Laguna je nekada bila mnogo probirljivija kod objavljivanja knjiga koje ne pretenduju na ogromnu prodaju na bazi nekog estradnog detalja ili piščeve ogromne popularnosti. To ne znači da je Laguna imala neki nestvarno visok kriterijum, ali čini mi se da osim pod naslovom POPLAVLJENI UD, ovaj roman teško da bi se tada našao na njenom programu.
Ristićev roman ima jednu valjanu dimenziju, ali je teško do nje doći i pitanje je ima li smisla o njoj uopšte govoriti jer je do nje teško da se dopre - ali hajde da kažemo da je idejnost ove knjige ispravna, maltene okrepljujuća za naše društvo. Ristić dosledno demistifikuje teorije zavere i nekritičko poimanje međunarodnih odnosa koje razara psihu ovog naroda i gura ga u čitav niz raznih kontradikcija. To je jako važno, i praktično je goruća tema u vreme izlaska romana tokom rata Rusije i Ukrajine. U nekom pogledu, ovakav roman je bio potreban u ovom momentu, ali nažalost to nije taj rukopis.
Roman je nastao iz pripovetke i to se bolno oseća. Teško je objasniti koliko je ovaj roman oskudan u pogledu ideja i dešavanja i koliko se nije odmakao od nivoa priče, samo ju je silom, jednom hrpom reči proširio na obim romana.
Pošto ovaj roman izgleda kao hendikepirani filmski scenario i to za film koji teško da bi bio dobar, možemo uvesti pojam "niskobudžetnog romana". Potpuno je nejasno zašto jedno prozno delo, i to roman, dakle forma koja se može kretati u toliko mnogo narativnih pravaca, i to bez povećavanja cene produkcije (osim u slučaju prelaska određenog broja strana) toliko robuje kamernosti. Zašto pratimo jedan beskrajan opis jednog besmislenog, dosadnog putovanja, i to u fazi koja nema apsolutno nikakvog značaja za zaplet i smisao romana.
Nema objašnjenja zašto čitamo preobimne, jako slabo napisane dijaloge koji se pritom obnavljaju poštapalicama koje su na nivou nekog početničkog dramskog a ne proznog rada. Potpuno je neverovatno da u formi gde se dijalog može dozirati, gde se dijalog može iskazati i u upravom i neupravnom govoru, gde se može preskočiti ili sumirati u nekoj elipsi, mi čitamo beskrajna razglabanja koja isto vrlo često nemaju bitne veze sa osnovnim zapletom ili idejom.
Konačno, kada nastupi taj neki deo koji je kao fantastika ili barem stanje promenjene percepcije junaka dobijamo jedan čudan spoj mehanike i potpune nebuloze, ali to je sam finiš gde je čitalac već izmoren i razdražen.
Jezik kojim je roman pisan je veoma oskudan, previše kolokvijalan. Stil pokušava da bude estetizovan ali je zapravo isprazan i bolje bi bilo da je svedeniji, konkretniji, bez mnogo ukrasa jer ovi ukrasi sve čine samo ružnijim. U rukopisu nema apsolutno nikakve dinamike, ne samo u pogledu uzbuđenja, već bilo kakvih akcenata. Sve je jedan veliki interval u iščekivanju da se nešto desi ne samo na nivou priče, već i na nivou jezika, na nivou izraza, na nivou bilo čega.
Digresije su brojne i mahom nisu plodotvorne, likovi se slabo razlikuju, a kad se na to dodaju još i protagonisti njihovih digresija, jedino što pomaže čitaocu je rastanak ili smrt junaka koja dovodi do toga da se ipak malo profiliše ko je ko.
Neke predistorije junaka su potpuno suvišne u pogledu toga da nimalo ne zaigraju iako se razrađuju. Neki likovi su skroz nemotivisani, a svi su manje-više oblikovani nekim opštim mestima, i to u iritantnoj a ne u nekoj univerzalnoj formi.
Velika je šteta što POPLAVLJENI UM nije veštije napisan jer je to roman od kog je ovo društvo možda moglo imati neke koristi. Ovako je to samo opskurnost koju je teško nazvati čak i žanrovskom, jer ono što je u njemu "žanr" je čista nebuloza, izbačena pred javnost u kojoj nema šta da traži.
