Поново поздрав људи, написао сам прву причицу.
Бајка о младићу
Био једном један младић. Пошто није желео да ради ишта, отишао је у шуму багрема да тражи вилину помоћ. После дана и ноћи лутања, он ју је нашао. ”Ој вило!”, поздравио ју је младић. ”Здраво момче” ,одговорила је вила багрема, ”Шта те води у моју шуму?”. ”Бојим се рада, добра вило”, одговорио је младић, ”да ли ми можеш помоћи?”. На то она је извадила неку чутуру па одговора: ”Ова чутура је чаробна докле год не једеш и не пијеш ништа друго. Никад се не празни, а један гутљај толи сву глад и жеђ.” Момак је узео чутуру и кренуо даље у свет. За њим је повикала вила багрема: ”Ако ти досади, попни се до борове шуме и тражи моју старију сестру, вилу бора!”. Момак, иако зачуђен како нешто тако може да му досади, је отишао срећан. После неког времена, наишао је на неко село. Како се ближило подне, он је нашао једно дрво па се намести у хлад да гледа сељаке како раде на врућини. Неки су жњели, неки хранили свиње, а неки газили грожђе. Задовољан што он не мора ништа од тога, он је склопио очи и заспао. Када се пробудио, било је вече. Видео је како се у селу веселе – натакли прасе на ражањ, па једу печење уз хлеб и вино. На то му је закрчио стомак и загребало грло од жеђи. Због тога, узео је да пије из своје чаробне чутуре. Истог трена глад и жеђ су нестали, али такав гадан укус и смрад су га спопали да се умало не избљува. После пар секунди, кренули су да га море грчеви. Он се ухватио за стомак, кренуо да уздише и каже себи: ”Макар не морам да радим.” После тога је заспао. Сутрадан – исто тако. Током дана лешкарио је под хладом, гледајући људе како раде. Увече би стењао од болова, гледајући како се остали веселе. Трећег дана, питао је себе: ”Је ли ово заиста најбоље што могу и хоћу?.” На то се присетио шта му је вила рекла; пошто није желео више чутуру, отишао је у шуму бора да тражи вилину помоћ. После дана и ноћи лутања, он ју је нашао. ”Ој вило!” поздравио ју је младић. ”Здраво момче!”, одговорила је вила бора. ”Шта те води у моју шуму?”. ”Бојим се нерада, добра вило”, одговорио је младић. ”да ли ми можеш помоћи?” На то она је извадила неке чизме па одговара: ”Ове чизме су чаробне докле год их не свучеш. Са њима вишеструко брже и боље радиш.” Момак их је узео и кренуо даље у свет. За њим виче вила: ”Ако ти досаде, сипај у њих водурину из чаробне чутуре моје сестрице па их баци на ничију земљу. Момак, збуњен зашто би се отарасио такве обуће, је отишао. Како се ближило подне, он је стигао у неко друго село. Тамо је нашао неког сељака који је тражио раднике да му помогну око ливаде. Договорили су се да младић ради од сутра, па колико треба да се цела покоси. Сутрадан ујутру, младић је устао и обуо чизме. Он од њих је ђипио као мачка, па као вихор отрчао на њиву. Шта пола туце њих за сат покоси, он то за пола сата; Цело село се окупило да га гледа. Али како је дан пролазио, људима је он досадио. Тако је народ кренуо да се разилази. Кад су сви отишли, младић је помислио да је за данас доста и да треба на спавање. Али, схватио је да га руке и ноге не слушају и да не може да стане. И тако је целу ноћ наставио да коси, и дан после тога, и ноћ после тога. А сељаци се навикли, па пошто су завршили своје послове одлазе да се веселе, без занимања за младића. И тако је младић измрцварен радио без престанка, гледајући како остали сељаци одмарају или се веселе. На трећи дан, он је питао себе: ”Је ли ово заиста најбоље што могу и хоћу?” На то се присетио шта му је вила рекла. Зубима је отворио чутуру и сипао водурину у чизме. Од тога, он је полако кренуо да успорава, док се напокон није зауставио, покосивши целу ливаду. Затим је скинуо чизме, отишао ван села и бацио их. Кад оно, од њих је израсло једно мало имање, са њивом и кућицом. Он је ушао у њу, легао у кревет и заспао. Сутрадан, он је устао и кренуо да се труди и ради током дана, а да се весели увече без трунке магије, као и остали.
