Orfejev prsten - Milivoj Anđelković (Solaris, 2023)

[Meho Krljic]

Postavljam topik iako sam tek na trećini romana jer, dok ja stignem do kraja možda svi već budemo sredovečni, jelte. Ne jer se roman sporo čita, naprotiv, vrlo je pitak, nego jer sam ja rastrzan na sto strana.
 
Dakle, samo da se ovde javno zahvalim autoru koji mi je ovu knjigu poslao sa posvetom na čitanje, pa i da javno obećam da ću o njoj na ovom istom topiku objaviti mišljenje kada stignem do kraja.
 
Ali preliminarno, reći ću da uživam u Anđelkovićevom pitkom, urednom a samo malo nestašnom stilu, a da je ovo za sada roman u kome se ne vidi šta bi mu bio zaplet a da mi to ne smeta. Čistunci će svakako ovde primetiti da ima dosta, jelte, postmoderne u fantastici koju Anđelković sada piše, ali meni to ne smeta, naprotiv, mislim da je autor vrlo spretno koristi za svoje potrebe i da i u ovom, kao i u prošlom romanu, uspešno kreira format u kome, baveći se centralnom radnjom knjige, može da opširno piše o istoriji - i staroj i novoj - na, rekoh, pitak i zabavan način. Etnografska, jelte, fantastika je u Srbiji prilično čest i omiljen podžanr i nije da sam do sada Anđelkovića smatrao primarno njenim zatočnikom, ali ovaj roman ima i te elemente i za sada mu vrlo lepo ide.
 
OK, pišem opširnije kad stignem do kraja, a do tada:
 
Ovde možete da ga kupite:
 
 
https://shop.solaris.rs/katalog.php?filter=FilterAutor&filterREC=ANDJELKOVIC%20MILIVOJ
 
 
Ovde je Sloba Ivkov ispisao svoj prikaz:
 
https://www.pressreader.com/serbia/blic/20230612/282007561796768
 
Pa vi vidite.

[crippled_avenger]

Sve je u redu dok nisi postavio tipik, to bi me zabrinulo. Topik je u redu...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Nemoj me secaš, bre, toliko ništa ne vidim i grešim u kucanju da se uvek brinem da sam napravio bar 20 grešaka u 30 reči...

[Meho Krljic]

Uzgred, ako je neko ovo uzeo da čita u međuvremenu, da objavim da sam knjigu dovršio pre par dana i da je prikaz napisan te da će biti objavljen u Ponedeljak. Pa, eto, da izbegnete spojlere, imate još nekoliko dana da dovršite roman a onda sve razotkrivamo 

[Truba]

Jastacu evo sve trcim

[Meho Krljic]

Pročitao sam Orfejev prsten, najnoviji roman Milivoja Anđelkovića, izašao ove godine za novosadski Solaris a što Anđelkovića čini „label-mateom“ sa piscima poput Stanislava Lema i Dena Brauna – neobično prikladno za knjigu kao što je Orfejev prsten, narativ koji sam autor opisuje kao Neo-F-Roman. Anđelković mi je ljubazno poslao ovu knjigu na čitanje i posedovanje na čemu sam mu najiskrenije zahvalan pa je red i reći da sam u ovih dvestašezdesetak strana pitkog ali ne i plitkog fantastičkog štiva uživao bez obzira na izvesne rezerve koje imam spram strukture i same, jelte, „poente“ narativa. Anđelković ima toliko izgrađen rukopis i sposobnost za kreiranje evokativnih slika da je ovo roman koji i bez stvarnog zapleta, pa i možda uprkos glavnom junaku najvećma lišenom delatnog suvereniteta, ali i nekakve dubine karaktera, uspeva da se ovaploti kao zavodljiva niska istorijskih maštarija i mogućih anegdota koje, opet, kreiraju jedan zaokruženiji iskaz o tom spoju istorije, mitologije i magije koga na ovim prostorima nikada nije bilo u manjku.



Anđelković je, naravno, jedan od najiskusnijih ako ne u ovom trenutku i dominantno najiskusniji aktivni pisac na domaćoj fantastičarskoj sceni. Rođen još 1940. godine, Anđelković piše, objavljuje i uređuje prozu još od kraja pedesetih i, kao diplomac Jugoslovenske i svetske književnosti neprekidno je aktivan i u materiji već duže od šezedeset godina. Anđelković je dete iz književničke porodice pa je možda i sudbinski bio predodređen da piše i bavi se pisanom rečju – radeći i u Službenom glasniku i u Književnim novinama – a to što je odabrao fantastiku, naučnu i onu drugu, kao primarnu formu izražavanja je verovatno zaslužno za to što je čovek ovako izgrađenog rukopisa i tečnog stila uglavnom prepoznat u okvirima fantastičarskog fandoma sa tek povremenim priznanjima koja će izvan njega dobiti.

Anđelković ima bogatu bibliografiju, možda tipičnu za autora njegove generacije, sa romanima, zbirkama priča i eseja, radio dramama i neprestanim laviranjem između hardkor žanrovskog izraza (u sedamdesetima su ga objavljivali pionirski mediji posvećeni SF-u poput Galaksije i Andromede) i mejnstrim interesovanja pa su tako brojni njegovi radio-projekti dokumentarističkog tipa („Zvezdani časovi“) posvećeni poznatim ličnostima srpske istorije, od Tesle i Pupina do Nikolaja Velimirovića i Gavrila Dožića.

Anđelkovića cenim zbog mnogo stvari. Jedna je da nikada nije utonuo u glib prostačkog Srbovanja i pustio da ga ponese matica novovekovnog otkrivanja patriotizma i slavne istorije a koja se uvukla u srpsku – uključujući žanrovsku – književnost nakon pada nenarodnog režima devedesetih godina prošlog veka. Iako je često i bogato baštinio ovdašnju istoriju i mitologiju – videti pod npr. „Naseljavanje Vizantije“ ili „Živopisi znamenitih Srba“ – Anđelković se držao sopstvenih interesovanja u ovoj materiji pa i ostajao upadljivo „naučnofantastično“ orijentisan, bez koketiranja sa populizmom.

Druga stvar je njegov impuls ka novom i istraživanju mogućnosti novih medija. Anđelković je, barem tako tvrdi njegova biografija, autor prvog domaćeg internet-romana, Savršen zločin, iz 1999. godine a koji je, uzgred i prvi domaći objavljeni roman koji tematizuje NATO agresiju na SRJ iz proleća te godine. Pomenuto Naseljavanje Vizantije je takođe roman inicijalno pisan na internetu, sa hiperlinkovanim poglavljima, a tu su i U senci boginje Izide, Dosije BREM itd. Anđelković je veoma zainteresovan za internet kao medijum i puno je i pisao o njemu izvan proznog dela svog opusa, a njegov sajt, www.amika.rs je postao neka vrsta eksperimentalne laboratorije na kojoj će se njegove ideje pomaljati, mutirati, interagovati, razvijati u narative, a koji će kasnije, često i decenijama kasnije postajati delovi njegovih novih romana ili zbirki.



Sa Orfejevim prstenom je upravo ovo slučaj. Začetak ovog narativa nastao je kao serija neke vrste fikcionalizovanih istorijskih eseja o starosedeocima ovih krajeva, pod nazivom Keltske hronike pre više od dve decenije, da bi roman dobio svoj današnji oblik njihovim spajanjem u celinu i ispisivanjem, recimo to tako, „avanturističkog“ centralnog zapleta koji će ih povezivati. Ovo se dešavalo iz među 2013. i 2015. godine a na Anđelkovićevom sajtu se još od Decembra 2015. godine može pročitati dobar broj poglavlja ovog romana. Ako ste, dakle, u poslednjh osam godina posećivali amika.rs, verovatno ste čitali delove ove knjige i, poneseni njihovom energijom, pitali se kako se sve to uklapa u celinu.

No, Orfejev prsten nije skladna celina i ovaj roman nosi sa sobom sve dobre ali i loše odlike teksta koji je nastajao fragmentarno, sa trenutnim piščevim nadahnućima i opsesijama, uz svest da će kasnije biti potreban pošten, fizički rad da se sve to sašije zajedno i narativu da zaokružena forma. Naravno, Anđelković je isuviše dobar pisac da bi krajnja verzija romana bila išta manje od zabavne, pitke istorijske fikcije presecane temporalnom naučnom fantastikom, misterijama vezanim za tajna društva i razoružavajuće „domaćom“ pričom o lokalnim, beogradskim istorijama i legendama. No, istina je i da ovaj roman, kako već rekoh, nema stvarni zaplet i da njegov glavni junak ima deficit karaktera.

Ovo u najmanje pola knjige nije naročit problem. Anđelkovićevo pisanje fragmenata narativa onda kada mu je odgovaralo i kada je imao vremena da se usredsredi na partikularna interesovanja znači i da dobijamo prvorazredne književne bravure u nekim segmentima. Domaća fantastika je poslednjih par decenija maltene fetišistički usredsređena na etnografsku fantastiku i tu se da primetiti jedan izrazit napor tematizacije istorije i istorija, determinisanosti sudbine ovih prostora na ime njihovih prošlosti a što, kao i svaki manir, postane dosta zamorno dosta brzo. Anđelković nije od ovog soja i njegovo zaranjanje u keltska verovanja, običaje, kretanja i društvene promene je osvežavajuće pitko, zanimljivo, bez tog pornografskog fokusa na preslikavanje slika od pre dva i po milenijuma na moderno stanje stvari. Iako citira mnogo istoričara i letopisaca, Anđelković u ovim keltskim hronikama piše u jednom ugodnom anegdotalnom ključu, nudeći stručno urađen dajdžest i ne gubeći se u detaljima.

I drugi segmenti prvog dela romana demonstriraju spisateljsku izvrsnost autora, sa povremenim poglavljima koja nemaju ni protagonistu ni, strogo gledano, radnju a koja opet nisu puka kontemplacija već serija smisleno povezanih slika koje bi mogle da stoje i individualno ali i u okviru ovog narativa imaju svoju funkciju.

Druga struja u romanu je praćenje zgoda i nezgoda porodice protagoniste Baneta koji je, da se zaključiti iz informacija u tekstu, stariji tinejdžer iz beogradskog urbanog jezgra u prvoj deceniji 21. veka, a čiji je deda, još uvek živ i u snazi, pravi rezervoar priča o ne samo Keltima i njihovoj istoriji, već i o Beogradu, i istoriji fudbala u glavnom gradu.



Roman isprva formatira odnos dede Bodislava i Baneta kao, jelte, odnos mistika i njegovog šegrta, i Bane zahvaljujući dedinoj otvorenosti za graničnu nauku i metafiziku spoznaje ne samo teoriju putovanja kroz vreme već i prolazi kroz konkretna iskustva ovog tipa. Kontrast srazmerno banalnog života Banetove porodice i avanturističkih zaranjanja u prošlost odiše jednom old school estetikom i iako se oppovremeno pominje i internet, čitav ovaj segment romana odaje utisak vrlo retro narativa, smeštenog na primer u šezdesete godine prošlog veka, sa karakterizacijama likova koje su starinske i jednom prijatno naivnom, nostalgičnom misterioznošću vezanom za tajno društvo Be-Ta sa kojim se Bane upoznaje.

No sve ima svoje granice, pa i nostalgičnost, i fer je reći da roman, iako pitak i lak za čitanje, ima podzapleta u višku. Čitava artiljerijska priprema vezana za društvo Be-Ta i njihovu manipulaciju vremenskim tokovima ne dobija svoju isplatu u drugoj polovini romana, a posebno investicija u likove deluje kao uzaud napravljena s obzirom da niko od njih ne figuriše u njegovom razrešenju.

Ovde dolazimo i do tog problema sa glavnim junakom koji je više skup instinkta i nagonskih reakcija nego što je karakter. Bane je i inače loptica kojom se kao u fliperu igraju sile što on ne može ni da ih pojmi, ali njegova reakcija na prilično dramatična događanja u njegovom životu je često svedena na najpovršniji nivo. Ovde pričamo i o činjenici da Bane dobar deo stranica u romanu provede živeći među Keltima u (daleko) predhrišćanskom periodu onog što ćemo kasnije zvati Beogradom i njegovom okolinom, a da je njegov život tu obeležen prepuštanjem da ga voda nosi i vrlo skromnim promišljanjem implikacija njegove sudbine, ali i njegovim reakcijama na erotske susrete sa ženama i njihovu pažnju. Roman od vrlo ranih stranica pokušava da postavi lik devojke Ele kao neku vrstu fatalne fiksacije za mladog muškarca i njegovi kasniji kontakti sa drugim ženama treba da budu neka vrsta iskrivljenih refleksija njegovog nikad realizovanog odnosa sa  njom, ali ovo na kraju daje vrlo slabu isplatu.

Sa jedne strane, sve žene su ispisane površno i bez stvarne intrige; njihovo odsustvo karaktera i svođenje njihove pojave na samo erotsku privlačnost bi bili prikladniji nekakvom modernističkom romanu smeštenom sasvim u rakurs glavnog junaka uz praćenje njegovih intuitivnih reakcija. Sa druge, pak strane, Bane bi i sam bolje funkcionisao kao takav protagonist, šćepanovićevsko-kafkijansko vozilo za nagone kome se stvari događaju i u koje čitalac može da sam upiše sopstvene kontemplacije. No, Bane, pogotovo u drugom delu romana, kao da treba da ima i obrise „everyman“ protagoniste koji se, prolazeći kroz jedinstveni set inicijantskih iskustava, transformiše u legendarnog heroja i, praktično obogotvoruje, a što za moj groš nije profunkcionisalo najpre na ime tog njegovog odsustva karaktera.

Anđelković ovde kao da je pred sebe postavio previše meta i čini mi se da ne pogađa svaku od njih sa istom preciznošću. Smenjivanje etnografskih poglavlja sa „avanturističkim“ sadržajem u prvom delu je lišeno očiglednog zapleta ali se čita kao priprema terena za drugu polovinu, no, drugi deo romana, koji je dramaturški jednostavniji, i sam pati od odsustva jasnog zapleta pa je otud i njegov rasplet, uprkos spretnom korišćenju snažnih metafizičkih prizora nedovoljno efektan. Bane, koji je od svog vremena – porodice, prijatelja, svog čitavog života – razdvojen sa više od dva milenijuma, koji se nalazi u zajednici čiji jezik ne poznaje, običaje ne razume i tretiran je prevashodno kao rob, i pre nego što shvati da je samo igračka kojom se igraju sile s onu stranu iskustvene realnsoti, na sve reaguje srazmerno flegmatično a ovaj deo romana je i vidno lišen dramatičnosti. Ovde nema konflikta, nema prevazilaženja, nema jasnih uloga i rizika, pa onda simbolika kojom Anđelković sigurno rukuje ostaje zaseban sloj prebačen preko dramaturški zapravo prilično ravnog pripovedanja. Finale romana u kome Bane konačno postaje deo istorije o kojoj je prvo samo čitao a onda joj svedočio zbog toga stiže donekle „veštački“ i imao sam utisak da Anđelković traži „metafizičkiju“ varijaciju na Powersova „Anubisova vrata“, ali da naprosto nije uradio dovoljno na rastu i razvijanju svog protagoniste da bi ovo uspeo da efektno plasira u finalu.



Slamka spasa je to da je Anđelkovićev stil uniformno pitak i elegantan, što u ogromnoj meri amortizuje to odsustvo stvarne drame i pomalo na silu konstruisan pančlajn. Ovo je na svakoj svojoj stranici roman lepih slika i teksta gde svaka reč i svako slovo imaju svoje mesto, sa dijalozima koji odišu pomenutim starinskim mirisom, ali su uvek brzi i efektni, i deskripcijama koje ne usporavaju čitaoca površnim ređanjem informacija. Anđelkovićev tekst je u svakom delu knjige živ i energičan, ali odmeren i podešen na brzi tempo pripovedanja i samo je šteta što jednaka pažnja nije posvećena makar karakterizacijama kako bi „ljudski“ sloj narativa bio na istom nivou sa etnografskim.

No, svakako nisam ovde da „ispravljam“ pisanje čoveka koji to radi duže od žezdeset godina. Orfejev prsten je roman koji mi je prijao i pored svih zamerki što sam mu ih uputio, koji me je držao i kvalitetom rečenice i ubedljivim oživljavanjem scena sa različitih vremenskih i geografskih pozicija. Anđelković nije jedan od onih pisaca koji pripovedaju „filmski“, što je relativno čest porok u žanrovskoj prozi, i Orfejev prsten od početka do kraja ostaje vrlo literaran tekst, sa uspelim umetanjem slika koje mu daju meru dokumentarnog. Iako ne do kraja savršen, ovo je ambiciozan roman zanimljivih tema koji bih preporučio svakom sa makar površnim interesovanjem za srpsku fantastičarsku prozu.