The Crippled Corner

[crippled_avenger]

WILLEM & FRIEDA ima bioskopsku i televizijsku verziju koja je deset minuta kraća. Mislim da nisam mnogo izgubio gledajući televizijsku, pošto je reč o relativno rutinskom dokumentarnom izrazu u kom Stephen Fry u ulozi istraživača, susreće ljude koji su se bavili manje poznatim a zapravo značajnim slučajem Willema i Friede, homoseksualca i lezbejke koji su odigrali značaju u ulogu u Pokretu otpora protiv nemačkih okupatora. Oni su izvodili razne diverzije ali su najveći trag ostavili falsifikujući dokumenta koja su pomogla velikom broju Jevreja da izbegnu nemačko istrebljenje.

Priča je zanimljiva ali na kraju ipak spada u onaj danas pomalo arhaičan domen primera iz kojih se gradi pozitivan stereotip gej osobe koja je nečim "zadužila" zajednicu. Ono što je veoma zanimljivo - a to je ćutanje o njihovim podvizima posle rata je vrlo malo obrađeno i voleo bih da je tome pruženo više pažnje

Filmska verzija je deset minuta duža ali za televizijsku mogu reći da je pristojna i ne mnogo više od toga.

[crippled_avenger]

Guy Ritchie je posle filma GENTLEMEN očigledno napravio neku novu dobitnu kombinaciju koja mu omogućuje da finansijski prolazi dobro sa nezavisno produciranim i iz pre-salea finansiranim filmovima. Dok nije sasvim zatvorio vrata major filma, sada snima opet nezavisno produciran film ali pod nadzorom Jerry Bruckheimera što je ipak više major nego indie, izgleda da će gajiti i ovu paralelnu liniju.

Za razliku od GENTLEMENa i WRATH OF MANa, nažalost OPERATION FORTUNE: RUSE DE GUERRE deluje kao jedan aljkavo realizovan film. Tu su zvezde, Jason Statham, Hugh Grant i Aubrey Plaza. Aubrey Plaza je čak i zainteresovana za to što se snima, ali ukupno uzev, film deluje zbrzano, loše izgleda u pogledu fotografije, odabira lokacije, broja pozicije kamere, a akcija je skromna mada ne i loša.

Međutim, ukupno uzev, Ginger je bio u pravu kada je ovaj film definisao kao skuplju verziju Harlinovog MISFITSa. I zbilja, ova dva filma nose dosta sličnosti, s tim što je Harlin imao neuporedivo manji budžet. Međutim, odabir lokacije zbog novca a ne zbog funkcionalnosti i izgleda, režiranje koje je pristutnije u Excelu nego u programima za montažu, ukupan rezultat je veoma skroman, u odnosu na očekivanja.

Kada se na sve ovo doda bizaran detalj, a to je da se OPERATION FORTUNE sa zapletom o korišćenju poznatog glumca kao undercover asseta u približavanju moćnom kriminalcu jako približio Cageovom MASSIVE TALENTu, onda nije ni čudo da je izlazak ovog naslova u Americi toliko pomeran i odlagan.

Film je na kraju izašao u bioskope, a istini za volju, film ovakvog izgleda u poslednje vreme obično ni ne stiže do američkih bioskopa, to je ipak samo bonus.

Ovo je Ritchie u jednom tezgaroškom maniru, i u projektu u kom je on verovatno bolje prošao u pripremama nego što se nada nekim prihodima od gotovog filma. Ipak, sam zaplet, akciona komedija sa starinskom špijunskom intrigom i dobri glumci garantuju život ovog filma na malom ekranu gde će ga svako od nas pre ili kasnije ipak pogledati.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Braća Dardenne su definitivno među najuspešnijim evropskim rediteljima koji su rezultat postigli s "dve leve ruke". TORI ET LOKITA je samo jedan od primera njihovog filma koji deluje kao da je nastao bez velikog napora, ali u onom lošem smislu, kao da se niko nije nešto mnogo potrudio, zamislio, postavio sebi neki cilj nego su naprosto zbudžili nešto i eto filma.

I to ne samo filma nego i solidno plasiranog produkta na festivalima i svetskom tržištu.

TORI ET LOKITA je film o bratu i sestri iz Podsaharske Afrike koji se zlopate po Belgiji, ali bez neke kompleksnije slike sveta oko njih. Da li je tome doprinela pandemija da bude manje ljudi u kadru ali ovaj film ima veoma malo likova, malo događaja, užasno je jednostavno izveden, a pritom jednostavnost nije efektna, i tu se nema šta reći.

Kad se na sve to doda da je veoma nemaštovit, da se priča kreće linearno u smeru koji smo više nego očekivali bez nekog ubeđenja ili veštine koji bi nam je učinili zanimljivom, imamo jedno zaista uzaludno gledalačko iskustvo.

Ipak, sudbina podsaharskih doseljenika budi dovoljno pijeteta da se nikako ne ode do kraja u razobličavanju ovog filma, nego on eto i dalje vegetira na tragediji o koju se očešao.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

To im je izgleda sad tako trend, ja sam upravo pogledao belgijski film izašao 2021. godine i sve je isto tako - malo ljudi, malo likova, sve nekako odrađeno jednostavno, prepuno klišea, tekst beživotan, pola filma su montaže i mada baštini jaku temu, na kraju kao da nema šta da kaže o njoj.

[crippled_avenger]

Laurie Lynd snimio je film KILLING PATIENT ZERO u kom se oslanja na vrlo zanimljivu knjigu Patricka McKaya u kojoj on detaljno razjašnjava fenomen Gaetana Dugasa, poznatog još i kao Patient Zero tokom AIDS epidemije, za kog je vrlo brzo razjašnjeno da u stvari nije bio nulti pacijent već samo natprosečno promiskuitetni muškarac koji se natprosečno dobro sećao svojih partnera i pomogao da se rekonstruiše jedan od tokova širenja virusa i praktično ništa više od toga.

Laurie Lynd kroz jednu naizgled jednostavnu talking head strukturu uspeva da ispriča uzbudljivu priču sa zanimljivim sagovornicima u kojoj se razjašnjavaju kako kulturalne tako i epidemiološke okolnosti masovnog izbijanja HIV infekcije među njujorškim i kalifornijskim homoseksualcima. Sagovornici su razni, od autora knjige, preko Degasovih poznanika do Fran Liebowitz i gradi se jasna slika atmosfere raspusnog života u kome odjednom AIDS preseca dotadašnje neobaziranje na bilo koje norme.

Ima jako zanimljivog arhivskog materijala ali u vizuelnom pogledu autor se jako dobro služi talking heads postupkom jer se bavi izučavanjem lica preživelih. U ovoj priči svako ko je preostao da svedoči o dešavanjima deluje kao svojevrsni fenomen.

Zanimljivo je da McKay u svojoj knjizi ali i u ovom filmu zapravo naizmenično hvali ali i osuđuje knjigu Randy Shiltsa AND THE BAND PLAYED ON, po kojoj je snimljen HBO televizijski film jer je zapravo ta knjiga istovremeno predočila problem homoseksualaca u osvit epidemije ali i definisala netačni narativ o "nultom pacijentu".

Naravno, McKay i ostali sagovornici imaju određenu naivnost u odbrani nekih Degasovih odluka, a i neka njegova hvale vredna dela mogu biti drugačije psihološki tumačena, recimo da li je kooperativnost sa lekarima bila deo njegove plemenite želje da pomogne ili samo histrionični nastup.

Isto je takva odbrana njegovog svesnog nastavka promiskuitetnog života iako je znao da je bolestan, kada niko nije mogao da mu decidno dokaže da je reč o zaraznoj i seksualno prenosivoj bolesti. No, te kontradikcije su gledaocu jasne i više govore o sagovornicima nego o filmu.

Ovo je svakako veoma uspeo dokumentarni rad sa vešto iskorišćenim minimalističkim sredstvima,

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Za scenaristu Briana Duffielda spreman sam da citiram besmrtne reči Ivice Ilijeva, "Ja garantujem za ovog dečka!", a verovatno tako nešto zaslužuje i njegov ortak Jimmy Warden.

Nažalost, COCAINE BEAR je prosto film u kom se magija nije desila. Ko je kriv nije lako utvrditi. Imali smo bizaran slučaj kao polazište, zatim razradu koja je otišla putem potpune fikcionalizacije, dakle bez robovanja relativno jednostavnim okolnostima onoga što se zaista zbilo a dobili smo film koji žestoko želi da bude nešto najzabavnije što postoji, ali prosto nije to-to.

Da li je problem u scenariju? Možda. Mada kada slušate tekst, vidite da je dosta nadahnut, da ima zanimljivjih ideja u dijalogu koje prosto nekako odu mimo nas, ne kapitalizuju se. Ipak, sama priča sugeriše da tu treba da se desi neki veoma lud karambol, a njega nema. Ima dosta događaja, realizacija je dosta vešta, mada ne senzacionalna, sve je tu a magija se ne dešava.

Dakle, problem je možda više do režije. Mada, Elizabeth Banks je ovaj film izvela na način gde joj se nema šta zameriti. Ima scena kojima bi se rado pohvalio neko poput Joe Dantea, recimo. No, možda je ovo ipak nešto više kao slučaj WORLD WAR Z, kada tema svojstvena niskobudžetnom filmu ode u major vode i postane nešto što ne funkconiše.

Mada, WORLD WAR Z u suštini nije film koji u toj meri ne funkcioniše kao COCAINE BEAR, i to je spektakl koji ima svoju dozu senzacija, dinamike, dobre glume, zanimljivih dešavanja, efekata i sl. ono što u njemu nije pilo vodu su zombiji i način njihove interakcije sa ljudima. Prosto, prešavši iz sfera uglavnom niskobudžetnog i svakako ne tentpole filma u tentpole okvire - u ovom izdanju - zombiji više nisu bili ono što treba da budu. Kasnije je to unekoliko promenio Snyder u svom filmu ARMY OF THE DEAD ali to je druga priča.

COCAINE BEAR ima sličan problem. Mogu da ga zamislim kao neki rani Danteov ili Landisov film, kao nešto što snima Sam Raimi posle EVIL DEADova, ali sa Elizabeth Banks i All Star glumačkom podelom, prosto to nekako nije to.

Puno poznatih glumaca odvraća pažnju, svaki mora da ima svoju ariju u određenom smislu, svaki privlači pažnju hteo-ne hteo svojom harizmom, a neki donose i različite stilove glume. Od prvih kadrova u kojima Matthew Rhys ostvari cameo, preko Keri Russell u glavnoj i Margo Martindale u sporednoj ulozi, ovo je nekakav AMERICANS-reunion, ali tu su i ljudi iz STAR WARS univerzuma, i neke razne druge dobre face, gangstera igra Ray Liotta, sve je prvoklasno, i mislim da to smeta filmu.

Kada se na to doda scenario koji ima dosta raznih kalambura ali malo mu ipak izmiče osnovna nit - što možda u nekom drugom aranžmanu ne bi bilo problem ali ovde jeste - i kada humor propadne a nema priče da ga preuzme, onda se sve slabosti silno pojačavaju.

A kada u tim slabostima još učestvuju superpoznati glumci i kad se vidi snaga produkcije, eto nama filma koji deluje kao da je gori nego što jeste.

Na sve to, imamo i jednu vrstu žanrovske konfuzije. Osećam napor da se od ovoga napravi horor komedija, ali film je ipak više komedija nego što je horor, i onda svaka instanca strave koja nije smešna, a ima ih u par navrata deluje skroz deplasirano. Opet s druge strane, da je element horora malo jači, pre svega u postupku, film bi verovatno bio uspeliji.

Možda najbolja ilustracija je način na koji je priča izložena. Gledamo je kroz likove, njihove dolaske, kretanja, ne kroz ono što obično krasi filmove ovog tipa, a to je zver koja vreba, zver kao protagonista koja daje novu dimenziju svemu onome što rade likovi. Naravno, ovo je mnogo pre neko horor rešenje, neki triler o borbi za opstanak i sl. Međutim, poenta je u predznaku koji je dat u naraciji a onda se posle očekujemo da mi kao publika uključimo i neke druge postupke u svoj utisak. To ne ide tako.

COCAINE BEAR ne zaslužuje ovoliku priču sam po sebi. Ovo je minoran film koji je mogao biti kul a mogao je biti i potpuna nebuloza, završio je negde između ali bliže nebulozi. Međutim, razlozi koji su doveli do tog rezultata su zanimljivi jer smo naizgled imali elemente sa kojima je nemoguće pogrešiti.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nije retkost da stvari snimljene za dramski program Televizije Beograd deluju kao televizija iz 23. veka u odnosu na ono što se snima danas, čak i ako imamo u vidu da je krenulo zakasnelo imitiranje Peak TVa kod nas. Jedan od primera te "televizije budučnosti" jeste televizijska drama SUĐENJE BERTOLTU BREHTU po tekstu Ivana Ivanjija, našeg uglednog prevodioca i književnika u kome on sakuplja autentične podatke o saslušanju Brechta pred HUACom i onda to ukršta sa delima koja su se tom prilikom našla na tapetu.

Bora Grigorović, naš plodni pozorišni reditelj, aktivan u raznim formama, sve to režira u jednom briljatnom teatralističkom maniru koji uprkos tome što se drama ne samo snima već i dešava u studiju, uspeva od toga da napravi i jedno veoma zanimljivo vizuelno iskustvo u čisto filmskom pogledu.

Naime, Ivanji i glumci koji igraju Brechta i razne protagoniste njegovog brodoloma u SAD igraju sami sebe. Gledamo ih kako dogovaraju inscenaciju. Onda gledamo samu inscenaciju suđenja u kojoj povremeno interveniše sam Ivanji, potom inscenacije dela o kojima se govori, odlomaka odnosno scena iz njih ili celih pesama, i konačno imamo deo u kom Ivanji odlazi u dom Ota Biljalji-Merina i sa njim razgovara o Brechtovom članstvu u nemačkoj partiji.

Grigorović jako dobro spaja nekoliko formi u jednu konzistetnu i lako čitljivu celinu. Služi se teatralističkim postupkom, ali suštinski se vraća na ono što je paradigma Brechtovog rukopisa a to je V-efekat u kom se on izmiče klasičnoj pozorišnoj konvenciji identifikacije sa likovima i dešavanjima.

Naravno, Grigorović kroz teatralističku formu postavlja okvir u kom publika mora da veruje da nešto što gleda jeste "stvarno", to je stvarnost televizijskog studija, i u njoj Ivanji i glumci ipak pomalo "igraju" sebe iako rade nešto što bi se stricto sensu moglo smatrati dokumentarno zabeleženim događajem. Međutim, način snimanja tog događaja je estetizovan, sa jednim složenim pokretom kamere u svom centru koji ne ulazi u tipičan žargon dokumentarnog filma.

No, meni je to i prijala, ta vizuelnost "igranog" u nečemu što je tobože "dokumentarno" i probija "četvrti zid" odmah na početku.

SUĐENJE BERTOLTU BREHTU je delo složene konvencije ali - izuzmemo li rukopis samog Brechta - zapravo izuzetno komunikativno što mu zapravo daje posebnu draž i čini ga remek-delom naše televizijske produkcije i dramske umetnosti.

[crippled_avenger]

Shal Ngo snimio je film THE PARK kao jedan žanrovski ali i stilski miks, prilagođen produkcionim mogućnostima koje su bile istovremeno velike i male.

Film govori o postapokaliptičnom svetu u kom su svi odrasli ljudi izumrli od bolesti koja napada sa nastupom pubeteta i sada svetom lutaju preostala napuštena deca koja čekaju svoj pubertet i smrt.

Dečak i devojčica koji lutaju kroz pustoš dolaze u jedan napušten ali nekada monumentalan zabavni park i u njemu ulaze u tenzične odnose sa devojčicom koja ga je "osvojila" pre njih ali se i brane od Blue Meaniesa, mitske bande starije dece koja deluju kao da su izmišljena da bi se plašila mala deca.

Filma Shala Ngoa ima odličnu decu-glumce i ima izuzetan objekat na kom je sniman. Problem nastaje u onome što bismo stavili u aspekt priče i odnosa među likovima koje bih nazvao istovremeno oskudnim i manje zanimljivim od onoga što nudi premisa.

Izgled filma i deca koja igraju su sjajni, ali sama radnja i priča na nivou celine su skromni. To bi u nekim drugim okvirima moglo da prođe, da je ovo sada neka skroz svedena meditacija, ali Shal Ngo ipak želi da nam priča priču, a nje ima vrlo malo.

Zato sam sklon da ovaj film koji bi po izgledu zaslužio i * * * ocenim ipak sa * * ali da ostavim mogućnost da će ga neko potpuno suprotno sagledati.

[crippled_avenger]

SECTION 8 Christiana Sesme je old school akcijaš plasiran na DTV tržište koji mi je veoma prijao. Ryan Kwanten je u više navrata, počev od BLUNT FORCE TRAUMAe, branio čast ovog formata, i ovog puta on snima jednu niskobudžetnu varijaciju na Petera Berga, igrajući veterana iz bliskoistočnih ratova koji posle ubistva svoje porodice i osvete protiv počinilaca, iz zatvora biva izvučen da radi za tajnu vladinu agenciju, upitan da li vlada uopšte shvata šta rade njegovi novi poslodavci.

Christian Sesma se kreće u prepoznatljivim okvirima vizuelnog žargona kakav nas je čekao kod Petera Berga pre svih, znači snima se sa više kamere, postoji povišeni realizam, blaga estetizacija, pojačan "realizam" ambijenata i kostima i sl.

Akcija je solidna,  a to više nije neka nova vest jer su DTV filmovi postali polje na kom stasavaju kaskaderi i specijalisti za scene borbe.

Međutim, Kwanten, Mickey Rourke, Dermot Mulroney i Dolph Lundgren daju stvarima jedan dodatni nivo i SECTION 8 ostaje veoma propulzivan, naročito kada se vragolijama pridoda i Scott Adkins u ulozi nezaustavljivog plaćenog ubice.

Ovo nije film neprekidne akcije, mada akcije ima dosta. Međutim, uspeva da bude dosta pristojan, i vizuelno i glumački u intermecima kada akcije nema.

Ovo je produkt napravljen za male pare, ali urađen je pošteno, čak i kada počne natpisom "MOSUL, AFGHANISTAN" koji sugeriše da je autore mrzelo da posete Wikipediju. Ipak, do kraja se ispostavi da pad na testu opšte kulture ne znači da ne umeju ono što je glavni zadatak.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Ahahah, ovo zvuči kao obavezno štivo, zaista. Valja pogledati. Nadam se da je na našem Netflixu.

[crippled_avenger]

Rebekah McKendry snimila je kamerni horor film GLORIOUS na koji kritika rekao bih nije dovoljno upozorila potencijalne gledaoce. Čak naprotiv, neki su napisali i pozitivne kritike.

Reč je o poprilično užasnom filmu čiji su autori smislili kako da snime nešto za dva dinara ali u toj ideji nažalost nisu uspeli da prevaziđu svoj finansijski deficit, odnosno manjak para nisu nadoknadili ni idejama ni veštinom. Dobili smo film u kom gledamo Ryana Kwantena i slušamo J.K. Simmonsa u ulozi koja ne iziskuje njegovo prisustvo u kadru, a tekst koji interpretiraju je nešto skroz budalasto gde bi svaka referenca (tipa "lavkraftovski") samo još dodatno zavaravala ljude da zalutaju u predeo ovog promašaja.

[crippled_avenger]

Ahahah, ovo zvuči kao obavezno štivo, zaista. Valja pogledati. Nadam se da je na našem Netflixu.

Nema ga na Netflixu, ja sam ga gledao preko naših političkih saveznika iz Švedske, ali možda ga ima na nekom od onih VOD izbora kod provajdera.

[milan]

Gde si gledao ovu dramu Sudjenje Bertolda...

[Meho Krljic]

Ahahah, ovo zvuči kao obavezno štivo, zaista. Valja pogledati. Nadam se da je na našem Netflixu.

Nema ga na Netflixu, ja sam ga gledao preko naših političkih saveznika iz Švedske, ali možda ga ima na nekom od onih VOD izbora kod provajdera.

Aha hvala, hvala, naći će se.

[crippled_avenger]

Manuel Srbin je studirao režiju sa Radu Judeom. Kako je završio snimajući film za Apollon, ironija je sudbine koja zaslužuje film, ali mora se priznati da se iz prikazanog vidi da je reč o školovanom reditelju.

U odnosu na dva do sada prikazana filma iz "novosadskog" segmenta Apollonovih originala, ZALJUBLJENA ANA, GOSPODIN ZABORAV I MAMA je daleko najviše izvukao iz okupljene ekipe koju čine mahom neafirmisani autori bez reputacije. Za razliku od PORNO PRIČE i JENGE, Srbinov film prvo ne izgleda skaredno, izgleda podnošljivo, nije to film look čak ni najboljih Apollon produkcija koje radi Petar Pašić, ali se vidi da ovaj reditelj ima ukusa, znanja kako bi stvari trebalo da izgledaju, čak i kada to ekipa ne ume da izvede itd.

Drugi problem koji ne uspeva da prevaziđe je disbalans među glumcima. Ivana Popović i devojčica Ana Jovanović koja igra njenu kćerku, daleko nadilaze ostatak podele u kojoj je Dejan Tončić najpoznatije ime. Nažalost, ostatak podele je sasvim nedorastao zadacima koji su im dati, kao i partnerima. Tončić jeste dorastao ali igra jednodimenzionalan lik koji je prilično nezavidna prilika da se pokažu mogućnosti. Međutim, Ivana Popović i devojčica uspevaju da iznesu film. Svakako da bi bio propulzivniji da su imale s kim da glume i definitivno nema šta da pruži u trajanju od 108 minuta, ali bi na sat i po bio taman kako treba.

Kao straight-to-streaming film, gde se standardi tek uspostavljaju, ZALJUBLJENA ANA u suštini ispunjava svoju ulogu porodičnog filma koji se gleda u kućnim uslovima. Ipak, malo mu je falilo da bude još bolji u tom okviru i podigne standarde.

U odnosu na svoje kolege školovane u Srbiji, Manuel Srbin je pokazao da može da izvuče mnogo više iz Apollonovog novosadskog kolektiva. Recimo, u ovom filmu koji ima muzičku dimenziju jer devojčica ima bend, napravio je i bolju muziku i par pesama za koje je pisao reči.

U tom pogledu, Srbin definitivno zaslužuje novu priliku i bolje uslove za rad.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Gde si gledao ovu dramu Sudjenje Bertolda...

Skinuo sam neki rip. Možda je ima na kanalu RTS na YT, nisam proveravao.

[crippled_avenger]

Rospo Pallenberg nije tikva bez korena. Sarađivao je sa Johnom Boormanom na propasti zvanoj HERETIC, odnosno nastavku EXORCISTa ali posle i na uspešnom EXCALIBURu i na EMERALD FORESTu. Njegov rediteljski film iz 1989. CUTTING CLASS može biti definisan kao slasher komedija a danas je najpoznatiji kao jedna od ranih i upečatljivih glavnih uloga Brada Pitta.

Ne mogu da se setim da li je Fangoria apostrofirala ovu ulogu u onim svojim rubrikama "gresi iz mladosti" ali Brad Pitt je časno odradio svoj staž u exploitation filmu koji je imao potencijala da bude nešto bolje od onoga što jeste.

Kada se stvari u finalu filma zalaufaju, Rospo Pallenberg u saradnji sa iskusnim izraelskim direktorom fotografije Avijem Karpickom koji je ispekao zanat sa Menahemom Golanom, uspeva da isporuči neke vrlo solidne scene. Međutim, sve dotle imamo posla sa komedijom koja nije mnogo smešna, a dosta je disperzivna u očajničkim pokušajima da izgradi gegove, istovremeno je lascivna i "čista", i ubistvima čiju hororičnost ne osećamo iz dva razloga - krije se ko je slasher plus upliv komedije ima svoje posledice.

Dakle, Rospo Pellenberg nije uspeo da savlada taj hod po žici, a na kraju nijedan od osnovnih žanrovskih elemenata zaista ne funkcioniše sve do same završnice kad stvari postaju pomalo strašne i pomalo smešne ali vrlo solidno izvedene.

CUTTING CLASS deluje kao film koji je imao prostor da pokuša prevazilaženje konvencije i u tome nije uspeo ali je postigao ipak određeni nivo prijatnosti zbog kog ne izgleda kao neki ispušteni rutinski slasher iz osamdesetih, plus ima solidan soundtrack sačinjen od dobrog popa iz tadašnjeg vremena i ima Brada Pitta i dosta inspirisanu glumačku ekipu oko njega.

Isto tako, ima jedna smrt koja deluje kao da je inspirisala deo Eli Rothovog trejlera u Grindhouse diptihu.

Da je snimio sjajan film, kasnija Pittova slava mogla je oživeti Pallenbergovu karijeru i dati joj novu dimenziju. Ipak, ono što je nesporno jeste da je ovo film kome se niko neće smejati kad ga pogleda zbog Pitta jednog dana.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Neville Smith je napisao i odigrao LONG DISTANCE INFORMATION, televizijski film koji je u sklopu serijala PLAY FOR TODAY režirao Stephen Frears.

Smith ima nekoliko specifičnosti, jedna je njegova specijalizacija za fudbalske teme a druga je kontinuirana saradnja sa Frearsom na televizijskim projektima što ga uz Alana Benneta čini njegovim najbitnijim televizijskim saborcem.

LONG DISTANCE INFORMATION je izašla 1979. godine i govori o radio voditelju čija radio emisija pušta stari rokenrol a on odgovara na trivia pitanja o Elvisu koja mu postavljaju slušaoci. Uporedo, on brine o svojoj već odrasloj kćeri iz prvog braka, pokušava da očuva novu vezu i zlopati se sa cover bendom koji svira rokenrol standarde.

Priča je dosta crnotalasovska po miljeu i odnosima, ali Smith i Frears je izvode sa puno energije i vedrine i jako ubedljivo uspevaju da nam prenesu fascinaciju svog junaka starim rokenrolom a iznad svega Elvisom u kog naravno projektuje mnoge svoje želje i razmišljanja.

LONG DISTANCE INFORMATION je jedan od primera britanske televizijske produkcije trajne vrednosti.

[crippled_avenger]

Čuveni sportski novinar specijalizovan za fudbal, jedan od najvećih doajena u toj oblasti Brian Glanville napisao je kratku priču koju je u serijalu televizijskih filmova RED LETTER DAY adaptirao Willis Hall.

U energičnoj izvedbi potcenjenog Gordona Flemynga koji je uprkos nekim izuzetnim, iako neprepoznatim filmovima, veći deo svoje karijere proveo na televiziji, ova priča o mladom pacijentu jednog engleskog sanatorijuma koji sreće svog idola, fudbalskog trenera kog veoma poštuje, dobija pored sentimentalne i jednu u suštini vedru notu.

Glavni junak ima ulogu straight guya od kog se odbijaju ekscentričnosti drugog glavnog junaka, sujetnog fudbalskog trenera ozbiljno narušenog zdravlja koji hrli ka oporavku ne bi li ponovo počeo da se bavi onim što ga je i gurnulo u bolničku postelju a to je vođenje fudbalske ekipe. Pun gorčine prema protivnica i ubeđenja da sve najbolje zna, trener na samrti galavnizuje svog mladog sapatnika pomažući njegovom boljem oporavku ali lagano iscrpljujući sebe.

MATCHFIT uspeva da bude i sentimentalan ali i "muški" mali film, u kom je ishod poznat ali je izveden sa punim ubeđenjem.

[crippled_avenger]

Stephen Frears je u svom radu zadužio mnoge žanrove a između ostalog snimio je i nekoliko jako upečatljivih krimića, recimo kultni naslov ovog žanra osamdesetih THE HIT, ali i niz priča koje su kroz psihološko tumačenje likova govorile o raznim oblicima kriminaliteta. Nije li serija QUIZ u stvari krimić u svojoj osnovi iako je režirana kao maltene komedija?
No, THE HIT iz 1984. je referenca u ovom slučaju jer je 1977. godine Frears sa istim piscem - Peter Prince je u pitanju - snimio briljantan televizijski film za ITV pod naslovom LAST SUMMER.
I ovaj televizijski film se najpre može žanrovski odrediti kao socijalna drama po postupku, po načinu kako se grade likovi i vodi priča, ali zapravo je krimić o grupi momaka koji se bave krađama automobila na londonskim ulicama, i kroz kretanje unutar hijerarhije kradljivaca stičemo utisak o raznim klasnim i generalno društvenim i generacijskim tenzijama.
Frearsov rediteljski postupak u ovom televizijskom filmu je klinički, pomognut izuzetno izgrađenom fotografijom Chrisa Mengesa koga najpre pamtimo kao saigrača Neila Jordana.
Uprkos tome što je fokus filma na likovima i njihovim odnosima, posao krađe kola je jako uzbudljivo prikazan, jasno je da Frears i Menges znaju da je onaj ko mu tako ne priđe zalutao u ovaj posao.
LAST SUMMER ima sve osobine rasne kriminalističke melodrame za veliki ekran izuzev trajanja. Taj nedostatak je Frears ubrzo ispravio u nekim drugim ostvarenjima.
Veliki je uspeh napraviti film koji na nivou sinopsisa zapravo ima karakteristike gangsterskog filma o usponu mladog člana bande ali da se u realizaciji ta mehanika žanra uopšte ne oseti i ne prepozna ta mustra po kojoj se sve gradi.
Mnogi tipični motivi krimića su tu, ali su kroz drugačiji ugao gledanja mutirani u nešto što odaje utisak nežanrovske životne hronike. U tom smislu, ovo je uzoran primer krimića prilagođenog miljeu u kom čista žanrovska forma ima teškoće, što je donedavno uostalom bila i naša situacija. Ona je sada promenjena ali to ne znači da nema potrebe za svežim uglovima gledanja.