Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 743222 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.839
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3450 on: 04-08-2022, 05:14:01 »
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda svežeg DC-jevog tekućeg serijala Deathstroke Inc. i kada bih rekao da ne znam šta da mislim to bi, plašim se, bilo malčice i ulepšavanje istine. Deathstroke Inc. nije najgori strip koji DC trenutno publikuje ali je je loš na nekoliko sasvim distinktnih načina a što sam ja doživeo kao skoro ličnu uvredu imajući u vidu koliko mi se dopao prethodni Deathstroke serijal od pre neku godinu.



Da malo osvežimo svačije pamćenje, prethodni Deathstroke serijal o kome pričamo danas se smatra definišućim narativom za ovog DC-jevog popularnog negativca. Christopher Priest je uzeo lik koji je uvek sugerisao da ima više dubine nego što su stripovi u koje su ga stavljali uspevali da pokažu, a onda ga je odveo u neočekivanom smeru pokazujući NESLUĆENE dubine i kompleksnosti njegovog karaktera, za superherojski strip iznenađujuće kompleksnu porodičnu dramu i antiherojski šarm sa najcrnjim zamislivim prelivom. Priest je trenutno zauzet radom na Black Adamu, a Deathstroke je imao tu sreću ili nesreću da ga u novom izvlačenju dobije na pisanje Joshua Williamson, jedan od u ovom momentu najvrelijih DC-jevih scenarista čije vizije i ideje u dobrj meri usmeravaju čitav glavni DC univerzum.

Ako ste čitali moja pisanja o DC-jevim stripovima u poslednjih par godina sigurno ste naleteli i na po neki osvrt na Williamsonove radove u kome sam uzdisao i vajkao se što scenarista koji je uglavnom odličan kada radi sopstvene, creator owned stripove, na korporacijskim zadacima pruža samo tehnički minimum. Ni jedan strip koji sam do sada pročitao a da ga je Williamson napisao za DC nije bio loš ali fer je reći i da mi se ni jedan nije posebno dopao i da sam se i čitanja Deathstroke Inc. prihvatio uz prilične mere opreza i preventivno mrštenje čupavih vjeđa. Posebno jer je uz Williamsona prve četiri epizode stripa crtao Howard Porter, stari DC-jev kadar kome je vrhunac karijere bio rad na Justice League of America sa Grantom Morrisonom na prelazu milenijuma ali koji poslednjih godina nije pružio išta što bi vredelo upamtiti.

Dobra vest je da je Porterov crtež u te prve četiri epizode sasvim solidan i uz Hi-Fijeve kolore daje nam dinamičan, blago late-’90s šmek stripa koji se ne zanima preterano verističkim prikazima ljudi, prostora i situacija već voli dinamične kompozicije, energiju ali i dovoljno uredan lejaut i organizaciju table da se ovo lako i lepo čita. Što se tiče karaktera, Porter nije suptilan čovek i njegovi likovi, Deathstroke pre svih umeju da se izražavaju prevashodno grimasama i prenaglašenim pozama ali to je, na kraju krajeva i u skladu sa onim kako Williamson ovo piše.

Možda nije zgoreg ukazati da Deathstroke Inc. laže već u samom svom naslovu. Nakon Priestovog serijala koji je bio metodična, duboka analiza karakterizacije glavnog lika, prikaz njegovog egoizma ali i kompleksnih motivacija koje ga vode kroz život i koje su ga transformisale iz plaćenika u superzločinca, pa u superheroja pa natrag u superzločinca, ideja o Deathstrokeu koji je rešio da prekine sa „terenskim“ radom i osnuje kompaniju što će njegove plaćeničke navike pretvoriti u složeniji biznis i gde bi njegovi nikada do kraja realizovani roditeljski nagoni mogli da se bezbednije razvijaju kroz menadžment grupe mladih plaćenika – pa, to bi bio strip koji bi bilo sasvim sevap čitati.



Ali Deathstroke Inc. nije ništa ni nalik tome. U blatantnom primeru lažnog reklamiranja, Deathstroke Inc. nam Deathstrokea na početku prikazuje kao pukog plaćenika koji ovog puta radi na strani „dobra“, uglavnom zato što mu je dosadno i što je plata visoka. Agencija T.R.U.S.T. koja zapošljava njega i superherojsku divu Black Cannary bori se protiv nekih ozbiljnih, organizovanih superzločinačkih pretnji, kao što je, na početku, organizacija H.I.V.E. i težište Williamsonovog pisanja kao da je postavljeno u tačku balansa između jedva-reformisanog-superzločinca sa jedne strane, stree level superheroine neupitnog etičkog CV-ja sa druge i agencije za koju rade koja, čini se, sve radi u tajnosti i daleko ne samo od očiju javnosti već i od nekakve civilne regulative koju bi nad njenim aktivnostima morala da ima američka vlada.

Problem ove postavke je već u tome što strip od nas očekuje da poverujemo da Deathstroke, čovek čije je drugo ime paranoja i koji verovatno i kada otvara kutiju sa kornflejksom proverava da li tu postoji neka zavera, radi sa šejdi agenciju zato što mu je bilo dosadno i što mu dodavanje još novca njegovom ogromnom bogatsvu donosi male ali dobrodošle dopaminske šotove, a da nije prethodno detaljno i dubinski proverio ko su ti ljudi, ko su im roditelji, iz kakvih su kuća, ali važnije, za koga stvarno rade, kakve su im agende, koji će biti krajnji ishodi Deathstrokeovih poslova što ih za njih obavlja.

Williamson svu dubinu karaktera Sladea Wilsona koju je u dobroj meri izgradio Priest, ovde prenebregava i svodi ga na matorog džangrizavog tipa motivisanog pohlepom i dosadom pa je prvih nekoliko epizoda obeležeo neugodno glupom, uprošćenom karakterizacijom i isforsiranim sukobima između Sladea i Black Cannary.

But wait, it gets worse! Dok su uvodne epizode makar zabavne na bazičnom nivou jer nam prikazuju pojedinačne poslove obeležene  ekstravagantnom akcijom (uključujuću u svemiru, protiv kiborškog Supermena koji nije STVARNO kiborški Supermen) i Porter ih crta dinamično i bučno, od pete epizode olovku u ruke uzima Paolo Pantalena a strip konačno dolazi do „inc.“ dela cele priče. And this is bad.

Pantalenin crtež je solidan, da ne bude zabune, ali Williamson pravi sasvim nezarađen preokret u kome konačno odlučuje da nam pokaže kako Deathstroke prelazi u „full supervillain“ mod rada i stavlja se na čelo zločinačke organizacije koju je preuzeo tako što je ustrelio njenog prethodog predvodnika. Sva, ponoviću, kompleksnost koju je Slade imao ovde se jeftino proda kroz par replika u kojima on kaže „Ne, ovo sam STVARNO ja“ i produži bez plana i programa da sebe naziva „kraljem superzločinaca“.

Priznajem da nisam stigao ni da se iznerviram jer Williamson maltene odmah ubacuje ovaj serijal u krosover Shadow War koji traje od sedmog do devetog broja Deathstroke Inc. i u pitanju je duboko nezadovoljavajuće iskustvo za ljubitelja Deathstrokea. Stephen Segovia gostuje na jednoj epizodi na crtežu i ovo je korektno mada je povratak Pantalene u vozačko sedište dobrodošao, no problem je pre svega u scenariju koji ne samo što Deathstrokea na silu uglavljuje u predugačku i isforsiranu priču u kojoj je on praktično glavni negativac nego i Williamson prilično bezobrazno uzima nekoliko godina Priestovog rada na karakterizaciji a onda pokušava da ih spakuje u tri meseca krosovera. Sladeov odnos sa njegovim sinom, Grantom, koji je u velikoj meri obeležio definitivnu karakterizaciju Deathstrokea ovde je emuliran kroz klona u kome u jednoj skoro komično nespretnoj sceni Slade odlučuje da prepozna svog „novog“ sina kome će pružiti sve ono što nije pružio Grantu i ovo je erzac-motivacija za sve što će dalje raditi.



Ovo je totalni, što bi u Americi rekli, shitshow u kome se na silu pokušavaju naći motivi i emotivna krešenda i tragični kraj ovog narativa ne da nije zarađen nego ostavlja Deathstrokea na mnogo gorem mestu nego što je on zaslužio.

Na toliko lošem, zapravo da su deseta i jedanaesta epizoda, dve za sada najnovije, potpuno odstupanje od „Deathstroke Inc.“ koncepta i zapravo se vraćaju u prvu godinu Deathstrokeovog „rada“ tj. u period kada je bivši plaćenik Slade Wilson, a koji je tretiran serumom što je trebalo da od vojnika pravi supervojnike, konačno postao superzločinac Deathstroke.

Srebrni pervaz na TOM oblaku je što se Williamson (za sada?) skinuo sa serijala i Deathstroke Year One piše Ed Brisson. Brisson je pouzdan i korektan scenarista koji uglavnom tačno zna šta publika koja čita superherojske stripove voli a onda joj pruža baš to uz vrlo solidan zanatski nivo. Kako ovo crta Dexter Soy (uz kolore Veronice Gandini), strip odmah ima ozbiljniji, zreliji ton primereniji hi-tech akcionom trileru i mada se ne radi o nekakvom revolucionarnom radu – da ne pominjem da je Priest već u svom serijalu pokazao sasvim dovoljno ranih radova Sladea Wilsona i da nisam siguran da nam treba detaljni Year One narativ – on je pitak i obeležen značajno boljim radom sa likovima i odmerenijim tonom.

Nisam siguran kuda DC zaista namerava da ide dalje sa ovim stripom, hoće li se Williamson vraćati ili će Brissonovo uskakanje da doveze serijal do laganog otkazivanja. Radi se o stripu koji ne samo da nije našao konzistentan ton i koncept, čak i dok ga je pisao njegov, jelte, kreator, nego je i na tehničkom nivou pružio jedva prihvatljive zaplete i dosta slabu, plitku karakterizaciju. Crtež jeste uvek bio solidan i Steve Wands koji leteruje ceo serijal radi posao kao i uvek veoma dobro, ali ovo je školski primer stripa nastalog na bazi KONCEPTA a da taj koncept ne samo da nije dobro realizovan nego se stiče utisak da njegov autor nikada nije imao ni strpljenja ni interesovanja da se njime zaista bavi. I dok svakako ne može baš SVAKI tekući serijal koji DC lansira da bude sjajan, teško mi je da malo ne lamentiram što su se kola slomila baš na Deathstrokeu koji samo što je postao figura vredna praćenja i emotivnog ulaganja. Šteta, ali ako i dalje imate apetita da ovo proverite, Amazon serijal prodaje na ovom mestu.