Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 89

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1232240 times)

0 Members and 3 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11850 on: 06-10-2017, 20:40:06 »
mehmete, druga sezona je bolja i potpuno je standalone


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11851 on: 07-10-2017, 05:55:28 »
Zabeležićemo!
 
U međuvremenu:
 
 

 
 
Ovo će biti treš ali već činjenica da se uopšte pravi me raduje.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11852 on: 07-10-2017, 11:46:26 »
Yesterday’s biggest news report dealt with the confirmation of the upcoming “Fast and the Furious” spin-off film following Dwayne Johnson and Jason Statham’s Hobbs and Shaw characters.

Included in the write-up in Variety on the story though was one small detail not mentioned anywhere else. That detail? That “The Nice Guys” and “Iron Man 3” director Shane Black is being mentioned as a potential candidate to direct

Black is in the midst of post-production on “The Predator” which is due next year, and should he take the gig then it would be the first time he’s directed a film he hasn’t at least co-wrote.

Franchise veteran Chris Morgan will be writing the script though and it’s expected a decision about a helmer won’t be made until it’s done. Whatever the film is titled, it has set a July 26th 2019 release.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11853 on: 09-10-2017, 02:02:34 »
Reprizirao sam THE AMITYVILLE HORROR Andrewa Douglasa da se pripremim za nastavak koji je snimio Franck Khalfoun. Ovaj film sam gledao u vreme izlaska 2005. ali sam u međuvremenu zaboravio detalje pa sam ga obnovio radi punog razumevanja Khalfounovog rada.

Ni izborni AMITYVILLE serijal mi nije bio blizak po samom horor senzibilitetu, mada svakako možemo reći da je taj film postavio neke stadarde u tom haunted house podžanru, pre svega u pogledu onoga šta su klišei.

Rimejk mi se u tom pogledu najviše dopao u onom domenu koji nije direktno vezan za stravu jer kako rekoh meni ova vrsta horora nije preterano bliska niti omiljena. Ono što se Douglasu u pogledu režiranja napetih scena ne može osporiti jeste da efektno koristi moderne tehnologije, da je vizuelno ekspresivan i da je jako vešt u režiranju mizanscenski zahtevnih suspense scena. Otud mi je ovaj film bio vrlo uzbudljiv u pogledu egzekucije. Scena kada devojčica ide po krovu je maestralno realizovana recimo, kao i scena sa suprugom koja pada pod čamac, a takvih scena ima još. Ono što mi je izmaklo jeste neka suštinska strava proistekla iz premise i uklete kuće ali to mi je promaklo i u izvornom serijalu.

Međutim, ono što je najveća snaga ovog filma jeste upravo njegova atmosferičnost, njegov smisao za humor i dobro glumačko utemeljenje. Podelu predvode Ryan Reynolds i Melissa George koji su odlični ali su pored njih odlična i deca glumci i ostatak podele. Film je vrlo duhovit, karakterno ubedljiv a opet pun šarma koju ova ekipa neprekidno emituje. Hemija među glumcima je postignuta na ekranu i Douglas u tom pogledu uspeva da napravi jako dobro postavku.

U pogledu kvaliteta i kvantiteta ripper sekvenci, Douglas takođe ne štedi, film je napet, dosta galasan, sa nekim autentično napetim sekvencama ali i nesporno vrlo sklon uspešnim jump scareovima. Otud, THE AMITYVILLE HORROR je što se mene tiče ne samo dostojanstven dodatak tom kanonu već bih čak rekao i jedan dostojan upgrade.

Film je smešten u epohu ali za razliku od brojnih savremenih horora koji pokušavaju da kroz smeštanje u epohu dostignu neke stilske pečate filmova tog vremena, Douglas donosi vrlo savremen senzibilitet u pogledu inscenacije. U tom smislu, THE AMITYVILLE HORROR rekonstruiše epohu ali je ne zloupotrebljava kao prečicu do stila.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11854 on: 09-10-2017, 02:20:35 »
AMITYVILLE: THE AWAKENING Francka Khalfouna je nastavak priče o ukletoj kući smešten u današnje vreme koji se koristi obracem Cravenovog NEW NIGHTMAREa i prikazuje priču kao nešto što se dešava u svetu u kome postoje AMITYVILLE HORROR filmovi. Khalfoun je ime koje dolazi iz iste generacije kao i Aja, dakle radio je nešto zahvaljujući čemu još uvek mislimo da je u stanju da pruži nešto.

I THE AWAKENING je svakako imao repromaterijal za dobar film, tu su Jernnifer Jason Leigh, Thomas Mann i Cameron Monaghan, tu je uostalom i Bella Thorne u glavnoj ulozi, dakle glumačka ekipa je na nivou. Khalfoun je pisao i scenario, i u njemu je pokušao da se našali i sa originalom, i da diskredituje rimejk ali na kraju njegov film bi imao štošta da nauči od oba ta filma. Naime, THE AWAKENING je slab film u kome se dramska predigra odvija na jednom pristojnom nivou za horor koji bi donosio odlične ripper sekvence, međutim ovde se čini kao da je horor potpuno izostao.

Dakle, kod Khalfouna ubrzo shvatimo koji lik će biti telo za ispoljavanje zlog duha i to je manje-više to, ta inicijalna postavka se praktično ne oplodi u domenu horora i sve se na kraju svede na jednu dugu najavu mlakog finala koje je opet pa repriza ranijih varijacija na temu.

Nažalost, Khalfounov film ne donosi apsolutno ništa novo u tome što film smešta u “realnost”, i štaviše dramski deluje manje uverljivo i manje atraktivno od rimejka Andrewa Douglasa. O stravi i horor atrakcijama da ne govorimo.

Dugo čekanje premijere sugeriše da je film pretrpeo neke intervencije i to se oseća i po iznenadnom nestanku pojedinih likova, ali izgleda da te intervencije na kraju nisu spasile film. Nedostaci ovog filma su paradoksalni a njegov domet nažalost pokazuje da se još uvek čeka pravi comeback Ajine ekipe.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11855 on: 09-10-2017, 02:34:20 »
BETTER WATCH OUT Chrisa Peckovera je duhovita horor komedija koja posle duže vremena uspeva da pronađe nešto sveže u retro-štimungu, da ponudi jednu dobru inverziju tipičnih horor situacija, ali da istovremeno izgradi sve ono tšo te situacije zahtevaju u pogledu suspensea pre svega ali u umerenoj meri i strave. Dakle, BETTER WATCH OUT je film koji funkcioniše bez zadrške i ima sve što je potrebno, zanimljive likove, uzbudljive situacije, inteligentne preokrete i nevaljao smisao za humor.

U žanrovskom pogledu, BETTER WATCH OUT ne donosi ni suštinski ni formalno previše toga novog ali nema sumnje da sve ono što pokušava da uradi radi jako dobro i to smatram njegovim najvećim kvalitetom. Dakle, uspeva da postigne sve ono što nama treba kada se uopšte upustimo u gledanje filma ovog tipa. Kako je obim produkcije rastao tako su se ti fundamentalni kvaliteti polako gubili, a treba ih ceniti kada se ponovo jave.

Peckoverova režija je sigurna, blago arhaizirana u 80s ključu ali ne mogu reći da je svesno retro, pre bih rekao da tačno zna šta želi i da to onda plasira na najefektniji i najjednostavniji način. Klinac iz THE VISITa igra važnu ulogu i on je deo tog glumačkog dueta koji je izuzetno dobar i nosi film u vrlo zahtevnim fazama.

Kako rekoh, film je nevaljao i u nudi obilje dramske ironije, međutim na svu sreću ono što uspeva da očuva jesu “ulozi” u priči i ne obezvređuje ih ironijom, čak i kada iz nje proizilaze preokreti.

BETTER WATCH OUT bi trebalo da bude standardna stvar, međutim danas ipak nije jer su standardi pali. Zato ovaj film i zaslužuje posebnu pažnju.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11856 on: 09-10-2017, 10:30:00 »


Moja reakcija na Blade runner 2049 je tokom barem prve polovine filma bila neka varijacija na “Ma, dobro, nije ovo toliko loše koliko smo se plašili, makar je Villeneuve donekle pogodio atmosferu socijalne distopije koja je karakterisala original”. Ipak, do kraja ovog u svakom pogledu predugačkog filma to malo moje dobre volje se istopilo i teško je nastavak Blade Runnera okarakterisati kao promašaj kome je trebalo tri i po decenije da se rodi a da za to vreme izgleda niko nije zastao i zapitao se šta to ovaj film treba da kaže a što original već nije (bolje) rekao.

 

Kao što je poznato, ja nisam ni veliki ljubitelj Scottovog originala, za mene je i to film u kome stil primetno nadvisuje supstancu, ali originalni Blade Runner je makar u pogledu stila (scenografije i senzibiliteta sveta u kome se događao) predstavljao nešto novo i značajno, a zatim, njegove su filozofske poente, iako nisu sledile Dikov literarni predložak, bile prodorne i preneli su ih glumci sa zavidnim ekspresivnim opsegom.

 

Nastavak vidno podbacuje na oba ova polja a ekstremna sporost kojom se radnja odmotava mu ne čini prevelike usluge. Scottov Blade runner je bio spor jer je započeo kao „normalan“ žanrovski film kombinujući detektivski rad i akciju da bi se onda subverzivno izmetnuo u egzistencijaističku raspravu. Villeneuve ropski sledi ovaj predložak ali nimalo ne uspeva da izvede isti trik i njegov je film od samog početka puževski spor i, konsekventno, pretenciozan daleko preko granica koje mu obezbeđuju inače srazmerno jednostavan zaplet i priča.

 

Blade runner 2049 bi, čini mi se, bio mnogo potentniji da je realizovan kao Anime film ili televizijski projekat – možda na tragu jeftinijeg Westworlda – gde bi glumci morali da rade u nedostatku preskupe scenografije i CGI-ja. Ovako, film se od prvih koraka davi u setovima koji jesu lepo slikani i očigledno je u njihov dizajn uloženo mnogo razmišljanja, ali koji na kraju dana ne uspevaju da budu „poruka“ sami za sebe, a u nekim, gorim trenucima predstavljaju momente tipičnog holivudskog ekscesa u kojima scenografi, osvetljivači i dizajneri kostima kreiraju videospotovske momente koji u konačnici ne tvore konzistentan vizuelni ili socijalni narativ a koji bi nam „prodao“ pozadinu sveta u kome se film dešava.

 

Kad smo već kod narativa, ja sam i dalje prilično impresioniran koliko holivudski blokbasteri danas malo pažnje poklanjaju makar bazičnoj konzistentnosti u razvoju fabule i Blade Runner 2049 je samo najnoviji primer filma koji nije toliko prepun rupa u zapletu koliko iskazuje potpuni prezir prema pripovedanju.

 

Izvinjavam se unapred na blagom (?) spojlovanju nekih od elemenata priče – ali opet, neke od najvećih spojlera dao nam je već i prvi trejler za film tako da je pošteno reći da autori nisu previše marili za to da li će njihov narativ nositi u sebi nekakvu preveliku trilersku napetost.

 

U svakom slučaju, već centralna premisa, na kojoj se zasniva osnovni konflikt filma, već to je bizarno nelogično – Džared Leto ima (monopol na) industrijsku proizvodnju umjetnih ljudskih bića koja sa trake izlaze odrasla, u potpunosti formirana, spremna za težak i rizičan fizički rad i sa onoliko mnogo ili malo slobodne volje ili emotivnih kapaciteta koliko dizajner odlučuje da im da, ali on se vajka da ne može da ih proizvede dovoljno i da je, eto, jedini način da njegova firma podigne produkciju na viši nivo to da se replikantima da mogućnost biološke reprodukcije a čime ćemo dobijati bebe koje onda treba uzgajati, hraniti, obučavati i koje godinama neće biti spremne da počnu da rade. Svakako da nisam od onih koji sede sa sveskom u bioskopu i zluradu zapisuju svaki plot hol, ali ovo je centralni pokretač konflikta koji nosi film i ne samo da zvuči izuzetno glupo nego i razmotava čitavo klupče potpitanja koja daljim razmatranjem filmu oduzimaju još poena iz domena inteligencije. Originalni Blade runner je bio uspešan jer je znao kad da ćuti i radi a kada (i kome da dopusti) da priča pa se publika nije bavila fridge logic seciranjem ovog ili onog elementa. Blade Runner 2049, nažalost mogućnost replikantske biološke reprodukcije stavlja u središte radnje i sam zaziva da se gledalac bavi pitanjem zašto replikanti uopšte imaju funkcionalne reproduktivne organe, kakav je njihov endokrini sistem i u kojoj meri imaju seksualne potrebe – a sve u svetlu sasvim eksplicitnog pokazivanja da se neki od njih koriste kao seksualni robovi.

 

No, ovo je samo glavni nivo, na sporednom, film posrće na skoro svakom koraku u kreiranju plauzibilnog sveta. Villeneuve nam prikazuje društvo potrošnje i reklame, zagađenja i jake socijalne i rasne raslojenosti, ali pošto mi pratimo zaposlenog u javnoj službi, koji je pritom replikant, utisak je da film ne koristi ni jedan od nabačenih smečeva da nešto kaže o NAŠEM druptvu potrošnje i reklame, zagađenja i socijalne i rasne raslojenosti. Gosling u nekoliko navrata u prvoj trećini filma biva počašćen pežorativima poput „skinjob“ ili „skinner“, ali niti se do kraja stiče utisak da je njegov lik ikako motivisan segregacionom politikom čiji deblji kraj njegova „rasa“ izvlači, niti se vidi da se među drugim replikantima oseća da tu kipi socijalni bunt, da se sprema promena društvene paradigme itd. Naravno, film nam privede ispred kamere grupicu replikanata koja nešto ispriča o revoluciji i Goslingova šefica dršće zbog toga šta bi uklanjanje zida između dve „vrste“ učinilo društvenom ugovoru, ali ne dobijamo nikakve uvide u to kako ovi replikanti žive, da li su ogorčeni, jesu li nezadovoljni, imaju li neka svoja mesta na kojima se okupljaju i kuju planove za ustanak, šta misli prost narod, je li prostitutka srećna što ne mora da kopa rudnike na Titanu i ne bi da se buni, gde su oni što su se odmetnuli i kreiraju li nekakvu propagandu, neku svoju Al Kaidu, ima li među njima Kapetana Dragana i Osami Bin Ladena itd. itd. itd. Blade Runner 2049. pokušava da ima istu dubinu i slojevitost tema koje X-men stripovi rabe pedeset godina, ali bez interesovanja za to da siđe u rovove i prikaže kako stvari stvarno stoje ne bi li se gledalac actually identifikovao sa nekim u narativu.

 

Opet, dobar deo problema je svakako u glavnom junaku koji je težak za identifikaciju već utoliko što je jedna ozbiljna tabula rasa čije su motivacije relativno mlake i koji u razvoju konflikta učestvuje najviše jer se zatekao tu gde jeste a ne jer se ima utisak da on o toj nekoj novoj, hrabroj budućnosti nešto mnogo mašta. Blade Runner 2049 se poigrava sa konceptom replikantskog mesije i povlači prilično jasne paralele sa novozavetnim simbolikama o novom rođenju itd. ali njegov protagonist se uglavnom tetura od tačke A do tačke B, bez jasnog plana i mada je film uspeo da me donekle ubedi u njegovu emotivnu motivaciju, većina ključnih momenata u radnji ne dolazi na isplatu do kraja, Goslingov lik se više po inerciji sukobi sa kim treba, a razrešenja do kojih se stiže samo otvaraju nova pitanja o tome kako uopšte ovaj svet funkcioniše.

 

Ponovo, ne želim da budem zluradi trol koji se hvali time da je „uhvatio“ autore filma u greškama, ali, ponovo, svet u kome se Blade Runner 2049 dešava ima najbazičnije probleme u kreiranju konzistentne, ubedljive realnosti. Naravno, sasvim je dopustivo to da film pokazuje mnoge anahronizme i meša hitech i lotech elemente, ali plauzibilnost se urušava kada vidite da u policijski glavni štab Los Anđelesa može da ušeta kako ko želi, ubija službenike i odnosi dokazni materijal a da se ništa strašno posle ne desi, (ovo nakon što jedna od uvodnih scena pravi veliku buku prikazujući nam LAPD sedište kao ogromnu tvrđavu koja dominira urbanim krajolikom) ili kada policijski službenik mora da preda značku i pištolj, ali ipak zadrži službeno vozilo kojim ne samo da nastavi istragu već ga i kasnije koristi za ubijanje građana na ulicama grada. I opet se ništa strašno ne desi. I pored toga što antagoniste u filmu predstavlja najmoćnija korporacija na Zemlji i u Sunčevom sistemu.

 

Sve ovo ne bi bilo toliko strašno da film ima malo jači tempo, ali Villeneuve izrazito beži od žanrovskih rešenja (dakle, malo više akcije?) i insistira na sporim, bremenitim kadrovima koji su lepo snimljeni ali nemaju likovnost i „značaj“ kakve pamtimo iz, recimo, filmova Andreja Tarkovskog čiji su tempo i kontemplativnost bili sasvim u funkciji simbolički višeslojnih priča. Blade Runner 2049 samo imitira ovakav pristup i u njemu je sve sporo, od ključnih scena u kojima se likovi lome i prepoznaju nove paradigme pa do najobičnijih povezujućih kadrova u kojima Gosling gleda kroz prozor ili sprema sebi obrok. Ponovo, ovo bi možda imalo više težine da je njegov lik produbljeniji, ali dok ja Goslinga mogu da svarim kao simpatičnog kozera (u Good Guys ili Gangster Squad), njegova gluma facijalnom mimikom i minimumom reči me nije kupila ni u Refnovim filmovima a ne uspeva joj to ni ovde. Naprosto, ako je njegov lik neksus u kome se prelama čitava rasna tragedija i revolucionarni bunt replikanata, da ne pominjemo mesijanske refleksije, on to naprosto ne uspeva da nam posreduje. Većina njegovih kadrova nam ga prikazuje sa raznim varijacijama na izraz lica čoveka koji pati od zatvora, a neku ozbiljnu strast ne pokazuje ni u borbi ni u – sem u jednoj sceni koja deluje kao neuspeli tejk koga je montažer zaboravio da izbaci – momentima kada se priroda njegovog postojanja dovodi u pitanje. Mislim, kad Harison Ford, koga ne bih baš opisao kao karakternog glumca, u svojih par scena uspe da prošeta i znatno nas bolje ubedi u to da posmatramo jednu ličnu ali i društvenu tragediju, onda Gosling svoj posao ne obavlja baš najuspelije.

 

Srećom, tu je Džared Leto da odnese šnjur u dve scene gotovo bolno pretencioznog monološkog infodampinga pa Gosling ipak u poređenju sa njim deluje nešto prihvatljivije.

 

Opet, film se, do kraja, zaista muči sa tim da nešto i kaže. Jesu li korporacije loše i da li one podsticanjem konzumerizma, zagađenjem i ignorisanjem zakona uništavaju društvo? Možda, ali film to ne zna – korporativna dronica koja bukvalno bombardovanjem iz orbite pomogne glavnom junaku da napreduje u istrazi kada joj to odgovara, na kraju u prelomnoj tački filma biva eliminisana nečim što je tek malo više od obične saobraćajne nesreće a replikanti nastavljaju sa tim nekim svojim plotovanjem te neke svoje revolucije koju će da povede taj neki mesija i da li će korporacija da učini išta tome da ih zaustavi? Ko zna? Da ne pominjemo da i korporacija i replikanti, verovatno, imaju iste motive – razvoj biološke reprodukcije kao standardne karakteristike replikanata – i da se već u ovoj činjenici krije zametak mnogo zanimljivijeg filma nego što je Villeneuve isporučio. Takođe – jesu li replikanti „zaista“ ljudi? Imaju li dušu? Da li je virtuelna stvarnost „dovoljno“ stvarna? Film sve ove teze pobaca u vazduh ali do kraja ne uhvati ni jednu i njegov konačni iskaz kao da se ne mrdne ni korak sa tačke na kojoj nas je ostavio originalni film iz 1982. godine.

 

Makar je sve to lepo slikano, jeste, mada, kako već rekoh, previše stila, premalo supstance, a muzika je, pa, već očekivano cimerovski snažna i abrazivna ali sa očiglednim dugom Vangelisovom saundtraku originala.

 
Villeneuve se, nažalost, sasvim eksplicitno trudio da original imitira, ne da sa njim polemiše ili da na njegovim motivima izgradi nešto svoje. Ta ropska vernost atmosferi se može pohvaliti ali ravna, neangažujuća gluma glavnog lika i dijalozi koji su nemaštoviti i slabo posreduju dramu kojoj prisustvujemo, u kombinaciji sa prestilizovanim setovima (Ozbiljno, na šta liči ono sedište Letove korporacije? Ko može išta da „radi“ tamo?) i pričom koja se sapliće na svakom koraku na kraju u zbiru daju nezadovoljavajući film.

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.228
Re: The Crippled Corner
« Reply #11857 on: 09-10-2017, 15:53:45 »
fala meho. sad ti je jasno zašto sam u depresiji danima. :lol:
it's useful to understand the inside mechanisms of this montypythonesque play.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.211
Re: The Crippled Corner
« Reply #11858 on: 10-10-2017, 14:52:22 »
Ne vidim prostor za polarizaciju oko ovog filma. Ne mogu osporiti da mi je drago što sam ga pogledao, i to je otprilike jedino povoljno što o njemu ima da se kaže.

А добро, теби се није свидео ни Интерстелар. :( Ја сам лично фасциниран Мајком, но то је само моје аматерско мишљење.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11859 on: 10-10-2017, 15:16:35 »
fala meho. sad ti je jasno zašto sam u depresiji danima. :lol:

Meni je tvoja depresija mnogo jasnija od, iskreno, malo nepriličnih pohvala koje film dobija od američke kritike. Čitam i pitam se da li je njima stvarno dovoljno da režiser scenu osvetlu otpozadi i snima iz profila tako da vidite konturu i da je to odjednom nekakav radikalni filmmejking i da ne prepoznaju videospotovski eksces tamo gde je potreban mnogo elegantniji pristup materiji. Al dobro, i ja sam mator i džangrizav u pičku materinu.

DeHickok

  • 4
  • 2
  • Posts: 355
    • BVIZ
Re: The Crippled Corner
« Reply #11860 on: 10-10-2017, 17:07:26 »
AMITYVILLE: THE AWAKENING Francka Khalfouna je nastavak priče o ukletoj kući smešten u današnje vreme koji se koristi obracem Cravenovog NEW NIGHTMAREa i prikazuje priču kao nešto što se dešava u svetu u kome postoje AMITYVILLE HORROR filmovi.

Nisam gledao film. Samo jedno pitanje. Da li je asocijacija na New Nightmare samo u tome sto se odigrava u svetu gde ti Amityville filmovi postoje ili i tu progoni napr. glumce iz verzije iz 2005 g. kao "realne" licnosti poput New Nightmare ? Pitam ovo jer mi je New Nightmare, idejno i sustiniski verovatno najdzdrazi Krejvenov film iz njegove pozne faze :)
Kako je Biograf razotkrio samog sebe i ostale 'vinjarije...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11861 on: 10-10-2017, 17:31:28 »
Nažalost, samo postoje filmovi...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11862 on: 10-10-2017, 20:18:37 »
HHhH Cedrica Jimeneza je ambiciozna internacionalne akranizacija romana Laurent Bineta o Reinhardu Heydrichu i operaciji Anthropoid. Prva polovina filma govori o Heydrichu a druga polovina govori o operaciji Anthropoid. Tako se slobodno može reći da je ovo film ni o čemu jer ne obrađuje ni jednu ni drugu temu, a naročito ih ne obrađuje adekvatno.

Ponovo imamo prikaz Heydricha u kome nije u dovoljnoj meri istaknuto ono što ga je učinilo jednim od najvećih monstruma kog je svet ikada video, i ponovo se priča iscrpljuje pokušajem da nam se pokaže “čovek” iza onoga čime je obeležio prošlost ali ovog puta je to toliko zanemarljivo malo ljudskosti spram zločina koji je počinio da deluje previše. Naprosto, Heydrich nesumnjivo deluje kao da biva opravdan u ovom filmu, maltene bih mogao da zamislim ovakav film u nacističkoj produkciji - s tim što bi ga oni bolje snimili i bili bi nešto diskretniji u prikazu Holokausta, ali ne mnogo.

Autori pokušavaju da nam prikažu Heydrichovu “ljudsku priču”, kako je doživeo nepravdu kao oficir, kako je žena dovela do toga da se zainteresuje za nacizam i da počne da radi za njih, kako je bio vredan i ozbiljan čovek i strog ali plemenit otac, sve te neke stvari koje nas u dovoljnoj meri odvraćaju od onoga što je u Heydrichu impresioniralo i samog Hitlera.

A onda na pola filma, priča se prebacuje na potpuno novi kolosek i imamo ko zna koju po redu ekranizaciju akcije Anthtopoid u kojoj je Heydrich ubijen, rekao bih jednu od manje zanimljivih do sada. Iako se ni drugi film na ovu temu a nedavno prikazan nije proslavio ipak je bolji od Jimenezovog.

Ako zanemarimo ideološki aspekt načina kako je prikazan Heydrich a to je kao sve sem arhitekta Holokausta, a to je teško zanemariti, ovo ostvarenje je upropastilo ne samo potentnu priču već i sjajnu glumačku ekipu koju su predvodili Jason Clarke, Rosamund Pike i Jack Raynor. Slaba tonska obrada ovog izdanja koje je procurelo sugeriše da je film pušten na digitalne platforme jer su producenti i distributeri shvatili da u svemu ovome nažalost nema potencijala za neku ozbiljniju distribuciju. U tom smislu, i poznati glumci koje sam naveo pošteđeni su bruke i zadržaće svoj status koji bi ovaj film svakako narušio.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11864 on: 13-10-2017, 09:28:42 »
Trejler za The New Mutants ima distinktno horor atmosferu.





Ne baš prva stvar na koju pomislim kad se prisećam omiljenog Claremontovog serijala, ali dobro, videćemo...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11865 on: 13-10-2017, 21:36:56 »
Pogledao sam POSLEDNJI DAN Vladimira Pogačića, film koji slovi za prvi špijunski film snimljen našim prostorima iako se u pogledu prikaza službe bezbednosti ne može baš najjasnije odrediti da li su prikazani pripadnici javne ili državne bezbednosti, kao što su i sami saboteri, osim što imaju prošlost u r Gestapou i oslonac u reakcionarnim snagama, nedovoljno jasno definisani u pogledu svoje povezanosti sa stranim službama.

No, zaplet govori o grupi sabotera koji se ubacuju u primorski rudnik ali vrlo brzo se nalaze na merama službe bezebdnosti. Suigurna ruka Službe polako stežeobruč oko njih ali im oni povremeno malo pomrse račune tako što tokom praćenja uspevaju da se izvuku i ubiju neke pripšadnike. Ipak, na kraju, bezbednost ponovo biva uspostavljena.

Vladimir Pogačić je bio rafiniran reditelj, Oskar Davičo je bio vešt pisac, ali POSLEDNJI DAN je konfuzan i slabo konstruisan film. Ako izuzmeno nekoliko zanimljivih subjektivnih planova koje je zanimljivo snimio Vladeta Lukić, praktično da ništa ne može naročito preporučiti ovaj film.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11866 on: 13-10-2017, 21:53:03 »

UNDOCUMENTED Chrisa Peckovera je izuzetno interesantan debitantski film reditelja koji je ove godine doneo osveženje mejnstrim profila u filmu BETTER WATCH OUT. UNDOCUMENTED je po svojim narativnim principima konvencionalan film ali uz ozbiljan upliv found footage estetike jer su glavni junaci ekipa dokumentarnog filma o ilegalnim meksičkim doseljenicima koja pada u šake izopačenih ekstremista koji u blizini granice vabe ove nesrećnike a potom ih podvrgavaju najrazličitijim mukama. U početku deluje kao da ekstremisti vide u dokumentarnoj ekipi potencijalne saradnike ali polako i oni dolaze na drugu stranu štapa.

Peckover odlično kombinuje tehniku "objektivnog kadriranja" i found footagea stvarajući pre svega jednu vizuelno dinamičnu celinu čime izuzetno dobro nadoknađuje sve ono što nije imao u pogledu budžeta. Ne samo u pogledu suspensea već i u pogledu slike UNDOCUMENTED je uzbudljiv film.

U pogledu vođenja priče, Peckover jasno referiše na TEXAS CHAINSAW MASSACRE kao osnovni blueprint, čak ga i citira u nekim ključnim momentima ali ga apdjetuje za savremene okolnosti - hillbilly ludaci su se modernizovali, politički radikalizovali i našli su novu ciljnu grupu za nekažnjeno iživljavanje. Od svih savremenih nastavaka CHAINSAW MASSACREa, UNDOCUMENTED je po duhu najbliži originalu a zapravo nije ni deo franšize.

Peckover je okupio odličnu glumačku podelu, mahom od talentovanih televizijskih i neuspelih filmskih zvezda sa jednim starom u ekskluzivnoj roli, i u tom pogledu ovaj film ne samo da ne pokazuje oskudicu u budžetu već naprotiv mnogo je bolje glumljen od nekih major pokušaja ovog profila.

Osnovni utisak filma UNDOCUMENTED zapravo je vrlo sličan onom koji ostavlja BETTER WATCH OUT. Ovde nema mnogo toga novog, čak naprotiv, ali ponudio nam je inteligentan spoj poznatih stvari koje bi trebalo da stoje kao standard, međutim nisu jer je stanje na sceni mnogo slabije.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11867 on: 14-10-2017, 15:58:33 »
VAN WILDER Walta Beckera je jedan od prvih proboja Ryana Reynoldsa u komičarski mejnstrim, pod okriljem etikete NATIONAL LAMPOON'S. I ovog puta jasno je da su otkrili zvezdu koja je u mnogome prevazišla ovaj zabavan gross out pokušaj te se on danas pre identifikuje po glumcu nego glumac po njemu.

Walt Becker je snimio ovaj film u periodu kada su Braća Farrelly još uvek bili na vrhuncu i uspevali da snimaju gross out sa dodatnim slojem melodramskog ili socijalnog "smisla" a Todd Phillips je u ROAD TRIPu pokazao da će ubrzo nadrasti čitavu tu scenu. Međutim, VAN WILDER nije ni imao pretenzije da prevazilazi okvire college gross outa. Walt Becker se zadovoljava gross outom, seksualnim aluzijama i gegovima, ali Ryan Reynolds u svemu tome ipak uspeva da izdigne materijal na viši nivo, i to ne samo šarmom i komičarskim darom, već neprikrivenim saučesničkim žarom u realizacije svake zamišljene pizdarije koje su scenaristi zakuvali.

Stoga, kao u završnog sophomoric one lineru biva zapečaćena ljubav Van Wildera i njegove simpatije, mi vidimo da je smisao ovog filma ne da Van Wildea prihvatimo kao čoveka, već da se ukačimo na njegopv pogled na svet. Takav je i čitav ovaj film. Ne kažem da je svaka publika i u svakom stanju raspoložena da se smeje raznim humorima sa psećim ejakulatima i laksativima, ali je napor autora da postave te gegove potpuno razoružavajući.

Da u filmu ne glumi Ryan Reynolds pitanje je da li bismo ga danas pamtili. Ali, pošto glumi i čini njegov integralni deo, VAN WILDER je jedan od gross out naslova iz perioda njihove plime koji je preživeo i njihovu oseku.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11868 on: 14-10-2017, 21:58:52 »
Pogledao Baby Driver. Pa, ovo je praktično remek-delo. Wright ima sve osnove da sebe smatra vrhunskim žanrovskim režiserom.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11869 on: 14-10-2017, 22:00:42 »
Pogledao Baby Driver. Pa, ovo je praktično remek-delo. Wright ima sve osnove da sebe smatra vrhunskim žanrovskim režiserom.
Mehmete, svestan si da je ovo što si ispisao poezija?


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11870 on: 14-10-2017, 22:11:28 »
Potrudiću se da sutra ispišem supstancijalnije utiske. Wright zaslužuje da bude prepoznat u punoj veličini.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11871 on: 15-10-2017, 13:42:09 »
Evo, dakle, onda malo opširnijih utisaka o Baby Driveru, kako rekoh, ovo je film kojim se Wright (meni) definitivno potvrdio kao autor koji ne samo da ume kako već odlično zna i šta i snimio je, barem od ovoga što sam ja gledao u ovom budžetskom opsegu, daleko najubedljiviji žanrovski film ove godine, u kome se jasno vidi autorska ruka a ako je i bilo uplitanja studija i sudaranja kreativnih vizija, čini se da su razrešena na polzu te neke umetničke dimenzije filma (a sigruno je pomogao i skroman budžet).
 
Svakako, malo je i neobično da se jedan nedvosmisleno žanrovski rad može istaći kao primer trijumfa autorske vizije, pogotovo kada je reč o filmu koji se pronalazi pre svega u reciklaži (ali superiornoj) žanrovskih tropa starih više decenija, ali, eto, baš se u takvom istorijskom periodu, izgleda nalazimo. U trenutku u kome superherojski film suvereno vlada boks ofisom, Edgar Wright koji je sa te vrteške istupio, odbijajući da bude poslušni Marvelov podizvođač, uspeva sa Baby Driver da uhvati tu neku izvornu energiju eksploatacijskog akcionog filma iz vremena kada se on prelivao u mejnstrim i sa jednom gotovo ranjivom iskrenošću rekonstruiše herojsku pripovest jednog manje ciničnog vremena tako da ona u konačnom proizvodu ne deluje ni naivno ni isforsirano, pa čak ni napadno retro već, naprotiv, da zasija izvornom čistotom priče o bezuslovnoj ljubavi, požrtvovanju, slobodi koju pružaju drumovi i automobili u jednoj savremenoj ekstrapolaciji američkog sna...
 
Kraće rečeno, baby Driver je film kakav bi Tarantino možda snimio da sebe danas ne shvata tako nepodnošljivo ozbiljno.
 
Naš kum, inače filmofil i gik ozbiljnog kalibra nas je pre neku nedelju tekstovao da nam kaže da ne moramo da žurimo sa Baby Driverom jer je u pitanju "mnogo stila sa ne mnogo supstance". Ja njega smatram za ozbiljnog čoveka i uvek pažljivo slušam kada on priča o filmovima, ali Baby Driver je neka vrsta pokaznog ogleda za to kako da od stila napravite supstancu, odnosno kako od jezika da napravite priču u kojoj ni to što se bavite odavno poznatim motivima, karakterizacijama i zapletima ne može da spreči da priča deluje sveže, neposredno, pa čak i autentično. Autentičnost u ovom slučaju nikako ne znači da je ovo nekakva "priča iz života", "slice of life" ili kakav drugi označilac dokumentarističke ambicije, naprotiv, ako već pominjanjem Tarantina u prethodnom pasusu nije dat dovoljno jasan nagoveštaj, Baby Driver je filmofilmski film, autentičan u svom prepoznavanju snage izvornih motiva i njihovom pakovanju u format koji će im omogućiti da ponovo zablistaju, rasterećeni od decenija nataloženog cinizma koji dolazi uz industrijsku proizvodnju žanrovskog filma. On je, dakle, autentičan na onaj način na koji su to i bajke, posežući duboko u (savremenu) mitologiju i iz nje izvlačeći na površinu njene najpotentnije elemente.
 
Baby Driver je sa jedne strane, svakako, Wrigthov način da pokaže (ne samo) američkim studijima kako se pravilno izvodi trik koji svi pokušavaju u poslednjih pola decenije: uzimanje prepoznatljive muzike iz prethodnih epoha i građenja oko nje lavirinta refleksija koje treba da oplemene narativ, karakterizaciju, world building itd. Naravno, veliki broj filmova ovo koristi samo kao jeftinu emotivnu prečicu (recimo Guardians of the Galaxy ili Suicide Squad), dok se malo ambiciozniji među njima (ne mogu da verujem da ću ovo napisati, ali... Skull Island) bave i istoricističkim atributima pesama koje stavljaju u saundtrak. Baby Driver ide nekoliko koraka dalje, možda prepoznajući da se mjuzikl stidljivo ali uspešno vraća u holivudski mejnstrim (La La Land kao samo najistaknutiji primer) i snima film u kome muzika ne samo da farba atmosferu već i diktira tempo scena, vodi montažera i iscrtava koreografiju glumaca. Ponovo, Tarantino je odavno odradio vrlo častan posao na istom tragu, ali kod Wrigtha se u ovom filmu primećuje sasvim sveža i sasvim autentična energija sa kojom se pristupilo oblikovanju narativa i partikularnih njegovih epizoda. Rezultat je da je jednim svojim, dobrim, delom Baby Driver ljubavno pismo sedamdesetima (i šezdesetima) sa svim optimističkim tonovima koje nostalgično prisećanje nekog boljeg doba može da donese, čemu doprinosi i kolor koji (sasvim artificijelno) naglašava primarne boje i, iako se film događa u savremenom mizanscenu, sugeriše mentalitet i filozofiju jednog starijeg vremena. Rezultati su na momente i neočekivano moćni: "običan" iPod (dakle onaj bez touch screena, sa kružnim interfejsom) i preklopni telefoni u filmu imaju izrazito retro šmek i njihovim suptilnim fetišizovanjem Wright uspeva da nam proda čitavu filozofiju viteštva i (anti)herojstva koju vezujemo za vestern ili noir filmove a da se ne upušta u pravljenje ikakvog sumnjivog period piece projekta.
 
Ovo se, dalje, perfektno uklapa u činjenicu da je drugim svojim velikim delom Baby Driver jedna sigurna re-kreacija antiherojskog akcionog krimića iz sedamdesetih, prevashodno onoga što je radio Walter Hill u svojoj prvoj fazi. Filmovi poput Warriors i Driver su najočiglednije reference, ali Wright ide dalje i u prošlost i u budućnost pa se sa Baby Driver doseže i oporost Peckinpahovog Getaway (za koga je Hill bio scenarista) ali se i kreira "rokenrol bajka" na način možda i uverljiviji nego što je Hill postigao sa Streets of Fire, praveći sponu sa ranom Tarantinovštinom u vidu True Romance i Natural Born Killers.
 
Opet, Baby Driver nije frankenštajnovski pačvork referenci (kakav je za mene, nažalost, bio Kill Bill) niti je nihilistički film na tragu NBK, Wright je uspeo da me ubedi u humanističku dimenziju svojih likova a što je bio element za koji sam najviše strepeo. Njegov glavni junak je definisan uglavnom negativnim atributima (ne priča, ne obraća pažnju, ne pokazuje interesovanje) i s obzirom da nisam znao je li Ansel Engort glumac dovoljno velikog formata da ovo iznese unapred sam se pripremao na iritaciju kakvu je u meni svojevremeno proizveo Ryan Gosling u Refnovom Driveu, još jednom filmu koji je eksplicitno polemisao sa Hillovom ranijom fazom. Drive je film koji je, za mene, potonuo u nedovoljno elegantnom spoju naturalizma i jake stilizacije (a ovo pišem kao štovalac Refna) a čiji je najveći balast bio taj "ispražnjeni" glavni junak, lik koji treba da bude definisan ni svojim afektacijama ni nekim transparentnim unutarnjim životom već samo akcijama - a gde mi je Gosling bio skroz neubedljiv.
 
Srećom, Elgort je perfektan u svojoj ulozi, sa izvrsnom kontrolom nad tom nekom ranjivom emocijom koju treba da prikaže - da li izrazom lica ili koreografijom - ali da je ne preforsira jer je, na kraju krajeva, njegova glavna karakteristika ta izolovanost od okruženja, angelska čistota sred blata u kome se valja, a da istovremeno bude ubedljivo dinamičan u akcionim scenama. Ostatak kasta isto solidno odrađuje svoj posao i mada svi glume stereotipe sa svešću da su stereotipi, film ovo uspešno iznosi kroz svoju stilizaciju i, ponovo, muziku koja ga nosi. Naravno, Jamie Foxx sad već rizikuje da bude tipiziran kao "crni gangster" a John Bernthal i Kevin Spacey praktično ponavljaju neke svoje prethodne uloge, ali u filmu sve to dobro radi i gledalac dobija sve potrebne informacije intuitivno, gotovo osmotski još i pre nego što iko progovori, a da se opet ne oseća kao da mu se poturaju podgrejani klišei iz neprebrojnih drugih filmova.
 
Wright, krucijelno, uspeva da akcione scene izrežira dinamično i pregledno, da budu pune energije i jasne vizuelne logike, da budu, bogami, i i visceralne, a da se ne izgubi taj bajkoviti element koji je sve vreme u prvom planu. Ovo ne znači da film nasilje shvata neozbiljno ili da trilerski elementi nisu nabijeni tenzijom, već, pre svega da se etička ideja vodilja koju film plasira kroz likove Babyja i Debore nikada ne kompromituje i da ovde, sa konačnim odvajanjem od Tarantinovih predložaka, nema nijansi sivila. Na kraju filma je sasvim, nedvosmisleno jasno, šta znači "uraditi pravu stvar" i ko je kriv za šta i koliko a Wright uspeva da u finalu ode praktično do ivice parodije a da sačuva bakovitost i nevinost koje podvlače ovaj etički stav.
 
Vrlo je ohrabrujuće da je ovakav fim snimljen za manje od pedeset miliona dolara, da ga je uradio Britanac koji je praktično sebi napisao šut kartu iz Holivuda kada se rastao sa Marvelom i da je publika autentičnost i energiju filma prepoznala. Wright sada zaista treba da ima blanko poverenje za bilo šta što sledeće uzme da radi jer je sada potpuno jasno da se ne radi o gimiki reditelju koji će brzo ispucati trikove i voziti se na inerciji manirizma već o promišljenom autoru koji razume savremenu popularnu kulturu ali vidi i odakle je ona došla i šta još o tome može da se kaže. Da mi je iko rekao da ću u 2017. godini gledati film u kome je dinamična potera kroz predgrađa ozvučena raspusnim soliranjem Jana Akermana, a krvava pucačina sa policijom bukvalno sinhronizovana sa brejkovima iz pesme Hocus Pocus njegove grupe Focus, i da će to delovati kao najvitalniji akcioni filmmejking godine, bio bih... užasno iznenađen. End jet hir vi ar.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11872 on: 15-10-2017, 20:28:32 »
Evo, dakle, onda malo opširnijih utisaka o Baby Driveru, kako rekoh, ovo je film kojim se Wright (meni) definitivno potvrdio kao autor koji ne samo da ume kako već odlično zna i šta i snimio je, barem od ovoga što sam ja gledao u ovom budžetskom opsegu, daleko najubedljiviji žanrovski film ove godine, u kome se jasno vidi autorska ruka a ako je i bilo uplitanja studija i sudaranja kreativnih vizija, čini se da su razrešena na polzu te neke umetničke dimenzije filma (a sigruno je pomogao i skroman budžet).
 
Svakako, malo je i neobično da se jedan nedvosmisleno žanrovski rad može istaći kao primer trijumfa autorske vizije, pogotovo kada je reč o filmu koji se pronalazi pre svega u reciklaži (ali superiornoj) žanrovskih tropa starih više decenija, ali, eto, baš se u takvom istorijskom periodu, izgleda nalazimo. U trenutku u kome superherojski film suvereno vlada boks ofisom, Edgar Wright koji je sa te vrteške istupio, odbijajući da bude poslušni Marvelov podizvođač, uspeva sa Baby Driver da uhvati tu neku izvornu energiju eksploatacijskog akcionog filma iz vremena kada se on prelivao u mejnstrim i sa jednom gotovo ranjivom iskrenošću rekonstruiše herojsku pripovest jednog manje ciničnog vremena tako da ona u konačnom proizvodu ne deluje ni naivno ni isforsirano, pa čak ni napadno retro već, naprotiv, da zasija izvornom čistotom priče o bezuslovnoj ljubavi, požrtvovanju, slobodi koju pružaju drumovi i automobili u jednoj savremenoj ekstrapolaciji američkog sna...
 
Kraće rečeno, baby Driver je film kakav bi Tarantino možda snimio da sebe danas ne shvata tako nepodnošljivo ozbiljno.
 
Naš kum, inače filmofil i gik ozbiljnog kalibra nas je pre neku nedelju tekstovao da nam kaže da ne moramo da žurimo sa Baby Driverom jer je u pitanju "mnogo stila sa ne mnogo supstance". Ja njega smatram za ozbiljnog čoveka i uvek pažljivo slušam kada on priča o filmovima, ali Baby Driver je neka vrsta pokaznog ogleda za to kako da od stila napravite supstancu, odnosno kako od jezika da napravite priču u kojoj ni to što se bavite odavno poznatim motivima, karakterizacijama i zapletima ne može da spreči da priča deluje sveže, neposredno, pa čak i autentično. Autentičnost u ovom slučaju nikako ne znači da je ovo nekakva "priča iz života", "slice of life" ili kakav drugi označilac dokumentarističke ambicije, naprotiv, ako već pominjanjem Tarantina u prethodnom pasusu nije dat dovoljno jasan nagoveštaj, Baby Driver je filmofilmski film, autentičan u svom prepoznavanju snage izvornih motiva i njihovom pakovanju u format koji će im omogućiti da ponovo zablistaju, rasterećeni od decenija nataloženog cinizma koji dolazi uz industrijsku proizvodnju žanrovskog filma. On je, dakle, autentičan na onaj način na koji su to i bajke, posežući duboko u (savremenu) mitologiju i iz nje izvlačeći na površinu njene najpotentnije elemente.
 
Baby Driver je sa jedne strane, svakako, Wrigthov način da pokaže (ne samo) američkim studijima kako se pravilno izvodi trik koji svi pokušavaju u poslednjih pola decenije: uzimanje prepoznatljive muzike iz prethodnih epoha i građenja oko nje lavirinta refleksija koje treba da oplemene narativ, karakterizaciju, world building itd. Naravno, veliki broj filmova ovo koristi samo kao jeftinu emotivnu prečicu (recimo Guardians of the Galaxy ili Suicide Squad), dok se malo ambiciozniji među njima (ne mogu da verujem da ću ovo napisati, ali... Skull Island) bave i istoricističkim atributima pesama koje stavljaju u saundtrak. Baby Driver ide nekoliko koraka dalje, možda prepoznajući da se mjuzikl stidljivo ali uspešno vraća u holivudski mejnstrim (La La Land kao samo najistaknutiji primer) i snima film u kome muzika ne samo da farba atmosferu već i diktira tempo scena, vodi montažera i iscrtava koreografiju glumaca. Ponovo, Tarantino je odavno odradio vrlo častan posao na istom tragu, ali kod Wrigtha se u ovom filmu primećuje sasvim sveža i sasvim autentična energija sa kojom se pristupilo oblikovanju narativa i partikularnih njegovih epizoda. Rezultat je da je jednim svojim, dobrim, delom Baby Driver ljubavno pismo sedamdesetima (i šezdesetima) sa svim optimističkim tonovima koje nostalgično prisećanje nekog boljeg doba može da donese, čemu doprinosi i kolor koji (sasvim artificijelno) naglašava primarne boje i, iako se film događa u savremenom mizanscenu, sugeriše mentalitet i filozofiju jednog starijeg vremena. Rezultati su na momente i neočekivano moćni: "običan" iPod (dakle onaj bez touch screena, sa kružnim interfejsom) i preklopni telefoni u filmu imaju izrazito retro šmek i njihovim suptilnim fetišizovanjem Wright uspeva da nam proda čitavu filozofiju viteštva i (anti)herojstva koju vezujemo za vestern ili noir filmove a da se ne upušta u pravljenje ikakvog sumnjivog period piece projekta.
 
Ovo se, dalje, perfektno uklapa u činjenicu da je drugim svojim velikim delom Baby Driver jedna sigurna re-kreacija antiherojskog akcionog krimića iz sedamdesetih, prevashodno onoga što je radio Walter Hill u svojoj prvoj fazi. Filmovi poput Warriors i Driver su najočiglednije reference, ali Wright ide dalje i u prošlost i u budućnost pa se sa Baby Driver doseže i oporost Peckinpahovog Getaway (za koga je Hill bio scenarista) ali se i kreira "rokenrol bajka" na način možda i uverljiviji nego što je Hill postigao sa Streets of Fire, praveći sponu sa ranom Tarantinovštinom u vidu True Romance i Natural Born Killers.
 
Opet, Baby Driver nije frankenštajnovski pačvork referenci (kakav je za mene, nažalost, bio Kill Bill) niti je nihilistički film na tragu NBK, Wright je uspeo da me ubedi u humanističku dimenziju svojih likova a što je bio element za koji sam najviše strepeo. Njegov glavni junak je definisan uglavnom negativnim atributima (ne priča, ne obraća pažnju, ne pokazuje interesovanje) i s obzirom da nisam znao je li Ansel Engort glumac dovoljno velikog formata da ovo iznese unapred sam se pripremao na iritaciju kakvu je u meni svojevremeno proizveo Ryan Gosling u Refnovom Driveu, još jednom filmu koji je eksplicitno polemisao sa Hillovom ranijom fazom. Drive je film koji je, za mene, potonuo u nedovoljno elegantnom spoju naturalizma i jake stilizacije (a ovo pišem kao štovalac Refna) a čiji je najveći balast bio taj "ispražnjeni" glavni junak, lik koji treba da bude definisan ni svojim afektacijama ni nekim transparentnim unutarnjim životom već samo akcijama - a gde mi je Gosling bio skroz neubedljiv.
 
Srećom, Elgort je perfektan u svojoj ulozi, sa izvrsnom kontrolom nad tom nekom ranjivom emocijom koju treba da prikaže - da li izrazom lica ili koreografijom - ali da je ne preforsira jer je, na kraju krajeva, njegova glavna karakteristika ta izolovanost od okruženja, angelska čistota sred blata u kome se valja, a da istovremeno bude ubedljivo dinamičan u akcionim scenama. Ostatak kasta isto solidno odrađuje svoj posao i mada svi glume stereotipe sa svešću da su stereotipi, film ovo uspešno iznosi kroz svoju stilizaciju i, ponovo, muziku koja ga nosi. Naravno, Jamie Foxx sad već rizikuje da bude tipiziran kao "crni gangster" a John Bernthal i Kevin Spacey praktično ponavljaju neke svoje prethodne uloge, ali u filmu sve to dobro radi i gledalac dobija sve potrebne informacije intuitivno, gotovo osmotski još i pre nego što iko progovori, a da se opet ne oseća kao da mu se poturaju podgrejani klišei iz neprebrojnih drugih filmova.
 
Wright, krucijelno, uspeva da akcione scene izrežira dinamično i pregledno, da budu pune energije i jasne vizuelne logike, da budu, bogami, i i visceralne, a da se ne izgubi taj bajkoviti element koji je sve vreme u prvom planu. Ovo ne znači da film nasilje shvata neozbiljno ili da trilerski elementi nisu nabijeni tenzijom, već, pre svega da se etička ideja vodilja koju film plasira kroz likove Babyja i Debore nikada ne kompromituje i da ovde, sa konačnim odvajanjem od Tarantinovih predložaka, nema nijansi sivila. Na kraju filma je sasvim, nedvosmisleno jasno, šta znači "uraditi pravu stvar" i ko je kriv za šta i koliko a Wright uspeva da u finalu ode praktično do ivice parodije a da sačuva bakovitost i nevinost koje podvlače ovaj etički stav.
 
Vrlo je ohrabrujuće da je ovakav fim snimljen za manje od pedeset miliona dolara, da ga je uradio Britanac koji je praktično sebi napisao šut kartu iz Holivuda kada se rastao sa Marvelom i da je publika autentičnost i energiju filma prepoznala. Wright sada zaista treba da ima blanko poverenje za bilo šta što sledeće uzme da radi jer je sada potpuno jasno da se ne radi o gimiki reditelju koji će brzo ispucati trikove i voziti se na inerciji manirizma već o promišljenom autoru koji razume savremenu popularnu kulturu ali vidi i odakle je ona došla i šta još o tome može da se kaže. Da mi je iko rekao da ću u 2017. godini gledati film u kome je dinamična potera kroz predgrađa ozvučena raspusnim soliranjem Jana Akermana, a krvava pucačina sa policijom bukvalno sinhronizovana sa brejkovima iz pesme Hocus Pocus njegove grupe Focus, i da će to delovati kao najvitalniji akcioni filmmejking godine, bio bih... užasno iznenađen. End jet hir vi ar.
Izašao si na kraj sa Wrightovom veličinom.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11873 on: 15-10-2017, 21:02:42 »
Ako su ovi iz Foksa pametni, snečovaće ga za neki naredni spinof X-Men. Doduše, s obzirom da nikako da daju novu šansu Vaughanu, možda i nisu preterano pametni.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11874 on: 16-10-2017, 21:28:18 »
Edgar Wright zna jednu jako bitnu stvar. A to je da snimanje blokbastera oduzima vreme i to ono vreme kada je reditelj na vrhuncu mogućnosti. Stoga, mislim da će se on držati materijala koji nisu ti neki shared universes itd. Dakle, i ako bude radio IP, sumnjam da će to biti strip. Marvel ga je tome naučio...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

eddie coyle

  • 2
  • Posts: 406
Re: The Crippled Corner
« Reply #11875 on: 16-10-2017, 22:24:35 »
Sahraniše Snowmena žestoko, na papiru je bar obećavalo a ni trejler nije bio loš...


http://www.imdb.com/title/tt1758810/criticreviews?ref_=tt_ov_rt

https://www.rottentomatoes.com/m/the_snowman_2017

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11876 on: 18-10-2017, 15:45:57 »
Meni je trejler bio prilično tanak. Ali, videćemo... Tu je...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11877 on: 18-10-2017, 16:04:08 »
BRAWL IN CELL BLOCK 99 S. Craiga Zahlera je bio svakako jedan od filmova koji su privlačili pozornost. Posle izvanredne druge sezone TRUE DETECTIVEa, ovaj film je trebalo da nastavi VinceVaughnissance. E sad, Zahler je režirao BONE TOMAHAWK, dakle potpisnik je te parade amaterizma i budalaštine, a na ovom filmu je okupio deo iste ekipe iza kamere.

Prvih osamdesetak minuta ovog dvočasovnog filma svedoče da nije bilo razloga za brigu. Naime, sve do situacije kada glavni junak dolazi u naslovni Cell Block 99, film deluje kao vrhunski Mann sniman u digitalnoj fazi, sa Vince Vaughnom koji dominira ekranom, Bakshijevom fotografijom koja vrlo efentno kombinuje indie kadriranje, limitiranu i baš zato uzbudljivu neonsku igru osvetljenja, sa hardboiled narativom u neo-exploitation maniru ali i sa Mannovskim artinessom u sebi.

Tih uvodnih sat i po su rediteljski tour de force koji su me iskreno naveli da krenem da koketiram sa etiketama remek-dela i sl. Međutim, onda film zadesi završnih četrdesetak minuta u kojima se ne desi baš BONE TOMAHAWK ali se desi nešto gotovo tehnički pogrešno. Naime, u toj deonici film uđe u jedan maltene filmofilski spoj rekonstrukcije exploitation imaginarijuma u pogledu toga da su mnogi filmovi tog usmerenja snimani na neadekvatnim lokacijama, ali i da u pogledu mizanscena trokira i pretvara se u jednu bitno manje uverljivu celinu unutar celine. I zbilja, kao što je Cell Block 99 “zatvor unutar zatvora”, tako je i deo u njemu kao “film unutar filma” čija znakovitost ostaje otvorena za interpretaciju. Da li je to iskoračivanje Vaughna iz sveta koji poznajemo zapravo nešto metaforično, da li on dolaskom u Cell Block 99 iskoračuje iz “stvarnosti” u nešto “onostrano”, to ne znam, ali film se tu definitivno kvari.

Kako rekoh “kvari”, ali i ne “pokvari” i ne uspeva da degradira previše ono iz prvih sat i po vremena. Naprosto, u toj deonici je Zahler pokušao da napravi nešto što mu nije uspelo niti je bilo pametna direkcija. Možda je bolje bilo da se fokusirao na mirno “prizemljenje” priče koju je vrlo uspešno uspeo da podigne do ozbiljnih visina.

Vince Vaughn nije nimalo nov u miljeu “mračnih” likova i priča koje su sve samo ne vesele i komične, ali BRAWL IN CELL BLOCK 99 definitivno jeste film koji nam otvara njegovu potpuno novu stranu. Uprkos rezervama prema završnoj trećini ne mogu reći da nisam nadražen prema zamisli šta će Zahler snimiti sa Melom i Vinceom u DRAGGED ACROSS CONCRETE.

Ono što je međutim zanimljivo jeste taj ceo neo-exploitation duh koji smešta BRAWL IN CELL BLOCK 99 u istu krvnu grupu sa SRPSKIM FILMOM. U oba filma imamo taj estetski zaokret negde oko polovine, s tim što je kod Spasojevića bitno bolje urađen. Zatim, u oba filma imamo Junaka sa velikim J, Porodicu sa velikim P kao Motiv sa velikim M. I naravno imamo razna izopačenja sa velikim I i Nasilje sa velikim N, urađene u ime porodice. BRAWL se pomalo još poigrava i sa Vinceovim konzervativnim imidžom, i ne znam da li mu Zahler podilazi ili se sa time šali.

Otud, optužbe da je Zahler snimio neo-exploitation Trumpove ere koji ima istu funkciju kao vigilante exploitation iz Nixonove nije sasvim bez osnova. U BRAWLu se negativci stranci i Meksikanci. Vaughn je glavni junak, pravednik sa margine koji je je grešio ali se i popravio. Film je u tom filmu politički nekorektan i prilično neosetljiv. Međutim, što zbog stanja u savremenom filmskom biznisu, što zbog nekih Zahlerovih zahvata, ovog puta sve je svedeno na art house nivo. Premijera filma bila je u Veneciji a glavni vid prikazivanja je VOD.

Elem, vratimo se na SRPSKI FILM. Kako Spasojevićev film nema čega da se stidi u poređenju sa BRAWLom, učesnikom Venecije, možemo reći da smo u savremenim žanrovskim tokovima možda najbliži pariranju upravo u tom neo-exploitation domenu.

BRAWL IN CELL BLOCK 99 je bio na putu ka savršenstvu i u tome nije uspeo. Srećom, na tom putu nije zaboravio da dobaci do dobrog filma.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11878 on: 18-10-2017, 16:57:04 »
THE BABYSITTER Briana Duffieda bio je jedan od scenarja koji su važili za najbolje u ponudi Na kraju ga je kupio McG sa svojom firmom Wonderland, trebalo da ga snima za New Line i snimio ga za Netflix. Sada, kad je film snimljen, naravno, prvo se otvara se pitanje da li je scenario bio vredan tolikog hajpa.

Pa, i jeste i nije. Naime, ovaj scenario po svojoj strukturi spada u nešto što bi pre svega trebalo da bude zanimljivo scenaristima kao recept kako napisati scenario koji je zreo za proboj. Za početak, reč je o filmu koji se lako pitchuje, potpuno je jasno šta je u pitanju, kako treba da izgleda i na koju formulu se naslanja. Dakle, to je jedan production ready scenario, za koji je potpuno jasno koja mu je meta i koje odstojanje. Ono što je u njemu originalno jeste manipulacija određenim žanrovskim elementima kojima se daje svež, ne nužno nov predznak, kako kroz transformaciju žanrovskih tropa tako i kroz davanje jedne specifične vizure iz koje se priča sagledava.

THE BABYSITTER je bestidno geeky film, sa glavnim junakom koji je mali geek i sa pogledom na svetu koji se na to nadovezuje. Dakle, to je taj ugao gledanja koji sam pomenuo. To nije ništa nužno novo, ali Duffield u svom predlošku uzima tu geeky optiku i kroz nju transformiše optiku celog filma. U određenom smislu, on je inferiorniji od Maxa Landisa jer ovaj u potpunosti subvertira sve, dočim THE BABYSITTER odražava visok nivo “subjektivnosti” logike svog sveta u skladu sa junakom. Stoga., film kreće kao iritantno geeky ali se ubrzo ispostavi da mu je to dosledno sproveden “pogled na svet”. Iako je McGu u tonalnom pogledu reditelj kome komedija ne ide nužno od ruke, scenario je u tom pogledu dovoljno jak da se i ovaj reditelj dobro snalazi sa materijalom.

Taj geeky odnos proširuje se i na čednu seksualnost koju film tretira. Naime, seksualnost je bitan element teen slashera i poznato nam je kakve se zakonitosti prenose iz sfere penetracije u sferu klanja. U THE BABYSITTERu, film ostaje ambivalentan i čak vrlo razigran u tom domenu.

Osnovna inverzija unutar žanrovskih tropa jeste postavka likova. Naime, ovde je “topovsko meso” slashera zapravo polu-amorfna masa negativaca a onaj koji najviše ubija paradoksalno jeste geek koji je u opasnosti.  Dakle, krvi i ubistava ima i to mahom u duhovitom maniru ali i sa dosta ekspresivnom vizuelnošću i hiperkinetičnošću svojstvenom McGu.

I zbilja, pored superraspoložene glumačke podele, jedan od osnovnih aduta THE BABAYSITTERa jeste McGjeva hiperkinetičnost. Kada stvari krenu da se kreću, teško je nači hackera koji može da ih bolje pokreće od McGa koji i dalje ima dovoljno žara da svaku scenu gazi do maksimuma.

Otud na kraju THE BABYSITTER stoji kao goofy i vrlo zabavan komični slasher koji će živeti mnogo duže nego što je iko pretpostavljao. Poređenja sa nedavno izašlim Peckoverovim BETTER WATCH OUT su neumitna, i ovi filmovi su vrlo slični u polazištu ali različiti u ishodu. Naime, u oba filma bejbisterke su tema a klinci koji su čuvani uzimaju protagonizam. Međutim, BETTER WATCH OUT se oslanja na Amblin, na filmove poput GREMLINSa i vuče korene iz jedne ere kada je bilo “ozbiljnosti” u filmovima za mlade, čak i kad su oni podilazili njihovim gledalačkim hirovima. THE BABYSITTER je film koji izgleda kao da su ga snimili sami klinci, pa je u toj meri svakako “isprazniji” od BETTER WATCH OUT ali opet ima neki svoj drugačiji kvalitet koji treba poštovati. Ili bar pokušati.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11879 on: 19-10-2017, 15:01:07 »
Pogledao sam OTHERLIFE Bena C. Lucasa, australijski SF o bio-softveru iliti nečemu što nije droga ali se konzumira kao da jeste koji stvara nepostojeća i vrlo uverljiva sećanja. Lucaspv film je dsota glossy snimljen, ali od prvog do poslednjeg minuta donosi sve ono što smo mogli očekivati od priče sa ovakvom premisom, pre svega na bazi onoga što smo već ranije videli. Dakle, tu je korporativna špijunaža, tu je brisanje granice između realnosti i artificijelnih sećanja, tu su veštačka sećanja u kojima ljudi umiru. Sve su to naporne stvari jer smo ih već gledali i to redovno u boljem izdanju. Čini mi se da Lucas nije lišen talenta, pre svega u tome kako konvertovati skroman budžet u lepe slike, ali nije baš ni Tarsem. Međutim, taj talenat bi pametnije investirao kada bi se latio nekih boljih priča koje ne pokušavaju da budu toliko loopy i inovativne jer što više insistiraju na tome to se više otkriva koliko su bajate.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11880 on: 19-10-2017, 15:29:05 »
THE SNOWMAN Tomasa Alfredsona je pažljivo iščekivana ekranizacija Jo Nesboa koja je posle nedelju dana evropske distribucije već doživela da je se sam reditelj praktično odrekne u jednom manevru koji je maltene bez presedana u istoriji kuće Working Title posvećene upmarket projektima, kao i produkciji Martina Scorsesea. Međutim, Alfredson je preventivno odlučio da se zaštiti od shitstorma koji će uslediti posle ovog filma, rekao bih sasvim zasluženo.

Naime, ako je Nesbo imao i ovakve i onakve ekranizacije, u rasponu od odličnih do baš slabih, onda je film koji režira tako prestižni reditelj poput Alfredsona, sa tako prestižnom glumačkom podelom koju predvodi Michael Fassbender, sa trojicom eminentnih scenarista itd. morala pretendovati na mnogo više nego što je na kraju pruženo. U odnosu na pretencioznu Fincherovu ekranizaciju Stiega Larssona, ovaj film barem nije TOLIKO pretenciozan, premda naravno gluma Michaela Fassbendera koji naizmenično kanališe ranog i poznog Radeta Šerbedžiju svakako vupče film u pravcu žestoke pretencioznosti. Međutim, to nije pretenzija nekoga ko je prezupčio kao Fincher. Više je to pravljenje produkta za Fassbenderovu ciljnu grupu, obrazovane sredovečne žene kojima se nudi i kadar Fassa u gaćama, da bi se malo napele da utvrde da li su legende tačne, kao i jedna erotska zgoda sa izrazitom predstavnicom ciljne grupe.

I možda je u ovome i ključni problem filma. Naime, THE SNOWMAN iznad svega nije film za ljude koji vole trilere, i u tom segmentu je daleko najslabiji. Ovo je mnogo pre triler za one koje taj žanr apsolutno ne zanima i sve ovo gledaju iz nekih drugih razloga, kao slikovnicu Skandinavije ili zbog glumaca.

Glumačka podela je ludicrous, sa besmislenom mešavinom lokalaca, Amerikanaca i Engleza, čudnim spojem raznih akcenata i lynchovskim freakshowom u roli Vala Kilmera koji maltene deluje zlonamerno.

Alfredson pokušava da evocira Skandinaviju kroz sliku jer je u ovom generic serial killer filmu zapravo nema u likovima koji su potpuno zamenjivi sa bilo kojim američkim serial killer filmom iz druge polovine devedesetih, dakle posle SE7ENa. I tu je opet Fincher referenca ali i tužni podsetnik kako se nije snašao radeći Scandi Noir.

Alfredson je ovog puta radio po prvi put sa garniturom najbližih saradnika. Film je snimao Dion Beebe, a montirala je Martyjeva montažerka Thelma Schoonmaker. Montaža je prilično diskutabilna i moram priznati da me je njen doprins filmu dosta iznenadio svojim skromnim dometom. Beebe je prenaglasio tu jednu notu na koju se stalno igra a to je sneg, i tu se neki koncept fotografije maltene i završava.

THE SNOWMAN je Working Title produkcija, dakle koštao je oko 35 miliona i tu vrstu investicije će vratiti van Amerike. Ipak, američki kulturni kapital jeste pitan ako se otvara pitanje franšize. Fass ima dobrog agenta jer ovo mu je potencijalno treća jaka franšiza. Šteta je samo što će publika koja pohrli na film umesto Scandi Noira dobiti Jugoskandik Noir, dakle prevaru.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11881 on: 19-10-2017, 17:22:07 »
Više je to pravljenje produkta za Fassbenderovu ciljnu grupu, obrazovane sredovečne žene kojima se nudi i kadar Fassa u gaćama

Sebe ovde, naravno, pronalazim, ali iz svega iznesenog mislim da ću čekati ovaj film na HBO-u i da ne zaslužuje moje teško stečeno bioskopsko vreme... Fassbender stvarno nema problem da niže promašaje a kredit mu, čini se, ne pada...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11882 on: 19-10-2017, 21:22:20 »
Više je to pravljenje produkta za Fassbenderovu ciljnu grupu, obrazovane sredovečne žene kojima se nudi i kadar Fassa u gaćama

Sebe ovde, naravno, pronalazim, ali iz svega iznesenog mislim da ću čekati ovaj film na HBO-u i da ne zaslužuje moje teško stečeno bioskopsko vreme... Fassbender stvarno nema problem da niže promašaje a kredit mu, čini se, ne pada...

Vidi, Fassov agent je genije. Nabacio mu je tri franšize koje su po karakteru takve da mu je lik besmrtan. Plus je imao ASSASSIN'S CREED koji je mogao biti franšiza. On sad treba samo da se opusti i juri oskara.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11883 on: 19-10-2017, 21:47:48 »
THE CAPTIVE Atoma Egoyana izašao je godinu dana posle PRISONERSa, i doživeo je potpuni fijasko na premijeri u Kanu. Kan je specifičan, ima posebne kriterijume i verujem da Egoyan do njih nije dobacio ali seizmički talas loše reakcije iz kana preneo se sve do bioskopske distibucije. Međutim, sad kad sam pogledao film i pobedio predrasudu, shvatio sam da je reč o jednom vrlo kinky trileru koji je daleko od savršenog, ali je vrlo zanimljiv, tenzičan i što je najvažnije neuobičajen u pojedinim karakterizacijama.

THE CAPTIVE se bavi egoyanovskom melodramom u gubitku i otuđenju ali je aplicira na pulpy (i prilično kinky) trilerski zaplet. Da li je Egoyan mislio da se ovo kalemljenje dati sasvim ubedljivu tešku melodramu, ne znam ali i ne verujem. Mislim da je bio potpuno svestan da uz melodramu o patnji gaji jak pulpy eksces, i tako su neki segmenti filma i glumljeni.

Zimski ambijenti Kanade su moćni, i evokativni. U odnosu na nedavno pogledani THE SNOWMAN dati su u potpunoj funkciji priče, a ne kao maltene parodija koja vremensku nepogodu dovodi do paroksizma. Štaviše, Egoyan odlično konstruiše opoziciju surovog ejksterijera i toplog netreijera, bilo da su to domovi glavnih junaka ili mesta gde su zatočena oteta deca.

Egoyan od centralne glumačke podele izvlači A-game a Ryan Reynolds umnogome poništava svoju movie star harizmu kako bi igrao ožalošćenog oca što ubedljivije. Konačno, kada na kraju dođe do suspense sekvence, Egoyan nema čega da se stidi u odnosu na svoje holivudske kolege. Iako je PRISONERS evidentno bio solidan film, i vrlo sličan THE CAPTIVEu u mnogim aspektima, smatram da je Egoyan ipak veštiji reditelj i svakako bih sada radije gledao njegov holivudski uspon. Ali dobro, tu smo gde smo, šta je tu je. THE CAPTIVE ima dovoljno poznatih glumaca da neumitno bude otkriven.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11884 on: 20-10-2017, 11:58:55 »
PROKLETI PAS je scenaristički i rediteljski debi Dragana Pešikana, sportskog novinara koji je imao neprikriveni entuzijazam za film. Pre više od dvadeset godina, njegova emisija KRATKI REZOVI na Trećem kanalu, bila je jedini prozor u svet dešavanja u holivudskom filmu i emitvoala je čuvene top liste i trejlere novih filmova.

PROKLETI PAS je film koji je krojen za top liste ali sudeći po slaboj reklami ali i činjenici da su u Tuckwoodu prve večeri prikazivanja bila samo tri gledaoca u terminu od 22:30, rekao bih da nažalost distributeri ne misle tako. Da li su u pravu? Odgovor na to piranje je kompleksan.

Naime, ako uzmemo u obzir za šta su sve poslednjih godina naplaćivane karte ljudima, recimo VOJNU AKADEMIJU 3, onda PROKLETI PAS definitivno zalsužuje poštovanje. Reč je o krimi komediji na liniji onoga što radi Debeli, s tim što je bolji od svega što je snimio posle MRTAV LADAN, premda nije quirky kao ČITULJA ZA ESKOBARA. Međutim, s druge strane, film ima podelu sačinjenu od nepoznatih glumaca sa samo jednom zvezdom, Žikom Todorovićem, i nažalost, to se oseća. Naprosto, u centralnim rolama nalaze se nepoznate glumice i one nisu uspele da se kroz ovaj film nametnu kao “otkrića” ili zvezde. Ruku na srce, činjenica da nema no brainer solucije i odgovora na pitanje ko bi to odigrao umesto njih takođe pokazuje diversity problem u našem filmu gde nemamo ženske zvezde koje nose komercijalni potencijal, niti seks simbole u klasičnom smislu. PROKLETI PAS je pretendovao na žensku podelu koja bi se dala franšizirati kao CHARLIE’S ANGELS ali nije imao repro-materijal za to.

Praktično bez zvezda u glavnim ulogama, a bez nepoznatih koji su u tim ulogama zablistali, PROKLETI PAS je vrlo lako prešao od komercijalnog filma do filma od koga distributer ništa ne očekuje i to je umnogome obesmislilo ovaj film.

Dragan Pešikan nije filmski reditelj po struci, niti je scenarista, ali normalan je čovek, i to verovali ili ne, rezultira filmom koji ima dosta jasnu ideju kako želi da iskomunicira sa publikom, i u tom smislu nije ni prevara kao VOJNA AKADEMIJA 3 ni pretenciozni pokiušaj nečega što je istovremeno i komedija i politički pamflet kao STADO. Scenario Dragana Pešikana bazira se na dramaturgiji skeča koja je kod nas zavladala posle pozorišnog komada i filma BURE BARUTA, i iako ima relativno jasno izdvojene glavne linije priče koje se protežu kroz ceo film, zapravo se kreće od situacije do situacije, i uvodi veliki broj sporednih likova koji se pojavljuju u kratkim deonicama i uglavnom brlo brzo bivaju ubijeni. Ono po čemu istovremeno želi da se izdvoji od ostatka srpske repertoarske ponude jeste nešto jača količina golotinje koje dugo nije bilo u našem komercijalnom filmu. Sa njom doduše nikuda nije otišao, ali treba je zapaziti kao lucidno primećen nedostatak ponude koju je pokušao da nadoknadi.

Struktura u kojoj se kroz skeč-strukturu i digresije izlaže priča svakako je anahrona post-tarantinovska zaostavština, ali opet vrlo mali deo naše komercijalne ponude i pokušava da nudi neke cutting edge narativne tehnike. U pogledu body counta i lakog prsta junaka na obaraču, PROKLETI PAS doduše deluje kao dosta dosledan post-tarantinovski rad u našem miljeu.

Rade Vladić posle duže vremena potpisuje pristojnu fotografiju, i uz nekoliko solidno odabranih lokacija uspeva da u pojedinim momentma digne film na viši nivo. Nizak bužet ovog filma je evidentan ali ne smeta, i ne remeti Pešikanove namere. U tom pogledu, PROKLETI PAS ne deluje produkciono oskudnije od ostatka naših krimi komedija ovog profila koje potpisuje pomenuti Debeli ili naslova poput BISER BOJANE, recimo. Međutim, za razliku od njih koji imaju poznate glumce, PROKLETI PAS ih nema i zato je hendikepiran.

Uprkos tome što se za PROKLETOG PSA ne može reći da pokušava da podigne nivo naše bioskopske komedije na viši nivo, i uprkos tome što se umnogome nadovezuje na radove sa početka dvehiljaditih, imamo dve zabrinjavajuće tendencije koje mu daju na značaju - prvo u masi filmova izmontiranih od televizijskih serija - ovo jeste film bez ikakve dileme a drugo - standardi sa početka dvehiljaditih deluju dosta ozbiljno u odnosu na stvari koje se danas plasiraju ipravo u tim formama premontiranih serija. Za razliku od njih, na svom debiju Pešikan još zaista deluje kao da je raspoložen da se potrudi, pa i da nešto pokaže, i to su sve dobrodošli kvalitetu u vreme Šotrinih SANTA MARIA i sličnih gluposti.

PROKLETI PAS je stoga paradoksalno, film jednog drugog vremena, koliko god to bizarno nostalgično zvučalo, dakle iz vremena kada su se u bioskopima još uvek puštali filmovi, kakvi-takvi ali filmovi. Otud ne čudi da danas nešto što je film ne dobija adekvatan marketinški push kao dve spojene epizode televizijske serije. 

Ne mislim da srpski repertoarski film danas treba da izgleda ovako, ali u datim okolnostima teško je neprepoznati trud. Ipak, novi procesi degradacije srpskog komercijalnog filma doveli su nas do toga da već činjenicu da je nešto film smatramo velikim komplimentom.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11885 on: 20-10-2017, 14:56:02 »
FOOLPROOF Williama Phillipsa je vrlo zanimljiv niskobudžetni heist film snimljen u kanadskoj produkciji 2003. godine. Atom Egoyan je jedan od producenata što je vrlo zanimljiv detalj, slične aktivnosti je u Južnoj Koreji imao Kim Ki Duk gde je pored svojih art house režija producirao i lower profile žanrovske filmove.

William Phillips je napisao i režirao ovaj film o grupi mladih ljudi koji iz hobija prave simulacije složenih pljački. Jednog dana bivaju ucenjeni od strane lukavog i iskusnog britanskog lopova da mu pomognu u izvođenju prave pljačke.

Premisa je jednostavna, Phillipsov scenario je vrlo efikasan, rediteljsko izlaganje je lako i jednostavno. Film je nošen zanimljivim zapletom, duhovitim dijalozima i glumačkom podelom u kojoj ključne role imaju Ryan Reynolds, Kristin Booth i David Suchet. Oni filmu dovoljno harizme, a i star powera da se iznese ovaj niskokalorični narativ do rezultata koji apsolutno odgovara dugom životu na malim ekranima.

FOOLPROOF je u svom polazištu holivudizovan. Njegov "mali format" je jedino što je u ovom filmu zapravo kanadsko. Međutim, u okvirima onoga što jeste, a to je heist film skromnog budžeta pravljen za najširu publiku, on ispunjava svoju funkciju. U vreme izlaska međutim, FOOLPROOF se nije ispostavio kao uspela investicija u bioskopima i bio je zabeležn kao notoran flop i promašaj kanadskog filmskog fonda koji ga je finansirao sa velikim repertoarskim ambicijama. Otud, film biva potisnut dubje u zaborav nego što je bilo neophodno.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11886 on: Yesterday at 01:21:17 »
GEOSTORM Deana Devlina je po mnogo čemu neobičan projekat. Posle raskida sa Rolandom Emmerichom, Devlin je potonuo u B-produkciju u televiziju i sam njegov povratak u major filmove je prilično neočekivan, a naročito je neočekivano da će se vratiti kroz saradnju sa sinom Larryja Ellisona koji vodi dosta hip žanrovsko finansiranje projekata i radi naslove kao što su MISSION IMPOSSIBLE i STAR TREK, a kada je standalone to su stvari poput LIFEa Daniela Espinose. Otkud Devlin u kombinaciji sa njim, teško je utvrditi, a GEOSTORM ima čudan spoj A i B elemenata u kome je masa elemenata prosto off.

Počev od Gerry Butlera u glavnoj ulozi koji odavno nije glumac koji bi otvarao event movie i koji pravi pare, ali u produkcijama Avija Lernera, preko premise koja je toliko old school emmerichovska da se na neki način citira jedan njegov rani film, sve ovde deluje nekako čudno, i kao da je predodređeno za propast. Teško je objasniti kako je ovaj film nastao ali je na putu da prođe baš onako kako bi se očekivalo, dakle nikako.

Kada se tome doda da je na budžet od 80 miliona i otkazanu premijeru još morao da se doda i reshoot pod pokroviteljstvom Jerry Brucheimera i u realizaciji Danny Cannona, imamo problematičan film sa 100 miliona potrošenih samo na snimanje. Koliko god da je Warner limitirano ugrožen ovim budžetom zbog Skydancea, ovde ima masa odluka koje je teško objasniti.

Ono što je olakšavajuća okolnost je činjenica da je GEOSTORM vrlo prijatan treš u kome se može uživati. Pomešani su space opera (film govori o postrojenju za kontrolu klime koje se nalazi u kosmosu, u formi svemirske stanice), film katastrofe i conspiracy thriller. Uprkos tome što ni u jednom od ovih segmenata GEOSTORM nije vrhunsko ostvarenje, ni u jednom nije ni naročito loš, i na kraju dobacuje do nekog minimuma, upakovanog u vrlo razuman format od 109 minuta.

GEOSTORM je treš i ne beži od toga. To je najvažnije. Ako imamo u vidu koliko je potencijalne pretencioznosti moglo da zaluta u ovaj projekat, jako je prijatno videti da nije. Devlin kao da je svestan da premisa GEOSTORMa nije više dovoljna za event movie kao u Emmerichova vremena ali da se može upakovati u jedan manje ambiciozan paket, i to upravo radi. Nažalost, sa ovim budžetom GEOSTORM je naprosto preskup za taj “manje ambiciozan paket” ali dobro, odavno smo konstatovali slom civilizacije u kojoj se B i C sadržaji rade za devetocifrene dolarske budžete.

Stoga, ko traži pristojnu B-zabavu koja bi svakako bila bitno bolja da je Gerard Butler u nešto boljoj glumačkoj formi, može dobiti ono što želi od GEOSTORMa. U periodu kada skupi blokbasteri od kvaliteta ozbiljnog filma zadržavaju samo pretenziju, GEOSTORM osvežava, ali nažalost doživljava surovu sudbinu da se kola baš na njemu polome i kod kritike i kod publike.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11887 on: Yesterday at 01:30:22 »
BOLTNECK Mitcha Marcusa je varijacija na Frankensteina smeštena u američku srednju školu. Film je izašao 2000. godine ali u sebi nosi nešto arhaičnosti teen horora i horor komedija osamdesetih. Kada se tome doda faktura filmske trake, rezultat je prijatan retro-ugođaj koji možda i nismo dovoljno cenili same 2000. godine.

Film govori o science nerdu koji radi na projektu oživljavanja smrznutih organizama. Kada nesrećnim slučajem nastrada goth klinac, dvojica jockova prepuštaju leš nerdu ne bi li ga oživeo i kako bi se oni spasili svoje odgovornosti za peh koji ga je koštao života. Nerd u tome uspeva, ugrađujući u goth klinca mozak preminulog zločinca.

Ono što usledi je zanimljiv power dynamic između nerda i “monstruma”, između doktora Frankensteina i njegovog kreatora, a Marcus i scenarista Dave Payne svemu dodaju još jedan novi preokret. “Monstrum” pomaže klincu da se osamostali, malo da sazri, zločinac u telu tinedjžera želi novu priliku ali na kraju ipak kreće da je postepeno propušta i da impulsivno reaguje na neke prepreke sa kojima se suočava.

Matthew Lawrence je odličan u ulozi nerda, i kanališe energiju spielbergovskih Amblin likova. Ryan Reynolds igra preminulog tinejdžera koji je kao Robert Smith kao goth a potom kao Springsteen kad postane školski šarmer i u toj ulozi pokazuje svoju mešavinu crnog humora, šale i pretnje po kojoj će se kasnije proslaviti.

Judge Reinhold igra nerdovog oca u vrlo prijatnom eighties throwbacku. I uopšte Mitch Marcus postiže jako mnogo i sa glumcima i sa slikom na vrlo skromnom budžetu što čini da ovaj film zasluži još i više podrške.

U vreme kada je izašao BOLTNECK je bio horor komedija koja nije korespondirala sa dešavanjima na tržištu. Ali, sada kada je vreme prošlo, zaslužuje pažnju. Ovo je daleko od savršenog filma ali jeste reč o jednoj od onih B-diverzija iz kojih ume da se izrodi nešto zanimljivo.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.348
Re: The Crippled Corner
« Reply #11888 on: Yesterday at 20:52:51 »
Upravo pogledao Hitman's Bodyguard. Film je vrlo dobronameran i zabavan omaž romantičnom '80s akcijašu. Nemam ideju zašto je dobio tako loše kritike. Možda sutra nešto opširnije napišem ako budem stigao, ali stvarno živimo u bizarnom svetu kada jedan pošten R film sa Semjuelom Džeksonom i Rajanom Rejnoldsom u kome ljubav pobeđuje a muškarci lete kroz šoferšajbnu i posle toga su samo iznervirani može da propadne u bioskopima.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11889 on: Today at 01:50:54 »
Nije propao u bioskopima. Naprotiv, zaradio je pare jako dobre. Sa 30 miliona budžeta napravio je skoro 200 u svetu. Samo ga je kritika nepravedno oklevetala...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.396
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #11890 on: Today at 01:51:19 »
Frank Grillo i Joe Carnahan napravili su producentsku kuću sa ciljem da prave “male” žanrovske filmove i WHEELMAN je Netflixov Original koji je prvi izašao iz te saradnje. Reč je o high concept chase treileru čiji je osnovni problem u tome što nema svež koncept i što ga se ne drži naročito dosledno. Na liniji LOCKEa sa Tom Hardyjem i jednog od boljih VOD radova sa Paul Walkerom, ovde imamo junaka koji sedi za volanom i raspliće kriminalnu situaciju mahom polemišući preko mobilnog telefona. Akcija je mahom data u drugom planu i gledana kroz prozor, ali isto tako ima i izlazaka iz kola, ima i konvencionalno rađenih scena i u tom pogledu na kraju WHEELMAN Jeremyja Rusha nije baš ni svež ni dosledan, a u godini kada je izašao BABY DRIVER nije baš ni da ima publiku gladnih ovakvih sadržaja.

WHEELMAN je Grillov šou i koliko god da on ima neke tough guy harizme ipak nije glumac na kome može da se bazira ceo film i to bez značajnijeg doprinosa drugih glumaca. Ja volim Grillove role, ali ipak najbolji je kao sporednjak, a kada je glavna uloga, dobro je da ima partnere. Toga ovde nema i Grillo naprosto nije dovoljno jak protagonista da iznese ovu vrstu high concepta.

Film je koncizan, nije naročito inventivan ali je kompetentno realizovan i samim tim uživanje u njemu je proporcionalno interesovanju za ovu vrstu priča i žanrovskog izraza. Ovo jeste onaj profil B-filma iz koga izlaze potencijalno vrhunski naslovi. Koliko god Carnahan i Grillo mislili da su napipali jedan, ipak pogrešili su. U ovom filmu nema mnogo novog, a dobrog je onoliko koliko nalažu standardi.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam