči i mada sve to na gomili nije moja šolja mleka naceđenog iz sojine sise, Enslave su mi neizmerno simpatični kako bez mnogo pompe, čak i bez mnogo studijskog trikeraja ubeđeno krljaju i voze svoje gruverske pesme, smenjuju brutalne vokale sa melodičnim refrenima i u svemu tome ne deluju kao wannabe nu metalci nego kao iskrene strejtedž delije. Cenim to:

https://boundxbyxmodernxage.bandcamp.com/album/joy-of-all-the-sorrowful

Čileanski Oculta Intención zvuče zdravo, napaljeno i zabavno na EP-ju La voz de un pueblo en llamas. Ovo su samo dve dvominutne pesme, dakle, u neka stara vremena imali bismo sedmoinčni singl, ali i ovako je prijatno poslušati malo klasičnog crossover/ thrash zvuka koji će samo lenja osoba uporediti sa Ratos de Porao jer se radi o istom kontinentu, ali pošto ja nisam lenj, ja to neću učiniti a ipak sam to upravo učinio ali na spretan način da sa sebe skinem svu moguću sumnju i... da ne mudrujem mnogo, Oculta Intención sviraju energično i eksplozivno, imaju i gruv i brzi, jebački treš, producirani su korektno i mada nisam siguran zašto traže čak sedam dolara za dve pesme, ovo vrlo vredi čuti:

https://ocultaintencion.bandcamp.com/album/la-voz-de-un-pueblo-en-llamas-2

Chew Thru iz Denvera sviraju dopadljiv metalizirani hardkor na albumu (EP-ju?) Baby Birds. Iako ovo ne koristi neke kompleksne tehnike i pristupe, pesme nisu najjednostavniji krateži već promišljeniji aranžmani od nekoliko minuta sa zanimljivim gruvom i dovoljno šarma da meni materijal bude vrlo prijatan celim putem. Solidna produkcija, kvalitetna svirka, plaćate koliko hoćete, dakle, sve kako treba:

https://chewthru.bandcamp.com/album/baby-birds

Kolchak iz Ohaja su metalizirani hardcore bend koji zabacuje i ka klasičnijem krosover zvuku i EP  The Resurrection of Janos Skorzeny je prilično dopadljiv. Bend ima izražen identitet i mada koristi puno tehnika i trikova iz osamdesetih i ranih devedesetih koje ja volim ne zvuči kao prosta kompilacija tuđih ideja. Debeo zvuk gitara i nizak štim takođe jako prijaju. Plaćate koliko hoćete pa svakako poslušajte:

https://kolchakakron.bandcamp.com/album/the-resurrection-of-janos-skorzeny

Kolumbijski Mico smeštaju se negde između sludge metala, grindcorea, blackened screamoa i post-metala i njihova muzika je, razume se, agresivna, abrazivna, ali i neskriveno emotivna. Ono što svakako mora da se primeti za album Zigurat je naglašen kvalitet svirke – sa takođe solidnom produkcijom – kao i pesme koje taj rastrzani emotivni grč prenose sa puno lepo formatirane disonance, distorzije, mikrofonije. Odlično predstavljanje za Mico i album koji je naporan ali neodoljiv:

https://micolandia.bandcamp.com/album/zigurat

Mass Produced Human iz Pitsburga je, ironično, samo jedna, jelte, ljudska osoba, ali to na stranu, demo Shutdown Sequence je odličan. Mislim, kratak, sa samo tri pesme koje zajedno ne dobace ni do tri minuta, i sve napravljeno priručno, kod kuće, ali ovo je ZAKIVAČKI grindcore kakav ne smemo ignorisati. Lepo je naprosto kada mladi ljudi prave ovako besnu a zanatski vrlo korektnu muziku i daju nama ostalima mogućnost da u bezbednim uslovima proživimo traumu i katarzu. Plaćate koliko želite.

https://senecalsounds.bandcamp.com/album/shutdown-sequence

COCAÏNE TÎTANS je teksaški deathgrind sastav sa albumo Chosen Violence koji je jednostavan, sirov, ali disciplinovano snimljen i zabavan ako od života ne tražite baš NEREALNO previše. Ovo ima jedanaest pesama nasilne, primitivne svirke koja ima i gruv i brzinu i sasvim korektan studijski zvuk, pa ako je to vredno sedam dolara, udrite:

https://cocanettans.bandcamp.com/album/chosen-violence

Grindcore je u dobroj formi ove nedelje. Domestic Immunity iz Kalifornije razaraju na svojoj strani split albuma sa Malicious Algorithm i ovo je šest pesama ODVALJIVANJA bubrega i drugih unutrašnjih organa sirovom, brutlanom a opet vrlo disciplinovanom svirkom. Bubnjevi su mitraljez, gitara je mešalica za beton a od vokala može da se rikne. Sa svoje strane Malicious Algorithm provozaju tr i solidne pesme takoše, jelte, grindcorea koji bije pa malo stane da odmori pa opet bije. Mnogo je dobro, dakle, a plaćate samo koliko vam savest nalaže:

https://domesticimmunity.bandcamp.com/album/split-w-malicious-algorithm
https://maliciousalgorithm.bandcamp.com/album/split-malicious-algorithm-domestic-immunity

Apocalypse Accelerationist je jednočlani grindcore projekat iz Melburna a album Slash and Burn je, pa, klasičan one-man grindcore show, sa klipujućim, prenapregnutim zvukom, ali makar i sasvim korektno napisanim pesmama. Ovo su kratke stvari, mahom ispod jednog minuta trajanja, sa ne izrazito inovativnim rifovima ali i sa ipak pristojnim shvatanjem kako sve to aranžirati da ne bude dosadno i monotono, dati muzici dinamičnu formu i zadovoljiti slušaoca. Ja sam sasvim zadovoljen jer lo-fi grind ume da bude dosadna muzika a Apocalypse Accelerationist ovu zamku fino izbegava. Plaćate koliko hoćete:

https://apocalypseaccelerationist.bandcamp.com/album/slash-and-burn

Za Narakah iz Pitsburga je od prvog tona na prvom albumu, Nemesis Cloak, jasno da se radi o grupi iskusnih muzičara (iz bendova Acolyte, The Communion, Shiro-Ishii, Meth Quarry itd.) i kogod voli ozbiljan, hermetičan a nezaustavljivo agresivan grindcore ovde će se dobro udati. Narakah imaju onaj disciplinovan, agresivan a otmen pristup grindcoreu kao, recimo, Pig Destroyer, sa kratkim, ekonomičnim pesmama, konstantno zanimljivim harmonskim radom, vrlo ekspresivnim pevačem i agresijom koja je neumoljiva a opet zarazna i neodoljiva. Osamnaest pesama moćnog rokanja u odličnoj produkciji i album koji čim se završi puštate iz početka. A plaćate koliko hoćete!!!!!!! Fenomenalno:

https://forceofreckoning.bandcamp.com/album/nemesis-cloak

Festering Explosion je jednočlani brazilski, znate već, goregrind sastav sa već izvesnom kilometražom. The Killing Clinic Protocols je treći album koji je Sergio Sanches napravio pod ovim imenom i, da se razumemo, ovo je vrlo solidno. Produkcija je par klasa iznad uobičajenog kućnog goregrind standarda a i pesme su napisane da imaju i gruv i agresiju, bez fetišističkog usredsređivanja na, šta ja znam, to koliko klokotavo vokali zvuče ispod naslaga efekata, već sa zdravim usredsređenjem na solidne rifove i energičan deliveri. Nije Festering Explosion ni u kom slučaju nekakav novi put u ovom podžanru ali nudi sasvim prijatnih pola sata krljanja:

https://festeringexplosion.bandcamp.com/album/the-killing-clinic-protocols-2

A kad se bend zove Blasted Pancreas, prilično je jasno da i ovde na meniju dolazi goregrind. Duo iz Soluna je čekao jedanaest godina da snimi drugi album, ali Pathogenic Organisms in Blood je korektan paket paklenog prebijanja. Nema ovde mnogo gruva niti raznovrsnosti u aranžmanima ali Blasted Pancreas uspevaju da pesme koje se sastoje samo od blastbitova i jednostavnih, a zaraznih grindcore rifova drže u uglavnom svedenom, funkcionalnom formatu, dok je produkcija, mada, naravno, brutalno komprimovana, zapravo dobra i odgovara muzici. Ima ovde svakako i pesama koje variraju formulu i kreću se i sporo, nudeći priliku i slušaocu da malo odahne, ali to što album nije napad svom snagom sve vreme je još jedna njegova dobra karakteristika. Svakako vrlo prijatno za ljubitelje goregrinda i podsećanje da ovaj podžanr ne zahteva apsolutan prezir prema sviračkom umeću ili produkciji:

https://blastedpancreas.bandcamp.com/album/pathogenic-organisms-in-blood

Ima dosta bendova sa imenom Mass a najnoviji je iz Aachena u Njemačkoj i prvi EP ove trojke, Devastation Era, nudi interesantno formatiran death metal. Ovo ne bih nazvao NAGLAŠENO avangardnim, ali je fakat da imamo posla sa muzikom koja je više atmosferična i manje zarobljena u klasičnim rifaškim formama, sa sve kavernoznim zvukom i neprirodnim a opet spontano-zvučećim promenama tempa i smera kretanja. Mass svakako imaju osoben zvuk i estetiku i ovaj ih materijal predstavlja u vrlo dobrom svetlu, nudeći kriptični, mračni a opet pitki i zabavni death metal za publiku koja ne voli popeglanost i predvidivost velikog dela onog što dobija od mejnstrima.

https://mass-deathmetal.bandcamp.com/album/devastation-era

Teksašani Skinpeeler prže dosta sirov i old school intoniran death metal na svom demo snimku  Violations Of Death. Četiri su to pesme mošerskih ritmova i klasične rif-ponude i mada ovde za sada ne čujemo nadgradnju koju najbolji među modernim OSDM bendovima demonstriraju, Skinpeeler su svakako iskreni i ubedljivi u onom što rade:

https://skinpeelerbandtx.bandcamp.com/album/violations-of-death

Finci Exigenced na slici izgledaju kao da još idu u sredju školu, ali debi EP, Morals Forgotten je, pa, sladak. Ovo je kolekcija pet fino produciranih i lepo odsviranih pesama skandinavskog death metala koji se ne trudi da bude ni najglasniji, ni najteži ni najekstremniji na svetu već ide na kvalitet pesama, maštovite rifove, dobre aranžmane i kvalitetan, nenametljiv zvuk. Vrlo, vrlo dobro prvo izdanje:

https://exigenced.bandcamp.com/album/morals-forgotten

Njihovi zemljaci Bashed na istoimenom debi albumu vrte mnogo siroviji, jednostavniji death zvuk koji je negde na granici sa deathgrindom, ali je ipak više death metal za moje uši na ime atmosferičnijih pesama i nešto sporijeg tempa od deathgrind proseka. No, da ne cepidlačimo, ovo je i za deathgrind i za old school death metal publiku solidan razlog da obrate pažnju jer Bashed umeju da sirovost i grubost uvežu u lepe pesme čija brutalnost nije prepreka i za dobar, zarazan gruv. Još i obrada Autopsy za kraj, da sve bude jasno:

https://bashed666.bandcamp.com/album/bashed

Sasvim na drugoj strani su Thirteen Goats iz Vankuvera, koji za sebe kažu „This ain't your dad's death metal, but we kept the best parts.“ Dobro, debi album, Servants of the Outer Dark svakako ima puno onog što kod death metala volim, vratolomne rifove, blastbitove, energičnu svirku, nešto malo tech-death ambicija, ali ima i interesantne spojeve sa melodičnim, praktično metalcore izrazom. Kažem „interesantne“ ali naravno da uvažavam da to nije za svakog. No Thirteen Goats se trude da inoviraju i dobri su u tome što rade pa vrede da se čuju:

https://thirteengoats.bandcamp.com/album/servants-of-the-outer-dark

Šefildski Dominion of Ashes na svom prvom EP-ju, Wrtetched demonstriraju da vrlo dobro razumeju format death metala. Hoću reći, ovaj materijal ne puca od neke velike originalnosti, ali Dominion of Ashes su ubedljivi, energični i muzika im ima lep „flow“, da ne kažem da fino teče i preliva slušaoca iz jednog u drugi rif i sve to zvuči prirodno i spontano. Kvalitetno, a opet ne pretenciozno, meni sve to izrazito prija:

https://dominionofashes.bandcamp.com/album/wretched-ep

Vulgar Mephitis iz Pitsburga isporučuju ovonedeljnu dozu brutal death/ slam zvuka. Prvi EP, nazvan kao i bend (Mephitis je inače vrsta tvora, molim i drugi put) ima tri pesme koje se ne odlikuju nikakvim svežim pogledima na podžanr ali su dobro napisane, vrlo čvrsto i sigurno odsvirane i dobro producirane. Vulgar Mephitis naprosto imaju zanat u rukama i mogu odmah da uđu u ring sa uglednim i iskusnim brutal death bendovima ovoga sveta. Odličan debi EP koji plaćate po želji i obećanje, nadajmo, se velikih dela u budućnosti:

https://vulgarmephitis.bandcamp.com/album/vulgar-mephitis

Još brutal death zvuka sa blagim slem prelivima stiže i na debi izdanju sastava Between The Killings. The Killing Quartet Vol. 1 - Reflection of Murder je EP kvalitetnog zvuka i solidnog songrajtinga i tamo gde bend ne dobija poene na originalnost, svakako ih nadoknađuje umešnošću komponovanja i čistom žestinom izvedbe. Ko voli disciplinovan, čvrsto produciran brutal death, sa ponekim zaista dobrim rifom (i puno muljavine, naravno), ovde će naći sebi užitak:

https://betweenthekillings.bandcamp.com/album/the-killing-quartet-vol-1-reflection-of-murder

A Massacre su posle prošlogodišnjeg donekle i povratničkog albuma, snimili novi EP, Mythos i ovo je, pa... mislim, ovo je onako kakoje Massacre uvek zvučao. Ovaj bend je uvek bio neka vrsta kombinacije izblendiranih karakteristika drugih death metal bendova sa Floride, kvalitetan ali prepoznatljiv u svom odsustvu karaktera i ovo mislim u, ako je to ikako moguće, sasvim pozitivnom smislu. Kam Lee je svakako uvek sa Massacre radio tačno ono što hoće i ta srednjaška death metal crta koje se držao nikada nije zvučala nesigurno ili nedopečeno. Mythos ima tu prednost da ovde sviraju neki od najboljih švedskih muzičara u istoriji death metala (ozbiljno, Rogga Johansson i Jonny Peterson PLUS Brynjar Helgetun na istom izdanju – ovo je praktično SweDeath supergrupa u ovom trenutku) pa je ubedljivost izvedbe materijala na visokom nivou. I, mislim, generalno, muzika zvuči solidno, baveći se lavkraftovštinom na jedan jednostavan, pitak način, sa četiri pesme nabadačkog, mračnog ali prijatnog death metala koji zapravo uopšte ne filozofira i voli atmosferu koliko i lep rif. I Anders Odden iz Cadavera je našao vremena da uradi kameo! Daleko od revolucionarnog ili čak esencijalnog, ali prija:

https://massacre3.bandcamp.com/album/mythos

Grčki ΣΧΕΔΟΝ ΝΕΚΡΟΣ je sastavljen od pank i metal muzičara koji rade i stvaraju već četvrt veka što objašnjava veliku zrelost materijala na istoimenom debi-EP-ju. Ovo su dve kvalitetno producirane pesme death metala koji se prirodno i plodno ukršta sa hardcoreom i nudi gruversku a istovremeno agresivnu i razbijačku muziku. Atmosfera je ovde svakako u prvom planu sa rifovima koji nisu komplikovani ali vrlo efektno postižu potreban štimung. Ugodna i vrlo lepa najava nekih budućih izdanja od kojih se debi-album najavljuje za „ranu 2022.“ gde je voz već, jelte, prošo, ali biće valjda. Za to vreme ovaj EP plaćate koliko želite:

https://shedonnecros.bandcamp.com/album/-

Greenwitch iz Los Anđelesa sviraju jako šarmantan death metal stare škole. Bend iza sebe ima jedan album a novi EP, Grid Walker donosi tri pesme mučne, prljave svirke koja ipak ima i jedna ulični, organski kvalitet. Delom je to na ime produkcije koja izbegava moderne upeglanosti i kompresije po svaku cenu a delom do jednog varvarskog izvođenja koje muzici daje tribalni prizvuk. Pritom, poslednja pesma je trinaest minuta suve avangarde! Odličan materijal a po ceni od koliko date!

https://greenwitch-maggotstomp.bandcamp.com/album/grid-walker

Gore Grave je jednočlani death metal projekat iz nekog dela SAD, a Kevin Narowski koji sve ovo piše i svira ima još gomilu jednočlanih projekata. Standardna priča, ali EP Compulsion to Kill je nadstandardno kvalitetan. Ovo ima i atmosferu i črvstinu i sigurnost vizije. Produkcija nije IDEALNA, bubnjevima, naravno fali dinamike itd. ali Gore Grave generalno pruža dobar program rifova, gadosti, čvrstine i gruva. Lepo:

https://goregrave.bandcamp.com/album/compulsion-to-kill

Befoul su iz Ohajo velija i njihov debi EP, The Foulest of the Foul donosi zabavan, ne mnogo filozofski nastrojen, ali znojav i energičan death metal. Ovo nije slamming death muzika, mada ima slemove, nije ni old school death metal, mada ima rifove po uzoru na staru školu, već je neka kombinacija jednog i drugog sa dosta new school melodičnosti i modernom produkcijom, ali je sve sklopljeno sa iznenađujuće puno ukusa i osećaja za pesmu. Pogled na članove benda i logo bi me verovatno sam za sebe odbio jer sve kao da sugeriše nekakav crowdpleasing deathcore (ozbiljno, logo u RUŽIČASTOJ  boji?) ali, mislim, muzika je veoma u skladu sa mojim preferencama:

https://youtu.be/zvlIKAIfYhw

Evo nas i u poslednjoj sekciji sa heavy metalom, power metalom i raznim nad-  izvan-žanrovskim stvarima. Songs Of Townes Van Zandt Vol. III OČIGLEDNO nije metal album, ali Townes Van Zandt je veoma važna figura iz istorije rok muzike, partikularno onog njenog krila koje se otvorenije inspirisalo manje urbanim a više narodnim zvukom, poglavito folkom, kantrijem i bluzom. Na ovoj tribjut kompilaciji dobijamo krem leftfild metal scene u formi Marisse Nadler, Cave In i Amenra koji obrađuju neke od ključnih Van Zandtovih komada u poštovanjem vrlo ispunjenim verzijama. Nadlerova mi je najbolja na albumu ali ona je i svakako najdalje od metala u svom „normalnom“ izdanju a najbliža folk zvuku, pa to ne treba da čudi. U svakom slučaju poslušajte ovo makar iz obrazovnih pobuda, vredeće:

https://myproudmountain.bandcamp.com/album/songs-of-townes-van-zandt-vol-iii

Nemački Futureshock imaju dopadljiv istoimeni debi album koji donosi puno slatkog, melodičnog NWOBHM zvuka. Rekao bih da će se ovo dopasti fanovima Iron Maiden – ja sam jedan od njih i meni se svakako dopada šta bend sve radi sa gitarama i kako ritmovi skakuću i nose poletne teme. Jedini moguć problem je pevnje koje zahteva malo navikavanja, ali ovo je generalno vrlo zdrav materijal lepih rifova, umiljatih melodija i čiste produkcije. Proverite:

https://futureshockkassel.bandcamp.com/album/futureshock

Devil Cross su snimili drugi album i, mislim, FAK JEA. Jo Capitalcide sa ovim projektom vozi himničan, melodičan, pankerski hevi metal zajedno sa Trevorom iz Beastmakera i Brennanom iz Aphrodite i ovo je, za razliku od njegovog najpoznatijeg projekta, Ice War, življa, organskija muzika. Naravno u njoj veoma prija doza sirovosti koja se podrazumeva u Džoovoj muzici pa i njegovo pevanje koje ponekad ume da bude, hm, nesavršeno, ove nekako lepo paše uz taj pankerski pristup. Ne znam, nema ovde mnogo filozofije, tri čoveka koji rokaju glasan rokenrol, to je sve. Ako volite Iron Maiden i Misfits u isto vreme, nema šta da se mislite:

https://devilcross.bandcamp.com/album/condemned

Kad smo već kod Trevora Williama Churcha, on ima još jedan album ove nedelje, ali sa svojim sastavom Haunt. Windows of Your Heart je osmi album ovog kalifornijskog projekta u četiri godine i ova vrsta preprodukcije je malo i scary. No, ko voli kombinaciju melodičnog metala i panka koju Haunt provlače, neće ovde imati na šta da se žali. Muzika je lična, ekspresivna i ako vam se dopadne prva pesma, sve na albumu je takvo, iskreno i neposredno:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/windows-of-your-heart

Ironflame iz Ohaja izbacuju, evo, već četvrti album za pet godina i Where Madness Dwells je vrlo pristojna ploča power/ heavy metal zvuka. Sve je ovde na mestu: epske teme, energična, disciplinovana ali ne sterilisana izvedba, produkcija prštava ali solidna, konanovski omot koji bi i Frenk Frazeta morao dvaput da pogleda da bude siguran. Pesme su, što je najvažnije, dobre, sa vrlo lepo sklopljenim klasičnim uticajima (ima tu Dija, Mejdna, svega što volite), i sigurnim, ne prepumpanim, uksunim aranžmanima. Najgora stvar koju mogu da kažem za Ironflame je da kad im čujete prvu pesmu tačno znate kakav će biti ceo album, ali da je to neki greh mnogi bendovi bi prošlih pedeset godina proveli na raspeću:

https://ironflame.bandcamp.com/album/where-madness-dwells

Album nedelje, kako rekosmo, stiže sa Dying Victims Productions a kada jedan od najboljih albuma neo-NWOBHM zvuka ove godine dolazi iz Liona, jelte, francuskog Liona, znate da smo temeljito zagazili u postmoderno stanje. I hajde, gazićemo jer Animalize JEBU KEVU na svom debi albumu, Meat We're Made Of. Ovo je bezobrazan, nemoguće zarazan hevi metal ulične sirovosti i barapskog glamura, spakovan u brze, energične pesme koje ne filozofiraju sem koliko je potrebno da vas pokrenu i nasmeju. Devet pesama, devet HITČINA i bend koji se upravo upisao na mapu jednim od najzabavnijih albuma godine. Faking hel, još ne mogu da se oporavim od šoka koliko je ovo lepo:

https://animalizeband.bandcamp.com/album/meat-were-made-of
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/animalize-meat-were-made-of

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1069 on: 09-07-2022, 11:01:41 »
Imali smo srazmerno mirnu nedelju, ali to ne znači da nije bilo dobrih metal izdanja. Evo nekih od njih ispod:

Idemo odmah u jaja, putem blek metal šutiranja iz sve snage. Tuluski majstori Mourir sa svojim drugim albumom, Disgrâce kao da pokušavaju da naprave ultimativnu demonstraciju duha i dominantnosti francuskog blek metala. Ovo donosi praktično sve što očekujete: jake emocije, preteće atmosfere, puno energije, malo elegije i dosta beznapornog avangardnog duha. Materijal se sastoji od upečatljivih pesama koje su pritom, a ovo je posebno impresivno, snimljene uživo u studiju pa disciplina i kvalitet (i zaista solidan miks) koje čujemo treba posebno da se cene. Veoma, VEOMA dobra ploča:

https://throatruinerrecords.bandcamp.com/album/disgr-ce

Kharabas Division je drugi ovogodišnji album jednočlanog zauralskog blek metal projekta Dodmorke. Kao što možda pamtite, ovo je samo jedan od mase jednočlanih blek metal projekata čoveka po imenu Евгений Пильников aka Winter Vampyr, čiji je trenutno „glavni“ rad setniji i melanholičniji mada i dalje sirovi i hermetični Wintaar. No, Dodmorke nema sete i melanholije a uduplava sirovost i Kharabas Division je vrlo abrazivan ali moram da priznam fascinantan album blek metala koji kao osnovu uzima pank ali ne zaboravlja na atmosferu. Naravno, uši otpadaju od distorzije i buke koju ovaj čovek pravi (potpisan je i još jedan muzičar na albumu ali njegov doprinos se opisuje samo kao „prdenje“. Ozbiljno.) ali Piljnikov ovde zvuči vrlo pozitivno inspirisano, sa pesmama koje imaju individualne teme, identitete i atmosfere. Da bude jasno, ovo je i dalje jako depresivna muzika – pogledajte tekst za I Am Nobody – ali Piljnikov se nalazi u jednoj od energičnijih faza u ovom momentu i Kharabas Division je zarazna, krljačka ploča:

https://dodmorke.bandcamp.com/album/kharabas-division

Britanski muzičar Mike Hardisty aka Leviathan svira u Morte Lune a ima i neke svoje solo projekte. Jedan od njih je Written in Torment a sa kojim je upravo izdao četvrti album, Black Command, konceptualnu ploču o životu Jonathana Martina, čoveka ponatog po tome što je zapalio katedralu u Jorku. Zajebano! No, Written in Torment ovde pruža prvorazredni program melodičnog, ekspresivnog blek metala i vidi se da je Haristy sa ovim projektom podigao ambicije dosta visoko. Ovo je sada trio muzičara, sa sve živim bubnjem i materijal na albumu je odlično napisan, intrigantan i atmosferičan. Valjano:

https://writtenintorment.bandcamp.com/album/black-command

Unholdun je novi jednočlani francuski blek metal projekat sa prvim, istoimenim EP-jem i, pa, vrlo impresivnim zvukom. Ovo je zaista, u prvom redu producirano i odsvirano vrlo kvalitetno, sa punim zvukom i kvalitetnom svirkom – sjajni bubnjevi, karakterno pevanje itd. – a onda je i prilično zanimljivo napisano. Alexis Chiambretto koji je sve ovo napisao i odsvirao sve osim bubnjeva (to je ovde obavio sešn muzičar, Nicolas Muller i to odlično) je vrlo ugodno spojio najbolje osnove blek metal zvuka devedesetih sa malčice francuske (dobro, keltske) folklorne tradicije i ovo je zbilja impresivna, moćna debi-ploča melodičnog a žestokog, beskompromisnog blek metal prebijanja:

https://unholdun.bandcamp.com/album/unholdun   

Ruski kvintet Morokh stručno kombinuje blek metal sa malo hardkor šmeka pa novi EP, The Triumph of Death ima i oštrinu i agresivnost, ali i uspeva da zazvuči komunikativno i da se ne izgubi u ponooru hermetičnosti. Melodičniji elementi muzike svakako pomažu da se ovaj materijal približi i publici koja voli atmosferični, shoegazeom inspirisani blek zvuk i ovo je jedno moderno izdanje, lepo napisano, odlično producirano i pažljivo sekvencirano, kome mogu da zamerim samo prenapucan mastering što mi aktivno uništava uši. Ali, dobro, od nečeg mora da se ogluvi. Poslušajte Morokh, odlični su:

https://morokh.bandcamp.com/album/the-triumph-of-death

Iz Belorusije je Crystayler čiji EP Vision of Death nudi još lepog slovenskog black metala. Ovo je melodično, himnično, hermetično ali i komunikativno u isto vreme i mada se ne radi o ikakvom skupom hi-tech projektu, ima dobar zvuk koji čoveka obuhvati sa svih strana i kupa u oceanu emocije:

https://crystayler.bandcamp.com/album/vision-of-death

Korveld je jednočlani projekat Ukrajinca po imenu Kyrylo Titov koji voli da se slika go do pojasa sa okačenom gitarom, ali bogami ume i da napiše vrlo solidnu blek metal ploču. Deep Woods Tales je debi album ovog projekta, posle nekoliko singlova u poslednjih godinu dana i Titov, koji je već svira u nekoliko bendova, ovde demonstrira vrlo sazreo zvuk i senzibilitet. Naravno, ovo je onaj melodični blek metal što voli prirodu i folklor, koristi mnogo klavijatura itd. ali Korveld zvuči zrelo i zaokruženo. I produkcija je vrlo solidna i ovo je blek metal album za vrlo širok spektar slušalaca od kojih neki sebe neće ni identifikovai kao blek metalce:

https://korveld.bandcamp.com/album/deep-woods-tales

Sa svoje strane Nightmarium iz Severne Kalifornije na istoimenom EP-ju daje finu demonstraciju da sirovi blek metal može to biti ne po produkciji, ne ni po aranžmanima koliko po divljačnosti u srži muzike. Ovo je i dobro produciran i maštovito napisan materijal visokih tehničkih kvaliteta, ali njegovo je udaranje snažno i neprestano a namere su zle. Rekao bih da je ovaj projekat jednog      Dustina Deana više nego zreo za album, a vi svakako poslušajte odlični EP:

https://nightmarium.bandcamp.com/album/nightmarium

Lighthouse su Nijemci i njihov debi album, I, simpatičan je primer blek metala koji je sav intenzivno zasnovan na melanholiji ali koji ne preteruje u tome i ne odlazi u otužnost. Hoću reći, mnogi bendovi na kraju završe u karikaturi, ali Lighthouse ne – ovo je prijatan, dostojanstven komad melodičnijeg ali dovljno svedenog i odmerenog blek metala da se to sluša bez problema. Plus, miks i master nisu prepucani i ovo u zvučnom smislu nije svedeno na zid od cigala. Lep debi:

https://lighthouseofficial.bandcamp.com/album/i

Confession su duo iz Poljske sa prvencem u vidu EP-ja Coloured by the red flames of fire koji još jednom podseća na visoke standarde što važe za poljsku blek metal scenu. Ovo je naprosto visokog kvaliteta u svakom pogledu, sa pesmama koje imaju i epsku širinu i emociju i energiju, sa produkcijom koja zvuči profi i generalnom zrelošću što sugeriše da ovi ljudi imaju dosta iskustva u kreiranju blek metala. Ako volite slovenski ili partikularno poljski blek metal, ovde nema promašaja:

https://confession666.bandcamp.com/album/coloured-by-the-red-flames-of-fire

Pređimo na stoner rok, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rok. Bonghill su bangkoški, naravno, stoner rok sastav koji klanja na oltaru tetrohidrokanabinola, psilocibina i ostalih psihoaktivnih supstanci popularnih među takvom omladinom. Prvi EP, takođe nazvan Bonghill je u principu sveden i sastoji se od distorziranih rifova preko iznurujućeg gruva, bez mnogo odmicanja od centralne teme svake od pesama, sa verom da će tekstura i repeticija uraditi posao. Uglavnom hoće mada bend svakako ima mnogo prostora da dalje napreduje. Vokali pevačice Sazi su lepo osveženje na tih par pesama koje ih sadrže, ali ovo su linije izvučene sa snimaka proba i iskorišćene gde je to bilo moguće jer je devojka, nažalost, iznenada umrla pre kompletiranja materijala u studiju. Tužno, ali je i dirljivo da ju je bend ovekovečio na svom prvom izdanju. Poslušajte, a ako vam se dopadne plaćate koliko hoćete:

https://bonghill.bandcamp.com/album/bonghill

Francuski AstroWeed nastavlja u istom smeru, istom brzinom, istom atmosferom, svim istim ali album Machine World je nesumnjivo divna ponuda ako volite opušten, spontan psihodelični zvuk koji jeste zasnovan na džemovanju ali ima sve potrebne odlike pravog albuma – distinktne pesme sa svojim temama, zaokružene aranžmane, solidnu produkciju. Ako već pratite francuske psihodeličare ovog tipa onda vrlo dobro znate šta da očekujete i od AstroWeed a meni je njihov zvuk metaliziranih gitara i umiljatih orgulja jako prijemčiv:

https://astroweed1.bandcamp.com/album/machine-world

American Dharma su iz Merilenda i njihova je ideja da uobičajeni koktel teškorokerskih žanrova – stoner, blues, grunge itd. – lako izmešaju sa malo džeza i progresivnog roka. Može da bude dobro, može da bude grozno, ali aktuelni EP, INMO je uglavnom teški, gruverski rok bez stvarnog zastranjivanja u nekom bitnom smeru. No, American Dharma zvuče korektno i originalno, sa sopstvenim idejama i rešenjima u ovoj muzici i ako im je produkcija malo suva barem nije „veštački“ prebudžena. Ovo se lepo sluša, pitko je a da ima jednu ličnu komponentu koja meni prija:

https://americandharma.bandcamp.com/album/inmo

Romeo Liquor Store imaju super ime, dolaze iz Toronta i sviraju baš, onako, ljutu rokčinu. Nije ovo ni čist stoner rok ni čist pank rok ni čist hard rok već, eto, neko idealno secište svega toga. Minialbum  Bigger, Meaner, Drunker ima šest pesama energične, moćne rokenrol svirke u dobroj, čistoj produkciji a sa bezobrazlukom i prljavštinom koji su u samoj srži ovog zvuka, i sa pesmama o piću, drogiranju, mazanju kokaina na kurac i svim tim hobijima koji život skraćuju a nekim ljudima ga čine malo podnošljivijim. Romeo Liquor Store su jako dobri i ovo je rokenrol za najširi profil slušaoca a bez ikakvih naklona “komercijalnom“ zvuku i svetonazoru. Dakle, čisto je u najplemenitijem smislu:

https://romeoliquorstore.bandcamp.com/album/bigger-meaner-drunker

Ahh, novi King Weed... Ako do sada niste slušali ovaj instrumentalni, psihodelični stoner projekat iz pitome Francuske, Electric Smoke je perfektan za upoznavanje sa njima jer je... isti kao i svi njihovi albumi. Koji ionako izlaze na svakih nekoliko nedelja. King Weed, naravno, kao ni druge svoje francuske psych/ stoner kolege (tipa Stone Rebel i Stoned Karma) ne idu na duboko promišljanje svojih albuma i distinktne identitete, koliko na uvek ugodan džem i pristojan kvalitet produkcije. Tako i Electric Smoke nudi vrlo prepoznatljivu smešu bluza, gruva, malo bugija, težeg roka i sve je to jako pitko i prijatno. Meni više zaista ne treba:

https://kingweed.bandcamp.com/album/electric-smoke

Kada bi crne rupe umele da sviraju, zvučale bi kao Dvvell, kalifornijski sastav čija je muzika „mrveći kosmički doom“. EP Quiescent ima četiri pesme ali traje sat vremena, i, nagađate, već, jako je spor, abrazivan i mračan. Ali nije loš, bogami. Morate biti u raspoloženju da slušate nešto što zvuči kao Sunn0))) na posebno lošem esidu (sa sve bubnjevima, da se razumemo) ali ako jeste, gaddemit, ima da se nauživate:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/dvvell-quiescent

Beloruski Fallen Horizon je isto to samo u old school verziji. Njihov debi je demo od dve pesme, To the Horizons Lost i ovo je zaista kao da rani Paradise Lost svira u podrumu koji se nalazi u utrobi ugašene zvezde. Onako, šljampavo a simpatično i lo-fi:

https://decadencewithinrex.bandcamp.com/album/to-the-horizons-lost

Cryowitch su iz Teksasa i imaju kratak demo sa samo dve pesme, koji se zove prosto Demo. Ali je dobar. Ovo je surovi, glasni ali ne gruva lišeni sludge metal koji svoju ružniju stranu rado okreće kameri ali ima i šarma pa možda i meko srce. U svakom slučaju, ovo plaćate koliko hoćete a odlično je pa podržite:

https://cryowitch.bandcamp.com/album/demo

Sloth Hammer iz Lidsa su svoju celu filozofiju stavili u naziv albuma: Preparation Is For Cowards. Ovo su, dakle, tri kompozicije improvizovane na licu mesta u duhu blackened-sludge-noise-doom metala i ako vas doji ideja o slušanju 40 minuta dementnog i abrazivnog zakucavanja sa samo rudimentarnim strukturama i surovom distorzijom na bas-gitari (valdja?), na pravom ste mestu. Bar plaćate koliko hoćete:

https://slothhammer.bandcamp.com/album/preparation-is-for-cowards

Iz Argentine stižu Lo Oscuro, mišićav, zabavan stoner rok/ sludge metal bend koji sa albumom Terror pruža energiju, pa i malo agresivnosti publici koja može da je podnese. Produkcija je blago sirova, sa činelama koje jebu kevu, ali bez preterivanja u kompresiji, rifovi i solaže su lepljivi i prijatno bluzerski ali onda na to dolazi agresivan, vrištav vokal. Nije, dakle kombinacija koja odmah legne bez frikcije ali slutim da Lo Oscuro naprosto vole frikciju i uživaju da nam malo bude i neprijatno dok nas miluju gitarama. Dobri su:

https://looscuro.bandcamp.com/album/terror

Za uživanje u vrlo psihodeličnom stoner zvuku obratićete se na adresu dvojca Telekinetic Yeti iz Ajove. Novi album, Primordial, je prava proslava razstopljenih, vrelih gitara i gruverskih, teških ritmova. Telekinetic Yeti imaju tako dobar zvuk sa slojevima gitara i efekata u koje utonete za seknd da je skoropa i nebitno šta sviraju, ali ne SASVIM nebitno. Ovo su moćne, himnične pesme  zapaljivog psihodeličnog roka uz koji se opustite ali i eneregizujete i posle vam se čini da možete da pretrčite dvadeset kilometara i uspentrate se uz Beograđanku. Odlična ploča hipnotičnog a abarazivnog metala:

https://telekineticyeti.bandcamp.com/album/primordial

Prelazimo u bržu traku: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal, moliću. Meksikanci Horrid Sight sviraju vrlo modernozvučeći metal sa thrash osnovom ali i sa dodavanjem elemenata metalcorea, black metala, nešto malo i death metala u miks. Nije to nešto što bi bilo po mom ukusu na papiru ali EP Sunk Ship je jako solidna ponuda, sa veoma sigurnom, ubedljivom svirkom, dobrom produkcijom i pesmama što se voze po pet i šest minuta i ne gube, jelte, vetar u svojim, jelte, jedrima. Srednjetempaški thrash sa dosta melodije ali i neprekidno energičnim, poletnim gruvom – ako vam to zvuči kao dobar provod, Horrid Sight su vaši ljudi:

https://horridsight.bandcamp.com/album/sunk-ship-ep

Britanski Unburier na svom drugom demou, Twisted Existence nude dve vrlo kvalitetne pesme melodičnoig thrash metala koji se ne stidi ni death metal ni black metal parčića u svojoj mešavini. Ovo je napisano stručno, sa složenim aranžmanima ali i sa jednim prirodnim tokom kompozicija koje nisu samo niz nasumično spojenih delova i Unburier podsećaju na bendove sa kraja osamdesetih koji su se kretali u pravc u “tehničkog“ thrash metala, samo, naravno, imaju još više od tri decenije nakupljene muzičke građe koju su prostudirali i napravili nešto jako upečatljivo. Dve pesme, preko deset minuta prvorazrednog metala i bend koji apsolutno vredi pratiti:

https://unburier.bandcamp.com/album/twisted-existence

Final Summon su iz Los Anđelesa i imaju debi album koji priziva u sećanje neke od najboljih elemenata Bay Area Thrasha – kompleksne a napaljive kompozicije, beznaporno „tehničku“ svirku, dobar, zdrav zvuk – a sve to u ugodno melodičnim pesmama. Neki od članova su poreklom iz jugoistočne Azije pa i ovde ima malo zvuka koji nije baš „klasičan“ thrash, a produkcija je vrlo solidna i smisleno podupire te kompleksne aranžmane sa dosta dinamičkog opsega. Paralyzed Reality je i konceptualni album koji priča priču o ovom svetu od vremena starih bogova (pre nastanka čoveka) pa do, er, pandemije COVID-19. Ambiciozno. Ali, mislim, odlično je. Ako volite Slayer, Exodus, Death Angel, Vio-lence i slične, jelte, asove klasičlne thrash ere, ovo vredi poslušati svom snagom:

https://finalsummon.bandcamp.com/album/paralyzed-reality

Plague Years iz Detroita imaju vrlo solidan EP, All Will Suffer, kao nastavak svog prvog albuma iz 2020. godine. Ovo je mračniji, nisko naštimovani thrash metal sa malo death metal mirisa, ali sve ono što ja volim se tu čuje: dobri, zli, slejerovski rifovi, brutalni a dopadljivi vokali, brza svirka ali i gruv. Četiri pesme ozbiljnog radničkog metala za poštovaoce old schoola ali bez pukog kopiranja onog što su radili Slayer i Death već napravljeno kao nadgradnja sa razumevanjem. Odlično!

https://plagueyears.bandcamp.com/album/all-will-suffer

Slatko je kako su Kazahstanci ZaRRaZa snimili po jednu obradu Slayera, Kreatora i Gojire sa idejom da se dodaju tradicionalni folk instrumenti iz njihovog kraja. Rezultat je EP Kreated In Blood gde se neke odlične i klasične metal pesme simpatično kombinuju sa malo narodnjačkih ukrasa. Dakle, ovo je i dalje VEOMA izrazito ekstremni metal samo sa dodatim alikvotnim pevanjem i instrumentima koji se zovu kyl-kobyz ili shan-kobyz, i mislim, jako je simpatično:

https://zarraza.bandcamp.com/album/kreated-in-blood

Killed by Florida su pank bend sa, nagađate, Floride, sa vrlo klasičim thrash zvukom koji priziva u sećanje vrlo klasične radove iz osamdesetih bendova poput Attitude Adjustment, Impulse Manslaughter, rani Agnostic Front itd. Dakle, brzo, kratko, energično, MNOGO zarazno. Album War on my T​.​V. je vrlo dobro sklopljen sa puno te ekspresivne, neodoljive energije i brze, efikasne svirke. Pevač samo sipa a refreni su, kako i treba da bude, krešenda svake pesme. Izvrstan materijal:

https://killedbyflorida.bandcamp.com/album/war-on-my-t-v

Major Pain iz Kalifornije cepaju skoro klasičan metalizirani hardkor kao sa kraja osamdesetih i iz ranih devedesetih. Demo ’22 je vrlo korektna rekonstrukcija tog zvuka i pruža pet ubedljivih pesama negde između „čistog“ moshcore klecanja i malo krosover elemenata. Dobra produkcija, dobra svirka, bend sa vrlo zaokruženim konceptom i sve plaćate koliko želite. Idealno:

https://majorpain.bandcamp.com/album/demo-22

Thrashcan je ime benda iz Finiksa u Arizoni koji, naravno, svira prilično dopadljiv krosover/ treš na EP-ju Rabid. Ovo je zaista idealna kombinacija pank relaksiranosti i metal discipline, a tri pesme koje dobijamo su producirane solidno, sa upečatljivim vokalom i generalno drusnim, energičnim šmekom. Plaćate koliko hoćete, pa navalite:

https://thrashcan.bandcamp.com/album/rabid

Salvadorski Los Criminis imaju dopadljiv album metaliziranog hardkora negde između klasičnijeg crossovera i gruverskog, gangsterskog moshcorea. I ko to voli, ovde se ima čemu poradovati. Album vozi devet pesama na Španskom, solidne produkcije i sa dovoljno i metala i panka da svako nađe sebi malo sreće. Staromodno ali ne zastarelo:

https://loscriminis1.bandcamp.com/album/n-huat

Za prepoznatljiv švedski D-beat tu nam je novi EP kutlnih Wolfbrigade. Anti-Tank dogs ima tri pesme od kojih je zapravo samo srednja BAŠ D-beat komad. Ostale dve su sporije i atmosferičnije a što je u skladu sa reputacijom ovog benda. Jak, debeo zvuk, kvalitet svirke, sve što očekujete je tu, pa izvolite:

https://armageddonlabel.bandcamp.com/album/anti-tank-dogs-ep

Abyecta su, pak, pola španski, pola čileanski pank bend čije novo izdanje, Enemigos de la razon / Inframundo zaprao spaja njihov stari materijal sa nekim novim snimcima. I mislim, ovo je baš klasičan old school hardcore punk sa d-beatovima i prostim, napaljivim rifovima koji je mogao nastati i 1982. i 1992. godine, energičan, zarazan, sa sjajnim ženskim vokalom, produciran jednostavno a duševno. Ko ovo ne voli taj ne voli ni život:

https://coronarx.bandcamp.com/album/abyecta-enemigos-de-la-razon-inframundo-2

Dead Tired su Kanađani koji trpaju metalizirani hardcore nešto starije provinijencije na albumu naslovljenom Satan Will Follow You Home. Nije ovo MNOGO metalski, da se razumemo, ali Dead Tired vole da imaju i atmosferu i dinamiku i malo gruva, pa je ovo prijatno raznovrstan i energičan album:

https://zdeadtiredz.bandcamp.com/album/satan-will-follow-you-home

Baltimorski End It su bez sumnje značajno bliži mom ukusu. Njihov hardcore je razuzdan, brz, sa upečatljivim pevačem i kratkim, jebačkim pesmama koje pank estetiku ne shvataju kao primitivnost po svaku cenu već kao efikasnost i odbacivanje svih nepotrebnih ukrasa. EP Unpelasant Living ima šest pesama koje prolete u furioznom tornadu rifova i ostave vas gladnog za još. I to mnogo JOŠ. Odlično je:

https://flatspotrecords.bandcamp.com/album/fsr59-unpleasant-living

Nemački kvintet Sunshine mi je prvo privukao pažnju tim, jelte, imenom, a onda i tvrdnjom da se njihova muzika može opisati i kao „melodični grindcore“. ’That’s not how grindcore works’ je bila moja prva reakcija ali onda sam se prisetio radova Jona Changa i Takafumija Matsubare i kliknuo da poslušam LIVE​-​DEMO​-​2022, materijal za koji Sunshine kažu da sadrži četiri pesme i nula kompromisa. OK, ovo nije kako ja zamišljam melodični grindcore i nije grindcore uopšte, već više melodični death metal sa svedenijim aranžmanima, ali ta svedenost i naglasak na gruvu a ne na sad nekim baroknim melodijskim temama mi je i bila prijatna. Sunshine su u suštini bend za ples i dobar provod i imaju vrlo solidan zanat u rukama pa moram da ovaj demo preporučim vašoj pažnji, pogotovo uz cenu koju sami određujete ako se odlučite za kupovinu. Pristojna produkcija, takođe:

https://sunshine14.bandcamp.com/album/live-demo-2022

OK, novo izdanje za Unholy Grave? Faaaaak!!!!!!!!! Evo me!!!!!!!!! Ne počinjite bez mene!!! Radi se o neobjavljenom materijalu po imenu Total AGATHOCLES (Unreleased Session for AGATHOGRAVE#2) i ovo je deset obrada Agahtoclesa koje japanske grindcore legende sviraju na, praktično, probi. Garažni kvalitet snimka svakako odgovara materijalu dok Unholy Grave sviraju sve od mince core klasika poput Didn’t Ask ili A Start at least pa do sporog D-beat mrvljenja u Is it really mine? Ili Labelisation. Tu je i pank-himna Try! koja mi je uvek bila dosadna pa se neću pretvarati da je u ovoj pijanoj verziji dobra ali je šarmantna. Unholy Grave donose svu potrebnu grindcore ekspertizu i štroku na ovu sesiju i, mislim, ko zna, već zna:

https://unholygrave.bandcamp.com/album/total-agathocles-unreleased-session-for-agathograve-2

Hot Corpse iz Sent Luisa stavili su dve kul pank cice u krilo Deda Mrazu na omotu svog EP-ja Summer Demo, ali se zapravo radi o pet muškaraca koji sviraju, pa, recimo, moderniji, kvalitetniji, metalizirani crustcore. Odlično to zvuči, pogotovo jer se radi o demou i ove dve pesme su stručno aranžirane i skupo producirane. Suviše je to „komercijalno“ za moj ukus, uvuče se tu malo groove metal fora i tako to, ali da je dobro, jeste a plaćate po želji:

https://hotcorpse.bandcamp.com/album/summer-demo

Dogmathica su italijanski, pa, recimo progresivni metalkor sastav koji svira prilično tehnički, sa puno, kako sami kažu „monolitnih rifova“ i „klasutrofobične atmosfere“. Generalno ne bih preterano obratio pažnju na album Schema, sem da primetim da ima dobru, mada sasvim nedinamičnu produkciju, ali mislim da me je pevanje na Italijanskom pridobilo. Dogmathica su dobri, da ne bude zabune, pišu kvalitetne pesme i dobro ih sviraju, ali pevanje je i pored toga što je po formi možda i sasvim standardni metalcore lavež, nekako stvar koju najbolje čujem kad ovo slušam i koja muzici daje usmerenje i konačnu formu. Probajte:

https://dogmathica.bandcamp.com/album/schema

Sarin i Midwestlust imaju split EP nazvan samo Split i ovo je agresivan, brutalan zvuk negde između grindcorea, deathgrinda, powerviolencea i buke. Sarin su za mrvu tehničkiji ili makar imaju deblji, snažniji zvuk, a Midwestlust imaju i jednu BRUTALNU power electronics pesmu. Sve u svemu, ovo je jako dobro:

https://tapehouseusa.bandcamp.com/album/split

Njemački Hitzbold su izmešali death metal, pank, pa malo rokenrola, i njihova muzika je neobično dopadljiva sa bizarnim, vrištavim vokalom i meljućim a prijateljskim rifovima. Znate ono kad niste sigurni da li je nešto pank ili metal? E, pa Manufaktur je takav materijal, nudeći gruv i rokanje za publiku koja voli gruv i rokanje dok bend ne razmišlja baš PRETERANO mnogo kog je to žanra. Daunloud plaćate koliko hoćete a ima da se kupi i kaseta:

https://hitzbold.bandcamp.com/album/manufaktur

Evo još malo kombinacija žanrova koje zvuče zanimljivo. Meksički Zovek na albumu  Armies of the Hungry Ones mešaju death metal i punk i malo grindcore ili deathgrind šmeka za jednu vrlo simpatičnu horor-žurku. Album ima jedanaest pesama sa sasvim dovoljno prostora za atmosferu i gruv, ali bez nekih pretencioznosti u aranžiranju. Zovek zvuče kao da se dobro provode dok sviraju, kombinujući štagod da im u tom trenutku odgovara iz domena ekstremng metala, melodični u jednom trenutku, supersirovi u sledećem itd. Poslušajte, simpatično je:

https://zovek.bandcamp.com/album/armies-of-the-hungry-ones

Mocata je teksaški jednočlani deathgrind sasatav koji, pa, svira jednostavan, ali simpatičan deathgrind. EP Cosmic Horror ima šest pesama prilično klasičnih rifova i prihvatljive, jeftine produkcije. Sve je to sasvim neoriginalno, ali nabada koliko treba, gde treba, fino smenjuje blastbit krešenda sa gruvom i generalno je ugodno.

https://mocata9.bandcamp.com/album/cosmic-horror

Ponekad na prvi ton znate da će sve biti dobro. Nerve Exposure iz San Hozea na demou The Spinal Offering imaju tako debeo, težak, a opet ne prekomprimovan zvuk, da njihov niski štim i energična svirka odrade skoro sav posao a vi ne stignete ni da poslušate kakve su pesme. A dobre, su, ovo je deathgrind sa puno gruva i aranžmana koji vole stalne promene ritma. Odličan je ovo materijal i skoro da je greota da ga bend nudi po ceni koju sami odredite, ali mislim, ne žalim se. Slušajte, kupite, sjajno je i za po kući a i za žurke:

https://nervexposure408.bandcamp.com/album/the-spinal-offering

Britanski Mortal Chains zvuče sirovo, pomalo i autsajderski na istoimenom EP-ju, ali do njihovom death/ thrash pristupu i daje dosta šarma. Ovo nije puka kopija proverenih matrica već muzika sa osobenošću i, pored sve sirovosti zvuka, osećajem za detalj. Zanimljiv debi:

https://mortalchains.bandcamp.com/album/mortal-chains

Danci Terror Sound pak zvuče vrlo klasično, ali ne i generički. Njihov EP, Devastating Consequences dolazi posle čak četiri albuma i bend ovde demonstrira usviranost i jednu naglašenu sigurnost u svoj stil i zuk. Pričamo o energičnom, brutalnom death metalu koji voli gruv i prženje i najveći njegov problem je taj potpuno zaravnjeni mastering koji muzici oduzima svu dinamiku. No ako vam to ne smeta, Terror Sound pišu fine pesme i nude atraktivan death metal program.

https://terrorsound.bandcamp.com/album/devastating-consequences

Garotte iz Južne Karoline imaju i dosta deathcorea u svome tehničkom death metalu ali 2022. je godina i ja sam, što kažu, malo i odebljao svoju kožu pa ne skočim kao oparen čim čujem deathcore vokale preko death metal svirke. Kako god, novi EP, Derelict ima čak šest pesama žestoke, brze, tehnički kvalitetne muzike sa sve sasvim nedinamičnom produkcijom koja, ipak odgovara muzici pomažući da se čuje svaki minijaturni detaljčić u impresivnoj tapiseriji što je Garotte kreiraju. Melodičan, a stalno rasturački metal koji bend donosi vozi se u različitim brzinama ali bez suštinske promene tempa i Garotte održavaju gruv i inerciju krljanja na vrlo zadovoljavajući način. Neću da se pretvaram da u ovome nisam uživao:

https://garottedeath.bandcamp.com/album/derelict-ep-3

Ne znam koliko ljudi svira u Eglath iz Viskonsina, ali njihov debi EP, Kingdom of Bones je prilično ubedljiv i kao demonstracija autorskog rada i u smislu same izvedbe. Mislim, produkcijski ovde ima štošta što možete da dovedete u pitanje, ali Eglath impresivno mešaju progesivni death metal, melodičniji melodeath sadržaj i pevanje koje je strejt ap metalkor za program koji je u celini dosta prijatan i drži pažnju. Lepo:

https://eglath.bandcamp.com/album/kingdom-of-bones

No, za propisnu death metal proslavu koja naizgled bez napora spaja old school senzibilitet i ozbiljnu progresivu u aranžmanima, australijski Altars na svom drugom albumu, Ascetic Reflection nudi osam pesama prefinjene svirke i izvrsne produkcije. Prvo da rešimo tu produkciju: slušajte kako je ovo masterovano! Slušajte dinamiku koja muzici daje prostor a ne oduzima joj moć jer bend RAZMIŠLJA o aranžmanima i tome kako koji instrument zvuči u odnosu na druge isntrumente i gde treba da stoji u miksu pa ne mora sve na kraju da se ispegla u jednu ravan da bi album zvučao „glasno“. E, a kad se tu nauživamo, pa, jebiga, Altars pišu progresivne pesme koje su na pola puta između Gorguts i Grave, sa nebrojenim harmonskim diverzijama, kompleksnim, avangardnim aranžmanima i toliko dobrih ideja u samoj interpretaciji da se ovo sluša otvorenih usta. Death metal je u svojim najboljim trenucima muzika koja zvuči toliko TUĐINSKI da zaista poverujete u druge ravni postojanja a da istovremeno nudi materijal za OZBILJNO šutiranje. Altars nude mnogo takvih najboljih trenutaka na ovom albumu. Ne propustiti. Ozbiljno. Ako volite Artificial Brain i Immolation, Altars su se upravo najčvršće moguće smestili na sedište između njih i nikud ne mrdaju:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/ascetic-reflection

Dobri su i Kanađani Begrime Exemious čiji četvrti album, Rotting in the Aftermath izlazi za Dark Descent records i i sam nudi kombinaciju old school rifova i progresivnijih aranžmana, sve u dinamičnom masteringu koji prija mojim ušima. OK, miks je ovde možda mogao da bude suptilniji, ali ne žalim se kad bend zvuči ovako prirodno i kada njihove lepe pesme spajaju klasičan Death zvuk sa progresivnijim harmonijama i interesantnim dinamičkim zaokretima. Begrime Exemious su se vidno potrudili da ova ploča bude raznovrsna i trud se svakako isplati slušaocu koji itekako ima u čemu da uživa:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/rotting-in-the-aftermath

Vomit Forth iz Konektikata svoj debi album, Seething Malevolence izdaju za Century Media a to je malo i iznenađujuće jer ovo nije baš naročito originalno ili upečatljivo. No, ima šarma – ovo je vrlo gruverski death metal primitivnih aranžmana i sirovog zvuka, pa ako se na stranu stave zaista besmisleni produkcijski zahvati kojima treba valjda da se privuče deathcore publika, sama muzika nije nedopadljiva:

https://www.youtube.com/watch?v=zH_q8-pQdAQ&list=OLAK5uy_lHiXiJM95djksVdDrr1toEh0NSZG1Sezc

Death metal album koji sam čekao kao ozebao sunce je novi, treći dugosvirajući produkt novozelandskih majstora Organectomy. Prošla ploča od pre par sezona bila je gotovo savršen spoj zrelog, tehničkog ali ne PRETERANO tehničkog death metala i slam rifova i novi album, Nail below Nail je sasvim prirodan nastavak u istom smeru. Organectomy su ovde za mrvu hermetičniji i češće rade u harmonski složenijim ravnima, ubacujući klasične hromatske slem deonice više kao strateški doziran začin. Što je opet sasvim logična ekstrapolacija prethodnog materijala. Rezultat je da je Nail below Nail po definiciji manje „ložačka“ ploča za, jelte, publiku koja voli slemove i neprestani mošing, ali da ne bude zabune, ovo je VRLO mošerski album koji samo više ne misli da mora da skoro karikirano naglašava kad treba da udarite u moš. Mislim, slušajte disonantnu Cult of Excess i recite mi da ovo nije pesma da se ljudi pogube u mošpitu. Već sam povodom prošlog albuma potezao poređenje sa Suffocation, tu smelost benda da napusti jasne i voljene žanrovske ideje pre nego što se pretvore u generičko ponavljanje formule i da se otisne u smeru neistraženih teritorija harmonije, ritma i generalne strukture pesama i na Nail below Nail Novozelanđani apsolutno nastavljaju da traže nove elemente izraza, ne napuštajući teški, pakleni slam kao osnovu ali ne fetišizujući njegove elemente i proširujući formulu gdegod je to zgodno. Naravno, pakleno prekomprimovani master se podrazumeva, ali, hajde, to smo očekivali. Sa dvanaest promišljenih, kompleksnh pesama i bez očiglednih „hitova“, Nail below Nail je album kojim Organectomy pokazuju da svoje sazrevanje shvataju vrlo ozbiljno i ja ne mogu biti srećniji. Slušajte:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/nail-below-nail

Poslednja deonica u kojoj slušamo žanrovski manje definisana dela alii čist hevi metal. I evo nam i novog albuma Beastial Piglorda. Fuzzy Little Animal ima slatku macu na omotu i još devet pesama postindustrijskog-dab eksperimentisanja. Piglord je toliko često u ovim mojim pregledima da imam osećaj da svi znaju kako zvuči, ali ako vam je ovo prvi susret sa njegovim zvukom, pa album je kao da ste se napušili haišiša i sada sanjate vrlo živ, vrlo interesantan san čije vam značenje izmiče ali samo za milimetar. Kao i većinu Piglordovih izdanja i ovo plaćate koliko hoćete, A VREDI:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/fuzzy-little-animal

Čileanci Hienas zvuče jako raspoloženo i energično na svom novom albumu, Socavón a koji je negde između gitarskog nojza, posthardkora i sludge metala. Dakle, gruverski, atmoferično, razobadano, emotivno. Ploča ima i psihodelične elemente (slušajte podugačku Puntualidad) a mekan, dosta prirodan miks u mnogome prodaje kvalitet muzike i izvedbe koji momci demonstriraju. Odlično:

https://youtu.be/R_ouWx5bUck

Iako RivetSkull iz Sijetla nisu skroz moja priča, moram da poštujem vrlo ozbiljno shvaćenu ideju sviranja heavy metala utemeljenog u formulama sedamdesetih godina prošlog veka. Drugi album, Trail of Souls: Samsara se leo vozi na kombinaciji glama i okultizma, muzičari naglašeno vole da rade to što rade a produkcija iako ne po mom ukusu makar ima dinamiku i živost. Apsolutno poslušati:

https://rivetskull.bandcamp.com/album/trail-of-souls-samsara

Ah, ali album nedelje je grindcore ploča za jebene anale ekstremne muzike. Album, kako se ono kaže, DOGAĐAJ. Grindcore bendovi su poznati po tome što pesme prave lako i brzo jer, jebiga, biće ih po dvadeset i trideset na albumu i niko tu ne očekuje sad neke velike originalnosti, ali singapurskim Wormrot je, evo, trebalo šest godina da kreiraju nastavak za svoj kultni Voices koji ih je prevorio u globalnu grind atrakciju. Hiss je konačno pred nama i reči da je trio i dalje u dobroj formi zvuči potpuno neadekvatno. Naime, ovo je ploča koja zvuči LIČNO, iskreno, UBITAČNO i potpuno originalno. Kao jedan od retkih pravih grindcore bendova koje Earache trenunto ima na rosteru, Wormrot su nekako percipirani i kao jedan od najčistijih žanrovskih sastava u poslu, ali Hiss, kako se novi album zove nema nikakav problem da pored pržećih rifova, rafalnih blastbitova i brzih D-beat zakucavanja sa urlajućim vokalima ponudi i iznenađujuće efektne a zapravo svedene melodične deonice u kojima Arif Suhaimi peva klin, ali i više „hardcore“ momente. Wormrot je uvek osvajao grčevitom eksplozivnošću svoje muzike koja nikada nije mogla da se svede na ređanje oprobanih žanrovskih momenata pa je Hiss možda najbolja demonstracija ove filozofije benda. Ovde pesme naprosto idu onako kako bend oseća da mora u svakom trenutku, bez oslanjanja na oprobane trikove i uobičajeni nameštaj. Zbog toga sve zvuči živo, nadahnuto i autentično i Wormrot potvrđuju svoje mesto na vrhu svetske grindcore piramide koje drže već godinama. Nažalost, videćemo šta će budućnost doneti jer je Arif Suhiami iznenada objavio da napušta bend a sa sobom vodi i suprugu koja je do sada bila neka vrsta menadžera i koordinatora rada sastava pa možda Wormrot ovim albumom odu u legendu. Ali aktako i buede, ne mogu da zamislim bolji završni iskaz jednog sjajnog, autentičnog sastava. Izuzetan, dakle, album pršteće energije, fokusirane agresije i dobrohotne abrazije. Ko ovo propusti da mu se oduzme članska karta za grindcore:

https://wormrot.bandcamp.com/album/hiss

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1070 on: 16-07-2022, 11:23:57 »
E, pa, da proverimo je li bilo nešto dobro od metala i ove nedelje. Mislim, kad su već javili da se, eto, Pantera opet okuplja za turneju iako, znate već...

Blek metal! Londonski Sufferer su se od sveta oprostili poslednjim koncertom devetog Jula, kao i EP-jem Sufferer izašlim dan kasnije i, ako se bend već raspada, sevap je ispratiti ih uz ovako dobru ploču. Ovo su četiri pesme brutalnog, testerišućeg black-death metala koji, da bude jasno, samo zato što je primitivan u duši i inspiriše se, praktično, kamenim dobom, nije bez sofisticiranosti. Ovo su pesme pažljivo napravljene, odsvirane na naizgled divljački ali duboko disciplinovan način a i zvuk je odličan i Sufferer su otišli u legendu kako se samo poželeti može: sa stilom, ostavljajući nas da žudimo za još Sufferera.

https://sufferer666.bandcamp.com/album/sufferer

Poljski Black Altar ima dugačku karijeru započetu još sredinom devedesetih a novi album, Arcana of the Higher Principles, je zapravo kompilacija a koja ima jednu novu pesmu dok je ostatak materijala mahom sa split izdanja iz poslednjih nekoliko godina. I odličan je ovo materijal. Black Altar su bliži skandinavskom modelu blek metala nego tipičnom slovenskom ili poljskom zvuku. Ovo su, dakle, žestoke, otmene i ledene pesme ozbiljno agresivne svirke ali sa puno suptilnosti u temama i aranžiranju. Svedeno a opet sazrelo, baš kako i treba da bude. Užitak za slušanje:

https://blackaltar.bandcamp.com/album/arcana-of-the-higher-principles
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/arcana-of-the-higher-principles

Flesia iz Lajpciga nema gitaru u postavi ali pukim slušanjem EP-ja Essenz I nećete postati toga svesni. Ovde je bas-gitara toliko napržena kroz razne pedale da se na kraju čuje čitav orkestar iz pakla. A Flesia tom orkestru piše adekvatne pesme surovog, brutalnog blek metala koji ima grindcore eksplozivnost i neposrednost, bez mnogo stilizacija i blek metal gizdavosti. Ovo je muzika stalne tenzije i agresije, što ide od krešenda do krešenda bez puno pauza za disanje, ponosita u svojoj beskompromisnosti ali i dovoljno spretna da se ne svede na puki zid buke. Meni, dakle, izvrsno:

https://flesia.bandcamp.com/album/essenz-i

Aurae Lunae iz Ekvadora su vrlo simpatični sa svojim prvim demo snimkom, nazvanim samo Demo I. ovo je majestični, otmeni, pa malo i simfonični blek metal, ali koji je snimljen u vrlo jeftinim uslovima pa sirovost zvuka i teatralnost kompozicija tvore lep kontrast. Aurae Lunae apsolutno razumeju format u kome operišu i kadri su da i u partizanskom setapu naprave nešto dostojanstveno i vredno slušanja. Proverite:

https://auraelunae.bandcamp.com/album/demo-i

Ne znam da li naslov, Swansongs, treba da shvatimo kao neku najavu prekida rada projekta Wintaar, ali fakat je da je Jevegenij Piljnikov samo sa ovim projektom izdao već četiri albuma ove godine pa mu niko ne može zameriti ako uzme malo da se odmori. Swansongs je sirova ali sazrela kolekcija ekspresivnih blek metal komada koji nemaju nikakav problem da odu u smeru panka i rokenrola kad je to potrebno, i Piljnikov ovde pravi neke od svojih najekspresivnijih pesama. Raznovrsno dakle, iako je zvuk uniformno ružan i prljav. Ali su pesme odlične, emitujući jednu spontanu, varvarsku energiju. Pošto Piljnikov ovo ionako ne može da naplati, savetuje da ga skinete besplatno:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/swansongs

Džordžijski Ecnarettu nudi sirov, nestašan blek metal na EP-ju  Sacramental Demon. Ovo je pet pesama koje sugerišu lo-fi sirovinu ali koje zapravo imaju više sofisticiranosti i pameti kad malo uđete u njih. Ecnarettu uspeva da i u prilično jeftinom produkcijskom setapu kreira interesantne zvučne konstrukcije – slušajte industrijsku 13th Sacrament, recimo, koja najavljuje „elektronski“ deo materijala – i ovo je fina kombinacija klasičnijeg blek metala sa drugim idejama. Lepo:

https://ecnarettu.bandcamp.com/album/sacramental-demon

Italijani Kybalion dosta skromno sebe najavljuju kao spoj panka i blek metala i onda se čovek malko trgne kad čuje kako demo S​/​T Demo sigurno i kvaliitetno zvuči. Ovo je pankerski samo po spontanosti aranžmana ali je napisano i odsvirano kvalitetno sa dobrim temama i puno atmosfere. I produkcija je vrlo solidna za demo i mislim da su se Kybalion snažno legimitisali i preporučili za dalja slušanja. Plaćate koliko hoćete NARAVNO:

https://kybalion.bandcamp.com/album/s-t-demo

Elseetoss iz Tenesija sviraju „atmosferični apalačijski blek metal“ i, jebem mu, to zvuči ODLIČNO na drugom im albumu Preagonal. Jeste ovo atmoblek i jeste, sve pesme su obeležene samo rimskim brojevima i JESTE, muzika je više u melanholičnim harmonijama nego što ovde ima puno, znate već, rifova, ali ima bendova koji taj atmoblek, tu melanholiju i te harmonije spakuju baš kao treba. Veličanstvena depresija, elegantni kič, zovite kako hoćete, ali ovo je jako dobro:

https://elseetoss.bandcamp.com/album/preagonal

No Point in Living je još jedan od onih jednočlanih depresivnih (post) blek metal bendova koji snimaju po deset albuma godišnje ali pošto je ovde jedini član i autor sve muzike jedan propisni Japanac, Yusuke Hasebe onda je ta radna etika prirodnija  a muzika zapravo bolja nego što bi se očekivalo. Novi album, četvrti ove godine, nazvan  Third Impact je naprosto prilično solidan, sa pesmama koje nisu samo sanjivo ređanje molskih akorda već imaju rifove, aranžmane, dinamiku. Takoreći ovo je prava muzika i mada Hasebe sve, nagađam, radi u kućnom studiju, zvuk je ozbiljan a svirka kulturna. Lepo!

https://npiljp.bandcamp.com/album/third-impact

Stoner rok, doom metal, sludge metal, hard rok, progresiva, psihodelija! Iiiiii „Čekaj, Mehmete“, kažete vi, „Novi AstroWeed?? Pa zar nisu prošle nedelje izdali novi album?“ Jesu, ali Chaotica nije „pravi“ album nego kompilacija kojom ovaj pariski psihodelični džem-projekat novoj publici nudi prečicu do upoznavanja sa njihovim stilom i pristupom. I mislim, svakako, ako do sada niste slušali AstroWeed, preslušajte ovo. U pitanju je nepretenciozna, prijatna svirka koja lepo ispunjava čak i one dane kada ste strejt:

https://astroweed1.bandcamp.com/album/chaotica

Realm Drifter iz Teksasa sviraju jako sporo i hipnotično pa je njihova muzika u suštini doom metal, ali doom metal sa elementima stoner roka i psihodelije. Moram da priznam da me na albumu Realm Drifter najviše loži taj jako spori tempo i elegantno prilagođene pesme gde gitare imaju mnogo prostora da svoje rifove puste da se transformišu u odjekivanje i mikrofoniju. Pesme su solidne i ovo je lepo podešeno izdanje na granici između propisnog metala i psihodeličnijeg, amorfnijeg roka:

https://realmdrifter.bandcamp.com/album/realm-drifter

I kolumbijski Samán su simpatično rifaški ali i atmosferičan stoner rok sastav. Drugi album, II. Montaña roja je ploča odmerenog tempa i relaksiranog gruva sa dugačkim pesmama u kojima se slušaocu daje prostor da se opusti i isprazni um, kako bi ga rifovi, gruv i vokali dobro radili. Ovde ima i malo ekstremnijih detalja (death pevanje, recimo) ali sve je to u principu jako prijatno i prijateljski nastrojeno.

https://samanstoner.bandcamp.com/album/ii-monta-a-roja

Trojka iz Litl Roka u Arkanzasu, Mammoth Caravan ima simpatičan demo naslovljen Promo 2022 na kome valja lepljivi, teški sludge-doom metal. Nema ovde ničeg specijalno originalnog ali Mammoth Caravan zvuče istovremeno i zanatski korektno ali i autentično, sa sirovim a toplim zvukom i iznurujućim pevačem pa ovaj materijal fino legne. Plaća se koliko hoćete, naravno pa budite fer, ovo vrlo lepo curi.

https://mammothcaravan.bandcamp.com/album/promo-2022

Italijani Rainbow Bridge su naprosto fenomenalni na živom albumu Live at La Cittadella degli Artisti snimljenom ranije ove godine. Ovo je vrlo ’70s intonirani hard rok/ stoner, sa teškom bluz bazom i moćnom gruverskom vožnjom tokom sedamdeset minuta. Voleli ste Hendriksa, Alvina Lija, Rorija Galagera, Krim i njihove manje poznate ali ne manje zavodljive savremenike? Pa, volećete i Rainbow Bridge, skoro neizbežno, jer uzimaju taj zvuk za osnovu a onda u njega injektuju svoju autentičnu energiju, sirovost ali i suptilnost. Psihodelija, bluz, distorzija i gruv, sve što čoveku ili ženi treba da budu srećni, ne propustite ovaj praznik rok muzike:

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/live-at-la-cittadella-degli-artisti

Beogradski sludge-doom kvintet Nula snimio je svoj debi album i, mora se priznati da So zemlje zvuči epski. Ovo je kolekcija dugačkih, autoritativnih pesama sludge energije i gruva ali i doom težine i širine. Ima tu atmosfere, ali ima, bogami i rifova, pa i promišljenijih, kompleksnijih tema i Nula mi povremeno povuče i na Cult of Luna i druge slične post-metal atrakcije koje su sludge i doom formule uzele i iskoristile za sopstvenu viziju. Ne kažem sada da je Nula nužno na istom nivou zrelosti ali ovo jeste vrlo ambiciozno osmišljena, aranžirana i producirana muzika sa kinematskom dimenzijom ali i uvek sa propisnim rifaškim radom da mi, normalni metalci, ne budemo zakinuti. Vrlo sam zadovoljan konceptom i u priličnoj meri egzekucijom i bez obzira što vidim gde sve Nula ima još prostora da sazreva ovo je izuzetno dobar debi. Treba da budu ponosni iz sve snage:

https://nulaserbia.bandcamp.com/album/so-zemlje

Ne znam gde Forbidden Place Records nalaze sve te gotivne francuske bendove ali, evo, Veuve Scarron je u principu solo projekat jednog momka iz pariskog predgrađa i debi album Deal With It je najbolji komad prljavog, garažnog pankerskog rokenrola koji ćete čuti ove nedelje. Ozbiljno. Ovo je baš onako autentično, spontano  a opet promišljeno i zrelo. Snimljen uz kontribucije raznih drugih muzičara Deal With It puca od klasične punk ’n’ roll energije ali i demonstrira modernu, pročišćenu viziju, sa pesmama koje su masjtorski sklopljene oko dobre sržne ideje i koje se završavaju kada se ta ideja istraži u potrebnoj meri. Dakle, nula smaranja, ful rokenrol žurka, nikako ne propustiti ako ikako imate ukusa:

https://veuvescarron.bandcamp.com/album/deal-with-it
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/veuve-scarron-deal-with-it

Reći ćemo da i the last martyr iz Nju Džersija spada u ovu kategoriju iako je u pitanju melodičniji bend sa ženskim vokalom i ljubavlju ka malčice više glamura, ali jebiga, nismo ni mi neki pećinski ljudi koji ne mogu da podnesu malo elegancije u životu. EP Dirty Mirros je, istni za volju, više postpank nego pank ili stoner ili već neki metal, ali je žestok, energičan, sa nestašnim bubnjevima, gotivnim gitarama i puno energije a ako vam se dopadnu pevanje i nastup Gie D'Amato, pa, uživaćete. Grl pauer, drugovi moji, grl pauer:

https://thelastmartyrnj.bandcamp.com/album/dirty-mirrors-ep

Povratak klasičnijem psihodeličnom stoner/ doom zvuku obezbediće nam pouzdani sardinijski Electric Valley Records. Ali mislim, i nije to tako jednostavno, danski sastav Lucid Grave je na svom debi albumu, Cosmic Mountain spremio zanimljiv blend postpanka, dooma, psihodelije i svakojake druge muzike koja od teskobe i pretnje pravi zabavu i gruv. Album je vrlo prijatno miksovan sa puno prozračnosti i prostora da se sve smesti gde treba i čuje, a bend svira žestoko i energično. Pevačica Malene je svakako u centru pažnje sa svojim moćnim glasom i poluprimitivističkom izvedbom i Lucid Grave zvuče, velikim delom i zahvaljujući njoj, osobeno i originalno. Electric Valley je firma koja pažljvo bira šta će izdati i vrlo retko pogreši pa su Lucid Grave još jedno važno podsećanje da se možete i pretplatiti na njihova izdanja:

https://evrecords.bandcamp.com/album/lucid-grave-cosmic-mountain

Čim vidite omot EP-ja Black Dawn italijansog trija Demonio znaćete kako zvuče. Ženski reprioduktivni organ kao kosmički simbol je specijalitet teških psihodeličara i Demonio, naravno, tresu sporo i bolesno i psihodelično i vrlo simpatično u ove tri pesme. Rfovi su lepljivi i bluzerski i nadrogirani, pevanje ugodno prenemažuće i jedino zameram mastering koji je preagresivan i suviše komprimuje jedan prirodno sirov zvuk. Ali to na stranu, ovo je vrlo dopadljivo, sa svim hendriksovskim gruvom koji vam treba u životu, a plaća se koliko date:

https://demonio666.bandcamp.com/album/black-dawn

Sa Sardinije nam sad dolaze i Black Capricorn i njihov album Cult of Blood je toliko apsurdno faziran da mi izaziva kratke spojeve u mozgu i nekontrolisano lučenje endorfina. Ovo je čista droga, rođaci, čist seks, teški psihodelični rok sa okultnim tendencijama koji vas uhvati na prepad i drži u stisku između butina dok vam pije krv a vama je lepo jer je sve sporo, teško, teksturirano... Nije da su Black Capricorn sad nešto SAVRŠENI, neće svakom odgovarati ova vrsta pevanja itd. ali Cult of Blood naprosto ima toliko jaku psihodeličnu dimenziju da ona sve ostalo čini skoro nevažnim. Navucite se:

https://blackcapricorn.bandcamp.com/album/cult-of-blood-2

Witnesses iz Njujorka su, recimo, melodični doom metal sa ambijentalnim i avangardnim tendencijama. Zvuči gadno na papiru ali novi EP, The Holy Water uspešno prodaje ovaj blend superiorno atmosferičnim zvukom, dobrom kombinacijom tiho-glasno sviranja, pametnim aranžiranjem različitih i raznolikih instrumenata, odlično iskorišćenim vokalom Gabbi Coenen koja je ovde nov dodatak postavi i izvrsno farba muziku u tople boje. Ja padam na nešto što je ovako kinematski napravljeno a da je opet, u suštini, prizemljeni, teški doom. Valjano:

https://witnesses-nyc.bandcamp.com/album/the-holy-water-ep

Nemački Paralyzed demonstriraju ozbiljnost u izvođenju svog heavy psych stoner rocka već i time da su novi album, Heavy Road snimali uživo u studiju i samo ga doterali u miksu. Malo sastava danas ima tu vrstu jaja a još manji broj sastava na kraju zvuči ovako disciplinovano i uredno. I to na dobar način. Ovo nije nekakav beživotni album proračunatog stonera već žestoka, gruvi ploča heavy bluesa, odrađena znojavo i pošteno. Bend krlja kao da je 1972. godina a sa zvukom koji ste tad mogli samo da sanjate, sa autentičnim pesmama i svingom u izvedbi koji se ne može odglumeti. Izvanredno:

https://paralyzedband.bandcamp.com/album/heavy-road

Ripple Music ove nedelje dostojanstveno objavljuju četvrti album kalifornijskih Behold! The Monolith i From the Fathomless Deep je jedna moćna, teška, zavodljiva ploča. Bend je smešten negde na ugodnom mestu između atmosferičnog doom metala, stoner roka i sludge metala i njihove dugačke, spore pesme imaju puno prostora i za moćan rif, ali i za kinematske pasaže u kojima više osećate muziku nego što je čujete. Bend zna i više od jednog jedinog tempa – slušajte Spirit Taker – ali ovo je prevashodno spor, težak album simpatičnih sub-lavkraftovskih maštarija i atmosfera, sa košmarom koji je familijaran i prijatan, podsećajući da hevi metal služi i da nađemo ono najstrašnije a onda od njega napravimo zabavu kojoj se rado vraćamo. Zdravo? Možda i ne, ali pomaže da preživimo. Ripple Music ne greše i ovo je, nagađate, veoma lep album:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/from-the-fathomless-deep

Birth iz San Dijega sviraju u ključu klasične progresive, sa sve melotronom koji se uspešno smešta uz matematički složeni gruv i džezerske likove koje piče ostali instrumenti. Meni je nemoguće da ne budem oduševljen debi albumom, Born, jer su ovo pesme od po sedam i devet minuta minuciozno napisanog, ali onda i vrlo slobodno, disciplinovano a spontano odsviranog zvuka moje, jelte, mladosti. Bendova koji se napajaju na uticajima sedamdesetih ima koliko hoćete danas, jer živimo u bezvremenom vremenu ali retki, poput Birth, umeju da zaista rekonstruišu osećaj mistike i potpune slobode koji su imali progresivci onog vremena. Sjajno. SJAJNO:

https://birthprog.bandcamp.com/album/born

Thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal! Transgressive za svoj EP Fetus Factory naglašavaju da su u pitanju dve pesme koje će biti samo tu i neće ih biti na debi albumu, pa, eto, upozoreni ste. A ako vam se sluša thrash metal usredsređen na feminizam, rodna pitanja, seksualna i reproduktivna prava i socijalnu pravdu posmatranu iz rakursa manjinskih rodnih i seksualnih identiteta, na pravom ste mestu. Transgressive su, da ne bude zabune, vrlo solidni u kreiranju kvalitetnog mid-tempo thrash metala bez sad neke IMPRESIVNO originalne dimenzije, ali sa krajnje korektnim rifovima, solažama, aranžmanima. Ovo je naprosto dobra, energična muzika sa autentičnom emocijom (gitaristkinja, pevačica i autorka materijala Alicia Cordisco je jedna moćna, kreativna trans-žena koja ima puno toga da kaže o raznim stvarima) a fokus ovog izdanja vezan za nedavno poništenje Roe vs. Wade presude na kojoj su bile zasnovane neke od najvažniji sloboda vezanih za reproduktivna prava žena u Americi daje svemu i crtu vrlo mejnstrim aktuelnosti. Sve pare od prodaje idu u fondove koji podupiru elektivni, jelte, abortus pa eto, vaš novac može da ode i u dobre svrhe. A vredi:

https://transgressivethrash.bandcamp.com/album/fetus-factory

Fingerpriest je super ime za thrash metal bend a naziv albuma, Potential Pyromaniac je, moguće, još jači. Dotični bend je filipinski i album je prljav, neizbrušen ali jako dopadljiv thrash metal koji ima srce i dušu i onu energiju potrebnu da se na koncertima prave divlje, neisfolirane šutke omladine koja se leči od svih pritisaka i trauma sa kojim je suočavaju na dnevnom planu. Super je i završava se obradama Toxic Holocausta i Sepulture (ova druga u sirovoj lajv verziji) a naplaćuje se koliko date. Odobravamo!

https://fingerpriest.bandcamp.com/album/potential-pyromaniac

Idol Throne su iz Indijane i debi album, The Sibylline Age nudi krajnje korektan thrash metal koji vrlo lepo spaja old school senzibilitet i zvuk sa malo modernijih sviračkih pristupa. Ima ovde progresivnih elemenata i ono gde bend malo gubi zbog produkcije koja je vrlo uslužna ali joj fali nešto glamura, kompenzuje se solidno napisanim pesmama i ubedljivošću izvedbe. Vrlo slatko:

https://idolthrone.bandcamp.com/album/the-sibylline-age

Odličan split EP nazvan Hellraiser: Cenobite Mosh donose teksaški Executioner i Norvežani Ghetto Ghouls. I jedan i drugi bend smo slušali ranije pa vredi ukazati da su Executioner ovde vidno unapredili zvuk i nastup, sa dve pesme energičnog thrash metala koji malo pati od spljeskanog masteringa ali generalno tuče vrlo solidno i uspeva pored jednostavnih, pankerskih trešagija da ubaci i malo aranžmanskog rada u celu kombinaciju. Ghetto Ghouls su još pankerskiji i njihov thrash metal je na ivici crustcore prljavštine sa sirovijim zvukom i zaraznim, pankerskim refrenima. Zabava za staro i mlado:

https://executionersatx.bandcamp.com/album/executioner-ghetto-ghouls-hellraiser-cenobite-mosh-3

Kad bend kome engleski jezik nije maternji pokušava da peva na tom jeziku, može to da zazvuči i nezgodno. Ali ne i u metalu. Hydra su iz Italije i drugi album, Unknown Gods ima veći problem sa ekspresijom pevača koji nikako da pusti glas ali nikako i da zapeva, nego sa njegovim naglaskom. No, znate šta? Ni to ne smeta previše. Ovo je dopadljiv, blago progresivni thrash srednjeg tempa, lepog gruva i pevanje mu nikako nije najjača strana ali i ne kvari finu atmosferu albuma. Bend postoji još od polovine osamdesetih i vidi se tu jedna sigurnost u svirci i potpuna kurobolja za egzibicije:

https://hydraita.bandcamp.com/album/unknown-gods

Vice Squad na novom EP-ju, Hidden Vices Vol 1 donose četiri neobjavljene pesme ili makar neobjavljene verzije svojih pesama a koje su, nagađate, suvo zlato. Ovaj bend je decenijama institucija pank roka i nimalo ne iznenađuje da je ovde na programu VRHUNSKI rokenrol koji mora da čuje svako, sa jakim tempom, odličnim temama i ikoničnom pevačicom. Ne propustiti:

https://vicesquad.bandcamp.com/album/hidden-vices-vol-1

Njujorški Spectral Outrider na demo snimku nazvanom samo Demo zvuči vrlo opušteno, tresući pankerski thrash sa dosta rokenrol šmeka. Tri, dakle, pesme, sirove, ulične škole ali odrađene sa velikom sigurnošću i karakterom. Produkcija jedva da postoji ali to ne smeta ni malo, ovo je baš kako treba da bude, bezobrazno i zarazno. Naravno da plaćate koliko hoćete:

https://spectraloutrider.bandcamp.com/album/demo

Portlandski Hellshock su svoj četvrti album nazvali samo Hellshock i to je valjda i neka vrsta iskaza, da je OVO muzika koju osećaju posebno duboko. I pošteno, ovo je dobra ploča njihovog patentiranog blenda thrasha, crusta i malo death elemenata. Fin odnos između metalske disciplinovasti i pankerske spontanosti čini da pesme spravljene od jednostavnih a efektnih rifova cure prijatnim tempom a solidan zvuk i produkcija zaokružuju formu na zadovoljavajući način. Hellshock se nastavljaju na tradiciju mračnih, o metal oslonjenih pank bendova koju su izgradili još Amebix i u 2022. godini je ovakav pristup i dalje legitiman i efektan:

https://hellshock1.bandcamp.com/album/hellshock-2

Svaki bend koji jednu od pesama nazove Nazi Scum ima moju pažnju pa tako i njemački No Shelter. (tako se zovu, sa sve tačkom) čiji album  Erasing Life kombinuje užasno težak, debeo zvuk gitara proteranih kroz HM-2 pedale i malo death metal gruva sa agresivnim crustpunkom. I to je dobra kombinacija – bend zvuči sigurno, fokusirano, uspešno gradeći težak, spor gruv a onda jednako uspešno i eksplodirajući u ejakulacijama brze, energične svirke. Sve je, da bude jasno, energično i snažno i ovo je odličan album tačno na granici između besnog hardkora i death metala:

https://noshelter.bandcamp.com/album/erasing-life

Poljaci Antigama imaju već osmi album a vi nikada za njih niste čuli. Dobro, gresi se ovde DAJU ispraviti, pa apsolutno poslušajte Whiteout da vam produva uši i, moguće, izduva i mozak napolje da ga malo proluftirate. Bend sebe naziva i progresivnim grindcore sastavom, a što znači da pesme umeju da prebace i tri minuta i da su rifovi često prelepo disonantni. No, svirka je momačka, brza, sa zakivačkim ritmovima i ubitačnim tempom pa svako ko voli, jelte, klasični tehničkiji grindcore tipa Rotten Sound i Nasum vredi da posluša. Antigama imaju i odličan miks koji je neko izmasterovao kako treba pa je ovo na granici da kažem da je jebeno remek-delo grajndkora:

https://antigamaofficial.bandcamp.com/album/whiteout

Iznenađujuće ili na ali Praški Mad Rabbits mi se dopadaju na svom EP-ju This Is The Way We Die koji spaja metalizirani moshcore i klasičan nu metal za jednu melodičnu metalcore kombinaciju koja NE  bi trebalo da mi se sviđa ali eto nas. Delimično jer su rifovi dosta dobri a bend svira ubedljivo, ali mislim najvećim delom zbog izuzetno glasnog, prodornog pevača koji dominira miksom. Fino:

https://madrabbits.bandcamp.com/album/this-is-the-way-we-die

Iako španski Vile Scavengers za sebe kažu da sviraju goregrind, album Lambs to the Slaughter sa svojih dvadeset pesama ni tematski ni zvučno ne asocira na ovaj podžanr. Ovo je, naravno, deathgrind, sa metalskim rifovima spakovanim u pankerske aranžmane, uz sirovo pevanje, ali bez ikakvih prominentnih efekata. Goregrind publika će možda biti i razočarana, ali materijal je zdrav, žestok, zabavan i ovo je album uz koji šutiranje ne gine:

https://vilescavengers.bandcamp.com/album/lambs-to-the-slaughter

Sinistrum su iz Kentakija i na prvom EP-ju, Trichotomy of Death (nazvanom tako jer ima... tri pesme?) sviraju dopadljiv old school death metal sa malčice thrash elemenata. Ovo je, hoću reći, jednostavno aranžirano i bez nekog produkcijskog budženja tako da prirodan zvuk i razigrana svirka privlače svu pažnju ali onda shvatite i da su rifovi pristojni a pesme u najmanju ruku zanimljive. Častan debi i još časnije što se daje za dž. Poslušajte, ima ovde štofa i kako se ide prema kraju materijala, sve je bolje:

https://sinistrum.bandcamp.com/album/trichotomy-of-death

Kvebečki Kruhl zvuči vrlo sigurno na svom albumu prvencu, Sanguine Nihilism u jednoj prijatnoj mešavini tech-death svirke i progresivnih stremljenja u komponovanju. Nije sad ovo neka surova avangarda, dakle, pričamo o čvrstom, energičnom brutal death zvuku koji ubacuje ukusne količine harmonskih diverzija da vas povremeno malo trgne ali se generalno drži prepoznatljive matrice i ne šara preterano mnogo preko crte. A što je okej, ovo je korektno, ubedljivo i kvalitetno. Produkciju i mastering je radio Christian Donaldson pa je, očekivano, album vrlo četvrtast u svom zvuku i nedinamičan do bukvalno granice bola, ali ko to voli, ovde će uživati:

https://kruhl.bandcamp.com/album/sanguine-nihilism

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1071 on: 16-07-2022, 11:24:29 »
Za ljubitelje mračnijeg, muljavijeg old school zvuka, drugi album njemačkog dvojca Defected Decay, nazvan Troops of Abomination doći će kao melem na ranu. Ova dva momka su, očigledno, sa majčinim mlekom posisala i prva 3-4 albuma Bolt Thrower pa je njihova muzika uporedivo prljav, starinski death metal iznurujućeg gruva i neodoljivo zaraznih rifova. Dakle, sporo i srednje brzo, mučno, mračno i beskompromisno celom dužinom. Ko voli ne može da pogreši:

https://silentwatcherrecords.bandcamp.com/album/troops-of-abomination

Dark Filth, pak, na svom EP-ju Gutted Priests cepaju korektan i guverski brutal death metal/ slam sa pet pesama od kojih je jedna obrada Autopsya ostale su o nekim strašnim stvarima poput vađenja utrobe sveštenicima i krvavim orlovima... Neprijatne teme ali dobra muzika koja se ne zamara dekonstrukcijama i reinvencijama žanra već uglavnom valja unapred  uz mrveće rifove i neljudske vokale. Sasvim to prija:

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/gutted-priests

Beloruski Deathbringer su napravili pauzu od petnaest godina između prvog i drugog albuma i mada je taj drugi album, upravo izašli It, po nekoliko elemenata ne baš  SASVIM po mom ukusu, po drugim elementima je vrlo vredan da se čuje. Ovo je tehnički napredan, brutalan death metal koji u tu tehniku i brutalnost ubacuje različite dimenzije progresive, sa aranžmanima koji umešno spajaju klasičan rifaški i blastbitaški program sa jedne i harmonski iznenađujuće teme sa druge. Mislim da mi najviše smeta neverovatno nedinamičan master koji muziku čini da mi zvuči daleko i nestvarno – ali to je skoro pa potpis njihovog izdavača, Unique Leader – a što jeste greota jer je bend izuzetno promislio aranžamane pa čak i miks bežeći od toga da im instrumenti budu svi natrpani jedan preko drugog, i ubacujući bezbrojne sitne, zanimljive detalje u pesme. Svakako, ovo je ozbiljno, ambiciozno izdanje zrelog, progresivng death metala pa ga treba poslušati:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/it

Ponekad samo želite da čujete NAJOBIČNIJI švedski death metal album, snimljen u Sunlight studiju, u produkciji Tomasa Skogsberga i, dođavola, ponekad se to i desi. Cruentus su duo koji svira od 1998. godine i mada su im koreni više u blackened thrash zvuku, novi, drugi album, Fossilized, daje baš taj voljeni old school Swedish death ugođaj kakav volimo. Skogsberg je pritom ipak čovek sa dobrim uhom pa iako za njegov rad vezujemo nedinamične, spljeskane mastere, ovo ipak ima značajno više dinamike u krajnjem produktu nego što recimo dobijemo kad je za mašinom Dan Swano. Uz lep zvuk, srećom, idu i lepe pesme. Staromodne, jednostavne i duševne. Cruentus apsolutno ne komplikuju niti filozofiraju, ubeđeni da će lepi, melodični rifovi i gruv odraditi svoj posao. I što se mene tiče, hoće, ovo je kao da slušam restlove sa ranih albuma Dismember i Unleashed a koji na te albume nisu upali samo zbog prostora a ne zato što nisu valjali. Lepo!

https://kvltundkaosproductions.bandcamp.com/album/fossilized-2

Sa malim zakašnjenjem ukazujem na debi album kolumbijskog mladog death metal benda Catacombs. Materialized in Agony je ploča brutalne, sirove svirke koja izbegava upeglanost savremenog death metala i ni ne pomišlja na nekakve melodeath trikove. Ovo je kao nešto napravljeno početkom veka sa očiglednim uticajima majstora devedesetih godina poput Monstrosity ili Deicide ili Disavowed i ako volite brutalnu, gruversku tuču sa užasnim vokalima i puno tehničke ali ne razmetljive svirke, uživaćete u debiju kolumbijskih junaka:

https://catacombsdeath.bandcamp.com/album/materialized-in-agony

Ruski Accidental Death Benefit na zanimljiv način interpretira klasičnu brutal death i deathgrind estetiku uspevajući da u nekim momentima u tipični brutal death gruv uvali i klavir i da to zvuči elegantno i prirodno spojeno. EP Big Brother Won't Forsake You demonstrira odličnu tehničku podlogu koju bend ima ali i ozbiljne ideje sa kojima se ovde barata, pa material zvuči istovremeno i poznato, familijarno, ali i inspirisano i istraživački nastrojeno. Šest pesama kvalitetnog krljanja sa nekim zaista vrlo memorabilnim rifovima, visoka sviračka disciplina i solidna produkcija. Nema, dakle, greške ovde i Accidental Death Benefit su mi doneli užasno puno sreće pa se nadm da će i vama:

https://accidentaldeathbenefit.bandcamp.com/album/big-brother-wont-forsake-you

Oxygen Destroyer iz Sijeta su prošle godine imali lep album, a sada su izbacili kompilaciju snimaka sa starijih splitova, Spawned by the Horrors of Thermonuclear Warfare i moćni kaiju metal je ovde u opasnoj formi. Ako je album od prošle godine bio više blackened thrash, ove pesme imaju u sebi naglašeniju deathgrind komponentu i pričamo o prljavom, neodoljivom metalu koji priča zlo ali čini dobro i poziva vas na žurku na kokoj se služe samo atomski kokteli i neprestana šutka:

https://oxygendestroyerkaiju.bandcamp.com/album/spawned-by-the-horrors-of-thermonuclear-warfare

Maul iz Sjeverne Dakote su za malu malecnu nijansu „komercijalniji“ u svom izrazu nego što ja volim, a što zvuči užasno sitničarski jer bend svira gruverski, dosta sirovi death metal. No, onaj element promišljenosti i sofisticiranosti koji meni zvuči kao pružena ruka publici koja nema tetovirane logotipe Detah i Bolt Thrower na očnim kapcima, sigurno lepo služi da odvoji Maul od pozadinskog šuma i da ih normalnim osobama preporuči kao zanimljiv death metal sastav koji iako ima sve uobičajene elemente – zverski vokal, jake rifove itd. – zapravo svira muziku koja lepo lomi žanrovske kalupe i igra po svojim pravilima. Debi album, Seraphic Punishment, dakle, ima mnogo odličnih ideja u sebi, vrlo upečatljivog pevača i dovoljno štroke da mi ne smeta to malo sofisticiranosti. Slušajte:

https://maul701.bandcamp.com/album/seraphic-punishment

Hissing iz Sijetla imaju lep drugi album, Hypervirulence Architecture, to jest lep ako volite brutalan, agresivan black-death metal koga ne zanima ikakvo koketiranje sa „gruvom“ ili bilo čim drugim što bi označilo uživanje u njihovoj muzici za bilo koga ko nije apsolutni frik. Otud je Hypervirulence Architecture ploča brze, manične vožnje uz puno disonanci i urlanja, ali Hissing nisu puke siledžije pa prirodnija, dinamičnija produkcija i spontanija svirka spasavaju ovaj album od monotonije što zna da nastupi kod jako hermetične muzike. Hissing, hoću da kažem, u svojoj hermetičnosti zvuče vrlo strastveno i vuku vas da slušate, a dinamičan mastering omogućava i da ovo odvrnete baš glasno i izgubite se u njemu.

https://hissingseattle.bandcamp.com/album/hypervirulence-architecture

Još krvoločnog black death zvuka stiže iz Ohaja, ali ovog puta bez mnogo avangardnih ambicija. Manticore na svom četvrtom albumu (za više od dve decenije rada), Endless Scourge of Torment ne da ne izmišljaju toplu vodu već prže klasično, staromodno i šarmantno. Ako volite njihove stare albume, ovde nema šta da razmišljate, d song rimejns d sejm a ako ih do sada niste slušali, pa, lepo, otkrili ste nešto novo i potencijalno uzbudljivo:

https://youtu.be/VlxQF_NaVR4

Oklendski Vorlust su odlični na svom debi albumu Lick the Flesh. Ovo je mlad bend, koji postoji tek par (pandemijskih) godina ali se autentičnost podzemnog black-death metala stare škole čuje iz svakog takta muzike. Album ima sedam pesama koje sve zvuče kao da bi prirodno sele i u 1982. i u 1992. godinu, sa jednim zverskim, primalnim, crnim estetskim centrom i korektnom nadgradnjom moćnog death gruva i debelih, nisko naštimovanih gitara koje sviraju zle, zavodljive melodije. Kad čujem ovakav album zabrinem se malo što se ljudi lome oko upicanjenog studijskog zvuka i nekakve virtuoznosti kad je death metalu potrebna samo ta crna duša i neko da je čuje:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/vorlust-lick-the-flesh
https://vorlust.bandcamp.com/album/lick-the-flesh

Old school death metal ove nedelje ima mnogo jaku reprezentaciju a selektor sa klupe upravo uvodi i Molder, iz Ilionisa mladi bend čiji drugi album Engrossed in Decay donosi novu svežinu i energiju već razigranoj, er, igri. Dobro, ne idu mi sportske metafore, ali Molder su dobri, sa prijatnim, hrskavim zvukom, jednostavnim, naivnim rifovima kakve samo ljudi rođeni u vreme kada su Autopsy i Grave bili najvreliji bendovi na svetu mogu danas da sviraju bez razmišljanja i jednom bezobraznom, šmekerskom ubedljivošću u izvedbi. Prijatno prozračan miks i dinamičan mastering se podrazumevaju i Molder pružaju program odličnog trešerskog nabadanja, zabijajući golove u svakom napadu. Navalite:

https://molderil.bandcamp.com/album/engrossed-in-decay

Za ljubitelje old school death zvuka sa Floride ove nedelje dosta sreće. Prvo, tu je drugi album sastava Inhuman Condition, nazvanog po trideset godina starom EP-ju sastava Massacre čija su dva člana i osnovala Inhuman Condition pre par godina. Album, Fearsick, neiznenađujuće, i zvuči kao Massacre i mada sam ja uvek Massacre smatrao agresivno osrednjim, siguran sam da mnogo ljudi naprosto voli njihov metodični, ugodno poznati pristup. Inhuman Condition ga rekonstruišu bez ikakvih napora i ovaj album ima devet pesama koje će vas obgrliti jednim vrlo prepoznatljivim zagrljajem i dati vam svo maženje koje vam je potrebno:

https://inhumancondition.bandcamp.com/album/fearsick

A isti ti ljubitelji old school death metala sa Floride ove nedelje dobili su poslasticu u vidu dva živa albuma legendarnih Obituary. Slowly We Rot - Live and Rotting i Cause of Death - Live Infection su, naravno, žive verzije prva dva albuma ovog benda, oba stara po više od trideset godina i apsolutno dve među najuticajnijim pločama u čitavom žanru. Poseban način na koji su ove ploče snimljene – kao rani radovi jednog od najvažnijih producenata ikada, Scotta Burnsa čiji je zvuk definisao estetiku death metala sa Floride i posredno velikog dela čitavog žanra – kombinacija jako precizne svirke i zverskog vokala Johna Tardyja, spoj hermetičnosti i ritualnosti, sve to čini ove ploče ekstremno važnim ali i, bitnije od toga, i danas izvanrednim za slušanje. Obituary nisu izgubili ništa na kvalitetu za tri decenije i mada je zvuk na ova dva živa albuma, naravno, malo prejako komprimovan u masteringu, ovo donekle i jeste bio zaštitni znak benda koji je od prvog albuma insistirao na gotovo mehaničkom, hladnom zvuku, distanciranom od ljudskih emocija i nesavršenosti. A pesme su toliko dobre, POGOTOVO sekvencirane onako kako su sekvencirani i originalni albumi, sa jednom perfektnom narativnm linijom koja se kroz oba provlači da ove dve ploče treba slušati kao jebenu lektiru. A sada, u živim verzijama koje pokazuju kako bend i dalje ima svoj modžo, to možete činiti sa obnovljenim entuzijazmom. Naravno, oba albuma imaju i po koju pesmu više od originala, i to što se Cause of Death završava živom verzijom I’m in Pain me strašno prži i nadam se da ćemo dobiti i živu verziju čitavog The End Complete. No, do tada, ova su dva albuma APSOLUTNA lektira za svakog koga imalo zanima death metal.

https://obituary.bandcamp.com/album/slowly-we-rot-live-and-rotting
https://obituary.bandcamp.com/album/cause-of-death-live-infection

Poslednja sekcija sa raznim kros-žanrovskim pločama ali i sa propisnim heavy metalom! Simfonijski power metal koji Dreams Of Eternity sviraju svakako nije po nekom mom užem ukusu, ali EP Phoenix Rising kojim predstavljaju novu pevačicu, Martinu je mnogo sladak. Ovo su dve pesme melodičnog, prijatnog metala koji voli svoje simfonijske aranžmane i trudi se oko njih ali ipak uvek drži osnovu zdrave, tvrde rok svirke. Ima tu dosta Mejdna, kako i priliči a Martina zaista ima sjajan glas tako da ovo deluje kao početak nove i divne faze u radu benda:

https://dreamsofeternity.bandcamp.com/album/phoenix-rising-ep

Moskovljani Daredevil su vrlo mladi na slikama ali debi album Оцепенение vrlo je korektno produciran nudeći neku vrstu modernije interpretacije klasičnog street metala iz moje mladosti. Daredevil kombinuju razne uticaje sa tom osnovnom matricom i muzika uistinu ne zvuči ni staromodno niti je možete direktno vezati za jedan podskup uticaja ili žanrovskih rešenja. Što je prijatno, ovo je mladalačka, poletna ploča ali dovoljno sazrela i pametna za više slušanja:

https://daredevilband.bandcamp.com/album/--2

Angles Morts iz Frajburga drmaju minimalistički prog-metal koji koristi sve one očekivane elemente: kompleksne metrike, složene aranžmane, puno efekata na gitari koji i inače harmonski pustolovnom programu daje još pustolovina. Kako je u pitanju dvojac, sklon sam da ovo donekle uporedim sa radovima Lightning Bolt, pa, ako to zvuči zanimljivo –a jeste! – demo snimak nazvan samo Demo vredi preslušati:

https://anglesmorts.bandcamp.com/album/demo

Monodyssey iz Teksasa sviraju, recimo alternativni metal sa malo progresive i sludgea ali ovo je toliko jebački i energično da je, što se mene tiče ovo thrash metal. Kažem „ovo“ a mislim istoimeni EP sa četiri pesme ekstrtemno dobre, ložačke svirke i kvalitetne produkcije. Bend koristi zanimljive „egzotične“ harmonije za neke od pesama, ali svaka od njih je čist, hedbengerski metal bez zabušavanja i ne mogu ovo dovoljno jako da preporučim:

https://monodysseymetal.bandcamp.com/album/monodyssey-ep

Njemački duo Mantar se ne bez razloga hvali da zvuči teže od mnogih bendova sa duplo više članova jer ovde ne pričamo o pukoj produkciji. Blackened sludge metal koji ova ekipa valja na, evo, već pet albuma ima jednu autentičnu komponentu, sa jasnim uticajima u vidu na primer Darkthrone ili Eyehateghod, ali sa osobenim emotivnim procesovanjem svega što članovi upijaju iz života i ulivaju u muziku. Pain Is Forever and This Is the End je album tokom čijeg je nastajanja duo praktično došao do pucanja zahvaljujući seriji nesrećnih incidenata ali možda i zato muzika na njemu zvuči katarzično i moćno, prkosno u autodestruktivnosti i dostojanstveno u bolu. Odlično je:

https://mantar.bandcamp.com/album/pain-is-forever-and-this-is-the-end

Vanquisher iz Malmea u Švedskoj ne samo da se slikaju namazani plemenskim bojama i obučeni u krzna nego i omot njihovog prvog albuma, An Age Undreamed Of, snažno omažira Frazetina platna rađena za Konana. I sam album se eskplicitno bavi Konanom počinjući poznatim obraćanjem princu u davanju uvoda za avanture varvarina-koji-će-postati-kralj i Vanquisher nude, očekivano, melodičan, epski heavy/ power metal što će vam zagrejati srce ako volite tu partikularnu estetiku. Ja volim da to bude i malo prljavije, ali pričamo o ličnim preferecama i ovaj album svakako ima šarma:

https://vanquisherofficial.bandcamp.com/album/an-age-undreamed-of-2

Danas svi sviraju piratski metal pa što ne bi i Argentinci Naufragant? Debi album, A Short Life je standardna ponuda folk tema, energične power metal svirke i epskih refrena i Naufragant se od konkurencije razlikuju najviše po tome da kod njih u muzici nema mnogo (namernog) humora – ovo je „ozbiljan“, epski power metal po uzoru na Blind Guardian u priličnoj meri – i po tome da im je produkcija malo življa od standardizovano beživotnog, plastičnog zvuka koji se klonira od benda do benda. Ne MNOGO življa ali dovoljno da se primeti. Dakle, ne bih da overthinkujem ovu ploču: zabavna je.

https://naufragant.bandcamp.com/album/a-short-life

Kad danas na Bandcampu bendovi sebe taguju kao „industrial“ to najčešće znači da ne znaju da koriste kompjuter da prave muziku a ipak to rade. No, Trench Gun iz Los Anđelesa je  lep izuzetak. Album 1914 se bavi, naravno, prvim svetskim ratom i predstavlja nam trinaest pesama sirovog, ali taman dovoljno sofisticiranog industrial metala koji ima revolveraški šarm i fino odmereni lo-fi ali funkcionalan setap. Zarazno je ovo i lepo vozi:

https://trenchgun.bandcamp.com/album/1914

The God Being iz Pariza sa EP-jem Maldoror demonstriraju vrlo veliku ambiciju ne samo da se pozabave Lotreamonovoim ključnim tekstom iz metalske, jelte, perspektive, nego i da to bude postmoderni, avangardni metal u kome ima džeza, vodvilja, teatra, klecmera, pa i breakcorea.. I dosta to dobro zvuči sa uspešnim mešapovanjem žanrova i vizijom koja ujedinjuje sve raznolike zvukove što ih bend proizvodi. Koliko shvatam integralni materijal, bez obzira što se ovde mogu čuti sve tri pesme, traje duže, pa ako date pare, eto, imate svih 28 minuta na raspolaganju. A vredi:

https://thegodbeing.bandcamp.com/album/maldoror

Argentinski Deerevnia kažu da u svojoj instrumentalnoj muzici vole da imaju i metal i folk i eksperiment, a ponekad sve to zajedno i EP naslovljen Hirkyy uspešno demonstrira kako to „sve zajedno“ može lepo da zvuči. Ovo jeste dosta eksperimentalno sa puno inetrvencija u miksu i postprodukciji ali je i u pitanj dobro osmišljena i mišićava svirka koja bi trebalo da zabavi i možda i oduševi svakog ljubitelja proggy zabave. Izdanje plaćate koliko hoćete a VREDI uz sve te violine što sparinguju sa gitarama i bubnjevima i neparnim ritmovima i instrumentima koji idu unazad. Uživaćete, jebem mu:

https://deerevnia.bandcamp.com/album/hirkyy-ep

Danski Mirage su MNOGO simpatični na svom, u suštini debi albumu, The Sequel. To što su albumu dali ime „nastavak“ je posledica činjenice da je bend zvanično debitovao EP-jem ...and the Earth Shall Crumble i to još 1985. godine. JEBOTE. Neki ljudi i žene baš vole da sačekaju da materijal sazri. I, mislim, The Sequel zvuči fino odstojalo, sa starinskim, lepim old school zvukom u kome melodične hevimetal gitare uživaju uz umiljate žensko-muške vokale i tople, umirujuće orgulje. Ovo su pesme napisane još osamdesetih i devedesetih i moderna produkcija im nikako ne oduzima šarm a Mirage imaju u sebi jedan autentični metal šmek, bez ambicija da budu komercijalni fenomen koji osvaja srca mejnstrim publike pa ne mogu da ne navijam iz sve snage za ovo izdanje ma koliko ono imalo i „objektivnih“ nedostataka. Svakako, Mirage ni u osamdesetima nisu bili sad nekakvi revolucionari i prevratnici ali njihov melodični, dobronamerni heavy metal je naprosto sviran sa takvom ljubavlju i uživanjem da se ja sav raznežim:

https://www.youtube.com/watch?v=9RgiVRcNcww&list=OLAK5uy_l2j4a1YsR9uEjlHHsuU0W21jr97AONJEo

Celestial Wizard iz Denvera nisu tačno sigurni da li sviraju heavy metal, power metal, black metal, i gde se tačno nalaze na žanrovskom grafikonu ali nije da je TO bitno. Album Winds of the Cosmos njihov drugi jeste u neku ruku pačvork različitih žanrovskih rešenja i ideja, ali je simpatičan, vrlo nerdi (znate već, fantazija, stone igre sa kockicama) i odsviran pošteno i znojavo. Meni je to šarmantno i ne treba uvek sve overthinkovati na kraju krajeva:

https://celestialwizard.bandcamp.com/album/winds-of-the-cosmos

Šveđani Battering Ram dolaze iz, jelte, malog rudarskog grada u provinciji i naravno da sviraju simpatični heavy metal sa melodičnim temama i epskim zahvatom. Album Second to None je za moj lični ukus i previše epski i himnično nastrojen, ali Battering Ram ipak sve drže dosta blizu tla i sviraju pošten, znojav, dovoljno rokerski metal da se ne mrštim puno i da sa zadovoljstvom tapkam nogom uz njihove himnice:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/second-to-none 

Album nedelje! A u pitanju je kompilacija! King Gizzard & The Lizard Wizard su nonšalantno objavili kolekciju demo snimaka izmeđđu 2011. i 2021. godine, Demos Vol. 3 + Vol. 4 i za petnaest australijskih dolara (a to je... skoro besplatno, jel’ da?) dobijate dvadesetšest pesama neprerađenog australijskog genija u svim alotropskim modifikacijama koje ovaj bend nudi. Dakle, imate mikrotonalnu psihodeliju (All is Known, Sleep Drifter), krautrokersku sinti psihodeliju (Music To Eat Pond Scum To, German Rock n' Rolle), fazirani garažni prž (Stoned Mullet), punokrvnu motorhedovsku hevi metal rokačinu (Mars for the Rich), impresionističke kinematske instrumentale (Music to Die to) i, mislim, SVE. Nisam jednom do sada rekao da su Gizzardi verovatno najbolji rokenrol bend koji trenutno operiše na planeti i ako vam to deluje kao pretenciozna, preterana izjava, molim lepo, POSLUŠAJTE OVO, vidite da li možda Mehmet masivno preteruje. Čak i da preterujem (a ne preterujem), reći ćete sebi da je ovo JEBENO dobro. Nema na čemu:

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/demos-vol-3-vol-4

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1072 on: 23-07-2022, 11:06:28 »
Ako vam je vrućina, setite se da ima mnogo ljudi kojima je gore nego vama jer nemaju luksuz da prelistavaju listu novih metal izdanja što će vam, sasvim izvesno, doneti i malo sreće. Dakle, hladite se, čuvajte se pandemije i mislite malo i na manje srećne od sebe. A sad, metal:

I to blek metal za početak! Zvučaće suludo da bend osnovan prošle godine već izdaje „kompilaciju“ ali norveški jednočlani blek metal projekat Moor sa kompilacijskim EP-jem Forest Rituals zapravo na jednom mestu sakuplja demo snimke iz poslednjih godinu i kusur, nudeći ih slušaocu u urednijoj, za konzumaciju ugodnijoj formi. I mada Moor ne odstupa DRASTIČNO od proseka jednolčanih blek metal projekata današnjice, ovo je meni prijatna kolekcija melodičnog, emotivnog, ali sirovog, autentičnog lo-fi zvuka. Halfden Svarti ima korektan zanat u rukama a zvuk iako jeftin ne upada u onu nihilističku kategoriju kućnog blek metala gde se ništa pod milim bogom ne čuje ali je to upravo najvažniji deo iskaza. Lepe četiri pesme i podsećanje da ovako nešto možete i vi da napravite, ako se malo potrudite:

https://moorband999.bandcamp.com/album/forest-rituals-e-p-early-demos-compilation

scalding je projekat iz Kanade čiji istoimeni EP ima dve pesme odličnog, krljačkog blek metala koji, opet, ima i svoju filozofsku, reflektivnu komponentu. Za nešto što deluje kao kućni projekat, scalding ima bezobrazno kvalitetnu produkciju a i svirka je odlična što sve služi da istakne kvalitet ove dve pesme čija su atmosferičnost i odlični rifovi u perfektnoj ravnoteži. Odličan, dakle, spoj klasičnog i novog, a sve to dobijate po ceni koju sami odredite. Ne treba propustiti:

https://scalding.bandcamp.com/album/scalding

Belorusi Coldrope su snimili debi album, Deadly Delusions i ovo je pakovanje modernog blek metala koji je pritom mračan i krljački. Možda je samo moja percepcija da većina savremene blek metal muzike – isključujući kućne ultrahardkor lo-fi tr00 projekte – preferira melanholiju i nežne emocije, ali svakako mi prija kako Coldrope rađe vole agresiju i pretnju. Dakle, ima ovde atmosfere, nije da nema ali je i ona agresivna i preteća. Odobravam, a po ceni od dajte koliko date ovo se svakako valja proveriti:

https://coldrope.bandcamp.com/album/deadly-delusions

Mađarski duo Denevér sa svojim debi albumom, Vampir, nudi lepo odmerenu old school mešavinu energičnog, trešerskog sviranja i, jelte, vampirske atmosfere. Dva momka koji ovo pišu i sviraju imaju dosta iskustva sa drugim bendovima i čuje se tu sigurnost u izvedbi i zaokruženost u konceptu koja naprosto prija ušima. Iako Denevér nisu skroz originalni – može se jasno primetiti mnogo uticaja 2nd wave blek metala, Satyricona i sličnih bendova – oni zvuče autentićno i snažno i pišu odlične pesme. Vrlo dobar debi:

https://youtu.be/OyZNynMO9Fo

Za nešto mnogo dalje od, jelte, središta žanra, tu su Škotlanđani Ashenspire sa svojim drugim albumom, Hostile Architecture koji predstavlja prkosnu blek metal avangardu što bi bez problema mogla da nastupa na istim festivalima sa Ground-zeroima i Henry Cowovima ovoga sveta. Ashenspire koriste blek metal vokabular, ali samo kao delić svog izraza, bežeći od njegove, jelte, arhitekture i kombinujući instrumenarij i pristup iz sasvim različitih žanrova. Opet, Hostile Architecture, album koji se konceptualno bavi različitim arhitektonskim filozofijama, nije puki žanrovski mikstejp. Ovo nije jump-cut ploča koju kao da pravi nervozni didžej što protrčava kroz nečiju kolekciju ploča već ambiciozniji multižanrovski koktel što se trudi da svoju levičarsku poruku izrazi, idealno, ne na štetu muzike. I u zavisnosti od toga koliko ste tolerantni na, jelte, pretencioznost, album u tome uspeva. Svakako, neće svakome prijati te recitacije i repetitivne disonantne fraze, saksofoni, teksturalna istraživanja, sve to uz blek metal krljanje, ali... meni prijaju, a to se valjda nešto računa:

https://ashenspire.bandcamp.com/album/hostile-architecture

Panzerfaust su stigli i do trećeg albuma u planiranoj tetralogiji The Suns of Perdition i kako sam Kanađane hvalio i za prethodne ploče u ovom serijalu, ne sumnjajte da su i ovde na meniju pohvale, doduše ne bez ikakve rezerve. The Suns of Perdition - Chapter III: The Astral Drain daje doduše već očekivano ozbiljnu, filozofski intoniranu i neužurbanu muziku koja je sada formatirana kroz dugačke kompozicije i interludije što ih povezuju, sve kao deo jedne integralne celine. Otvarač, Death-Drive Projections traje preko deset minuta i postavlja atmosferu za album na pravi način, obećavajući muziku koja je zaista velikim delom u atmosferi. Ovo su uglavnom spore pesme napravljene da kanališu tenziju, teskobu i nešto malo melanholije, dajući avangardnom blek metalu formu i usmerenje kroz neprekinut narativ koji, uostalom, traje već tri albuma. Ono što može biti zamerka je da je ovde očigledno pronađena formula koje se Panzerfaust možda i prejako drže, i mada su pesme vrlo upečatljive, istina je i da sve dosta liče jedna na drugu i da album ostavlja utisak da mu nedostaje malo raznolikosti. Naravno, ovo ne mora da bude problem ako vam se jako dopadne ovaj avangardni, hermetični format koji bend koristi. Poslušajte, ovde svakako ima supstance uprkos blago umanjenim prinosima koje konzistencija u pristupu donosi:

https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-iii-the-astral-drain

Belorusi Massen svoju kombinaciju blek metal avangarde i simfonijskih ambicija dosta uspešno ostvaruju na EP-ju Chaos Leading to Harmony koji predstavlja nastavak njihovog prošlogodišnjeg debi albuma Contraesthetic. Hoću reći, „avangarda“ ovde može da se čita i „d-beat pank“ kad je potrebno, pa kad na to nakačite violine dobijate ubitačan kombo. Dve od tri pesme na ovom izdanju voze u ozbiljnom tempu i imaju pravilan odnos kičerice i poštenog rokanja, a na poslednjoj, koja se meni i ne dopada jer je praktično balada, gostuje Chris iz Lord of the Lost i to je korektan pokušaj dobacivanja do mejnstrim publike. Svakako poslušati:

https://massenorchestra.bandcamp.com/album/chaos-leading-to-harmony

A nek blek metal sekciju završe Imperial Triumphant čija muzika, doduše, danas blek metal drži samo u osnovi a nadograđuje AGRESIVNIM avangardnim eksperimentisanjem. Nije da je to sad neko iznenađenje, i prošli albumi su bili naglašeno istraživačkog tipa, ali Spirit of Ecstasy osvaja kvalitetom. Njujorčani ovde ne samo da su skupili impresivnu listu gostiju (Alex iz Testament, Snake iz VoiVod, Trey iz Mr. Bungle/ Secret Chiefs) nego je i njihov multižanrovski pristup ovde još sigurniji sa kreiranjem pesama koje, istina, imaju mnogo intrigantnih i ekscentričnih detalja ali koje se vrlo dobro drže kao celine i tvore jednu nemirnu, stalno mutirajuću ali doslednu metacellinu što ne pati od larpurlartizma već, jelte, krlja pošteno i sa ubeđenjem. Moćno je, jebiga:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lqHQBMVmLs5ibnairBunP51fzRl1HFpJo

Pređimo na stoner, doom, sludge, hard rok i psihodeliju. I odmah u Grčku, a Grci ko Grci, sviraju odličan stoner doom metal i boli ih kurac. Lost Arcadia su iz Atine i njihov debi album, Voiceless Children traje svega par minuta preko pola sata, a što je SASVIM u redu. Ovde je spakovana sama krtina i meni jako prija kako Lost Arcadia fino mešaju psihodelične atmosfere i energičnije, jače doom elemente u muzici koja je himnična, rokerska ali i teatralna na autentičan metal način. Fin zvuk, dobra muzika i nada da će se ovo u dogledno vreme pojaviti na Bandcampu:

https://youtu.be/iywR5jqmkyw

Sons of Arrakis zvuče dosta slično iako su iz Montreala i iako se programski lože na Franka Herberta i njegovu epsku priču o planeti prekrivenoj peskom i bliskoistočnim tropima. Album Volume I, debi za ovu ekipu, ima vrlo lep, hrskav zvuk (jedna razlika u odnosu na grčke stoner kolege je da je ovo manje glasno masterovan materijal i time odmah prijatniji za uši) ali i kolekciju odlčičnih stoner pesama sa prijatnim, zaraznim rifovima, dobrim pevanjem, te odličnim gruvom. Čak i da vas potpuno boli dupe za Dinu, Herberta i naučnu fantastiku, ovo je ploča uz koju se izvrsno provodi u sasvim kalsičnom beer drinking i hellraising maniru, a bend je toliko darežljiv da daunloud prodaje za koliko god para da hoćete da date. I, mislim, NE PROPUŠTAJTE jer su Sons of Arrakis odlični i vredeće taj osećaj da ste ušli na prvoj stanici jednog divnog  putovanja:

https://sonsofarrakis.bandcamp.com/album/volume-i

Sludge metal koji sviraju Luurch iz Severne Karoline ima dosta osobenu crtu. EP The Blackest Tale... je primereno agresivan i disonantan materijal, sa bolesnim, mučnim gruvom i abrazivnim rifovima, ali Luurch nadgrađuju standardnu sludge arhitekturu sa dosta intrigantnog gitarskog rada, a onda i sa kombinovanim vokalnim napadom koji svemu daje atmosferu maltene pozorišnog komada. Dobro, pozorišnog komada u kome svi urlaju i gađaju se stvarima, ali fino to na kraju ispadne. Ovo je raznovrstan, stalno mutirajući materijal koji svejedno održava dobar gruv tokom ove četiri pesme (čak i u Reprise koja je, jelte, interludij) i uspeva da agresivnost sludge metala spoji sa intrigantnom atmosferom. Odlično je ovo meni a bend naplaćuje cenu koju sami odaberete:

https://luurch-nc.bandcamp.com/album/the-blackest-tale

Eternal Sun Temple iz Argentine na albumu Vol I. (tako ga pišu, rimski broj ali sa tačkom na kraju, čisto da nas cimaju) voze simpatično fazirani psihodelični sludge/ stoner rok. Ovo je spora i teška muzika ali čiji je fokus ipak prevashodno na zanimljivim gitarskim rifovima i atmosferama a ne isključivo na težini i agresiji. Fino je to odmereno sa zaista lepim zvukom gitare i miksom koji obezbeđuje muzici prostornost i širinu pa kad se zasvira sporo i teško to zvuči epski a ne opresivno. Bend na svu tu dobrotu još i daunloud prodaje po ceni koju sami ponudite, pa svakako proverite ovaj debi, ima tu kinematske širine i dobre atmosfere:

https://eternalsuntemple.bandcamp.com/album/vol-i

Vandhali iz Denvera sviraju dosta starinski intoniran hard rok/ proto metal i njihov album Fever Dream ima prijatnu, familijarnu osnovu bluza i zvuka koji je bogatiji i harmoničniji od tipično rifaške muzike koju inače slušamo, a da opet ne luta predaleko od rifa i njegove vučne sile. Ima ovde stvari koje su problematične – pevanje Craiga Harkera nije uvek idealno i produkcija je, iako pristojna mogla da bude i još dinamičnija – ali album bez sumnje ima u sebi puno lepih elemenata za old school rokere i metalce:

https://vandhali.bandcamp.com/album/fever-dream

Rusi Исход su osnovani prošle godine i snimili već dva albuma a EP Atimormia i sam ima šest podugačkih pesama pa se možda i računa kao treći album? U svakom slučaju meni od ovoga doslovno pišti u ušima jer Исход svoj materijal masteruju apsurdno preglasno i verujem da će biti gluvi pre nego što napune 40 godina. Ironija je što je muzika odlična, kombinujući malo blek metal dranja sa tužnim, sporim, ali zaista perfektno odmereno žalobničkim doom metalom. Ovo je jako emotivno, pa čak i patetično u onom najboljem smislu, sa opet dovoljnim fokusom na rifovima i gruvu da se ne pogubi u svoj toj melanholiji. Hoću reći, Исход ne sviraju funeral doom metal i njihova muzika je dinamičnija i energičnija, a da ne gubi tu dostojanstvenu tužnu dimenziju i samo da je masterovana mekše bila bi savršena:

https://icxod.bandcamp.com/album/atimormia

Beastwood iz Vajominga u svojoj muzici spajaju južnjački rok sa energičnijim, agresivnijim sludge metalom. Ali šarmantno. EP No Way Home ima dosta gruva, dosta karakternog rokenrol šmeka, sa pesmama koje zvuče kao sigurni kafanski hitovi, dobrom prpodukcijom i energičnom, ubedljivom izvedbom. Fino:

https://beastwood.bandcamp.com/album/no-way-home

Britanski Josiah zvuče vrlo inspirisano na novom albumu, We Lay On Cold Stone izašlom za Blues Funeral Recordings. Bend je inače dugo sarađivao sa italijanskim Heavy Psych Sounds Records, pa to automatski govori o kvalitetu koji imamo u ponudi ali vredi naglasiti koliko je ovo odlična forma psihodeličnog, energičnog ritma i bluza, sa jakim utemeljenjem u sedamdesetim godinama prošlog veka ali i sa aranžmanskim i produkcijskim stavom koji je savremen, pa i futuristički. Josiah prave muziku koja je višeslojna i pažljivo miksovana da se čuje svaki dobro osmišljeni detalj, ali koja je uvek suštinski oformljena oko srži odličnog bluz-gruva. Izvrsna ploča:

https://josiah-rock-uk.bandcamp.com/album/we-lay-on-cold-stone

Brazilski Antiklan su negde između sludge metala i brutalnog crust punka. Dobra kombinacija koja omogućava i sporu, tešku svirku, i brže, šutkama prirođenije ritmove, i dugačke pesme od po šest i sedam minuta, i atmosferične pasaže... Debi album ovog kvinteta iz Natala, Under Wetiko (Hymns from Beneath the Veil) ima lep, fino teksturiran zvuk, kvalitetnu atmosferu, odlično pevanje jedne  Julie Gusso i dobru produkciju. A daunloud vam daju za iznos koji sami odredite. Odličan dil, ne propustiti:

https://antiklan.bandcamp.com/album/under-wetiko-hymns-from-beneath-the-veil

Sa bendom koji se zove SupaSonic Fuzz odmah znate na čemu ste a kad se album još zove Cobracadabra i ima taj sjajni omot, ostaje samo da se zavalite, pustite muziku i uživate. Naravno da je ovo šoferski, ljuti rokenrol koji možete zvati i heavy metalom i stoner rockom i desert rockom i prosto hard rockom, ali u njemu je najvažniji gruv i šmek. Ovo je muzika za provod i kvalitetno utrošeno vreme u pokretu i društvu, znojava, širokog osmeha i dobronamerno namrštena. Italijani znaju znanje:

https://supasonicfuzz.bandcamp.com/album/cobracadabra

Ian Blurton's Future Now voze topao, prijateljski teški rok koji u sebi ima i finu patinu ’70s progresive i glam roka, ali je bez kompromisa okrenut dobrom gruvu i himničnim refrenima. Album Second Skin je lepo produciran i još lepše napisan tako da melodičnost njegovih tema dođe do izražaja ali da ne zakloni činjenicu da je ovo propisan, cepački hevi metal za ljude koji vole hrskave gitare i poletne bubnjeve. Bend čine pomatori muškarci (i jedna držeća žena na moćnoj bas gitari) i u zvuku se zaista čuje zrelost i kilometraža na najbolji moguć način gde izvođačka rutina dolazi u paru sa promišljenim songrajtingom. Meni odlično:

https://ianblurton.bandcamp.com/album/second-skin

Nirmberški Ornsteen na svom prvom EP-ju, Grudge, tresu ozbiljan metal. Ovo je u suštini teški rok sa elementima sludge metala, stoner rocka, grungea itd. ali je sve to na gomili pre svega metal koji osvaja tradicionalnim elementima: nabijačkim ritmom, napaljivim rifovima, upečatljivim pevanjem. Dobra produkcija, profi zvuk, kvalitetna svirka i solidne pesme – po meri najšireg ukusa a opet ne kičerajski plitko:

https://ornsteen.bandcamp.com/album/grudge-ep-3

Britanski Cower, Hounds! trpaju u vrlo sličnom maniru, dakle, gruverski i šmekerski, sa samo malo manje nabudženom produkcijom. Ovo se solidno kompenzuje kvalitetom pevanja na EP-ju Cower, Hounds! a koji ima i četiri vrlo solidne pesme, rifaške, gruverske provinijencije. Šteta što ovog nema na Bandcampu jer je odlično:

https://youtu.be/z1teriaavos

Trillion Ton Beryllium Ships iz Nebraske na svom drugom albumu, Consensus Trance drmaju prijatan stoner rok. Ovde dobijamo sporu ali organsku, gruversku muziku, opuštenu atmosferu ali sjajno odmerenu distorziju na gitari i mada se može govoriti o uticajima Black Sabbath i Electric Wizard, TTBS su našli sopstveni izraz. Gitarista Jeremy Warner nije najbolji pevač na svetu ali je simpatično kada iz melodičnog napeva pređe u blek metal lavež tako da – ne mogu protiv sebe, ovo mi se dopada:

https://trilliontonberylliumships.bandcamp.com/album/consensus-trance-2

Odlično zvuče i Njujorčani False Gods na svom drugom albumu, Neurotopia. Njihova kombinacija agresivnog sludge metala, teških doom rifova i malo hardkor-pank neposrednosti ovde je spakovana u osam veoma heavy ali lepršavih pesama. False Gods demonstriraju kako spora muzika ne mora zvučati teatralno, namešteno sporo, već da može da ima dinamiku, gruv i energiju koja, pa, da, svojim pankerskim nabojem izuzetno oplemenjuje osnovnu metal leguru u ponudi. Odlično napisan, jako bučan album.

https://falsegods1.bandcamp.com/album/neurotopia

Desert Rider su još jedan od onih francuskih psihodeličnih sastava koji štancuju instrumentalne albume velikom brzinom i uglavnom ih spravljaju kao kolekcije strukturiranih džemova, sa pristojnom, a jeftinom produkcijom i ljubavlju prema gruvu. Doomed Desert, najnoviji album ovog projketa je, dakle, baš ono što očekujete, simpatično bluzersko džemovanje kroz devet pesama koje se ne ubijaju nešto preterano od originalnosti ili želje da polome kalup, ali prijaju na jedan neobavezan, opušten način. A na ovu vrućinu, to je lekovito:

https://desertrider1.bandcamp.com/album/doomed-desert

Mosara iz Arizone ima odličan album nazvan Only The Dead Know Our Secrets. Ovo je u osnovi sludge/ doom metal i voli dugačke, teške pesme sa puno mračnog gruva, ali Mosara imaju izraženu progresivističku dimenziju i te dugačke pesme imaju prostora da urade mnogo zanimljivih stvari pored svoje rifaško-gruverske dispozicije. Zato ih i ima samo četiri, ali ovo je pun, kvalitetan program teške, abrazivne a maštovite svirke. Preporuke!

https://mosaradoom.bandcamp.com/album/only-the-dead-know-our-secrets

I Northless iz Milvokija imaju zanimljiv  album sludge/ doom meditacija pod naslovom A Path Beyond Grief. Ovo je, doduše više okrenuto ka post-metal formulama, sa nešto više melodije i za nijansu ekspanzivnijim emotivnim repertoarom. No, Northless su i dalje vrlo HEAVY i ovo je album koji časno kuje i zakucava i čak i dok valja harmoničniji gitarski program i klin vokale to ima jednu moćnu, ritualnu domenziju. Odlično je:

https://northlesstl.bandcamp.com/album/a-path-beyond-grief

Heavy Psych Sounds Records i ove nedelje nude samu krtinu. Kalifornijski trio Nebula sa svojim tek šestim albumom za više od dve decenije rada donosi vrhunsku psihodeliju, isprženi fuzz, destilisani esid. Transmission from Mothership Earth ima u sebi moćan pustinjski groove, ali i prefinjenu treću dimenziju psihodelije koja se ugodno razliva preko tog gruva, puna ukusno odmerenih efekata i zvukova koji rikošetiraju po unutrašnjosti vaše lobanje i šalju vas na putovanja kroz svemir. Savršeno produciran, jako dobro napisan i odsviran sa ubeđenjem i sigurnošću, ovo je album kakav 99% bendova samo sanja da može da snimi. Obavezno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-transmission-from-mothership-earth


Idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Čileanski Critical Defiance za sebe kažu da sviraju „violent thrash metal“ i ovo je savršen opis za njihov drugi album, No Life Forms. Dakle, u manje od trideset minuta Critical Defiance ovde pakuju jedanaest zakucavačkih thrash pesama odlične produkcije i svirke od koje sve puca. Kliše je porediti latinoameričke bendove sa starom Sepulturom, ali Critical Defiance svakako potiču iz ove škole sa ultradisciplinovanom svirkom, perfektno aranžiranim pesmama i užasno ložačkim rifovima, refrenima, generalnim zvukom koji i sam ima korene u ranom Kreatoru, Sodomu itd. ali je oplemenjen južnoameričkom vatrom. Bez dileme, ovde se radi o apsolutnoj lektiri za svakog trešera. Crtical Defianceu je titula albuma nedelje izmakla za mrvu i urgiram da se ovo sluša i kupuje:

https://criticaldefiance.bandcamp.com/album/no-life-forms
https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/critical-defiance-no-life-forms-violent-thrash-metal-chile

Disologist iz Meksika svira odličan thrash/ death metal na minialbumu Elegy in Pain. Ovo je vrlo profi produciran i virtuozno odsviran materijal koji se zdravo i sigurno oslanja na nešto tehničkiji thrash metal (tipa... Testament) i melodičniji old school death metal (tipa... Death) za kreiranje efektnog koktela čukanja, dobrih rifova, napaljenih solaža... Pesme su odlično napisane i kombinuju upečatljive teme i refrene sa dosta razrade i ukusno odmerenih ukrasa i ovo je apsolutna lektira za thrash publiku:

https://disologist.bandcamp.com/album/elegy-in-pain

Kanađani Prowl su prvi album nazvali The Forgotten Realms, ali ovo nije nekakav nerdi fentezi metal nego kavernozni thrash sa malo hardcore sirovosti. I, mislim, ako vam ne smeta to malo sirovosti i volite jednostavnu, udaračku muziku, odsviranu sa guštom i konkretno, udarnički, uživaćete. Pesme su više niz krešenda nego što imaju sjajno promišljene aranžmane a zvuk je sav ko u pećini, ali sve to ima svoju funkciju ovde:

https://prowlmtl.bandcamp.com/album/the-forgotten-realms

Za mnogo klasičniji thrash metal stižu Brazilci Thrashera sa svojim četvrtim albumom Bastardos da Noite. Otkada smo ih poslednji put slušali na kompilaciji No Sexism! Only Fuck’n’Roll! – Decade of Excess iz prošle godine, Thrashera nisu postali čistiji i umiveniji. Naprotiv, ovo je i dalje sirov, rokerski, pomalo „blackened“ thrash zvuk koji vozi sredinom druma, bez pojasa i ne brine mnogo u šta će da udari. Produkcijski sirovo, izvođački jednostavno ali fokusirano i dosledno do smrti, ovo je napravljeno za pravog underground hardcore ljubitelja muzike što je solidifikovala svoju formu pre četrdeset godina i odlučeno je da ne može da se unapredi. Pa udrite!

https://helldprod.bandcamp.com/album/thrashera-bastardos-da-noite

Još klasičnije? Može! P.I.L.A.U. su sa Havaja i njihov demo, nazvan samo Demo ima četiri pesme starinskog, organskog i neprskanog thrasha. Bend na omotu pozira sa oružjem ali i slika deluje kao da je snimljena pre jedno trideset godina, da bude u  skladu sa muzikom koja deluje kao da je snimljena pre dobrih tridesetpet. No, sirovost i spontanost ovde nisu lozinke za amaterizam i mada P.I.L.A.U. svakako zvuče garažno, oni zvuče i usvirano i dobro. Produkcija je jefina ali radi posao i ovaj demo svakako u meni izaziva dosta ugodnih senzacija sa svojim prelascima od speed formula do hardcore thrasha. Poslušajte:

https://pilau1.bandcamp.com/album/demo-3

Australijski Coward Punch (zbunjujuće, postoje dva australijska benda sa ovim imenom, ovaj svira thrash) su donekle slični jer nose fantomke na promo slikama i cepaju trešinu, ali njihov novi EP sa čak sedam brzih, žestokih pesama je značajno uglađenije produciran. No, Coward Punch the World nije umivena, dosadno savršena ploča već poštena kolekcija thrash metal rifčina, napaljenog, vrištavog pevanja i svirke u brzom tempu. Ima ovde i dužih, nešto kompleksnijih i atmosferičnijih pesama ali Coward Punch se svakako uvek drže klasične thrash postavke i pružaju izvrstan mošerski, trešerski program. Obavezno.

https://cowardpunch.bandcamp.com/album/coward-punch-the-world

Sewerslide su iz Kolorada a kaseta Demonstration je, jelte, demo od dve pesme (plus intro) simpatičnog thrash zvuka. Sewerslide insistiraju da je ovo krosover, mada je njihov pristup nešto mračniji od klasičnog krosovera, sa malo death metal elemenata, pogotovo u drugoj pesmi. No, svakako pričamo o šarmantnom thrash gruvu, solidnim rifovima i pristojnoj produkciji. Daunloud plaćate koliko želite – kaseta postoji samo kao, jelte, dizajn omota – pa poslušajte, meni je oaj sirovi ali ne nesofisticirani materijal vrlo prijao:

https://sewerslidegrind.bandcamp.com/album/demonstration

Švedski Witchery imaju osmi album, Nightside i njihov blackened thrash metal sa daškom death metala je u dobroj formi. Mislim, ko voli, uživaće, jer su ovo pesme onoliko hitoidne koliko se može hitoidan biti u muzici kojoj su abrazivnost i hermetičnost poenta. No, ovo su jako iskusni ljudi i ima naprosto mnogo dovitljivosti u spravljanju pesama na Nightside, sa idealnim omjerom black metal pompe i trešerske krljačine. Moj problem je valjda u tome što nikada nisam prežalio Seance, bend koji je u death metalu radio neke neverovatno dobre stvari a čiji članovi sada sviraju u Witchery i uvek pomišljam kako su avangardni i moćni Seance prestali da postoje kako bi ova blago „komercijalna“ muzika mogla da živi i to me zaboli. Ali ako niste budala kao ja, poslušajte:

https://www.youtube.com/watch?v=snACbBlXTAQ&list=OLAK5uy_lLvZoaz7UrQ9NiUs1gNckkkNT_J_SA-cU

Brass Tongue iz Južne Karoline sa demo snimkom Dangerous World donose četiri pesme teškog, metaliziranog hardkora utemeljenog u uličnom zvuku što su ga proslavili  Agnostic Front, Cro Mags i njihovi ispisnici. Ovo je prilično heavy i energično, kako i treba da bude sa lepim trešerskim rifovima i dobrim gruvom. Old school i korektno apdejtovano gde treba, sa povremeno slatkim metal rifovima i blastbit izletima:

https://brasstongue.bandcamp.com/album/dangerous-world

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1073 on: 23-07-2022, 11:07:06 »
Retko slušam metalcore ali kad slušam volim da je to veganski metalcore iz Helsinkija. Cageless su ekipa predvođena tetoviranom pevačicom koja zvuči VEOMA besno na EP-ju Phaneron a ovih pet pesama je uglavnom gruverski i energično. Ne preteruje se s melodijom – a što je meni važno – a da opet dobijamo korektnu melodičnost potrebnu da se pesme razlikuju. Odlična produkcija, takođe. Valjano!

https://cageless.bandcamp.com/album/phaneron

Scarlett je australijski solo grindcore projekat čiji EP Taken From The Sky ima gomilu mačaka na omotu i mada sve to deluje neozbiljno, amaterski, nezanimljivo, muzika je zapravo korektan, krljački grajnd sa kratkim ali dobro napisanim pesmama i prihvatljivim kvalitetom produkcije. Majstor traži šest dolara (doduše australijskih) za ovo, što je možda malo ambiciozno ali kupovina garantuje i video-materijal uz sve pesme, pa eto, probajte. Muzika je svakako vredna pažnje:

https://scarlettgrind.bandcamp.com/album/taken-from-the-sky

Produkcijski i aranžmanski ambiciozniji grindcore cepaju Kanađani False Body i album Showing Up Anyway i pored relativno šaljivog imena, zapravo nudi ozbiljnu svirku.Ovo je spravljeno u tradiciji Nasuma i druge tehničkije grindcore braće i sesatara, sa odličnim zvukom i pesmama koje u po 70-80 sekundi pakuju mnogo eksplozija ali i ranjive ljudske emocije. Idealna kombinacija i puno zaista odličnog songrajtinga i jakih rifova ovde:

https://falsebody.bandcamp.com/album/showing-up-anyway

Hacked Apart su takođe Kanađani a njihov EP, Squamish Grindcore (nazvan tako po mestu u Britanskoj Kolumbiji  iz koga bend potiče) nosi više old schol zvuk. Ovo je tehnički i zanatski kvalitetno ali estetski je štrokavo, nudeći grindcore po uzoru na bendove koji su stvarali krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Dakle, ako ste voleli Fear of God ili Blood, Hacked Apart imaju šta da ponude. Trenutno daunloud košta 666 kanadskih dolara ali pretpostavljam da neće zauvek jer je ovo vrlo solidno i zaslužuje da se kupuje i sluša:

https://hackedapart.bandcamp.com/album/squamish-grindcore

Deranged Youth iz Nju Hempšira sa albumom Liminal kombinuju grindcore i fastcore formule sa eksperimentalnijim pristupom rok pesmi. Ovo je pomalo i kao kad bi Residentsi odlučili da isprobaju taj grindcore, jebem mu mater, i mada to sad na papiru može da deluje užasno pretenciozno, Deranged Youth su zapravo jako zanimljivi i imaju izraženu hardkor crtu koja ih čupa iz ponora nepodnošljivosti. Dakle, disonance, čudne metrike, proširene tehnike sviranja, avangarda u sudaru sa cepačinom – meni je ovo na kraju veoma dobar album koji zavređuje ponovljena slušanja.

https://derangedyouth.bandcamp.com/album/liminal

Clot iz Atlante daju dve pesme za dva dolara digitalno na EP-ju Cerebral Calamity/ Casual Masochist. I ovo je malo avangardniji, bučni zvuk koji u osnovi ima grindcore ali sa malo dužim pesmama, interesovanjem za egzotičniji harmonski rad i teksturu. I, mislim, dobro je. Posušajte, ne traje ni tri minuta al PRŽI:

https://clotnoise.bandcamp.com/album/cerebral-calamity-casual-masochist

Corpus Abandon je bizarna ploča negde između eksperimentalnog anime-inspirisanog digitalnog grindcorea i, jelte, pukog shitpostinga. Bendovi, tj. jednočlani kućni projekti na ovom EP-ju su nemački Ryona Hime i kanadski FILESHAREMAIDEN i njihov dogovor je da ide po jedna pesma od po jednog projekta na smenu, a što je zanimljivo i daje materijalu izvesnu (lažnu?) dijalošku formu. Ryona Hime je produkcijski nešto ambiciozniji projekat sa nešto složenijom produkcijom i više semplova a FILESHAREMAIDEN je virtuozniji, sa naglašenijim gitarskim radom. U svakom slučaju, ovo je izdanje avangarde koja stiže ravno sa dna lanca  ishrane i, pa, zanimljivo je u najmanju ruku a nije isključeno da ćete u njemu naći i transcendenciju. Naravno da plaćate koliko hoćete:

https://ryonahime.bandcamp.com/album/corpus-abandon
https://filesharemaiden.bandcamp.com/album/corpus-abandon

No, za grindcore poslasticu su se ove nedelje pobrinuli nizozemski Teethgrinder. Dystopia je album vrhunski odsviranog, stručno napisanog i snimljenog tehničkog grindcorea u maniru, jelte, bendova  koje često pominjem kao templejt: Nasum i Rotten Sound. Teethgrinder apsolutno upadaju u ovu kategoriju sa pesmama koje nemaju problem da prebace i četiri minuta – jedna traje i više od osam – niskim štimom i užasno teškim zvukom, razmetljivo dobrim sviračkim asortimanom i jako komprimovanim masteringom. Dakle, ništa ZAISTA novo, ali album sa visokim nivoom kvaliteta i u kompozitorskom i u izvođačkom smislu, agresivan, brutalan a slojevit i interesantan na mnogo načina:

https://teethgrinderlfr.bandcamp.com/album/dystopia

Wretched Inferno iz Masačusetsa se simpatično šale objašnjavajući da je njihov novi, živi album, Live in Allston II nastavak najboljeg živog albuma svih vremena, i da oni nikad ništa bolje od ovog neće snimiti i da niste pravi fan ako ovo ne kupite itd. itd. itd. ali sva šala na stranu, ako ste u potrazi za poštenim, poziranjem i filozofiranjem neuprljanim lo-fi death metalom koji vozi u brzoj traci i zarađuje koru hljeba (ili, verovatije, gajbu piva) u znoju lica svog, pa onda su Wretched Inferno vaši ljudi. Ovo je zaista nekomplikovano, jeftino snimljeno a časno odrađeno, sa osam pesama old school krljačine koju momci trpaju iz sve snage, uz očigledan užitak, bez pozeraja, energično i ubedljivo. Plaćate koliko želite, a ovo vas možda zainteresujue i za prošlogodišnji studijski debi benda koji zvuči odlično.

https://wretchedinferno.bandcamp.com/album/live-in-allston-ii

Mladi čileanski kvintet Cryptogenesis snimio je debi album, Desiteratum maligno: El camino a la decadencia i ovo je vrlo dopadljiv old school death metal. Cryptogenesis imaju onaj latinoamerički šmek koji volimo, sa sve pevanjem na Španskom i produkcija, simpatična, neupeglana (mada ne sirova, slušajte kako solaže lepo zvuče i, uostalom, kako je miks prozračan i sve se čuje) daje svemu životnost. Bend piše solidne pesme i ovo je veliko zadovoljstvo poslušati:

https://cryptogenesis.bandcamp.com/album/desiteratum-maligno-el-camino-a-la-decadencia

Teksaški Pneuma Hagion je od jednočlanog projekta apgrejdovan u duo dodavanjem bubnjara i album Demiurge, drugi za ovaj projekat svakako profitira od živog bubnja. Ovo je mračan i kavernozan death metal starije škole, utemeljen u primitivističkoj estetici, ali vrlo okretan i snalažljiv u njezinim okvirima. Ko voli preteće rifove i dobar death metal gruv nek ne časi ni časa, ovo je objavio i Iron Bonehead, a što je garancija kvaliteta:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/demiurge

Detestation iz Albukerkija su prvi album snimili 1995. godine, pa je drugi album, Renewed Killings povratak, mada više rekonstrukcija, sa jednim originalnim članom i dva pomagača. Ali radi to posao. Renewed Killings donosi brutalan, jednostavan death metal opsednut zlom i nasiljem, baziran na kompulzivno ponavljanim mošerskim rifovima i zakucavanju blastbitom. Nema ovde mnogo rafinmana i „tech“ ambicija, ovo je pre svega mošerski, brutalni i brutalno jednostavni death metal direktno iz VHS horor filma. Pa ko voli, nek zagrize:

https://dsbp.bandcamp.com/album/renewed-killings

Void Rot imaju novi EP, Telluric Dismemberment i naslovna pesma je odlična demonstracija njihovog kavernoznog, snažnog death metala uprljanog doomom, atmosferična i upečatljiva. Dalje slede jedna obrada Amorphis, pa još tri žive pesme i ovo je za ljubitelje benda divan mali paket. A ako i niste ljubitelj, poslušajte, možda postanete, ovo je vro lako zavoleti:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/telluric-dismemberment

Cell su iz Oklahome a Pieced Up sa Floride i njihov split EP, nazvan samo Split je praznik za beatdown/ slamcore publiku. Ovo su vrlo dobro napisane i snimljene pesme koje se, istina je, pronografski usredsređuju samo na jedan element muzike – slemerski gruv – ali to je poenta ovih pod-podžanrova. Oba benda to rade veoma dobro, imaju adekvatnu produkciju i spajaju gangsterski, ulični šmek sa primitivnim death metalom. Pametnom dosta!

https://www.youtube.com/watch?v=5ZxWv2wqgns

Portugalski Bleeding Display snimaju albume retko, Dawn of a Killer je tek treći za dvadeset i kusur godina rada, ali bar se oko njih potrude. Ako volite brutalni death metal zvuk koji ima prostora za melodiju bar koliko i za surova rifaška zakucavanja, ovo je vrlo lepa ponuda. Problem Bleeding Display je kao i u mnogim drugim slučajevima – produkcija. Ovo je autoritativno odsvirana ploča sa dobro napisanim pesmama i lepim odnosom čiste agresije i promišljenijeg razvoja tema i soliranja ali mu ekstremno komprimovan, ravan mastering oduzima svaki dašak života. Ne razumem da ljudi misle kako je ovo adekvatno finalno pakovanje za njihovu inače kompleksnu i nijansiranu muziku jer se sav zaista minuciozni rad koji Bleeding Display ulažu u ovaj materijal vrlo teško sluša zahvaljujući brickwallingu. No, ako to prevaziđete, čeka vas odličan, zreo album brutal death metala koji nije puko prosviravanje žanra:

https://bleedingdisplay.bandcamp.com/album/dawn-of-a-killer

Danski Eciton sa svojim četvrtim albumom, The Autocatalytic Process ni sami ne preteruju sa originalnošću, ali njihov death metl je zdrav i energičan. I moderan je. Ovde ima elemenata deathcore zvuka koji će možda smetati old school čistuncima ali nema sumnje da je ovo energična, dinamična i dovoljno maštovita muzika za MOJE potrebe. Neće ovo biti moj album godine, ali Eciton su prijatni u svom mošerskom, nabadačkom stilu i to im se ne može poreći:

https://www.youtube.com/watch?v=00wkqCG8CT8&list=OLAK5uy_lDLN3Z0d3XpbnyeT7XgkQhby-ZgxKguik

Značajno prirodnije su mi legli Trog iz Nju Džersija, mladi bend sa svojim drugim EP-jem, Of Vomit Reborn. Ovo je prijatno old school u osnovi (bend na promo slici i nudi old school splatter ugođaj koji je komičan koliko je i šokantan) sa pesmama utemeljenim u dobrom death gruvu i organskim aranžmanima. Ne preteruju Trog sa originalnošću, da bude jasno, ali njihov OSDM je stručno spravljen i ne samo da vrši posao nego ponekad prijatno iznenadi dobro smišljenim temama i melodijama koje se dobro uklope u fino napisane, gruverske pesme:

https://trogdeathmetal.bandcamp.com/album/of-vomit-reborn

Kanađani Wake su nekada bili više grindcrust bend, ali njihovi noviji radovi su proslava organskog, pa i donekle melodičnog blackened death metala. Tako je i najnoviji album, Thought Form Descent pun pesama od šest do devet minuta koje zvuče kao da ste vodopade i oluje naučili da sviraju i onda ih pustili da rade šta hoće tričetvrt sata. Veoma to lepo zvuči i ako ovaj album ima problem je to što sve može da zvuči isto. Wake ne samo da drže isti intenzitet, iste harmonije i istu tehniku već su i aranžmani uglavnom zasnovani na istoj filozofiji i ako ste probirljiva žena to može da bude i malo monotono posle nekog vremena. Ovde zato dosta pomaže što album nije predugačak i bude to sasvim ugodno za slušanje a i za neka kasnija vraćanja. Ko voli emotivniji, melodičniji a opet uraganski urnebesni death metal ovde će, bogami, imati čemu da se obraduje:

https://wakegrind.bandcamp.com/album/thought-form-descent

Evo nas i u završnoj sekciji sa heavy metalom, power metalom i raznim multižanrovskim trikerajem. Nisam, recimo, siguran šta tačno sviraju kanadski Sporus i to je jedan od uzbudljivijih elemenata njihovog albuma Fruit Machine. Mislim, ovo je energična i abrazivna gitarska muzika, toliko je jasno, osim što na uvodnoj pesmi gotovo da nećete moći da prepoznate ni jedan instrument, pa to nije jasno od samog početka. Ali to stanje blagoslovene konfuzije i fascinacije je baš stanje u kome vas Sporus žele pre nego što krenu da krljaju muziku koja je, pa, kao da ste uzeli neki stari anarhopank bend i dali mu da svira metal. Album je, da bude jasno, izuzetno dobro odsviran i solidno produciran i bend ne spada u art brut krilo stvaralaštva, ali dvoje članova muziku drže čvrsto prizemljenom, obezbeđujući svemu anarhičnu, sirovu energiju koja bi od Sporusa mogla da napravi andergraund legendu. I nadam se da hoće, ovo odvaljuje:

https://sporus.bandcamp.com/album/fruit-machine

Kalifornijski Covenant svira, pa, spor, malo hermetičan, malo meditativan heavy metal sa elementima doom metala na EP-ju The Prophet i, to je, kad se malo naviknete na zvuk, zapravo prijatno. Covenant su relativno nenametljivi, dobrim delom na ime tihog masteringa i prilično mekanog miksa, ali to i paše uz muziku koja je spakovana u poduže, pomalo sanjive pesme koje se drže jedne ritualne matrice i uz dosta ponavljanja drže slušaoca u transu. Prvi komad na EP-ju je najkraći i naj, pa, „hitoidniji“ a ostalo je duže i kontemplativnije i sve to ima dosta low-key šarma:

https://covenautmusic.bandcamp.com/album/the-prophet

Ukrajinci ВРІЗАВ ДУБА ne sviraju baš metal ali posthardkor koji sviraju jeste dovoljno energičan i glasan da zadovolji najveći deo potreba poštenog metalca. Album  Тот, кому намного хуже ima dvanaest energičnih, maštovitih pesama koje cepaju ozbiljne rifove, poletni ritam, imaju duhovite dinamičke prelaze i iznenadna a uvek lepo odmerena žanrovska meandriranja i mada je možda stvar samo u tome da se ja nostalgično prisećam devedesetih i vremena kada je ovakva muzika cvetala, mislim da sam u pravu kada kažem da je ovo objektivno vrlo dobro. Mislim, ima ovde i grindcorea! Naravno, produkcijski je dosta jeftino ali produkcja APSOLUTNO radi posao. Album se i nudi po ceni koju sami odredite, pa nikako ne propustite da poslušate odlične Ukrajince:

https://vrizavduba.bandcamp.com/album/--3

Reapers su jedan od onih internacionalnih projekata koje je moderna tehnologija učinila mogućim, na opšte zadovoljstvo. Na najnovijem EP-ju, nazvanom The Decline, muzičari su iz Francuske, Italije, Argentine, Čilea, Meksika, Ujedinjenog kraljevstva i Rusije, donoseći pet pesama raskošnog metala što se lako kreće između melodičnog power izraza i nešto ekstremnijih gestova. Generalno, ovo je pošten i zapaljiv heavy metal kome nije strano i malo egzibicija ali se uvek drži pesme koja je srazmerno jednostavna i himnična. Vrlo zabavan, poletan materijal:

https://reapers-metal.bandcamp.com/album/the-decline-ep

Nekad je bila srpska Æternia ali mislim da taj beogradski bend više ne radi. Danas isto ime koristi nemački power metal sastav čiji prv i EP, The Quest zvuči šarmantno. Ovo je power metal koji ne preteruje u epičnosti i oslanja se na klasične modele – čuje se dosta Rainbow zvuka u ovim pesmama – a melodičnost mu je prirodno kombinovana sa tvrdim rifaškim radom. Kvalitetna svirka i promišljeni aranžmani, te solidna produkcija daju u konačnici vrlo ubedljivo prvo izdanje. Odlično je, poslušajte:

https://aeternia.bandcamp.com/album/the-quest

Brace je sirov, ali ne amaterski industrial metal projekat iz Australije koji je očigledno inspirisan Godfleshom i njihovom generacijom. I, sad, mislim, ja sam naravno tu da to poslušam sa puno odobravanja. Album The Collapse ne bih nužno držao u istoj klasi sa Godfleshom sa kraja osamdesetih ili sa njihovim satelitima, ali je u pitanju korektan program prljavog, podzemnog čukanja. Dopadljivo, a daunloud plaćate koliko date:

https://bracemetal.bandcamp.com/album/the-collapse

Indian Handcrafts jeste malo neobično ime za bend ali Indian Handcrafts uživaju da budu malo neobični. Njihov pomalo avangardni sludge metal je u vrlo solidnoj formi na albumu Empress in Decline, gde se džilita i baca ćifte na sve strane, kreirajući neočekivane aranžmane i pointilistički se povremeno usredsređujući na detalje. Nekome će to biti malo neobično i čekaće kad će bend ponovo da zaore a nekome će ovakvo skretanje sa sredine druma biti osvežavajuće i ceniće kontrast između strejt rifaške cepačine i lakog eksperimentisanja. U svakom sluačju, album ima odličan zvuk, momačku svirku i lepo, psihodelično curi: