Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 727089 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3400 on: 03-05-2022, 06:47:00 »
Pročitao sam prvih deset epizoda aktuelnog marvelovog serijala Shang-Chi i prilično sam zadovoljan iako strip decidno nije pošao u smeru koji bih ja, nominalno, najviše voleo. 



Kada sam pre malo više od godinu dana pisao o miniserijalu Shang-Chi, retroaktivno nazvanom Brothers & Sisters, izrazio sam izvesno nezadovoljstvo što strip napušta klasični špijunsko-trilersko-socijalno-kritički sloj svog izražavanja i zapućuje se u smeru istočnjačkog misticizma i legendi na kojima je bio baziran najveći deo zapleta. OK, boomer, kažete vi, znajući da ovu vrstu gunđanja možete da očekujete od ovako osobe koja je svoje prve Shang Chi stripove držala u rukama pre više od četrdeset godina. No, saslušajte me.

U jednu ruku, naravno, sasvim je za očekivati da će Marvel nastojati da sa aktuelnim Shang-Ci stripovima prebriše i anulira pradavne grijehe vezane za orijentalizam i liberalno korišćenje stereotipa nasleđenih iz palp literature što su obeležavali klasične Shang-Chi stripove iz magazina Deadly Hands of Kung Fu i Master of Kung Fu od pre pola veka. U drugu ruku, insistiranje na mitološkom, istorijskom i legendarnom kreira drugu vrstu problema – kineska kultura je ovde posredovana striktno kroz taj ključ egzotičnog i mističnog a što je opet pomalo stereotipno. Naravno, ovaj strip jesu pisali i crtali Kinezi, pa barem ne možemo govoriti o tome da se radi o šantavoj interpretaciji kineske mitologije od strane bijelih đavola, ali Gene Luen Yang, koji je pre nekoliko godina za DC radio New Supermana je sa tim stripom zapravo napravio izuzetno udobno spravljen prikaz moderne, nove Kine, naravno i sam ne potpuno lišen stereotipa, ali savremen po izrazu i senzibilitetu. Utoliko, može se reći da je sa Yangovim i Ruanovim Shang-Chijem od pretprošle i prošle godine napravljen i blagi korak nazad u odnosu na stare Shang-Chi stripove koji su, uračunavajući sve orijentalističke klišee kojima su bili opterećeni, nastojali da mladog Kineza suoče sa modernim svetom i budu utemeljeni u ovde i sada.

Gene Yang i Dike Ruan su vrlo brzo posle ovog miniserijala dobili da rade i tekući Shang-Chi, najpre, naravno, da se iskoristi sinergija sa ulaskom filma Legend of the Ten Rings u bioskope. Ovo je već sasvim uhodan scenario gde novi Marvelovi filmovi povlače sa sobom strip serijale sa istim junacima a koji se daju na izradu prilično prestižnim autorima bez obzira što možda godinama unazad nisu izlazili zahvajujući relativno niskoj popularnosti svojih poslednjih inkarnacija. Ovo je urađeno i sa Doktorom Strejndžom i sa Eternalsima, i sa Black Widow i sa Venomom, koji čak i nije stvarno Marvelov film... Sa Shang-Chijem je, srećom, Marvel pazio da štriklira onu kućicu na spisku koja će sprečiti glasnu manjinu na internetu da gunđa kako su OPET stripove o manjinskim likovima dobili na izradi isti stari bijeli đavoli i mada Ruan nije neka superzvezda, ovaj kineski crtač nastanjen u Italiji je i pored nekih mojih kritika vezanih za miniserijal, na ovom tekućem serijalu prosto zablistao. Sa svoje strane, Yang je veoma dobar scenarista koga sam uzduž i popreko hvalio za mnogo njegovih radova u DC-ju i samo je pravo da dobija visokoprofilnije tezge u Marvelu.

Ono što je neosporno je da se tekući Shang-Chi u potpunosti naslanja na Borthers & Sisters, predstavlja njegov direktan nastavak i bavi se sličnim temama, vezujući Shang-Chija za njegovo nasleđe, porodicu i komplikovanu politiku koja spaja ne samo kriminalne imperije stare po više stoleća već i polubožanske rase sa drugih ravni postojanja. Ako se iko, poput mene, potajno nadao povratku Shang-Chija u urbaniji mizanscen, sa pričama bližim političkom trileru i klasičnim ’70s akcijašima, od toga, sestre moje, nema ništa. Ovo je striktno porodični vodvilj sa braćom i sestrama, majkama, očevima i dedama, pun referenci na starostavnu magiju i stvorenja koja su ispala iz kineske mitologije (ili neke njene izmišljene varijante).



No, moram da priznam kako mi ovaj serijal znatno više prija od miniserijala koji mu je prethodio. Ruan i Yang su vrlo očigledno našli jedan udobniji ritam pripovedanja i sinergija teksta i crteža, karakterizacije i akcije ovde funkcioniše značajno ugodnije, sa vrlo malo frikcija i puno zabavnog sadržaja. Shang-Chi je sada brz, dinamičan strip čije se epizode pročitaju hitro i bez zastajanja da kontemplirate, ali im se onda rado vraćate da pogledate pojedinačne scene i uživate u njihovoj energiji.

Konkretan zaplet je prilično generički i tiče se Shang-Chijevog napora da organizaciju koju je nasledio od pokojnog oca, Društvo pet oružja, a čiji je on Vrhovni komandant, kako ga podređeni oslovljavaju bez imalo ironije, postepeno ali decidno odmakne od organizovanog kriminala i ratovanja sa drugim, well, bandama, sa kojima se ova u suštini porodična struktura sukobljava već stolećima. Ovo nije projekat koji smandrljate preko noći i mladi ali srčani i viokomoralni Shang-Chi mora da pronađe osetljivu ravnotežu između toga kako se zadobija poverenje svojih najviših oficira i toga da ih korak po korak sve prevede na stranu, jelte, pozitivaca.

Ovo je još kompikovanije time što se radi o, kako rekosmo, porodičnoj strukturi i što su ti visoki oficiri, predvodnici pet kuća od kojih je svaka vezana za jedno oružje, zapravo svi bliska rodbina. „Braća i sestre“ iz naziva prethodećeg miniserijala su zapravo sve deca Shang-Chijevog oca, Zheng Zua koji je tokom dugih godina svog života raznim ženama napravio mnogo potomstva i sva ova braća i sestre u Shang-Chiju gledaju pravnog i moralnog naslednika jedne legendarne figure iz sveta kriminala i tajnih ratova, koja tek treba da opravda tu titulu Vrhovnog komandanta kojom ga sa puno poštovanja oslovljavaju.

Utoliko, ovaj serijal se na jednom dubljem nivou može čitati kao analiza tenzije između modernog savremeno vaspitanog Kineza koji je upoznao svet i ima jednu globalnu, humanističku perspektivu, sa Kinezima zarobljenim u tradiciji i nacionalističkim mitovima. Iako je jasno da Yang „navija“ za Shang-Chija i njegov „pozapadnjeni“ svetonazor (uostalom, Yang je rođen u Kaliforniji), ovaj strip svakako profitira od toga što je prikaz sestara i braće koji sa njim sarađuju lišen nekakve snažne moralne osude. Oni jesu prikazani kao ljudi prilično snažno ukorenjeni u „starom“ shvatanju sveta, gde jaki treba da otimaju teritoriju od drugih i pokazuju vrlo malo milosti za svoje neprijatelje, ali ovaj serijal je prijatan za čitanje upravo jer su uprkos tome u pitanju otmeni, plemeniti likovi sa izgrađenim (ratničkim) moralom i snažnom etikom. Tako su tenzije unutar porodice koja se nalazi u praktično stalnom ratu, dok Shang-Chi nastoji da prevede celu organizaciju u ne samo legalne već i herojske vode, zakomplikovane autentičnom ljubavlju i toplinom koja postoji između braće i sestara.



Na nivou pojedinačnih priča, Yang se odlučio za oprobanu strategiju serije kameo-pojavljivanja prve lige Marvelovih superheroj au previh nekoliko brojeva. Ova prva priča, Shang-Chi vs. Marvel Universe prikazuje nam novopečenog Vrhovnog komandanta koji mora da Kapetana Ameriku, Spajdermena, Thora, Fantastičnu četvorku, Wolverinea itd. ubedi da iako predvodi, suštinski, više vekova staru kriminalnu organizaciju, zapravo ima najplemenitije namere. Yang ovde umešno ubacuje samo malo elemenata špijunsko-akcionog trilera da zamuti vodu i strip se vozi brzim, ugodnim tempom kroz scene visoke intrige i eksplozivne akcije. Dinamika odnosa među glavnim likovima je lepo pogođena i ovde dobijamo pravilne mere humora, vodvilja i drame pa je prirodno da čitalac i sam zavoli Shang-Chijeve sestre i braću koji svi deluju kao interesantni likovi sa intrigantnim istorijama. Pogotovo je jedna od sestara, sviračica mistične frule sa mutanskim moćima interesantan dodatak.

No, strip dalje vrlo ambiciozno ide na retkonovanje nekih fundamentalnih elemenata Shang-Chijeve istorije i može se slobodno reći da u ovom trenuktu OVAJ Shang-Chi ima zapravo vrlo malo toga zajedničkog sa klasičnim Shang-Chijem iz sedamdesetih. Nakon što je njegovom ocu promenjeno ime i poreklo, ovaj serijal pravi sledeći logičan korak i „oživljava“ i Shang-Chijevu majku, dajući njenoj ličnoj istoriji mistično-mitološki preliv i utemeljujući, posledično, samog protagonistu dublje u kineskoj kulturi i fokloru. U aktuelnim epizodama Shang-Chi predvodi svoje sestre i braću u praktično napadu na mističnu, starostavnu dimenziju u kojoj mu je majka trenutno zarobljena, a glavni antagonist mu je – deda.

Što je sve vrlo u skladu sa klasičnim istočnoazijskim legendama. No, Yang uspeva da zadrži jedan zabavan, savremen ton u dijalozima i karakterizaciji likova, da uplete u sve dovoljno humora i akcije, da ovaj strip odiše jednim marvelovskim šmekom i ne zaplete se u svoje mitološke komplikacije.

Pomaže i što je Dike Ruan zaista dobar u ovom serijalu, bar tih prvih osam epizoda koje je nacrtao, sa vrlo sigurnim, dinamičnim lejautom i atraktivno vođenom akcijom. Iako Ruan i dalje ne voli da crta mnogo pozadine kad ne mora, koloristikinja Triona Farrell koja je dodeljena timu za ovu priliku izuzetno dobro kompenzuje eventualne nedostatke njegovog crteža i ovo je veoma prijatan za oko, energičan strip sa puno akcije i karaktera. Od osmog broja crtež preuzima Marcus To i ovaj sada već iskusni Kanađanin sa dosta radova za DC i Marvel (ali i BOOM! i, uh, Aspen) pruža vrlo dobar, vrlo atraktivan program kome kolori Indonežanina Sunnyja Ghoa izrazito prijaju. Lično, preferiram više teksturirani, višeslojniji rad sa kolorom koji je Farrellova pružila u prvih osam brojev ali Gho korektno prati Toov energični crtež i strip i dalje ima potreban „azijski“ senzibilitet a da zadržava jasnoću lejauta i pripovedanja. Travis Lanham radi letering za sve epizode i ovo je uobičajeno nenametljiv a vrlo funkcionalan dizajn teksta koji strip bez frikcije tera napred.

Nadao sam se, dakle, više urbanoj, manje mitološkoj priči ali sam zapravo zadovoljan onim što smo do sada dobili. Ne znam kakvi su Yangovi dalji planovi sa Shang-Chijem ali kako je ovo, u njegovoj interpretaciji, praktično nov lik, gotovo bez balasta poluvekovnog kontinuiteta, jasno je da on može da uradi praktično šta god poželi sa njim. Kako Yang vuče korene iz nezavisnog i dokumentarističkog stripa, nije previše egzotično zamisliti da će njegov Shang-Chi pre ili kasnije biti suočen sa nekim aktuelnim sociopolitičkim temama. Bićemo tu da proverimo kako to ispada, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3401 on: 04-05-2022, 05:08:06 »
Pročitao sam Pearl Vol. 1, kolekciju prvih šest brojeva serijala Pearl a koju je, u novom, veoma lepom izdanju upravo izbacio Dark Horse. Originalno, Pearl je izlazio 2018. godine za Jinxworld i kolekcija je izbačena 2019. godine a drugih šest brojeva je takođe iste godine sakupljeno u sopstvenu kolekciju. U ovakvim situacijama imam običaj da iščitam sve odjednom i kada pišem osvrt, to bude na kompletan strip, no Pearl je vrlo očigledno pisan tako da ima dva „poglavlja“ pa mi se otud nedavni reprint prve kolekcije za Dark Horse učinio kao idealan povod da skrenem pažnju štovanog čitateljstva na ovaj u najmanju ruku interesantni projekat.



Pearl je „u najmanju ruku interesantan“ iz više razloga. Prvi je da predstavlja ponovno ujedinjenje Briana Bendisa i Michaela Gaydosa čija je saradnja rezultirala značajnim momentom u američkom stripu pre nepune dve decenije, a drugi je svakako da je njegovo izlaženje signaliziralo ponovno aktiviranje Bendisovog izdavačkog autleta Jinxworld kojim upravlja njegova supruga i predstavlja mali, nezavisni, maltene uradi-sam medijum kroz koji on publikuje svoje creator-owned radove.

Nije da Bendis, jedan od najuspešnijih i najuticajnijih američkih strip-scenarista u poslednje dve decenije, za vreme svog rada za Marvel nije imao izlete u creator-owned vode, ali oni su bili relativno retki i najveći deo njegovog vremena odlazio je na pisanje neprebrojnih Marvelovih serijala i osmišljavanje generalnog smera u kome će se Marvelovi stripovi kretati. Creator-owned radovi iz prethodne decenije su mu i bili uglavnom publikovani za Marvelov imprint Icon, upravo namenjen njihovim autorima koji imaju želju da prave i „svoje“ stripove.

Otkada je pre neku godinu prešao u DC, Bendis kao da je malo pomerio svoj fokus i prioritete. Naravno, i za ovog izdavača je pisao neke od najvažnijih serijala i pokrenuo nekoliko novih ali sasvim je očigledno da Bendis u DC-ju nema ambiciju da bude glavni šef operacije i da će rado ovu ulogu prepustiti Johnsu, Snyderu ili Williamsonu, a što mu ostavlja vremena za bavljenje „manjim“ stripovima koje, eto, može i sam da izdaje.

Brian Bendis i Michael Gaydos su između 2001. i 2003. godine za Marvel kreirali i pravili serijal Alias, za ono vreme prilično inovativnu i osvežavajuću kombinaciju superherojskog stripa i tvrdo kuvanog, detektivskog noira. Bendis je, sa svojim korenima u kriminalističkom stripu, u ranim danima rada za Marvel dosta forsirao noir pristup, što se dobro videlo i u njegovom danas legendarnom radu na Daredevilu, ali Alias je bio možda još čistiji primer s obzirom da su Jessicu Jones, protagonistkinju ovog serijala Bendis i Gaydos sami kreirali i dali joj vrlo osoben senzibilitet, spajajući luzerski, nihilistički svetonazor klasičnog njujorškog privatnog detektiva sa svetom u kome postoje supermoći.

Danas, naravno, Jessica Jones ne samo da ima za sobom uspešan televizijski rad već je i u stripovima u pitanju jedan od popularnijih „novih“ Marvelovih likova koga je poslednji put radila Kelly Thompson i osvetlala obraz. Gaydosov i Bendisov spoj hard boiled krimića, životnih dijaloga i vrlo stilizovanog a „realističnog“ crteža je bio predložak na kome je izraslo mnogo toga u i izvan Marvela tokom narednih decenija. Originalni serijal je izlazio za Marvelov imprint MAX, naklonjeniji „odraslijim“ stripovima bez uobičajene cenzure i urednikovanja, ali je Jonesova kasnije napravila sasvim uspešan prelazak u „običan“ Marvel pa je i serijal koji su Bendis i Gaydos radili 2016. i 2017. godine izlazio kao normalan strip u standardnom 616 kontinuitetu.



Očigledno je da su Gaydos i Bendis i dalje vrlo zadovoljni saradnjom jer je Pearl, uprkos tome da možda nema svežinu i inovativnost koje smo pripisivali njihovoj ranoj saradnji, svakako vrlo žustro, strastveno urađen strip. Ovo prvo poglavlje nam Gaydosa predstavlja u jednom od najrobusnijih izdanja, sa nekim tehnikama koje ga do sada nismo videli da  koristi, ali i pripovednim tehnikama koje istrčavaju izvan sada već standardnog filmskog, dekomprimovanog pripovedanja koje su, između ostalih, ova dva autora uvela na velika vrata u superherojski strip početkom ovog veka.

Gaydos je u principu više slikar i ilustrator, ako ćemo da gledamo tehnike sa kojima radi i pažnju koju posvećuje teksturama i bojama. Iako je radio i za Marvel, pa malo manje i za DC, Virgin, Image, IDW i neke druge strip-izdavače, Gaydos na svom svakodnevnom poslu prevashodno radi slike i ilustracije, koristeći vrlo različite tehnike i medijume. Radeći za Marvel početkom veka bio je jedan od nekolicine crtača u to vreme koji su u produkciju ovog izdavača uneli inovativne tehnike bliže slikarskom nego strip-izrazu (David Mack, koji je Bendisa i doveo u Marvel je bio još jedan od takvih umetnika) i mada njegove pojedinačne ilustracije često budu rađene samo tušem na papiru, stripovi su mu generalno pravljeni sa mnogo boje i kombinacijom slikarskih i ilustratorskih tehnika. Pearl je priča koja se velikim svojim delom i sama bavi grafičkim umetnostima – glavna junakinja i njen, hm, romantični partner, su oboje tatu-artisti – i Gaydos je ovde sasvim očigledno radio sa snažnom ambicijom da kreira vizuelno impresivan, energičan imaginarijum koji će na pravi način uhvatiti ludilo, psihodeličnu energiju i somnambulnu konfuziju narativa što se odvija tokom svega par desetina časova u San Francisku, konkretno onom njegovom delu u kome žive japanski imigranti i kojim drmaju jakuze.

Bendis se već doticao jakuza radeći za Daredevila i u intervjuu koji je objavljen u dark Horseovom izdanju ovog prvog poglavlja kaže da mu je Pearl na neki način bila prilika da se malo iskupi za neke stereotipe koje danas sebi ne bi oprostio pišući sličan strip. U ono vreme inspirisan prevashodno američkim interpretacijama jakuza-narativa (uključujući film Black Rain), Bendis danas zna mnogo više o originalnom žanrovskom sadržaju ovog tipa i Pearl je i napisan kao priča koja treba da mnoge stereotipe polomi u prolazu i pruži publici svežu, originalnu perspektivu na klasičan jakuza-krimić.

To da je u glavoj ulozi mlada žena – po imenu Pearl – nije neočekivano. Bendisu se može mnogo toga zameriti, ali ne i da nema iza sebe dugačku istoriju pisanja snažnih, višeslojnih ženskih protagonista u svojim stripovima. Jessica Jones je, naravno, ur-predložak, ali prolifični Jevrejin u svom CV-ju ima i Elektru, Naomi, Scarlet... Pearl je još jedna u nizu, zanimljiv i upečatljiv lik, mlada, talentovana tatu-umetnica, ćerka vrlo nadarene, sada pokojne japanske tatu-umetnice i belog oca koji joj je, maltene čim je ušla u pubertet poklonio pištolj i objasnio joj da je u pitanju pažljivo „očišćen“ komad oružja o kome nema tragova po kojim bi policija mogla da ga locira i da, kada jednom bude morala da ga upotrebi, prva osoba koju treba da pozove treba da bude on a ne policija.



Bendis je pisao razne brljotine tokom godina, ali u pitanju je bez ikakve sumnje scenarista sa vrlo jakim zanatom u rukama pa će, vrlo čehovljevski korektno, ovaj pištolj i biti upotrebljen upravo na način koji je otac anticipirao, kada jedan od ranih Pearlinih mladića bude imao prilično napadne seksualne namere spram još uvek srazmerno naivne tinejdžerke. Ova je scena rađena u flešbeku, tipično bendisovski utemeljena na energičnom, sočnom dijalogu dok Gaydos ponavlja više slika iz iste perspektive, samo malo pomerajući likove u nepromenjenom kadru. Ovaj „filmski“ pristup pripovedanju je Bendis sa raznim crtačim sa kojima je radio početkom veka praktično uveo u američki mejnstrim i doneo kinematski, dekomprimovani stil pripovedanja koji su zatim maltene svi počeli da koriste. Danas ga on, u svojim superherojskim radovima srazmerno retko koristi ali Pearl je podsećanje da to i dalje ume da bude jako efektno ako se upotrebljava pažljivo i sa merom.

Količina skriptova koje Bendis piše, nažalost, diktira da je on odavno izgubio meru i da mnogi njegovi stripovi izgledaju praktično kao da su nastali nakon prve ruke scenarija, bez mnogo urednikovanja i, uopšte, pregledanja da se proveri kakav je ritam, kakva je dinamika, valjaju li tempo i akcenti. Pearl i sam pati od za Bendisa danas standardnih manirizama ali se, srećom, ipak vidi da je ovo creator owned rad, koji nije pravljen da se zadovolje tuđi rokovi i utoliko je ovo ambicioznije urađen strip. Sa strane priče, Bendis revidira klasičnu tarantinovštinu koja je na njega svakako solidno uticala devedesetih godina prošlog veka, pa pored harizmatičnih, raspričanih kriminalaca, njihovih ciničnih sajdkikova i pitoresknih siledžija dobijamo i nehronološko pripovedanje koje dinamizuje zaplet i pruža nam ekspoziciju, razrešenja i istorijsku pozadinu praktično u isto vreme, bacajući na čitaoca vatromet imena, koncepata, istorija u nadi da će ga zabljesnuti i opčiniti.

Nije da ovo ne funkcioniše. Iako nisam siguran da je hemija koju je Bendis namenio svojim likovima – mladom potomstvu japanskih imigranata u Kaliforniji – zaista postignuta i proradila do kraja balade, strip uspešno šarmira na ime tih svojih gizdavih negativaca, likova koji jesu „stripovske“ karikature uprkos Gaydosovom vrlo realističnom crtanju ljudskih fizionomija. Dodatno, Gaydosov vrlo ekspresivni rad pomaže da se proda mnogo scena koje su naprosto previše „filmske“ da bi proradile u klasičnom stripu. Od pucnjave u bašti kafea na početku pa do scene u noćnom klubu, Gaydos uspeva da upregne asihnrono pripovedanje, iscepkano kadriranje i intezivan rad sa bojom da čitaocu kroz pregršt fragmentiranih detalja stvori „veliku“ sliku u glavi i učini da se ovaj oseća kao da je zajedno sa protagonistima na istoj lokaciji i događaje prolazi u magnovenju, dok ga adrenalin puca a intelekt samo prikuplja slike od kojih će tek znatno kasnije moći da sklopi narativ.



To su vrhunci ovog stripa. Sa druge strane, kako rekoh, bendisovski manirizmi su i dalje uredno prisutni, pogotovo u pisanju dijaloga i ono što je pre dvadeset godina bilo osvežavajuće i novo za superherojski strip, danas, nažalost deluje zaista maniristički i izlizano. Brojne table na kojima likovi ne rade bogznašta i razmenjuju desetine linija dijaloga su tipičan bendisovski potpis – sećam se da su mi neke epizode Powersa zbog ovoga bile maltene nečitljive – i njihova vrednost, bojim se, uprkos Gaydosovom uvek korektnom radu, zavisi pre svega od kvaliteta dijaloga. Ovde je Bendis, mislim, odavno ispucao svoje najjače adute i njegovi likovi govore u tim post-tarantinovskim doskočicama i petljama koje su predvidive i naprosto sada malo i staromodne. Pearl je zanimljiv lik – ne najmanje na ime toga da je u pitanu albino devojka japanskog porekla, koja je na poseban način ovekovečila umetnost svoje majke na sopstvenoj koži – i njena istorija odrastanja u zajednici u kojoj organizovani kriminal naprosto čini deo svakodnevnog sadržaja je fino prikazana. Pearl, recimo, na iznenađenje svog slučajnog partnera sa kojim prolazi suludi krimi zaplet, poznaje većinu jakuza-siledžija koji rade za lokalnog bosa, a što je posledica činjenice da su išli zajedno u školu i ovo je zaista simpatično realističan, uverljiv element priče. S druge strane, odnos koji se između Pearl i pomenutog momka razvije, za moj račun, ne uspeva da dobije „filmsku“ ubedljivost po uzoru na True Romance i slične predloške i ovde je svakako problem u tim pomalo izlizanim dijaloškim razmenama. Opet, ja Bendisa čitam već decenijama i nije nemoguće da bi nekom novijem čitaocu ovo delovalo manje izraubovano...

Tetoviranje je nekada u Japanu bilo muški posao ali danas među uglednim japanskim tatu-majstorima ima i žena i sasvim je na mestu što Bendis u centar ove priče stavlja asertivne žene. S druge strane, rukovanje jakuza-materijom i pored svog „risrča“ koji je scenarista uradio ume da ispadne prilično, što bi mladi rekli, krindži, i mada je ovo svakako bolje i naprednije od prosečnog američkog pokušaja da se uhvati u koštac sa „tuđom“ (pop)kulturom, imamo posla sa još jednim oglednim primerom da neke stvari, posebno danas kada imamo mnogo više uvida u tuđe kulture, naprosto ne treba raditi.

No, prvo poglavlje Pearl je, u celini, zabavan strip. Nikako savršen i sa mnogo upitnih elemenata ali atraktivno grafički dizajniran, sa zanimljivom pričom i par upečatljivih likova. Ne bih smeo da kažem da ovo spada u vrhunce savremenog američkog krimi-stripa s obzirom da je tu sada lestvica postavljena dosta visoko, ali zainteresovana ciljna grupa svakako treba da ga pročita. Amazon ima novu kolekciju ovde,  a staru na ovom mestu, a ja ću nastavak pročitati ovih dana pa ćemo se ćerati...


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3402 on: 05-05-2022, 05:27:02 »
Sa dobre dve godine zakašnjenja pročitao sam kompletan Imageov serijal Coffin Bound, a što nije bilo preteško jer je ovaj strip imao samo osam brojeva, spakovanih još  2020. godine u dve lepe, uredne kolekcije. Mogu samo da kažem da sam budala što sam čekao dve godine, ali, eto, ponekada budala ima priliku da ispravi svoju grešku i samog sebe iznenadi i oduševi.



Dan Watters, britanski scenarista ovog stripa meni je uleteo na radar prošle godine kada sam pričao o prvom tomu njegovog aktuelnog Image serijala Home Sick Pilots. Home Sick Pilots je pristojan strip sa svojom kombinacijom horora, panka i kaiđu-fantastike, ali imao sam i izvesne rezerve u pogledu toga kako je koji pojedinačni element ovog koncepta realizovan u priči. No, autentičnost priče o mladim kalifornijskim pankerima i izvrstan crtež Caspara Wijngaarda su me svakako pridobili. Da sam tad znao koliko je prethodni Wattersov rad za Image, Coffin Bound, dobar, verovatno bih i Home Sick Pilots gledao sa strožom dispozicijom. Pošto je, jelte, Coffin Bound MNOGO dobar i radi se o još jednom od onih stripova za koje mogu sa dosta entuzijazma da kažem kako predstavljaju plod što je izrastao iz semena ranih Vertigo stripova iz devedesetih godina prošlog veka. Drugim rečima, za razliku od Home Sick Pilots koji je značajno bliži savremenom svetonazoru američkih stripova za odrasliju publiku – u tome da u dobroj meri usvaja jezik, strukturu i pripovedačke tehnike moderne televizijske serije* – Coffin Bound je strip sa VELIKIM S, pripovest i vizuelni spektakl koji bi samo sa mnogo teškoća i uz dosta gubljenja svojih esencijalnih karakteristika mogao da se prevede na film ili televiziju. Ovo je atmosferična, onirička, fantazmagorična priča uključena na visokonaponski vod egzistencijalne filozofije i duboko uronjena u ikonografiju magazinske fotografije, klasičnog američkog filma, visoke mode, stripovskog horora iz njegove najpsihodeličnije faze...
*a, sasvim moguće, i u nadi da će jednom i biti pretvoren  TV seriju gde leže prave pare i karijerni uspesi

Naravno, Watters kao mastermajnd celog projekta je u ovaj strip doneo veliki deo interesovanja za onostrano i mračno-filozofske eksploracije koje su ljudi hvalili na njegovom radu za DC na serijalu Lucifer, ali Watters je za ovaj projekat na raspolaganju imao i neke vrhunske saradnike. U prvom redu je svakako grčka crtačica DaNi, bivša studentkinja vajarstva na Atinskoj školi lepih umetnosti i vrsna strip-autorka koja je do sada ubeležila radove kako za britanski 2000AD tako i za masu američkih izdavača: IDW, AWA, DC, Titan, Black CrownVault, BOOM!... Pretpostavljam da naprosto nije još našla vremena da uradi nešto za Marvel ili Dark Horse ali kvalitet njenog crteža i, važnije, dubina njenog razmišljanja pre nego što će crtež biti ovaploćen na hartiji koju demonstrira na ovom stripu, prosto ištu da ova žena bude prepoznata kao jedan od najboljih vizuelnih umetnika što trenutno rade u američkom stripu.

Kolore je radio iskusni Brad Simpson, dajući DaNinom energičnom radu snažnu dimenziju atmosfere i intenziteta, a indijski majstor leteringa, Aditya Bidikar je sa ovim stripom pružio neke od svojih najboljih radova i podsetio zašto je on neko koga zovete kada vam je potrebno da stvari budu istovremeno i čitljive ali i da pruže mnogo atmosfere i karaktera. Konačno, strip je zaokružen generalnim dizajnom Emme Price i mada ću se po ko zna koji put papagajski ponoviti – Image Comics ovakvim paketom demonstrira zašto i po čemu se razlikuje od drugih izdavača. Ovo je strip čiji je svaki sloj i detalj dobio pažnju i ništa nije rađeno na brzinu – u potpunoj suprotnosti sa tradicionalnim shvatanjem strip-medijuma kao jeftine, brzo proizvođenje junk-food popkulturne ponude koja se izbacuje svakog meseca, o njoj se ne razmišlja mnogo i zaboravlja se posle određenog vremena.



Coffin Bound je, naprotiv, strip prepoznat u svom savremenom identitetu secišta popkulturnih svetova koje sebi može da priušti samo medijum srazmerno niske proizvodne cene i srazmerno visoke kreativne kontrole koju autori imaju nad finalnim produktom. U Coffin Bound se prepoznaje mnogo toga iz univerzuma filma, književnosti, visoke mode, animacije itd. a da je opet ovo na sasvim drugoj strani od aktuelnog istorijskog trenutka u kome se prihvata da je popkulturni artefakt „kompletan“ i spreman za konzumaciju kad citira već postojeći popkulturni fenomen. Coffin Bound je transformativno, brutalno umetničko delo koje elemente postojeće popularne kulture koristi ponekad kritički, ponekad ironički, ponekad samo se diveći njihovoj lepoti, ali se ne iscrpljuje u njihovom nejmčekovanju.

Najsmešnije od svega je što sam ovim stripom zaista oduševljen uprkos tome što je on po mnogim elementima imao potencijal da bude nečitljivo, pretenciozno smeće koje bismo koristili kao primer kako ne treba raditi stripove i šta sve može da pođe po zlu kada autori utripuju da su umetnici i nemaju osnovno poštovanje za neka pravila medijuma u kome rade.

Hoću reći, ovo je strip u kome su likovi praktično skupovi koncepata a ne baš nekakvi uverljivi živi ljudi sa čijim bismo se emocijama lako identifikovali. Ovo je strip u kome svi likovi do jednog govore u filozofskim, poetskim parabolama, postavljajući svaki čas retorička pitanja sa kadencom koje se ni Sokrat ne bi postideo i na njih odgovarajući egzistencijalističkim uvidima što kao da ih je Wattersu u pero diktirao sam Kjerkegor. Kjerkegor je i najcitiraniji od mislilaca čije se misli koriste na uvodnim stranama za svaku od osam epizoda a strip nimalo stidljivo, nakon prve priče koja se bavi pokušajima mlade žene da pobegne od sigurne smrti, u drugom poglavlju prati potragu druge mlade žene za dokazom da bog postoji. Da ni ne pominjem da prve četiri epizode i druge četiri epizode imaju sasvim različite protagoniste i da nas narativ nakon prvog poglavlja ostavlja sa mnogo pitanja vezanih za sudbinu protagonistkinje za koju smo se, možda i ne očekujući, snažno vezali, samo da bi drugo poglavlje sve to nadalje ignorisalo i bavilo se zapletom u kome figurišu sporedni likovi iz prvog poglavlja.

Ali, Coffin Bound svakako nije „običan“ dramski ili običan stripovski narativ u kome nam se predstavljaju plauzibilne situacije iz života i likovi sa kojima treba da se saživimo. Suprotno od toga, likovi su ovde velikim delom ikonički, pogotovo u prvoj priči gde pomenuta mlada žena što beži od ubice-po-ugovoru koga joj je na grbaču nakačio sumanuti bivši dečko, po vokaciji pesnik, po profesiji menadžer striptiz bara u gradu usred američke pustinje, gde dakle pomenuta mlada žena izgleda kao da je ispala iz filma koji su zajednički režirali Quentin Tarantino, David Lynch i Oliver Stone, sva u crnom ajlajneru, mrežastom topu, crnom brushalteru, pirsinzima, sa pištoljem koji se raspadne kada iz njega treba da se puca pa ona izgovara pucnjeve radije nego da ih ispaljuje. Izzy, kako je ženi ime,  je žena sa PROŠLOŠĆU i koja odlučuje, da je ne samo za nju nego i za sve koje poznaje bolje da sebe potpuno izbriše sa lica Zemlje. Njena (anti)herojska potraga, kroz ovaj road movie u stripu, dakle, nije prosti čin samouništenja već retroaktivnog poništenja svega što je na bilo koji način u njenom životu ostavilo traga na ovom svetu.



U toj potrazi asistira joj lešinar – humanoidna, skeletalna figura sa glavom ptice zatvorenom u kavez – čudovište od kog ona beži zove se Eartheater (i zaista jede zemlju), a njen menadžer je neurotični, fobični nrd opsednut time da nekako smanji površinu preko koje interaguje sa svetom jer se na njoj skupljaju mikrobi.

I mada je sve to moglo da bude nesnosno nategnuto i pretenciozno, Watters i saradnici uspevaju da im komplikovane simbolike i bizarni elementi zapleta koji bi objašnjavanjem izgubili draž savršeno profunkcionišu. Bez obzira na fantazmagoričnost sveta u kome se priča odvija – striptizete u pomenutom baru, recimo, sa sebe tokom nastupa prstima deru sopstvenu kožu – ne samo da poetske i filozofske konceptualizacije imaju vrlo zadovoljavajući ritam gde se pitanja i odgovori sudaraju u vazduhu ispred čitaoca i podstiču kontemplaciju radije nego da budu puke estetske figure ili, gore, jezički trikovi, već i likovi, bez obzira na apsolutno naglašenu artificijelnost sa kojom se izražavaju (i ponašaju) uspevaju da zažive jednim uverljivim životom. Naravno, taj život deluje kao predstava, a likovi kao da su oglumljeni ali lepota Coffin Bound i jeste u tome da se ne bavi „realnim“ životom posmatranim iz bezinteresne fenomenološke pozicije već, naprotiv, na njega gleda iz jednog subjektivističkog rakursa gde ne samo da svako sebi dodeljuje glavnu ulogu već i druge ljude posmatra kao „likove“ sa pripadajućim tipskim karakterizacijama.



Pritom, Coffin Bound je iznenađujuće duhovit, ne samo u tekstu već i u crtežu i leteringu, sa izuzetno dobro odmerenim momentima humora i parodije izmešanim sa svom tom visokokonceptualnom filozofijom i body horror pančlajnima u kojima, recimo, protagonistkinja sebi iskopa oči da bih ih zamenila očima bivšeg ljubavnika, proroka, kako bi bolje videla budućnost...

Prvi tom Coffin Bound, nazvan Happy Ashes završava se dramatičnom, fascinantnom scenom u kojoj Izzy gleda u cev sopstvenog pištolja i mada je prelazak na drugo poglavlje, Dear God, u kome ne dobijamo nikakvo razrešenje ovog klimaksa po definiciji frustrirajući, njegov zaplet, priča, likovi i koncepti su svejedno toliko dobri da čitaocu to na kraju uopšte ne smeta. U ovom drugom poglavlju mlada devojka, Taqa, koja je u prvom bila tek sporedni lik, ima svoju potragu za bogom, na koju je šalje lokalni sveštenik i ovo je, za razliku od prvog poglavlja, koje je mnogo više pustinjski, on the road narativ, urbanija priča koja se bavi zavisnošću od opioida, policijskom brutalnošću, lutanjem mladeži kroz društvo koje kao da će se raspasti pre nego što ona doraste da se nešto pita.

Ili... ili se ovaj narativ uopšte ne bavi ovim stvarima i koristi ih samo kao ironične citate u zapletu koji se zaista bavi potragom za bogom, spasenjem što samo vera može da ga donese. Izjednačavanje boga sa heroinom je sasvim očigledno humoristički način da se iskoristi Marksova opaska da je religija opijum za narod, ali ovaj strip nije marksistička kritika organizovane religije – čak iako je glavni pop predstavljen kao prevrtljivi pravoslavni grifter – koliko je prepoznavanje diskusije koju je u evropskoj filozofiji izazvala Kjerkegorova misao o veri i Sartrovih, Levinasovih i Hajdegerovih rasprava o njegovom delu. Naravno, sve provučeno kroz jednu linčovsko-pankersku matricu. Ovaj je drugi tom u grafikom smislu još smeliji i i istovremeno impresivniji od prvog, sa energičnom destrukcijom forme i formalne discipline – čak i doslovno, jedan od likova ima moć da uništava titlove koji su i sami toga svesni – i veoma brutalnom međuigrom kolora, tuša i generalnog dizajna.

Coffin Bound je izvrstan primer za to da je strip „umetnost“ u onom „starom“ smislu, gde je u pitanju medijum koji provocira i šokira svojim estetskim sadržajem, a ne tek u jasno omeđenu formu utočen „sadržaj“. Čak i, da budemo jasni, da ne „razumete“ zaista simbolike sa kojima se ovde barata, likovni sloj ovog stripa je vrednost za sebe sa realizacijama Wattersovih koncepata koje daleko nadilaze puko izvođenje radova kakvo se često po inerciji pripisuje crtačima, koloristima i letererima u savremenom američkom stripu. Naprotiv, ovde je grafički element stripa ono „pravo“ njegovo značenje, sa tekstom koji ga samo uokviruje.

Kao takav, kako već rekoh, Coffin Bound podseća na prvi talas Vertigo radova, baštineći isti artistički senzibilitet, ali i tri decenije sazrevanja medijuma u zanatskom i izražajnom smislu. Iako je Dan Watters trenutno okupiran radom na prilično uspešnom Home Sick Pilots, nadam se da će naći vremena da se vrati univerzumu Coffin Bound jer mada ovih osam epizoda daju dva samostalna narativa, potencijala za još toliko toga tu itekako ima. Nadajmo se najboljem, a u međuvremenu oobavezno pročitajte ove dve kolekcije.


milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.862
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3403 on: 05-05-2022, 10:55:19 »
Pročitao sam konačno celog Pristovog Deathstrokea, spakovanog u fenomenalno omnibus izdanje.
I ranije sam voleo ovog scenaristu, ali ovo što je uradio u ovih 50ak brojeva Deathstrokovog rebirtha je pravo čudo. Porodična drama/sapunica, punokalorični špijunsko/akcioni spektakl i fenomenalna superherojska akcija (uz gostovanje Betmena, Supermena, i njegovih velikih neprijatelja, Titansa), pisana sa dosta kratkih flešbekova, rascepkane naracije, kao neka pazla koju sklapate u glavi od prvog do, bukvalno, poslednjeg, broja. Sklapajući sve to dok sam čitao, imao sam utisak kao da me Prist (i crtači) uvlače duboko u nekakav vrtlog dešavanja, a u stvari, u um naslovnog junaka.
Remek-delo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3404 on: 05-05-2022, 11:08:54 »
Amin  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3405 on: 09-05-2022, 05:13:14 »
Pošto sam i dalje bio u pogodnom raspoloženju, pročitao sam svih šest na Engleskom jeziku objavljenih tomova belgijsko-francuskog serijala Lady S. i mada nikom ne može biti zamereno ako pomisli da je u pitanju meka (ili tvrđa) erotika, na ime tog sugestivnog naslova, istina je da je u pitanju još jedan od onih klasičnih evropskih špijunskih trilera, ovog puta iz pera jednog od najuglednijih majstora ovog zanata.



Jean Van Hamme je jedan od rodonačelnika modernog evropskog, ili makar franko-belgijskog stripa, čovek sa velikim brojem instant-prepoznatljivih naslova u svojoj biografiji. Što je još bitnije, radi se o instant-prepoznatljivim stripovima za različite generacije čitalaca. Van Hamme je rođen u Briselu još 1939. godine i mada je studirao poslovnu administraciju i radio kao novinar, svoj je poziv pronašao u pisanju fikcije. Njegov prvi publikovani strip-scenario izašao je još 1968. godine i radilo se o erotskom stripu Epoxy, a Van Hamme je, osokoljen uspehom nastavio da piše i od 1976. godine je batalio druge poslove i posvetio se samo pisanju, što romana, što filmskih, što stripovskih scenarija.

Thorgal, na našim prostorima veoma cenjeni vikinški pustolovni strip koji je Van Hamme radio sa poljskim crtačem Grzegorzom Rosińskim predstavljao je veliki prodor za oba autora na franko-belgijskoj sceni krajem sedamdesetih godina i tokom narednih deceija će ovaj dvojac uraditi čak 29 albuma pre nego što Van Hamme preda scenarističke dužnosti drugima, da bi i Rosiński poslednji album nacrtao 2018. godine, nakon čega su izašla još tri toma sa novim autorskim timom.

Osamdesetih godina se Van Hamme udružio sa crtačem Williamom Vanceom, polovinom dvojca iza veoma uspešnog špijunsko-akcionog serijala Bruno Brazil (koji je pisao Greg) i proizveo još uspešniji i jako uticajni špijunski strip XIII. Donekle inspirisan prvim Ludlumovim romanom o agentu Bornu, XIII je imao osamnaest albuma u originalnom serijalu, i još devetnaest u nastavcima i spinofovima donoseći i adaptacije za televiziju ali i srazmerno uspešnu videoigru sa početka ovog veka.

Van Hamme je paralelno sa trinaesticom oživeo i svog starog junaka iz ranih, neuspešnih romana, Larga Wincha (inače, jelte, Jugoslovena po poreklu) i kreirao još jedan veoma uspešni špijunski serijal sa dvadesetdva albuma, filmskom adaptacijom, video igrom i televizijskom serijom u svom legatu. Ugledni scenarista je bio odabran i da nastavi popularni serijal Blake & Mortimer nakon smrti Edgara P. Jacobsa devedesetih godina prošlog veka i tu je napisao četiri albuma.

Sve u svemu, Lady S. je naslov što dolazi nakon nekih stripova koji su u dobroj meri obeležili istoriju žanrovskog stripa u Evropi, naročito političkog trilera i kao prvi Van Hammeov rad u ovom modusu koji je začet nakon završetka hladnog rata, u pitanju je vrlo interesantno prilagođavanje scenariste-veterana na post-istorijski globalni ambijent.

Za crtača Lady S. odabran je Parižanin Philippe Aymond, jedan u trenutku započinjanja ove kolaboracije već iskusan umetnik sa deset godina objavljivanja stripova za Dargaud u saradnji Pierreom Christinom. Aymondov realistični, detaljni, upečatljivi stil je morao biti prijemčiv za Van Hammea, naviklog da radi sa crtačima partikularnog senzibiliteta i njihova saradnja na Lady S. je došla prirodno. Aymondu svakako treba odati i posebno priznanje za to kako je naprosto neverovatnu količinu teksta uspeo da uglavi na svoje table a da strip na kraju ne ispadne samo roman sa ilustracijama. Van Hamme je ovde u svom najrazuzdanijem, najraspisanijem modu i Lady S. ima ogromnu ali OGROMNU količinu dijaloga. Ovo je politički triler koji nikud ne žuri i odvaja popriličan deo svojih stranica da postavi situaciju pre nego što krene u akciona razrešenja, rađen sa old school uverenjem da publika voli zaplete utemeljene na real world konceptima i nadmudrivanja između služni različitih zemalja koja, na kraju, za cilj zapravo i nemaju primarno bezbednost slobodnog, jelte, sveta nego dostizanje dominantnog položaja u odnosu na konkurentske obaveštajne grupacije.



Lady S. je u originalnom izdanju za belgijski Dupuis do sada stigla do četrnaestog albuma, izlazeći od 2004. do 2019. godine, dok je na engleskom Cinebook između 2008. i 2014. objavio šest. Čisto konfuzije radi, ovih šest Cinebookovih albuma obuhvata prvih sedam tomova originala tako što je prvi, Here’s to Suzie zapravo dupli program, sa prva dva belgijska toma integrisana u jedan narativ. Ovo ima izvesnog smisla jer je prva polovina te priče zapravo „origin story“ za našu protagonistkinju i u „meso“ političkog trilera se ulazi tek nakon što je čitalac podučen tome ko je Lady S. i odakle ona u vrlo unikatnoj poziciji sa koje se upliće u vratolomne pustolovine diljem evropskog kontinenta.

S obzirom da je Van Hamme slavu stekao na ime tvrdih, snalažljivih muških protagonista u Trinaestici i Largou Winchu (dobro, i Thorgalu), sledeći uzore poput Jamesa Bonda ili Jasona Bournea i dajući im poseban spin, odluka da u ovom serijalu u glavnoj ulozi bude žena je sigurno došla i kao svojevrsni izazov koji je scenarista postavio pred sebe. Takođe, postavljanje zapleta u period nakon pada Sovjetskog saveza je jasan signal da Van Hamme ovde nije imao nikakvu nameru da se vozi na autopilotu. Štaviše, reklo bi se da je posthladnoratovski kontekst predstavljao i svojevrsnu inspiraciju. Glavna junakinja je, nimalo slučajno, sovjetsko dete, ali estonskog porekla, čiji su roditelji, ugledni naučnici, stradali u nesigurnom periodu nakon što je SSSR rasformiran a ruske službe su, gubeći pomalo i kontrolu, ali svakako horizont očekivanja koji su imale, radile neke vrlo loše stvari.

Shania, kako je protagonistkinji originalno ime, ima vrlo napet put od postsovjetske Rusije do demokratskog zapada, posut pozajmljenim identitetima i karijerom krađe dragulja od bogatih old money likova sa kojima će se snalažljiva, ali beskrupulozna devojka upoznati. Van Hamme ovde sasvim otvoreno ide na jedan stereotip „istočnog“ karaktera koji postoji na zapadu, ali zatim radi mnogo i detaljno na tome da nam obezbedi trodimenzionalnu osobu sa pravim ljudskim emocijama i, na kraju dana, poštovanja dostojnim etičkim standardima. „Pravi“ zaplet stripa nastaje kada vidimo da se Shania pretvara u Suzan, mlado ali plemenito siroče sa Novog Zelanda koje postaje usvojena ćerka uglednog američkog diplomate Jamesa Fitzroyja.



Ovaj Van Hammeov politički triler zapravo stavlja možda i iznenađujuće veliki akcenat na emocije i unutrašnji život aktera. Diplomate, kriminalni bosovi, pa čak i pripadnici službi nisu prikazani kao bezosećajni automati kojima je uvek i samo na umu profesionalni zadatak i ovo je verovatno posledica postavljanja priče u „ženski“ rakurs. Sama Shaniouchka/ Suzan nikako nije imuna na emocije, kako prema svom očuhu (koga, zove „daddy“ u Engleskom prevodu, a što, nažalost, meni koji sam bespomoćno degenerisan decenijama konzumiranja pornografskog sadržaja, uvek deluje kinki), tako i prema nekolicini muškaraca koji figurišu u prelomnim momentima njenog života. Pogotovo je zanimljiva epizoda na jednom od prvih njenih zadataka gde se između nje i sina ruskog mafijaškog bosa rađa sasvim neočekivana, stvarna romansa.

Zapleti u pvih prvih sedam epizoda vrte se oko Shanijinog nevoljkog ali neizbežnog sarađivanja sa organizacijom CATRIG a koja je neka vrsta nezvanične mreže penzionisanih obaveštajaca i kontraobaveštajaca iz raznih evropskih službi što, bez papirnog traga i vidljivih budžeta sarađuje sa ovim službama. Njihovi terenski agenti su često osobe sa nezgodnim prošlostima i profesijama, koje bi ih dovele u problem sa zakonom ako bi neko obnarodovao sve podatke, pa je tako i Shania prinuđena da radi za CATRIG jer će u suprotnom ne samo biti suočena sa u najmanju ruku deportacijom u Rusiju – gde bi je čekao zatvor za sve što je tamo uradila pre bekstva – već i sa razaranjem karijere svog očuha koji je toliko toga za nju učinio.

No, makar su zadaci na koje Suzan/ Shania biva poslata u suštini usmereni na pravu stvar. Van Hamme se ovde dotiče i arapskog terorizma i ruskog pokušaja da destablizuju zapadnu Evropu kidnapovanjem kompletne ekipe dobitnika Nobelove nagrade za tekuću godinu, i mada su negativci ovde uobičajeni za zapadnu špijunsku fikciju, strip svakako osvežava to da zapadne službe nisu prikazane ni kao nepogrešive ni kao nepogrešivo obdarene vrlinom. Pogotovo se prema kraju dugačkog prvog zapleta koji obuhvata svih prvih sedam epizoda, pokazuje nivo nepoverenja između službi, paranoje koja je sastavni deo ovog posla i potpuno distorzira pogled na realnost, pa i oportunizma, gde se ishodi misija „boduju“ od strane šefova u službama manje na osnovu doprinosa javnom dobru, više na osnovu merenja čiji je kontra/ obaveštajni kurac na kraju ispao veći.

Ovo je, naravno, nešto u čemu Van Hamme pliva kao riba u vodi i priče koje je ovde ispleo uspevaju da budu ugodno komplikovane, sa preokretima koje čitalac ne očekuje a koji u dobroj trilerskoj tradiciji samo još više podižu tenziju i uloge.

No, ovo je i akcioni strip i mada Shania nije Modesty Blaise, kombinacija borbe, bežanja i jurnjave u krešendima ovih priča izgleda izvrsno zahvaljujući Philippeu Aymondu. Aymond je, da bude jasno, generalno odličan crtač i mada, kako rekoh, Van Hamme ovde zatrpava table ogromnim oblačićima sa tekstom,  grafički uvek na programu imamo dinamizovan lejaut i panele kojima je posvećeno puno pažnje. Aymond ne dopušta da dugačke dijaloške scene budu samo procesija glava koje, jelte, govore, i njegov rad sa osvetljenjem i senkama, pomeranje „kamere“ i igranje sa veličinama i rasporedom panela obezbeđuju da čitalac nikada ne oseti kako ga obuzima malodušnost kada okrene stranicu i vidi milion slova na tabli. A onda kada krene akcija, dobijamo premijum kvalitet u kome se kadriranje, ljudska anatomija i uglovi kamere udružuju za kreiranje energičnog, snažnog akcionog programa u kome je uvek sasvim jasno šta se dešava i ko tu koga i zašto. Na poslednja dva albuma Aymondu na kolorima asistira Sebastien Gerard i oni su još atraktivniji.

Da li je Lady S. „feministički“ politički triler koji ste čekali čitavog života? Ne, naravno, zaboga, pa čitali ste valjda Modesty Blaise, a ako niste, šta uopšte radite ovde, potražite Modesty Blaise koja je, da ne bude zabune, sasvim očigledno izvršila izvestan uticaj i na ovaj strip. I mada Lady S. nije „feministički“ ni koliko Modesty Blaise, ovo jeste osvežavajuće „ženski“ intoniran triler ne samo na ime emocija i zaljubljivanja, ne samo na ime erotskog sadržaja, već i na ime toga da razrešenja komplikovanih situacija u kojima se protagonistkinja nalazi često zahtevaju više mašte i svesti o tome kuda se sve može pobeći a manje grube fizičke sile. To, a i SAD u ovom stripu imaju predsednicu. Molim lepo.

Lady S. je u svom engleskom prevodu zaokružio prvu veliku priču o Shaniji i njenom ansamblu i može se čitati kao jedna kvalitetna i smislena celina. Dok se neko ne iscima da prevede i novije albume na neki jezik koji poznajemo, ove postojeće je moguće kupiti na Amazonu i, ako volite kvalitetan Eurotriler iz pera veterana ovog žanra, mislim da ne možete pogrešiti. 


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3406 on: 10-05-2022, 05:27:57 »
Jedna od najzanimljivijih dimenzija činjenice da superherojske stripove po zakonu smeju da prave i izvan dva velika korporativna izdavača (Marvel i DC) koji su u vlasništvu dva mamutska medijska koncerna (Disney i Warner Bros. Discovery) je to da tu postoji veliki potencijal za sveža, orginalna, ili makar dekonstruktivna čitanja premisa i motiva koji su sada već deo ne samo američke već i globalne kulture glavnog toka.

Ovim hoću da kažem da se superherojski strip prilično konsolidovao poslednje dve decenije i da suštinski ovde igru zaista vode Marvel i DC. Za razliku od zlatnog doba superherojskig stripa kada je izdavača koji su imali svoje kostimirane junake (pa i deljene univerzume među njima) bilo u izobilju, pa čak i za razliku od devedesetih godina prošlog veka kada smo poslednji put videli zbilja uspešna i velika lansiranja novih izdavačkih kompanija sa superherojskom osnovom (orginalni Image, i originalni Valiant Comics koji je, preciznosti radi, krenuo sa publikovanjem 1989. godine), danas se novi izdavači samo izuzetno odlučuju na ovakve poteze. Poslednji put je to urađeno u okviru Lion Forgeove inicijative Catalyst Prime od pre nešto više od pola decenije, a koja je porodila i neke dobre i zanimljive stripove, ali je do danas zamrla. Ostali izdavači, uključujući Image, uglavnom rade individualne serijale, češće miniserijale, koji se superherojskim temama bave iz izmeštene pozicije, kritikujući ih (The Boys, recimo), parodirajući ih (praktično sve što radi Ahoy Comics) ili ih nekako dekonstruišući.



Jedan od najnovijih američkih izdavača, AWA, je svoj rad pre neku godinu i započeo praktično pokušajem da utemelji „ozbiljan“ žanrovski, deljeni univerzum gde će superherojski tropi biti premazani slojem plauzibilnije naučnofantastične spekulativne fikcije i uvezani sa očiglednije analiziranim političkim i socijalnim temama. Ovo je, moram da primetim, meni bilo dosta slabo bez obzira na ugled autora što su radili na ovim stripovima, ali to očigledno nije obeshrabrilo AWA koji su sa prošle godine započetim miniserijalom Knighted prilično gromoglasno najavili da ovo otvara novo poglavlje u „shared universe“ matrici gde će se superherojske paradigme dekonstruisati i postaviti u kontekst 21. veka. „Batman sreće The Other Guys“, smislio je neko u AWA-inom marketingu, spojlujući tako najveći deo zapleta ovog miniserijala, no ako ništa drugo, ja sam obratio pažnju zbog toga što je arhitekta ove inicijative, ili makar scenarista ovog miniserijala, Greg Hurwitz.

Hurwitz zapravo nikada nije spadao u moje omiljene scenarista kada je radio za Marvel, ali jeste bio deo tog talasa proznih – uglavnom žanrovskih – autora koje je Marvel regrutovao u prvoj deceniji ovog veka i koji su u njihove stripove doneli jednu primetnu literarnost. U Hurwitzovom slučaju literarnost nije nužno porodila dobre stripove, Punisher i Moon Knight su mu bili tek podnošljivi, Foolkiller, mislim, ni toliko, ali se kod njega osećala jedna ozbiljna strast i činilo se da čovek ima portencijala. Više od decenije kasnije, i nakon dosta uspešnog apgrejdovanja svoje karijere žanrovskog romanopisca do nivoa scenariste za televiziju po sopstvenoj knjizi, ali i za bioskop, Hurwitz je kroz Knighted realizovao neku vrstu dečačkog sna. Kako i sam kaže u pogovoru za prvi broj ovog miniserijala, njegov najomiljeniji superheroj u detinjstvu bio je Spajdermen jer je njegov civilni alter ego, Peter Parker, jako rezonirao sa mladim nrdovima u koje je Hurwitz, kao i svi mi, spadao. Ali je njegova fantazija o tom kakav bi superheroj sam bio išla više prema Betmenu jer je on bio kul i, pored toga što je imao ogromno nasleđeno bogatstvo, činio se kao dostižan. Betmen nije imao kvazinaučni izgovor za posedovanje supermoći već samo željeznu volju na ime koje je od sebe napravio nešto više od prosečne ljudske jedinke.

Knighted, utoliko spaja ova dva motiva na jedan blago dekonstruktivan, ali i blago satiričan način i daje nam praktično What if... scenario u kome blago šeprtljasti i socijalno ne preterano snalažljivi civilni službenik u policiji, Bob, čiji je privatni život prilično sumoran, bizarnom igrom slučaja postaje The Knight, lokalni superheroj poznat po svom upečatljivom kostimu, skupim gedžetima, cheesy proklamacijama dok ga slikaju nakon poražavanja grupa uličnih kriminalaca.



Ovaj strip je nacrtao Mark Texeira koji, iako po vokaciji slikar, ima iza sebe ogroman staž rada u superherojskim stripu, uključujući za Marvel, DC i Image. Texeirino pripovedanje je dinamično, puno energije i dobrog kadriranja i kada mu Hurwitzov scenario dozvoli da naraciju radi grafički, bez mnogo mešanja teksta u posao, Knighted ume da izgleda odlično. Prva tabla ovog stripa na kojoj vidimo kako glavni junak usred večere u restoranu vadi prsten i prosi svoju devojku (sa kojom živi) a ova ga glatko odbije je remek-delo strip naracije.

No, Hurwitz je velikim delom ovaj strip zamislio kao spajdermenovski formatiran narativ u kome popriličan broj tabli otpada na prikaz socijalnog života protagoniste, njegove odnose sa kolegama ili sestrama i njihovim porodicama, i mada je to uvek korektno nacrtano, fakat je da Knighted nema onaj napadački karkter i šarm koji sugeriše naslovnom stranom tog prvog broja a koja je urađena kao jasna aluzija na Millerov Dark Knight Returns. Ovo je dobar deo vremena u grafičkom smislu jedan umireniji strip, a što treba da sugeriše i da je u pitanju „realističnija“ priča.

Osim što ona to zapravo nije i možda je crtež trebalo da bude razuzdaniji da nam intuitivnije sugeriše svet u kome su stotine miliona ljudi umrle od nove, nepoznate infekcije, a koja je među približno pet procenata stanovništva izazvala permanentne fiziološke promene od kojih se neke legitimno mogu nazvati supermoćima. Društvo, već potreseno pandemijom, za sada nije sigurno šta da radi sa ovim „five percenterima“ i pojavljuju se aktivistički pokreti bazirani na, jelte, ekskluzivističkim idejama genetske čistote koji po ulicama napadaju ionako zbunjene ljude sa novim svojstvima...

Kao što se vidi, Hurwitz ovde, kao i drugi AWA shared universe autori  dosta pozajmljuje od Marvela i five percenteri se tokom stripa vrlo jasno iskristališu kao metafora za manjinski identitet, sa sve brendingom i marširanjem koji pre svega podsećaju na „pride“ manifestacije koje mi vezujemo za LGBTIQitd. Identitete. Nasuprot njima stoje „grinderi“, militantni ulični pokret ćelavih muškaraca koji „supermoći“ stiču mehaničkim augmentacijama a između su umorni, cinični policajci.



Glavni junak na svu tu muku mora da pronađe način da balansira život sa velikom sestrinskom porodicom ali i komplikovanom, zahtevnom verenicom čiji je otac pritom njegov šef, pa kada se, tokom jedne fatalne noći ni sam ne znajući kako zatekne u ulozi The Knighta, ovo je šokantna promena paradigme. Hurwitz je, očigledno jako mnogo toga izmešao ovde, nisam ni pomenuo nekoliko sporednih likova koji svi imaju svoje karakterne lukove a koji najavljuju i naredne priče u nekim budućim serijalima u ovom univerzumu i Knighted svakako postavlja puno temelja za taj deljeni univerzum.

No, u pogledu neke tekuće radnje, ovaj strip je uglavnom rutina. Glavni junak prolazi uglavnom vrlo predvidive dileme vezane za to da li i kako da menja svoj život sada kada je stekao moć i, možda i važnije, anonimnost moći, i mada je u pitanju načelno simpatian momak, Hurwitz ga piše suviše šematski, spajajući poznate trope, pa nekakav njegov imanentni karakter kao da nedostaje ovom stripu. S druge strane, deo zapleta vezan za The Knighta, njegovo poreklo i modus operandi je gruba satira čija zabavnost i energičnost prijaju ali su svakako na prvu loptu i ne idu u neku veliku dubinu.

Rezultat je da je centralni zaplet vezan za to kako Bob postepeno postaje The Knight (umesto da samo nevoljko pozira u njegovom kostimu) i osujećuje mračnu zaveru grindera do kraja naprosto ide jednim mehaničkim korakom i mada Hurwitz uredno obrne nekoliko preokreta i likovima da potrebne karakterne apdejte, on istovremeno ne uspeva da im udahne previše života. Ni Texeira se do kraja ne proslavi sa mnogo atraktivnih akcionih tabli i njegov je rad u finaliu stripa najviše korektan, bez memorabilnih scena i kadrova.

Knighted, dakle, ostaje negde na pola puta, pružajući uglavnom predvidivu satiru i dajući nam likove koji su vrlo šematski i takođe predvidivi. Ovo, uz solidan Texeirin crtež koji sa vremenom postaje primetno manje nadahnut strip čini sasvim zabavnim za čitanje ali i dosta plićim nego što sam se nadao kada sam počeo da ga čitam. Kao zametak budućeg univerzuma, Knighted je, hajde, sasvim prihvatljiv, no od dvojice pedigriranih autora sam očekivao više. Pratićemo šta će tu dalje biti a za sada, Amazon ovaj strip prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3407 on: 12-05-2022, 05:18:36 »
Pročitao sam Second Coming: Only Begotten Son, drugi miniserijal u ciklusu Ahoy Comicsa o Isusu Hristu koji se vraća na Zemlju, rešen da ovog puta ne napravi iste greške kao u svom prvom pokušaju da ljude poduči veri, blagosti, vrlini. Ovaj je šestodelni narativ izlazio tokom prošle godine i kolekcija je izašla u Novemberu 2021. pa je ovo danas i dosta zakasneli osvrt na strip koji mi je, kao i njegov prethodnik, doneo solidnu količinu kikotanja ali i podsećanje na neke lepe, humanističke elemente vere koje je institucionalizacija pomalo gurnula u zapećak.



O originalnom Second Coming miniserijalu sam pisao krajem 2020. godine, baš u nedelji kada je izašao prvi broj Second Coming: Only Begotten Son ukazujući da je njegov scenarista, Mark Russell u ovom trenutku jedan od relativno retkih profesionalaca u američkom stripu za koga se vezuje pisanje humorističkog, satiričnog stripa, a u okviru mejnstrim publikovanja. Russell ima vrlo solidnu saradnju sa DC-jem, za koje je pisao Flintstonese, Prez i Snagglepussa, ali i radio za neke antologije u kojima je imao priliku da se okuša i sa „pravim“ superherojima, a Ahoy Comics mu je prilično idealan izdavač za razne vrste satire kakvu voli da radi, neopterećen korporacijskim okovima i istorijama likova.

Naravno, serijal o Isusu Hristu i njegovom ocu, Gospodu, jelte, Bogu koji se ponašaju prilično frivolno (naročito otac) je na neki način mnogo restriktivniji od bilo čega što biste pisali za firmu u vlasništvu Warner Bros, u smislu, jelte, okova i istorija likova, i u smislu mogućih reakcija publike na svetogrđa, skrnavljenja i ostale sprdnje sa ljudskim verskim osećanjima. No, Russell ovde ima tu prednost da je njegova satira ne samo dobronamerna već i da dolazi iz pozicije vernika. Ovaj strip, da bude jasno, predstavlja pre svega satiru vezanu za ideju religijske dogme i hrišćanstva shvaćenog kao sistema pravila i ograničenja, radije nego kao ideologije bezuslovne ljubavi i dobre volje. Ovo nije, naravno, previše originalan rakurs da se iz njega piše o hrišćanstvu i prirodno je ovde setiti se visokoprofilnog primera kakav je bio film Dogma Kevina Smitha, no, fer je i reći da ovakvi narativi nisu previše česti u današnjoj popularnoj kulturi, a svakako ne u američkim mejnstrim stripovima. S obzirom na zaoštrenost ideoloških antagonizama vezanih za ulogu religije u društvu ali i udela kojui duhovnost ima u ljudskom životu, mnogo je verovatnije da ćete u stripu naći oštrije, ciničnije kritike organizovane religije i hrišćanstva, a koje neretko dolaze od strane scenarista što su neka vrsta bivših ili makar primirenih vernika – Garth Ennis, Jason Aaron – dok sa druge strane ljudi koji su eksplicitni vernici, poput recimo Christophera Priesta (čovek je i sveštenik, kako mu i prezime ukazuje), uglavnom pišu mnogo eliptičnije u slučajevima da se uopšte dotaknu pitanja vere (videti nekoliko godina stari narativ o Deathstrokeu i njegovoj epifaniji).

Russell, ne sećam se da li sam to pomenuo, ima napisane dve knjige o hrišćanstvu i svetom pismu i njegov je rad na promišljanju hrišćanstva dobronameran i svakako utemeljen u ideji praštanja, univerzalne ljubavi, neosuđivanja, dakle, u izvornom Isusovom učenju, ali to ga ne čini nekakvim staromodnim zilotom. Naprotiv, i njegove knjige i rad u Second Coming stripovima ga pokazuje kao možda i očekivano modernog Amerikanca koji ne vidi stvarni jaz između Hristovih stavova i savremenih liberalnih ideja o samorealizaciji, autonomiji itd.

Utoliko, i njegov prikaz boga, tvorca svega i Isusovog oca, kolikogod da mora da deluje blasfemično nekom konzervativnijem čitaocu, ima u sebi jednu autentičnu ljubav i simpatiju za ideju Boga koji jeste moćan i jeste bezgrešan po definiciji ali koji nije i savršen u onom dosadnom platonskom smislu često uvezanim sa hrišćanskim učenjima. U ovom stripu Bog ne samo da može da posumnja u sebe već i ima kapacitet da promisli svoje postupke i odluči da neki od njih nisu bili idealni s obzirom na okolnosti. Ovo je svakako jedan postmoderni Bog, koji koristi žargon i voli da se našali sa svojim sagovornicima ali Russell se ovde nadovezuje na dugačku nisku mislilaca, filozofa ili makar humorista koji svi smatraju da čak i svemoćno misleće biće mora da iskusi neizdrživu samoću ako nema sa kim da podeli svoje refleksije.



Sam zaplet Second Coming: Only Begotten Son nije naročito bitan i ovo je više serija situacija i epizoda u životu Isusa Hrista po drugi put na Zemlji, te njegovog ortaka, Sunstara, superheroja koji je isprofilisan da bude ovdašnja verzija Supermena, sa sve origin storyjem vezanim za umiruću planetu i bebom ubačenom u kosmičku letelicu, poslatom na Zemlju kako bi makar jedan pripadnik rase preživeo uništenje čitavog sveta. Sunstar je u prvom serijalu morao da od frivolnog, skoro sociopatski narcisoidnog superheroja sazri do trodimenzionalne ličnosti, uz Isusovu pomoć a u ovom stripu on i njegova supruga čekaju bebu a Isus, koji živi sa njima, shvata da će morati da se iseli kada se novorođenče pojavi. Sunstar dobija neke simpatične momente u ovoj priči, ali zapravo su zanimljivije scene vezane za flešbekove na njegovu rodnu planetu i njegove roditelje koji su parodija Jor-Ela i Lare-El, dok je društvo u kome žive predstavljeno humoristički kao satirična karikatura dekadentnog modernog, američkog mizanscena.

Russell u svom humoru nije nužno uvek mirotočiv, jelte, a što i jeste deo šarma njegovih stripova. Još od Flintstonesa je bilo jasno da je njegova satira bazirana na vrlo alanfordovskim idejama o ljudskoj prirodi koja je sklona prevrtljivosti, pohlepi, koristoljublju i u ovom miniserijalu dobijamo još mnogo takvih scena, bilo vezanih za Sunstarove roditelje, bilo za odlaske unatrag u evropsku istoriju i prikaz grifterskog iskorišćavanja vere za obezbeđivanje dobre zarade, bilo u scenama gde se isus sreće sa modernom „industrijom hrišćanstva“. Russell verovatno nema ništa više simpatija za televizijske propovednike i bizarne zabavne parkove bazirane na Svetom pismu nego što ih mi imamo, ali kako je ovde u glavnoj ulozi ipak sam Isus Hrist, njegova satira ume da bude oštra, ali nikada ne prelazi u zlobu.

Humanizovanje ideje božanskog u Novom zavetu, kroz ličnost Isusa Hrista i njegov odnos prema običnom svetu, pogotovo onom iz najnižih društvenih slojeva jeste predstavljalo važan evolutivni skok u monoteističkim religijama evroazijskog, jelte, tipa, a što je, nagađam, imalo veze sa urbanizacijom Rimskog carstva onog vremena, i određenim društvenim profilisanjem onoga što bismo danas nazvali klasama. Starozavetni bog gneva, pretnje i direktnog intervenisanja u ljudskim životima – koji je nosio mnoge odlike božanstava iz starijih religija – ovde je zamenjen skromnim, blagim, praštajućim i ohrabrujućim bogočovekom onakvim kakav je bio primeren robovima i najsiromašnijima u društvu, pripadnicima nižih klasa koji ionako nisu videli benefite od vojnih osvajanja i bogatstva na vrhu države, a koji su priželjkivali božansko što će upravo u njima svojstvenim osobinama – skrušenost, trpljenje, mučeništvo, stradanje – prepoznati najvišu vrednost.



Niče je prezirao hrišćanstvo baš jer ga je smatrao religijom robova, ali Russellov strip prilično razložno u ovom drugom serijalu podseća da se iako živimo u epohi koja slobodu slavi kao vrhunsku vrednost i društvo je donelo ogromnu količinu mehanizama da slobodu individue zagarantuje i zaštiti, mnogi zapravo osećaju zarobljeno, neslobodno, bez opcija, i Hrist se u ovom stripu obraća njima.

S druge strane, Second Coming: Only Begotten Son prema svom finalu ima i za Russella očigledno vrlo važan deo koji se bavi zagrobnim životom i odnosom čoveka prema Bogu nakon što se zemaljsko življenje okonča. Način na koji je predstavljen raj i na koji Gospod Bog komunicira sa dušama recentno preminulih je, tehnički, veoma jeretički prikazan, ali je istovremeno i vrlo humanizujući, dajući jedan pomalo otrežnjujući odgovor na to kako bismo proveli večnost u kojoj više nema nikakvih stvarnih briga, sa božanstvom koje zna da će nas u njegovo dvorište dolaziti sve više i više. A ovde imamo i odličan uzgredni geg vezan za Ramonese.

Richard Pace na olovkama i Leonard Kirk na tušu, sa Andyjem Troyjem na kolorima i Robom Steenom na leteringu je već uhodana ekipa koja ovom serijalu daje izvrstan pripovedački tempo, besprekorni vizuelni humor i gegove. Second Coming: Only Begotten Son ne izgleda kao skupi, „kinematski“ strip kakvi danas znaju da budu, ali je u pitanju praktično knjiški primer odličnog severnoameričkog stripa u kome olovka, tuš, kolor i tekst funkcionišu u savršenoj sinergiji, dajući svakoj tabli vitalnu, snažnu dinamiku.

Generalno, Second Coming: Only Begotten Son je strip i za hrišćane i za nehrišćane jer je njegov humor zarazan a poruka daleko prevazilazi uhodane i pomalo izlizane svađe oko religije koje slušamo na dnevnom nivou. Konzervativni religiozni ziloti svakako ovde neće naći propagandu koju bi voleli, dok će ekstremni liberali jednako biti uvređeni što strip ne osuđuje ponašanje crkve na dovoljno jak način, ali možda i jednima i drugima humanizujuća priča o Isusu, njegovom ocu i ljudskoj vrsti, koji su svi na gomili nesavršeni ali imaju samo jedni druge, na kraju malo pomeri mozak. Amazon kolekciju prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3408 on: 16-05-2022, 05:26:54 »
S obzirom na to da se novi film o Batmanu pre neki dan pojavio na servisu HBO Max i time postao dostupan i nama koji smo se odrekli bioskopa u doba pandemije, te da je u njemu Selinu Kyle zaigrala Zoë Kravitz, čime filmske verzije Catwoman u poslednjih par decenija pošteno dele bele i crne glumice 50/50, pomislio sam da je vreme da kažemo koju reč i o DC-jevom tekućem serijalu Catwoman koji izlazi još od 2018. godine. Drugi razlog je što je Tini Howard pre nekoliko dana (u trenutku dok ovo kucam, dakako) kompletirala svoju prvu priču u ulozi novog scenariste (tj. scenaristkinje) ovog serijala, pa je ovo i idealan trenutak za podvlačenje crte i analizu šta je tu sve valjalo, šta nije, i da li vredi da se ulažu vreme i novac u čitanje ovog stripa.



Catwoman na filmu ima solidnu istoriju afroameričkih glumica u ovoj ulozi. Iako su, naravno, kavkazodine glumice koje su igrale ovaj lik brojnije, i neke od njih se mogu smatrati srazmerno visokoprofilnim holivudskim imenima (od Lee Meriwether koja ju je prva igrala na filmu, preko Julie Newmar koja ju je oživela u čuvenoj televizijskoj seriji iz šezdesetih, pa do Michelle Pfeiffer i Anne Hathaway), valja ukazati da kastovanje Afroamerikanki u ovoj ulozi nije neka moderna woke novotarija. Eartha Kitt je igrala Selinu Kyle u trećoj sezoni televizijske serije još 1968. godine, dakle punih 36 godina pre nego što će Halle Berry predvoditi ekipu vrlo loše primljenog filma Catwoman, francuskog specijaliste za, jelte, specijalne efekte, Pitofa. Ovaj film je bio loš u svakom pogledu, od zamisli do egzekucije i u neku ruku zabetonirao premisu da je Catwoman lik nesposoban da iznese sopstveni film i da će od tada pa na dalje biti formatiran isključivo kao privezak Betmenu, jedna od žena iz njegove orbite a koja se izdvaja pre svega činjenicom da operiše sa druge strane zakone (od, hm, DRUGE druge strane zakona na kojoj Betmen i njegova viđilante „porodica“ rade) i da Betmen prema njoj gaji nežna, romantična osećanja koja ovaj kao od kremena isklesan čovek u kostimu šišmiša retko pokazuje a još ređe verbalizuje.

A ovo je zapravo priličan kontrast u odnosu na Catwoman u stripu. Iako je u filmovima i serijama o Betmenu Selina Kyle vrlo čest pripadnik ansambla – pretpostavljam najpre zato što producenti žele da imaju romantični podzaplet u priči, a sigurno ne smeta da na ekranu jedno vreme imate i privlačnu ženu u pripijenom kožnom kostimu – a i u vrlo visokoprofilnim Rocksetadyjevim videoigrama iz Arkham serijala je njen lik imao solidnu minutažu – nedostatak protagonizma je nešto što je hronično pogađa. Nasuprot tome, u stripovima je ovo vrlo solidno etabliran lik koji, evo skoro već trideset godina ima sopstvene serijale sa priličnim uspehom. Može se argumentovati da je trebalo da prođe više od pola veka – od pojavljivanja u prvom broju magazina Batman 1940. godine pa do prvog samostalnog tekućeg serijala 1993. – ali Catwoman je tokom protekle tri decenije izboksovala za sebe vrlo respektabilnu poziciju.

Mislim da će se ljubitelji Seline Kyle složiti da je u ovom periodu hajlajt verovatno bio serijal vol. 3 koji je izlazio između 2002. i 2008. godine, gde su prvo Ed Brubaker i pokojni Darwyn Cooke spravili izvrsnu kombinaciju golden age stripovskog palpa i modernijih senzibiliteta a onda je Will Pfeifer napisao možda i definitivan strip o ovom liku. I tokom prve polovine prošle decenije, Catwoman je imala serijal koji je izgurao 52 broja, u skladu sa New 52 filozofijom cele tadašnje DC linije, no sa prelaskom u Rebirth eru DC univerzuma, Selina Kyle je na neki način ražalovana na lik u tuđem stripu. Važan lik, svakako i Tom King je veliki deo svog rada na serijalu Batman centrirao upravo oko odnosa Betmena i njegove dugogodišnje izabranice, pretvarajući ovaj strip u svojevrsnu romantičnu fantaziju o dvoje izrazitih individualaca koji konačno rešavaju da promene svoje živote i uplove u mirnu bračnu luku.



Kao što se zna, ovo na kraju nije bilo suđeno – King je ovde u poslednjem mogućem trenutku izmakao tepih ispod svačijih nogu, argumentujući da bi ulazak u brak značio i kraj Betmena. Selina Kyle će tako pobeći od svog ljubljenog Brucea maltene od ispred samog oltara, govoreći i sebi i njemu da nema pravo da lišava svet (i Gotam Siti) jednog od njegovih najvećih superheroja, a na ime sebične želje da ovog čoveka ima samo za sebe.

Pametniji i učeniji ljudi od mene treba da sednu i izanaliziraju koliko je ovo „muškocentričan“ pogled na stvari i koliko se zapravo može argumentovati da je realnije da je jedna jaka, samostalna žena na kraju odlučila da možda ipak ne želi da se veže za jednog muškarca. Naravno, DC i King onda verovatno ne bi mogli da žive od protesta mužjaka po internetu koji bi ukazivali da su žene, eto, baš takve, prevrtljive, ma KURVE, i da im nikada ne treba verovati, pa je ovo plemenito rešenje, gde se ona na neki način žrtvuje za ostatak sveta, odabrano kao pravo i, uostalom, bilo sasvim u skladu sa naglašeno romantičnim tonom Kingovog serijala.

Catwoman vol. 5 o kome danas pišemo, dakle, krenuo je odmah posle razlaza Bemena i Catwoman u serijalu Batman, i njene odluke da ostane, jelte, neudata, ali i da se preseli u drugi grad i tamo vida svoje emotivne rane, daleko od čoveka koga i dalje voli.

Naravno da je fer primetiti da u svetu gde Betmen začas od grada do grada može da doleti nekom od svojih Batwing letelica i gde su mnogi superheroji u stalnom kontaktu putem instant-radio veze, ova vrsta kreiranja fizičke distance među ljubavnicima nema mnogo smisla, ali to bi bilo tipično nrdovsko preterivanje sa logikom tamo gde joj nema mesta. Početak serijala Catwoman vol. 5 nadovezuje se na „odrasliji“, zreliji ton serijala Batman iz koga je Selina Kyle izašla i ovaj strip dosta uspešno kreira tu atmosferu novog grada, novog početka za ženu koja je upravo podnela veliku emotivnu žrtvu.

Joëlle Jones je uradila najveći deo posla na prvih dvadesetak epizoda serijala, uključujući i scenario i crtež na prvih nekoliko, a dalje radeći sa ekstremno dobrim crtačima kao što su Elena Cassagrande i Fernando Blanco. Ova autorka, regrutovana u DC nakon zapaženog samostalnog serijala Lady Killer za Dark Horse je za Catwoman pripremila jedan dugačak narativ o novom gradu i ljudima koji njime drmaju, ali i novim ansamblom sa kojim će Selina Kyle sarađivati i, zahvaljujući zaista uniformno atraktivnom crtežu, radi se o stripu koji zavređuje pažnju. Lady Killer je bio period-piece triler, a mada se Jonesin Catwoman događa u „našem“ vremenu, atmosfera koju strip kreira ima u sebi dosta tog nekog patiniranog, starinskog ukusa.



U pitanju je, takođe, triler, naravno, uz dosta veoma atraktivne akcije, a gde se novopečena stanovnica grada Villa Hermosa, iako ne naročito zainteresovana da ulazi u lokalne igre moći, brzo nađe sa pogrešne strane pažnje porodice Creel koja gradom drma iz senke. Nije baš najjasnije zašto se grad zove gotovo identično meksičkom gradu Villahermosa – „prelepo selo“ – ali je jasno da se radi o urbanoj sredini negde na jugu SAD sa korumpiranom policijom i velikom populacijom meksičkih imigranata od kojih se mnogi i dalje nalaze u socijalno neravnopravnom položaju u odnosu na moćne i bogate WASP-ove.

Jonesova postavlja Selinu u lokalnu ekipu koju čine mladi meksički grifter i njegova časna, vredna tetka, ali istina je da se ovaj strip ne bavi sasvim eksplicitno rasnim i klasnim tenzijama u Villa Hermosi. Tačnije, ove tenzije čine prirodan podtekst za priču koja zapravo otvorenije kritikuje Big Pharma manipulacije i korporacijsku politiku koja usmerava društvo prema svojim potrebama, gazeći zakone i ljudske živote. Ovo čini strip pomalo nefokusiranim, jer se prihvata mnogih tema sa kojima treba da žonglira u isto vreme, ali Jonesova ga onda dosta spretno „ručno“ fokusira dajući veliki broj strana porodici Creel i njenom matrijarhu po imenu Rania Creel, jednoj beskrupuloznoj ženi uvek gladnoj više moći, za koju će žrtvovati i članove najuže porodice.

Creelova je na neki način do parodije zaoštreni trop „veštačke“ lepotice, žene koja, kada se svetla ugase i kamere uklone, sebe bukvalno razmontirava skidajući ne samo šminku i vešačke trepavice već i prostetičke delove lica, žena koja koristi ozbiljnu hemiju da produži svoj život i vitalnost itd. itd. itd. U okviru šire orbite Betmena, ovo nije naročito ekscentričan lik, ali se može u određenom smislu argumentovati da Jonesova gradi kontrast između nje i Seline – gde je jedna „veštački“ privlačna i manipulativna, a druga prirodno lepa i „pošteni lopov“ – na pomalo izlizanim temeljima.

No, ono što njena priča uspeva da uradi je svakako da Selini povrati protagonizam i pokaže da ima života i posle Betmena. Njeno uplitanje u igre moći u ovom gradu je delom zasnovano na njenoj – sada naglašenije – superherojskoj personi koji je razvila radeći sa Betmenom, a delom na autentičnom „cat burglar“ mentalitetu osobe koja sebe ne smatra običnim pripadnikom ljudskog društva i koja uzima stvari što joj se dopadaju bez obzira kome nominalno pripadaju. Ovo je osetljiv balans da se postigne, pogotovo jer strip nije baš najjasnji u tome koliko je Selinin identitet zapravo javan ili tajan, ali Jonesova uspeva da izgura respektabilnih dvadeset i kusur brojeva zrelijeg, mada i dalje superherojski razuzdanog noir-thriller stripa u kome ona i Fernando Blanco crtaju neke fantastične table atmosfere i akcije. Jonesino pripovedanje je generalno odmereno sa dosta prostora da se kreira atmosfera, jednim naglašeno ženstvenim formatiranjem protagonistkinje ali i sa odlično „režiranim“ akcionim scenama u kojima radnja teče dosledno, prirodno i uvek je, bez obzira ko je crta, dobro kadrirana.

Nakon što je Jonesova završila rad na stripu usledilo je nekoliko filer epizoda različitih autora koje su uglavnom bile korektne, da bi od broja 25 scenarističke dužnosti preuzeo Ram V i, uglavnom sa Fernandom Blancom i dalje na crtežu, kreirao jednu izvrsnu priču o povratku Seline Kyle u Gotam.



V-ja na ovim stranama ja često hvalim jer se radi o zaista svestranom scenaristi koji je u stanju da piše sve od poludokumentarističkih, preko poluautobiografskih stripova i filozofskih magično-i-mitološko-realističnih priča, pa do suve superherojštine. Trenutno jedan od scenarista Venoma za Marvel, V je Catwoman radio do broja 38, beznaporno uparujući atmosferu i senzibilitet koje mu je u amanet predala Jonesova sa klasičnije „superherojskim“ zapletom u kome figurišu likovi poput Riddlera i Penguina. Najvažnije, V je vratio Selinu u Gotham, i zapravo se njegova priča bavi njenim povratkom u Alleytown gotamsku četvrt u kojoj je živalj siromašniji, kriminal razuzdaniji i gde ni policija, ali ni Betmen zapravo ne zalaze prečesto. Alleytown je jasna metafora za zapuštenije četvrti Njujroka, one za koje ni džentrifikacija nije bila zainteresovana i Ram V ovde radi jednu vrlo zanimljivu stvar, uspevajući da nam u potpunosti proda motivaciju da se Selina vrati u kraj iz kog je potekla, gde sada caruju siromaštvo, prljavština i zakon jačega, i da tamo zapodene ozbiljan rat sa lokalnim gangovima, iako za to nema nikakav materijalni motiv.

V ovde pažljivo kombinuje klasičan „long con“ mentalitet iskusne karijerne kriminalke i altruistički superherojski moral koji je, može se reći, kod nje definitivno utemeljen na ime života i saradnje sa Betmenom, da bi nam kao prirodan projekat pokazao Selininu saradnju sa lokalnim klincima što su redom sitni kriminalci, džeparoši i vaćaroši, a koji za cilj ima isterivanje organizovanog kriminala iz Alleytowna. Ovo je naravno prilično zametan posao jer su gangovi dobro ušančeni u ovoj četvrti i imaju jake biznis-motive da u njoj i ostanu, a policija je korumpirana, pa je ovih četrnaest brojeva stripa obeleženo smelim planovia, lukavim prevarama, pametnom vojnom i ekonomskom strategijom i predstavlja – barem za mene ali ja sam neobjektivan – hajlajt aktuelnog serijala.

Delom je svakako do V-ja koji ume da postavi tu dugačku igru a onda je pažljivo sprovede do kraja – sve vreme pazeći da crtež ne optereti prevelikim količinama teksta – delom do crtača koji su fenonemalni. Pokojni John Paul Leon je u broju 25 uradio jednu od svojih poslednjih priča za DC (i razbio), a španski crtač Fernando Blanco, sada već veteran rada za DC ovde nastavlja da blista. Ovo je kinematičan, ali strimlajnovan superherojski strip u kome se realistični urbani mizansceni i uverljivi likovi slobodno i efikasno mešaju sa prizorima urnebesne superherojske akcije. Blanco ima priliku da dizajnira i neke nove neprijatelje sa kojima će Selina morati da se nosi i vidi se koliko u tome uživa, a pripovedanje je uvek brzo, efektno i strip je tokom ovog perioda prosto klizio. Poslednjih nekoliko epizoda nacrtale su Nina Vakueva i Laura Braga, a pomoć je pružio i Geraldo Borges, a Jordie Bellaire na kolorima je tokom celog ovog perioda još jednom potvrdio zašto je jedan od najboljih u ovom poslu, uspešno dajući stripu jaku atmosferu a bez upadanja u monohromatske, monotone muljavine.

V je na kraju strip napustio zbog rođenja svog prvog deteta, tražeći malo vremena da se posveti porodici, pa je sa brojem 39 scenarističke dužnosti preuzela Tini Howard. Howardova je u Marvelu postigla dosta uspeha svojim radovima u okviru X-Men stripova pod vođstvom Jonathana Hickmana, pa je ovo bio visokoprofilan transfer i svakako se može reći da DC gleda da ovom stripu obezbedi dalji život i budućnost, pogotovo što je crtež, vrlo atmosferičan, na ovoj prvoj priči koju je Howardova do sada uradila, radio Nico Leon, sa kolorima koje su dali Bellaire i Veronica Gandini. Catwoman je sada vizuelno tamniji strip, a što se donekle uklapa i sa mračnijom temom koju je Howardova postavila.



Naime, posle V-jevog rada koji je imao nedvojbeno optimističnu trajektoriju bez obzira što se bavio urbanim kriminalom, siromaštvom i nasiljem, Howardina prva priča je nešto naglašenije okrenuta rodnim pitanjima. Da se ne brinu stariji čitaoci: ovo je i dalje kriminalistički triler u kome se Catwoman sukobljava sa šefovima gotamskih gangova, ali priča se bavi pre svega ženama uhvaćenim u, jelte, grotlo organizovanog kriminala, kako seksualnim radnicama tako i gangsterskim švalerkama koje se tretiraju kao svojina. Tu je i jedan gej muškarac koji od svog oca, visokoprofilnog i veoma tradicionalnog sicijlijanskog mafijaša mora da krije svoju seksualnu orijentaciju i ovo je, što se mene tiče, sasvim legitiman i dobrodošao ugao iz koga se priča klasičan akcioni krimi-triler.

Ono što mi malo kvari devojačku sreću nije tema ni zaplet koliko to da Howardova malo gubi konce tog zapleta u hodu pa se ta prva priča više na mišiće doveze do kraja nego što mi je, da budem iskren, bilo jasno kako smo stigli od tačke A do tačke B. Likovi se kombinuju za mene i pomalo nelogičnim skokovima u motivaciji i karakterizaciji a i Howardova, ruku na srce, uvodi možda i previše novih imena u priču, verovatno postavljajući osnove za buduće zaplete. No, meni se svakako najviše oseća to da je posle V-ovog ekstreno ekonomičnog pisanja Howardova scenarista koji voli više teksta pa je ovo strip koji se čita znatno sporije, sa više „filozofije“ u tekstu koja, da budem pošten, ume da bude i čist višak. Kada radite sa crtačem kao što je Nico Leo i koloristima kao što su Jordie Belaire i Veronica Gandini, atmosfera je zagarantovana i što više se trudite da je dodatno „objasnite“ tekstom to je rizik da upadnete u klopku umanjenih prinosa veći. Makar odlični leterer Tom Napolitano ovde ima prostora da razigra mišiće i pokaže šta sve zna.

No, i pored nekih mojih rezervi, koje su možda i sasvim subjektivnog tipa, Catwoman i dalje kao da je strip dobrog zdravlja, sa inercijom koja će ga, nadam se, dobro poslužiti. Howardova je svakako zasejala dovoljno zapleta za još nekoliko priča u ovoj prvoj pa ću se ja, bez ikakve sumnje, pojaviti da vidim šta je bilo dalje i narednog meseca. Doatno, DC-ju se ne može prigovoriti da su nakon nekoliko desetina brojeva krenuli da angažuju značajno jeftinije crtače i koloriste – a što nije retko kod, jelte, nekih serijala – pa ovaj strip konzistentno izgleda jako dobro.

Sve u svemu, Catwoman se pokazuje kao izdržljiv, pouzdan lik sa potencijalom da sasvim respektabilno gura sopstvene solo serijale, bez potrebe za oslanjanjem na Betmena i ostatak Bet-familije. Kao asertivna, preduzimljiva žena koja, sa druge strane, nema ambiciju da gradi bilo biznis, bilo kriminalnu imperiju, već se najpre bavi uživanjem u lepim stvarima i setnim prisećanjem na sreću što ju je imala u jednom periodu života sa Betmenom, Catwoman je i idealan romantični antiheroj za stripove koji će, nadam se, i dalje igrati na toj finoj ivici između kriminalističkog nori-trilera i raspusnog superherojskog akcijanja. Nikada nam, hoću da kažem nije dosta takvih stripova a sada kada Batmana preuzme Chip Zdarsky a Detective Comics Ram V, čini mi se da se Catwoman prirodno nameće kao treći član trijumvirata koji će nas obasuti urbanom, mračnom, blago vodviljskom krimi-dramom sa superherojima. Živi bili pa čitali, a Catwoman na Amazonu možete pratiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3409 on: 17-05-2022, 05:14:36 »
Jeste li spremni za lezibjski on-the-road narativ upravljan omiljenim filmskim scenama jednog od likova koji je u tom narativu, zapravo, preminuo praktično još u uvodu? Čujem li ja to „JESMO, KAPETANE!!“? Dobro sam vas obučio, deco moja.



Nije što sam ja sada programski uzeo da redom čitam sve neke gej i lezbijske stripove, nego me je Imegaov miniserijal A Thing Called Truth privukao šarmantnim i lepim crtežom a onda me je i prilično odobrovoljio svojim vrlo labavim narativom u kome dve nekompatibilne žene igrom slučaja prave neplaniranu i haotičnu turneju po Evropi i u toku te turneje se malko i zaljube. Izvinjavam se na spojlerima već u drugom pasusu, ali stvar sa A Thing Called Truth je u tome da ovo baš i nije strip koji obara na pod ingenioznošću svog zapleta niti preokretima u priči koje nikako niste mogli predvideti. Jer, mislim, niste, a kad do njih dođe, verovatnije je da ćete reći WTF nego Fak jea. Na Imageovom sajtu ovaj miniserijal najavljuju teglajnom „A chaotic LGBTQ+ road trip!“ i haos je svakak operativni termin i u smislu zapleta i pripovedanja. No, A Thing Called Truth je i strip koji podseća da nije baš svaki strip nužno sadržan u svom zapletu i da ima nečega i u drugim elementima. U trenutku dok ovo kucam, kolekcija koja sakuplja svih pet epizoda (a koje su krenule sa izlaženjem u Novembru prošle godine) stara je samo jedan dan tako da smo prilično aktuelni. Kako je proleće uveliko stiglo, a pandemija i sveopšta inflacija sugerišu da se nećete baš naputovati ove godine, A Thing Called Truth je možda odličan substitut, što za putovanje što za romantičnu priču o pronalaženju ljubavi tamo gde to niste očekivali.

Autorke ovog rada, napravljenog za Imageov Shadowline imprint su Iolanda Zanfardino i Elisa Romboli, dve mlade i vrlo savremene žene koje iza sebe već imaju dosta rada za američke izdavače, kako Image, Titan i Lion Forge, tako i za, notabilno, Black Mask. Ovo poslednje napominjem jer se radi o ženama koje vrlo očigledno imaju „agendu“ u smislu da su njihovi stripovi dobrim delom namerni da u prvi plan stave seksualni identitet i A Thing Called Truth to svakako čini. Ali na jedan nimalo napadan način ako to smem da kažem. Možda najbolja stvar u vezi sa ovim stripom, pored tog vrlo lepog crteža, i jeste ta prirodnost sa kojom se tretiraju lezbijske „teme“, odnosno spontanost zaljubljivanja izeđu dve žene koje imaju vrlo malo toga zajedničkog na početku priče i zapravo se spajaju pukom igrom slučaja. Kako su obe autorke iz, jelte, „zajednice“, to jest identifikuju se kao kvir osobe, neće vas iznenaditi da njihov drugi projekat, Alice in Leatherland, ima dosta seksa izmešanog sa humorom, no, A Thing Called Truth je zapravo vrlo pitoma pripovest u ovom smislu i mada ima dosta humora, seks u njoj jedva da figuriše.

Ovo napominjem jer je možda bitno za neke naše malo manje upućene čitaoce podvući da „kvir“ stripovi (kao i kvir literaura, filmovi, igre itd.) ne samo da nisu samo o seksu već najčešće i uglavnom nisu o seksu. Sem ako pričamo o namenskim, pornografskim stripovima, većina kvir radova koje ćete čitati nasumičnim pretraživanjem recentnog autputa američkih izdavača se bavi drugim elementima LGBTIQitd. Iskustva, podsećajući da se radi o specifičnim kulturama, ne samo o izboru seksualnog partnera.

Utoliko, A Thing Called Truth je apsolutno kvir strip koji to neupućenom čitaocu neće pokazati ni na prvi ni na drugi pogled. Glavna junakinja, Magdalene Traumer na početku stripa decidno nije ni lezbijka ni biseksualka, već naučnica koja radi po ceo dan u svojoj laboratoriji, kreirajući inovativne lekove za veliku farmaceutsku kompaniju koji, sa svojom vrlo niskom cenom, zapravo imaju potencijal da značajno promene pejsaž zdravstvene zaštite za veliki deo siromašnog stanovništva na planeti. Magdalene je toliko investirana u svoj posao da jedva primećuje kako joj se brak raspada, i njen muž, takođe istraživač joj već izvesno vreme potura pod nos rešenje o razvodu koje ona treba da potpiše kako bi on i zvanično bio slobodan.



Magdalene je opsednuta poslom i klasičan science nerd, sa vrlo malo interesovanja izvan laboratorije, neurednim – i potpuno pustim – privatnim životom i, bez obzira na uspeh njenih istraživanja, jasno nam je da ovo nije srećna osoba.

Naravno, njenu nesreću će značajno uvećati kada je firma, u jednom skoro na basnu nalik preokretu, prevesla, svo njeno istraživanje prisvoji a Magdalene popije šut-kartu uz izmišljene optužbe da je kršila interne propise. Svesna da je najveći deo poslednjih deset godina svog života upravo ispišala niz vetar, Magdalene, besna, tužna, razočarana i bespomoćna kreće da pije i završava katastrofalno veče spavajući u svojim kolima...

...samo da bi se sutra ujutro probudila u istim tim kolima ali sada već u Italiji dok za volanom sedi plavokosa, pirsovana lezbijka Dorian koja, kada je ukrala auto, nije bila ni svesna da na zadnjem sedištu neko spava. Dorian, iako je lopov, nije zapravo zla osoba i nalazi se na misiji koju je za nju ostavio pokojni brat, navodeći omiljene scene iz filmova što su ih zajedno gledali, i zavetujući je da ode u gradove gde su te scene snimljene, te da ih tamo i odglumi, bez stida, pred drugim ljudima, na taj način prevodeći fantazije koje su imali kao klinci u neku vrstu stvarnosti.

Pa, mislim, to je vrlo romantičan zaplet i sasvim solidna premisa za jedan on the road narativ. Obe autorke, i Iolanda i Elisa strip crtaju zajednički, dok je scenario napisala Iolanda, i ovo je veoma, ali veoma dinamično i lepo kreiran narativ sa likovima koji su beskrajno izražajni i šarmantni. U Elisinom radu se primećuje solidan manga uticaj, a obe autorke, iako Italijanke, imaju u svom stilu solidnu količinu klasičnog franko-belgijskog disciplinovanog rada sa linijama, ali i umeće kreiranja ljupkih karikatura koje deluju jako životno. Kada se sve to upakuje u amerikanizovan lejaut, sa dinamičnim tablama na kojima se koriste paneli različitih veličina i rasporeda, sa Iolandinim leteringom koji često „ispada“ preko ivica panela i daje stripu dodatnu injekciju energije, pričamo o zaista atraktivnom, za oko uvek izuzetno prijatnom radu. Moja jedina zamerka na grafički deo stripa je da bih voleo da su devojke uzele nekog od meni omiljenih kolorista (npr. Jordiea Bellairea) jer kolori ovakvi kakvi su, iako veoma korektni, ipak previše umiruju strip koji prosto puca od energije u domenu samog crteža. No, ovo je zaista sitna, možda sasvim subjektivna zamerka.



Što se tiče same priče, tu su zamerke brojnije i, mislim, objektivnije. Indikativno je da na Good Readsu strip ima ocene sve od jedne pa do pet zvezdica, sa čitaocima koje je opčinila spontana i ljupka romansa koja se razvije između dve žene, ali onda i sa čitaocima koji ukazuju na brojne probleme koje strip ima u pogledu priče. Da budem jasan, rad sa likovima je sasvim korektan, i  Magdalene i Dorian iako ne „stvarni“ likovi, vrlo pristojno ispunjavaju svoje uloge konzervativne, neupućene žene koja otkriva svet i nekontrolisane grifterke koja taj svet želi u potpunosti i želi ga sad. Njihovo zaljubljivanje je ne samo spontano i prirodno već i lepo oblikovano tako da čitalac bez ostatka navija da se sve to desi, a brojne male situacije kroz koje prolaze osvetljavaju delić po delić njihovih ličnosti, dajući šlagvorte za dijaloge i postupke likova.

No, na makro planu, A Thing Called Truth je potpuni haos. Ovo je strip koji kao da je krenuo od jednog žanra, pa se onda predomislio u hodu i, jelte, pivotirao na drugi. Otvaranje u prvoj epizodi kao da sugeriše da ćemo čitati i neku vrstu trilera u kojem će Magdalene, kojoj je učinjena nepravda, uz pomoć slučajno upoznate Dorian, na neki način da se osveti svom bivšem poslodavcu, zloj Big Pharma firmi čije šefove vidimo na nekoliko tabli. No, ovo se UOPŠTE ne događa i nakon što Magdalene i Dorian krenu na svoju turneju po Evropi, strip potpuno napušta bilo kakav trilerski senzibilitet a bivši poslodavci ne figurišu dalje u zapletu ni na kakav značajan način. Strip ovde čini i relativno nedopustiv prestup dajući nam na prvih nekoliko strana fleš forvard na situaciju koja se do kraja stripa neće dogoditi. Znam ja da Jim Valentino nema vremena da se baš puno bavi uređivanjem Shadowline izdanja, ali A Thing Called Truth je jedan od retkih primera stripova izašlih za Image gde priča bukvalno krene jednim tokom a onda promeni smer i svi se prave da se ono pre nije desilo. Bunilo.

Utoliko, finale koje dolazi u petoj epizodi naprosto nije zarađeno. Na emotivnom planu možda jeste ali narativno, ovo je primer stripa koji sa svjom poslednjom tablom potvrđuje ono što je čitalac i do tada sumnjao: da zapleta ovde već odavno nema i da će strip umesto da se završi, samo da stane.

A što je svakako razočaranje. No, ne mora biti potpuni dilbrejker, A Thing Called Truth ima dosta toga na svojoj strani, simpatične likove, lep crtež, dinamično pripovedanje i tu ljubavnu priču koja je spontana i greje srce, pa ako ste kvir ili kvirovskog roda ili samo žudite za romaničnim pripovestima koje ne moraju da zapravo imaju smisla kao zaokruženi narativi, posegnite za ovim radom. Amazon ga prodaje ovde. A za Septembar autorke najavljuju i svoj naredni Image serijal, The Least We Can Do, koji deluje kao fantazijska, akciona priča, pa bi i to moglo da bude zanimljivo.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3410 on: 18-05-2022, 05:20:35 »
Ronin Island, serijal koji je BOOM! Studios počeo da izdaje sa proleća 2019. godine je prvobitno bio zamišljen kao skromna, ekonomična priča od pet epizoda. No, odgovor čitalaca je bio vrlo entuzijastičan i izdavač je odobrio njeno proširanje na dvanaest brojeva koje su autori, Greg Pak i Giannis Milonogiannis sa zadovoljstvom isporučili, završavajući serijal u leto 2020. godine, time izbegavajući najveći deo haosa i potresanja koji su nastupili zahvaljujući zamahu što ga je pandemija COVID-19 u prvoj polovini 2020. godine ostvarila.



Greg Pak je scenarista svakako najpoznatiji po svojim uspešnim radovima za Marvel, uključujući različite X-men serijale ali i jedan od definišućih radova na Hulku gde je Pak od velikog zelenog čudovišta napravio, pa... neku vrstu globalnog ali i kosmičkog brenda, prolazeći kroz Planet hulk, World War Hulk, pa onda kasniji špijunski-hi tech triler koji je zbilja osetno proširio granice onog što smatramo „stripovima o Hulku“. Naravno, ne treba zaboraviti ni rad na Herculesu koji je sledio iza World War Hulk i smatra se jednim od najboljih stripova o ovom polubožanskom superheroju u Marvelovoj istoriji. Pak trenutno radi Star Wars stripove za Marvel ali iako je za druge izdavače mahom radio licencirane radove (Turok, Firefly, John Wick, Galactica itd.), pre nekoliko godina je imao vrlo zapažen serijal Mech Cadet Yu za BOOM! Studios, kreirajući autentičan „creator owned“ rad sa Takeshijem Miyazawom i naslanjajući se na bogatu tradiciju japanskih televizijskih mecha serijala. Iako je Pak polovinom korejskog porekla, kao i većina druge dece istočnoazijskih korena u Severnoj Americi, i on je na neki način prirodno u mladosti bio privučen japanskoj popularnoj kulturi, verovatno i zato što je ona prevashodno bila dostupna severnoameričkoj publici, pa je Mech Cadet Yu bio vrlo dobro primljen strip koji je klasične mecha action trope blago apdejtovao za moderno doba i američki senzibilitet.

Ronin Island je praktično prirodna ekstrapolacija ove ideje i mada na početku sve deluje kao tipičan spoof klasične japanske chanbara estetike, sa svojim postavljanjem u drugu polovinu devetnaestog veka, posle pada šogunata, i na ostrvo odvojeno od glavne kopnene mase gde samuraji bez gospodara osnivaju neku vrstu sopstvene društvene zajednice, kad čovek krene da čita dalje, shvata se koliko je Pak intenzivno promenio formulu i da su mu ambicije na sasvim drugom mestu od imitiranja starih samurajskih filmova.

Pakov saborac i ko-kreator na ovom serijalu je Giannis Milonogiannis, grčki crtač koji dobar deo svog hljeba zarađuje radeći ilustracije i naslovne strane za razne izdavače ali je u SAD skrenuo na sebe pažnju stripom Old City Blues koji je prvo radio kao web-strip, da bi ga na kraju na papiru izbacio ugledni Archaia Entertainment. Milonogiannis sa Ronin Island demonstrira vrlo sigurno grafičko pripovedanje i table mu ni malo nisu opterećene ilustratorskom statičnošću ili natrpavanjem detalja. Naprotiv, ovo je vrlo ekonomično, na momente i svedeno crtan strip koji se najpre ovaploćuje u snažnoj akciji i podjednako snažnim emocijama svojih protagonista.



Kako je Pak sada, možda slučajno, možda i namerno, neka vrsta glasogovornika za „sve“ istočnoazijske kreatore u američkom stripu, najpre na ime toga da se radi o uglednom i uspešnom scenaristi koji je istočnoazijskog porekla, ne iznenađuje da je Ronin Island strip u kome se tipično japanski, na unutra okrenuti, pa i nacionalistički senzibilitet samurajske avanture (ili samurajske drame ako više volite) vrlo brzo demolira za račun jednog progresivnijeg, panazijskog, ili makar pan-istočno-azijskog pristupa.

Za potrebe ovoga, Ronin Island je, pokazuje se vrlo brzo, zapravo neka vrsta alternativnoistorijskog narativa. Rat koji je u Japanu vođen u drugoj polovini devetnaestog veka – Bošin rat – doveo je do pada Tokugava šogunata, okončanja Edo ere japanske istorije koja je trajala više od dva i po stoleća, ponovnog uspostavljanja imperijalne vladavine na japanskim ostrvima i, mada je u pitanju bila građanska vojna, carski Japan je nakon preseljenja prestonice iz Kjotoa u Tokio (kako je grad Edo bio preimenovan), zapravo ušao u period Meiđi obnove,  ubrzano hvatajući priključak sa ostatkom sveta, poglavito zapadom koji je u industrijskom i ekonomskom, pa i vojnom smislu bio daleko ispred suštinski još uvek feudalnog japanskog društva.

U Ronin Island, međutim, paralelno sa građanskim ratom dogodio se „Veliki vetar“, na početku stripa neobjašnjena kataklizma koja je poharala ne samo japansko ostrvlje već i dobar deo istoka azijskog kontinenta. Društvo ronina, odnosno zajednicu koja živi na ostrvu koju predvode samuraji bez gospodara, a koju pratimo u ovoj priči karakteriše nekoliko inače za ovaj period sasvim nekarakterističnih stvari.

U prvom redu je to da su samuraji koji su na čelu ove zajednice svesno odlučili da napuste šoguna kada je počeo Veliki vetar jer bi u suprotnom većina ljudi koje su štitili izginula. U drugom je to da je stanovništvo na ostrvu sastavljeno od ne samo japanskih izbeglica sa kopna, već i od kineskih i korejskih, koje sve žive zajedno, grade kuće zajedno, obrađuju zemlju zajedno i generalno insistiraju na tome da je, u kontekstu pošasti koja je imala potencijal da istrebi život na području istočne Azije, držanje nekakvih starinskih „nacionalnih“ podela besmisleno i kontraproduktivno.

Stanovnici ostrva, dakle, zahvaljujući svojoj relativnoj malobrojnosti i iskustvu gotovo potpune ekstinkcije, imaju za ono vreme vrlo napredna shvatanja života u zajednici. Ne samo da se ne gleda ko je korejskog, ko japanskog, a ko kineskog porekla, već su i rodne podele mnogo manje izražene nego što bi bilo očekivano u ovom periodu, pa tako selo predvode ne samo samuraji već i stare, iskusne i mudre žene i mada Ronin Island sasvim jasno ide na modernu, „woke“ rekonstrukciju žanrovskih tropa, on za to ima vrlo solidnu podlogu.

Pogotovo jer je prvi središnji konflikt ili makar tenziju u stripa postavio na klasnu ravan, pokazujući kako se mladi sin samuraja koji je bio jedan od predvodnika zajednice u vreme njenog osnivanja, i mlada korejska devojka, ćerka skromnih seljaka, zapravo ravnopravno nadmeću da uđu među elitne vojne kadrove koji brane ostvro. Hana i Keichi su istovremeno i rivali i dobri prijatelji koji osećaju snažnu, gotovo sudbinsku međusobnu sponu uprkos tome da Keichijeva majka ima izrazito netrpeljiv, rasistički nastup prema korejskom delu stanovništva koje je skromnog, prostog porekla i ispostavlja se da staleške podele, iako besmislene u društvu koje nema gotovo nikakvu imovinu niti stvarnu moć, i dalje utiču na njeno razmišljanje.



Ali i na Keichijevo, i Ronin Island je tokom svojih dvanaest epizoda priča o sazrevanju dvoje klinaca koji moraju da vrlo brzo prepoznaju kako njihov život u zajednici koja se kune u jedinstvo i solidarnost može i mora da postane komplikovan na ime njihovih porekla.

Naravno, ovo je i pustolovan strip kome se samuraji nalaze u samom imenu pa to sazrevanje i prepoznavanje ima formu jedne herojske potrage. Jer, konkretno, „Veliki vetar“ koji se pominje u ovom stripu nije ni metafora za rat niti za nekakvu veliku prirodnu katastrofu ili zarazu, već za – zombi apokalipsu.

Dobro, ne „čistu“ zombi apokalipsu, ali ovaj strip su neki čitaoci već krstili kao „The Walking Dead sa samurajima“ i mutirani, agresivni pripadnici ljudskog roda koje je u bezumne mašine za proždiranje pretvorila infestacija parazitskim sojem gljive predstavljaju primarnu pretnju u ovoj priči. Byonin, termin koji se koristi za ova stvorenja na Japanskom označava bolesne ili invalidne osobe ali su, u klasičnoj zombi-tradiciji, u pitanju kreature lišene viših kognitivnih funkcija, pretvorene u gotovo čist instinkt. Ali, kako to već u ovakvim narativima po pravilu ide, PRAVI negativci se zapravo nalaze među ljudima i Ronin Island kreira složenu tenziju između zajednice sa ostvra i novog Šoguna koji tvrdi da je njegov taktički i strateški genije jedino što čini branu potpunom istrebljenju ljudske rase. Naravno, Šogun je pritom, vrlo autoritaran i prati „stare“ etničke podele pa kada se naši junaci sretnu sa njim, Hana biva tretirana diskriminatorno i nalazi da u novom šogunatu pripadnici nejapanskih naroda imaju status možda tek malo iznad najobičnijeg roblja.



Pak naravno nema prostora da ovu priču iskomplikuje onoliko koliko je Kirkman iskomplikovao svoj Zombi-opus, pa je Ronin Island jedna svedenija, ekonomičnija pripovest o tome kako se u trenucima najvećih pretnji kristališu prioriteti pojedinaca i zajednica, ali i kako mlade osobe sa potencijalom da budu i ratnici  i predvodnici mogu da na osnovu jedne odluke – koja, u skladu sa njihovom mladošću ne mora biti donesena naročito racionalno – odrede svoju životnu sudbinu. Psihološki portreti nekolicine glavnih junaka sasvim jasno asociraju na japanski žanrovski izraz ali im Pak daje svež preliv relevantnosti otržući narativ od prostog omažiranja već postojećih, dobro poznatih radova. Na kraju sam, moram da priznam, malo i požalio što Ronin Island nije imao još više prostora da radi sa svojim likovima jer je utisak da je Pak tek zaista ušao u njih i, provevši ih kroz teška iskušenja, tek im dao prostora da rastu, a strip se onda završio. No, ovo ne znači da sam strip nije ugodan za čitanje.

Slična opservacija ide i na crtež koji je dinamičan, energičan ali ne opterećen detaljima. Milonogiannis voli da prikaže akciju i emociju na svojim tablama, ali ne voli da se naročito mnogo smara oko pozadina pa čak ni oko samih figura, puštajući da konture rade najveći deo posla i to dosta dobro prolazi, pogotovo jer koloristkinja Irma Kniivila obezbeđuje dovoljno dubine njegovim crtežima. Simon Bowland radi letering i ovo je nenametljiv, funkcionalan dizajn.

Ronin Island nikako ne bih predstavljao kao nekakav moderni klasik ali on jeste svojevrsna prekretnica u smislu kako severnoamerički mejnstrim strip tretira tuđ žanrovski predložak. Greg Pak i Giannis Milonogiannis ovde uspevaju da na pravilan način iskombinuju poštovanje prema „drugoj“ kulturi i njihovim žanrovskim i drugim tropima sa jednim možda i ikonoklastičkim, ličnim pristupom žanru i tropima, žanrovskim i društvenim, nudeći nam klasičnu avanturu sa neklasičnim protagonistima i jednu zaokruženu, zadovoljavajuću priču. Koja itekako ima potencijala za još ako bude sreće. Za sada kompletan serijal možete ispazariti direktno od izdavača na ovom mestu ili digitalno, kod Amazona.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3411 on: 19-05-2022, 05:38:44 »
Već izvesno vreme se pripremam da napišem nešto o tekućem serijalu Seven Secrets koga izdaje BOOM! Studios od leta 2020. godine ali ovaj strip je tako natrpan preokretima i iznenađenjima da nikako ne umem da nađem prirodnu tačku na kojoj mogu da stanem, podvučem crtu i pružim neko zaokruženo mišljenje. Autori su očigledno ovaj serijal pripremali kao seriju eskalirajućih otkrića i šokantnih obrta i kako koja nova epizoda izađe tako se čitaočeva perspektiva promeni, vizija proširi i on shvati da je do malopre tek nazirao širinu priče u kojoj se zatekao. Kako je do kraja, avaj, ostalo još samo dve epizode, zaista je red da nešto kažem o Seven Secrets.



BOOM! Studios nije baš naklonjen tekućim serijalima sem ako se ne radi o licenciranim stripovima kao što su Power Rangers ili Buffy, ali izuzetaka ima. Lumberjanes je, recimo, bio jedan od velikih i uspešnih serijala koje je ovaj izdavač radio godinama a Seven Secrets, mada sasvim drugačijeg žanrovskog i estetskog usmerenja, ima potencijala da bude makar uporedivo veliki i uspešan. U trenutku dok ovo kucam izašlo je šesnaest brojeva a što, s obzirom na ekstremnu zauzetost autora, partikularno scenariste, zapravo deluje i kao svojevrstan podvig. I mada Seven Secrets bez sumnje uživa u jednom tantričkom pristupu pripovedanju, stalno čitaoca dražeći, tizujući i puštajući mu male klimakse, ali decidno bežeći od money shot momenta u kome bi se moglo reći da je na neki način prirodno zaokružena jedna celina – a što je, uostalom, u savremenom trenutku kada se tekući serijali pišu sa budućim kolekcijama na umu, pravilo – razvijajući svoju priču sve više u širinu i visinu, takođe je i fer reći da svaka epizoda nudi korektnu količinu akcije, karakternog rada i briljantnih preokreta u zapletu da čitalac odšeta ne trenutno zadovoljen već i gladan da čita dalje.

Autori ovog stripa su italijanski crtač Daniele Di Nicuolo i australijski maestro pisanja Tom Taylor i mada svakako deluje kao da me Taylor plaća da svakih par nedelja napišem po jedan tekst o njemu, ne radi se čak ni o tome da je u pitanju vanredno draga i pozitivna osoba čije prisustvo na internetu ulepšava čitav taj problematični društveni simulakrum, već naprosto o tome da su Taylorovi stripovi, čak i oni slabiji među njima, očigledno dobro naštelovani na moju sopstvenu frekvenciju užitka. Akcija, avantura, humor, prstohvat levičarske propagande – što se kaže, nema tu ničega da se ne voli. Sa svoje strane Di Nicuolo je čovek sa sada već solidnim tragom što ga je ostavio na BOOM! Studios radovima, partikularno na Moćnim rendžerima, ali je radio i za Dark Horse i za Image. Rođeni Milanez, Di Nicuolo u svom crtežu, partikularno za ovaj serijal, a koji mu je prvi autorski, zapravo kanališe dosta istočnoazijske energije dajući jednom misterioznom i akcijom nabijenom stripu dašak manga-eksplozivnosti. Pripovedno, naravno, ovo nema mnogo veze sa japanskim stripom, ali svojevrsna ljubav prema oštrim uglovima u dizajnu likova i atraktivnost akcionih scena svakako asociraju na dalekoistočne radove.

Seven Secrets je i za Taylora zapravo redak izlet u autorski strip. Taylor je što se stripova tiča ipak najpoznatiji po radu sa korporacijskim likovima kojima je uspeo da udahne dosta osobenog karaktera (Spider-man, Wolverine, Iron Man, Nightwing, pa i mladi“ Supermen), ali i po radu u alternativnim vremenskim linijama istih tih korporacijskih univerzuma, gde je kreirao nekoliko vrlo memorabilnih serijala što u punoj meri koriste kapacitete koje im daje rad izvan kanonskog kontinuiteta (DCEASED, Injustice, Dark Ages, Dark Knights of Steel...). Taylor ima toliku slobodu u radu sa tuđim likovima i univerzumima da je utisak da mu dublje autorske impulse u punoj meri zadovoljava rad na animiranoj seriji The Deep koja vrlo uspešno radi već duže od pola decenije.



No, Seven Secrets je dokaz da u njemu postoji još kreativne ambicije i ovo je strip koji, opet, u punoj meri koristi činjenicu da se događa u sopstvenom univerzumu, da nije vezan za ikakva pravila koja bi diktirali izdavač, urednici ili publika emotivno vezana za već postojeće likove. Tayloru je ovo i prilika da potpuno pusti na volju svojim, jelte, destruktivnim impulsima pa je Seven Secrets i strip u kome ćete likove taman zavoleti pre nego što oni na okrutne načine budu uklonjeni iz kasta. I dok, naravno, ovakav pristup verovatno ima dublji efekat kada radite u univerzumu utemeljenom pre osamdeset godina, sa likovima koje ljudi prate decenijama – kao što je slučaj sa Injustice, Dark Ages ili DCEASED – Seven Secrets na svojoj strani ima to da su likovi u punoj meri slobodni da budu sve ono što scenario od njih zahteva i da ne moraju da se savijaju onako kako tradicija kaže. Otud nam glavni lik i narator ovog stripa, mladi, otresiti momak po imenu Caspar bez mnogo pompe već na početku trinaeste epizode saopštava da će umreti i da je „ovo priča o tome kako sam umro“ a onda se strip nastavlja nesmanjenim tempom i samo gomilajući tenziju i akciona razrešenja a koja vode do novih, uzbudljivih elemenata zapleta i novih saznanja koja svet Sedam tajni samo čine komplikovanijim ali, zapravo ne i lakšim za razumevanje.

No, Taylor je ovde na vrhuncu svojih moći i Seven Secrets je praktično pokazna vežba iz stripovskog striptiza gde ćete čitaocu na početku nagovestiti nešto misteriozno i veličanstveno a onda mu pružati samo deliće velike slike, često čak ne ni one deliće koje je mogao da nasluti na tom početku, otkrivajući mu komadić po komadić pravila po kojima svet funkcioniše ali tako da svako sledeće otkriće na neki način ono što ste prethodni znali stavi u novi kontekst i pokaže ga kao u suštini netačno. Ovo je sa jedne strane vrlo rizičan pripovedni postupak jer čitaoca samo do određene granice možete napred vući mamcima i braniti mu da u njih zagrize ili, još gore, puštati ga da zagrize samo da shvati kako ukus UOPŠTE nije onaj koji je očekivao, a pre nego što izgubi strpljenje i povuče ručicu za edžektovanje. Sa druge strane, kada ga dobro odmerite, ovo je vrlo dobar pripovedni postupak jer čitaoca stavlja u poziciju u kojoj se nalazi i sam protagonist, pa njih dvojica (ili njih, jelte, dvoje) među sobom dele šokiranosti i zapanjenosti kada shvate da ono što su mislili da znaju o svetu zapravo uopšte nije istina, da su neka pravila potpuno arbitrarno postavljena, neke misterije puke fasade iza kojih nema ničega a da je i sam Caspar, na početku reklo bi se jasan, normalan lik, okružen tajanstvenim, neshvatljivo kompleksnim zaverama, daleko od, jelte, normalnog.

Pritom, Taylor uspeva da i sam prekrši to pravilo o pozicioniranju čitaoca blisko protagonisti a da to čitalac skoro i ne primeti. Iako je Seven Secrets pripovedan Casparovim glasom koji se čitaocu direktno obraća u titlovima, pričajući priču kao sled prošlih, proživljenih događaja i iako jedan solidan deo otpada i na Casparovu ličnu istoriju, način na koji je uopšte postao upleten u sve te intrige i misterije, i način na koji je podizan, obrazovan, podučavan, pripreman za svoju buduću ulogu čuvara tajni, strip, kada je to potrebno, vrlo efektno odlazi na druga mesta, napušta glavnog junaka i prikazuje nam scene u kojima njega nema niti on može da zna šta se tačno u njima događalo. Ovakav narativni pristup gotovo da je drzak u tome kako spaja dve sasvim suprotstavljene pozicije, ali je, rekoh, jako efektan, i ne samo da nam daje dodatne informacije što pomažu u formiranju punije slike o jednom suludo komplikovanom, misterioznom kontekstu u kome se sve događa, nego nam i prikazuje negativce, ili makar antagoniste sa više dubine, humanizujući ih i relativizujući ono što na početku deluje kao puka crno-bela borba između dobrih „čuvara“ tajni i „tragalaca“ za njima.



Trudim se da što manje otkrijem o radnji samog stripa jer je veliki deo užitka u čitanju Seven Secrets zasnovan na tome da čitalac zajedno sa Casparom otkriva pravila sveta u koji su smešteni i komplikovan, stoletni ples između dve velike grupe ljudi fokusiranih na moćne artefakte, ali mislim da je fer dati neke od osnovnih informacija uz napomenu da je ovo – za mene duboko zadovoljavajuće – strip koji praktično nimalo ne smara sa „loreom“ i podzapletima koji nemaju esencijalne veze sa centralnim zapletom, a što je, bojim se, nešto što u današnje vreme uvek treba eksplicitno pozdraviti.

Seven Secrets je, suštinski, pripovest od dva tajna društva, osnovana pre mnogo vekova, a koja imaju radikalno suprotstavljene ideje o tome kako čovečanstvo treba da se odnosi prema titularnih sedam tajni, odnosno sedam ekstremno moćnih predmeta (ili... da li baš predmeta?) koji imaju kapacitet da na izvanredno radikalne načine izmene ne samo ljudsku istoriju već i prirodu života na Zemlji. Čuvari su sami sebe proglasili, jelte, čuvarima tajni i vekovima imaju složen sistem odabira onih koji će ih držati i onih koji će ih štititi sa sve protokolima kako da se obezbedi da niko neiniciran ne samo ne dobije pristup tajnama, već, idealno, da ni ne zna da one postoje. Caspar je dete rođeno u romantičnoj vezi dvoje Čuvara, uprkos striktnim pravilima da se Čuvari ne smeju međusobno emotivno vezivati – kako se ne bi desilo da im kolege postanu važniji od samih tajni što moraju da ih štite po svaku cenu – i on, po prirodi stvari, odrastajući delom unutar ove tajne organizacije, prepoznaje Čuvare kao plemenite, požrtvovane i ekstremno kul agente u službi dobra.

Sa druge strane su Tragaoci, a koji smatraju da su Čuvari, naravno, neko ko ljudsku evoluciju zadržava u mestu svojim odbijanjem da se tajne podele sa čovečanstvom i između dve organizacije već stolećima besni tajni rat. Nešto kasnije, saznaćemo da su dve organizacije na određene načine jedna drugoj bliže nego što smo na početku mislili...

Iako ova osnovna postavka nije naročito originalna, na kraju krajeva, već duže od deset godina živimo u svetu u kome igrački serijal Assassin’s Creed, postavljen na slične temelje uživa veliku popularnost, Taylor majstorski radi sa likovima kako bi nam ovaj centralni konflikt približio na jednu posve ličnu ravan i čitaoca uvukao da i sam ubaci emotivni ulog u priču. Kako već rekoh, pomaže što on veliki deo toga gleda kroz Casparove oči i ne može da ne bude, kao i Caspar, fasciniran Čuvarima koji su EKSTREMNO kul, i svi su vrhunski borci ili tajni agenti, sa pitoresknim ličnostima negde između Jamesa Bonda i Vitezova okruglog stola, a njihovo ratno drugarstvo i požrtvovanost inspirišu najplemenitije emocije i u protagonisti i u čitaocu.



E, onda, naravno, kad krene haos pa se pokaže da ni tajne nisu BAŠ ono što ste mislili, niti da su Čuvari tako monolitna ekipa kako se predstavljaju, niti da sami Tragaoci zapravo baš TAČNO znaju šta rade, to je serija fantastičnih otkrića i preokreta koje naprosto nemam nameru da ikom spojlujem. Jedino ću reći da sve što očekujete da se desi zaista i hoće da se desi, ali će onda nastaviti da se dešava dok ne počnete da propitujete ne samo to jeste li dobro shvatili o čemu se u ovom stripu radi već i kog je zapravo žanra.

Ponovo, iako to može da, teoretski, bude i malo opterećujuće za čitaoca koji često više ne zna za šta da se uhvati i šta je „istina“, Seven Secrets počiva na tipično tomtaylorovski simpatičnim i intrigantnim likovima koji obezbeđuju investiranost čak i dok zaista niste više sigurni kuda će priča dalje da krene i za koga zaista treba da navijate. Taylor je, to smo već više puta rekli, i neko ko svoju liberalnu agendu ne da ne krije već voli da gura u prvi plan pa su Čuvari jedan ekstremno šarolika ekipa, sa rasno, nacionalno i seksualno izmešanom postavom koja je suštinski „nadnacionalna“, možda čak i „nadkulturna“ onako kako ovakva tajna društa zaista i treba da budu. Sam Caspar je melez, a Čuvarima će pomagati i engleska kraljica – koja je i sama tamnoputa u ovoj priči – dok su neki od najkuljih, najintrigantnijih likova tek uzgredno kvir, a što zauzvrat inspiriše čitaoca da se zapita jesu li i drugi likovi takođe kvir, samo što se to ne vidi na prvi pogled. Tayor voli taj utopijski, liberalni kontekst u kome se ljudi različitih kulturnih bekgraunda slobodno mešaju i zajednički rade za istu stvar a ako je ijedan strip prirodno ugođen sa takvom postavkom, to ja svakako ovaj u kome se ne samo odlučuje o sudbini sveta već i protagonist zajedno sa čitaocam radikalno proširuje svoju ideju o tome ŠTA je zapravo taj svet za koji se dve frakcije bore.



Ovde je neophodno istaći vrhunski rad što ga Di Nicuolo uliva u strip, u prvom redu u same likove. Možda je već i kliše skretati pažnju na to, ali nije retkost da i stripovi koji se manifestno trude oko „diverzititeta“ svojih likova, završavaju sa likovima koji izgledaju isto sem boje kože i, eventualno, frizure. Di Nicuolo, pak, vrlo vredno i dosledno radi na kreiranju različitih tipova tela, ljudi koji se već na prvi pogled razlikuju ne samo bojom kože već očiglednim drugim genetskim karakteristikama, potičući iz raznih krajeva sveta i reflektujući i ondašnje kulturne karakteristike. Ovo je, teoretski, možda i prenaglašeno jer Čuvari su u suštini jedno zatvoreno društvo kome izvesna mera homogenizacije u izgledu i ponašanju prirodno sleduje, ali strip naprosto lepše izgleda na ime ova razlike između likova. Da ne bude zabune, Du Nicuolo im crta vrlo kul uniforme koje jasno komuniciraju da se radi o pripadnicima jednog bogatog, drevnog starog društva što iz duboke pozadine već stolećima usmerava razvoj ljudskog društva, ali ne tako da bi se žrtvovali individualni identiteti. I, mislim, neki od likova bi, ako pravde na svetu ikako ima, MORALI da postanu svojevrsne kulturne ikone među gikovima. Što se kaže, nisam gej ali Canto, neverovato kul maskirani mačevalac, pa taj čovek testira granice moje heteroseksualnosti na najslađe načine.

Di Nicuolo generalno crta dinamičan strip čiji lejaut često ume da se razdesi kako bi sugerisao moćne energije što se oslobađaju pred našim očima, a likovi su zabavni i ekspresivni i ovde vredi istaći i vrlo dobar kolor koji isporučuje izvrsni Italijan Walter Baiamonte, dajući stripu živ, ubedljiv ton i jednu fantazijsku energiju što ide uz stalne preokrete i šokove koje doživljavamo. Letering radi meni nepoznati Ed Dukeshire, ali posao je obavljen perfektno i ovde je vrlo očigledno da čitav tim radi zajednički u cilju kreiranja jednog jednako kul i energičnog stripa koji iz meseca u mesec intrigira, iznenađuje i jako zabavlja.

Posle šesnaest brojeva izašlih za godinu i po dana, osećaj je kao da smo tek zagrebali površinu sveta koji gotovo puca od napetosti i želje da nam sve svoje tajne otkrije. Nažalost, kako je objavljeno da se sve završava sa osamnaestom epizodom, skoro da ne mogu da poverujem taj epski narativ može da se završi onako kako dolikuje. No, bez obzira na sve, do sada je Seven Secrets zaradio moje najviše preporuke, pa se osetite pozvanim da proverite na šta to liči.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3412 on: 24-05-2022, 04:59:55 »
Kako se pre par nedelja pojavio 24. broj tekućeg serijala Thor a koji je, kada se u obzir uzme sva komplikovana matematika svih prethodnih Thor serijala koji su izlazili, jubilarna 750. epizoda, mislio sam da je to idealna prilika da podvučemo crtu i vidimo koliko je ovaj Marvelov tekući serijal uopšte dobar otkada ga (već dve godine) piše Donny Cates.



Thor je u ovom trenutku priti big dil, a zbog čega možda i zaboravljamo da je postojao period od nekoliko godina polovinom prve decenije stoleća kada su stripovi o asgardskom bogu groma bili na pauzi, možda zahvaljujući tome da su se slabo prodavali, a možda i tome da je Thor sa svojim „olde English“ izražavanjem i asgardskom tematikom mogao delovati i malo zastarelo za „novi“ Marvel koji je bio sav uozbiljen, zreo i vrteo se oko „odraslih“ zapleta kao što je bio prvi Građanski rat među superherojima. No, od 2007. godine je Thor ponovo u praktično neprekidnoj rotaciji, sa niskom vrlo uglednih scenarista koji su ga pisali (J. Michael Straczynski, Matt Fraction, Kieron Gillen), a kada se pokazalo da se radi o jednom od najpopularnijih likova u Marvelovom kinematskom univerzumu, usledio je sedmogodišnji rad Jasona Arrona na sukcesivnim serijalima o Toru koji je kulminirao poslednjim King Thor miniserijalom početkom 2020. godine i završavanjem tekućeg serijala o Thoru krajem 2019. O oba sam pisao na ovom mestu, a već tada sam sa dosta anticipacije razmišljao o najavljenom novom tekućem serijalu koji su preuzeli scenarista Donny Cates i crtač Nic Klein.

Cates je, naravno, u ovom trenutku jedna od Marvelovih najsjajnijih zvezda, scenarista koji još uvek spada u mlađu generaciju a koji se pokazao vrlo okretan, raznovrstan u tonu i interesovanjima radeći na različitim serijalima za nezavisne izdavače, ali i obezbeđujući Marvelu hit-stripove u vidu nedavno završenog serijala Venom i njemu pridruženog company crossovera od prošle godie, King in Black. Iako se meni ni jedan od ovih stripova nije dopao, neke od Catesovih radova za druge izdavače sam veoma pohvalio i zapravo, sa svojim interesovanjem za pitanja duhovnog, religijskog, zagrobnog itd. Cates mi je u startu delovao kao idealna osoba da preuzme staranje o Thoru od Jasona Aarona. Sa svoje strane, Klein, nemački crtač stripova, se već veoma dobro pokazao na nekoliko Imageovih serijala gde je radio uglavnom kao „fill in“ crtač na pojedinim epizodama, a ovo su sve bili odlični radovi, od Seven to Eternity, preko The Scumbag, The Realm i Drifter do Hardcore Reloaded. Marvel ga je možda izabrao jer Klein nije tako skup kao neki drugi crtači njegove kalse, ali Klein je što se kaže ispucao loptu daleko izvan, jelte, igrališta i pokazao da je apsolutno dostojan da radi jedan od najdugovečnijih i najvoljenijih serijala Kuće ideja.

Thor je nastao u vreme kada Stan Lee, Jack Kirby i saradnici još nisu u potpunosti solidifikovali svoju viziju o novim, modernim superherojskim stripovima pa su njegove prve priče u magazinu Journey into Mystery zapravo nosile još priličnu količinu mystery/ science fiction šmeka koji je vezivan za radove u ovom izdanju. Kirby je već radio Tora u DC-ju i imao vrlo izraženu naklonost ka nordijskoj mitologiji dok je Lee, takođe prilično zaljubljen u vikinge odabrao Tora jer je hteo da ima protagonistu koji je kredibilno jači od bilo kog čoveka. Sada kada se nalazimo u trećoj deceniji narednog stoleća, sedamdeset godina od nastanka Marvelovog Tora, zanimljivo je u trenucima dokolice da bi DANAS momenat u kome dva Jevrejina iz Njujorka kreiraju strip baziran na nordijskoj mitologiji bio priličan događaj i za levičare gde bi se već neko našao da zameri kulturnu aproprijaciju, i za desničare koji bi se  žalili kako se nasleđe belog, arijevskog čoveka ismeva i pervertira ovim činom. No, moć popularne kulture je u tome da postaje DE FAKTO kultura ako je dovoljno dobra pa su Asgard, Tor i njegov ansambl danas naprosto deo nekakvog mejnstrim razmišljanja o mitologiji i mada je Lee ukazao da je odabrao skandinavski panteon jer je publika već bila dobro upoznata sa grčko-rimskim božanstvima, mislim da je danas fer reći da će zahvaljujući MCU filmovima, nasumično odabrana osoba na ulici pre znati ko su Odin, Hela, Loki i Balder, nego Hera, Afrodita, Gea ili Ares.



A opet, za vreme Jasona Aarona Thor je, uprkos svom superherojskom spektaklu, povremeno frivolnom humoru i tim za strip standardnim pristupom materiji, u dobroj meri bio i priča o odnosu čoveka prema božanskom, o odnosu božanskog prema stvarnom i večnom, o odgovornosti bogova za ono čime tvrde da vladaju i prema onima koji im se obraćaju u molitvi. Aaron je po pravilu vrlo zainteresovan za religiju u svojim stripovima, a Cates, iako mlađi, i sam ima zapravo slično interesovanje da razreši mnoge svoje dileme vezane za božansko/ večno i ljudsko/ propadljivo u stripovima koje piše.

Otud je i prva priča u njegovom i Kleinovom Thoru – nazvana The Devourer King – dostatno spektakularna po svojoj formi i dosledno propitivački nastrojena po svojoj srži. Započeta u Januaru 2020. godine, ovo je priča koja nas uvodi u novi status kvo za Thora i Asgard, onaj u kome su se Odin i Freja konačno posle milenijuma turbulentnog braka, rastali, u kome je Odin konačno odlučio da preda vlast u Asgardu svome sinu, gde je Thor sada kralj Asgarda, sa svim pripadajućim ceremonijalnim i suštinskim obavezama koje ovo podrazumeva, a Loki je konačno odustao od spletki vezanih za osvajanje mesta na tom tronu i prihvatio svoje nasledno pravo vladaoca Jotunhajma, domaje Ledenih džinova od kojih potiče.

To da Marvelovi stripovi „apdejtuju“ status nordijske mitologije je možda problematično za čistunce ali je dobrodošao dah dijalektike u medijumu koji prečesto, a često ne bez razloga, optužuju da je usidren u nepromenljivom vraćanju večito istog. Trezvenije rečeno – ovi stripovi su PRE SVEGA sapunske opere a tek onda (neo)mitološki konstrukti i njihova paradigma, pogotovo u 21. veku je da se paradigma uvek i stalno može i mora menjati ako želite da ostanete aktuelni. Ovo je, razume se, pomalo i zastrašujuće za čitaoca koji STALNO mora da čita o krizama što ugrožavaju sve što se do tada znalo o ovom stripu, ali u ovom konkretnom slučaju Cates ima dosta dobar pristup materiji.

Klasični Thor, u vreme Leeja i Kirbyja, ali pogotovo u vreme Roya Thomasa velikim delom bavio se dvorskim spletkama na Asgardu u pauzama borbi sa ogromnim pretnjama. Simonsonov legendarni rad iz samo nešto kasnijeg perioda držao se slične matrice, ali uz odvrtanje volumena na deset. No, Catesov serijal je usredsređen pre svega na samog Thora, njegovu unutarnju borbu sa konfliktnim nagonima a onda i rešavanje spoljne pretnje koja, jelte, preti da uništi ne samo čitav Asgard – koji samo što je ponovo utemeljen – nego i čitav univerzum.



Ovo deluje kao vrlo jako – možda i prejako – mesto da se s njime krene u novi serijal, ali Cates izbegava inflaciju spektakla time što umešno vezuje taj unutarnji konflikt u Thoru sa spoljašnjom pretnjom. Osnovni motivi koji se ovde propituju su Thorovo shvatanje da je pozicija na tronu po definiciji usamljenička i da se nekadašnji ratnik i prvi, jelte, biceps, Asgarda, sada mora pretvoriti u uzdržanog, promišljenog vladara koji malo govori ali kada to čini, to mora biti značajno, ali i njegov nerazrešen odnos sa ocem koga krivi i za ono što Odin jeste objektivno kriv i za ono što nije. Kriza u kojoj se Asgard nalazi, ne samo u ovoj prvoj priči već i kasnije, posledica je, kako Thor shvata, Odinove samovoljne, narcisoidno centrirane milenijumske vladavine, bez stvarnog, što bi naš predsednik rekao, ozbiljnog i državničkog odnosa prema vlasti, i Thorove interakcije sa Odinom su ispunjene nekontrolisanim gnevom i resantimanom iako se Thor, i ne primećujući, i sam pretvara u samovoljnog tiranina. Iako iz Aaronovog stripa koji se velikim delom dogašao u budućnosti, znamo da će Thor ostati kralj Asgarda do kraja ovog univerzuma, njegove sukobljene emocije i dileme u Catesovom stripu deluju veoma uverljivo i realistično.

Spoljna drama se, možda iznenađujuće, tiče Galactusa i Cates ovde zapravo vrlo spretno postavlja „božanski“ status Thora i njegovih Asgarđana, u jedan širi kontekst. Galactus je, suštinski, više božanstvo nego asgardski bogovi, jedinstveno biće u čitavom kosmosu koje se hrani čitavim planetama, da ne pominjemo sa poreklom u univerzumu koji je prethodio ovom. Sukob Thora i Galactusa deluje sudbinski određen, ali ispostavlja se da se oni moraju udružiti da poraze pretnju još veću od njih dvojice i pretvaranje Tora u najnovijeg Galactusovog emisara, sa sve retro dizajnom koji podrazumeva dugu kosu iz devedesetih je neočekivan, ali na kraju logičan razvoj situacije. Čitalac ovde saznaje stvari o Galactusu koje nije znao (to jest, Marvel je odobrio solidno osmišljen retkon), ali Thor ima vizije budućnosti i sopstvenog kraja koje neće ni malo razvedriti sumorne misli što novopečenog kralja Asgarda muče još od stupanja na tron.

Druga priča, Prey, je interesantna parabola o „čovečijem“ udelu u božanskom. Scenaristi u Marvelu neretko koriste Thora da udenu judeohrišćanske metafore u svoje narative i to, možda čisto po inerciji, dosta dobro funkcioniše. Cates ne pravi jedan-na-jedan preslikavanje ali njegova priča o pobunjenom „ljudskom“ delu Thorovog identiteta, odnosno doktoru Donaldu Blakeu, civilnom Thorovom identitetu koji je Odin smislio da vragolastog sina malo poduči skrušenosti, zapravo ima interesantne paralele sa isusovskim mitom o bogočoveku i uspeva da spoji jedan apsolutno voluminozni spektakl gde Tor susreće bogove-pretke, sa praktično slasher-horror narativom.

Od petnaestog broja pa do dvadesetčetvrtog, Cates se bavi jednim od osnovnih Torovih aksesoara, njegovim bojnim čekićem Mjolnirom, izrazito falusnim simbolom muškosti i snage, a koji je, već u prethodnim pričama pokazao izvesnu meru otrzanja onome što mislimo da je standardni, nepromenljivi mit. Čekići i sekire koje asgardski junaci koriste, ne samo Thor već i Beta Ray Bill koji u ovom stripu dobija svoje mesto u Asgardu kao njegov ratni zapovednik, ali ne pre nego što mu Thor skrši čekić Stormbreaker, su u velikoj meri ovde formatirani kao ne samo ekstenzije već suštine muškosti i junaštva i priče Revelations i God of Hammers nisu samo metafore za erektilnu disfunkciju i identitetsku nesigurnost savremenog muškarca – mada ih je legitimno i tako čitati – već se i uspelo uvezuju u tekući zaplet koji se bavi Torovim odnosom sa ocem, resantimanom, krivicom, prebacivanjem, ali na kraju i građenjem jednog zrelijeg, novog odnosa između dvojice muškaraca ali i između novog kralja i Asgarda.



Catesovo pripovedanje je vrlo solidno u ovom serijalu. „Epski“ ton, presecan akcijom i pravilno plasiranim humorističkim momentima je preuzet bez gubljenja koraka od Aarona i ovo je sada jedan već dobro utemeljen „glas“ za stripove o Toru sa uverljivo kvazivagnerijanskim volumenom koji, zahvaljujući kvalitetu Catesovog teksta ne deluje suvo, isforsirano ili naprosto dosadno. Cates odmerava količinu slova koja se može ostaviti na svakoj tabli tako da ne preoptereti čitaoca ni dijalozima ni titlovima, i daje nam dobre dijaloge, uspele karakterizacije i zaplet dovoljno lak za praćenje čak i ako ne znate baš sve o Toru i njegovom ansamblu. Povremena gostovanja Thorovih kolega iz Avendžersa su dobrodošla i postavljaju strip u širi superherojski kontekst Marvelovog univerzuma, ali ovo je pre svega strip o mladom kralju božanske domaje i njegovim dilemama, i fokus se za sada ne gubi.

Klein je glavni crtač na ovom serijalu i nudi izuzetan program. Uzimajući za osnovu dizajn i ton koji je sa Aaronom utemeljio Esad Ribić, Klein pruža izvrsne table moćne atmosfere, spektakularne akcije, uverljivih trenutaka refleksije i emotivnosti, ali i snažne začudnosti koja mora po definiciji biti vezana za Asgard i događaje duboko u kosmosu. Ovo je glasan i energičan strip u svakom svom trenutku, ali bez pretrpavanja tabli detaljima, bez lejauta koji bi pripovedanje učinio nejasnim, a sa izvrsnim radom koloriste Matta Wilsona.

Wilson radi i sa drugim crtačima na serijalu, pa drugu priču delom crta Aaron Kunder i samo malo umiruje Kleinov spektakl, a kasnije je tu i Michele Bandini čiji su likovi za nijansu bliži manga-stilu ali je pripovedanje i dalje jako uredno i table su spektakularne i dinamične bez kvarenja kvaliteta „signala“. Joe Sabino na leteringu obezbeđuje perfektan dizajn, čitljivost i ton.

Tekući serijal o Thoru je, dakle, jedan vrlo dobar mejnstrim strip u trenutnoj Marvelovoj ponudi, sa tim luksuzom da ima vreme i prostor da se bavi sopstvenim pričama i motivima. Snaga Thora – kao lika sa jakim utemeljenjem u Marvelovoj istoriji – je u tome da ne mora da se oslanja na kameo-gostovanja drugih popularnih likova i scenarista će ih ubacivati samo kada to priča zaista opravdava, slobodan da se bavi prevashodno svojim zapletom i istinski pomera priču o Thoru i njegovoj porodici i prijateljima, ali i onima koji u njemu zaista vide boga, unapred, na neke zanimljive pozicije. Za sada sam vrlo zadovoljan, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3413 on: 26-05-2022, 05:36:49 »
Pročitao sam četiri kolekcije pod naslovom Clarke& Kubrick koje je prošle godine objavio Strip Art Features, odnosno SAF Comics Ervina Rustemagića i ovo predstavlja prvi put da su svi stripovi pod ovim naslovom okupljeni u jedno integralno izdanje (doduše u četiri toma) na Engleskom jeziku. Španski ECC Ediciones je kolekcije objavio u Španskom izvorniku prošle godine a SAF je onda uradio digitalnu ediciju na Engleskom i ovo je, za nas, starije čitaoce, jedna lepa prilika da se malo podsetimo kako smo ovakve stripove voleli osamdesetih godina prošlog veka.



Autor scenarija i crteža u ovom serijalu je, naravno, Alfonso Font, slavni španski crtač sa mnogo uspešnih radova iza sebe. Font je rođen još 1946. godine u Barseloni i njegova crtačka karijera krenula je šezdesetih godina, radom u lokalnom studiju gde je mladi, talentovani momak radio ilustracije za roto romane iz, za ono vreme uobičajenih žanrova poput vesterna, horora, misterije itd. Sa stripovima je krenuo kada su ga Editorial Toray zaposlili da crta vesterne u magazinima  Sioux i Hazañas del Oeste, a njegova ambicija je bila da prnađe način da radi za strane izdavače. Ovo je i uspeo krajem šezdesetih, kroz agencije Selecciones Ilustradas i Bardon Art, koje su mu omogućile da radi za britanski Fleetway, i kasnije francuski Editions du Vaillant. Nakon što mu je serijal Sandberg, Pere et Fils prekinut od strane francuskog magazina Pif, zbog, kako su rekli, nekompatibilnosti sa uređivačkom politikom koja je pre svega bila usmerena na omladinu, Font, u to vreme naseljen u Parizu, se vratio u Barselonu i tamo započeo serijal Robinzoni Zemlje (tj. Les Robinsons de la Terre, kod nas je izlazio u Ježevom zabavniku) sa scenaristom Rogerom Lecureuxom, ali i ovaj projekat je prekinut zbog neslaganja između dvojice autora.

Veći uspeh je postigao radeći sa etabliranim i cenjenim scenaristom po imenu Victor Mora sa kojim je radio nedeljni strip tequila Bang o „politički aktivnom ženskom liku“, a ovo je Fontu dalo i dovoljno samouverenosti da počne da radi isključivo po svojim scenarijima. I pokazalo se da je to pravi izbor jer su radovi koje je pravio osamdesetih godina uspeli da mu isposluju dosta međunarodne prepoznatljivosti: Priče o nesavršenoj budućnosti (Cuentos de un futuro imperfecto), Mračne priče (Historias negras), Clarke & Kubrick (Clarke y Kubrick, Espacialistas Ltd.) i onda Zarobljenik zvezda (El prisionero de las estrellas) su sve stripovi koji su kombinovali Fontovo interesovanje za naučnu fantastiku sa jedne a onda i neku vrstu opšte društvene, političke, ekološke itd. kritike i satire sa druge. U drugoj polovini osamdesetih Font će kreirati jedan od svojih najuspešnijih serijala, Taxi, devedesetih će raditi za Bonnelija i paralelno raditi na mnogo autorskih albuma i serijala. Danas, i dalje aktivan, Font uglavnom radi stripove za SAF.

Clarke & Kubrick, dakle, spadaju u početak njegove zrele i plodne faze iz osamdesetih godina i mada se ne radi o hitu kao što su bile Historias negras ili Zarobljenik zvezda, ovo je rad koji u dobroj meri prezentuje Fonta iz ove faze, sa svim njegovim interesovanjima, ali i sa karakterističnim pristupom crtežu, pripovedanju i, generalno tonu stripa koji će kroz jedan zabavan, samo blago mračno komični fon plasirati neka njegova razmišljanja o savremenom svetu i putu čovečanstva u budućnost.

Clarke & Kubrick su mu očigledno bili vrlo dragi likovi, jer ih i danas Font koristi kao ilustracije za neke svoje ideje, a nakon sopstvenog serijala ova su se dva spadala pojavljivala i u drugim njegovim stripovima. Specifična komična tenzija i mračno-satirični naboj njihovog odnosa svakako u dobroj meri komunicira Fontov svetonazor i nije neko iznenađenje da i više od tri decenije kasnije, Clarke & Kubrick i pored raznih idiosinkrazija u svom tonu, tempu pripovedanja i samom volumenu, emituju jednu zavodljivu energiju.



Naučna fantastika je u evropskom stripu svakako bio popularan žanr u sedamdesetim i osamdesetim godinama, a pogotovo jer je u književnosti (poglavito američkoj), ovo bio i period rekonstrukcije samog žanra sa novotalasovskim prevrednovanjima vrednosti i drugačijim pristupom standardnim temama i motivima. Film Odiseja u svemiru 2001. koji je po romanu velikog Arthura Clarkea 1968. godine režirao veliki Stanley Kubrick je svakako u presudnoj meri obeležio novi smer u žanrovskom filmu, pomerajući se od popcorn zabave ka ozbiljnijim filozofskim temama, ali u književnosti je Novi talas vrlo snažno gurao u različitim drugim smerovima, kombinujući literarnost i filozofsku ambiciju sa poigravanjem sa aktuelnim zeitgestom i otvorenom društvenom kritikom.

Utoliko, iako glavni junaci ovog stripa nose imena po Clarkeu i Kubricku, nisu u pitanju dva vizionara i filozofa već dva obična službenika velike agencije koja se bavi eksploatacijom kosmičkih resursa na različite načine, uhvaćena u žrvanj ogromne obezljuđene, do srži korumpirane, preko svake mere razuma dehumanizovane mašinerije.

Clarke i Kubrick su na neki način tipični protagonisti svog vremena. Rađen u apeksu Hladnog rata, ovaj strip na neki način prikazuje i razočaranje u post-frankovsku Španiju, oslobođenu fašističke stigme, ali sada ubačenu u mašineriju globalnog kapitalizma koji pored svog svojeg humanijeg lika zapravo ne haje preterano za individualnost ili ljudskost. Utoliko, dvojica muškaraca u centru ovih priča su cinični, nervozni gubitnici svesni da je njihova pozicija u firmi, svetu i svemiru nevažna na globalnom planu jer će ih uvek lako zameniti bilo koja druga dva gubitnika, ali i da ih to neće spasti stalne i dosledne eksploatacije. Clarke & Kubrick su zbog toga nabijeni snažnim antiherojskim šarmom za vreme u kome je sloboda na svačijim usnama ali koja se, istinski, meri samo brojem ništica koje su drugi spremni da vam ispišu na čeku. Oni su buntovni, ali ne zaista u meri da imaju plan ili makar ambiciju da sruše nepravične sisteme sa kojima se suočavaju, njihov bunt je reaktivan, ljudski, ultimativno bespomoćan, kako se iz priče u priču vidi, ali razumljiv svakome ko čita ovaj strip.

Font je, dakle, u naslov stripa stavio imena dvojice vizionara naučne fantastike koji su insistirali na pozitivističkom, optimističkom pogledu u budućnost ali se za zaplete u velikoj meri inspirisao radovima Roberta Sheckleyja, bruklinskog Jevrejina čije su priče i romani odisali jakom satirom, koristeći naučnofantastične motive i mizanscene za razotkrivanje apsurdnosti savremenog društva.



Utoliko, priče u ovoj kolekciji i same prikazuju Clarkea i Kubricka u situacijama gde su neke od protivrečnosti modernog društa pogurane do zastrašujućeg i komičnog apsurda. U skladu sa erom u kojoj su nastajale, ovo su često priče o velikim društvenim sistemima što funkcionišu po pravilima koja su imala smisla u vreme kada su ti sistemi osmišljavani, ali koja su, slepom i nekritičkom primenom u međuvremenu dovela do potpuno neželjenih efekata.

Font je u prvo vreme stripove o Clarkeu i Kubricku radio kao kratke vinjete od po nekoliko strana, zadovoljavajući se time da postavi zaplet, pokaže koliko je ideja apsurdna u stvarnom svetu i svoje protagoniste ostavi neretko u užasnoj situaciji na kraju, ne trudeći se da napravi stvarni kontinuitet između odvojenih epizoda. No, kako epizode odmiču, priče postaju kompleksnije, problemi višeslojniji a refleksija protagonista na ono što rade i ono što im se dešava biva emotivno zrelija. Naravno, obojica su i dalje cinici, prznice, bundžije bez usmerenja i stvarne ambicije, ali zajedno sa autorom i glavni likovi kao da postaju sve svesniji da je odgovor na dehumanizaciju društva koji svako može dati – makar malo više empatije.

Utoliko, i kratke crnohumorne priče sa početka do kraja bivaju zamenjene dužim, složenijim zapletima koji imaju u sebi više pustolovne naučnofantastične prirode, ali koji su i u satiričkom/ kritičkom smislu potentniji. Fontu svakako ne nedostaje stvari koje bi ismevao i kritikovao, od Zemlje iz budućnosti na kojoj je cela ekonomija zasnovana na industrijskoj reciklaži zagađenja iako praktično sve što planeta proizvodi jeste oprema za reciklažu zagađenja (a čija proizvodnja proizvodi zagađenje), preko ugovora kojim Clarke i Kubrick nehotično vanzmaljcima prodaju čitavu planetu, da bi ih spasla hakerka iz sumnjivog kraja grada, pa do finalne priče koja zauzima ceo poslednji album i koja govori o do besmisla birokratizovanom svetu gde svaki stanovnik vergla članove zakona i pravilnika a društvo se oko njih raspada, ovo su priče čija aktuelnost nije zaista umanjena protokom vremena.

Font, naravno, sve pakuje u dinamičnu humorističku matricu koja se u ogromnoj meri oslanja na njegov izvrsni crtež. Zbog toga je možda i ljudski zameriti što autor često prepopterećuje table ogromnom količinom teksta koji, svakako, ima svoj glas i senzibilitet, pogotovo vezano za karakterizaciju likova, ali koji je često višak u odnosu na izvrstan karakterni rad sa likovima i savršeno energične kompozicije i vizuelno pripovdanje. Font je jedan od onih klasičnih majstora evropskog stripa čiji su vizuelni gegovi besprekorni a likovi sa svojim karikiranim pozama, gestovima i izrazima lica zrače šarmom običnih ljudi uhvaćenih u grotlu fatalne istorije koja se ne preživljava.

Sve u svemu, pričamo o klasicima koji, iako ne savršeni, apsolutno i danas zavređuju čitanje i doneće ljubitelju stripa puno ugodnih trenutaka. Pa proverite sami. Amazon ih prodaje ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3414 on: 30-05-2022, 05:04:59 »
Casual Fling, četvorodelni miniserijal što ga je prošle godine izdavao AWA Studio, pročitao sam prevashodno zbog dvojice autora koji su ga potpisali. Scenario je ovde radio Jason Starr, o čijem sam jednom serijalu za AWA već pisao, a koji mi je pre sada već dosta godina osvojio srce svoji radom na Wolverine MAX serijalu za Marvel. Starr je jedan od onih žanrovskih romanopisaca koji su dobili gigove za Marvel u prvoj deceniji ovog stoleća, unoseći malo literarniji stil u stripovski univerzum, a što je kasnije u mnogo slučajeva (Duane Swierczynski, Gregg Hurwitz, Jonathan Maberry itd.) rezultiralo paralelnim daljim radom na stripu i nakon što su ugovori za Marvel okončani. Starr je poslednjih godina uspešno radio i za televiziju, ne prekidajući da piše i romane, ali i kod njega je očigledno stripovska strast neumrla, uprkos tome da se radi o srazmerno najmanje lukrativnom preduzeću. No, ne treba izgubiti iz vida da je ogroman broj modernih žanrovskih pisaca Starrove i kasnijih generacija (Starr je 1966. godište) odrastao u eri u kojoj je žanrovski strip (mahom, ali ne isključivo superherojski) predstavljao solidan deo njihove literarne dijete a što verovano i objašnjava činjenicu da se ti autori dosledno vraćaju ovom medijumu.



Drugi autor zbog koga sam sa interesovanjem pročitao Casual Fling je crtač – Dalibor Talajić. Priznajem da kad god vidim nekog iz ovdašnjeg okruženja kako prži po američkom stripu odmah dobijem napad panbalkanskog patriotizma, a posebno sam se obradovao što Talajić ovde ima priliku da radi strip koji nije iz uobičajenog kostimi+akcija+supermoći žanra i scenario bliži mejnstrimu verovatno predstavlja simpatično osveženje za nekoga ko poslednjih godina gotovo isključivo radi superheroje za američke izdavače.

Ostatak ekipe je takođe vrlo po mom ukusu. Kolore je radio brazilac Marco Lesko, jedan veoma dobar ilustrator sa iskustvom na gomili različitih serijala (Rat Queens, Doctor Who, Blade Runner, Out koji je  takođe izašao za AWA itd.) a letering Steve Wands i njihova sinergija sa tušem hrvatskog crtača daje ovom stripu potrebni senziblitet rada „pravog“ glavnog toka. Naslovne strane radila je sjajna Grkinja DaNi koju sam nedavno onoliko hvalio za Coffin Bound, i kako je ovo strip koji, nagađate i po naslovu, treba da čitaocu donese atmosferu napetog erotskog trilera, tako su i njene naslovne strane adekvatno osmišljene i realizovane da intrigiraju, pa i tintiliraju, ali da sugerišu i pretnju.

Erotski triler je, naravno, žanr koji poodavno dobro živi u bioskopu a u međuvremenu se razbaškario i na televiziji i slagao bih ako bih rekao da Casual Fling ne deluje kao pič koji je Jason Starr nosakao od producenta do producenta namigujući i drugim neverbalnim signalima sugerišući da bi možda bilo vreme da ga od „writera“ konačno apgrejduju u „showrunnera“ ili da je ovo scenario koji će biti „naredni Fatal Attraction“. Strip je u nekim tekstovima i direktno poređen sa Lyneovim filom iz osamdesetih ali uz važnu napomenu da je ovo „Fatal Attractinon za #MeToo generaciju“. Što je sjajan teglajn uz, naravno, napomenu da je u njemu skoro sve netačno. Ali opet, u toj netačnosti je donekle i poenta.

Fatal Attraction je, da se podsetimo, jedan od nekoliko filmova u kojima Michael Douglas, u stvarnom životu bukvalno seks-ovisnik koji je na kraju morao da ode na terapiju da se leči od ove adikcije, glumio muškarce koji najebu jer postaju meta seksualne požude snažnih žena što ne prezaju od zloupotrebe moći ili od primene praktično slasher strategija da muškarca stave u podređen položaj i eksploatišu ga. Kad pomislim da smo imali period od nekoliko godina krajem osamdesetih i početkom devedesetih u kojima su pravljeni ovi filmovi sa, jelte, ženama predstavljenim kao nezasiti predatori koji seksom uništavaju sirote muškarce, ali uglavnom Michaela Douglasa (nije baš u svima igrao Michael Douglas, ali igrao je u Fatal Attraction, u Basic Instinct, u Disclosure...), shvatim da smo dobro prošli što nas feminstkinje nisu bombardovle iz orbite jer je to jedini način da se bude siguran...



Jer, statistički, naravno, i trideset i kusur godina kasnije, mnogo, NEUPOREDIVO mnogo je verovatnije da će u slučajevima seksualne eskploatacije, zlostavljanja ili dobrog starog revenge-porna počinioci biti ipak muškarci pa #MeToo nije bio samo popularni haštag za milenijalke koje tog dana nisu imale šta pametnije da rade na internetu već neka vrsta revolucije u javnom diskursu koja je možda po prvi put zaista ukazala na razmere fenomena seksualne zloupotrebe, zlostavljanja i drugih marifetluka koji se dešavaju na relaciji muškarci sa određenom moći – žene.

Casual Fling je, dakle, neka vrsta apdejtovanja strukture erotsog trilera tako što se uloge pomeraju bliže realnom stanju stvari. Ovde je u ulozi počinioca muškarac a u ulozi „žrtve“ žena, ali Starr piše jednu prilično dobro postavljenu dramsku situaciju koja uzima u obzir brojne elemente modernog života u razvijenim zapadnim društvima i, sa jedne strane, pokazuje apsurdnost situacije u kojoj je stid jedno od najvećih oružja što ih zlostavljač ima u svom arsenalu (uprkos svim našim modernim prosvećenostima i proklamovanoj društvenoj ravnopravnosti), a sa druge uverljivo i realistično prikazuje okolnosti koje mogu i sasvim „običnu“ osobu da dovedu u situaciju da budu glavna junakinja sopstvenog horor-trilera koji preti da im uništi život.

Casual Fling iz naslova se odnosi ne čak ni na neku ozbiljnu kres-šemu koja se održava kroz izvestan period u životu protagonistkinje, još uvek mlade ali uspešne žene po imenu Jennifer Ryan, nedavno apgrejdovane u mlađeg partnera u firmi u kojoj radi, već na bukvalno jedno veče koje je provela sa harizmatičnim muškarce što ga je upoznala kroz posao i koji je naleteo baš u idealnom trenutku da ona sa sebe zbaci delić stresa što joj ga proizvode sve veće poslovne obaveze, muž-programer koji radi od kuće i mršti se što na njega pada sav teret bavljenja sa dvoje male dece, pomalo ohladneli odnosi među supružnicima i sve manje slobodnog vremena koje ona ima.

Starr vrlo dobro prikazuje tu stvarnu, životnu situaciju u kojoj se osoba koju čitalac smatra „dobrom“ pokazuje kao „nemoralna“ – jer vara svog muža – ali tako da i čitalac u potpunosti oseti da je njen izbor, iako ne dobar, na neki način i opravdan. Likovi Jennifer, njenog muža ali i harizmatičnog poslovnog čoveka sa kojim ona završi u, jelte, krevetu, su odrađeni vrlo lepo, sa višeslojnošću karaktera i situacijama koje deluju životno i ubedljivo.



Kada onda krene ucenjivanje i problem za Jennifer i njenu porodicu, strip mora da narpavi blagi prelaz na drugi kolosek i iz jedne praktično naturalističke drame pređe u triler. U normalnim uslovima ovo nije problem jer većina ovakvih narativa radi isto, dajući nam „normalan“, naturalistički uvod, a zatim se transformišući u naglašenije „žanrovski“ izraz, neretko sa elementima strave i užasa, no Starrova ambicija da priča ima jasan #MeToo sloj se zapravo nedovoljno dobro integriše sa trilerskom strukturom koju žanr nameće.

Neću da kažem da je Casual Fling loš ili neinteresantan strip, nije, bilo mi je sasvim ugodno da ga dočitam, ali utisak je da zaplet napravi veliku količinu artiljerijske pripreme samo da bi se strip do raspleta dovezao jednostavnom, pomalo neambicioznom putanjom tako da „naši“ dobiju potrebnu zadovoljštinu a „njihovi“ budu kažnjeni, bez uzbudljivih preokreta i atraktivnih krešenda radnje u poslednjem činu kakve smo navikli da očekujemo.

Možda je zaista ovde želja da se pokaže da iza zločina mora doći kazna prevagnula nad težnjom da se smišlja maštovitije trilersko finale, a možda Starr samo nije imao prostora da u dodeljene četiri epizode ode u komplikovaniji rasplet. Ako se to malo razočaranje stavi na stranu, Casual Fling i dalje osvaja svojim kvalitetnim likovima i ovde su i Jenniferin muž, i njegova bivša ortakinja hakerka, i njegovi roditelji svi interesantni, a i glavni negativac je zanimljiv i njegovi motivi za to što radi, ali i metodi koje primenjuje su intrigantni i govore dosta o savremenom društvu. Scena u kojoj policijski inspektor govori protagonistkinji da on i dalje ne shvata gde ona u svemu što mu je ispričala vidi elemente krivičnog dela je posebno lepo složena i malo mi je bilo žao što ovaj strip nema još bar 3-4 epizode u kojima bismo gledali suđenje jer bi tek ovo bila prilika da se zaista uđe u detalje vezane za percepciju seksualne zloupotrebe. No, toga bi možda bilo da je ovo bila TV serija a ne strip...

Talajić se, da bude jasno, nije nešto polomio da od ovog projekta napravi ATRAKCIJU, nije to takav strip, ali njegov crtež vrlo lepo funkcioniše u domenu karakterizacije i atmosfere a koju dodatno podupire Leskov umireni kolor. Ono što je bitno je da je Daliborovo pripovedanje uvek vrlo kvalitetno i Starr mu komotno prepušta mnoge ključne momente u narativu kojima dijalozi nisu potrebni. Talajić efektno kreira taj „obični“ low-key dramski senzibilitet ove pripovesti, a onda ga pažljivo samo malo zatamni elementima vezanim za izgled i ponašanje glavnog negativca. Nije ovo najatraktivniji strip u AWA ponudi, ali jeste jedan od stripova koji nemaju veze sa njihovim shared universe projektom i koji pošteno brani boje srednjeg toka, ne naginjući se previše ni u jednom žanrovskom smeru. A takvih stripova nam i dalje nedostaje u Americi. Amazon vam Casual Fling na prodaju nudi ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3415 on: 31-05-2022, 05:15:38 »
Kako sam u nekom momentu prošle godine, pišući o radovima Ala Ewinga za Marvel i obećao, evo mog osvrta na The Last Annihilation, krosover urađen pod Ewingovom dirigentskom palicom a koji je prošlog leta i rane jeseni ljubiteljima Marvelovog „svemirskog“ programa doneo poslednje, zaključno poglavlje sage o, jelte, Anihilaciji.



Osim što, naravno, nije. Nagađate, niti pridev „poslednja“ u naslovu ove anihilacije ima ikakav prizvuk konačnosti kome bi čitalac sa više od dve sezone iskustva mogao da veruje niti je, da bude sasvim jasno, ovo suštinski povezano sa prethodnim događajima koje je Marvel izdavao a koji su u naslovu imali „Annihilation.“ Kako je to već pravilo, kod Marvela se određene reči u davanju naslova krosoverima i događajima biraju prevashodno da bi udarile na receptore za nostalgiju kod čitalaca a ne zato što imaju stvarnu konekciju sa stripovima u kojima su te reči dobile određenu težinu.

Originalni Annihilation iz 2006. i 2007. godine, a o ovome sam već pisao, bio je neočekivani uspeh, pre svih za sam Marvel. Dok je „glavni“ krosover za ovaj period bio originalni Civil War sa svom suptilnošću Marka Millara koji ga je pisao iz bolničkog kreveta, povraćajući u lavor na svakih nekoliko stranica, sav nabijen modernim, „odraslim“ senzibilitetom i ozbiljnim, jelte, „političkim“ temama, Annihilation je bio krosover koji se dešavao negde u dalekom svemiru, daleko od, jelte, neksusa važnosti, koristeći likove iz treće lige i poluzaboravljene „kosmičke“ koncepte Negativne zone i inteligentnih buba. No, zahvaljujući naporu koji su Keith Giffen kao arhitekta a dalje i svi scenaristi što su radili na raznim serijalima uložili, Annihilation ne samo da je bio veoma uzbudljiva pustolovna priča, već je i svojereučno rehabilitovao neke od likova, notabilno Novu i Guardians of the Galaxy, uspostavljajući za ovaj potonji tim „savremeni“ sastav i senzibilitet od koga su potekli i filmovi a koji se i dalje koristi kao osnova za njihove stripove.

Annihilation je bio toliko solidan hit-iz-mrtvog-ugla da su Dan Abnett i Andi Lanning, ljudi iza Nove i Guardians of the Galaxy, praktično odmah po njegovom završetku prešli u Annihilation Conquest, jednako kvalitetan nastavak, da bi posle sledilo još nekoliko serijala koji nisu imali reč „Annihilation“ u naslovu (War of Kings, Realm of Kings) ali jesu bili direktni nastavci priče i doveli je do spektakularnog i dostojanstvenog završetka u Thanos Imperative.

No, kako se u superherojskim stripovima ništa zaista ne završava, pre par godina je Matt Rosenberg dobio priliku da se poigra sa nekim od ovhih likova u krosoveru Annihilation Scourge, mnogo skromnijem po obimu ali solidnom po sadržaju i sa i dalje kakvim-takvim vezama sa originalnim Annihilationom, makar utoliko što se u njemu pojavljivao insektoidni Annihilus, uberzloća iz Negativne zone.

No, Ewingov The Last Annihilation prilično je lako raskrstio sa ikakvim stvarnim vezama sa Annihilusom, postulirajući da je svaki svemirski krosover u kome učestvuju Guardians of the Galaxy legitimno nazvati  nekakvim Annihilationom. Utoliko The Last Annihilation predstavlja finalni čin njegove priče o Guardians of the Galaxy, ali i pripremu za završavanje priče o timu S.W.O.R.D. koji je označio ulazak mutantske rase u svemir u velikom stilu i više se bavi njegovim trajnim opsesijama magijom, Tarotom i starim neprijateljima Doktora Strejndža nego što stvarno predstavlja ikakav „nastavak“ onog što su radili Abnett i Lanning.



Ako je to nekakvo malo razočaranje, važno je podsetiti da je Al Ewing veoma dobar scenarista i da je njegov rad u svemirskom delu Marvelovog univerzuma već imao vrlo solidnu demonstraciju kapaciteta u krosoveru Empyre o kome sam iznenađujuće pozitivno pisao na ovom mestu. Stoga su Guardians of the Galaxy i S.W.O.R.D. na neki način bili prirodni smerovi u kojima će Ewing dalje raditi, kreirajući sa jedne strane zanimljiv i pustolovan strip za Gardijanse, sa vrlo smelim karakternim radom na samom Star Lordu, koji ga je konačno izvukao iz infantilnosti u koju je gurnut od strane Briana Bendisa tokom njegovog rada na serijalu, a sa druge strane radeći na pokazivanju kako zemaljski mutanti, nakon gromopucateljnog krosovera X of Swords pokazuju da sebe zaista vide kao rasu koja će ne samo Zemlju već čitav Sunčev sistem povesti smelo u pravcu integracije u galaktičku zajednicu i to na ravnoj nozi sa drugim velikim civilizacijama.

The Last Annilation dolazi posle velikog preokreta u raspodeli moći u Sunčevom sistemu, a koji se dešava u Hellfire Gala događaju o kome ću tek pisati kada se ohrabrim da ponovo uradim pregled X-Men stripova, ali za potrebe razumevanja ovog zapleta dovoljno je znati (a to se i u dovoljnoj meri pominje u samim TLA stripovima) da su zemaljski mutanti demonstrirali moć svoje nauke i ne samo kolonizovali Mars već su, uz pomoć novog materijala, sastavljenog od „nove vrste elementarnih čestica“ „od izvan i iz centra“ ovog univerzuma (neće vas preterano iznenaditi da se čestice zovu – Kirboni) napravili ogroman tehnološki skok a koji će ih staviti na međuzvezdanu mapu sigurnije nego što bi puka, sirota ljudska rasa ikako mogla na ovom stupnju razvoja.

The Last Annihilation dakle jednim delom prikazuje kako se zemaljski mutanti umeću u galaktičku politiku i pričaju na ravnoj nozi sa Skrullovima, Kreejima, Shi’arima, populacijom Breakworlda itd. (a što nije PRETERANO teško kad u vrhu gotovo svake od ovih civilizacija imate nekog poreklom sa Zemlje), a drugim napore Guardians of the Galaxy, kojima sada pripada i Doktor Doom, da se izbore sa pretnjom koja, iako nije povezana sa Annihilusom, kao da zaista ima kapacitet da zbriše čitav univerzum. Ewing ovde poteže starog Doktor Strejndžovog protivnika, vladara haosa Dormammua, transdimenziono biće konzistentno loših namera i mada ovo nije nužno idealan protivnik za naše junake navikle da ratuju sa džinovskim bubama, Ewing priču prilagođava svojim potrebama.



Utoliko, udruženi napor nekoliko civilizacija da poraze Dormammua ima i tehnološku i magijsku komponentu. Dormammu, uostalom, pod svoju kontrolu stavlja Ego – Živu planetu, koristi Ego kao „glavu“ za telo koje će sastaviti od drugih nebeskih tela i kreće u pohod na planete koji ima idealnu meru preteranog, cheesy, ali impresivnog spektakla, a njegov je plan više vezan za magijsku simboliku nego za puku fizičku silu pa Ewing ima dovoljno prilike da se igra sa svoji omiljenim Tarot-kartama i pronalazi u likovima mistične dimenzije koje nam možda do sada nisu bile očigledne.



No, pošto je ovo ipak klasičan krosover (između S.W.O.R.D. i Guardians of the Galaxy, uz one shotove koji se tiču Hulklinga i Wiccana, Wakande kao i „starog“ Cablea), fizičke sila mora biti da bi svi imali šta da rade, pa dobijamo sasvim dovoljno ratne drame u kojoj imperator Hulkling i njegov muž Wiccan moraju da ulože sve svoje napore da odbrane sada integrisano carstvo Skrulla i Kreeja od napada „bezumnih“, dobijamo ciničnog svemirskog rakuna koji pronalazi najveći pištolj u galaksiji da ga uperi u najveću pretnju za kosmos, dobijamo i primereno pritvorne spletke Abigail Brand, šefice S.W.O.R.D. koja čak i u momentima kada je čitav univerzum ugrožen kalkuliše i odlučuje se za politički oportune poteze čak i ako su oni u teoriji manje efikasni od onih najočiglednijih. To je u skladu sa njenom „sivom“ karakterizacijom, ali i daje sasvim zadovoljavajuće objašnjenje zašto su najveći zemaljski heroji, poput Avengersa, odsutni iz ove priče – pored jednog one shota koji se bavi Crnim panterom i prilično je, jelte fakultativnog tipa.

I ovde je potrebno i podvući – iako je The Last Annihilation sasvim zabavan, ne traje predugo i Ewing ovde ima dovoljno zanimljovog zapleta i karakternog rada za dva serijala koja je sam radio, ovo je i događaj koji na kraju ima više brojeva nego što može da ih iznese. Devet epizoda je previše za nešto što je imalo materijala za pet i mada sam uvek srećan kada vidim starog Cablea u akciji, fakat je da je ovo moglo da bude i vitkije i efikasnije.

Produkcijski, ovo su crtali dobri crtači. Juan Frigeri na Guardiansima i Stefano Caselli na S.W.O.R.D. je uvek dobra kombinacija za uspešnu i spektakularnu ali i dalje jasno pripovedanu, čitljivu svemirsku akciju. The Last Annihilation, dakle nije naročito veličanstven strip niti ima esencijalne veze sa prethodnim Annihilation radovima, ali za ljude koji vole Ewinga i generalno gravitiraju „svemirskom“ delu Marvelove produkcije, ovo je sasvim pristojna ponuda. Evo linka za kolekciju koja izlazi u Avgustu.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3416 on: 01-06-2022, 05:01:02 »
Sa dosta (razumljivog) zakašnjenja seo sam i pročitao tri kolekcije, a koje sakupljaju svih dvadeset epizoda serijala Young Justice, poslednjeg u nizu stripova sa ovim imenom koje je DC objavljivao na svom Wonder Comics imprintu u toku 2019. i 2020. godine. Razumljivost koju pominjem u prvoj rečenici a koju ste upravo pročitali i pitate se o čemu to dođavola pričam, se odnosi na činjenicu da je u pitanju serijal o grupi tinejdž superheroja univerzalno voljen na ime rada iz pera Petera Davida krajem devedesetih godia prošlog veka, tokom ovog veka transformisan u popularnu animiranu seriju za mlade, a koji je u ovoj, najnovijoj inkarnaciji pisao Brian Bendis.

Ah.

Da. Baš. Ah.



Dolazak Briana Bendisa u DC posle decenijskog rada u Marvelu je bio uglavnom najavljivan pričama o tome kako je čuveni scenarista uzbuđen što će imati prilike da radi sa najvećim superherojima u istoriji američke kulture, vrlo konkretno pominjući Supermena kao (razumljiivog) bijelog kita čijem se ulovu on unapred radovao. I o Bendisovom Supermenu sam pisao dosta opširno, ukazujući da su ovo bili stripovi sa slabim stranama, ali i sa jakim stranama, u proseku bolji deo Bendisovog autputa tokom poslednjih nekoliko godina. No, ispostavilo se da je ugledni scenarista iskoristio svoj nemali uticaj i reputaciju da u DC-ju dobije značajnu moć, ne samo u smislu toga da može da bira koji će serijal sledeći pisati, već i da kreira čitave nove ogranke unutar izdavačkog programa koji će imati njegov pečat. Kako je DC poslednjih godina ionako potpuno odlepio sa kreiranjem neprebrojnih imprinta i linija unutar svog izdavaštva, verovatno su Didio i Lee pomislili „šta nam teško da imamo još jedan“ pa je tako i rođen Wonder Comics.

Ideja Wonder Comics imprinta, kojim Bendis rukovodi je zapravo usklađena sa jednom već dosta godina postojećom potragom za načinom da veliki korporacijski izdavači (konkretno DC i Marvel) ponovo nađu sponu sa pre-tinejdž i mlađom tinejdž demografijom. Kako sam to mnogo puta napominjao, starenje populacije potrošača superherojskog stripa (i superheroja u drugim medijumima) je problem koji muči DC i Marvel još  od devedesetih i agregatno opadajući tiraži stripova koje izdaju su svedočanstvo o tome da taktika proizvođenja alternativnih naslovnih strana za isti strip kako bi jedna osoba kupila više primeraka ima vrlo jasne limitacije u stvarnom svetu i naprosto ne može da nadomesti smanjivanje populacije klinaca koji bi svoj džeparac trebalo da troše na Teen Titans i Aquamana umesto na mange i videoigre.

DC je u nekim stvarima uspešniji od Marvela a u ovom specifičnom slučaju to je vrlo cenjena produkcija animiranih filmova rađenih po motivima superherojskih stripova, koja traje već decenijama a onda povratno ima i efekta u tome da DC ima srazmerno uspešne strip-serijale za baš mladu populaciju (tipa prvi osnovne), kao što su na primer Teen Titans GO! ili Tiny Titans. No, kako je ovo ipak ciljna grupa sa malom platežnom moći, prevashodna svrha ovakvih stripova je, pretpostaviću, da se deca navuku na IP dok su mlada pa da onda, kada budu raspolagala svojim novcem u tinejdžerskim godinama, nastave da kupuju stripove istog izdavača, sa istim likovima, ali prilagođenije njihovom uzrastu. E, problem je što „normalni“ DC stripovi (ili „normalni“ Marvelovi stripovi) nisu, po svemu sudeći, prilagođeni ovom uzrastu. A problem je i što se, izgleda, misli da to nije na ime zamumuljenih kontinuiteta i post-postmodernog pristupa pisanju (i crtanju) koje često završava kao esejistički tekst o tekstu, nego na ime toga da nema dovoljno tinejdž superheroja u stripovima.



Hoću reći, kad sam JA bio u predtinejdžerskom uzrastu, pa onda i tinejdžer, superherojski stripovi koje sam čitao nisu imali isključivo tinejdž superheroje, naprotiv, samo ih je Teen Titans prominentno zastupao u svojoj ponudi, dok su ostali bili o odraslim osobama sa često „odraslim“ problemima i temama a što je, nećete se iznenaditi ako ste ikada bili dete ili tinejdžer, bilo ZANIMLJIVO za čitanje i nama mladima na ime tona, razumljivih tema, zapleta koji su se mogli pratiti bez stalnih odlazaka na wikipediju.

Wonder Comics je, dakle, uspostavljen kao rešenje u potrazi za problemom, linija koja će objavljivati stripove o tinejdž superherojima – mnogi među njima su i kreirani za ovu priliku – u nadi da će tinejdž čitaoci pohrliti da ih čitaju. Činjenica da je od čitave „prve sezone“ ovih stripova samo Young Justice dobacio do dvadesetog broja, dok su dva serijala (Wonder Twins kojima je ovo bio prvi sopstveni serijal i novi Dial H for Hero) imali po dvanaest a Bendisov Naomi samo šest govori dosta o tome koliko je ovo bila dobra ili loša ideja. Da se razumemo, Wonder Twins je bio prilično dobro primljen i od kritike i dobro se prodavao a Naomi je kasnije transformisana u TV seriju ali...

...ali Wonder Twins nije na tom svom uspehu uspeo da išta novo izgradi a televizijska serija Naomi je počela sa emitovanjem ove godine i u trenutku dok ovo kucam sveže je javljeno da je to – to, odnosno da je dalja produkcija otkazana i da neće biti novih sezona. Strip dobija nastavak ali i to je verovatno samo na ime Bendisovog uticaja...

Naravno, šoubiznis je pre svega biznis, ali ovaj kontekst mislim dosta dobro objašnjava da je u pitanju naprosto pogrešan pristup taj u kome mislimo da će ljudi u svojim pedesetim godinama (Mark Russel je moje godište, Bendis je stariji samo četiri godine iako izgleda mnogo starije, Sam Humphries je nešto mlađi  sa svojih 45 a David F. Walker je i sam tu negde) biti idealni za proizvođenje stripova koji treba da privuku tinejdžere. Možda nije zgoreg podsetiti da su, recimo, Marv Wolfman i Len Wein bili u svojim ranim dvadesetim godinama kada su pisali stripove što su ih tinejdžeri gutali u šezdesetima a da je Gerry Conway BIO tinejdžer na početku svoje strip-karijere i da na stranu stavimo da su u pitanju bili ekstremno talentovani i vredni scenaristi, blisko je pameti da su bili mnogo bliži senzibilitetu i interesovanjima publike u rasponu od deset do dvadeset godina nego što su to ljudi koji su radili Wonder Comics serijale.

Možda DC misli da su danas mladi scenaristi isključivo zainteresovani da pišu gej romkom stripove sa aluzijama na japansku popularnu kulturu? Kako god, Young Justice je, kao najuspešniji od četiri Wonder Comics serijala (barem po broju nastavaka) prilično dobar ogledni primer ne za SVE što je pogrešno u DC-jevom pristupu ali svakako za ono što je pogrešno u Bendisovom pristupu.



Jer, ispostavilo se, nakon što je uspešno progutao i svario Supermena, Bendis je pokazao šta mu je PRAVI cilj u DC-ju: pisanje novih verzija serijala o raznim superherojskim timovima. I kako smo to već više puta rekli: scenarista koji je najjači kada piše duboke karakterne priče o pojedinačnim likovima veliki deo najgoreg dela svog opusa napisao je upravo pišući knjige o timovima. Legion of Super-Heroes je bio propast titanskih razmera, a o tome sam već opširno pisao na ovom mestu, no, iznenadio sam se koliko je Young Justice urpkos svim mojim spuštenim kriterijumima – slab strip.

Današnji potrošači DC-jevih propertija Young Justice znaju prevashodno po animiranoj televizijskoj seriji koja dosta uspešno ide od 2010. godine (doduše sa dosta pauza između sezona), sa najnovijom, četvrtom sezonom koja je emitovana ove. No, Bendisov strip se više oslanja na strip-predložak kreiran krajem devedesetih a koga je animirana serija adaptirala samo u najširim crtama, gradeći sopstveni kontinuitet. Ovaj strip serijal je najveći deo svoje popularnosti ostvario na ime toga da ga je pisao Peter David u jednoj od njegovih ranih inkarnacija, sa sve odličnim crtežom Todda Naucka, ali i svojim dosta srećno odmerenim tretiranjem osnovne teme: Young Justice su bili strip o grupi tinejdž-superheroja koja je nastala kada su originalni DC-jevi tinejdž-supeheroji, Teen Titans, već odrasli i preimenovali se u samo Titans. Verzije Superboya, Robina i Flasha koje su osnovale Young Justice su sve bili „novi“ likovi sa ovim imenima, kreirani krajem osamdesetih ili početkom devedesetih i imalo je smisla da će se oni baviti tinejdžerskim superherojskim radom, dok njihove starije kolege imaju sopstvene poslove.

Bendisov strip, naravno, i sam uvodi nove likove ali je baziran pre svega na forsiranju osećaja nostalgije za starim Young Justice timom i zapravo se najveći deo metazapleta tokom ovih dvadeset brojeva bavi misterijom vezanom za to da se ni ostatak sveta, ali ni sami likovi koji su bili u Young Justice danas ne sećaju da je ikada postojao tim Young Justice.

Ovo je, mislim, sa jedne strane izlizana premisa koju je i sam Bendis već izraubovao u Marvelu, a sa druge čitaoca postavlja pred jednu ne naročito interesantnu misteriju koju onda strip, do samog kraja neće na zadovoljavajući način razrešiti. Što je, nažalost, sada već nešto što po pravilu očekujemo od Briana Bendisa. Njegovi X-Men i League of Super-Heroes serijali su i sami počinjali sa velikim, smelim konceptualnim motivima u prvim brojevima samo da bi do kraja, činilo se, scenarista zaboravio na njih. Bendisov Young Justice, ako je za utehu, za razliku od Bendisovog League of Super-Heroes barem ima nekoliko vidnih zapleta i taj metazaplet i mada scenarista njima ne barata posebno spretno, ne može se reći da ne postoji bazična vučna sila koja čitaoca inspiriše da se makar malo pita šta će biti dalje, te da kupi i naredni broj.



Ali, mislim, to je zaista niska lestvica za preskočiti, neko bi rekao da je u pitanju najosnovniji minimum koji se očekuje od stripa što izlazi mesečnim tempom. Bendis, nažalost onda nastavlja da sebi puca u noge na sve one načine koji su već karakteristični za njegov recentni autput.

Sa jedne strane, uvođenje novih likova treba, naravno, da ima i komponentu građenja potencijala da to budu likovi što će kasnije imati smislen život i u drugim DC stripovima koje neće pisati Bendis, ali da budu i intrinzično smisleni za zaplet i radnju OVOG stripa. Naravno, to se ne događa. Bendis ovde forsira opširna gostovanja svoje Naomi, koja je čist višak, i Wonder Twins koji makar imaju dobro isprofilisanu gostujuću ulogu, ali onda ubacuje Jinny Hex da bude član Young Justice tima i ova (čukun?)unuka Jonathana Hexa, gritty junaka starih DC-jevih gritty vestern stripova je osedlana misterijom koja, ponavljajte za mnom, nije zanimljiva i ne razreši se na interesantan način do kraja ovog serijala. Jinny Hex makar nije nastala u ovom serijalu, ali Keli Quintela aka Teen Lantern jeste i njoj strip daje interesantne motive i poreklo ali se sa njima NIŠTA ne uradi do kraja. Keli je makar nastavila svoj stripovski život u aktuelnom Green Lantern serijalu pa se može argumentovati da je taj njen potencijal makar neko uspeo da iskoristi.

Sa druge strane, Bendis toliko snažno igra na kartu nostalgije za starim Young Justice da su zapleti koji se ovim ne bave generički i nezanimljivi (veliki deo prve priče, Gemworld) a sve ostalo u velikoj meri deluje kao stalno, agresivno podsećanje na elemente starog Young Justice serijala koje, valjda, treba da u čitaocu izazove prijatne dopaminske emisije na ime reminiscencije. Ovo nema smisla na bar dva načina: prvi je da ti mitski tinejdžeri koji DANAS treba da čitaju Young Justice nisu još ni bili rođeni kada je strip iz koga ovaj strip pozajmljuje ideje i motive izlazio. Drugi je da konstantno podsećanje da postoji bolji strip sa istim ovim likovima naprosto nije sjajna strategija da nekom omilite OVAJ strip. Pojavljivanje Crvenog tornada, recimo, pred kraj serijala je sjajan primer za to kako Bendis samo pamti da je Red Tornado bio u starom stripu ali ne pamti (ili nije čitao) zato je njegov odnos sa članovima Young Justice bio zanimljiv pa je njegovo korišćenje ovog lika prostačko i malo iritantno.

Sa treće strane, oumajgad, Bendisovo pisanje dijaloga u stripovima sa superherojskim timovima sam kritikovao toliko puta, a opet nisam siguran da je jasno koliko je to zapravo sa godinama postalo još više iritantno i zamarajuće. Young Justice ovde ide daleko preko granice podnošljivog na više mesta, sa tablama gde dijalozi između 5-6 likova deluju kao apsolutna kakofonija kvazitinejdžerskih kvazidoskočica koje je napisao spaljeni scenarista star pedeset godina. Evo sam sam sobom zapanjen koliko cinizma se nakupilo u ovom pasusu, ali... to je tako.



Konačno, taj metazaplet, ta misterija oko toga što se niko ne seća Young Justicea se do kraja, rekosmo, ne razreši na zadovoljavajući način, ali strip odlazi u apsolutnu krajnost svojim forsiranjem paralelnih univerzuma i alternativnih verzija likova, svetova i društava praveći od potencijalno dinamične tinejdž pustolovine jednu postmodernu papazjaniju koja brzo gubi utemeljenje u nekakvom zanimljivm zapletu ali i podseća na dve stvari: da je multiverzalnost danas možda i prečesto koriščen motiv u DC-ju, ali i da drugi scenaristi (Snyder, Williamson, Yang, Zdarsky, Taylor, ali i ekipa koja je radila nedavno hvaljeni Justice League Infinity) to rade znatno bolje od Bendisa.

Da Young Justice nije baš totalni, nečitljivi odron zaslužni su sjajni crtači, počev od Patricka Gleasona koji ovom serijalu daje energiju i šarm sasvim uporediv sa onim što je Nauck radio pre malo manje od četvrt veka, a da se ne svodi na puko imitiranje, a za njim je tu armija drugih crtača koje ne mogu sve da pomenem jer ih ima zaista mnogo, ali i oni poznatiji među njima (Bogadnovic, Oeming) i oni manje poznati rade veoma dobro i uz odlične doprinose kolorista i leterera, ovo je strip koji uvek izgleda vrlo simpatično. Naravno uz napomenu da mogu da vas umore česte naporne kompozicije koje crtači moraju da prave kako bi čitav ansambl ovog serijala uglavili na istu tablu dok svi pričaju u isto vreme.

Nije ni da je Bendisovo pisanje SKROZ krš i lom i ovaj strip svakako ima simpatične momente prijateljevanja među mladim herojima, po koju hajde-de, uspelu šalu i u jednom momentu krosover sa Warlordom (sa gostovanjem samog Mikea Grella na crtežu) koji me je samo razgnevio podsećanjem da već više od decenije nismo imali strip o Warlordu a da DOBAR strip o Warlordu nismo imali znatno duže. To možda jednom kad se Jason Aaron smori u Marvelu pa kao i Bendis prebegne u DC, a što bi sad i imalo smisla znajući da je Marvel upravo objavio da nije obnovio licencu za stripove o Konanu pa da bi bilo SASVIM PRIRODNO da Aaron odluči da je Warlord najbolja zamena.

Da ne lutam dalje slatkom stazom uspomena i fantaziranja o mogućim ali malo verovatnim budućnostima – zaključimo za danas: Young Justice iz pera Briana Bendisa nije, da bude jasno, LOŠ strip po nekom objektivnom, bezinteresnom kriterijumu, ali prilazi statusu lošeg stripa opasno blizu. On je dobar primer slabog rukovanja postojećim propertijem kakvo u konačnici proizvodi nezadovoljavajući produkt i za novog čitaoca koji će biti pogubljen na ime previše likova i svih tih referenci na prošle avanture koje kao da čine najveći deo dijaloga ovde, ali i za starog ljubitelja Young Justice koji će dobiti nezgrapno i ultimativno nemaštovito poigravanje sa poznatim motivima i priču koja uz ogromna meandriranja ne ide nikuda. Pa ako sve to deluje zanimljivo a ne znam zašto bi, ali opet, ko sam ja da sudim ikome, onda možete ove tri kolekcije ispazariti na Amazonu.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3417 on: 02-06-2022, 05:16:33 »
Pošto sam pre nekoliko dana pisao o tekućem serijalu Thor koji piše Donny Cates, sada je idealan trenutak da kažem nešto o prvoj priči u aktuelnom serijalu Hulk, koga piše isto Donny Cates.



Cates je, uostalom ne nezasluženo, dobio u ruke dva prestižna, cenjena serijala sa dugačkom istorijom u Marvelovom izdavaštvu i, a što je možda u ovom momentu važnije u očima knjigovođa koji brinu o budžetima, čiji su glavni likovi veoma prepoznatljivi i popularni na globalnom planu zahvaljujući svojim prominentnim ulogama u filmovima Marvelovog kinematskog univerzuma. Thor sa svojim četvrtim solo filmom ulazi u bioskope za par nedelja a mada je Hulk ostvario osetno manji uspeh sa svojim solo filmovima, nema nikakve sumnje u to da je veliki zeleni siledžija bio ekstremno značajan element filmova o Avengersima, ali i odigrao izuzetno dobru sporednu ulogu u trećem filmu o Thoru i generalno uživa prepoznatljivost u kulturi glavnog toka više nego ikada u svojoj povijesti.

Naravno, ne treba zaboraviti da smo poslednjih nekoliko godina kolektivno zasipali Marvel pohvalama na ime strip serijala Immortal Hulk koji je iz temelja protresao praktično sve motive u skoro šest decenija dugačkoj istoriji ovog lika i izgradio monumentalnu sagu-sa-pesničenjem-i-psihoanalizom spajajući Jacka Kirbyja sa Carlom Jungom i kabalom kao da je to najprirodnija stvar na svetu. U tom smislu, nakon što je Al Ewing završio svoj rad sa Hulkom, i verovatno se i malo samozadovoljno nasmešio svestan da ono što on radi sada odjekuje u večnosti, Marvel je zaista morao da pronađe način da naredni serijal o Hulku bude memorabilan, imajući u vidu da će biti konstantno poređen sa remek-delom kakav je bio Immortal Hulk.

Cates je za prvog crtača dobio Ryana Ottleyja i ovo je, svakako, sjajan izbor. Za strip kome je u temelju apsolutni spektakl borbe i destrukcije, Ottleyjeve lake olovke i dinamične kompozicije su prava stvar, pogotovo uz odlične tušere i koloriste koji rade na ovom serijalu. Nije se, dakle, ovde štedelo na talentu bačenom na serijal a Cates je i konceptualno svakako od nula do sto stigao za vrlo kratko vreme, odlučujući se da svojevrsno pomirenje između istorijski sukobljenih ličnosti u umu protagoniste serijala koje je finale Immortal Hulk doneo pocepa ne na prvoj strani već praktično tek u kasnijim flešbekovima, stavljajući nas od prvog broja u kokpit vozila koje zna samo jednu brzinu (maksimalnu) i samo jednu destinaciju (napred, kroz sve prepreke).

U tom smislu, aktuelni Hulk je ESKTREMNO glasan strip što, kad se sve uzme u obzir i nije tako redundantna informacija kako se na prvi pogled čini. Istina je da je Hulk istorijski strip obeležen besom, anksioznošću, strahom, panikom i nasiljem – na kraju krajeva ovo je strip o tamnoj strani ljudske prirode kadroj za nezamislive činove uništenja – ali istina je i da su mnogi klasični i moderni stripovi o Hulku u dobroj meri nalazili načina da nijansiraju svoju ekspresiju, bilo radeći sa samim Hulkom, pokazujući da čudovište ima različite aspekte ličnosti, da je kadro i za zrelije ponašanje, da na kraju krajeva, veliki deo njegovog nasilništva dolazi u odgovor na agresiju okoline i da mu ono ne mora biti imanentno, bilo kontrastirajući Hulka sa humanizovanim Bruceom Bannerom, čovekom briljantnog uma ali nesrećne lične istorije nasilja i zlostavljanja koji uprkos svemu ima blistavu naučnu karijeru i želju da čini najboje stvari za čovečanstvo.



Aktuelni Hulk, koji je sa izlaženjem počeo u Novembru 2021. godine i u trenutku dok ovo kucam najsvežija mu je sedma epizoda, verovatno sasvim programski ide na minimizaciju oba ova motiva. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je Hulk apsolutno bestijalan, više manita, demonska sila prirode nego ekstenzija ljudskog intelekta stavljenog pod jak pritisak, a Banner je, bar kako se to na početku čini, neko ko na kraju popušta pod tim pritiskom i pretvara se u svoju lošiju verziju što ugađa uvek postojećim narcisoidnim impulsima i odbija da se žrtvuje za račun ostatka sveta, umesto toga tražeći mesto u tom svetu za koje zna da mu po pravu pripada.

Stripovi o Hulku sa „zlim Bannerom“ kao centralnim motivom me načelno nerviraju ne samo zato što je to generalno jedna lenja ideja za kojom posežete kad nemate ništa bolje, već i zato što mi se čini da oni ignorišu upravo centralnu ideju u mnogo decenija stripova o Hulku: tu da je Hulk ono kako se „zlo“ u čoveku ispolji kada je dovoljno snažan da ignoriše društvena pravila i napore okruženja da ga stave pod kontrolu, a da je Banner socijalno izgrađeni konstrukt koji veruje u korisnost društva i trudi se da ga očuva i spase, odnosno da je Banner po definiciji „dobar“. Ove definicije dobra i zla su funkcionalne, kontekstualne i ne zahtevaju filozofske koncepte koji bi se oslanjali na apsolute – bogove itd. – i zato tako dobro „rade“ u Hulku.

No, Cates me je za sada prilično zaintrigirao pa i dobrim delom kupio time kako postavlja svoju priču. Njegov Banner jeste „zao“ u meri koja ne bi trebalo da mi je prihvatljiva i često se ponaša lakomisleno i impulsivno, onako kako odrastao čovek, pogotovo ne odrastao čovek sa njegovom istorijom ne bi trebalo da se ponaša, ali Cates je izgradio apsurdno zavodljiv komplet simulakruma koji su smešteni jedan u drugi poput ruskih Babuški i mada sami zapleti za sada nisu na jednakoj ravni kao simbolika koju ova priča baštini, ovo strip čini intrigantnim u za mene presudnoj meri.

Naime, pitanje sa početka prve epizode (štaviše sa njene naslovne strane) – šta ako je Hulk nastao da svet zaštiti od Bannera – ne dobija ni konačni pa ni delimični odgovor u dosadašnjem toku priče, ali Cates je napravio jednu potentnu kombinaciju subverzije i inverzije koja za sada daje mnogo zanimljivih simboličkih plodova i svakako može da sugeriše da čitamo zametak jedne monumentalne storije.

Naime, ako je konvencionalni motiv istorijski to da je Hulk „tajni“ deo Bannerove ličnosti, nešto što se krije „unutra“ i izlazi „napolje“ kada ovaj zbog besa ili straha izgubi kontrolu, logično rešenje iz ugla naučnog uma – a što Banner jeste – onda jednom mora biti to da Banner „uđe“ u Hulka i odatle, dakle, iznutra nad njim preuzme kontrolu.



Otud je kibernetski ojačani Huk koga gledamo na stranicma ovog stripa zapravo „kosmičko plovilo“ koje je Banner kreirao povlačeći se unutar Hulkove ličnosti, stavljajući njegovo ponašanje potpuno pod kontrolu racionalnog, naučnog uma. Ovo je, rekosmo i logično, pa na neki način i pravično rešenje za dualitet Hulka i Banera u kome neuništivo i praktično bezgranično snažno telo Hulka koristi racionalni – i humani – um brijlantnog naučnika koji će doneti racionalnu (i humanu?) odluku da napusti Zemlju kako nikoga više ne bi ugrožavao. Ovo obuhvata i Hulkove kolege u Avengersima koje su mu za petama na ime nekog tragičnog događaja što se odigrao u teksaškom El Pasu a koji nam na početku nije sasvim objašnjen ali koji, po svemu sudeći sugeriše da je Banner/ Hulk počinio baš onakav zločin masovnog ubistva za koji neupućeni veruju da Hulk – kao metafora za spree killere koji, avaj poslednjih nedelja piruju po Americi – stalno čini.

Ovo je istovremeno dovitljiva inverzija motiva iz klasične, među fanovima omiljene priče Planet Hulk ali i Catesu daje priliku da se legitimno igra sa pitanjem koliko je besa i zla Banner utočio u Hulka kada je u sebi, kao mlada osoba kreirao ovu ličnost (a gama zračenje je samo ospoljilo u formi zelenog čudovišta), a koliko je ostalo u njemu samom i je li podela na „dobrog“ Bannera koji je samo žrtva i „lošeg“ Hulka u kojeg je ušao sav Bannerov bes i nemoć zapravo tačna.

Cates onda ide korak dalje i stripu daje meru „stripovskog“ preterivanja, pokazujući da je ovo vozilo (Doktor Strejndž bukvalno ovog kibernetski augmentovanog Hulka naziva svemirskim brodom, i kaže da su na delu tu bile tako moćne magije da se on plaši) pokretano, pa, Hulkovim besom. U hijerarhiji simulakruma, Banner „sedi“ u Hulkovoj glavi, gde je kreirao komandni most i komunicira sa moćnim kompjuterom koji mu daje podatke o statusu, a pogonska soba je mesto na kome je Hulk zatvoren i energija za kretanje tela se dobija izlaganjem „Hulkovog“ dela Bannerove psihe simulacijama napada od strane, onako kako je potrebno više energije, progresivno sve moćnijih neprijatelja.

Ova ideja da racionalni čovek može da upregne energiju svog besa i koristi je konstruktivno, da njome može da dospe čak u kosmos i da je to savršeno razuman sled postupaka je naprosto jako zanimljiva i njome Cates satiriše sve, od pozitivističkog svetonazora zapadnog sveta, pogotovo onog baziranog na pragmatičarskim filozofskim pristupima karakterističnim za američku filozofiju, pa do slavnog pokliča Johnnyja Rottena „Anger is an energy“ iz pesme Rise grupe Public Image Limited, koji sam Lydon smatra svojim najjačim poetskim iskazom.

Ono što potencijalno malo kvari devojačku sreću je što sama radnja stripa, makar u prvoj priči koja zauzima prvih šest brojeva serijala nije jednako pametna i intrigantna kao ovaj osnovni koncept. Cates Bannera/ Hulka dovodi u jedan od paralelnih svetova, suočava ga sa Bannerom koji nikada nije postao Hulk, ali je umesto toga čitava planeta Zemlja zasnovana na eksploataciji energije gama zračenja a predsednik SAD je Thunderbolt Ross koji kreira sve više čudovišta kako bi imao militaristički uređeni raj na Zemlji i ovo je u principu jedna pomalo i staromodna šorka između Hulka i drugih velikih čudovišta – uključujući Spider-Hulka od osamdeset tona. Cates i ovde izbacuje zanimljive koncepte svakih nekoliko strana, ali sama priča nije ni zanimljiva ni memorabilna kao osnovne postavke ovog stripa.



No, činjenica je da se vidi da Cates ima veliku sliku na umu – događaji u El Pasu sugerišu da su na delu sile kojih još nismo svesni a i paralelni univerzum iz koga Banner i Hulk uspeju da se izvuku će se, čini se, ponovo pojaviti u narednim brojevima pa možda priča na kraju ipak „legne“ na svoje mesto. Za sada su motivi koje Cates postavlja bolji od samog pripovedanja i događaja koji nam se prikazuju.

Ottley je ovde pritisnuo po gasu iz sve snage i kada od drugog broja tuševe krene da mu radi Cliff Rathburn, strip dobija jednu zaokruženu, zadovoljavajuću energiju konstantne tenzije i destruktivne akcije. Nema ovde mnogo suptilnosti u crtežu i Ottley može da se razmaše sa masivnim konturama i brutalnim akcionim kompozicijama, dajući nam stalno agresivnu estetiku i povišenu emociju. Rathburnov tuš i kolor Franka Martina daju crtežu finu dubinu i ističu detalje koji umeju malo i da se izgube kada Ottley sam tušira svoje olovke pa je ovo vrlo dobra kombinacija i s obzirom na količinu destrukcije praktično kaiđu nivoa koja nam se servira, imamo dobitnu kombinaciju. Posebno jer Ottley uprkos tome koliko je strip bučan, čuva karakteristično uredan i čist lejaut i raspored kadrova po tabli, koji umiruje oko i sigurno vodi čitaoca kroz priču. Naravno, letering Coryja Petita je uobičajeno izvrstan i pomaže da se navigira kroz svu tu buku.

Iako ću o tome pisati opširnije kada bude gotovo, vredi ovde istaći da posle šestog broja Hulka i 24. broja Thora Cates ulazi u Banner of War krosover a kojim se obeležava šezdeset godina postojanja oba ova lika i ovo je srazmerno skroman i sa merom osmišljen događaj(čić) koji će, pored uvodnog dela u zasebnom one-shotu, uredno da se završi sa dva broja redovnih serijala Hulka i Thora. Za sada su izašla tri dela i ovo je, pa... zapravo zabavna, pomalo i staromodna priča u kojoj se dvojica ekstremno moćnih likova šopaju skoro bez prestanka, ne prestajući da istovremeno i pričaju među sobom i ubeđuju onog drugog da se skloni. Za razliku od tona u prvih šest brojeva Hulka koji je ozbiljan, sumoran i edgy, ovde prodire dosta humora i simpatične operetske epike koja Catesu odlično ide u Thoru. Činjenica da tek ovde saznajemo šta se desilo u Teksasu znači da ovaj krosover ima i mračnije tonove, ali je u pitanju, za sada, zabavan, ne previše intelektualizovan sukob dva omiljena strip junaka, pun SUMANUTE akcije i suludih, jako „stripovskih“ ideja. Na Hulku je ovde crtač urugvajski majstor Martin Coccolo koji radi bez tuša i sa razvaljenijim lejautom, dajući stripu još urnebesniji akcioni izgled a kolori Matta Wilsona ga sjajno dopunjuju.

U globalu, dakle, aktuelni serijal Hulk za sada nije toliko dobro zaokružen kao aktuelni serijal Thor iz pera istog autora. Ovde ima puno zamamno intrigantnih koncepata i ideja ali i puno buke, pa i nešto frikcije u pripovedanju. No, Cates svakako pokazuje da nije bez razloga tako popularan u ovom trenutku i čak i ako od njega dobijamo nesavršen strip, on je baziran na sjajno osmišljenoj osnovi. Da li će do kraja sama priča biti pametna u meri u kojoj je pametan koncept – videćemo. Serijal možete pratiti ovde putem Amazona.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3418 on: 06-06-2022, 05:48:45 »
Evropski strip ponekada stvarno učini da se osećamo kao gospoda. Evo, recimo, baš sada, kada možemo da čitamo netom izašli, sveži i vrlo lepo nacrtani album crtača i scenariste po imenu Javi Rey, naslovljen An Enemy of the People a koji je adaptacija jedne od najpoznatijih drama najpoznatijeg norveškog dramatuga klasične epohe, Henrika Ibsena, Neprijatelj naroda, u originalu nazvana En folkefiende. Stariji među nama se možda sećaju produkcije Narodnog pozorišta od pre dvadesetak godina gde je ovaj tekst režirao Bora Drašković a igrali su, između ostalih, Miša Janketić i Tanasije Uzunović. Ivan Medenica je svojevremeno u svom osvrtu na ovu postavku primetio da se ona može „krajnje slobodno, smatrati obradom priče o Antigoni u duhu poetičkih i ideoloških zahteva građanske drame XIX veka.“



Iako je Javi Rey, što se kaže etnički Španac i pohađao je – i to nakon završenog fakulteta – prestižnu Ecola Joso školu za vizuelne umetnosti u Barseloni, gde su mu profesori, po njegovom priznanju, usadili ljubav prema stripu, on je rođen u Briselu i nakon što je godinama radio kao animator i storyboard ilustrator za razne agencije, napravio je reklo bi se vrlo prirodnu tranziciju u franko-belgijski strip. 2020. godine je to bilo u formi saradnje sa scenaristom Frankom Giroudom sa kojim je napravio Adelante, a isti izdavač, belgijski Dupuis, će ove godine izdati Un ennemi du peuple, koji je zatim Europe Comics dosta brzo i efikasno preveo na Engleski i dao i nama, koji na Francuskom znamo samo kako se psuje, da uživamo u jednoj raskošnoj, izuzetno lepo nacrtanoj drami.

An Enemy of the People je u Reyjevoj adaptaciji stigao u zaista idealnom momentu s obzirom da u trenutku dok ovo kucam – nekih sedam nedelja nakon održanih parlamentarnih izbora u Srbiji – mi i dalje nemamo izborne rezultate i predvodi nas tehnička vlada puna ljudi koji su u punoj meri prigrlili koncept postistine, prikazujući nam da realnost nije ono što vidimo, čujemo i osećamo već ono što nam oni govore da realnost jeste. Ovo je svakako veoma izražen fenomen u momentima velikih tenzija koje trpi ne samo naše društvo već i globalna zajednica, vezanih za rat, energetsku situaciju, pandemiju, brige oko hrane i jednu opštu nesigurnost. Naravno, zadatak ljudi na čelu svake zajednice je između ostalog da umire strahove i minimizuju psihološku štetu koju strahovi mogu učiniti, ali morala bi da postoji jasna granica između toga da ljude koji vam svojim glasovima daju poverenje i na vas prenose deo svog urođenog suvereniteta tretirate sa poštovanjem i poverenjem u njihovu odgovornost, i toga da ih smatrate za stado koje treba voditi napred putem koji ste sami izabrali, uzdajući se u svoju nepogrešivost i prihvatajući da će u stadu možda morati da bude i žrtava.

Sad ja možda prikazujem Reyjev strip i Ibsenov predložak kao naglašeno političku diskusiju iako je sam Ibsen svoj komad krenuo da piše kao satiričnu komediju, ali teme kod Ibsena jesu bile ozbiljne a njhov tretman metodičan i pun pažnje. I sam veliki dramaturg je na kraju svom izdavaču u pismu rekao da i dalje nije siguran je li ovo komedija ili drama, i da tekst uprkos brojnim elementima komedije ima ozbiljnu ideju u osnovi.

Ova ozbiljna ideja je, da se u ovom trenutku i izmestimo iz neposredne političke situacije vezane za izbore, veoma relevantna za Srbiju u trećoj deceniji dvadesetprvog veka jer se tiče onog što nazivamo uzbunjivanjem (tj. whistleblowingom) i ispitivanjem toga kako u sukobu struke (u smislu nauke, jelte) i politike (u smislu profesionalnog bavljenja politikom) javnost, dakle ona koja treba da ultimativno odlučuje, uopšte pristupa istini, kako je procesuje, za kojom će se verzijom istine na kraju povesti.



Istina ne bi trebalo da ima verzije, naravno, ali filozofi već dosta dugo ukazuju da je za apsolutnost istine potrebna i apsolutnost bića, dakle nekakav Bog koji će utemeljivati istinu kao jednu, nepromenljivu i svetu. Kako živimo u vremenu koje je temeljito bezbožno, and I think that’s beautiful, tako moramo prihvatiti i to da istina zaista na kraju dana ima svoje verzije i u mnogome zavisi od toga kako onaj ko sluša njene verzije prihvata koji od njenih elemenata. Na kraju krajeva, i sami smo svesni da živimo usred „infodemije“, dakle, epidemije dezinformacija vezanih za aktuelnu pandemiju sa neprebrojnim lažnim informacijama, insinuacijama i dojavama koje neretko stižu iz izvora struke – pre neki dan sam, recimo, učestvovao na nekom sastanku sa predstavnicima raznih organizacija koje sarađuju sa SZO na promociji vakcinacije i slušao lamente vezane za lažne tvrdnje o tome da COVID-19 vakcine dovode do AIDS-a, a koje su došle od jednog uglednog srpskog lekara i koje se sada šire po zajednicama poput prerijskog požara.

Ibsenov komad, prvi put izveden 1883. nastao je nakon reakcija na njegov prethodni komad, Duhovi, a koji je izazvao brojne optužbe za nemoral i skandaloznost jer se između ostalog bavio preljubom i sifilisom. Neprijatelj naroda je vrlo očigledno podstaknut ovim reakcijama jer u svom centru ima čoveka koji pred zajednicu iznosi neugodnu istinu a zajednica, iako ima na raspolaganju mogućnost da ovu istinu potvrdi i proveri sopstvenim naporima, radije odlučuje da veruje političarima koji pričaju jednostavnijim, prijemčivijim jezikom, koji tvrde da taj čovek laže, da ima zakulisne interese i da je, uostalom loša osoba, pa čovek na kraju bude ostrakizovan i omrznut, a zajednica ostaje blaženo uverena da je njegova neugodna istina ne može povrediti.

Ibsenov glavni junak je lekar, čovek struke i profesionalne etike koji otkriva da u lekovitoj banjskoj vodi od koje malo mesto u belgijskoj provinciji živi, na ime povećanog interesa turista za tretman i provod, postoji nebezbedna količina opasnih bakterija. Njegovi pokušaji da svoje sugrađane na ovo upozori skrše se ne samo o bedem njihove žudnje da veruju da je ipak sve u redu i da neće morati da naprave nikakav napor niti istrpe ikakvu žrtvu, već i o bedem njegove sopstvene nemogućnosti da se sugrađanima prikaže kao neko ko ih razume i ko je zaista jedan od njih. Ibsen je napravio svestan napor da prikaže da su intelektualci često u opasnosti da, uprkos tome što imaju više „tehničkog“ znanja od običnog sveta, od strane tog običnog sveta budu odbačeni jer nastupaju prezrivo i bez potrebnog poštovanja prema običnom svetu što umanjuje „vrednost“ njihove istine na fatalne načine.

Javi Rey je zadržao najveći deo radnje originalnog pozorišnog komada, kao i imena protagonista. Ovde je u glavnoj ulozi i dalje doktor Thomas Stockmann, a glavni antagonist mu je lokalni gradonačelnik, Peter Stockmann, njegov rođeni, stariji brat koji je karijeru napravio u politici uprkos tome što od marketibilnih sposobnosti ima samo uvežban osmeh i deficit blama kad treba da se laže. Radnja je pomerena u pedesete godine dvadesetog veka i Reyjev prikaz malog ostrva na severozapadu države je izvanredan. Ne pričam samo o besprekornim crtežima pastoralne provincije sa zatalasanim brdima, slatkim kućicama i ovcama koje se šetaju po seoskim putevima kao da ih poseduju, već i o tome kako Rey pažljivo i efektno dizajnira mnoge elemente mizanscena, uključujući plakate i letke vezane za turističku ponudu u ovom malom banjskom centru. Banja „Srećni kit“ se hvali ne samo termalnim izvorima lekovite vode već i džez orkestrima koji sviraju u prijatnim kafanama, i tradicionalnim narodnim plesovia što će gosti moći, uz rezervaciju, da gledaju svakog Petka uveče.



Doktor Stockmann je ćutljivi, pomalo socijalno neuklopljeni lokalni lekar sa zanimljivom porodicom (na primer progresivna ćerka, mlada nastavnica koja klince u školi uči da debatuju i analiziraju argumente umesto da samo bubaju lekcije) koji će nakon što naiđe na nekoliko slučajeva sumnjivog osipa među turistima poslati termalnu vodu na analizu u laboratoriju na kopnu. Lokalni list, koji vode dvojica revolucionarno nastrojenih levičara – i koji je na rubu gašenja jer gradonačelnik čini sve da ih omete s obzirom da ga kritikuju na svakom koraku – čeka njegov naručeni tekst kojim će Thomas napasti i svog brata što stoji na čelu grada i na sva usta se hvali da je „ekonomsko čudo“ u kome zajednica trenutno živi delo isključivo njegovih ruku i mudrog vođenja banjskog preduzeća. Kada doktoru stignu rezultati i pokaže se da je voda zapravo opasna na ime bakterije koja u nju prodire sa lokalne deponije, zato što je tokom građenja instalacija ignorisano njegovo insistiranje na drugoj ruti za cevi, koja bi poskupela projekat, izdavač i urednik lista su raspamećeni jer shvataju da im je ovo prilika za ekstremno legitimnu i esencijalnu kritiku vlasti koja štedi budžet a žrtvuje ljude.

Naravno, stvari se UOPŠTE ne razvijaju onako kako Thomas Stockmann očekuje. Njegov brat je prefrigani političar sa velikim ambicijama, koji stalno kalkuliše koliko je moguće ljude lagati i mazati i koliko je moguće narušiti im dobrobit da bi moglo da im se prikaže kako žive u sve većem blagostanju a da se on usput i nakupi para i uticaja, ali zajednica je onaj problematični deo ove cele jednačine. Počev od istaknutih predstavnika koji u doktorovom izveštaju vide pre svega alatku da politički zavuku gradonačelniku, a znatno manje ih brine apstraktna ideja očuvanja ljudskog zdravlja, preko pomenutih novinara koji ipak na kraju moraju da gledaju i odakle će im doći naredna plata, pa do samih stanovnika, koji vole da misle da je njihov gradić sada posebno važna turistička lokacija za belgijske građaniste koji traže malo pastoralnog odmora i da će cene njihovih polja i kuća samo rasti kako sve više urbanog stanovništva bude želelo da poseti ovo mesto.

Finalna konfrontacija između dve strane obeležena je prevrtljivošću, podmetačinama, asasinacijom karaktera i eksplicitnim lažima, dakle svim onim što i inače gledamo u političkoj borbi na svim nivoima u Srbiji, ali i doktorovim emotivnim govorom u kome on pokazuje otvoren prezir prema ideji da većina uvek mora biti u pravu. Ovo je u Reyjevoj interpretaciji lepo odmereno, pokazujući  doktora Stockmanna koji od opijenosti pravdoljubivim zatočništvom u službi istine brzo pređe u resantiman i optuživanje sasvim svojstveno i onima koje ovde nazivamo „građanistima“, držeći se Ibsenove centralne kritike i pažljivo je apdejtujući za naše vreme.

Reyjev strip je, po prirodi stvari, atmosferičniji od pozorišne predstave jer Španac ima priliku da ga oplemeni brojnim tablama prelepih eksterijera i snolikih momenata bez reči. Ovo je album od preko 170 strana i tempo pripovedanja je opušten, odmeren, sa mnogo karakternih momenata za glavnog lika koji nam, ponovo bez reči, saopštavaju mnogo o njegovoj ličnosti i emocijama. Doktor Stockmann je dobar čovek, u to nema sumnje, ali ne i savršena osoba, sa mladalačkim ambicijama koje nikada nije ispunio ali i sa putovanjima na kojima je video daleka mesta i druge ljude, a zbog kojih ga lokalna, insularna provincijska zajednica smatra za čudaka i luzera što je umesto da radi gubio vreme i novac po belom svetu. Slično tome, prikaz ostrva podjednako se oslanja na slike prirode koja je fantastično živa i komunicira tu vitalnost što je vezujemo za banjske centre, kao i na slike ljupkih kuća i kafana, kaldrmisanih ulica, sporog, ugodnog života u malom mestu. Rey senčenje koristi samo koliko je minimalno neophodno i često ga više zamenjuje grubljim šrafurama i kolor-radom koji obavlja posao umesto tuša i ovo stripu daje istovremeno jedan čist i jedan mekan, prijatan izgled, a da su likovi, i pored nežnog karikiranja, dovoljno ozbiljni i ne završavaju infantilizovano.

Finale ovog stripa je značajno izmenjeno u odnosu na Ibsenov tekst, mada je očuvan potpuni antagonizam između Stockmanna i zajednice koja ga smatra neprijateljem što se zaverio da poruši edensko društvo koje su ljudi izgradili na čelu sa njegovim bratom. U stripu je finale nešto manje gorko i optimističnije, sa porodicom koja stoji uz Thomasa na način koji će osetljivijima među nama naterati i suzicu u oko i posvećenošću daljoj borbi koja ima nešto manje zilotski, a nešto više human ton od onog kako se original završava. Time Rey potvrđuje da nije puki ilustrator već zaista interpretator originalnog materijala i nudi nam jedno transformativno, izvrsno delo koje prenosi važnu i ni malo zastarelu poruku što bi trebalo da je sebi ponavljamo. Svakog dana. Ako ste Srbin i srpskoga roda a i ako niste, ovo je obavezno štivo. Europe Comics ga prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3419 on: 07-06-2022, 04:59:55 »
Toliko se X-Men stripova nakupilo od poslednjeg puta kada sam o njima pisao da mi je malo i strašno kad na sve to pomislim. No, kako je moj pristup uvek da radim stvari po instinktu a ne po nekom metodu i sistemu, tako će i ovaj, prvi deo pregleda „novih“ stripova iz mutantskog dela Marvelovog univerzuma biti neobavezan, pa i malo neodgovoran, ali, nadam se, i dovoljno informativan u pogledu toga šta vredi a šta ne vredi čitati iz korpusa ovih stripova.

Mada je to, naravno, možda i malo jalova ambicija – većina ovih stripova je toliko isprepletana, konceptualno i po svojim zapletima da je čitanje razdvojenih serijala u nekim slučajevima maltene nemoguće. Pogotovo kada, kao u ovom slučaju, postoji jedan arhitekt – dakle Jonathan Hickman – koji stoji iza velike zamisli po kojoj su stripovi o mutantima prekomponovani tokom poslednje dve i po godine.

Jonathan Hickman je na kraju napustio Marvel zarad ugovora sa Substackom, kao i značajan broj visokoprofilnih strip-scenarista koje je Substack privukao velikim honorarima i obećanjem rada bez cenzure. Utoliko, njegov rad na X-Men i mutantskim stripovima uopšte je, moglo bi se argumentovati, ostao nedovrešen. Ali Hickman nikada i nije imao na umu „završetak“ priče o mutantima. Iz njegovog rada je još od uvodnog House of X/ Powers of X diptiha bilo jasno da je u pitanju ambiciozno prekomponovanje postojeće istorije mutanata a zatim obrada zemljišta i bacanje semena za buduće istorije. Utoliko je Hickmanov tekući X-Men serijal do svog kraja i stigao više kao serija zasebnih epizoda i zametaka ideja nego kao stvarni narativ, završavajući se jednom logičnom predajom palice Gerryju Dugganu i jednim prirodnim „istorijskim“ događajem u kontinuitetu Marvelovih stripova.



Hellfire Gala, kao kamen-međaš u mutantskoj istoriji i istoriji Marvela svakako ima svoju težinu i mada je, u poređenju sa onim što je Hickman već uradio, prikazao ili se samo moglo naslutiti iz njegovih aluzija, u pitanju srazmerno mali događaj, on jeste na zadovoljavajući način zaokružio Hickmanovu eru. Kolonizacija i teraformiranje Marsa od strane zemaljskih mutanata zaista može da deluje kao skromno dostignuće kada znamo koliko su ovi likovi često išli na druge krajeve svemira, u druge svemire, druga vremena, ali ima nečeg opipljivog, uverljivog, bliskog u ideji da je deo populacije naše planete u svom nacionalizmu i separatizmu otišao tako daleko da se iselio na susednu planetu. Tako blizu, a opet, i nama, čitaocima, ali i većini stanovnika Zemlje u Marvelovom univerzumu, tako daleko. Ovo je simbolika sa potencijom kakva često nedostaje superherojskim stripovima naviklim na hiperbolu i na spejsoperetske razmere u kojima su čudesne stvari odavno postale banalne i neimpresivne.

Gerry Duggan je sa ovim prelomnim momentom postao glavni scenarista X-Men i okončao svoj rad na Marauders. Neću pisati ni o jednom od ovih serijala u ovom trenutku jer X-Men tek treba nezavisno oceniti kada prođemo kroz serijale koji su mu prethodili a Marauders se nije supstancijalno promenio od momenta kada sam o njemu prethodni put pisao.

Danas ćemo, umesto toga, proći kroz neke druge serijale koji su se okončali u međuvremenu.

O Hellions Zeba Wellsa sam već pisao u priličnim superlativima i mada se ni on nije supstancijalno promenio do svog završetka sa osamnaestom epizodom prošog Decembra, mislim da je značajno da još jednom istaknem koliko je trenutni scenarista Spajdermena ovim serijalom označio svoj trijumfalni povratak u Marvel, radeći strip postavljen gotovo sasvim perpendikularno u odnosu na ostatak mutantske produkcije.

Hellions je počeo kao, i do kraja ostao strip o grupi ekstremno problematičnih, sociopatskih mutanata kojima je, u skladu sa doktrinom građenja nove, slobodne mutantske nacije, pronađena konstruktivna uloga u društvu. I mada su Hellions mogli biti samo Dirty-Dozen-u-spandeksu, Wells je postigao nešto što malo kome polazi za rukom, kreirajući tim sastavljen maltene doslovno s koca i konopca, od likova koje jedva da znaju ljudi što iz hobija prelistavaju Official Handbook od the Marvel Universe a koji NIKOME nisu omiljeni i zatim ne samo stvorio izvrsnu hemiju i sjajnu podlogu za nestašnu akciju i crnohumornu komediju, već i, kroz lik Mr. Sinistera obezbedio jednu satiričnu refleksiju na visokoparni diskurs o stvaranju nove nacije. Hellions između ostalog odgovara na pitanje koje je uvek svima na ustima kada se raspravljao utopijama – šta je sa onima koji su isuviše sebični da ikada zaista prihvate koncept kolektivnog dobra – ali to čini na jedan, uprkos svim perverzijama i psihoseksualnim zastranjivanjima u ovom narativu, human i zabavan način. Koliko god to zvučalo neverovatno, Wells je ovde imao na umu veliku sliku i do kraja ju je vrlo uspešno izgurao.

X-Factor je, nažalost, stigao samo do desetog broja pre nego što su stvari prekomponovane a Polaris, jedna od članica ovog tima, odabrana da bude u novom X-Men, time okončavajući serijal daleko pre nego to je on ispucao sve svoje adute. Meni se jako dopadalo kako je scenaristkinja Leah Williams osmislila novi format ovog tima, njegovu ulogu u mutantskoj utopiji ali i sastav tima koji je jako naglasio queer dimenziju mutantske realnosti a bez nekakvih isforsiranih metafora i simbolika. Naravno, tim u kome ima nekoliko eksplicitno gej i biseksualnih osoba će po definiciji biti „kvir“ ali to je samo definicija. Williamsova je kroz tih šest brojeva koji su urađeni nakon krosovera X of Swords majstorski spojila akciju, istražiteljski procedural (sa više podzapleta koji su se preplitali), laganu gej-sapunicu ali i perfektna zaranjanja u karakterizacije likova koji nisu samo „obični“ gej stereotipi već i dobijaju priliku da zaista podsete na to da se reč „kvir“ ne odnosi samo na puki izbor seksualnog ili romantičnog partnera. Utoliko, Eye Boy je dobio sjajan tretman i podseća na to koliko je bitno da među mutantima postoje i oni čije „proživljeno iskustvo“ ne može biti uporedivo sa ljudima iz većinske zajednice ali ni sa drugim mutantima koji su u genetskoj lutriji dobili neke kul moći kao što je letenje ili telepatija.

No, vrlo ubedljiv rad na sličnu temu je zapravo stigao u potonjim epizodama New Mutants, otkada ga je preuzela Vita Ayala. Ovaj serijal još uvek traje i može da posluži i kao odličan primer za to kako stvaranje uslova da autori iz manjinskih zajednica rade u okviru superherojskog mejnstrima može da donese zaista sveže, autentične perspektive i time ubedljive radove. Ayalu sam čitao i ranije, naravno, ali New Mutants kao da je vrlo dobro ugođen sa njenim interesovanjima i senzibilitetom i ovde je ona zbilja pružila odličan program.



Da se razumemo, ovo je meni bio solidan strip i dok su ga pisali Hickman i Brisson, no nije se tu primećivalo mnogo razmišljanja o nekoj glavnoj temi serijala sve dok ga mlada ne-binarna trans autorka* nije preuzela na sebe. I, voila, umesto da strip bude baziran na omažiranju starog New Mutants serijala – koji ja, da bude jasno, obožavam – Ayala je ovde likove iz klasične New Mutants postave uzela da tretira na jedan zreo način, prikazujući ih kao, zapravo, zrele i iskusne ali ne i TOLIKO zrele i iskusne da budu savršeni, i kontrastirala ih sa ekipom još mlađih mutanata kreiranih u poslednjih nekoliko godina.
*iako se identifikuje kao rodno ne-binarna, o Ayali pričam u ženskom rodu jer mi je to pravopisno najjednostavnije, uz napomenu da čitalac treba da bude svestan njenih preferenci u obraćanju

Već sam više puta ukazivao kako je zaista ljudski da se napravi napor kojim bi se X-Men stripovi istinski diversifikovali i osvežili, korišćenjem mnogih novih (i mladih) likova koji su kreirani tokom poslednje dve decenije a onda često po pravilu ražalovani na epizodiste i statiste kada bi njihovi kreatori otišli da rade nešto drugo. Ayala ovde radi sa zaista „malim“ i mladim likovima ali radi sa njima dobro i mnogo.

Njen strip pokazuje da čak i u mutantskoj utopiji, novoj, ponosnoj naciji gde su svi slobodni i ravnopravni, postoje prirodna raslojavanja, prirodna udruživanja u klike i frakcije i da će mladi mutanti koji su tokom života provedenih u ljudskoj zajednici bili isključeni iz društva na ime svog izgleda, ali i preživljenih trauma, i u novom društvu često biti na margini i upućeni jedni na druge pre nego na one koji ih po prirodi ignorišu, bez obzira na svoj nominalni heroizam.

Kad se u mešavinu ubaci i Shadow King, dobijamo jedan vrlo zadovoljavajući duži narativ o klincima koji su izopšteni i „queer“ na način koji DALEKO prevazilazi nekakve seksualne preference (No Girl je, podsetimo se, samo mozak u lebdećoj posudi) i koji imaju sasvim opravdano nepoverenje i prema likovima što su u ovim stripovima svoj status besprekornih heroja odavno zaradili. New Mutants pod Ayalom priča ne samo o prošlim traumama i njihovom procesiranju, već i o tome kako čak i oni koji i sami imaju iza sebe traume, ali ipak pripadaju većinskoj populaciji, često neće biti u stanju da je razumeju kod priadnika „egzotičnih“ manjina. A da su tu i manipulanti čije je „zlo“ i samo poteklo od starih trauma.

Zbilja, New Mutants mi veoma prija sa tom intenzivnom psihološkom i socijalnom analizom koja nije s druge strane sprečila „klasičan“ X-Men program bizarnih avantura, često vezanih za svetove unutar ljudskih psiha, ali ni „drugarske“ elemente građenja spona i poverenja koje vezujem za klasični New Mutants. Ayala je i prvi scenarista posle Toma Taylora koji radi dobar i opsežan psihološki posao sa njegovom Gabby, a ispitivanje unutrašnje politike u mutantskoj naciji koja se tiče prioriteta pri oživljavanju mutanata je samo prijatan bonus.

Ono što nije puki bonus je da crtači tokom Ayalinog rada (Rod Reis, Alex Lins) na svoj način omažiraju rad velikog Billa Sienkiewicza na originalnom New Mutants i ovaj strip je uvek praznik za oči.



Ayala je ispisala i šestodelni serijal Children of the Atom koji je, iako možda ne tako intenzivno efektan kao New Mutants poslužio kao vrlo solidan pogled iz drugog rakursa na aktuelni istorijski trenutak u Marvelovom univerzumu u kome su mutanti konančo separatna, i moćna, nacija što sa ostatkom sveta komunicira jezikom realpolitike, snažne ekonomske baze ali i meke moći koja se očitava u izvozu (popularne) kulture.

Iako deli ime sa starim X-Men serijalom, Children of the Atom zapravo svojim imenom pravi jednu malu podvalu čitaocu koji će tek negde u drugoj epizodi postati svestan da petoro mladih superheroja kreiranih za ovaj strip, zapravo nisu mutanti. Iako ovih pet osnovno- i srednjoškolaca imaju i kostime i imena (i moći ili bar opremu) koje omažiraju slavne članove X-Men (Cyclops Lass, Nighty Night Crawler, Cherub itd.), posle izvesnog vremena postaje jasno da su ovo pre svega vrlo uspešni kosplejeri.

Ayala se sa ovim serijalom hvata u koštac sa mutantskom metaforom na jednom komplikovanom nivou, baveći se fenomenom kulturne aproprijacije i činjenicom da će mladi priadnici većinske populacije često biti privučeni elementima (pop)kulture manjinske populacije, pogotovo ako manjinska populacija najpre po tim elementima ulazi u njihovu svest. Mutanti nisu SVI superheroji ali je percepcija kod mnogih „običnih“ ljudi u Marvelovom univerzumu da jesu, pa ovo petoro klinaca provode ogroman deo svog vremena na internet-okupljalištima ljubitelja X-Men i mutanata generalno, pišu fan-fiction vezan za mutante i, kada igrom slučaja, dobiju pristup vanzemaljskoj tehnologiji koja može da imitira neke od mutantskih moći, samo je prirodno da će osnovati svoj superherojski tim.

Ovaj strip nije idealan tretman ovakve teme i pripovedanje u njemu je povremeno i malo nejasno – pogotovo dok je na zadatku prvi crtač Bernard Chang čiji je stil lep ali je naracija povremeno malo neprozirna – pogotovo jer je utisak da je plan bio da imamo tekući serijal koji je onda po hitnom postupku skresan na šestodelni mini. No Ayala, Chang i kasnije Paco Medina koji je nacrtao druge četiri epizode, rade mnogo i doro sa likovima, kreirajući jednu uspelu omladinsku dramu/ sapunsku operu, sa brojnim interesantnim i ubedljivim problemima što ih ove mlade osobe susreću. Ovo se odnosi i na njihove porodične situacije i na njihove romantične fantazije i seksualne preference, ali i u velikoj meri na njihovu snažnu potrebu da svoj identitet pronađu kopiranjem jednog već gotovog identiteta kome po definiciji ne pripadaju.

No, tamo gde bi neki drugi autor imao osuđujući, moralizatorski stav vezan za kulturnu aproprijaciju, Ayala ima mnogo slojevitiji tretman ovog motiva, prepoznajući i motive i odsustvo zle namere, pa i iskrenu ljubav prema jednom idealu koga mladi protagonisti poznaju samo iz druge ruke. Njena poruka, izrečena kroz usta Storm je trezvena i ljudska, a strip nam je dao likove koje, tek što smo zaista zavoleli, moramo da napustimo. Nadajmo se da će biti prilike da ih još vidimo.

Toliko smo imali za danas. Ove serijale možete na Amazonu naći ovde, ovde, ovde i ovde, a uskoro stižemo sa drugim delom mutantskog pregleda.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3420 on: 08-06-2022, 04:40:54 »
Kako sam i obećao pričajući o prvom tomu serijala Pearl, pročitao sam i njegov nastavak, kolekciju Pearl Vol. 2 koja sakuplja drugih šest brojeva ovog stripa i dovodi neobičnu jakuza-sagu do nekog svog logičnog kraja. Imam tu razne misli o stripu ali, ma koliko da mi je reakcija na prvi tom bila u principu pozitivna, sa drugim tomom se oduševljenje što gledamo novo ujedinjenje dva stara majstora resetovalo na podrazumevana podešavanja a brojni neidealni i „nisam baš siguran što se tiče ovoga“ elementi su mi nekako izbili u prvi plan. Hajde da vidimo šta je sve to na gomili na kraju donelo čitaocu koji želi svoje teško zarađene pare i možda još dragocenije vreme da utroši na najbolji moguć način, a lože ga impresivna grafička oprema ovog stripa i njegovo koketiranje sa japanskim gangsterskim žanrovskim radovima.



Malo podsećanje za one koje mrzi da kliknu na gornji link što sam ga tako ljubazno provajdovao: Pearl je nezavisni serijal koga su kreirali Brian Michael Bendis, jedan od najuticajnijih scenarista u američkom stripu u ovom stoleću, i Michael Gaydos, slikar i ilustrator koji je sa Bendisom tokom ranih godina ovog veka uradio neke stripove za Marvel koji su u nezanemarljivoj meri uticali na razvoj ne samo Marvelovog stripa već generalno žanrovskog stripa pa i popularne kulture uopšte u decenijama što su usledile.

Bendisov odlazak iz Marvela pre nekoliko godina značio je i revitalizaciju njegovog Jinxworlda, malog, nezavisnog izdavačkog poduhvata kojim upravlja njegova žena, a za koji je originalno izlazio Pearl. Dvanaest brojeva ovog serijala izašlo je za Jinxworld, kao i originalne dve kolekcije što su ih sakupile, 2018. i 2019. godine, a Dark Horse je ove godine izbacio reprinte obe kolekcije, dajući još jednom čitaocima šansu da budu impresionirani Gaydosovim nikad razuzdanijim grafičkim radom i Bendisovim povratkom u žanr kriminalističkog stripa iz koga je originalno i potekao.

Pearl iz naslova stripa je i ime protagonistkinje – Pearl Tanaka je tatu-umetnica iz japanske četvrti San Franciska i ćerka tatu-umetnice koja je u SAD došla iz Japana. U prvom tomu ove priče ne samo da je Pearl pronašla romantični, jelte, interes u liku Ricka Arakija, takođe mladog tatu-umetnika iz kraja, jednog dobrohotnog momka sa smislom za humor i simpatičnim, goofy šarmom, već je i saznala da je njena majka uzgred bila i šef lokalnog jakuza-klana i, kako da ovo kažemo, okončala priču pucnjavom kojom je sebe proizvela u ozbiljnog igrača na lokalnoj kriminalnoj sceni.

Pearl Vol. 2 – odnosno drugih šest epizoda – je priča o tome šta je bilo dalje i njen prvi problem je svakako u tome da je čitaocu, ili barem meni, veoma teško da spoji u svojoj glavi da je Pearl Tanaka neko koga treba da sada smatramo jakuza-ubicom.

Jednim delom je to svakako do Gaydosovog crteža i dizajna. I Pearl i Rick su u stripu predstavljeni kao kul i simpatični mladi ljudi između dvadesete i tridesete godine koje biste očekivali da se šetkaju noćnim gradom, drže za ruke i jedan drugom postavljaju kviz-pitanja vezana za japansku popularnu kulturu. Svakako, Pearl je albino i ima tetovaže (koje je sama napravila u jednom emotivnom krešendu) što se vide tek kada se uznemiri, naljuti ili postidi pa ih krv osvetli iznutra, ali u vizuelnom smislu strip, pogotovo kada se centrira na dvoje glavnih likova mnogo više liči na nekakav Miramaxov indie film sa početka devedesetih nego na gansterski narativ koji treba da shvatimo ozbiljno.



Delom je i do Bendisovog pisanja dijaloga koje je, pa, bendisovsko to the max. Ako zatvorite oči i zamislite tipičnu tablu iz nekog Bendisovog stripa, sva je prilika da će na njoj biti MASA oblačića sa tekstom koji se smenjuju dok likovi razmenjuju kratke, kul fraze koje treba da simuliraju „prirodan“ način ljudskog razgovora. Bendis ovde svoje likove piše onako kako je pisao tinejdžere u Ultimate Spider-manu pre dvadeset godina i oni imaju sve te šarmantne samozatajne komentare na nešto što su upravo rekli, tendenciju da ponavljaju iste fraze samo sa malo drugačijom intonacijom, da postavljaju pitanja i potpitanja itd. I sad, neću da kažem da je ovo staromdoan ili zastareo način pisanja dijaloga, naravno da on ima svoje mesto u modernom stripu, ali Bendis na ovaj način stripu daje ton koji je u priličnom neskladu sa zapletom i radnjom koje pokušava da nam proda.

Tonalna disharmonija je jedan od problema ovog stripa, ali drugi problem, možda i važniji, je da je njegov zaplet potpuna besmislica i da nakon što iščitate svih šest epizoda sednete i kažete sebi da vam nije jasno ni šta se tu, kao, dogodilo, niti kako se to dogodilo niti zašto je bilo potrebno stopedeset strana da se to dogodi. Bendisova zamisao je, reklo bi se, bila da kreira neku vrstu (kvazi)pikarskog romana u kome će protagonistkinja skromnog porekla, ali velike unutrašnje snage, suočena sa vrlo formalizovanim svetom organizovanog kriminala i determinisanom sudbinom do kraja biti realizovana kao ozbiljan igrač koji ne samo da pobeđuje u „igri“ već i na posletku promeni pravila te igre. No, ovaj strip nema potrebnu koherentnost – ni psihološki ni čisto logistički – da tako nešto izgura.

Blurbovi na zadnjoj strani ističu Bendisovo kvalitetno pripovedanje – što je malo i apsurdno s obzirom na to koliko Gaydos RAZBIJA sa crtežom ali i podseća na taj paradoks da su scenaristi danas mnogo cenjeniji od crtača u američkom stripu – ali ovo je klasičan primer zasenjivanja prostote. Bendis svakako ovde izvodi solidan vatromet, radeći nelinearno, skokovito pripovedanje koje čitaocu daje in-medias-res trzaje pre nego što ga vrati kroz vreme da vidi kako se došlo do te tačke, sa izbacivanjem nezanimljivih, trivijalnih delova narativa tako da ostane više prostora za scene koje plene atmosferom – ali sve to je pomalo tu da zamagli činjenicu da strip zaista curi na sve strane na nivou zapleta i radnje.

Ne mogu da kažem da mi neke scene nisu bile vrlo simpatične – u najboljim momentima Bendis zaista dostiže nivo tradicionalne tarantinovštine sa lepo odmerenim ritmom i tonom konverzacija i prigodnim učešćem frivolnosti i suvog humora. No, kako je i sam Tarantino odavno nestao u ponoru samozaljubljenosti, i Bendis ovde ne zna uvek da stane, no veći problem su ovde ti neuverljivi skokovi u karakterizaciji a onda još neuverljiviji pokušaj da se protagonisti iz SAD presele u Japan i tamo se čitaocu pruži susret dve kulture.



Strip ovde naprosto odlazi u „kako mali Đokica zamišlja jakuze“ smeru i to ne mislim u smislu da je ovo „nerealno“ već da ne prati ni jedno žanrovsko pravilo i kreira sasvim neubedljive scene, i sadržajno i tonalno koje na silu treba da odvedu radnju stripa tamo gde je Bendis zamislio.

Sa jedne strane, svakako poštujem što scenarista ovde želi da ima gangsterski narativ u kome su nasilje i pucnjava marginalni elementi a veliki deo razrešenja se odvija kroz dijaloge. Sa druge, ti dijalozi nemaju uverljivost, reakcije likova su potpuno neprirodne, a situacije koje gledamo nemaju smisla. Povrh toga, strip na kraju ipak ima i nekakvo akciono razrešenje koje deluje potpuno nakalemljeno – iz stratosfere – na zaplet koji ga niti priziva niti od njega profitira.

Rezultat je da je Pearl, kao centralni lik ovog stripa na kraju neuspelo karakterisana, više spoj nekoliko ideja nego zaokružena ličnost u kojoj možemo da poverujemo da su se spojile sve te protivrečnosti. Kako sve ostalo zavisi od nje, tako i ostatak stripa deluje skarabudžen od koncepata koji nikada ne profunkcionišu zajedno i u sudaru su jedni sa drugima.

Gaydos, ako je za utehu, BRILJIRA i ovaj je deo priče o Pearl još impresivniji na vizuelnom planu nego prvih šest epizoda. Ovde čak i ne mislim nužno na same delove u kojima likovi pričaju – a kojih ima dosta – i gde se Gaydosov artistički ali opet skoro fotorealistični stil zapravo sudara sa dizajnom leteringa (pogotovo dok ga radi Dave Sharpe u epizodi 7, nakon čega ovaj posao preuzima Joshua Reed i donekle ga unapređuje). Mislim na mnoge „atmosferične“ scene u kojima likovi nemaju prostora da mnogo „glume“ i koji deluju kao atraktivne scene uhvaćene u trenucima kada niko nije bio svestan da je „ispred kamere“. Gaydos vrlo snažno meša različite tehnike i crtež se često gubi pod razmahanom bojom ali i direktnim intervencijama predmetima na podlozi dajući stripu jedan skoro fantazmagorični sloj koji opet ne umanjuje njegovu žanrovsku određenost niti narušava pripovedanje.

Šteta je da je Gaydosov vatromet na kraju potrošen u službi priče za koji naprosto ne mogu da kažem da je uspešna. Nekoliko dobrih dijaloga i uspelih šala na stranu, Pearl Vol. 2 je udoban ali nekonzistentan narativ sa idejama koje se ne slažu među sobom i karakterizacijama koje se raspadaju. Šteta, ali opet, to ne znači da ovaj strip nije zanimljiv pa svakako možete da ga kupite putem Amazona ili nekog drugog servisa.


džin tonik

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.082
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3421 on: 12-06-2022, 15:44:10 »


nolitta / ferri & co. - zagor - uzas seste planete
graftart, beograd, 2010., 426 str., meki uvez, 420 din.

citaju se zagorove dogodovstine, konkretno zagor protiv oklopni biljni gusteri (pomalo vampirskih navika) iz svemira. vrlo poznata prica kultnog statusa medju stripofilima, uvijek dobra za koji smjesak. zagor prekaljeni egomanijak, duh sa sjekirom, sve na mjestu, tu su i cikovi pothvati oko prehrane, pa ludi znanstvenik, indijaneri; simpaticna zaokruzena prica.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3422 on: 13-06-2022, 05:12:05 »
Sa velikom, ali VELIKOM anticipacijom sam iščekivao Imageov serijal What’s the Furtherst Place from Here? a onda sam sa svetačkim strpljenjem čekao da priča završi svoj prvi narativni luk, šestom epizodom, i najavi izlazak kolekcije kako bih nešto napisao o ovom stripu. To se upravo dogodilo: u trenutku dok ovo pišem šesta epizoda je svežeizašla, a simultano je najavljen izlazak prve kolekcije koja bi trebalo da se pojavi – ako Amazon ne laže – petog Jula. What’s the Furtherst Place from Here? je strip-događaj u onom najboljem smislu (taj najbolji smisao je u današnjem smislu činjenica da svaku svesku možete kupiti i u deluks varijanti uz koju stiže vinilni sedmoinčni singl nekog od pank, nojz i drugih indi bendova koji su se prijavili da učestvuju u ovom projektu), ali i u smislu da je u pitanju nova, originalna priča ljudi koji su nam pre nekoliko godina žestoko pomerili mozak svojim bizarnim, anarhičnim serijalom za Black Mask, nazvanim 4 Kids Walk Into a Bank.



Matthew Rosenberg je scenarista koga ja ovde često i mnogo hvalim, ali najviše na ime njegovih radova za korporacijske izdavače. 4 Kids Walk Into a Bank je zapravo bio neka vrsta proboja njujorškog scenariste (bivšeg prodavca u prodavnici ploča i generalno muzičkog frika od pank rok i hardkor sorte) koja mu je obezbedila prvo sve ozbiljnije radove za Marvel a onda i prilično uspeli početak rada za DC tokom poslednjih godinu dana. Iako mi se gotovo sve što je Rosenberg radio u superherojskom medijumu veoma dopada, istina je i da mi je bilo malo žao što on nema, poput nekih drugih scenarista, tu natprirodnu moć da pored Punishera, X-Men i Annihilationa sa strane još radi i jedan ili dva creator owned serijala za nekog drugog izdavača. Hoću reći, 4 Kids Walk Into a Bank je bio TOLIKO dobar strip da svet JESTE siromašnije mesto zbog činjenice da Rosenberg od 2018. godine nije radio ništa slično bez obzira na to koliko mi se dopao njegov Grifter za DC onomad.

Otud What’s the Furtherst Place from Here? ima značaj i kao retka prilika da vidimo nadarenog scenaristu u svetu kojim ne diriguje neko drugi, ali i kao ponovno ujedinjenje sa Tylerom Bossom, starim Rosenbergovim ortakom i crtačem koji je sa njim uradio pominjani serijal za Black Mask. Sa What’s the Furtherst Place from Here? Boss i Rosenberg više nisu dva indie punk dripca koji traže svoje mesto pod suncem, već ljudi sa reputacijom i kredibilitetom u industriji. Boss, za razliku od Rosenberga, nije radio superherojske stripove, ali se od novog serijala svakako očekivala jedna nova perspektiva, obeležena nagomilanim iskustvom.

I to smo upravo i dobili. What’s the Furtherst Place from Here? ni na koji način ne podseća na 4 Kids Walk Into a Bank i ne radi se ni u kom slučaju o pokušaju dvojice autora da bez mnogo prolivenog znoja unovče deo stare slave i nove reputacije. Ovo je strip sasvim osobenog identiteta i sa sasvim drugačijom centralnom tezom. Hoću reći, ako je prethodni serijal ova dva majstora bio, kako reče Kieron Gillen „Tarantino koji radi Goonies“, onda je What’s the Furtherst Place from Here? „Pank rok postapokalipsa“, i ovo je strip u kome ljudi obožavaju ploče Husker Du ili SS Decontrol na religiozan način (doslovno ih zovu svojim bogovima) a čitav svet je, reklo bi se, sveden na omladinske bande ujedinjene oko nekakvog popkulturnog identiteta.

Prelamanje američke – naravno – kulture i recentne istorije kroz omladinsku, popularnu kulturu u praktično fantazijskom setingu je zanimljiv način da se priča o stvarima i pre izvesnog vremena sam pominjao radove Gerarda Wayja i kolega na serijalu The True Lives of the Fabulous Killjoys koji baštini sličan senzibilitet. No, Gerard Way i Matt Rosenberg imaju sasvim različit pristup i ovo su radikalno drugačiji stripovi.



What’s the Furtherst Place from Here? je „priča o odrastanju u postapokaliptičnom setingu“, kako nas uslužno informiše Imageov marketing, ali ovde to znači da je ovo svet bez starijih. „Odrasli“ su neko kome je zabranjen pristup na teritoriju koju su između sebe izdelile omladinske bande, a mladići i devojke koji se bliže odraslom dobu spremaju se za nedefinisan ali svakako zlokobnozvučeći odlazak iz zajednice.

Jedna od najboljih stvari – ali svakako i najtežih za izvođenje – koju Rosenberg i Boss rade sa ovim stripom je da prirodu sveta u kome se priča odvija ne objašnjavaju ni kroz ekstrinzične tekstualne dodatke (kako bi to radili, recimo, Kieron Gillen ili Jonathan Hickman) niti kroz pomalo artificijelne infodampove u dijalozima (kako bi to radili, recimo, Scott Snyder i Charles Soule), već samo i isključivo kroz pripovedanje u kome su likovi delatni a njihova komunikacija prirodna i ekonomična. Otud o svetu ni posle šest brojeva nemamo mnogo „čvrstih“ podataka, ali on i pored svoje snolikosti i nedorečenosti ne deluje ni nezaokruženo ni nelogično. Ovo je, kako rekoh, jako teško za izvesti efektno, ali kada ga izvedete, prinosi su veliki jer čitalac intuitivno razume ovaj svet iako ne može da ga zaista opiše, pravila su mu jasna iako zna da ne može da ih nabroji, a sudbine likova su mu važne i oseća se u njih investirano iako dobar deo odnosa među raznim frakcijama ovde, da ne pominjem istorije koja je dovela do ovakvog rasporeda stvari u svetu, ne kapira.

Iako pripadnici porodice (više klana, da se razumemo) po imenu The Academy,  koji su u centru ove priče, uglavnom izgledaju kao pankeri, oblače se kao pankeri i imaju frizure kao pankeri, pa se, da bude jasno, dosta i ponašaju kao pankeri i, rekosmo već, svako od njih ima po jednu ploču koja predstavlja njihovog paganskog boga, idola i totem, i te se ploče spaljuju kad neko umre, strip zapravo ne pokušava da bude nekakvo direktno prepisivanje „pank“ matrice u postapokalipsu. Rosenberg i Tyler nisu zainteresovani za jednostavne metafore i sasvim je očigledno da je What’s the Furtherst Place from Here? priča o odrastanju – između ostalog njihovom – koja uzima u obzir kompleksnost ovog procesa, način na koji mnoge sasvim različite stvari iz sasvim različitih kulturnih miljea oblikuju ličnost i čoveku (ili ženi) određuju put u životu. Rosenberg sam u intervjuu na kraju prve epizode kaže da su odluke koje mlada osoba donosi bez mnogo svesti, intuitivno, na primer ulazeći u prodavnicu ploča ili stripova i birajući bez prethodnog znanja šta će da kupi, samo na osnovu izgleda, odluke koje su sudbinske i koje će u mnogome determinisati životni tok te osobe.

Otud je spoj pank roka (i popularne muzike uopšte) i stripa – dve naglašeno „omladinske“ kulture“ prirodan za ovaj serijal, ali njegova struktura me zapravo najviše podseća na film Warriors Waltera Hilla, sa porodicom The Academy, a koji su, jelte, omladinski gang, koja prolazi kroz neprijateljsku teritoriju u jednoj praktično herojskoj potrazi, svesna da su sve druge bande sada na ratnoj nozi sa njima.



No, za razliku od Warriorsa, koji traže put do kuće u paklenoj njujorškoj noći, What’s the Furtherst Place from Here? nudi inverziju u kojoj The Academy GUBE svoju kuću a do kraja i dobar deo svog identiteta u potrazi za, pa i naslov vam sam kaže – najdaljim mestom odavde. Warriorsi su priča o ljudima koji slave i brane svoj identitet i traže put do mesta na kome je on najjači – praktično konzervativni herojski mit. What’s the Furtherst Place from Here? je priča o omladini koja svoj identitet postepeno i metodično gubi dok traži put do bilo kog mesta na kome neće biti u neposrednoj smrtnoj opasnosti, a na ovom putu sazrevanje podrazumeva donošenje progresivno sve težih odluka dok se odbacuju sve štake kojima su se tinejdžeri pomagali godinama i sve se ne svede na suvo, surovo preživljavanje.

Svet What’s the Furtherst Place from Here? je šaren fantazmagoričan, neobjašnjen, ali ne i neobjašnjiv. Tematske tinejdž bande koje njime špartaju i bore se oko teritorija imaju smisla, onoliko koliko je potrebno da vam postane jasno da se one nisu spontano stvorile, a ekonomska podloga sveta koji, primećujemo, ništa ne proizvodi, je utvrđena zloslutnim ali presudnim prisustvom „stranaca“, neobičnih bića za koja ne znamo da li su vanzemaljci ili nešto mnogo gore a koja očigledno iz pozadine održavaju ovo društvo u životu i usmeravaju ga onako kako to njima, iz za sada nejasnih razloga, odgovara.

Ovakva postavka sveta izuzetno dobro postavlja podlogu za dramu koja je jasna, opipljiva i relatabilna iako je svet umočen u fluidna pravila, bizarno stripovske identitete, Bossov genijalni dizajn likova, njihovih „kostima“, opreme, habitata koji bih najpre mogao da opišem kao Love & Rockets upao u bure sa LSD-jem.

Pripovedno, strip veoma jako naglašava tu pank-rok (i ne samo pank-rok) estetiku kratkih, izražajnih celina. Rosenberg narativ deli na poglavlja koja, što strip ide dalje, traju sve kraće. Neka od njih su dugačka samo dve strane i autori ovde postižu vrlo dobar efekat separacije scena u iskaze koji imaju svoj naslov i jasnu zaokruženost, pa je krajnji osećaj ne da gledate film koji ima puno rezova već pre kao da slušate naki album Ramonesa ili DRI gde pesme traju kratko i svaka ima sopstveni snažni identitet.

Boss je suludo mnogo napredovao od 4 Kids Walk Into a Bank i ovde su sigurnost poteza i upečatljivost dizajna impresivni na prvu loptu a dalje se podsećamo da se radi o odličnom pripovedaču koji će taj ikonički Love & Rockets svet ispred naših očiju sa apsolutno prevelikim brojem likova uspeti da pomera logično i bez gubljenja koraka, tako da mi u njemu stalno učestvujemo i nikada ne budemo zbunjeni (sem kad autori žele da budemo zbunjeni). Njegov kolorni rad je ovde PRVORAZREDAN – pomagala je i Clare DeZutti – a izvrsni Hassan Otsmane-Elhaou ovde demonstrira koliko je dobar dizajn leteringa presudan za senzibilitet stripa.

What’s the Furtherst Place from Here? nije savršen strip – kako rekosmo, ovde ima PREVIŠE likova i neki od njih na kraju ispadaju samo topovsko meso, plus, posle šest epizoda i zaokružene prve celine, zapravo nećete biti ništa bliže razotkrivanju misterija ovog sveta nego što ste bili u prvoj epizodi. Ali ovo je strip ogromne energije, kanalisane majstorskim pripovedanjem, suptilnog venčavanja muzike i slike, ali i različitih popkulturnih i supkulturnih struja koje prirodno cvetaju u simbiozi i on je toliko intrigantan da je gotovo nezamislivo da nećete biti tu i sledećeg meseca. Budite, vredeće. Evo stranice za kolekciju na Amazonu.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3423 on: 14-06-2022, 04:48:27 »
Dobro, da bude odmah jasno, nisam imao nikakvih iluzija da mi se Imageov četvorodelni serijal Step by Bloody Step tu kao nešto neće dopasti. Na kraju krajeva, ovo je ponovno ujedinjenje britanskog scenariste Simona Spurriera sa urugvajskim crtačem Matiasom Bergarom i ovaj par je pre nekoliko godina uradio izvanrednu Codu za BOOM! pa nije bilo za očekivati da njihov naredni projekat bude ikako slabiji. No, nisam baš ni sasvim očekivao da ću poslednje stranice dočekati u suzama, dok mi se grudi nadimaju od emocija a ja tiho jecam kao neka osoba sa pravim ljudskim osećanjima. Možda sam samo u posebno osetljivom mentalnom, emotivnom i somatskom stanju ovih dana. A možda, MOŽDA je Step by Bloody Step upravo tako dobar strip kako sam se nadao videvši da tandem iz Code dolazi da napadne sličnu žanrovsku materiju – fantazija sa malo fantazmagorije, prevashodno u Bergarinom crtežu – sa jedne sasvim nove pozicije, iz jednog sasvim novog ugla, sa svežim, originalnim, pa i, evo, reći ću, smelim pristupom.



Možda, zaista. U najmanju ruku, Step by Bloody Step je strip kakav nam je u ovom trenutku bio PREKO potreban. Kada je Spurrier najavljivao novu kolaboraciju – u koju je ovde ubačen i brazilski kolorist Matheus Lopes, kao i Emma Price kao grafička dizajnerka/ letererka* – i sam je rekao, da se Coda podobijala nagrada i nominacija gdegod da se pojavila i da je on želeo da njihov naredni projekat bude, kako reče „ništa manje nego promena koraka u fantazijskom stripu“. I još je dodao da iako Step by Bloody Step ima sve stvari koje on voli kod fentezija – „magiju, misteriju, monstruoznost i sponu između dve izgubljene duše“ – on pre svega treba da posluži da Bergara i Lopes „smrve čula čitalaca“.
*Da

Što, kad se prevede na ljudski jezik sa jezika scenariste koji je video KAKO izgledaju nacrtane i kolorisane table čije je zametke pre toga mesecima nosio u glavi, znači da je ovo strip u kome nema teksta i dijaloga*i da imamo posla sa „nemim“ stripom.**
*ili barem ne onakvog kakav bi iko od nas umeo da razume
**Da, da!

I, sad, iako strip bez teksta i dijaloga nije sad neka neviđena i neverovatna pojava u istoriji medijuma, naprotiv, mnogi su takvu stripovi bili uspešni i uticajni, a i danas ih razni ljudi rado prave, pisao sam u poslenjih nekoliko meseci o najmanje dva takva stripa, fakat je da ovde pričamo o severnoameričkom mejnstrimu – uprkos naime toj slatkoj paradoksalnoj činjenici da ni jedan od četvoro autora koje sam gore uredno nabrojao nije Severnoamerikanac – a u njemu nije baš pravilo da visokoprofilni naslovi cenjenih autora dolaze do čitaoca bez teksta.

A ovo je delić simptoma koji je primetan već poslednje barem dve decenije u kojima je balans poštovanja, interesovanja i, da bude jasno, PLAĆANJA u američkoj strip industriji pomeren decidno sa crtača ka scenaristima. Imam mnogo teorija o tome kako se i zašto to dogodilo – ključne reči: Vertigo, Joe Quesada – ali ne moramo sada da ulazimo u njih, no fakat je da se nakon dekade u kojoj su crtači bili superzvezde prešlo u epohu u kojoj su scenaristi, da kažemo to televizijskim jezikom, „showrunneri“ a crtači su svedeni na maltene najamnu radnu snagu.



Naravno da MALO simplifikujem, ali zaista ne mnogo, ako je jedan Bryan Hitch pre nekoliko nedelja imao bizaran momenat u karijeri da je jedan Kareem Abdul-Jabbar napisao prikaz jednog stripa koji je on crtao (jer, da, živimo u vremenu kada madrfakin Kareem Abdul-Jabbar iz nekog razloga recenzira stripove po internetu) i da ni jednom nije pomenuo crtež u tom prikazu i da je Hitch, dakle, jedna od retkih preostalih crtačkih zvezda, bio dovoljno nadražen po pičkinom živcu da se u vezi sa tim požali na tviteru i onda smo trpeli dva dana sumanutih svađa koje nisu imale nikakve veze sa temom, dakle, ako se sve to dogodilo – a jeste – pa čemu onda da se nadaju drugi crtači?

Strip je, nažalost, u percepciji mnogih čitalaca, čak i profesionalnih, postao neka vrsta „teksta sa ilustracijama“ umesto da bude prepoznat kao vizuelni sekvencijalni medij kome tekst ne mora biti imanentan i samo je istorijska slučajnost da je često prisutan u stripovima.

Utoliko, Step by Bloody Step je jako važno resetovanje palete ukusa sa svojim, pa, malo i drskim insistiranjem da u četiri (nadstandardno dugačke) epizode ovog serijala neće biti ni jedne jedine reči koju čitalac može da razume. Ima ovde nekoliko oblačića sa dijalozima – Emma Price ih je prelepo dizajnirala – ali svi oni su na jeziku koji niko sem Emme Price ne razume, ispisanim ideogramima koje je ona izmislila za ovu priliku.

Step by Bloody Step, dakle, nije strip koji ćete razumeti kroz tih nekoliko, vrlo šturih dijaloga. On je strip koji ćete morati da razumete pre svega kroz slike. A to je, ispostavlja se TAKO oslobađajuće. Kada nema teksta da nameće konTEKST, da vodi čitaočevu percepciju, da grubo kanališe bujice signala, čitalac je odjednom mnogo više od pukog čitaoca.

Jer, hajde da se složimo, kada nema teksta, radnja koju izvodite sa stripom u rukama više nije čitanje. Više ne tumačite standardizovan set grafičkih simbola koje je vaš mozak istreniran da dekodira na tačno određen način već ste suočeni sa slikama koje su MNOGO bogatije sadržajem, MNOGO složenije za tumačenje, čak i za puko obuhvatanje pogledom.

Strip, kao sekvenca hronološki raspoređenih slika je svakako medij sa određenim jezikom, ali taj jezik NIJE tako omeđen i disciplinovan kao što je onaj verbalizovani i tekstualizovani. Za Step by Bloody Step čitalac brzo shvati da više nije čitalac, već, pa, praktično koautor. Slike treba proučiti. Treba ih rasporediti u vremenu, treba ih upijati i osetiti jer ovde nema teksta da vam prepriča najvažnije delove pa onda i ne znate koji su najvažniji delovi i sve vam je važno i čini vam se da je Step by Bloody Step bogatiji i dublji strip od skoro svega drugog što ste uzeli u ruke ove nedelje.



A i ne čini vam se, on jeste takav. Bergara je ovde zgrabio priliku da pripovedanje bude prvenstveno njegova odgovornost i koliko god da je Coda bila sjajno nacrtana, Step by Bloody Step je skok na sledeći nivo i promena klase iz maga u SUPERMAGA. Bergarine table su, u bar 10-20 slučajeva ovde, spremne da budu posteri, da, ali je i način na koji on vodi čitaočev pogled, „objašnjava“ mu šta se događa a da ovaj istovremeno nije svestan šta to zapravo vidi jer je sve neobično i egzotično, pa to je nešto što valja proučavati na fakultetu. Step by Bloody Step je smešten u bogato, detaljno osmišljen svet koji spaja sasvim različite fantazijske senzibilitete, od evropskog srednjevekovnog fentezija, preko japanskih mecha fantazmagorija do južnoameričkog magijskog realizma i već samo životinje, biljke i tehologija, odeća i oružja i mašine su toliko fascinantni da iako ne znate ništa o ovom svetu, ni kako se zove ni koliko industrijskih revolucija se u njemu desilo, on vam deluje poznato i prepoznatljivo na svakoj sledećoj tabli.

Ali ne plače se zbog lepote. Dobro, neko plače i zbog lepote, ali ja sam neko kome ipak treba i malo sete da bi se rasplakao. Step by Bloody Step bez ijedne reči priča priču koja je dirljiva, pa i teška, opora na momente, a onda u furioznom finalu tako moćna da probije i realnost koju je sama postavila i pokaže kako se menjaju istorija i sama stvarnost sveta koji ne znamo ni kako se zove, a SVE smo razumeli. Poslednji paneli koji nas vode do zatvaranja kruga su me gotovo srušili sa stolice.



Suludo je da pisac kao što je Spurrier, koga obožavam velikim delom jer piše ekstremno sočne, karakterne dijaloge, da takav pisac sebe voljno liši takovg jednog oruđa. A onda je suludo koliko taj strip bude dobar. Bergarin crtež i Lopezov kolor, po koji ukras od Emme Price, i vi niste čitalac, vi ste posmatrač, praktično stanovnik ovog sveta, učesnik sa knedlom u grlu i emotivnom investicijom u priču o maloj devojci i velikom, masivnom kolosu u crnom oklopu koji je štiti.

Zašto?

Saznaćete. Namerno ne dajem nikakve detalje o narativu jer Step by Bloody Step možda i više nego druge stripove treba iskusiti bez unapred pripremljene ideje o tome šta se u njemu događa. Vi ste, na kraju krajeva, koautor ove priče. Preuzmite odgovornost. Kolekcija stiže u Avgustu a do tada možete kupiti pojedinačne epizode na Amazonu.


neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.553
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3424 on: 14-06-2022, 21:11:25 »
I sam sam procitao Step By Bloody Step pre desetak dana i cekao da ga jos neko iskomentarise da vidim da sam to samo ja ili je ovo jedna od najboljih stvari koje ce izaci ove godine. Neverovatno pripovedanje, i tako jednostavna ideja koja je izrasla u tako snaznu pricu.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3425 on: 15-06-2022, 04:51:49 »
Istina. A nije da nisam očekivao odličan strip. No, ovo je definitivno jedan od stripova godine.

And now for something...


Ako smo prošle nedelje samo malo razmekšali otvrdlu kožu i masirali ukrućene mišiće, baveći se nekim manje ključnim ali zabavnim serijalima, vreme je da sada zagrizemo do koske i jednim cugom obradimo neke od najbitnijih X-Men stripova iz onog što će se uvek pamtiti kao „Hickmanova era“. Partikularno sa njenog kraja i posle kraja.

Hickman je ušao u X-Men avanturu sa velikom vizijom i ne može se reći da nije uneo velike i smislene promene u status kvo. Već sam dosta detaljno elaborirao te vizije i te promene u početku njegovog rada, a prošle sam nedelje usput pokrio i Hellfire Gala. Kako je ovaj događaj, za razliku od drugih, hm, događaja u Marvelovom univerzumu bio stvarno događaj a ne krosover, tako se i jedna ista gala-večera koju su organizovali mutanti da prikažu svetu glasanje za novi tim X-Men a onda i jedno iznenađenje, zapravo videla u mnogo stripova iz različitih uglova.

Ključni događaj unutar tog događaja je svakako ta mutantska tajna, da su, korišćenjem svojih moći i napredne tehnologije teraformirali i kolonizovali Mars i to pokazali ostatu sveta u lajvstrimu tokom gala večere.



Ovo je, rekosmo, simbolički dosta jaka slika, bez obzira na desenzitaciju „svemirom“ kod prosečnog čitaoca superherojskog stripa, jer je činjenica da su mutanti sada pokazali da imaju, kao nacija, napredniju tehnologiju i bogatije tehnološke resurse od ljudske rase, po prirodi stvari njih izbacila na vrh neke hijerarhije, ne samo na Zemlji već i u Sunčevom sistemu koji sada mutanti tvrde da predstavljaju u nekim galaktičkim telima.

Ovo je suštinski dobra i zanimljiva ideja koja će se tek razvijati u godinama što dolaze (ili neće, nikad nema garancije za takve stvari u ovim stripovima) a to da je Hickman nju praktično sakrio i od čitalaca dok se nije desila je simpatična paralela sa tim kako su mutanti to krili od ostataka Zemlje – dok se nije desilo. No Hickmanova vizija je išla mnogo dalje od puke kolonizacije Marsa i promene ravnoteže moći u Sunčevom sistemu...

Ali pre nego što ugazimo u tu viziju i poslednje poglavlje Hickmanove priče o mutantima, valjda obraditi The Trial of Magneto, miniserijal koji je proistekao DIREKTNO iz Hellfire Gala događaja, već i time da je na samom njegovom kraju Wanda Maximoff aka Scarlet Witch pronađena mrtva na zemlji, a što je dalje pokrenulo čitavu lavinu daljih dešavanja.

Ubistvo među mutantima ne bi trebalo da je big deal u ovom trenutku kada mutanti imaju kapacitet da začas stvore novo telo preminulog mutanta i iz recentnog bekapa obnove sva sećanja, tako da je ovo jedan od bitnih motiva u novijim X-Men stripovima (i na neki način satirično zaobilazi potrebu za izmišljanjem komplikovanih načina na koje se likovi ubijeni radi šok-efekta mogu vratiti u nove priče), ali caka sa Scarlet Witch je što ona uprkos statusu „Magnetove ćerke“, dakle ćerke jednog od najpoznatijih mutanata u istoriji mutanata i svakako makar drugog najvažnijeg njihovog političkog vođe, pokazalo se – nije mutant i nema mutantske gene.

Nećemo sada detaljno ulaziti u vrlo komplikovanu istoriju Scarlet Witch u poslednjih dvadesetak godina Marvelovih stripova ali očigledno je da je uz uspeh Disney+ serije Wandavision i pretpostavke da će televizijska i filmska verzija Scarlet Witch igrati značajnu ulogu u narednih nekoliko godina MCU produkcije, odnekud došla direktiva da se njen status u stripovima konačno mora ispraviti.

Wandu Maximoff su mutanti poslednjih godina mrzeli onako kako Jevreji mrze Hitlera (nimalo slučajna paralela imajući u vidu da je njen otac, Jevrejin po etnicitetu, preživo logor smrti u Drugom svetskom ratu), nikada joj i ne izgovarajući ime (umesto toga koristeći pogrdni termin „pretender“) i smatrajući da je izvršila genocid nad njihovom rasom. Ovo nisu suptilne metafore jer je u ovim stripovima ipak retko kad išta suptilno. Kada je Brian Bendis pre bezmalo dve decenije pisao bombastični Avengers Disassembled pa za njim House of M, nije mu na umu bila suptilnost i Scarlet Witch je, u trenutku veoma teškog nervnog rastrojstva, svoje moći manipulacije stvarnošću iskoristila da izgovori rečenicu „No More Mutants“ kojom je svetska populacija mutanata sa nekoliko miliona svedena na svega 198.

Ovo nije bio „pravi“ genocid s obzirom da milioni nisu ubijeni, ali jesu izgubili mutantske gene a sa njima i svoje moći i, evo, da priznamo gde se priznanje zaradilo, ovo jeste donekle suptilan koncept, sa idejom da su pripadnici ugnjetene manjine, genetski različite od represivne većine, preko noći transformisani, genetski, u tu većinu. I da im to nije popravilo društveni položaj, au contraire.

Ovo „desetkovanje“ (kako su to zvali u Marvelu iako Decimation ne znači to što oni misle da znači) čak i danas ima odjeke u X-Men stripovima, ali detalji nisu bitni u ovom trenutku. Ono što jeste bitno je da, iako postoje tehnički uslovi da Wanda Maximoff, ubijena na kraju Hellfire Gala od strane nepoznatog počinioca, bude oživljena, mutanti odlučuju da to ne urade.

The Trial of Magneto je napisala meni draga Leah Williams čiji sam X-Factor prošle nedelje i pohvalio i oplakao. Nažalost, The Trial of Magneto je manje elegantna, pa i manje jasno koncipirana priča. Williamsova, a što moram pohvaliti, radi vrlo solidan posao sa karakterima i ovo nije jedan od onih dosadnih krosovera gde su likovi svedeni na generatore proklamacija. Činjenica da je Scarlet Witch mrtva, nasilno, da se to desilo u momentu velikog slavlja za mutante, da postoji jasna tenzija i u samoj mutantskoj zajednici apropo toga da li „pretendera“ treba oživeti ili ne, da Avengersi, čija je Wanda bila član dolaze da pokupe njeno telo (jer joj je Vision, jelte, muž) i da dve grupe superheroja imaju opipljive a zrele momente tugovanja – sve to moramo upisati u pluseve ovog serijala.

Naravno, brzo tu krene pičvajz. Na više frontova. Prvo je to što forenzička analiza utvrđuje da je najverovatniji počinitelj ubistva bio Magneto (iako niko nigde ne može da smisli koji bi mu bio motiv). Kako je Williamsova pre ovoga pisala X-Factor, a koji su praktično forenzički tim mutantske države, tako je i ovde bilo za očekivati da će isledni radovi i forenzika biti u centru priče, koja će biti krunisana suđenjem. Ali ovo se, u staroj Marvelovoj tradiciji, ne dešava i The Trial of Magneto je još jedan primer lažnog marketinga. Naime, Magnetu se ovde ne sudi ni u jednom trenutku stripa, sem jelte, moralno a i Scarlet Witch se neobično brzo vrati u život.

Ovo je, pokazuje se, Marvelov vrlo komplikovani i sasvim pogrešno naslovljeni strip o tome kako se Scarlet Witch na kraju pomirila sa mutantima i postala i neka vrsta njihovog najvećeg saveznika. Ovo ne mogu da osudim sa neke ozbiljne pozicije kao loše u načelu jer je bilo KRAJNJE vreme da se sa jednog od starih i dragih Marvelovih likova skine jebena stigma genocida koju je vukla poslednjih 17-18 godina. S druge strane tehnologija kojom je to učinjeno, u smislu pripovedanja je prekomplikovana i nepotrebno konfuzna. Ne samo da Avengersi i X-Men i drugi mutanti moraju da se bore sa tri Kaiđua koji napadaju ostrvo da bi strip od koga očekujete forenzičku istragu i sudsku dramu imao nekakvu akciju, nego su tu i različite verzije Wande Maximoff koje se nekako susreću na nekoj mentalnoj ravni i sad tu povuci-potegni, dok se ne postigne harmonija među njima, okej, ovi stripovi su takvi, ali krajnji ishod, to da Wanda na kraju svojom magijom omogućava da svi preminuli mutanti masu godina unazad, uključujući one pre ributa serijala sa Giant Size X-Men, mogu da budu oživljeni metodom koja je sada na raspolaganju mutantima, to je veliki preokret u odnosima između Skerletne veštice i mutantske nacije, iskupljenje za genocid i neka vrsta sklapanja ultimativnog savezništva.

Osim što, ako ste čitali ove stripove pažljivije nego njihovi urednici, vi već mislite da je ovo slučaj jer se u nekolko primera vide oživljeni mutanti iz Srebrnog doba. Drugim rečima, ne samo da The Trial of Magneto laže u naslovu već i njegov pančlajn donosi nešto za šta mi nismo ni bili svesni da je uopšte pod znakom pitanja.

Ovo su svakako detalji za nerdove ali nije da je ovaj strip sad neka visoka literatura – bez obzira na moje simpatije prema Williamsovoj i na solidan, karakteran crtež Lucasa Wernecka, these things ipak matter. No, u globalu, ovo je sasvim pristojan, makar na nivou likova, mali događaj sa velikim implikacijama barem u tome da Wanda Maximoff više nije negativac. Male pobede treba slaviti gde god ih ima jer velikih ima, ne sumnjajte, jako malo.


Amazon




Odmah prelazimo u Inferno, zbunjujuće nazvan četvorodelni miniserijal koji „zvanično“ označava kraj Hickmanovog rada na X-Men i povezuje linije zapleta što ih je majstor posejao još u House of X/ Powers of X. Ono što je sasvim verovatno je da je Hickman planirao da ovo sve bude duže i kompleksnije, ali je odluka da potpiše ekskluzivni ugovor sa Substackom verovatno poterala kola malo brže pa je Inferno došao baš sada, iako nije morao.

I, mada ovo nikako nije najbolji X-Men strip koji sam čitao u životu, mora se priznati da se vidi da je ovo pisao ne samo jako dobar scenarista već i čovek koji je stvarno nekoliko godina svog života posvetio razmišljanju o tome šta su implikacije postojanja mutanata kao rase „Homo Superior“ i njihovog odnosa sa običnim Homo Sapiensom ali i sa inteligentnim mašinama u čije se doba stupa, i to na kosmičkom nivou.

Najgora stvar koju ću reći za Inferno je da je maltene dovoljno da ste pročitali samo House of X/ Powers of X da biste ovaj strip razumeli u potpunosti. Naravno, nismo očekivali da će Hickman nužno sedeti i povezivati zaplete iz Excalibura, X-Force, šta ja znam, Hellions, ali činjenica da je sve što je on sam u međuvremenu napisao u serijalima X-Men i New Mutants gotovo potpuno nebitno za ovaj strip donekle stavlja u perspektivu i te stripove više kao Hickmanovo eksperimentisanje sa zasadom mnogih ideja koje će možda, a možda i ne, kasnije razraditi drugi. Je li to razočaravajuće? Ko zna?



Inferno nema nikakve veze sa događajem istog imena sa kraja osamdesetih i u pitanju je relativno koncizna i relativno jasna priča koja do razrešenja dovodi nekoliko bitnih stavki Hickmanovog zapleta iz House of X/ Powers of X. Ovo je dinamična naučnofantastična drama koja ispituje post-humanističke modele udobno bazirana na tradiciji Marvelovih stripova ali bez straha da ode dalje izvan ugodno poznatih koncepata i unese dah svežine u ovaj univerzum. Hickman nas je zaveo idejama o paralelnim stvarnostima i ributovanju univerzuma, putovanju kroz vreme kojim se ratovi dobijaju danas da se ne bi vodili sutra i postavljanjem nove mutantske utopije na, hajde da kažemo, ne sasvim transparentne osnove i Inferno je fina isplata svih ovih zapleta, sa poštenim dramskim i akcionim razrešenjem, poštenom pobedom dobrih momaka, ali i poštenim demonstriarnjem da ni dobri momci tu nisu imali baš čiste ruke i da će morati da se plaćaju zajebane cene poprilično vremena.

Kako je Hickman osmislio celu koncepciju sa tehnologijom oživljavanja preminulih mutanata tako je i on možda najbolje koristi kao „spravu zapleta“ da nam ponudi intrigantne „dvorske“ spletke koje vrlo dobro sede u novom mutantskom društvu. Mutanti nikada nisu imali hijerarhiju ovog tipa u svojoj istoriji, ali osrtrvo Krakoa nije anarhistička zajednica i „Tihi savet“ kao de fakto vlast na njemu se pokazuje i kao mesto na kome se prelamaju neuralgični elementi nezgodnih tajni i prećutanih činjenica koje u perspektivu stavljaju izgradnju ove nacije ali i njene krajnje ambicije.

Hickman ovde operiše sa nekoliko složenih zapleta ali se oseća da je on sa ovim živeo nekoliko godina pa su i kvalitet pripovedanja i samog teksta značajno iznad proseka u mutantskim stripovima moderne ere a crtež koji isporučuju Valerio Schiti i Stefano Caselli je uvek otmen i spektakularan. Uvek je zadovoljstvo videti Magnetoa kako stupa u akciju za pravu stvar i akcione scene u kojima učestvuju on i profesor Xavier su apsolutno dobrodošle.

Jedna možda i ne svesno nameravana dimenzija ovog stripa je demonstracija jedne praktično feminističke moći u situaciji gde Magneto i Xavier na kraju ispadaju dva matora muškaraca navikla na to da ih svi slušaju, dok se zapravo stvari uglavnom razrešavaju delanjem snažnih, preduzimljivih žena. Te žene nisu sve na istoj strani, zapravo su na više strana i ovo je na kraju jedna vrlo zadovoljavajuća trilersko-akciona priča gde nekoliko žena odluči o sudbini nacije a dvojica „tradicionalnih vođa“ moraju malo i da se ponize jer su ih uhvatili u manipulaciji.

Nije samo ovo dobro pripremljena i lepo realizovana promena status kvoa. Ceo zaplet sa ljudskim šurovanjem sa pametnim mašinama iz budućnosti se ovde takođe uspešno dovodi do (skoro) kraja i jedina „zamerka“ koju mogu da imam na ovaj strip u smislu promene status kvoa je što je jedan meni drag klasični lik iz Claremontove ere, Moira McTaggert ovde konačno neopozivo prevedena u status negativca.

Što nije, da se razumemo, urađeno ni nespretno ni frivolno, Hickman „zarađuje“ Moirin novi status i kao i svaki dobar negativac ona na kraju ima jasnu pa i plemenitu ideju kako da „razreši“ istorijski konflikt, ali objektivna slabost ove priče je što ona ne dorekne do kraja šta je tačno tehnologija Moirinog plana da spase mutante tako što će spoljni svet lišiti njih zauvek. Teorije na internetu su da je eksplicitno objašnjenje kako bi ovo bilo postignuto korišćenjem široko distribuiranih mutantskih lekova nuđenih ljudima širom sveta po prihvatljivim cenama (a što je zaplet solidnog dela mutantskih stripova poslednje dve godine) napušteno jer Marvel nije želeo da usred pandemije COVID-19 ima zaplet sa antivakserskom teorijom zavere u centru, ali ostaje da ovo stripu malčice oduzima na težini.

No, to na stranu, ovde smo videli nešto što često nedostaje u Marvelovim stripovima koji startuju sa VIZIJOM, a to je dosledno i uspešno dovođenje te vizije do kraja i smislena, za čitaoca zadovoljavajuća promena status kvoa koja nije razvodnjena sejanjem klica za eventualne nastavke. Pošto su X-Men i ostali serijali živi i zdravi i rade punom parom i Inferno nije morao da kreira poseban hajp za njih.

Amazon



No, ako BAŠ želite da vidite nastavak, pa... Marvel ga je odmah napravio. I ajde u sto maraka da je bio nezadovoljavajući.

Nije to moralo da bude tako, ali Marvel naprosto ne zna kad da stane pa sada sve mora da bude DOGAĐAJ, nekakav posebni sadržaj usred polusezone, kad mu vreme nije i upadanje u inflaciju drame koja na kraju proizvodi otupelost.

X Lives of Wolverine/ X Deaths of Wolverine je samo iz tih razloga reklamiran kao DOGAĐAJ, deset brojeva dva stripa koji se, kao, prepliću tokom dva meseca, izlazeći alternativnih sedmica i pričaju komplikovan narativ o Wolverineu koji spasava SVE. U stvarnosti ovde se radi o dva gotovo potpuno odvojena stripa koje povezuje samo mekgafin iz jednog serijala koji svoju funkciju mekgafina ispunjava u finalu drugog iako čitalac ni u jednom ni u drugom ne saznaje šta je dođavola Cerebro Sword, kako se koristi, za šta služi i why should we care.

Utoliko, razlika između X Lives of Wolverine/ X Deaths of Wolverine i House of X/ Powers of X, čiju strukturu emulira je suštinska i radi se o razlici između Jonathana Hickmana sa jedne strane, koji je metodični planer, konceptualista i arhitekta priče i Benjamina Percyja sa druge koji je mnogo MNOGO više pisac karaktera, atmosfere pa i dijaloga.

Percy je scenarista Wolverineovog tekućeg serijala kao i serijala X-Force koji mu je vrlo blizak, pa i X Lives of Wolverine zapravo deluje kao da je mogao biti smešten u neki od ova dva serijala umesto da bude poseban naslov. Najprirodnije bi bilo da je ovo samo priča u Wolverineu, sa zapletom koji se tiče Omega Reda, ruskog mutanta iz sovjetskog perioda koji je „tradicionalno“ zao ali je ipak u novoj mutantskoj zajednici dobio amnestiju i svoje mesto (ovim se pre svega bavio X-Force serijal), samo da bi ovde, sledeći mračne planove ruskog negativca Mihaila Raspućina (brata našeg Colossusa, dakako) , bio poslat unatrag kroz vreme da, posedajući ljude bliske ili Charlesu Xavieru ili njegovom ocu, spreči da Xavier bude rođen ili doživi doba kada će osnovati X-Men.

Mutanti na Krakoi su ovog svesni i kako je Wolverine jedini koji je već živeo u to vreme, u stanju su da njegovu današnju svest projektuju u njegovo telo u ovim periodima (Days of Future Past paradigma, dakako) kako bi on tamo smrsio konce Omega Redu i spasao Xavierov život, mutanstku istoriju i utopiju na Krakoi.

U domenu zapleta, fundamentalan nedostatak ove postavke je što nikom nije jasno ZAŠTO to Raspućin radi i šta misli da će postići brisanjem X-Men iz istorije, tj. kako će to doprineti usponu i slavi današnje majčice Rusije. Percy je u X-Force dosta vremena proveo postavljajući Ruse kao negativce koji ne žele da vide da mutanti budu uspešni, ali svako ko je čitao ove stripove nekoliko godina unazad svestan je da su X-Men spasli planetu Zemlju ne jednom nego milion puta i da bez njih u istoriji Zemlje, ne bi bilo ni Zemlje a kamoli Rusije.

U domenu pripovedanja, fundamentalni nedostatak stripa je Percyjeva tendencija da brojne table budu samo lepi crteži akcije bez mnogo „režije“ preko kojih idu Loganovi filozofski monolozi. Nije da ja nemam nikakvog razumevanja za ovakvo pripovedanje, da se složimo da je klasični Iron Fist iz Deadly Hands of Kung Fu iz ovog pristupa izvukao maksimum, ali Percy naprosto ne zna kad je dosta a iako je Joshua Cassara super crtač, sa puno atmosfere, fakat je da mu bolje leži horor nego akcija.

No, X Lives of Wolverine ima svog šarma, kao jedna simpatična šetnja kroz Wolverineovu istoriju, i zanimljivo je gledati šta u njoj Percy akcentuje. Recimo Weapon X period je jedva prisutan, verovatno jer je o njemu sve rečeno i Percy ne misli da ima išta značajno da doda, dok je pojavljivanje Romulusa iskorišćeno da se pokaže koliko je ovaj ubernegativac koji je pravljen da bude mračna sila u pozadini čitave Wolverineove istorije zapravo na kraju ispao beznačajan.



X Deaths of Wolverine je pak skoro sasvim odvojen narativ koji se direktno nastavlja na Inferno i prikazuje šta je bilo dalje sa Moirom McTaggert i kako će je Wolverine i razni drugi Wolverini, uključujući „poslednjeg“ Wolverinea u istoriji, Omega-Wolverinea iz budućnosti sprečiti da u minut do dvanaest ipak preokrene poraz u pobedu i zbriše mutante sa lica Zemlje.

I, sad, ovo je pet epizoda jurnjave, akcije pa i horora koji solidno crta Federico Vicentini, dajući svemu potrebnu crtu spektakla ali i prljavštine i viscere što idu uz likove koji nose dugačka sečiva kao deo sopstvene anatomije. Lepo je videti razne Wolverine koji rade stvari zajedno i uspevaju da spasu i sadašnjost i budućnost, ali je i fakat da je tonalna razlika s Hickmanovim Infernom velika i da je ovo tek još jedan superherojski brawler gde znamo da su ulozi visoki jer nam strip to više puta ponavlja u lice umesto da nas u to uveri organski. To da je ovde Moira McTaggert u potpunosti pretvorena u negativca mi nije smetalo nakon Inferna jer je zaista u pitanju „chase“ narativ u kome ona barem ima mesta da malo prikaŽei svoju stranu priče a Percy je, rekosmo već, dobar sa karakterima. No, upravo to da ovo dolazi kao direktan nastavak Inferna jeste najveći problem ovog stripa. Ipak, on nije rđav i, kao bitan deo okončavanja Hickmanovog zapleta , svakako treba da bude pročitan.

Amazon (kolekcija stiže 20. Jula)


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3426 on: 16-06-2022, 05:17:20 »
The Blood of the Immortals je grafički roman izašao krajem Maja na Engleskom, za američki ogranak izdavača Humanoids, a kao prevod francuskog originala Les Sang Des Immortels koji je Les Humanoïdes Associés publikovao prošlog Oktobra. Srazmerno sveže štivo, dakle, mada se zapravo radi o grafičkoj adaptaciji istoimenog naučnofantastičnog, proznog romana koji je prvi put objavljen još 1997. godine.

Les Sang Des Immortels napisao je Laurent Genefort, jedan od, kako kažu, vodećih autora naučne fantastike i fantastike u rodnoj Francuskoj. Rođen 1968. godine, Genefort je aktivan još od kraja osamdesetih, sa prvim publikovanim romanom 1988. godine i od tada do danas je naređao više od četrdeset romana, mnogih među njima grupisanih u cikluse, trilogije, serijale itd. kako je to već običaj u savremenoj žanrovskoj književnosti. Nisam siguran je li na jezicima naših naroda i narodnosti ikada objavljeno išta od njegovih radova, ali Genefort nesumnjivo ima vrlo solidnu reputaciju i popularnost na Francuskom govornom području gde je uspeo da udene i razne organizatorske, kuratorske i uredničke poslove, ali i da radi na video igrama (poput, recimo, From Dust).



Utoliko, gotovo da sam siguran da The Blood of the Immortals ne može biti baš prvi put da je urađen strip po njegovoj prozi, ali ako jeste, ima smisla da je za predložak uzet jedan srazmerno jednostavan roman, ne toliko svedenog koliko fokusiranog zapleta i u kome se začudnost i avantura klasičnog SF-a slobodno mešaju sa karakternim radom i filozofskim upitanostima.

Scenario za adaptaciju napisala je Françoise Ruscak, scenaristkinja koja najviše radi za francusku televiziju i to na animiranim serijama, dok je crtež u dužnost pao iskusnom italijanskom stripadžiji, po imenu Francesco Trifogli. Trifogli je Rimljanin i u okviru francuskog izdavaštva radio je i erotske i „normalne“ stripove a u Americi je radio za Vertigo na, recimo, serijalu Hinterkind. Ako se ne sećate ovog serijala, to je jer je izlazio u periodu Vertigove visoke dekadencije a ne na ime Trifoglijeve neupečatljivosti.

Jer, Trifogli svakako stripu The Blood of the Immortals ume da podari meru ugodnog, začudnog SF spektakla od jedne otmene sorte. Ovo nije akciona ekstravaganca niti LSD-om zamazani psihodelični trip već jedna avantura sa svemirskim dinosaurusima i svemirskim, er, ljudima, što samo liče na dinosauruse, i dizajn životinja, ljudi i tuđinskog sveta na kome se odvija najveći deo priče je ubedljiv i prijatan za oko. Divlja, nepoznata planeta opasne, razuzdane prirode u prvom delu narativa i njeno otkrivanje kao sveta koji je imao svoj period civilizacije – kao i misterije zašto je ona potonula – sve to Trifogli lepo spakuje u svoje dinamično organizovane table i ovo na kraju bude malo Solaris, malo Jurassic Park, malo već neki Star Trek. Trifogli nije sad neki majstor akcije, i akcione scene su mu korektne i uglavnom čitke ako već ne i impresivne, ali pošto ovo nije priča previše utemeljena na akciji, onda je i to u redu. Ima li erotike, pitate sad vi znajući Trifoglijevu istoriju? Ima, ali nije naglašena plus nije naročito smela. No, ovo je strip gde se ljudi skidaju goli i imaju seksualne odnose, dakle, onaj zreliji, evropski SF strip kakav ponekad baš poželite da čitate.

Sama priča počinje jednim zlokobnim, skoro pa horor intoniranim set pisom u kome zemaljsko kosmičko plovilo negde u dubinama svemira nalazi izgubljeni zemaljski brod, a u njemu, neobjašnjivo, samo jednog živog člana posade čije telo je u takvim povredama da nije jasno KAKO je živ. Ovaj tvrdi da je bio deo ekspedicije na dalekoj i malo poznatoj planeti, da je tamo jeo meso velike životinje koju zovu Drac i da je zbog toga postao besmrtan. Posle se pokaže da nije TEHNIČKI besmrtan, ali ovo sve, naravno, podstakne zemaljsku korporaciju da pošalje ekspediciju na tu planetu. Kao u nekom vicu, pored lovaca, najamnika i naučnika, tu je i neki pop jer „Crkva univerzalne svesti“ koja je samo metafora za kaolike finansira trećinu troškova ekspedicije.

Potraga za tajnom besmrtnosti, a kroz lov na vanzemaljske dinosauruse zvuči kao super zabava, ali brod kojim ekspedicija stiže na planetu se strmekne sa neba kao kamen i većina posade izgine i postaje jasno da NEKO ovde ima želju da ekspedicija ne uspe a tajna besmrtnosti ne bude otkrivena.

Dalja priča fokusira se na mali broj karaktera koji svi jedni druge sumnjiče za sabotažu dok pokušavaju da na negostoljubivom tuđinskom svetu nađu način da ulove živog dinosaurusa i nekako dočekaju pomoć sa Zemlje.



Najveću zabavu u svemu pruža to otkrivanje tuđinskog sveta, shvatanje da je on nešto drugo od onog što su naši junaci očekivali, upoznavanje sa njegovom istorijom i na kraju pronalaženje vrlo ironične istine vezane za pomenutu tajnu besmrtnosti. Ovo je zanimljiva planeta i mada su mnogi elementi „too convenient“ za ubedljivu priču, s druge strane je filozofska rasprava o tome šta besmrtnost pruža, koja je njena cena a koja stvarna korist za društvo svakako zanimljiva. Kad već imate popa u postavi, sasvim je okej da krenete da diskutujete i o večnosti.

Problematičnije je, pak, što je rad sa likovima manje uspešan. Scenario ovde predviđa dinamičnu evoluciju odnosa likova koji dolaze iz sasvim različitih sfera života i sa sasvim različitim svetonazorima, pa kad među njima krenu sumnjičenje i seks i ljubomore i posesivnost, a onda se u sve uplete i ideja besmrtnosti koja je na dohvat ruke, to bi trebalo da je glavo „meso“ priče. No, ovde scenarist podbacuje i likovi su prilično plošni i neuverljivi, u najboljem slučaju treba u njima da prepoznamo klasične stereotipe, a njihovi dijalozi su u najboljem slučaju funkcionalni i više čitaocu objašnjavaju ono što treba da zna nego što mu to prikazuju.

Strip se, da bude jasno, oslanja na to da su ovo likovi sa istorijama, negde i zajedničkim istorijama, a svakako sa svojim razlozima zašto moraju ili ne moraju da se vrate na Zemlju i ovo bi trebalo da bude komponenta koja čitaoca najviše „uhvati“ jer mu dovodi stvari na manje apstraktan, više opipljiv nivo, no, sa ovako tankim likovima to na kraju ne biva.

Makar im je dizajn sasvim okej. Rekoh već da Trifogli ne preteruje sa akcionom esktravagancom, ali likovi izgledaju kul i imaju određenu spejsopersku podelu na „klase“. No, strip je vidno najbolji kada pokazuje čudesa tuđinskog sveta, njegove nativne stanovnike i drevnu tehnologiju. Kolori koje je radio Studio Makama su solidni i dosta i sami doprinose toj začudnosti.

Moguće je da je prevod na Engleski „kriv“ za izvesnu beživotnost dijaloga i njihovu svedenost na puku informaciju i da bi mi se ovaj strip više dopao da znam Francuski. Ali pošto ne znam, reći ću  da mi je ovako sasvim prijao ako me već nije oborio s nogu. Ako biste i vi da budete prijatno neoboreni i kao i ja ne znate Francuski, evo linka do američkog izdanja.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3427 on: 20-06-2022, 04:44:35 »
Kao da ovih dana nisam već dovoljno hvalio Matta Rosenberga (a hvalio sam ga...), pročitao sam i prvih osam brojeva tekućeg serijala Task Force Z koji trenutno on, sa smenjujućim crtačima radi za DC i moram da priznam da je to meni grdna zabava i da sam se dementno cerekao i divio apsolutno preteranom splatter-akcija-frivolni dijalozi-splatter programu na tablama ovog stripa. „Ovo je revolucionarna  ideja, koja...“ kaže Two Face Amandi Waller u šestoj epizodi a ona ga prekine i kaže „To je ideja iz filma Jurassic park“. A on na to, bez gubljenja koraka odgovara „Nisam to gledao.“ Sve u sceni u kojoj superkriminalac i superkontraobaveštajka pregovaraju uz pretnje oko toga da li da oživljene leševe preminlulih superkriminalaca koriste kao black ops timove u službi, jelte, Zvezdama posutog barjaka i Ujka Sema.



Rosenberg če, verovatno tek dobiti priliku da piše neke VELIKE naslove za DC, te neke Supermene, Akvamene, Wondervumenmene i slično. I dalje ne kapiram kako to da ga Marvel nije uhapsio ekskluzivnim ugovorom s obzirom na kvalitet posla koji je obavljao kod njih, ali MOGUĆE je da su relativno negativne reakcije na njegov Uncanny X-Men od pre nekoliko godina malko ohladile entuzijazam firme tamo i prevenirale da mu se posle Punishera daju ikakvi jači propertiji da sa njima radi. Pa onda možda Rosenberg računa da je najpametnije da kod drugog velikog izdavača krene od manjih radova i lagano gradi svoj put poverenja ka nečem velikom. A opet pisanje tekućeg serijala nije mala stvar, pa makar to bio tekući serijal o, hajde da kažemo, novoj iteraciji Suicide Squad osim što su svi u toj iteraciji – zombiji.

Or not. Harvey Dent, odnosno Two Face koga smo gore pominjali i koji je na čelu ove operacije (uh.. spojler? Strip krije ovu činjenicu prvih par brojeva ali kako je tih prvih par brojeva izašlo još prošle godine, svako sa mrvom interesovanja za Task Force Z ovo već zna.) se vidno štrecne kad neko kaže da on rukovodi ekipom zombija. Valjda to zvuči kao loš brending sa svim konotacijama položaja robova sa Haitija što ta reč na „z“, nosi, iako je, naravno, u tradiciji svakog Suicide Squada upravo naglašeno ropski odnos u kome se operativci nalaze u odnosu na svoje pretpostavljene koji, pretpostavka je, predstavljaju državu SAD.

No, znate šta se kaže o pretpostavkama, barem ako znate tu igru reči na Engleskom, i Rosenberg zapravo promišljeno i duhovito apdejtuje i satirizuje koncept Task Force X/ Suicide Squad uspevajući da nešto što je već u mejnstrim verziji tim psihopata jedva kontrolisan od strane egomanijačkog control freaka koji radi više u svoju nego u državnu korist i nikome eksplicitno ne podnosi izveštaje, pretvori u još haotičniju i još bizarnije satiričnu verziju.

Rosenberg ovde nema nekakav visok koncept, naprotiv, ovo je naglašeno low concept postavka – Suicide Squad sa zombijima, za ime sveta – ali Rosenberg i u svojim manje umetničkim momentima ne samo da ima brutalan zanat u rukama nego i apsolutno ume da se zabavlja i da čitaoca pozove da se zabavlja sa njim. Većina prikaza na internetu za različite epizode ovog serijala do sada ističe da je u pitanju zabavan strip i ovo je dokaz uspešno postavljenog koncepta jer pričamo uglavnom o autorima i sajtovima kojima je profesija (ili makar ospesija) bavljenje Betmenom a koji je, već dugo vremena, visokokonceptualan strip kome zabava najčešće nije u prvom planu.



Spona između Suicide Squad i Betmena uvek postoji najviše zato što svaki scenarista koji radi Suicide Squad voli da ih stavi naspram najzajebanijeg viđilantea u DC univerzumu, ali kod Task Force Z je spona i organskija. A i ona signalizira dobro odmerenu sržnu koncepciju stripa – ako je tim sastavljen od doslovno poluraspadnutih hodajućih leševa što najčešće umeju da izgovore samo jednosložne reči, čitaocu je ipak potreban snažan, isprofilisan glavni lik na  koji može da se projektuje. Rosenberg je ovde dobio na raspolaganje Jasona Todda, aka Red Hood, bivšeg Robina i nedvosimsleno bad boya proširene Betmen familije.

O Toddu sam već pisao i ukazivao da iako dobar deo stripova o njemu nije možda bio sjajan, on kao lik ima potencijal. Barem među čitaocima poput mene koje magnetski (pa što ne reći i erotski) privlači aura polomljenog psihopate koji IPAK ima tragove čula za etičko i koji i sam prolazi kroz opipljivu i relatabilnu agoniju na svom putu ka iskupljenju. Red Hood trenutno nema svoj solo naslov, ali Task Force Z je praktično Red Hood strip samo sa jako zabavnim ansamblom kome je šef Two Face, u timu su reanimirani leševi Man Bata, Banea, kasnije i Deadshota (okej, ovo podsećanje da je o mrtva jeste malo zabolelo), tu su klonirane naučnice koje koriste „Lazar smolu“ da skoro na komade rastrgnute operativce posle akcije vrate u nekakav animirani poluživot...

Rosenberg pravi nekoliko odličnih izbora ovde. Prvi je taj da je ovo strip sa jakom centralnom temom. Ona je pre svega, naravno, vezana za Todda, njegovu patološku ličnost ali i martirsku žudnju da kroz agoniju i prepoznavanje dobra u svetu nekako dođe do iskupljenja i nešto učini za opštu stvar, ali je onda zanatski kvalitetno umotana u kvaziobaveštajni kvazitrilerski akcijaš gde ne-mrtva i klonirana priroda većine terenskih operativaca sa svih strana podrazumeva da nema superherojskog pipkanja već da se to kasapi, rastrže, raznosi na komade i pitanje je samo da li ćete posle borbe uspeti da prikupite dovoljno mozga vašeg operativca sa patosa da, kada ga vratite u „život“, on ima sećanja na to ko je i šta ovde radi.

Ovde niko, da se razumemo, ne radi u javnom interesu i u širem smislu ovo je pripovest o tajnim ratovima više agencija koje sve tvrde da su federalnog tipa i da imaju autorizaciju da rade to što rade iako to što rade ne da nije lepo nego nije jasno kome ni koristi. Da je u centru svega tehnologija koja oživljava mrtve jeste metafora vredna malo promišljanja jer je ove agencije (i kriminalne grupe koje one angažuju) koriste isključivo kao resurs za ratovanje i ostvarivanje borbene nadmoći i mada Rosenberg više satiriše DC stripove nego „stvarnost“, ima tu lepe satire u drugom nivou o celoj svrsi i modus operandiju obaveštajaca i kontraobaveštajaca

Bizarna galerija likova od kojih su neki zaista patetične, klateće figure što se samo prisećaju momenata kad su bili živi, u velikoj meri oživljava strip u kome maltene nema pozitivaca i biramo da navijamo za onog ko prikaže najviši nivo erotizovanog stoicizma i tihog samožrtvovanja (dakle za Todda, kad već moram da naglas to kažem), ali Rosenberg pored sve otvorenije humorističkih dijaloga koje im stavlja u usta (ko je mogao da zna da je Two Face ovako jebeno zabavan psihopata kada mu ponovo date kancelarijski posao i stavite ga na federalne jasle?) ne može da odoli da se ne poigra malo i u Bet-familiji i pojasni čitaocu ZAŠTO navija za Todda.



U kasnijem delu stripa Todd se bukvalno bori protiv svoje braće (Nightwing, Robin) i mada su oni prikazani kao kul likovi i ni na koji način nisu „umanjeni“ u domenu svoje harizme za potrebe ovog scenarija, čitalac i dalje navija za Todda jer Rosenberg veoma uspelo prikazuje tu ideju rađenja nečeg decidno neispravnog da bi se postigao ultimativno pravični cilj i postavlja bivšeg psihopatskog viđilante-ubicu kao nekoga ko zna da nikada neće biti izečen ali ko makar svoju bolest – i smrt, jer to je takav strip – može da stavi u službu nečeg ultimativno dobrog, sa čim ni Betmen ni sadašnji ili bivši Robini ne bi prljali ruke. Mada sam odskočio par pedalja unazad u sceni kada Todd slomi nos Timu Drakeu. Ouch, što bi rekli.

Glavni crtač je ovde Brazilac Eddy Barrows, a pored njega su tu i Jack Herbert, Ebert Ferreira, Matt Santorelli i mada na prvi pogled pričamo o „B“ postavi najqmnih latino-olovaka, ovaj strip ne samo da ima ujednačen izgled i dinamiku nego i, rekao bih, izgled veoma dobro ugođen sa svojom temom. Ovo je strip o ljudima koji su na poslu 24 sata dnevno, koji nose oklop onako kako vi nosite majicu na tregere a kad legnu da spavaju sanjaju košmare u kojima se bore sa zombijima (dakle sanjaju svoj posao, kao i ja), koji rade u „poslovnom prostoru“ koji je delom kancelarija, delom zatvor, delom mučionica a delom laboratorija za egzotične biološke eksperimente i svi crtači i koloristi izvrsno pogađaju i „odrastao“ a preteran vizuelni stil i sumračne a sočne kolore i svetla. Akcija je visceralna, haotična, ali jasna i kad je potrebno, vrlo elegantna, podsećajući da Red Hood više ne nosi pištolje jer ne želi da ubija. Ali nosi dva velika pajsera i, uh, pa, njima prebija.

Meni je ovo za sada izuzetno zabavan, konceptualno jasno profilisan „mali“ strip čije implikacije nikada neće imati bendisovsko-williamsonovsko-johnsovski barokni naboj, ali u kome će nas ljudi što jedva u sebi da su sačuvali deliće ljudskog podsetiti šta znači biti čovek, pa makar i kao samo hrpa creva koja još živi ili, er, kao glava džinovskog šišmiša na telu ljudske bebe. I ta lekcija nešto vredi jebem mu sve. Pratite serijal na Amazonu ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3428 on: 23-06-2022, 04:55:44 »
Je li vreme da kažemo i neku reč o Imageovom tekućem serijalu The Department of Truth? Svakako jeste. The Department of Truth ide već gotovo dve godine, sa prvom epizodom koja je izašla Septembra 2020, na kraju prvog pandemijskog leta i tako se dobro uklopila u atmosferu globalne paranoje, konspiratologije, neverice i suludih teorija zavere da počinjem da mislim da je James Tynion IV sedeo na ovom stripu godinama i čekao da se desi nešto veliko, globalno, što će konspiratologiju i teorije zavere gurnuti sa margina ljudskog društva i opskurnih ćoškova interneta u mejnstrim, a što će njegovom stripu obezbediti najširu moguću publiku.



The Department of Truth je „conspiracy theory THE COMIC“, ako tako mogu da kažem, jedan komplikovan i semantički gust i vrlo „meta“ pogled na našu današnju globalnu kulturu u kojoj se koncept post-istine vrlo ozbiljno razbaškario a teorije što su nekada bile zanimljive samo insularnim grupicama po internetu se pretvorile u vrlo ozbiljne koncepte koji u merljivom obimu utiču na društvene događaje. Činjenica da se ovaj strip pojavio usred pandemije koju prati ono što se sada zvanično naziva infodemijom mu je svakako pomogla. Videti oko sebe da razne sumanute ali očigledno zastrašujuće popularne teze o vakcinama u vrlo primetnoj meri utiču na kolektivni imunitet, kao i da se establišment, zdravstveni i javnopolitički, zapravo ne snalazi najbolje sa tim je otrežnjujuće podsećanje da ni jedna „teorija“* ne može da bude dovoljno glupa ili očigledno idiotska a da ne ostvari nekakav stvaran uticaj na društvo, ako se steknu povoljni uslovi.
*koristimo popularan žargon iako većina „teorija zavere“ ne ispunjavaju kriterijume za to da budu zaista smatrane teorijama

The Department of Truth sve ovo sagledava iz jedne vrlo trezvene, pa i istorijske perspektive i onda počinje da diskutuje o tome šta je ZAPRAVO najbolji način da se „post-istina“ potisne a da se „stvarna“ istina, dakle, objektivno, proverljivo stanje stvari od najvećeg broja ljudi na planeti prepozna kao ono na osnovu čega treba formirati mišljenje i delati.

Problem je, naravno što u startu svi znamo da je „istina“ umesto nekog objektivnog, opipljivog, proverljivog koncepta zaista samo jedan od načina da se priča o nečemu. „Objektivnu“ istinu može da zna samo objektivni Bog ako u njega verujete, a u svakom svemiru u kome njega nema ona je stvar ne samo uverenja već i konsenzusa kritične mase mislećih jedinki.

Drugim rečima, istina je narativ, priča. Nešto što je uverljivo i što je uverilo dovoljan broj ljudi. The Department of Truth ovo prepoznaje i onda postavlja čitav svoj koncept na praktično mehanički primenjivanom ovom pravilu: ako dovoljan broj ljudi u nešto veruje onda TO postaje istina. Iako do juče možda nije bilo.

Utoliko, The Department of Truth je „klasičan“ naučnofantastični narativ u tome da locira jednu spekulativnu premisu (ako hoćete, Suvinov „novum“) a onda je korsti dosledno i istražuje njene konsekvence, gradeći oko njih uzbudljivi trilerski narativ. Što je, naravno, dobar način da se nađe put do mog starog, otvrdlog srca. Iako je sasvim fer i reći da se The Department of Truth usmerava i prema publici koja je obožavala X-files i slične kvazi-naučnofantastične (ili bar u suvinovskom smislu nedovoljno na novumu utemeljene) propertije, ta njena jasno koncipirana i prijemčiva srž je zaslužna za dobar deo šarma koji sam našao u ovom serijalu a kome se može uputiti i ne mali broj objektivnih zamerki. Ali redom ćemo.



Prva je ta premisa. Glavni junak, Cole Turner, je mladi FBI službenik zadužen za praćenje ponašanja relativno benigne grupacije konspiratologa na internetu – Ravnozemljaša. Naravno poslednjih par godina su nam pokazale i da nema zaista benignih teorija zavere, odnosno da one ne nastaju spontano i da su zaista najčešće deo specijalnog rata koji vode nečije agencije iz potaje, pa i Cole, odlazeći na jednu ravnozemljašku konvenciju ima najstrašnije iskustvo u životu i biva maltene protiv svoje volje regrutovan u „departman istine“, supertajnu vladinu agenciju koja se bavi, pa... borbom protiv dezinformacija?

Ali ne u onom „običnom“ smislu kako to radi Bajdenova administracija u ovom trenutku. The Department of Truth su ozbiljni agenti, sa pištoljima i dopuštenjem za ubistvo koje dolazi pravo od predsednika (ili je bar dolazilo u vreme kada je Niksonova administracija ozvaničila rad ove agencije) ali njihov glavni posao je pre svega vezan za činjenicu da „istina“ u ovom svetu fizički postaje ono što najveći broj ljudi veruje da je istina.  U vrlo ilustrativnoj epizodi na početku stripa, Cole ima napad zastrašujuće anksioznosti kada shvati da avion u kome sedi sa Ravnozemljašima stiže do kraja ravne ploče i nailazi na ledeni zid za koji se trdi da je omeđuje.

Zemlja se u „stvarno“ stanje vraća samo brzom intervencijom departmana istine koji podrazumeva ubijanje dovoljnog broja prominentnih Ravnozemljaša i kontraobaveštajno kampanjom u medijima i na internetu da se kritična masa ljudi koji veruju da je Zemlja ravna smanji i prevladaju ljudi što veruju da je planeta ipak okrugla. Bez intervencije – Zemlja ne samo da bi bila ravna nego bi Zemlja ODUVEK bila ravna posle određene tačke u ljudskoj istoriji.

Saznanje da je priroda realnosti takva, naravno, Colea dovodi do ruba nervnog sloma ali narativ ovog stripa je konspiracija u konspiraciji u konspiraciji. Da je ovo pisao Warren Ellis čitali bismo epizodu za epizodom u kojima The Department of Truth osujećuje sve sumanutije planove druge strane da svet propagandom oblikuje po svojoj satanskoj zamisli (i, mislim, čitali smo ga u nekom smislu, Wildstormov Global Frequency je donekle pandan ovom stripu), ali Tynion IV je vrlo smišljeno napravio narativ u kome i protagonisti i čitalac sve vreme moraju da na umu imaju da ono što oni misle da je istina, zapravo možda više nije.

Strip ima filozofsku komponentu i vrlo dugačke i detaljne epizode koje se bave načinima na koje je hriščanska crkva oblikovala zapadnu kuturu i istoriju (kroz narativ koji ih je retkonovao), na koje su tibetanska verovanja o ovaploćenju izmaštanih stvari u stvarnom svetu (koncept nazvan Tulpa) zapravo donela opipljive „misaone forme“ u naš svet, o Krouliju i magiji kao zapravo tehničkoj primeni simbolike i semiotike i ovo je Tynion IV ispisao sa vidnim žarom i ambicijom da analizu konspiratologije i prirode istine stavi u jedan zaista dublji kontekst.



Sa druge strane, ovo je i dalje i politički triler pa čitalac dobija i mnogo „tajne istorije“ koja pokazuje korene celog koncepta u dokumentiam zaplenjenim od nacista nakon Hitlerovog samoubistva u berlinskom bunkeru, kreiranje službe u SAD i njenog pandana u SSSR, njihovo rvanje tokom hladnog rata, Džigu Vertova kao prvog šega sovjetskog „Ministarstva laži“, Leeja Harveyja Oswalda (da, TOG Leeja Harveyja Oswalda) na čelu američkog departmana istine, pomaljanje novih, mlađih i opasnijih igrača koji nemaju jasne afilijacije sa nacionalnim državama i delaju možda u interesu nekih sasvim drugih grupacija ali su efikasni u svojim akcijama menjanja realnosti. Dobijamo i jasne reference na neke poznate elemente „klasične“ konspiratologije – crni helikopteri, NLO zavere, satanizam, ljudi u crnom – ali i metodične analize modernih, vrlo aktuelnih tragedija poput Sandy Hook masakra i neopisivo neljudskog načina na koji je Alex Jones tretirao ovaj događaj, tvrdeći da se radi o nameštaljci i glumi.

Tynion IV ovde radi sa vrlo komplikovanom materijom koja zaista ima mnogo slojeva, istorijskih, kulturoloških, političkih, antropoloških itd. i vidnu ambiciju da svaki od tih slojeva detaljno istraži. Ako ste ga uvek doživljavali samo kao „rezervnog scenaristu Betmena“ ovde ćete morati da priznate da je u pitanju i ozbiljan konceptualista koji, sa druge strane, srećom, ne dopušta da mu koncept pojede životnost likova i kvalitet dijaloga.

No, iako strip ima jednu centralnu nit zapleta, sa Coleom koji postaje svestan da je trauma što ju je iskusio u mladosti zapravo bila deo čitavog tog rata između tajnih agencija, njegovo pripovedanje je izuzetno široko zabačeno sa čestim i opširnim epizodama u kojima će se tretirati neki pojedinačan koncept, slučaj ili grupa slučajeva, čovek ili grupa ljudi koji su značajni za dublje shvatanje cele ove komplikovane guže oko istine i rata za nju. I video sam više kritičara koji su ovo označili kao objektivnu slabost ovog serijala.

Svakako, mogu da razumem i to jer, kad god da se pričini kako The Department of Truth konačno ide ka nekakvom preokretu ili razrešenju u centralnom narativu, scenarista po pravilu ovo preseca veoma opširnim tangentama koje se bave nečim drugim. To drugo je važno, svakako, i korišćenje različith grafičkih pristupa i dizajna stripa da se o njemu priča osvežava celokupan narativ, tako da meni to za sada nije bilo frustrirajuće ali razumem da nekim čitaocima jeste, posebno ako ovo čitaju mesec za mesec (umesto u kolekcijama) i lako im je da zaborave šta se uopšte dešavalo zadnji put kad smo se bavili glavnim zapletom.

Tynion IV ovo svakako piše sa puno ljubavi i mada je u pitanju scenarista koga cenim na ime toga da najčešće ne preteruje sa tekstom i pušta crtež da radi svoj posao (usudiću se da uputim na svoj prikaz serijala Something is Killing the Children gde Tynion IV veoma svesno prepušta većinu pripovedanja fantastičnom italijanskom crtaču sa kojim radi), The Department of Truth je VEOMA raspričan strip. Ovde „akcije“ ima vrlo malo i najveći broj scena su ljudi koji sede i pričaju, i scenarista se ovde uložio 100% da ti opširni, često jako pripovedački intonirani djalozi budu sočni i karakterni a da dodatne deskripcije u titlovima budu zanimljive. I, ako ne volite mnogo teksta u stripu, to je fer, ali Tynion IV svakako pruža svoju „A“ igru kreirajući pisma, dokumente, zapisnike intervjua koji dopunjavaju dijaloge i dajući im zaista mnogo identiteta i života.



Utoliko, nisam zaista mogao da preozbiljno shvatim ni kritike da je crtež u ovom stripu „statičan“. Mislim, jeste, ali ovo je statičan strip generalno, sa velikim brojem scena koje su samo dijalozi. Martin Simmonds, primarni crtač ovog serijala svakako ne daje čitaocu nekakav umiljat, lak i čist grafički program već kombinovanim tehnikama kreira tešku, gustu, teksturiranu, često sasvim košmarnu atmosferu u kojoj likovi postoje pričaju i povremeno delaju. Hoću reći, The Department of Truth nije “lak“ za gledanje ali je uvek impresivan. Simmondsa, ne bez razloga, porede sa Billom Sienkiewiczem ali on u sebi ima i malo Ashleyja Wooda i mada ovakav pristup crtežu, dizajnu tabli i pripovedanju ne bi prošao u nekom više „akcionom“ stripu, mislim da je IDEALAN za strip kome je rastakanje istine pred svačijim očima u svakom trenutku jedan od centralnih koncepata. Simmondsov rad sa bojom je agresivan i agresivnost i opresivnost su svakako preovlađujući epiteti da se opiše njegov rad na ovom serijalu (možda ste ranije već čitali njegov Punks not Dead ili Dying is Easy ili Friendo? Simmonds nije iznikao baš ni iz čega), ali ne samo da mislim da je ovo adekvatno za ovu vrstu narativa već i zaista nalazim da je The Department of Truth estetski vrlo prijemčiv. Onako kako Tynion IV nalazi način da njegovi likovi budu i duhoviti i da dobijemo sasvim finu komediju međ svom tom ozbiljnošću, tako i Simmonds nalazi način da nešto što na prvi pogled deluje kao sto posto užasa sto posto vremena zapravo ima dinamiku, različit volumen, simpatične varijacije na iste teme.

The Department of Truth ima i tu distinkciju da prosto vrišti koliko su letering i dizajn bitni u stripu uopšte. Dizajn potpisuje Dylan Todd a letering radi, pa... verovatno meni najdraži čovek u ovom poslu, izvanredni Indus Aditya Bidikar koji sa ovim stripom pokazuje da za njega naprosto ne postoji zahtev na koji on neće odgovoriti sa takvom količinom inventvnosti i zanatske izvrsnosti da čovek ne poželi da Bidikar leteruje SVE stripove koji postoje. Scenario ovde na Bidikara baca stalno različite situacije, tonove, stalno različite grafičke režime u kojima će nešto biti prikazano, da ne pominjem smene crtača u nekim epizodama (pojave se tu i nama dragi Jorge Fornes, Tyler Boss, Jordie Bellaire i drugi), a on kroz sve ovo prolazi kao da magično uvek tačno zna šta će biti naijdealniji pristup u datoj situaciji tako da dobijete i sto posto „glasa“ ali i sto posto čitljivosti. Majstor? Ne, možda i više od toga: genije!

The Department of Truth nije strip koji treba čitati ako očekujete da se stvari brzo razreše. Osamnaest brojeva nizvodno, nije još tačno jasno ni šta neke metafore treba da predstavljaju, da li neke likove treba da vidimo ako antiheroje ili negativce, kuda sve ovo uopšte ide i ima li i sam Tynion IV stvarnu ideju kako se ovo završava. Ali jeste strip koji, mada idući sporo i uz puno digresija, stalno intrigira, pričajući o temi koja je žalosno aktuelna i koja ima istinskog uticaja na naše svakodnevne živote onako kako ga nikada u ljudskoj istoriji, čini se, nije imala. Uz izbegavanje esejističke suvoće i sa likovima koji su iznenađujuće vitalni i zanimljivi, ovo se uvek čita sa zadovoljstvom u mojoj kući. Ako vam to deluje kao dobar provod ili samo i dalje nostalgično žudite za „starim Vertigom“, The Department of Truth, mislim, isporučuje u ogromnoj meri. Proverite sami prateći serijal ovde na Amazonu.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3429 on: 27-06-2022, 04:48:38 »
Pročitao sam španski grafički roman The Treasure of the Black Swan a koji je pre nekoliko dana u izuzetnom Engleskom prevodu izdao uvek pouzdani Fantagraphics. Originalno, ovaj je strip publikovan 2018. godine kao album od strane španskog izdavača Astiberri Ediciones pod nazivom El tesoro del Cisne Negro, i čini mi se da bi svet bio siromašnije mesto da Blago Crnog labuda nije našlo način da se pojavi na Engleskom jeziku.



Ne mislim ovo u nekom imperijalističkom smislu – da su stripovi jedino legitimni kada su dostupni anglofonom tržištu – već najpre da je ovde po sredi ne samo izuzetno kvalitetan primerak evropskog stripa sa svim onim konotacijama koje mu često pripisujemo („ozbiljna“ tema, „odrasli“ ton, otmena obrada itd.) (a one često nisu zapravo prisutne u konkretnom delu) (ali ovde jesu!) već i strip koji, svojim baziranjem na stvarnim događajima, snažno ali elegantno, bez agitatorske buke, šalje ubedljivu kritičku poruku na račun SAD i njihovog, zapravo, imperijalističkog položaja u ovom trenutku svetske istorije, i sprege kapitala, vojnih interesa te potkupljivih političara koja taj imperijalizam u dobroj meri iznosi na svojim plećima.

Ja često gunđam kako su moderni stripovi pisani sa ambicijom da budu konvertovani u televizijske serije i da to smatram za lošu uslugu mediju stripa – ili makar da to proizvodi stripove koji se meni manje dopadaju. El tesoro del Cisne Negro, međutim, ima ton i ritam televizijske serije koji je meni jako prijao i više puta sam tokom čitanja zastao da se podsetim kako „televizijska serija“ ne mora nužno da znači „moderna produkcija sa naslagama lorea i zapletom koji se kreće brzinom puža“ već da postoji i neki mnogo više old school pristup gde serija ima jasne celine i podzaplete što se lepim, ugodnim korakom pretapaju jedne u druge i razvijaju na zadovoljstvo konzumenta.

Utoliko, nisam bio ni najmanje iznenađen videvši da je ovaj strip 2021. godine i zaživeo u formi televizijske (mini)serije u šest delova, La Fortuna a koja je sočinjena u špansko-američkoj koprodukciji (otud u njoj i uvek rado viđeni Stanley Tucci). Narativ o kome se radi je upravo onoliko intrigantan i trileru naklonjen da opravda ulaganje novca, a opet i optimističan i emotivno pozitivan pa i human da opravda i ulaganje, pa, emocija.

The Treasure of the Black Swan je prvi scenaristički rad čoveka po imenu Guillermo Corral Van Damme, inače karijernog diplomate koji je u svojim raznim misijama u španskim diplomatskim predstavništvima širom sveta uglavnom bio ataše za kulturu ili se u nekoj drugoj funkciji bavio kulturom. Ovaj je strip njegov prvi scenaristički rad – mada iza sebe ima dosta objavljenih proznih priča a i kaže da je celoživotno čitanje stripvoa verovatno pomoglo – i prilično sam zapanjen kako sve to deluje zrelo, zaokruženo, pomalo i razmetljivo dobro. Corall naprosto ima izuzetan osećaj za tempo ali i za uplitanje nekoliko podzapleta u taj glavni, uslovno rečeno trilerski, tako da naracija ne bude opterećena digresijama a da je opet moguće ubaciti gomilu tabli flešbekova na događaje od pre dva stoleća i da to nimalo ne smeta, a ume da gradi i likove, dajući nam u dve-tri replike njihov „glavni“ karakter a onda nežno i pažljivo ga razrađujući na najprirodnije načine u ostatku stripa.



Sigurno nije odmoglo što je crtač na ovom stripu bio jedan i jedini Paco Roca (aka Francisco Martínez Roca), jedan iskusan i plodan autor koji objavljuje još od polovine devedesetih i od mase albuma koje je od tada izdao najveći broj je, pored crtanja, sam i napisao. Roca je, kaže, odrastao uz Poručnika Bluberija, Asteriksa, ali i Tintina, a što se, mislim, vidi na svakoj tabli njegovih stripova, uključujući ovaj. Ljubav prema pustolovnom stripu je svakako nešto što ćete posrkati iz Hergeovih radova na Tintinu, a mada The Treasure of the Black Swan manje pripada avanturističkom žanru i više je u pitanju kvazidokumentaristički laki triler, Rocin stil Hergeu duguje mnogo, unoseći na table ove pripovesti ogromnu količinu uzbuđenja i raspoloženja koja se lako povezuju i sa klasičnim belgijskim serijalom.

Roca je već napravio za sebe solidnu reputaciju na američkom tržištu, sa nekoliko objavljenih stripova za Fantagraphics a jedan od njih je prevodila i Andrea Rosenberg, koja je prevela i The Treasure of the Black Swan. Često propustim da pohvalim prevodioce koji nama, neukima i budalama donose stripove u kojima bismo inače samo mogli da gledamo slike (mada su slike STVARNO dobre) a ovaj prevod ZAISTA moram da pohvalim jer je Rosenbergova majstorski obezbedila živahan, lepršav tekst  u dijalozima koji zvuči i prirodno i lako na Engleskom a opet tako da nije „poamerikanjen“ pa da se izgubi sav španjolski šarm.

The Treasure of the Black Swan je narativ postavljen na osnove iz stvarnog života, a vezane za borbu između španske vlade i američke privatne kompanije koja se zvanično bavi pomorskom arheologijom (a zapravo starim dobrim lovom na blago), a kojoj je Guillermo Corral lično svedočio. Vikipedija ima iscrpan pregled čitavog ovog, pa, incidenta, sa svim potrebnim detaljima, pa svako može sam da se uveri u kojoj meri je Corral u svom scenariju pratio priču iz stvarnog života. Ispratio ju je, reklo bi se, u priličnoj meri a jasno je da je Alex Ventura, protagonist ovog stripa, mladi diplomata na svom prvom poslu u Ministarstvu kulture Kraljevine Španije, alter ego autora koji je imao isto ovoliko godina i gotovo identičan posao i ulogu u celom incidentu kao i glavni junak.

Iako je The Treasure of the Black Swan delmično i priča o Alexu Venturi koji kroz nju sazreva i pretvara se iz idealističkog mladog diplomate u pravog, jelte, čoveka i muškarca koji će u svemu naći i ljubav i način da svoje pomalo naivne maštarije na kraju realizuje u službi opšteg dobra, ovo nije strip koji bi bio usredsređen samo na njega. Likova zapravo ima dosta, a mesto radnje se često menja, što je verovatno neophodno ako hoćete da ispričate jednu ipak složenu priču koja se odvijala tokom nekoliko godina. Corralov talenat da čitaoca spusti na nepoznato mesto i među nepoznate likove a da sve bude razumljivo i familijarno je značajan u pogledu razabiranja radnje, ali naravno i Rocin briljantni način da nam suptilno, možda i podsvesno sugeriše gde smo i sa kim smo u kom trenutku, dajući nam mesta, vremenske zone i raspoloženja bez greške i gubljenja koraka, sve je to dragoceno.



Zaplet stripa je, rekosmo, zasnovan na stvarnom događaju iz prve decenije ovog veka kada je američka kompanija koja istražuje morsko dno, u potrazi za relikvijama, natrčala na „crnog labuda“. Ovo nije ime za konkretan potopljeni brod već generalni termin kojim se, jelte, obeležava možda mitski, možda nepostojeći ali uvek priželjkivani momenat u kome naletite na potopljeno blago koje vredi SUMANUTO mnogo novca. U ovom slučaju, ostaci španske fregate potopljene početkom devetnaestog stoleća od strane britanskih snaga nosili su ogromnu količinu zlatnog i srebrnog kovanog novca proizvedenog u Peruu i nošenog natrag u kraljevinu u sklopu španskog povlačenja iz kolonija.

Sukob između privatne firme koja je ovo blago našla (u stvarnom životu Odyssey Marine Exploration, Inc. A u stripu preimenovane u Ithaca) i španske vlade, partikularno Ministarstva kulture biće zasnovan ne samo na procenjenoj vrednosti ovog blaga – pričamo o oko pola milijarde dolara vrednom zlatu i srebru – već i na, hajde da kažemo više ideološkom osnovu. Španska vlada smatrala je da se radi o nacionalnom nasleđu na koje bi po međunarodnim dokumentima imala neprikosnoveno pravo, dok su Amerikanci ovde uz solidnu zaleđinu ne samo Stejt dipartmenta već i, jelte, službi (pokazaće se kasnije i zašto to), naprosto išli na princip ko ga nađe – njegovo je.

Otud The Treasure of the Black Swan dobrim svojim delom prati sudski spor između države i privatne firme, na američkom sudu, i mukotrpan put pronalaženja dokaza koji će poduprti tvrdnje španske strane i povratiti u maticu blago koje je već prebačeno na Floridu.

Pripovedački, ovo je izvedeno izuzetno dobro. The Treasure of the Black Swan jeste triler, delom i sudski triler, ali je gotovo u potpunosti realističan, bez džemsbondovskih ekscesa ili indijanadžounsovske akcije. One zakulisne radnje koje vidimo (a koje, da bude jasno, rade obe strane) su ubedljive i deluju stvarno, a isto tako stvarno deluju i puke male birokratske zlobe kojima protivnik pokušava da osujeti celu priču čak i nakon što je sud definitivno presudio. Naravno, kad bazirate narativ na stvarnim događajima, to deluje lakše jer samo „prepisujete“ iz stvarnosti, ali đavola lakše, treba umeti sve to uobličiti u nešto što naš intelekt prepoznaje kao priču sa jasnim motivima i poentama.

Naravno da je to ovde postignuto na visokom nivou. Corralovo često dekomprimovano pripovedanje ima u Rocinoj briljantnoj grafičkoj naraciji idealan medijum, sa savršenom kontrolom nad tempom, atmosferom i detaljima,a tranzicije između scena su savršene i zaista odaju utisak „montaže“ televizijske serije u onom najboljem, najplemenitijem smislu.

The Treasure of the Black Swan je, dakle, u današnje vreme redak strip koji uspeva da vrlo realističan narativ spakuje u vrlo elegantnu pripovest, kao i da taj „televizijski“ senzibilitet iskoristi na idealan način da pojača „ton“ stripa a ne da ga nespretno zameni nečim što mu ne pristaje. Uživao sam prateći ovu priču od prve do poslednje strane i nadam se da Corral u sebi ima još bar nekoliko ovakvih albuma makar ne bili ovoliko autobiografski. On i Roca imaju fantastičnu hemiju u zajedničkom radu i navijam da dobijemo još. Fantagraphicsu novac možete, u zamenu za ovaj lepi album, ponuditi ovim putem.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3430 on: 28-06-2022, 04:47:50 »
Već izvesno vreme hoću da napišem nešto o kolekciji An English Trilogy koju je prošle godine izdao Europe Comics na Engleskom jeziku, preuzimajući izdanje od francuskog Dargauda koji je takođe u 2021. godini ovo izbacio na papiru i u Francuskom izvorniku pod nazivom Albany & Sturgess – Une trilogie angalise. Pričamo o skoro stoosamdeset strana francuskog stripa nacrtanog u veoma klasičnom „ligne claire“ stilu koji odmah asocira na Hergea i Tintina i sve one franko-belgijske lepote uz koje su ljudi mojih godina (i stariji od mene) odrastali a u pitanju je i jako detaljna, jako estetski zaokružena eksploracija i sinteza koncepta „engleske“ kulture, vezane za žanrovsku književnost ali ne isključivo za nju, iz prve polovine i rane druge polovine dvadesetog veka, sve urađeno od strane dvojice francuskih autora.



Une trilogie angalise je, zapravo, Dargaud prvi put publikovao još 1992. godine, dakle pričamo o kolekciji koja je stara tri decenije ali u kojoj su stripovi još stariji. Scenarista François Rivière i crtač Floc'h su prve radove iz serijala Albany & Sturgess započeli još u drugoj polovini sedamdesetih, sa prvim albumom, nazvanim samo Albany & Sturgess koji je izašao 1977. Tokom osamdesetih nastavili su saradnju, kako sa Dargaudom tako i međusobnu i izbacili nekoliko drugih stripova i serijala (Blitz, Underground, Meurtre en miniature) ali i nove priče u Albany & Sturgess koje su na kraju sakupljene u pomenutoj kolekciji početkom devedesetih. François Rivière je i inače prolifičan scenarista koji je pored saradnje sa Floc'hom radio i sa drugim autorima. Konkretno, njegov najpoznatiji rad je dugački, uspešni serijal o britanskom špijunu iz doba Prvog svetskog rata, Victor Sackville za Le Lombard, sa Francis Carin i Gabrielle Borile, a koji je od 1986. do 2010. godine naređao čak dvadesettri albuma. Rivière je profesionalni pisac i autor nebrojenih romana, knjiga za decu, biografija, esejističkih radova  i stripovi su samo jedan od njegovih kreativnih medijuma, ali mislim da se može reći kako se u An English Trilogy oseća da je ovo pisao čovek koji stalno, mnogo i duboko razmišlja o literaturi i kulturi i načinima da o njima piše na nove i zanimljive načine.

Floc'h, odnosno Jean-Claude Floch je mlađi brat karikaturiste i crtača po imenu Jean-Louis Floch pa je jasno zašto za potpisivanje svojih strip-radova koristi tako unikatan pseudonim... not. Kako god bilo, ovaj student pariske Škole dekorativnih umetnosti je sa crtanjem stripova počeo prilično rano – kako se i počinje – i imao je svega 22 godine kada mu je objavljen prvi album po scenariju uglednog Rodolphea za magazin Le Conservateur. Floc'h je pored saradnje sa Rivièreom, koja obeležava najveći deo njegove karijere, sarađivao i sa Jean-Lucom Fromentalom, a pored stripova je radio i ilustracije za dečije knjige, filmske postere, i generalno sve ono što očekujete od jednog ilustratora njegovog kalibra.

Kalibar je to popriličan, da se razumemo, jer Floc'h zaista može da se istakne – i ljudi ga ističu – kao jednog od najatraktivnijih predstavnika stila „čiste linije“ sa zbilja briljantnim, čistim grafičkim stilom urednih kontrura i veoma kontrolisane debljine linija, a koji uspeva da sasvim izbegne sterilnost i artificijelnost što ponekada mogu da se uvuku u ovakav rad. Floc'hov rad na An English Trilogy karakteriše puno atmosfere i detalja – mada bez pretrpavanja kadrova i tabli što je ponekad greh preterane kompenzacije – i za njegovu saradnju sa Rivièreom kažu da je obeležava anglofilija.

An english Trilogy je svakako dobar primer jer se radi o stripovima koji se veoma trude, i u dobroj meri uspevaju da uhvate duh vremena u kome se događaju, ali specifičan za ne samo britansku već i konkretno englesku kulturu ranog i kasnijeg dvadesetog veka, prelomljenu kroz prizmu pripadnika, pa, moramo to reći, više klase, čiji su životi obeleženi i umetnošću i filozofijom, i društvenim ritualima za koje smatramo da su „prava“ obeležja engleske kulture onog vremena.



Jedna od najboljih stvari u ovim stripovima je sa koliko ozbiljnosti autori postavljaju svoje glavne likove. Titularni Francis Albany i Olivia Sturgess su dvoje ljudi sa vrlo ozbiljnim ličnim i porodičnim istorijama i to kako su oni „spušteni“ u London, Englesku i druge ambijente onog vremena deluje jako uverljivo i prirodno. Ako ste ljubitelj žanrovske literature onog doba, uključujući krimiće, misterije, pa i nešto horora, An English Trilogy ne samo da ljupko omažira stilove i motive autora u rasponu od Arthura Conana Doylea i Agathe Christie do Dorothy Leigh Sayers i raznih autora iz poznog gotika i ranog literarnog horora, nego nam i daje glavne likove koji vrlo prirodno „sede“ u svetu u kome ova književna (i njima srodna pozorišna) dela upravo nastaju i oblikuju duh vremena.

Mora se, doduše priznati, da je veliki deo ovog građenja likova, njihovih istorija, glasova i senzibiliteta urađen u zapravo ne-stripovskoj formi. Početak ove kolekcje  (nisam siguran da je ovog bilo u kolekciji iz 1992.) je dugačko pismo koje Olivia piše Francisu, prolazeći kroz čitave njihove živote i dajući neku vrstu njihove zajedničke biografije, ukrašene nebrojenim epizodama i anegdotama, i ovde dobijamo zaista uverljiv i dubinski rad na likovima koji u velikoj meri uokviruje priče koje će uslediti u stripovima. Naravno, Floc'h ovo ilustruje sjajnim fotografijama, omotima knjiga i isečcima iz novina, čak i jednom Vorholovom portret-kompozicijom Albanyja iz vremena kad je ova postao poznat i ovo je literature-porn u najboljem smislu te reči.

Međutim, kada sami stripovi krenu, treba imati na umu da je ton u njima ipak nešto drugačiji. U prvom redu, sama Olivia Sturgess je u njima decidno sporedni lik, ono što se na Engleskom zove „support character“ i Francis Albany je ovde neko koga će čitalac pratiti i kroz njegove oči biti svedok misterioznim i začudnim epizodama kao ispalim iz literature koju oboje protagonista toliko vole.

Prva priča, Rendezvous in Sevenoaks je klasičan „mystery“ zaplet sa piscem koji otkriva da je sve priče i knjige koje on piše, prolazeći tradicionalne porođajne muke, zapravo neko drugi već napisao godinama pa i decenijama pre njega. Stugessova potraga za prirodom realnosti koja iz ovoga proističe je zanimljiva i ima dobro pogođenu atmosferu, kao i lepu međuigru između „stvarnosti“ i „teksta“ kao zapravo samo dve strane jednog kontinuuma. Autori ovde uspevaju povuku lepu liniju od old school mystery romana sve do (u ono vreme) savremenog, cutting edge pisanja u okviru naučne fantastike i slipstreama, i jedini problem je ovde da razrešenje naprosto nije tako efektno kako ova priča u principu najavljuje.

I ispostavlja se da je to manje-više slučaj i sa dve preostale priče. The Harding Case je šerlokholmsovski-sekstonblejkovski postavljena krimi misterija, intrigantna, višeslojna pa i krvava ali problem sa njom je što ona ne prati zaista pravilo (da ne kažem „algoritam“) crime/ mystery proze ili makar one crime/ mystery proze koju smo najviše voleli u vreme kada smo bili mlađi. Pravilo je, naravno, to da čitalac nije samo pasivni konzument ovih literarnih radova već da i sam igra ulogu detektiva koji pokušava da misteriju razreši pre nego što stigne do oslednje stranice i da će čitaocu autor uvek dati dovoljno indikacija da ovaj, ako je pametan i pametna roda, postavi svoju tezu, uradi dokazni postupak i dođe do zaključka, (makar bio i pogrešan). Ovi stripovi to ne rade i mada su veoma dobri u atmosferi i Floc'h naprosto KIDA sa crtežom, sejući ljupke omaže SVEMU i svačemu iz onog vremena, u pripovednom smislu oni idu isključivo tamo kuda su autori naumili bez stvarne mogućnosti da se čitalac u njih aktivnije uključi.

Poslednja priča, In Search of Sir Malcolm je nedvosmisleno zanimljiv narativ koji omažira celu priču o potapanju Titanika iz interesantnog ugla, ali i u njemu naprosto morate prihvatiti da je ovo više, pa, recimo, magični realizam sa setnom notom nego zaista crime/ mystery rad.

Ali dobro, ovde pre svega pričamo, dakle, o menadžmentu očekivanja i ako se An English Trilogy čita kao zaista pre svega omaž estetici i duhu literature jednog vremena, radije nego kao njen direktniji pastiš i ako umete da uživate u crtežu i koloru koji su izuzetni, u pitanju je veoma prijatno provedeno vreme. Proverite sami na Europe Comics.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3431 on: 29-06-2022, 04:43:30 »
Pravi je trenutak da kažemo nešto i o svežem tekućem serijalu Image Comicsa pod naslovom Newburn koji je pre par nedelja došao do sedmog broja i nalazi se tačno na ivici velikog preokreta, reklo bi se, sa prepoznavanjem da ni strip koji deluje kao „najobičniji“ policijski procedural u kome pametni i harizmatični likovi svakog meseca rešavaju nezgodne kriminalne slučajeve samo snagom svoje moćne kognitivne muskulature i rezervoarom nasumičnog, nepotrebnog ali, pokazuje se, esencijalnog znanja, da ni takav, dakle, strip neće umaći usudu „kontinuiteta“. A protiv čega se ne bunim, naprotiv. Iako mi je Newburn sa prvih nekoliko epizoda izuzetno prijao nudeći male, lepo zapakovane slučajeve koji imaju početak i kraj, pa i pouku na kraju i time ostavio utisak veoma old school koncepta iz vremena kada stripovi nisu razmišljali o „loreu“ i konzistentnosti „življenja“ svojih junaka, već se i tu jasno i bez rezervi videla dijalektika na delu i sugestija da ovo neće zauvek ostati u jantaru zamrznut rad o ćutljivom, muževnom istražitelju koga svi mrze ali ga se bar svi i plaše i njegovoj crnoj, snalažljivoj ali i samoj uplašenoj asistentkinji.



Newburn je, dakle, „gangsterski“ neo-noir serijal na kome rade neka vrlo cenjena imena savremenog stripa, konkretno jedan Kanađanin i jedan Britanac. Because fuck you that’s why.

Scenarista je ovde Chip Zdarsky koji ozbiljno počinje da konkuriše Cullenu Bunnu po broju serijala, korporativnih i sopstvenih, koje piše u isto vreme. Zdarsky je talentovan čovek, veoma vešt sa rečima, ali i dobar crtač (setimo se koliko sam ga hvalio za pregalaštvo ali i za izuzetne rezultate u serijalu Sex Criminals) a u poslednjih nekoliko godina je ostvario vrlo ozbiljnu penetraciju u korporacijski mejnstrim, radeći uspešne serijale kako o Justice League i Spider-manu tako i aktuelni Daredevil koji sam onoliko ishvalio. Zdarsky očigledno voli da radi jer, moram da priznam, meni bi u ovim godinama (pa i u nekim drugim godinama), verovatno bio dovoljan jedan uspešan serijal u jednom momentu da smatram da sam odgovorna odrasla osoba koja doprinosi ovom društvu, a on, eto, ima i razne druge radove za nezavisne izdavače. Pisao sam već i o prilično ekscentričnom serijalu Stillwater koji je uspešno izvrnuo naopačke smalltown horror trope, a Newburn je samo još jedan u nizu projekata koje Kanađanin već radi ili najavljuje za mesece koje dolaze, uključujući ozbiljan rad na Betmenu.

Crtač je ovde Jacob Phillips i mada je ovo prvi njegov strip gde ga gledam u ulozi BAŠ crtača (plus tušera, plus koloriste) a ne prevashodno koloriste, naravno da je osećaj kao da se ulazi u stare, udobne farmerke koje poznaju svaki zavijutak i oblinu na našem telu i perfektno nam stoje onako kako nikada ne stoje presavršenim manekenima koji ih reklamiraju na televiziji. Phillipsa sam hvalio mnogo puta pišući o recentnim radovima u serijalima Criminal i Reckless koje njegov otac, Sean, radi sa Edom Brubakerom i koje Jacob koloriše već nekoliko godina, dajući očevim odmerenim olovkama višeslojnost što je nenametljiva ali uspeva da spoji apstraktnost sna sa realističnošću koja nema nikakve veze sa fotografskim dokumentarizmom već pre svega sa jednim perfektnim kreiranjem simbola i arhetipa. Sada kada Jacob radi sve, dakle, raspored panela na tabli, dizajn likova, pripovedanje i ambijente, pokazuje se da je u pitanju veoma dobar, veoma zreo autor koji je za nekoliko godina stigao dosta blizu mesta na koje je njegov otac stizao decenijama. Kraće rečeno, ako volite Criminal ili Reckless, veoma su velike šanse da je Newburn strip baš za vas.



Naravno, Newburn nije tek „Criminal sa isturpijanim serijskim brojem“, ovo je drugačiji pogled na svet organizovanog kriminala i način da autori imaju i jare i pare. Konkretno, da imaju policijski procedural smešten u etički VRLO sivi mizanscen međuprostora između najvećih njujorških mafjaških porodica, a da ne moraju da se hrvu sa problemom što bi onda glavni junaci po definiciji morali da budu prljavi panduri koji primaju mito od mafije i sebi govore da na taj način čuvaju mir u gradu koji ne bi mogao biti sačuvan striktnom primenom zakona.

U Newburn glavni junaci naprosto – nisu policajci. Easton Newburn je zvanično privatni detektiv, tehnički neka vrsta konsultanta sa povlašćenim pristupom mnogim scenama zločina u gradu a suštinski istražitelj oka fino naštimovanog na detalje i ogromnog kapaciteta za dedukciju čije istrage o ubistvima mafijaša ZAPRAVO čuvaju krhki mir u gradu. Easton je nekada bio policijski inspektor ali kada je shvatio da je uzimanje novca od mafije naprosto realnost rada za „plave“, shvatio je da može da više zaradi ako bude frilenser. Otud već godinama unazad njega zovu iz nekog od mafijaških glavnih štabova – a ovde računamo, pored Italijana, i Ruse, Kineze i Japance sa svojim organizacijama – kada neko iz sveta organizovanog kriminala bude ubijen a da to nije bio čin egzekucije što su ga odobrili ljudi postavljeni više u hijerarhiji. Svesni da su njihovi zaposleni jedva kontrolisana masa psihopata a ne nekakva disciplinovana vojska, predvodnici porodica i klanova će rado imati skupog ali objektivnog istražitelja što će ni po babu ni po stričevima utvrditi ko je i kako ubio nekog od njihovih vojnika – najčešće iz, jelte, ljubomore ili besa, ponekad iz koristoljublja itd. – kako bi onda porodica mogla da odredi pravilnu i dobro targetiranu kaznu umesto da se po ulicama puca i da porodice napadaju jedan drugu u slepom osvetničkom besu.

Easton je izvrsno postavljen kao čovek čiji je životni kredo da je znanje moć i epizode koje smo do sada prošli sa njim demonstriraju da ni njegova solidna borilačka ekspertiza, niti dosta novca koji ima na raspolaganju nisu primarni izvor njegovog statusa nedodirljivosti u njujorškom podzemlju, već uvek i isključivo ono što on ZNA i što će umeti da iskoristi da načini najviše štete ako mu se ne prizna diplomatski imunitet među gangovima.

Naravno, policija ga mrzi, ali mu i ona uz škrgutanje zubima dopušta pristup scenama zločina jer će Easton, bez obzira što radi za kriminalce, i njima često dati gratis informacije koje će da iskoriste u cilju rešavanja konkretnog ili nekog drugog slučaja.

Ovo je simbioza koja deluje efektno i strip zaista u prvih nekoliko epizoda deluje kao ugodna „puzzle of the month“ serija malih zapleta koje će Easton rešiti zajedno sa svojom asistentkinjom Emily, promućurnom Afroamerikankom koju je regrutovao tokom rešavanja prvog slučaja što su ga čitaoci imali priliku da vide.



Emily svakako donosi potreban dah „normalnosti“ u postavku koja je vrlo formalizovana, vrlo ritualizovana, gde se svi akteri poznaju odavno, imaju vrlo betonirane stavove jedni o drugima i pričaju jedni sa drugima isključivo kroz zube promrmljanim cinizmom. Čitalac će kroz Emilyne dnevničke zapise dobiti i dobrodošle „šire“ informacije o kontekstu u kome se stvari dešavaju ali ona nije puki njegov surogat u svetu ovog stripa, niti samo dispanzer informacija.

Zdarsky i Phillips, naprotiv, dobar deo dubljeg i dužeg zapleta ovog serijala baziraju baš na Emily. Jedna od epizoda je praktično čitava flashback na njenu životnu istoriju koji pokazuje kako je klinkica što je volela da rešava kvizove i čita krimiće izrasla u ženu sa sive strane zakona koja asistira sivoj, jelte, eminenciji frilens istražiteljstva u njujorškom podzemlju, a da pritom ona nije njegov puki privezak da se oduševljava njegovom dedukcijom i služi kao reflektor za Eastonove „Elementary“ ekspozicije.

Newburrn je odličan strip velikim delom na ime svog „slowburn“ razvoja priče. Pojedinačne epizode nam daju uvid u to kako funkcionišu mafijaška pravila, kako se u njih uklapaju policajci (i njihov moćni sindikat koji u velikoj meri diktira kako će se odvijati policijski posao u Njujorku), a kako civili, pa i civili sa posebnim statusom kao što su Newburn i Emily. Ali istovremeno ove epizode nam daju detaljčiće i informacije koje isprva ne moraju delovati značajno, međutim, kada postane jasno da su epizode povezane, da postoji vrlo jasan kontinuitet i da Emily i Easton neće tek tako lagodno raditi slučaj po slučaj do zaslužene penzije, onda čitalac, bogami, krene da se i malo vraća unazad, da gleda imena i face likova koji su se pojavili u prethodnim epizodama i ono što je delovalo kao samo salata italijanskih prezimena, pretvara se u neku vrstu istorijske lekcije koju ćemo tek dobiti u celini u narednim epizodama.

I samo pripovedanje od table do table je lako i bez mnogo opterećenja tekstom. Čitaoci Daredevila znaju da Zdarsky ne voli da preteruje sa dijalozima i da mu je važniji ritam nego da nakrka ogromnu količinu informacija na stranicu. Kako ovde radi sa vrsnim crtačem koji će crtežom preneti najveći deo potrebne informacije tako je i Newburn strip koji prosto klizi. Ovde nema taranitovskih indulgencija u dijalozima i karakter likova se dobija kombinacijom efikasnih verbalnih replika i savršenim Phillipsovim radom na izrazima lica, pozama itd. Uredan lejaut i ekonomičnost crteža dopuštaju i da se, kada je potrebno, nađe mesta za fine, efektne dekompresije koje funkcionišu perfektno i ne ostavljaju utisak ubacivanja menjača u najnižu brzinu. Phillips pritom akciju crta izvrsno, režirajući borbe – koje nisu naročito česte – tako da čitalac potpuno shvata njihov tok i veruje u ono što se događa pred njim.

Ako bih uopšte tražio zamerke Newburnu to je da Phillipsov letering iako lep nije uvek, zahvaljujući izboru fonta, i sasvim čitak ali ovo je velikim delim i do mojih sve slabijih očiju pa ne moramo to uzimati kao ozbiljnu kritiku. U principu za sada se radi o izvrsnom neo-noir serijalu koji je pronašao svež ugao da nam iz njega priča naizgled poznate priče sa naizgled tipiziranim likovima a onda radi puno i dobro na tome da pokaže kako se likovi i priče menjaju i odstupaju od klišea. Na sve to, svaka epizoda ima nekoliko dodatnih strana stripova koje rade drugi autori i u pitanju su male, ali interesantne žanrovske priče. Ne propustiti. Amazon ga ima ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3432 on: 30-06-2022, 05:13:31 »
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda DC-jevog tekućeg serijala I Am Batman sa ogromnim zanimanjem, s obzirom da se radi ne samo o skupu autora koji su sa godinama kod mene zaradili toliko kredita da njihove radove čitam na neviđeno, nego i da je u pitanju strip gde se od prve stranice vidi da je po sredi koncept kakav obožavam. Batman, ali lišen gotske gizdavosti i „stripovskog“ cheesesa, ukorenjen u realpolitici ili makar njenoj aproksimaciji kakva se u DC-jeve (i Marvelove) stripove uvukla pri kraju sedamdesetih pa onda baškarila  tokom osamdesetih godina prošlog veka. Odrastao, zreo Betmen, sa „pravim“ ljudima, „realnim“ problemima i, dodatno, sa vrlo prominentnim ali ne isforsiranim programom „reprezentacije“ manjina – what’s not to like? Dosta sam se iznenadio kada mi je trebalo nekoliko dana da se probijem kroz dosadašnje dve priče i da zaključim da ovo zapravo nije, iz više razloga sjajan strip.



Nije ni rđav, da odmah stavimo sve karte na sto, više je interesantan nego odličan ali je svakako bolji nego što bi tipičan spinof „glavnog“ Betmena bio. I Am Batman, čije je izlaženje krenulo nultim brojem prošlog Avgusta je jedan od onih stripova koji nastaju kada u Betmenovom životu imate veliki preokret a onda to DC koristi da uvede alternativne identitete i čitanja osnovnog motiva. Konkretno, James Tynion IV je u glavnom Betmenu zakuvao lepu kašu sa Fear State, i posledica – to da je Bruce Wayne sad, jelte... „mrtav“* – daje opcije za mnogo igranja sa konceptom čoveka-šišmiša a koje su već naznačene u Future State: The Next Batman prošle godine.
*jer što da ne, poslednji put smo to radili pre više od deset godina!

I da budemo fer, i kada je Grant Morrison onomad „ubio“ Batmana, to jeste bila prilika da se vidi kako drugim ljudima stoji kostim Batmana, koliko je simbolika onog što Betmen predstavlja važna ili važnija od tela koje popunjava kostim. Posle je i Scott Snyder stavljao komesara Gordona u Betmenov kostim, ali Betmen afričkog porekla je koncept koji smo dobili mnogo pre toga, neposredno posle Morrisonovog Batman RIP, čime hoću da kažem da to da I Am Batman u glavnoj ulozi ima Jacea Foxa, prominentnog i ponositog afroameričkog muškarca nije sad neki presedan i primer „woke“ agende koja prodire u mejnstrim stripove, pošto je ona odavno prodrla i likovi koji su ovde u centru narativa, iako nisu do sada imali ovaj nivo protagonizma, svakako se provlače kroz stripove o Betmenu već dugo godina.

Notabilno, Betmenov kostim, i raznu drugu opremu, u ovom stripu na sebe navlači Jace Fox aka Tim Fox, aka Timothy Fox, najstariji sin Luciusa Foxa, potpredsednika kompanije Brucea Waynea i čoveka već izvestan broj godina kanonski odgovornog za R&D opreme koju Betmen koristi na terenu. Lucius Fox je jedan od poverljivih ljudi Brucea Waynea, jedan od šačice civila što znaju njegov identitet i kada njegov sin – momak sa pomalo problematičnom i neodgovornom prošlošću i pomalo i zategnutim odnosom sa ocem – dobije priliku ali, važnije, oseti dužnost da popuni prazninu u obliku Betmena u Gotamu kojem sad fali njegov noćni zaštitnik, ovo je dobra premisa za strip.

Jace Fox je, dakle, ne samo crni muškarac već i neko kome je ulazak u readymade personu Betmena prilika da se suoči sa svojim nesigurnostima, pomanjkanjem ambicije, odnosom sa autoritetom, odgovornošću prema zajednici. On je, u teoriji, onaj najbolji od svih protagonista superherojskih stripova – glavni junak koji raste i sazreva tokom svog stripa, heroj kome nisu strani ni strah ni sumnja u sebe, ali koji nikada ne beži od težine odgovornosti koju je dobrovoljno preuzeo zato što ima moć da pomogne drugima. Jace tokom prvih par epizoda nosi preko lica masku koja potpuno prekriva njegovu kožu da bi javnost mislila da je naprosto po sredi „uobičajeni“ Betmen za koga se samo mislilo da mu se nešto desilo a, eto, nije, ali nakon par brojeva odlučuje se za klasičniju masku koja prekriva samo gornji deo lica i ponosno pokazuje tamnu boju svoje kože. Za čitaoca koji i sam pripada nekoj „obojenoj“ manjini, pa još ako je klinac, ovo su moćni prizori.



Naravno problemi nastaju jer Jace, kao i njegova porodica, nisu baš... preterano relatabilan svet. Lucius je milijarder sa nemalim kapitalom političke moći, supruga mu je ugledna pravnica, deca, pa, kao, imaju svoje probleme ali su to deca vrlo bogatih i uticajnih roditelja. Ali opet, ovo i nije strip koji ide na boy next door šmek i ne treba u njega ulaziti sa takvim očekivanjima. Ono gde problem zaista postoji je da je autor scenarija uzeo jedan klasičan templejt – koji ja volim u načelu – ali je onda sa njim uradio ne više od stilske vežbe. I to da se crtači smenjuju kao na traci, i to je problem.

Nisma očekivao da ovo kažem za strip koji piše John Ridley, ali I Am Batman je kao pisan na autopilotu. A opet, ZAŠTO nisam to očekivao? Ridley nije tek neki afroamerički autor koji mora da uzima tezge gde mu se nude nego ugledni holivudski hitmejker sa jako širokim rasponom žanrova koje ume da radi (od U Turn, preko Three Kings i 12 Years a Slave pa do rimejka Bena Hura) i veoma aktivnim showrunnerskim životom na televiziji. To da je Ridley pre petnaestak godina napisao vrlo zanimljiv post-watchmenovski, „odrasli“ superherojski strip The American Way ne treba da previše utiče na očekivanja u vezi sa ovim stripom. Pisanje tekućeg serijala, pa koji još ima „Batman“ u imenu je ozbiljna obaveza i zapravo nije čudo da Ridley ovaj posao, pa... odrađuje više nego što stripu donosi neku preterano inspirisanu energiju.

U pogledu tona, ali i stila pripovedanja, ovo je zaista kao neki zreliji superherojski rad iz sedamdesetih i osamdesetih, izašao iz šinjela Dennisa O’Neila i Neala Adamsa i njihovih kasnijih sledbenika (Wolfman, Conway, David, Stern i mnogi drugi), sa naglašeno urbanim i savremenim tonom, odraslim likovima koji bistre odrasle teme, filmskom montažom scena tako da između akcije dobijemo dramske momente dijaloga koji su, ponavljam, ozbiljni i odrasli. Ovo je, da ne bude zabune, svakako primeren format za I Am Batman. U ovom stripu ima kostimiranih negativaca sa mentalnom bolešću ali se ovaj Betmen prevashodno bori protiv „normalnih“ kriminalnih bandi, korupcije u političkim krugovima, ali i moćnih ljudi čija „oficijelna“ persona ozbiljnog javnog činovnika stoji u oštrom kontrastu sa stvarima koje rade kad su daleko od kamera.

Ovo je, dakle, Betmen koji se ne zadovoljava samo prebijanjem pojedinačnih razbojnika već radi sistematično na uklanjanju oružja sa ulica i smatra da je rad za zajednicu nešto mnogo više od obrađivanja nečije vilice oklopljenom bet-pesnicom. Štaviše, nakon prve priče koja se dešava u Gotamu, Foxovi se sele u Njujork i Jace tamo počne tesno da sarađuje sa policijom i bukvalno dobija svoj sopstveni odred, u kome su doduše svi po kazni, dok lokalna administracija pokušava da viđilanzitam karakterističan za druge gradove nekako smesti u institucije sistema.



Ovo je, naravno, meni sve sjajna kpncepcija, a to da je Jace lik sa nesigurnostima, pa i strahovima, koji u jednoj epizodi popije teške batine od kostimiranog protivnika – novog na američkoj sceni superzločinaca – pa mora da pobegne da bi spasao živu glavu, pa je posle malo i traumiran, pa njegov odnos sa ocem, pa sa majkom, pa sa ostatkom porodice i prijatelja, pa odnosi unutar porodice, sva ta kombinacija gritty superherojske akcije i upmarket sapunske opere je EXTREMELY MY JAM.

No, u egzekuciji ovo ima neke relativno ozbiljne nedostatke i mada mi I Am Batman nije odbojan za čitanje, fakat je i da nije naročito zanimljiv a evo i iz kojih razloga:

Prvo je svakako to da ovde postoji mera „i bogati plaču“ sadržine koja naprosto ostavlja čitaoca hladnim. I originalni Betmen je nepristojno bogat ali je njegov strip ipak zasnovan na gotskim tropima koji podrazumevaju iskušenja što daleko prevazilaze puku materijalnu moć. I Am Batman svojim ukorenjivanjem u „real world“ senzibilitetu zaista čini da čitalac pomalo pomisli da je donekle i suludo da Jace vozi nadrkan Bet-motor i trenira karate ko nenormalan kad se uglavnom suočava sa „običnim“ krimosima i korupcijom gde bi njegov (ili makar tatin) novac mnogo više učinio da je usmeren na lobiranje ili kupovinu informacija.

Ovo se dalje prenosi i na odnose između likova koji jesu, većinski, pripadnici manjina, ali pričamo o bukvalno one percenterima čije traume i iskušenja ne predstavjaju relatabilne koncepte za statistički skoro ni jednog čitaoca ovih stripova. Ako je reprezentativnost cilj ovog stripa, a sigurno delimično jeste, onda na delu imamo klasičan faul u kome se zanemaruje KLASNA komponenta nečijeg iskustva u životu obeleženog manjinskim identitetom.

No, dalje, na čisto zanatskom nivou, problem je naprosto što Ridley, jedan ekstremno talentovan scenarista, dokazan u mnogo medija, ovo piše (ili ga piše neki njegov ghostwriter) brzo, efikasno i bez imalo karaktera. Likovi svi pričaju istim tonom, svi eksplicitno objašnjavaju svoj unutrašnji život jedni drugima i čitaocu i mada dijalozi, srećom, nikada ne pate od artificijelnosti, oni su svakako suvi, funkcionalni ali često bez života i zabavnosti.



Kad na to dodate novog superzločinca koji treba da bude nekakva Jaceova lična Nemeza, plus u pitanju je čovek koji ubija samo ekstremno korumpirane javne činovnike krive za neke od najstrašnijih zločina i zloupotreba, PLUS u pitanju je i „umetnik ubijanja“ inspirisan Manom Rayjem (tako je, imamo ovde i high concept negativce, bejbe), to deluje kao da je Ridley pitao najbliži algoritam da mu napravi savršenog Batman-negativca a onda niko nije seo da proveri kako to funkcioniše u stvarnosti. A ne funkcioniše preterano jer je Manray (kako Jace naziva ovog lika) plitak, plošan, zaboravljiv negativac koji, ne zezam, se, kao oružje koristi peglu sa šiljcima vezanu na kraju dugačkog lanca. Sreća pa se nije inspirisao Duchampom pa da Jace dobije pisoar u vuglu...

Ono gde nisam očekivao da ću imati zamerke je crtež. AND YET HERE WE ARE. Uredništvo je ovde iskopalo neke od meni veoma dragih crtača i bacilo ih na ovaj projekat. Mislim, bukvalno bacilo, as in – direktno u kantu za otpatke. Travel Foreman je radio nulti broj. Onda je serijal preuzeo Olivier Coipel, za prvi broj pa od njega štafetu već u drugom broju zgrabio Stephen Segovia, ali je od trećeg krenuo da mu asistira Christian Duce, pa su u petom uleteli i Laura Braga i Juan Ferreyra. Taman kad sam se u šestom i sedmom poradovao omiljenom Kenu Lashleyju, i njega je zamenio opet Christian Duce u osmom i desetom broju a za deveti je Duce sarađivao sa opet Segovijom.

I, mislim, ovako nešto bih pre očekivao od Marvela, ali eto, ni DC nije imun na glupost i, da se ne lažemo, i bolji stripovi od I Am Batman bi imali problem da se konektuju sa čitaocem na vizuelnom planu kada ne možete u prvih jedanaest brojeva da uspostavite jedan konzistentan tim. Da budem skroz jasan, Foreman, Coipel, Segovia, Lashley, Braga, to su sve žene i ljudi koje veoma volim, ali ovde se jasno vidi sindrom protrčavanja kroz serijal, bez vremena da sednete i razmišljate o tonu, pripovedanju, dizajnu, bez vremena da ostavite zaista jasan lični otisak na njemu i rezultat je da I Am Batman uvek izgleda sasvim uslužno ali nikad nema nekakav opipljiv karakter. Da budem i jasan, to da strip ne izgleda vizuelno POTPUNO nekonzistentno najpre je zasluga superherojskog kolor-rada Rexa Lokusa koji natčovečanskim naporima sasvim raziličite stilove i tonove armije crtača uspeva da poveže u koliko-toliko konzistentnu celinu svojim kolorima, dok Troy Peteri isto postiže urednim, efikasnim leteringom.

Jedna dobra vest ovde je da je Christian Duce za koga se nadam da će se ipak zadržati malo duže kao glavni crtač serijala, veoma dobar i da odlično razume kako da nealadamsovsku „odraslu“ estetiku oslobodi suvoće koja ovaj strip progoni poput zloduha i svemu da malo sočnije supergherojske dinamike a da ipak očuva taj zreliji ton.

I Am Batman je, dake, ne loš strip ali strip koji i pored naizgled vrlo jasno odabrane i omeđene koncepcije i, iskreno, apsurdno visokog profila autora koji ga rade, nekako već skoro godinu dana tavori u limbu bezkarakternosti. Sve je to, da podvučem, zanimljivo kao koncept ali egzekucija je za nijansu previše suva i tehnička da strip „prodiše“ i stvarno stekne svoj identitet. Činjenica da ga DC i dalje drži u rotaciji je ohrabrujuća i ako se Duce zadrži dovoljan broj epizoda na serijalu a Ridley samo malo više, jelte, duše unese u pisanje, možda I Am Batman zaista postane onaj „drugi“ Betmen kakav nam je ipak potreban. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.728
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3433 on: 04-07-2022, 04:53:33 »
Pošto sebe ne vidim kao nekog ogromnog ljubitelja horora – više kao uzgrednog poštovaoca – tako ni DC-jev serijal DC Horror Presents - Soul Plumber, a koji je izlazio zimus, od Oktobra 2021. godine do Marta ove sadašnje, nisam pročitao odmah. No, stigao je i on na red i već posle dve strane sam pomislio „pobogu, Mehmete, GDE su ti bile oči?“



Mislim, nije li dovoljno to što je dobar deo ovog stripa nacrtao John McCrea??? Ako to nije dovoljno, najbolje da se svi kolektivno spakujemo i idemo u tri lepe jer McCrea, koliko god da ima, eh, karakteran stil, toliko ima i KARAKTERAN STIL i svako čitanje svakog stripa koji je on crtao donosi čoveku neukaljano zadovoljstvo iako je to zadovoljstvo pre svega zadovoljstvo posmatranje najukaljanijih stvari koje McCrein mozak može da smisli.

Malo sam se i razočarao kada sam, čitajući redom, epizode od prve do šeste, shvatio da je McCrea samo započeo ovaj strip a onda ga gradualno, kao kakvu nevernu ljubu, prepuštao drugome (zadržavajući se na tušu), ali razočaranje nije bilo dugog daha kada sam, potom, shvatio kako je taj drugi zapravo P.J. Holden, briljantni severnoirski crtač koji je slično kolegi i zemljaku McCrei odradio mnogo smena u rovovima Judge Dredda i Warhammera i da će DC Horror Presents - Soul Plumber od početka do kraja izgledati veličanstveno. Uz kolore Mikea Spicera ovo je naprosto strip koji ostavlja utisak sočnosti, nečega u šta ćete sa velikom strašću zagristi i sa zadovoljstvom ga žvakati, svesni, doduše, da sokovi koji vam se maju po ustima nisu nužno najzdraviji nutrijenti što ste ih mogli u ta alava usta staviti.

Ali za hororom ne posežete kad vam je na pameti zdravlje već... transcendencija?
U svakom slučaju, glavni razlog što nisam ranije uzeo u ruke ovaj strip odnosi se na činjenicu da su u DC-ju odlučili da svoju novolansiranu horor liniju, za ovu priliku, povere na staranje triju iz popularnog američkog podkasta The Last Podcast on the Left. Ljudi bolje upoznati sa „mejnstrim“ podkastingom znaju da tri komičara i generalno gika, Ben Killes, Marcus Parks i Henry Zebrowski ovaj svoj podkast, a koji se bavi raznim bizarnim temama (serijske ubice, teorije zavere, lov na NLO, okultno...) iz komičnog rakursa, uspešno rade već više od deset godina i da je u pitanju jedan od retkih podkasta koji je imao i snage i smelosti da posle potpisivanja ekskluzivnog uovora za Spotify, promeni uslove sporazuma i bude kasnije dostupan i na drugim platformama.

Hoću reći, moja briga da je DC ovde samo uzeo tri poznata lika koji nemaju nikakvog stvarnog iskustva sa pisanjem stripova, kako bi se očešao o njihovu popularnost je bila glavni razlog što sam odlagao čitanje DC Horror Presents - Soul Plumber. A kada sam seo da ga čitam, pa, lupio sam se po čelu vrlo snažno i sa dosta osude. Mehmete, rekao sam sebi, kakva si ti budala, pa ovo UOPŠTE nije horor strip.

I, da budemo fer, jeste me zavelo to što je DC ovo zaista vrlo ozbiljnog izraza lica smestio među svoje nove horore, ali DC Horror Presents - Soul Plumber je pre svega komična, na momente urnebesna satira koja, doduše, uzima dosta laku metu da je stavi na svoj nišan, ali barem onda sa dosta uspeha i zabavnog preterivanja ispaljuje te svoje satirične žaoke.



Killes, Parks i Zebrowski su zajednički napravili koncepciju ovog stripa a onda su Parks i Zebrowski napisali scenario i ovde se svakako da videti da je u pitanju strip koga rade ljudi iz drugog medija, sa pripovedačkim tempom koji je često opterećen opširnim tekstualnim tangentama a koje „akcija“ u crtežu nema zaista čime da isprati. Ovi ljudi su svakako bića pre svega reči i samo je prirodno da će neretko žrtvovati dinamiku i ritam naracije prilici da napišu nešto komplikovano, dugačko, a po njihovom mišljenu efektno. I da su im reči lošijeg kvaliteta, ili da imaju crtače manje dorasle zadatku, ovo bi bio mnogo manje čitljiv strip.

Ali, srećom, em su McCrea i Holden u ubitačnoj formi, sa Spicerovim razuzdanim kolorima koji opet nekako na okupu drži ekspresivni grafički splatterpunk, a ni scenario stripa, zapravo nije loš i pored te surove satire daje nam i, pa, hajde da kažemo toplu ljudsku priču na mestu gde to najmanje očekujemo.

Satirična tematika DC Horror Presents - Soul Plumber tiče se pre svega modernih, u Americi popularnih, načina da se ljudsko verovanje u boga monetizuje, te raznih prodavaca religije koji eksploatišu ne samo ljudsku duhovnost već i neke manje plemenite elemente ljudske ličnosti koji su se na nesreću, tokom stoleća uvezali uz religijske misli i osećanja. Ovaj strip nam pokazuje tipične oportuniste i prevarante koji vernike pretvaraju u napaljenu masu umesto u skromne, pobožne, dobrohotne jedinke, a onda im prodaju složene, beskorisne aparate (titularni Soul Plumber) što od njih treba da naprave neku vrstu turbovernika.

Pošto je ovo ipak strip, on ima i sasvim solidnu spekulativnu komponentu i crkva koja je u njegovom središtu ima i „stvarne“ kontakte sa nečim „stvarno“ onostranim ali, naravno, sve je to podaleko od biblijskog kanona i kasnije izgrađene dogme. No, DC Horror Presents - Soul Plumber je pripovedan pre svega iz perspektive Edgara Wigginsa, mladog religioznog fanatika koji na početku deluje kao jako iskarikirana verzija, jelte, religioznog fanatika ruralnog porekla, niskog obrazovanja, sa korenima u vrlo lošoj porodici, i ta Edgarova perspektiva nas do kraja i odvede do humane poente koju ovaj strip, kroz, doduše, mnogo urnebesnog splatter/ body horrora na posletku napravi.

Edgar je, pokazuje se, i pored sve svoje prenaglašene, iskarikirane religiozne fanatičnosti ono što bismo nazvali čistom dušom. Naravno, ružan je, radi ružne i pogrešne stvari jer ima jedno komično pojednostavljeno shvatanje vere i duhovnosti i u životu je završio na samom dnu, ali Edgar je, koliko god to delovalo neverovatno, zaista duhovan i spreman da se žrtvuje za ono u šta veruje.



Ansambl koji se oko njega okuplja sklapa se organski i pored sumanutog vanzemaljca što pomaže da se neka Deus Ex Machina rešenja u scenariju lepše progutaju tu su i razni primerci white trash Amerike od kojih ni jedan nije sad neko plemenito ljudsko biće po definiciji ali strip uverljivo pokazuje da su njihove loše strane i negativne osobine pre svega deo integralne definicije ljudskog (odveć ljudskog) a da onda, ti likovi svejedno u sebi nalaze kapacitet da budu lojalni, solidarni i požrtvovani, što, kad se stavi naspram dekadentne verske organizacije koja razmišlja samo o kapitalu i politici, deluje, pa, autentično... hrišćanski?

DC Horror Presents - Soul Plumber, dakle, radi onaj trik koji ste uostalom i očekivali, pa niste vi naivni, i samo ste se pitali kako će ga autori izvesti, dajući nam strip koji nemilosredno (end aj min NEMILOSRDNO, sa mnogo bizarnosti, gadosti i spletera) kritikuje organizovanu religiju samo da bi nas na kraju podsetio šta autentično učenje o veri kaže i šta očekuje od nekog ko bi se smatrao vernikom.

I, mislim, koliko god to bio očekivan narativni luk, DC Horror Presents - Soul Plumber ga provlači savršeno efektno, dajući nam bizarne situacije koje bi bile i ekstremno neugodne samo da nisu toliko smešne (scenario uključuje bar nekoliko ubistava i/ ili komadanja tela), frivolne likove koji rade smešne stvari ali nisu samo komični predah i imaju stvarnu funkciju u narativu, konačno i jedan on the road narativ koji kulminira u propisno akcionom finalu i daje nam priželjkivani hepiend.

Sve ovo bi verovatno bilo znatno manje efektno da McCrea i Holden nisu takvi majstori svog zanata i da njihov grafički ekspresionizam nije istovremeno tako nestašno RUŽAN i tako zavodljivo lep. Obojica su veterani 2000AD škole satire i akcije, a sa dovoljno iskustva u američkom stripu da ponude pročišćen lejaut i prljavštinu koja je idealno kadrirana i postavljena na stranu. McCrea je nekada znao da preteruje sa tušem ali danas je njegovo pero lako, oštro i crtež i pored svoje masivne „ružnoće“ zaista blista neukaljanim sjajem pogotovo uz, kako već rekoh par puta, izuzetan kolor-rad Mikea Spicera. Becca Carey radi letering i ovo stripu daje završni glanc energije i zabavnosti.

Zaista, ako ste u ovu avanturu ušli s ambicijom da se uplašite, DC Horror Presents - Soul Plumber teško da će vam dati ono što želite. No, ako tražite komediju, satiru, nestašno poigravanje sa horor-imaginarijumom ali i to neko zrno ljudskog koje će vas naterati da poželite da budete malo plemenitija osoba, ovaj strip je za vas. Tvrdo koričena kolekcija stiže na jesen, ali pojedinačne epizode možete kupiti na Amazonu ovako.