Crippled Crime Corner

[crippled_avenger]

Pročitao sam JESENJI PEJZAŽ Leonarda Padure. Ključni adut ovog romana jeste zanimljiv kubanski milje koji opisuje pisac JOŠ UVEK nastanjen na Kubi. Sve drugo je u rasponu od korektnog do blago diskutabilnog. Ipak, vrlo je zanimljivo da je Padura uspeo da napiše čitavu seriju krimića o inspektoru Mariju Kondeu i njegovim istragama zločina u Havani, i da u njima zadrži i jednu društvenokritičku dimenziju. JESENJI PEJZAŽ je po mnogo čemu krajnje konvencionalni krimić. Ipak, prepoznatljivo je da Padura ipak želi da se izrazi u formi koja spaja žanr i potencijal da se iskoraći u visoku književnost. Kao i većina pisaca koji se nalaze na pola puta između krimića i mejnstirma, tako i Padura mnogo efektnije elemente plasira kada nastupa iz pozicije mejnstrima. Doduše, sama postavka glavnog junaka koji je umorni pseudo-čendlerovski detektiv a sanja o tome da je pisac upravo dolazeći iz mejnstrim pretenzija stoji kao možda i najveća slabost ovog romana. Ipak, sve ostale slabosti i predvidivosti proističu upravo iz Padurine nedovoljne krimi imaginacije. Srećom, ta zanimljiva dinamika između pisca koji nije napustio Kubu a piše o njoj kritički i prikaz miljea koji ne srećemo često u žanrovskoj književnosti daje zanimljiv rezultat. Samim tim JESENJI PEJZAŽ nije isključivo dragocen primer krimi-egzotike čiji su aduti isključivo vezani za kubanski milje, ali mu ta ekskluzivnost pomaže da pokrije određene nedostatke.

[crippled_avenger]

Pročitao sam SATORI Dona Winslowa, pokušaj da se iz pera jednog od najcenjijih savremenih pisaca krimića stvori nastavak kultnog bestselera SHIBUMI koji je postigao ogroman globalni uspeh sedamdesetih. Za razliku od Trevaniana, Don Winslow ne piše pod pseudonimom, odnosno to ne radi u ovom romanu a u još barem dve instance razbija diskreciju po kojoj je izvorni autor bio poznat. Naime, Trevanian nije opisivao detalje o borilačkoj veštini i ljubavničkim potezima svog junaka, tvrdeći da bi neko nepripremljen i neupućen mogao da se povredi ako bi primenjivao jedno ili drugo.

Winslow nas upućuje u obe veštine kojima je ovladao Nicholai Hel i time donekle lišio roman izvesne kempoznosti koja je pratila Trevanianov rad. U drugim aspektima, Winslow je više nego časno napravio ovo delo. SATORI je istovremeno pravi globetrotting pulp (doduše za moj ukus previše vezan za azijske lokacije, voleo bih da je bilo i globetrottinga u smislu promene kontinenata) i špijunski roman pisan sa punim ubeđenjem. Winslow dobro balansira između izgradnje karaktera i tipskih pulp likova, i u tom pogledu pravi jako dobar spoj “ozbiljnog” žanrovskog rukopisa i petparačke funkcionalnosti.

SATORI je dovoljno maštovit i živopisan da može da crossoveruje van pulp okvira i do čitalaca koje zanimaju i ambiciozniji žanrovski rukopisi. Ipak, pošto je reč o prequelu SHIBUMIja, Winslow je nasledio dosta Trevanijanovog “svesnog” pulpa, i to na kraju ipak ograničava horizonte ovog romana, i oduzima mu onu emotivnu silovitost koju WInslow inače ume da proizvede.

SATORI je otkupljen za ekranizaciju. Warner i DiCaprio su pre nekoliko godina bili aktuelni kao glavni interesenti da ga realizuju. U poslednje vreme nema puno informacija o eventualnom napretku tog projekta.

[crippled_avenger]

Pročitao sam LINDU G.V. Pešona, prvi roman o Bekstremu, njegovom signature dtektivu koji je potom dobio i nažalost kratkotrajnu televizijsku seriju. Bekstrema sam prvi put gledao naravno u američkoj seriji, potom u vedskoj seriji nastaloj po serijalu Pešonovoh elrojevskih romana o ubistvu Ulofa Palmea gde ima epizodnu ulogu, i konačno sada u prvom romanu iz njegovog serijala.

Bekstrem je u osnovi Falstaf savremenog švedskog krimića, dionizijska figura spadala, neradnika i smetala kroz kog Pešon želi da kanališe sve frustracije i čitalaca i napravi kopču u identifikaciji. U tom pogledu, Bekstrem je inovativna postavka jer donosi jedan potpuno nov sistem identifikacije čitaoca sa policajcem. Naime, Bekstrem nije tipični sposobni policajac autsajder. On je policajac autsajder koji je u konfliktu sa hijerarhijom iako esencijalno nije u pravu. Ipak, kao takav on i dalje ostaje nosilac osobina sa kojima se čitalac identifikuje, pa i u ovom romanu, iako on zapravo nema nikakvu značajniju funkciju za sam zaplet, on ostaje osnovna kopča čitaoca sa pričom.

U uobičajenim okolnostima, naravno, postojao bi američki princip u kome je detektiv autsajder najsposobniji i jednim delom ulazi u konflikt sa starešinama baš zbog svoje esencijalne superiornosti u odnosu na fundamente, da ne kažem supstancu policijskog rada, odnosno ono što je “u njemu važno” po mišljenju široke publike a to je kažnjavanje “zlikovaca” i osvarivanje subjektivnog osećaja pravde, sa zanemarivanjem procedure.

Pešon dakle donosi novinu, u entropiji policijskog rada, imamo junaka koji je prototip amričkog policajca otpadnika, sa novom osobinom - nije sposoban policajac, čak naprotiv.

Pešonov lik je u određenom smislu mutirao u svoje tri inkarnacije, dakle krenuo je iz epizodnog lika u hronici hladnoratovske Švedske u kojoj se volja velikih sila i klanovi naci-policajaca prelamaju na štokholmskim ulicama, potom je dobio svoju glavnu ulogu u romanu u istrazi u kojoj on ima sporednu ulogu - dovodeći do razdvajanja osnovnog slućaja - zapleta od detektiva, a to je zanimljiva formalna inovacija; i konačno Bekstrem dobija svoju američku televizjsku seriju, komični krimić u kome on jeste politički nekorektna lenčuga ali kada ga slučaj “uzme pod svoje” ispostavlja se kao kriminološki genije i vođa efikasnog tima.

Dakle, mogli bismo reći da je unutar ove transformacije Bekstrem komodifikovan, krenuo je od epizodiste u romanu koji fikcionalizuje istoriju, potom je na atipičan način ubačen u sopstveni serijal sa idejom da se od njega napravi nova senzacija Scandi Noira u čemu se delimično uspelo, da bi na kraju u američkoj seriji bio uključen u prilično tvrdu konvenciju te vrste programa.

Sama LINDA je neobičan roman u kome kako već rekoh glavni junak nije ključni detektiv za rešavanje slučaja, tako da se postepeno interesovanje čitaoca na nivou zapleta razdvaja od interesovanja na nivou lika i rezultira romanom koji je strukturalno krajnje dekomponovan.

Jednim delom, Pešonov rukopis je vrlo mek u pogledu karakterizacije, sa dosta blagim opisima istrage, bez mnogo žestine, ali je sam proceduralni deo dosta detaljno iznet. Posebnu specifičnost donosi i izlaganje policijske istrage koja je usledila posle identifikovanja i privođenja počinioca gde se krimići obično ako ne završavaju a ono privode kraju. Rezultat je roman koji svojom neobičnom strukturom ipak ne uspeva da nadoknadi utisak da je mnogo obimniji nego što sadžaj iziskuje i što je najvažnije opravdava.

Srećom, Pešonov stil je pitak i roman se brzo čita ali nema nikakve sumnje da je brzina čitanja srazmerna i niskoj kaloričnosti onoga što na tim stranicama piše.

[crippled_avenger]

Pročtao sam ORGANIZOVANO OSMATRANJE Jovana B. Jovanovića, Grofa iz Električnog orgazma. Ovaj roman je imao dva izdanja, jedan samizdat iz 2003.  i jedno za Stubove kulture dve godine kasnije.

Roman se može smestiti u žanr krimića iako je jasno da Grof pretenduje na sfere visoke književnosti. Ipak, najsnažnije deonice upravo su opisi napetih bekstava, borbe, neobičnih susreta, potere i istrage, sa dosta uverljivim i razrađenim krimi-rukopisom. Motivacija junaka je vrlo zanimljiva i vrlo u duhu vremena, ne zaboravimo, roman je izašao 2003. godine. Glavni junak je srpski Bourne, koji za razliku od Ludlumovog junaka nema amneziju već bismo mogli reći da ima višak sećanja. Glavni junak je likvidator Službe koji odlučuje da svoje znanje stečeno radom za režim iskoristi za osvetu ostarelim članovima Centralnog komiteta koje smatra krivim za srpski državni i nacionalni sunovrat. Iako je junakova agenda nikada ne razrađuje i ne objašnjava do kraja, jasno je iz opisa atmosfere, opisa državnog aparata i fragmenata junakovog unutrašnjeg sveta da je ovako nešto motiv.

Jovanovićev stil je ambiciozan i želi da prevaziđe okvire žanrovskog romana, što dovodi do izvesnih nekonzistentnosti, uvođenja suvišnih motiva i detalja, međutim to na kraja ne remeti celinu, i roman svakako može da se ubroji u izdanja dovoljno visokog zanatskog standarda da zaista ne zaslužuju reputaciju samizdata.

U domenu našeg krimića, a naročito ako uzmemo u obzi činjenicu da je roman izašao u izdanju Stubova kulture, kao referenca se nameće ČOVEK KOGA JE TREBALO UBITI Nenada Petrovića, aproprijacija Forsythovog JACKALa na temu ubistva Miloševića, a u rukopisu se oseća i nešto proze Živojina Pavlovića, pre svega na nivou dramaturgije i tretmana telesnosti.

Ukupno uzev, ovo je roman po kome bih recimo voleo da vidim film, s tim što mislim da je u današnjoj ideološkoj klimi, gnev prema članovima CK umnogome deplasiran.

[crippled_avenger]

http://www.beforeafter.rs/kultura/ubice-srpskog-krimica/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pročitao sam HOLISTIČKU DETEKTIVSKU AGENCIJU DIRKA GENTLYJA, hrvatski prevod klasika Douglasa Adamsa. Sugestivna američka adaptacija koju ja napravio Max Landis podstakla me je da se vratim literarnom izvoru iako mi humor Douglasa Adamsa nije previše blizak i nisam preveliki ljubitelj SFa pisanog za zasmejavanje. Moram odmah na početku reći da su mi obe ekranizacije, i britanska i američka, bolje od romana, što nije čest slučaj kada se porede dramska i prozna dela. Naime, američka više duguje Pynchonu nego Adamsu, i samo su neki detalji slični u pogledu zapleta, pa i odnosa među junacima. Međutim, sve što je u američkoj ekranizaciji bolje, upravo nadoknađuje nedostatke romana. Naime, obe ekranizacije su efektnije jer su građene na dramskoj strukturi i kompoziciono su zrelije postavljene od romana. Recimo, Dirk Gently lično se pojavljuje u romanu negde posle trećine teksta, a tamo se pojavljuje odmah.

Ono što su ključne postmoderne reference, međutim prepoznaju obe ekranizacije. Osnovna je naravno Sherlock Holmes, i ta matrica superdarovitog detektiva koji ima "običnog čoveka" kao svedoka i saradnika, i na tome se bazira britanski DIRK GENTLY, čiji kratak život sasvim sigurno možemo pripisati i pohjavljivanju Moffatovog SHERLOCKa. Međutim, to je i DOCTOR WHO, serija sa kojom Adams ima intenzivan odnos, i njenu atmosferu umnogome prepoznaje i razrađuje Landis.

Elem, vratimo se samoj knjizi.

Adams preuzima strukturu detektivskog romana, ali u jednoj zapravo najrudimentarnijoj formi, sa sve tom postavkom povratne opruge gde se na kraju sve razjasni prema početku, i onda na nju gradi slojeve SF imaginacije, društvene i svake druge satire. Za razliku od najboljih primera ovakve literature gde roman funkcioniše na svakom nivou, GENTLY iznad svega moramo posmatrati kao humoristički roman. i ko voli ovakav humor, kao takav je prilično solidan.

Ono što ga sprečava da se razvije u nepšto više i da u potpunosti iskoristi sve elemente koje uvodi jeste pre svega strukturalna svedenost. Bolji roman bi za početak morao biti duži sa većom razradom pojedinih elemenata. To se u ovom rukopisu nije desilo.

Ipak, pojedina rešenja iz ovog romana, koji za nekoliko dana puni trideset godina, nastavila su da žive u nizu kasnijih dela. Otud, Adamsov roman pored efektnosti u jednom segmentu sasvim sigurno možemo smatrati i izuzetno uticajnim.

[crippled_avenger]

Pročitao sam ZAGREBAČKU VEZU Nenada Brixyja. Reč je o humorističkom krimiću vrlo plodnog pisca koji nam je danas najpoznatiji po čuvenim prevodima stripa ALAN FORD. Međutim, Brixy je bio vrlo plodan pisac koji spada u red retkih naših pisaca čiji su romani ekranizovani dva puta, jednom kod nas, jednom u inostranstvu. tačnije u Čehoslovačkoj. MRTVIMA ULAZ ZABRANJEN je posle jugoslovenske dobio čehoslovačku ekranizaciju CTYRI VRAZDI STACI, DRAHOUSKU a trenutno mi samo GOLUŽA pada na pamet kao slučaj da je neki drugi naš roman imao takvu sudbinu.

Da je ZAGREBAČKA VEZA došla do ekranizacije, nažalost, mislim da bi je snimao Zoran Čalić i Svetislav Bata Prelić. Reč je o romanu sa usiljenim humorom i još usiljenijim zapletom gde glavni junak srlja iz jedne anegdotkse nevolje u sledeću, pritom nijedna od njih ne stvara ni istinsku intrigu ni pravi humor. Sve deluje zamorno, prekonstruisano i odviše oslonjeno na nelogične odluke junaka kako bi se ovakav sklop događaja uopšte mogao sastaviti.

Brixy je imao serijal parodičnih romana koje je potpisivao kao Timothy Tatcheru. ZAGREBAČKA VEZA nije jedan od njih. Zato sam i očekivao nešto više.

[crippled_avenger]

Pročitao sam UBIJTE HAMLETA! roman Predraga Raosa, objavljen u ediciji Trag pod pseudonimom Astor Petz. Raos u ovom romanu nudi rukopis koji umnogome odudara od onoga što bi se očekivalo od edicije Trag koja je bila posvećena ortodoksnijem krimiću, a naročito ne podseća na dela koja su potpisivana pseudonimom. Naime, UBIJTE HAMLETA! sasvim sigurno nije ortodoksni krimić. Reč je o jednom postmodernom romanu koji itekako ima svoje mesto u svakom izdavačkom programu, ali ponajmanje u Tragu jer je Raosu krimić poslužio koliko i drugim piscima sa postmodernističkim težnjama.

Raos aproprira Shakespeareovog HAMLETa i smešta ga u (tada) savremenu ameriku, u svet podzemlja, i sličan je milje za adaptaciju kakv je imaop Luhrmann u filmu ROMEO + JULIET. Dakle, u oba slučaja ponuđen je visokoestetizovan, stilizovan svet podzemlja, vrši zamena borbi sa mačevima i uvodi se vatreno oružje i bombe, međutim, Raos se zadržava na transpoziciji zapleta za razliku od Luhrmanna koji je očuvao i dijalog. E sad, ono gde Luhrmann odlazi u visokoestetizovani melodramski eksces, Raos počinje da koketira i sa parodijom, kako samog Shakespeareovog predloška (u svetu Raosovih likova inače Bard i Bardov opus postoje) tako i kriminalističkog romana. I u tom pogledu, na kraju krajeva ovaj roman pored postmodernog duha, ima i elemente parodije, što je uostalom i legitimna strategija postmoderne, međutim u tom segmentu Raos ostaje zauzdan, a to iznenađuje. Ovo je Raos sa početka karijere koji je imao jasan smisao za humor ali se još nije upustio u parodiju, farsu ili satiru, kao što je to uradio kasnije. Stoga, taj parodijski domen ovog romana ostaje na površini i kudikamo nedorečeniji nego što bi se očekivalo.

Otud je i ugođaj ovog romana pre svega postmoderni i UBIJTE HAMLETA! najpre ne treba čitati kao krimić. Mogu da zamislim kako su se čitaoci edicije Trag razočarali kada im je ovaj roman dopao šaka jer nisu dobili ono što su hteli, iako postmoderna možda jeste nešto ono što bi im čitalački bilo potrebno.

Isto tako, i oni koji žele parodiju neće biti previše zadovoljni. Paradoksalno, edicija Trag je u svom 228. izdanju ponudila nešto što je najpre zanimljivo ljubiteljima postmoderne i "visoke književnosti". UBIJTE HAMLETA! u tom domenu nije veliko delo, ali nije ni sasvim beznačajno.

[crippled_avenger]

ANXIETY je prvi roman koji je napisao Rhett Reese, scenarista koji nam je poznat po ekranizacijama DEADPOOLa i filmovima LIFE i ZOMBIELAND. ANXIETY je tipian “scenaristički” roman, po tome da ima dramsku strukturu, veći akcenat na razvoj radnje nego na stil i punu funkcionalnost svakog unetog detalja na nivou dramske celine pre svega.

Na svu sreću, ANXIETY nije hendikepirani scenario, premda bi se lako dao adaptirati u zanimljiv film. Ovo jeste roman u pravom smislu te reči i Reese nam nije ništa podvalio.

Glavni junak je fobični junak koji pati od jakih anksioznosti. Jednog dana misteriozni stranac ga uvlači u bizarni zločin sa još dvoje naizgled slučajno odabranih sugrađana.

Na polovini romana dobijamo razrešenje ko je dijabolični stranac i to je u idejnom pogledu ključni punkt romana. Naime, sam karakter dijaboličnog zločinca ispostavlja se kao okosnica ne samo socijalnokritičke dimenzije ovog krimića već i njegovog šireg značenjskog okvira u kome tematizuje pitanja manipulacije, zloupotrebe, bespomoćnosti i ugroženosti.

Anksioznost od koje pati glavni junak data je živopisno ali što je najvažnije kod postavljanja ovih junaka u Ich-formi ne i iritantno već sugestivno i u funkciji pokazivanje na koji način bivaju ometeni usled svog problema. Ponekad junaci sa psihičkim smetnjama umeju da postanu mučni i neprohodni za čitanje, srećom to se Reeseovom junaku nije desilo. Anksioznost pored stanja karaktera, nudi i dosta prostora za opipljiv suspense i Reese ga neštedimice koristi.

ANXIETY je kratak, efektan triler koji se u pojedinim deonicama graniči sa hororom, sa uzbudljivim protagonistima i zanimljivim negativcem čiji je modus operandi vešto integrisan sa idiosinkrazijama glavnih junaka.

ANXIETY uprkos popularnosti Rhetta Reesea nikada nije izašao na papiru, i ebook je vrlo teško nabaviti. Voleo bih da prevod ovog romana izađe kod nas i praktično bude prvo štampano izdanje igde u svetu.

[crippled_avenger]

Roman BLACK LIGHT tematizuje svet u kome su zavladali oportunizam, komodifikacija i ideološka sterilnost. Na koricama knjige međutim izdavačko predstavljanje deluje oportunistički, a preporuka kolege pisca ideološki neutralno i sugeriše dalju komodifikaciju teksta kao njegov krajnji horizont recepcije. Međutim, ove preporuke, propagandni sažeci govore mnogo više nego što se iz njihove bombastičnosti na prvi pogled čita. Petrović je napisao roman koji je ideološki izrazito profilisan i kolega s preporukom mudro prepoznaje da je bolje napraviti se lud na koricama i preporučivati nastanak serije po njemu nego reći zapravo o čemu je reč.

BLACK LIGHT je Petrovićev odgovor na Houellebecqov kontroverzni roman POKORAVANJE, formatiran je kao distopijski SF sa elementima krimića, ali pomeranje priče u budućnost i uopštavanje pojedinih institucionalnih detalja nisu nimalo doprineli piščevoj "stidljivosti". Ovo bez ikakve sumnje jeste roman o globalnom građanskom ratu u kome su pripadnici "starih ideologija", konzervativizma, socijalizma, identitetarizma, komunizma, fašizma, svega tu ima, ustali protiv Poretka koji deluje kao daljnja metastaza dezideologizovanog, integrišućeg, globalizacijskog procesa sa kojim smo već suočeni. Dakle, politički profilisani narod, sklon nacionalnoj i klasnoj podeli, podiže se širom sveta protiv Poretka koji je ubio svaku ideologiju sa idejom da ga sruši a onda se potom verovatno raskusura između sebe.

Poredak je u prvom velikom ratu već pobedio i glavni junak je amnestirani pobunjenik koji je vraćen kući u Beograd gde živi u strahu od dalje policijske represije. Život u Poretku posle rata je uređen ali bedan, nema više ni glamura ni konzumerizma, niti popularne ili visoke kulture novije proizvodnje, po čemu taj svet podseća na neki dezidologizovani egalitarizam, u kome se jedino izdvajaju administrativci i veleposednici koji žive nešto bolje. U toj dezideologizovanosti, Petrović gradi sliku sličnu rpersivnom fašizmu ili komunizmu samo bez ijednog reformskog poteza ili progresa, u kome svaka korist ako je ima ide vladajućim one percenterima.

U identitetskom pogledu, BLACK LIGHT je Roršahova mrlja za čitaoca. Beograd koji su preplavili migranti sa raznih strana deluje ili kao utopija za one koji ga vide kao metropolu ili kao košmar za one koji etnocentričnije posmatraju naš prostor, a Petrović u svom rukopisu nudi i jednima i drugima prostor za identifikaciju.

Ako se kao jedan od ključnih problema Petrovićevih romana nametnuo problem "kratkog daha" gde prosto nije imao snage da napiše "dovoljno obiman i dovoljno detaljan" roman u odnosu na ono što mu je polazište i u stilskom i u narativnom pogledu, ovde pronalazi formu koja mu odgovara. Sa celih 260 strana, BLACK LIGHT je kratak roman ali je tako strukturiran da kroz epizode, monologe, koketirajući kako sa klasicističkom pa pomalo i postdramskom formom, uspe da očuva "razbokorenost" Petrovićevog rukopisa a da u ovako ipak suženom obimu roman ne ostane nedorečen.

Otud roman uspeva da bude višeslojan, funkcioniše i kao distopijska slika sveta sa jasnim uplivom SFa i kao krimić smešten u budućnost, pa čak i kao egzistencijalistički roman o otporu i dilemama unutar ilegalne organizacije (sa egzistencijalizmom kamijevskog tipa, Petrović se intenzivno bavio u prethodnom romanu KUĆA OD SOLI). Pa ipak, ovo je roman o prevazilaženju rezignacije usled čega svakako zauzima mesto nasuprot POKORAVANJA, a možemo ga smatrati i prvim značajnim umetničkim delom srpskog identitetarizma.

Otud, zanimljivo je da Petrović tumači ne samo svet bliske budućnosti već i njegove ideologije, prepoznajući identitarizam kao ključnu stvar koja će biti veliki pokretač sukoba, ali paradoksalno ne i ideologija koja može da pobedi, naročito ne u svom izvornom narativu jer su etnička i demografska kretanja ireverzibilna.

Ideja da bi BLACK LIGHT mogao biti serija je sama po sebi validna, ali teško je zamisliti da bi danas u Srbiji neko snimio seriju a da pritom inicijator same ideje ne sme da kaže o čemu se radi u romanu. Kao i samo Petrovićevo pisanje, tako i BLACK LIGHT dolikuje jednoj ipak nešto ozbiljnoj dramskoj produkciji od naše.

[crippled_avenger]

Eric Norden je pseudonim i u pokušaju da istražim ko je čovek, naišao sam i na neke scenarije potpisane ovim imenom, i to za neke mahom veoma neugledne produkcije, pa ni ne znam mogu li se povezati prozaista i scenarista. Ono što je sigurno je da Norden ima iskustvo rada za Playboy i da ga je inspirisao razgovor sa Speerom koji je vodio za magazin da napiše ovaj roman.

THE ULTIMATE SOLUTION je kratak roman od nekih 140ak stranica paperback formata i spada formalno u alternativnu istoriju. Ovog puta do račvanja dolazi 1934. kada uspeva atentat na Roosevelta, Long postaje predsednik, SAD ne ulaze u rat i kada Nemci razviju atomsku bombu oni moraju da se povinuju Rajhu.

Sama realizacija tog sveta, a roman se dešava 1974. godine je pitka, zanimljiva i nije previše opterećena "istorijskom uverljivošću", tako da oni koji žele da zamisle kako bi svet "stvarno" izgledao da su nacisti pobedili u ovom romanu neće previše uživati.

Međutim, ovaj roman je dobar upravo zbog toga što radi nešto slično kao Harrisov FATHERLAND a to je da uzima formu krimića koji se odvija u Trećem Rajhu, da je glavni junak lojalni detektiv koji istražuje neku zaveru koja ga upoznaje sa nekom od istina o društvu u kome živi.

Za razliku od FATHERLANDa gde je istina zapravo ono što je nelagodni temelj i trauma Rajha, ovde je razrešenje zakučasto i nije tako fundamentalno, ali je realizacija jako ubedljiva.

THE ULTIMATE SOLUTION je znojav policijski krimić, evocirao mi je malo uspomenu na Ellroyeve romane o Lloydu Hopkinsu, naravno sažetiji je, pulpičniji, kombinuje žanr sa konceptom ali i ideološkim gnevom, u tom smislu izmiče klasifikaciji.

Ima delova koji se graniče sa "visokom književnošću" a Norden jeste važio za antiratnog aktivistu tako da je teško utvrditi koji su tačni okviri njegovog izraza tu bili.

Ono što međutim ovaj roman postiže jeste autentični doživljaj policijskog pulpa, stilski ubedljivog do tačke da ga je maltene moguće zamisliti kao pandurski krimić objavljen u Rajhu, koji opet zahvaljujući političkoj oštrini to definitivno nije.

Ono što je naročito zanimljivo, i ideološki zapravo veoma istinito, iako kako rekoh Norden nije previše suštinski posvećen paraistorijskoj rekonstrukciji jeste gotovo pa hororična društvena erozija i korupcija koja vlada Njujorkom u Rajhu. Prikazi borbi crnaca uzgajenih za potrebe borbi i pedofilskih bordela donose društvenu trulež kakvu srećemo u najtvrđim krimićima sedamdesetih.

Voleo bih da vidim film po ovom romanu, u punoj rekonstrukciji rukopisa tadašnjih reditelja kao što je Stuart Rosenberg, sa mladim Robertom Culpom u glavnoj ulozi. Ali, znamo da je to nemoguće, odnosno potpuno nepraktično. Svakome kome ove reference preporučujem da potraži roman.

[crippled_avenger]

THIS STORM Jamesa Ellroya je drugi roman u njegovom novom losanđeleskom kvartetu. Hideo Ashida kao ključni veliki protagonista PERFIDIAe nastavlja da jaše i u ovom romanu, a tu je i mešavina novih likova sa protagonistima drugog losanđeleskog kvarteta.

No, kao i uvek, poznavanje drugih romana dodaje na mogućnosti da se produbljenije uživa u ovom, ali roman jako dobro stoji i samostalno, i u tom pogledu Ellroy se iznova potvrđuje kao maestro savremene proze.

Ponovo je jezik na granici poezije, i rukopis je kao inkantacija, kao noir vradžbina, u kojoj je sve korordiralo, prepuno neostvarenosti, čežnje, izmenjene svesti od pića i tableta.

U novom romanu akcenat je na ženskim likovima i Ellroy ovde gradi tri dominantne femme fatale koje rukovode pričom, sa muškarcima koji su alfa ali su mnogo manje pametni nego što misle.

Pored žena, i muškaraca koji su njima smrtno opsednuti, druga osnovna tema je propuštanje ekstremnih ideologija iz vremena Drugog svetskog rata kroz prizmu losanđeleskog noira i Ellroyev nihilizam, sa zapletom koji u sebi spaja ikonične ideologije i arhetipski zaplet o zakopanom zlatu.

U tom pogledu, Ellroy se zapravo u ovom romanu veoma svesno poigrrava arhetipima, žanra, samog grada o kom piše ceo život, a na kraju krajeva sve to dobija jednu novu aktuelnu dimenziju, jer povezujući nacizam, rasizam diksikratije i komunizam zapravo gvovori o savemenoj Americi koja je otišla u ideološki ekstrem,

Na kraju romana THIS STORM, ispostavlja se da Ellroy nikada nije bio ovoliko gotovo dnevnopolitičan, a zaodenut u trope svog sad već psihodeličnog noira.

[crippled_avenger]

LAST LOOKS Howarda Michaela Goulda je prvi roman u opusu ovog scenariste, prvi roman u serijalu o detektivu Charlie Waldou i ekspresno ekranizovano ostvarenje sa Charliejem Hunnamom i Melom Gibsonom.

Rekao bih da je ovaj roman pisan po Melu Gibsonu, i ponovo imamo situaciju u kojoj Mel odlučuje da igra junaka koji će mu omogućiti da na ekranu prođe kroz katarzu.

Međutim, pošto ovde već govorimo o knjizi po kojoj sad već znamo da će nastati film, onda možemo da naslutimo neke meta nivoe.

Dakle, Charlie Waldo je ona vrsta depresivnog, pomalo autodestruktivnog ali briljantnog detektiva kakvu je Mel Gibson doktorirao u LETHAL WEAPONu.

Slučaj koji istražuje i u čijem centru je britanski glumac, kozer i teški alkoholičar Alastair Pinch ima jako puno asocijacija na samog Mela, i na neki način može se percipirati kao pokušaj da stari Australijanac preda štafetu mlađem Britancu za igranje takvih uloga.

U određenm smislu, smeštanje priče u svet Holivuda, iako ovog puta pretežno televizije, podseća i na film SUNSET Blakea Edwardsa u kome je Jim Garner predao štafetu Bruce Willisu, doduše tada je odnos bio obrnut - Willis je igrao glumca a Garner kauboja-detektiva.

U svakom slučaju, bilo tog meta sloja ili ne, čak i da učitavam, ono u šta sam siguran je da ovaj roman ima istančan smisao za humor, veoma dinamičan rukopis, nosi filmsku dramatirgiju, dakle mišljen je sa idejom da bude ekranizovan, ali isto tako u sebi sasvim dovoljno proznog izraza da se nikada ne pretvori u hendikepirani film.

U pogledu stila, Howard Michael Gould u suštini pravi lik “ekscentričnog detektiva” čija ekscentričnost nema suštinske veze sa sposobnošću detekcije ali je dobro integriše u priču. Isto tako pravi dobar balans između hardboiled rukopisa i njegove parodije, nudeći suptilno parodičan roman koji ipak nikada ne dovodi u sumnju da je iznad svega krimić.

U tom smislu, Howard Michael Gould ima nešto ironije prema žanru, nisu mu samo junaci ironični, ali ga na kraju krajeva itekako poštuje.

Svakako ću čitati i drugi roman u seriji, i to što pre,

[crippled_avenger]

A evo i intervjua koji je Howard Michael Gould dao za sajt RTS -

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3158/intervju/4043842/hauard-majkl-guld-intervju-carli-valdo.html