Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 774963 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3500 on: 27-10-2022, 05:13:33 »
Presavijao sam se od smeha čitajući prva dva tona, priznaćemo u principu objektivno komične mange naslovljene, eksplicitno i bez uvijanja, Manga Diary of a Male Porn Star (odnosno, u originalu, AV Dan'yuu Hajimemashita). Ovo jeste smešan strip, u objektivnom smislu, jer je pisan vedrim tonom i sa intencionalnim isticanjem apsurdnih, komičnih ili donekle neprijatnih situacija u kojima se autor nalazio tokom svoje pornografske karijere, ali ovo nije „čista“ komedija, u smislu da se humor stavlja u prvi plan i da je njemu sve podređeno. Činjenica da je u pitanju memoarski (a ne zaista dnevnički) osvrt na karijeru autora u japanskoj porno-industriji čini ovaj strip smešnim na jedan poseban način – jer ste svesni da su stvari koje autor opisuje i crta samo blago začinjene da bi bile komičnije – ali i poučnim na načine za koje niste možda bili ni znali da vam trebaju.



Manga Diary of a Male Porn Star izlazi za uglednog izdavača Shinchosha, a u okviru njihovog magazina Kurage Bunch. Ovo je, dakle seinen manga, namenjena mladim, ali odraslim muškarcima, što je valjda i najprirodniji kontekst za priču o pornografiji. Na Engleskom ovo izdaje američki Seven Seas Entertainment i trenutno su nam dostupne prve dve kolekcije – od pet koliko ih je do sada izašlo u Japanu – sa trećom najavljenom za Januar. Ono što je zanimljivo je da je autor ovog stripa, Kaeruno Erefante (nadam se da je jasno da je u pitanju pseudonim i da reč „Erefante“ ovde treba da asocira na slona) svoje memoarske refleksije na karijeru u pornografiji prvo započeo na tviteru pa da je sjajan odziv tviter-publike doveo do tranformacije serijala u „pravi“ strip, sa pravim izdavačem, urednicima itd. Ovo je, ako mogu da kažem, početak karijere o kakvom drugi samo sanjaju, ali Erefante je, naravno, sebi obezbedio prođu ne samo činjenicom da je godinama disciplinovano silazio u rovove i podmetao penis tako gde drugi neće ni kopačku, već i da ima neki bi rekli šokantno veliki talenat za kreiranje zabavnog, dinamičnog slice-of-life stripa koji je, kako rekosmo, duhovit, dinamičan, ali i poučan u meri koji možda ne biste očekivali.

Japanska pornografska (tj. JAV – Japanese Adult Video) industrija je, kako možda i očekujete, kompleksan i intrigantan zatvoreni sistem koji generiše ogromnu količinu profita ali u kome delatnici, ona najvažnija radna snaga koja stvara sav taj, jelte, sadržaj, mora da radi požrtvovano i krvavo da sastavi kraj sa krajem, suočena ne samo sa emotivnim i fiziološkim izazovima posla koji podrazumeva seks koji IZGLEDA dobro na ekranu ali nije nužno izvor zadovoljstva za njegove učesnike, već i sa širim socijalnim kontekstom, a koji uključuje i stigmu po prirodi stvari vezanu za profesionalne seks radnike u bilo kom društvu na kugli zemaljskoj, a onda i partikularne japanske predrasude i, eh, realne strahove vezane za činjenicu da je ovo indutrija koju istorijski kontrolišu jakuze. Japan povrh toga ima komplikovan, u velikoj meri na istoriji, tradiciji i prećutnim sporazumima zasnovan odnos sa legislativom i propisima pa japanska pornografija često nastaje u okruženjima gde morate poznavati pravila koja će vam retko ko reći naglas. Što, naravno sve dodatno komplikuje opstanak u industriji u kojoj ste dobri ne onoliko koliko ste veliki već onoliko koliko možete da ispoštujete rokove i ejakulirate na komandu. Ovo je i jedna od lekcija koje Erefante eksplicitno predstavlja čitaocu, trudeći se da mu razveje romantične zablude o tome kako izgleda seks za novac pred kamerama.



Erefante je svakako idealan pripovedač da nas vodi kroz staze i bogaze japanske pornografije jer je čovek, pa, naprosto, jedan od nas. Za razliku od stereotipa koji možda imamo o profesionalnim porno glumcima, koji su megajebači i u stvarnom životu i ovo im je naprosto prirodna ekstrapolacija urođenih talenata, Erefante je, naprotiv, okoreli otaku odrastao na video igrama, mangama i pornografiji, sa vrlo malo stvarnog seksualnog iskustva iza sebe kada nakon propalog braka dođe iz Osake u Tokio da traži novi posao i krene iz početka. Njegov ulazak u porno industriju je praktično slučajan, više na ime njegove radoznalosti da vidi kako se to sve snima iz blizine, a manje na ime nekakve artikulisane ideje o tome koji bi naredni posao voleo da dobije i da li se za njega oseća sposobnim. Kao i u drugim ovakvim industrijama zasnovanim na neformalnim kontaktima i preporukama, Erefante brzo shvata da je ovde važno koga poznaješ i kakav prvi utisak ostavljaš na ljude, a pomaže mu što japanska industrija – u skladu sa osobenim odnosom ove nacije prema seksu i intimi – ima prostora za muškarce čija se lica nikada ne vide pred kamerom i od kojih se doslovno zahteva samo da budu mirni dok kamera snima glumicu kako ih felacijom dovodi do ejakulacije. Erefante i počinje kao „shiru-glumac“, dakle, jedan od tih bezličnih momaka sa erekcijom kojom se bavi profesionalna glumica dok on leži na tatamiju i gleda kamermanove prepone iznad svog lica pošto se ovaj namestio tako da što bolje snimi oralni rad.

Ovo može da deluje kao previše lak ulazaku industriju i, zbilja i sam Erefante je privučen daljem radu upravio na ime toga da se na njegovoj prvoj plaćenoj tezgi zahtevalo doslovno samo da leži i svrši dok ga lepa žena obrađuje, ali naravno da je realnost mnogo komplikovanija od toga. Dalja poglavlja pokazuju dugačak put koji Erefante prelazi od asistenta režisera na mnogim snimanjima (gde mu je posao sve od dovođenja glumica od garderobe do seta, preko obezbeđivanja grickalica, pa do pripremanja veštačke sperme koja se koristi za neke lažne snimke ejakulacija), preko statiste koji se pravi da se vozi tokijskim tramvajem dok se dvoje glumaca bambusa u prvom planu, pa do glumca koji radi stvarne scene sa penetracijom, nekoliko poza i ejakulacijom.

Iako ovo naravno nisu teme za svakoga, Erefante ima razoružavajuće iskren karakter čoveka koji je autentično zadivljen ne samo prelepim ženama sa kojima radi već i profesionalcima kojima je okružen. Unatoč klišeima o jakuzama i kriminalu koji okružuju ovu granu industrije, Erefante predstavlja praktično sve svoje kolege kao divne osobe koje jedne drugima pomažu, ponašaju se kao normalna ljudska bića između scena, i svaka od njih ima svoje strahove, stidove ili nesigurnosti. Nigde se ne pominju nikakvi narkotici – što je u Japanu i inače daleko problematičnije u zakonskom smislu nego na zapadu – ali ni ikakva zlostavljanja. Svakako, Erefante naleće na nekoliko slatkorečivih producenata koji će ga nagovoriti da radi i stvari koje nije imao nameru da radi, i na režisere koji nemaju mnogo strpljenja, a jednom mu neće biti plaćeno kada ne uspe da svrši u alociranom vremenu jer ekipa mora da napušta studio pošto dolazi druga ekipa da snima, ali opšti utisak je da je u pitanju industrija u kojoj svi rade mnogo – s tim što se posao često sastoji od beskonačnog čekanja a zatim seksa pod maltene nemogućim uslovima vrućine, zagušljivosti, neudobnih poza i bolnih gestova koji izgledaju dobro na ekranu – i jedni prema drugima su kolegijalni i podržavajući u meri koja prevazilazi obične poslovne odnose i ima u sebi meru zajedništva što ga pripisujemo ratnim drugovima.



Erefante se eksplicitno bavi i stvarima iz domena emotivnog i socijalnog života, predstavljajući i kolege koje su u braku, kolege koje imaju partnere što ne znaju da su ovi porno glumci, ali i demonstrirajući koliko je teško zapravo imati „normalan“ socijalni i emotivni život čak i kada ste muškarac koji generalno trpi značajno manju socijalnu stigmu nego žena koja se profesionalno bavi pornografijom.

Čitalac će tako imati priliku ne samo da nauči kako se tačno prave pornografski filmovi, šta sve glumci moraju da urade tokom kadrova u kojima kamera snima nešto drugo a ne njihove ruke ili lica, zašto je disciplinovano praćenje protoka vremena tokom snimanja najvažniji kvalitet kod profesionalnog porno-glumca, već i zašto se glumci i glumice u principu vrlo retko druže izvan setova, pa čak i na samim setovima i koji rizici postoje u industriji koja i dalje ima veze sa organizovanim kriminalom. Erefante nam, dakle, daje jedan sasvim neuvijen i u principu human, optimističan prikaz industrije u kojoj je učestvovao sa entuzijazmom, ali ne bez prikazivanja mnogih teških iskušenja na koja glumci moraju da se naviknu. Scena u kojoj autor učestvuje u snimanju scene namenjene virtuelnoj realnosti je posebno ilustrativna jer su u pitanju uslovi pod kojima je, reklo bi se, gotovo nemoguće imati snošaj, a kamoli osetiti išta erotično iako je čitava svrha tog posla prodati erotičnost gledaocu.

Kad smo već kod ilustracije, Erefante sebe crta kao žabu, mada ta žaba više liči na zrno pasulja. U pitanju je svojevrsna (bezobrazna) igra rečima, ali i jasna intencija da autor sebe prikaže kao blizak najverovatnijem čitaocu ove mange, mladom japanskom muškarcu koji čita stripove, igra igre i masturbira na internet-pornografiju na svom telefonu. Erefante je jedan od nas, rekosmo, i njegov karakter je primeren ovoj ulozi: bez obzira na to koliko dugo ga gledamo da učestvuje u snimanju pornografije, njegovo uzbuđenje je i dalje opipljivo, njegova neverica da mu je ovo posao takođe, a njegove nesigurnosti u odnosima sa drugim ljudima su jako relatabilne. Sam crtež, iako jednostavan i na tragu underground razbarušenosti, zapravo je veoma primeren tonu stripa i uspeva da nam proda tu kombinaciju samozatajnog humora, stalnog života u socijalnoj i emotivnoj tenziji i erotičnosti koja uprkos industrijskom tretmanu seksa, ostaje glavni podsticaj autoru da opstaje u ovom poslu.

Naravno, Erefante je prestao da radi pornografiju i sada je mangaka (pored ovog stripa, ove godine je započeo i serijal Isekai Danyuu ~Shiru Danyuu ga Isekai Tensei shite Ero Chishiki Furu Katsuyo de Musou Danyuu ni naru Hanashi~, a koja je fantazijska varijacija na pornografske teme), ali njegova iskustva su zanimljiva, pa i dragocena za svakog ko se interesuje za seks industriju i smatra da će u njoj pronaći i neke skrivene istine koje mnogo govore o ljudskom, jelte, stanju. Seven Seas vam do sada izašle kolekcije nudi ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3501 on: 31-10-2022, 05:41:14 »
Pročitao sam Marvelov petodelni miniserijal Captain Carter što je išao od Marta pa do Avgusta ovde godine, rad da vidim kako su se na poslu snašli meni omiljeni crtač Jamie McKelvie, ovog puta u ulozi isključivo scenariste (ne da on u tome nema iskustva, pa Suburban Glamour je izašao pre skoro petnaest godina!!!) i zvezda-u-usponu, crtačica i tušerka Marika Cresta koja je pre ovog stripa već radila za Marvel crtajući početak drugog serijala Star Wars: Doctor Aphra. Cresta je već tamo ostavila solidan utisak i mada u Captain Carter nisam prezadovoljan svime što je pokazala – slutim da se dosta toga dešavalo na brzinu zbog rokova – ovo je svejedno interesantan i, ključno, zabavan mali strip koji korektno hvata kombinaciju superherojske akcije, sociopolitičke osvešćenosti i špijunske konspiracije koju danas po inerciji vezujemo za Kapetana Ameriku.



Kapetana Ameriku? Tako je! Captain Carter je u ovoj verziji Marvelovog univerzuma Margaret „Peggy“ Carter, britanska operativka koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala u eksperimentima sa serumom za kreiranje supervojnika a onda pozitivno odreagovala na njega i igrala ulogu koju je u mejnstrim univerzumu imao Steve Rogers, Kapetan Amerika.

Publika koja Marvelove likove zna prevashodno sa filma i televizije je dobro upoznata sa likom Peggy Carter iz prvog filma o Kapetanu Americi i kasnije uspešne serije, gde ju je sjajno tumačila Hayley Atwell, a taj je lik onda imao  sopstvene varijacije i permutacije kroz animiranu seriju What if... i drugi film o Doktoru Strejndžu. Sa druge strane, Margaret Elizabeth Carter (bez nadimka Peggy) je u stripovima o Kapetanu Americi postojala još od 1966. godine, kao romantični partner Stevea Rogersa iz vremena pre njegovog „umiranja“, odnosno decenijskog spavanja u santi leda i buđenja u modernom svetu. Drugim rečima, originalnu Margaret Carter su kreirali još Stan Lee i Jack Kirby, ali je ona bila dovoljno sporedan lik da je u radikalna hirurgija u poslednjih nekoliko godina i izmišljanje novih alternativnih univerzuma nije oštetilo.

Pod ovim naravno mislim da ne postoji dovoljno budala tamo negde na internetu koji će tvrditi da im je Margaret Carter bila omiljeni lik pre nego što ga je Marvel upropastio svojom woke agendom. Mislim, sigurno ih ima, ali ne u dovoljnoj meri da izazovu ikakve ozbiljnije talase i zapravo dovedu u pitanje relevantnost lika kao što je Peggy, koja je potekla na filmu, nastavila na televiziji a sada ima strip-serijal koji predstavlja alternativnu stvarnost u kojoj umesto da bude drusna špijunka i ljubavnica Kapetana Amerike, ona efektivno (i efektno) radi njegov posao i igra njegovu ulogu simbola i uzora drugima po pitanju stajanja na braniku slobode, časti, čojstva i junaštva.

Naravno, iako je uvek zgodno malo prodrmati osnovni model i videti kako stvari izgledaju kada se umesto muškarca u neku od ikoničkih uloga stavi žena, moram da priznam da je ovaj strip meni bio zanimljiviji na ime ideje da je taj neki jedinstveni supervojnik, simbol i zaštitnik slobode, poreklom ne iz Amerike već iz Ujedinjenog kraljevstva. Kako je strip i pisao građanin UK, ovo je bila idealna prilika da se ispitaju specifične tenzije između usta koja govore o slobodi i kostima koji na sebi nosi simbole što ih dobar deo sveta povezuje sa nezasitom imperijalističkom pohlepom. McKelvie se ovde ozbiljno potrudio da ova vrsta diskusije bude integralni deo naracije.



Mada u tome nije ZAISTA uspeo i mada ne volim što sam THAT GUY u ovoj situaciji, vredi primetiti da su ovde rasprave o britanskom imperijalizmu i generalne sociopolitičke opservacije u narativ uglavljene pomoću pajsera i obilne količine lubrikanta i da ne bih mogao ozbiljno da kontriram ako bi neki „ja samo ne želim da me udaraju svojom političkom agendom po glavi“ lik sa interneta seo i počeo da objašnjava kako je ovaj strip uzeo da čita nedužno očekujući špijunski akcioni triler koji će ga malo razgaliti a onda ugazio usred istorijske lekcije o britanskom imperijalizmu i ukazivanja kako se o tom imperijalizmu ni danas ne uči dovoljno u obrazovnim programima Ujedinjenog kraljevstva i kako je ovo strip koji su kidnapovali „borci za socijalnu pravdu“ koje nije briga je li strip na kraju ispao dobro sve dok su imali prilike da u njega ubace svoju političku propagandu.

Ali, mislim, znate šta? Captain Carter ni slučajno nije jedini strip u istoriji superherojskih stripova koji nije savršeno umetničko delo na ime truda da se njime kaže i nešto politički osvešćeno. Svakako mu mogu zameriti nezgrapnost sa kojom McKelvie izražava inače sasvim bitne poente sa kojima se politički potpuno slažem, ali neću sad da se pretvaram da ga to čini nečitljivim. Ili čak, lošim.

Naprotiv, ovo je sasvim solidan strip smešten u sveže izmaštan alternativni univerzum u kome Peggy Carter, junakinju, MA LEGENDU Drugog svetskog rata nalaze zamrznutu u santi leda u današnje vreme i ona, nakon kraće svađe između Amera, Rusa i Britanaca kome pripada legendarna supervojnikinja, odlučuje da svoj život nastavi da živi u Londonu, svesna da su svi ljudi koje je poznavala danas mrtvi, i da svi sa sobom u džepovima nose superkompjutere koje iz nekog razloga zovu telefonima.

Peggy odmah dobija posao u agenciji S.T.R.I.K.E. jer mladi i propulzivi premijer Ujedinjenog kraljevstva želi da iskoristi njen simbolički potencijal da popularizuje britansku specijalnu antiterorističku službu koja je nekada bila deo S.H.I.E.L.D. ali je onda Britanija krenula svojim putem i S.T.R.I.K.E. se sada vidno slabije snalazi u zaguljenom svetu internacionale kontra/ špijunaže.  McKelvie nema potrebu da eksplicitno pominje Bregzit, ali je ovo jedan uspešno izveden politički komentar koji ne deluje ni nezgrapno ni neumesno.

Strip u širokim crtma ponavlja dosta kanonskih motiva koje vezujemo za Kapetana Ameriku, sa sve melanholijom „žene izvan svog vremena“ ali i pojavljivanjem neonacističkih Hydra terorista koji, reklo bi se, pokušavaju da atentatom na hodajuću legendu nekako upišu neku simboličku pobedu za svoju političku opciju, ali McKelviejev scenario je promišljeno sklopljen tako da se opšta mesta iskoriste samo kao odskočna daska za razvoj narativa i vrlo konkretne kritike koje autor ima spram britanske imperijalne politike ali i savremene političke orijentacije. Uprkos tome što s pravom kritikujem neke propagandne segmente ovog stripa zbog njihove neprirodnosti i artficijelnog tona, McKelvie s druge strane uspeva da kreira zanimljivo diversifikovan, organski sklopljen tim oko Carterove u kome se pored alternativnih (i odličnih) verzija Tonyja Starka i Elizabeth Braddock* pojavljuje i ne-supermoćna hakerka afrčkog porekla kroz koju strip uspeva da pošalje najveći deo uspešnih poruka o identitetu, patriotizmu, ekonomskoj nejednakosti itd.
*koja ovde ne nosi nadimak Betsy već Lizzie i mada ima moći po kojima znamo Psylocke iz mejnstrim univerzuma, zapravo nije superheroj već tek izvrstan agent S.T.R.I.K.E.-a



Sam špijunski zaplet je zapravo prilično dobar i, mada predvidiv, daje autorima prostora da razviju kvalitetnu trilersku i akcionu radnju sa fino uklopljenim scenama superherojske tuče ali i solidnim istražnim radom tako da obe strane jednačine budu u ravnoteži. McKelvie uspeva da i razrešenje misterije bude primereno „stripovski“ preterano a da opet to ne pokvari sociopolitičke poente koje pravi, a mada mu likovi na momente preterano pamfletski pričaju, hemija u timu je autentična i zabavna.

Marika Cresta ovde, kad posrće, najviše posrće na planu fizionomija, crtajući ih brzo, prljavo, bez senčenja i mnogo truda oko uverljivosti. U nekim drugim kontekstima ovo bi prolazilo ali ovo je realistično crtan superherojski strip u kome se podrazumeva izvestan nivo klasične estetike pa lica baš štrče. Povremeno ni anatomija nije baš na nivou, ali opet, Cresta OČIGLEDNO nema problem da lica i anatomiju nacrta korektno i atraktivno kada ima vremena pa slutim da je ovde zaista problem bio sa rokovima. Kada su joj table dobre, one su odlične, sa sjajnim lejautom, prirodnim pripovedanjem i odličnim likovima. Akcija joj je tečna, atraktivna i scene logično slede jedne iza druge (što je kvalitet koji često nedostaje i mnogo poznatijim crtačima) i ovo je, uz kolore koje su radili Matt Milla i Erick Arciniega vrlo lepuškast strip kad je sve urađeno uz dužnu pažnju. Naprosto, volim superherojski strip realističnog stila, urednog a dinamičnog lejauta i svetlih, lepih kolora i Captain Carter – uz letering Claytona Cowlesa – najveći deo vremena izgleda odlično.

I nadam se da sve to na gomili znači da ćemo Peggy i njen ansambl možda videti ponovo. Deluje kao raspikućstvo da izmaštate čitav jedan novi univerzum, date nam jednu dobru priču sa zanimljivim likovima u njemu (ozbiljno, ovaj Tony Stark je vrlo intrigantan) a onda mu se više nikada ne vratite. Nije da Marvel nije radio i veće gluposti ali hajde da se nadamo da svi učimo na svojim grekama. Amazon serijal prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3502 on: 01-11-2022, 06:00:09 »
Dakle, pročitao sam šestodelni miniserijal Refrigerator Full of Heads izašao za DC-jev Black Label, a u okviru Hill House edicije kojom, jelte,  gospodari Joe Hill i koja je okrenuta horor stripovima. Refrigerator Full of Heads je naravno nastavak originalnog miniserijala Basketful of Heads o kome sam pisao na ovom mestu a za koga je Hill uradio scenario dok je crtež obezbedio izvrsni Italijan Massimiliano Leonardo aka Leomacs. Još tada je bilo najavljeno da će nastavak raditi drugi kreativni tim, a pod Hillovim nadzorom i imao sam izvesne strepnje ali i interesovanje da ga pročitam.



Za scenaristu Refrigerator Full of Heads odabran je Rio Youers, britanski spisatelj trilera a kome je Refrigerator Full of Heads tek drugi strip u karijeri, gde mu je prvi bio Sleeping Beauties, serijal za IDW urađen kao adaptacija proznog predloška koji su napisali Stephen King i njegov mlađi sin Owen. Kako je Joe Hill, jelte, stariji sin Stephena Kinga tako se i može reći da Youers svoju strip-karijeru za sada duguje isključivo porodici King, što svakako nije loše za ičiju karijeru. Youers bez sumnje ima potreban zanat u rukama i mada još uvek čekamo da vidimo neku njegovu sasvim originalnu viziju u stripu, Refrigerator Full of Heads jeste velikim delom njegova priča sa jasnim vezama sa originalnom ali i vidnim promenama u domenu tona, pa i žanra.

Youersov partner u zločinu je ovde kanađanin Tom Fowler, jedan ekstremno iskusni profesionalac koji je od devedesetih godina prošlog veka pa do danas radio za većinu amerilkih izdavača čijih imena možete da se setite, na nekim od tezgi i kao scenarista. Fowler radi i superherojski i nesuperherojski strip sa jednakom posvećenošću mada je istina i da njegov stil crtanja dosta duguje humorističkom magazinu MAD sa kojim je takođe sarađivao, pa on nikako nije PRVI crtač (i tušer) na koga bih pomislio kada mi treba superherojski glamur, ali ni mračni, atmosferični horor. No, da bude jasno, ni Basketful of Heads, bez obzira na svoju mračnu tematiku nije bio klasičan horor strip, naprotiv. Hill i Leomacs su sa njim zagazili duboko u prostor postmoderne ili makar dobronamerne parodije, uzimajući klasične horor motive ali ih zatim koristeći na iznenađujuće načine tako da se u konačnici dobije natprirodni triler/ akcijaš sa horor elementima, možda po uzoru na to kako je evoluirao filmski serijal Evil Dead o kome sam nedavno pisao. Basketful of Heads je, dakle, krenuo od klasične postavke sa olujnom noći na izolovanom ostrvu i velikim zlom koje će se nadviti nad bespomoćnu devojku koja nema pojma šta joj se dešava ali je do kraja June Branch pokazala da ona nije „obični“ Scream Queen i da ovaj strip ima sasvim drugačije akcente i preokrete u narativu od onog što ste možda očekivali.

Da bude jasno, originalni Basketful of Heads nije ni bio priča za koju je očigledno da treba da ima nastavak ili kako biste ga uopšte napravili pa je već to da su Youers i Hill napravili nekakav koncept kako da se stvari odvijaju svedočanstvo o tome da je Hill sasvim moguće od samog starta imao nameru da ovo postane neka vrsta franšize. Uostalom, ključni predmet u originalnom serijalu bila je magična bojna sekira kojom je June u samoodbrani odsecala glave napadačima a onda su te glave nastavile da žive, uglavnom zapanjene i zgrožene onim što ih je snašlo. A gde je jedan takav magični predmet, rekli bi skript-doktori u Holivudu, sigurno ih ima barem još tri.

Et voila, u Refrigerator Full of Heads na programu je eskalacija „lorea“ u meri koja potrebuje opširne infodampove da se čitaocu objasni kako je pomenuta sekira samo deo seta od četiri predmeta a koji su svi vezani za staru vikinšku istoriju i nordijsku mitologiju i da je svaki od ovih predmeta – sekira, bodež, pojas i mač – ovenčan posebnim magijskim svojstvima koja, pa, recimo, da garantuju vlasniku izvesna preimućstva ako je rad da pogazi ljudski moral i pokrene, recimo, projekat osvajanja sveta.



U skladu sa tim dolazi i pomenuta promena žanra. Refrigerator Full of Heads više nije horor strip (sa elementima akcije i komedije) koji se dešava po mraku i oluji na ograničenom broju lokaliteta, sa svirepim pretnjama što su se nadvile na smelu protagonistkinju već spektakularni akcioni triler sa elementima horora, ali bez ambicije da se postignu saspens ili tenzija. Ako ovde horora ima – a ima – on je pre svega od one „monstr“ sorte i ako želimo da nastavimo poređenje sa Evil Dead, onda je Refrigerator Full of Heads bliži Army of Darkness predlošku goofy akcije nego originalnim horor korenima.

Ovo se signalizira i time da je June Branch u ovoj priči ipak tek sporedan – mada važan – lik, što će figurisati više kao objekat nad kojim se vrši radnja nego kao asertivna protagonistkinja iz prvog serijala. Naravno da ovo može da bude problematično ako ste zavoleli June u prvom serijalu a ako niste, gde će vam duša? June je bila srce ovog stripa sa svojom iznenađujuće suptilnom karakterizacijiom i to da je Youers decidno gura u drugi red, kako bi je odigrao kao adut u finalu stripa jeste pomalo nesrećno iz moje perspektive. Opet, ovim Youers svakako pokušava da pokaže i da je ovo NJEGOV strip sa njegovim idejama, zapletom i likovima.

Ti likovi nisu nezanimljivi ali svakako nemaju dubinu i slojevitost na koju nas je prvi strip navikao. Dvoje protagonista ove priče se na početku predstavljaju kao puki turisti koji dolaze na ostrvo Brody, poprište dešavanja iz prve priče, kako bi ona u miru pisala a on u miru pecao ali vrlo brzo postaje jasno da je njihov agenda sasvim drugačija i da je pronalaženje magične sekire kojom je June vitlala u prvom stripu glavni prioritet.

Situacija eskalira VEOMA brzo kada se dvoje protagonista sukobe sa lokalnim bajkerima ali i kada nalete na veliku belu ajkulu koja teroriše okolne vode. Sekira se, da bude jasno, brzo pojavi u narativu a frižider iz naslova počinje da se puni glavama prepadnutih bajkera koje su zapanjene da su još žive i ne znaju kako da se nose sa svojom novom realnošću.

Problem ovog stripa je svakako u tome da onaj najzabavniji element prve priče, dakle snažan glavni lik i njegova interakcija sa glavama odsečenih neprijatelja ovde nedostaje ili makar nedostaje u presudnoj meri. Arlene Marshal, koja služi kao „prava“ protagonistkinja ovog stripa je manje interesantan i manje razvijen lik* a to što su glave uglavnom pohranjene u frižideru znači i da je njena interakcija sa njima samo povremena i svedena na grozomorne istraživačke tehnike kojima se preživelim glavama preti „pravom“ smrću.
*mada neću da grešim dušu, scenario nam daje flešbekove koji malko produbljuju karakterizacije ali ovo je klasičan primer zanata na delu i nema organsko izrastanje lika kroz akciju kao što je imao prvi strip



No, ovo je definitivno mnogo više akcioni strip i akcenat je na tučama, jurnjavama, mnogo pucnjave i automobilskih scena, a tu je i šarolika galerija antagonista u kojoj su pomenuti bajkeri tek najniži nivo zla. Drugim rečima, Youers je za Refrigerator Full of Heads otišao u bigger, louder, more badass smeru i svakako izgubio suptilnost postavke, karakterizacije i odnosa humora i horora koji je imao original.

Ono što je dobio je prilika za dinamično pripovedanje sa više likova i na više lokaliteta (i neke lepe set pisove kao onaj u kojoj jelen nosi odsečenu glavu sa sobom) te neke atraktivne akcione scene od kojih svakako treba izdvojiti onu u kojoj se automobil sa živom glavom ajkule bori protiv humanoidne džinovske zmije.

Naravno, ovde je Fowler na svom terenu i njegova ljubav ka dinamičnom kadriranju, izuvijanoj anatomiji i energičnom protresanju organizacije table ovde dolazi do izraza. Fowler je i inače vrlo solidan pripovedač i strip mu ima lep tempo odmotavanja radnje kao i simptično filmske trikove, a kolori Billa Crabtreeja daju svemu puno sočnosti (letering je ponovo radio odlični Derron Bennett) i sve dok ne očekujete atmosferični horor, sve je u redu.

Ali, naravno, to i čini Refrigerator Full of Heads pomalo površnim iskustvom jer je originalni duh prvog serijala ovde sasvim nestao a zamenjen je prilično generičkim akcionim trilerom sa natprirodnim elementima kakav je mogao nastati u kuhinji bilo kog drugog izdavača, od IDW preko Oni Press pa do samog Imagea. Hillov nadzor je ovde svakako poslužio da se strip uveže u „lore“ koji je njegov original uspostavio, ali sama radnja i likovi naprosto nemaju ni težinu ni svežinu koja nam je privukla pažnju sa Basketful of Heads. U konačnici, ovo je korektan strip koji mi nije bilo nezabavno da čitam ali koji teško da ću pamtiti mnogo godina od danas jer će se u mom sećanju izblendirati sa desetinama drugih sličnih radova. No, ako ste ljubitelj Joea Hilla i zanima vas šta je bilo dalje sa June, kolekcija je izašla pre par nedelja pa se svakako poslužite.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3503 on: 02-11-2022, 05:59:37 »
Prošle nedelje završio se petodelni Marvelov miniserijal Iron Cat i kako se radi o kanonskom nastavku tekućeg serijala Black Cat koji se završio prošle zime, a o kome sam napisao MNOGO lepih reči (i psovki, ali koje su bile izrazi divljenja), tako sam i ovo ja uredno progutao i, zadovoljno podrigujući zaključio da je u pitanju bio solidan mali obrok, i da bih rado uzeo još. Srećom, najave da ćemo dobiti još avantura Felicije Hardy u najskorije vreme ispratile su poslednju epizodu Iron Cat pa sam mogao uredno da odem na počinak.



Znam, jeste neobično da mi je u 2022. godini Black Cat aka Felicia Hardy jedan od najomiljenijih Marvelovih likova i da se *GULP* njenim novim pustolovinama radujem kao dete a da, recimo, na pomisao da trenutno MORAM (jer, jelte, dužnost) da čitam ne jedan nego dva tekuća serijala o Spajdermenu malčice povratim u svoja usta, sve je to bizarno stanje stvari, ali živimo u bizarnim vremenima. Marvelovi filmski podvizi koji su mejnstrim bioskop gotovo potpuno transformisali u paradu superheroja tokom protekle decenije i kusur, pa njima srodni televizijski sadržaj pravljen za Disney+ su imali i očekivan efekat na njihove stripove, sa upodobljavanjem mnogih likova i serijala svojim bioskopskim ili televizijskim personama, ali i sa dobrodošlim revitalizacijama likova za koje smo mislili da su zauvek osuđeni samo na reprinte i eventualno kameo-pojavljivanja (mislim, ko je očekivao da danas čitamo jedan onako dobar tekući serijal o Moon Knightu?), no ovo su bile očekivane intermedijalne sinergije. Bonus efekat je ovo o čemu sad pričamo, a to je da, ako se stripovi sada shvataju kao „IP inkubator“ ili makar ogledna laboratorija u kojoj se može isprobati mnogo ekscentričnih ideja i koncepata a za srazmerno malo para, a neki od tih koncepata će jednom zaživeti na velikom ili malom ekranu i doneti milone, možda i milijarde, onda i možemo da imamo stripove koji trenutno nemaju nikakvu vezu sa Marvelovom televizijskom ili filmskom produkcijom, a i dalje uspevaju da opstanu tokom konsekutivnih sezona, makar kroz konsekutivne miniserijale. Symbiote Spider-man Petera Davida i Grega Landa je jedan primer, ali ovde se svakako radi i o težini imena koja ovaj strip prave, kao i o činjenici da je u pitanju i dalje, jelte, Spider-man, jedan od najprofitabilnijih superheroja ili popkulturnih koncepata uopšte, na čitavoj planeti. Black Cat je, pak, odličan drugi primer sa scenaristom Jedom Mackayjem koji je šansu da piše tekući serijal o liku koji je decenijama bio shvatan samo kao terminalni epizodista i, jelte, privezak što dolazi uz Spajdermena kako bi i čitalac sklon lepim ženama što nose crnu pripijenu odeću imao na čemu da napari oči, dakle koji je tu šansu iskoristio na impresivan način dajući Feliciji Hardy ne samo protagonizam, zanimljiv ansambl sporednih likova i atraktivne avanture već i značajno produbljen karakter pa i humanost koji su od nje načinili instant-ikonu antiherojske ali neodoljivo drage provinijencije. A što je posebno došlo kao melem na ranu nakon što ju je Dan Slott u svom Spajdermenu maltene upropastio pretvarajući je iz šarmantne kradljivice umjetnina u psihopatskog gang bossa. Volim Dana Slotta, ali ovo je bila asasinacija karaktera koja je mogla da ga upropasti zauvek. Utoliko, Mackay je došao kao neka vrsta spasitelja.

Opet, naravno, ovaj lik i dalje isuviše „mali“ da bi po definiciji stalno imao nekakav strip u prodavnicama, pa je Iron Cat mudro osmišljen miniserijal koji uzima jedan aspekt narativa koje je Mackay kreirao i udara akcenat na udruživanje Felicije Hardy sa popularnim likom kao što je Iron Man da bi obezbedio mejnstrim pozornost a onda, kad tu pozornost dobije, ispričao naredno poglavlje iz života žene koju volimo.



Kad se sve to ima na umu, skrenuću pažnju čitaocima koji možda zaista do ovog serijala dolaze na ime prominentne zastupljenosti Iron Mana u zapletu, da će značajno veću kilometražu zadovoljstva iz ovog stripa ekstrahovati ako prethodno pročitaju dva tekuća Black Cat serijala koje je Mackay pisao. Gore sam linkovao tekst prepun superlativa vezan za ove stripove, a Iron Cat je ne samo njihov direktan nastavak, već će težina drame koja se u njemu odvija biti jasna i emotivno potentna tek ako se zaista uputite u to kako je Felicija bila prinuđena da odraste i svog mentora, učitelja, kvazi-oca, vrhunskog provalnika i lopova po imenu Black Fox, na kraju, jelte, porazil i ukloni sa zemaljske kugle.

Koncepcijski, Iron Cat se naslanja na onaj momenat u tekućem Black Cat serijalu kada se Black Cat sukobila sa Iron Manom a onda, demonstrirajući vrhunski talenat za improvizovanje koji dolazi uz karijeru celoživotnog prekršitelja zakona koji se stalno susreće sa visokotehnološkim rešenjima namernim da zaustave upravo takve kao što je ona, iskoristila automatizovano postrojenje u jednoj od Starkovih laboratorija da dizajnira sopstveni „Iron Man“ oklop i na nekoliko momenata se od okretne ali ranjive žene što se šunja po mraku i pazi da je ne vide, transformisala u oklopljenu ratnicu što leti i uživa u tome da bude viđena. Miniserijal, pak, pokazuje da ona nije jedina kojoj je ovako nešto pošlo za rukom a Mackay, u dobroj tradiciji marvelovske sapunske opere, da ne kažem telenovele, poseže duboko u prošlost protagonistkinje i koristi ovaj trenutak da nam kaže više o njenom karakteru, odrastanju ali i suštini njene prirode.

Mackay je zaista izvrstan zanatlija i zna kako se ovakve stvari pišu, ali je on još uvek i dovoljno mlad i inspirisan scenarista da mu stripovi imaju jedan izražen duh humanizma, emotivnost koja deluje autentično, a da se to i dalje drži jedne klasične žanorvske matrice kakvu stariji ljudi poput mene preferiraju. Hoću reći, ovaj miniserijal bez mnogo dvosmislenosti ali i bez previše „woke“ pompe demonstria Felicijinu biseksualnost kao značajan deo njene ličnosti i zapravo se oslanja na trop prezrene ljubavnice kao pokretački element zapleta. A opet, da je ovo pisao neki drugi scenarista, bliži Gen-Z senzibilitetu, verujem da bi Iron Cat bio mnogo emotivniji ali i patetičniji strip. Maykay ovo piše imajući na umu pre svega klasični heist triler senzibilitet i ovde su emocije utkane u uzbudljivi narativ o superzločincima, superherojima, osvetnički nastrojenim veštačkim inteligencijama i pretnji po čitavu planetu. Hoću reći, ovo NIJE ljubavni, romantični strip i njegovo korišćenje romantičnih elemenata zapleta služi da potera priču napred ali i da nam pokaže nove aspekte lika Felicije Hardy, bez potrebe da se pripovedanje usporava kako bi „ljubavni“ elementi bili akcentovani. Opet, naravno, to što je ovo u skladu sa MOJIM preferencama ne znači da će biti u skladu sa svačijim.

Ali je korišćenje Iron Mana kao praktično ko-protagoniste svakako bio nadahnut izbor ne samo na ime star-power kvaliteta koje Tony Stark po prirodi stvari nosi sa sobom, već i jer ovo Mackayju omogućava paralelno istraživanje karaktera dvoje ljudi koji su u teoriji na sasvim različitim stranama spektra ljudskog iskustva – ona lopov, on bogataš, ona superzločinac, on superheroj, ona muljatorka i improvizatorka, on genijalni inženjer i strateg – i pronalaženje sličnosti u tome kako su oboje sazrevali kroz životna iskušenja. Naravno, ključni momenat koji ih spaja je „moja bivša sad pokušava da mi se osveti“ element zapleta a koji Mackay koristi i u komedijaške svrhe, ali strip fino igra na odnosu između dva nekompatibilna lika i pronalazi osnove za srodnost, pa čak i bliskost koja nastaje kada se oni zatiču u, praktično, ratu.



„Bivša“ o kojoj se ovde pričau Felicijinom životu je jedan vrlo stari lik sa kraja sedamdesetih, koji više od dve decenije nije korišćen u Marvelovim stripovima, pa Mackay ima popriličnu slobodu da koristi lik Tamare Blake kako bi ispisao do sada nepoznatu zajedničku istoriju ove dve žene i njihov odnos sa Black Foxom.

I ovo je vrlo siguran, vrlo lepo ispisan odnos rivaliteta i afekcije, u kome Black Fox kao pseudoočinska figura istovremeno i koristi dve mlade devojke kojima je tutor, kako bi izvukao višak koristi za sebe, oštećujući ih pritom na psihološkom planu i ostavljajući ih da, tokom decenija koje dolaze, svoje interpresonalne probleme pretvaraju i u ozbiljne, riskantne sukobe koji ugrožavaju i druge ljude (i imovinu, naravno). Tamarin lik je lepo podešen da nam pokaže ženu koja nema samo jednu dimenziju ali čija je psihološka zavisnost od sada pokojnog tutora i dalje snažna, pa je u poređenju sa njom Felicia, iako programski neodrasla i nezrela, zapravo zrelije i emotivno stabilnije stvorenje. Što je vrlo uspeo rad sa likom kakav se već i očekuje od Mackayja.

Ono gde je strip slabiji je sam centralni zaplet i radnja. Umesto heist trilera kakav bi bio najprimereniji protagonistkinji i kakav dobijamo u prvom delu priče, Mackay kao da ne može da odoli da stvari eskalira u smeru punokrvnog superherojskog akcijaša sa gomilama Iron Man oklopa, letenjem na sve strane i pomenutom pretnjom za čitav svet. Nije ovo rđavo napravljeno, ali nije ni sasvim kompatibilno sa jakim stranama glavnog lika i između psihopatske veštačke inteligencije koja je glavni antagonist, komplikovanog načina na koji ona postaje globalna pretnja i akcionih krešenda u kojima nekoliko likova unaokolo leti u Iron Man oklopima i bije se u vazduhu, Iron Cat malčice gubi svoj fokus.

No, Mackay je i dalje jedan od s pravom najhvaljenijih „novih“ scenarista u Marvelu i bez obzira što mislim da ovaj miniserijal nije sasvim na nivou najboljih momenata tekućih Black Cat serijala iz prošlih godina (delom i jer se Felicijini verni saradnici koje smo u njima zavoleli ovde jedva pojavljuju), on je i dalje po mnogo osnova odličan i, na ravni likova i karakterizacije radi vrlo važne i dobre stvari.

Nimalo, naravno, ne škodi što je ovo sve nacrtao i tuširao Pere Pérez. Ovaj španski crtač (i trenutno i profesor na školi Joso u Barseloni) je tokom prethodnih deceniju i po ostavio vrlo ozbiljan trag u američkom superherojskom stripu radeći i za Marvel i za DC pa je za Iron Cat bio prirodan izbor sa svojim vrlo dinamičnim lejautom, atraktivnim likovima i za Marvel perfektno odmerenim odnosom karakterizacije, akcije i humora. Pérez sam sebe tušira i njegov je crtež uvek oštar, jasan, spreman da ide na poster, ali uz dinamiku i energiju potrebne za jedan visokooktanski superherojski rad, plus vidi se da je uživao u dizajniranju nekoliko različitih Iron Man oklopa. Kolore je radio Frank D’Armata, dajući Pérezovom crtežu dodatnu dinamičnost i vitalnost a Ariana Maher je bila zadužena za letering i pružila udobni standard koji očekujemo od studija VC.

Sve u svemu, Iron Cat je zabavna vožnja kroz hi-tech deo Marvelovog univerzuma, ali i VRLO solidan rad na karakteru Felicije Hardy koji će ljubitelji Crne mačke pozdraviti stojeći. Mackay apsolutno i dalje razume lik i njegove jake strane pa ako ih i nije do kraja iskoristio u ovom stripu, već najavljeni miniserijal u kome će se Black Cat udružiti sa Mary Jane Watson (dakle, sa ženom koja joj je u izvesnom smislu romantična rivalka) obećava mnogo novih uzbuđenja. Doduše, ovo će biti tie-in za Dark Web krosover između Spider-mana i Venoma ali dok je Mackay u vozačkom sedištu, nadam se samo najboljem. Do tada, čitajte Iron Cat.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3504 on: 03-11-2022, 06:19:10 »
Vratio sam se u 2021. godinu da pročitam miniserijal izdavača IDW naslovljen Chained to the Grave a koji je u pet brojeva ispričao bizarnu, psihodeličnu vestern-horor priču o čoveku koji je, pa, lancem vezan za svoj grob. Ili makar nadgrobni spomenik, a koji je, ako se stvari pogledaju iz druge perspektive, zapravo lancem vezan za čoveka i taj ga čovek unaokolo vuče za sobom. Ovaj serijal je Januara ove godine dobio i kolekciju a prevashodni razlog mog interesovanja je bio to što su na njemu radili neki autori koji su mi nedavno privukli pažnju svojim drugim zajedničkim radom, konkretno psihodeličnim horor-stripom Silk Hills o kome sam pisao ovde. Chained to the Grave svakako ima izvesne sličnosti sa ovim radom ali je u pitanju značajno manje atmosferičan, značajno dinamičniji narativ sa dosta bizarne akcije i radnjom koja se mnogo manje oslanja na saspens i misteriju a mnogo više na ekscentrične likove i izvitoperenu inrerpretaciju jezika i običaja vezanih za „divlji zapad“ a koje uglavnom poznajemo kroz žanrovske radove.



Chained to the Grave pisali su zajednički Brian Level i Andy Eschenbach. O ovom prvom – tatu majstoru koji radi i stripove – pisao sam malkice u osvrtu na Silk Hills pa se možete vratiti na taj prikaz za osvežavanje pamćenja. Eschenbach je, pak, bio glavni arhitekta Chained to the Grave i u pitanju je, oh, iznenadićete se, JOŠ JEDAN tatu-majstor koji piše stripove. Eschenbach je iz Sinsinatija, i do sada je sarađivao sa raznim izdavačima, od Mad Cave, preko Virusa za koji je napisao (The Angels Wanna Wear My) Red Shoes, krimić očigledno inspirisan pesmom Elvisa Costella, pa do Heavy Metala i IDW-a. Eschenbach je relativno nov, svež scenarista na strip-sceni i reklo bi se da je pogotovo sa ovim serijalom namerio da se istakne kao neko ko piše stripove okarakterisane jakim jezikom, sočnim, skoro crtanofilmovskim karakterizacijama i pomerenom estetikom. Ovde svakako pomaže što je crtež i kolor radila Kate Sherron, i što je u pitanju izrazito psihodelična, dinamična grafička naracija sa jarkim kolorima i stalnim razbijanjem lejauta. Likovi su svi izvitopereni, sa skoro sasvim crtanofilmovskom estetikom i zapravo možda bi ovaj strip, da je kolorit samo malo tamniji, bio u kritikama koje sam čitao, povezivan sa osobenim horor imaginarijumom koji vezujemo za stvaralaštvo Tima Burtona. Ima tu sličnosti, ali Chained to the Grave je kako rekosmo, manje atmosferičan, više bučan i dinamičan strip i to ga svakako obeležava u najvećoj meri.

Glavni junak ovog stripa je Roy Mason, bivši desperados koji je „bivši“ najpre na ime toga da je mrtav i sahranjen. No, već na prvoj tabli prve epizode njegova ruka se probija kroz još uvek svežu i mekanu zemlju i, paralelno sa munjevitim flešbekom u kome vidimo njegove poslednje trenutke pred smrt, Mason zaključuje da je mrtav ali i prkosno izlazi iz sopstvenog groba i, vukući pomenuti nadgrobni spomenik na lancu, kreće da vidi šta se desilo sa njegovom porodicom. Mason ne zna ni koliko je vremena prošlo ali se ubrzo kockice sklapaju, postaje jasno da je u grobu proveo tri nedelje a da je njegova žena angažovala, jelte, lokalnu „magičnu ženu“ da pomogne oko Royjevog vaskrsnuća. Iako je dogovor, kada je ova pare uzela, bio da će Royjev izlazak iz groba potrajati svega jedan dan, porodica – žena i dva mala deteta – je srećna što vidi svog patera familijasa, pa makar i u stadijumu već uznapredovalog raspadanja i sa lancem na kome on sa sobom vuče kamenčinu što nosi njegovo ime i optimističku poruku da Roy nikada nije odustao.

Problem je što problem koji je postojao za Royjevog života i zbog koga je ubijen nije rešen njegovom smrću i zapravo se vraća u fokus nakon njegovog oživljavanja. Roy je bio, jelte, desperados, a oni nisu poznati po lojalnosti ni svojim kolegama ili šefovima, pa je za života sklonio solidnu količinu opljačkanog zlata na sigurno mesto a koje njegov vođa bande i dalje pokušava da pronađe. Roy jeste mrtav – iako oživljen – pa se njemu nema zaista bogznačim pretiti, ali porodica je i dalje živa i Roy shvata da ako želi da mu žena i deca budu bezbedni, mora se krenuti na put preko divljeg zapada kako bi se pobeglo od loših ljudi, pronašlo zlato, i nejači obezbedila budućnost. Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti kada ljudi koji vas jure imaju resurse, dobru motivaciju i izvesne natprirodne kapacitete na svojoj strani a nemaju gotovo nikakve skrupule.



Chained to the Grave nikako nije tradicionalni vestern, i mada koristi mnoge trope žanra, njegovi akcenti su na bizarnim likovima većim od života (u nekim slučajevima, jelte, doslovno) i na crnoj magiji vezanoj za šamane iz nativne zajednice. Ovo nije nekakav esejistički, etnografski strip i u njemu ima elemenata eksploatacije, jelte, nativne kulture, ali se ovo donekle balansira naporom da se i neki pripadnika starosedelačkog naroda prikažu kao delatni, snažni likovi koji imaju svoje agende i utiču na odvijanje radnje na presudne načine. Da bude jasno, Chained to the Grave nije preterano posvećen suptilnosti u karakterizacijama i ovde nema mnogo razvoja likova. Oni su pre svega definisani svojim agendama i prioritetima, kao i sočnim, narodnim jezikom kojim pričaju ali ne treba očekivati da ćete se za bilo kog od njih posebno vezati i drhtati za njihovu sudbinu.

Ono gde strip svakako osvaja čitaočevu pažnju je radnja koja jeste haotična, ali nudi uzbudljiv on the road narativ sa dosta interesantnih likova i set pisova. Opet, fer je reći i da do kraja stripa možda svega bude i previše. Poslednja epizoda, recimo, krećući se prema furioznom finalnom sukobu, i sama uvodi nove likove i čitaocu prilično napreže pažnju dok se ovaj trudi da sve posloži u jedan uredan zaključak. No, ima tu zanimljive akcije pa i malo filozofske refleksije koja se dotiče pitanja života, smrti, propadljivosti i legata koji za sobom ostavljamo te ne mogu da kažem da sve to na gomili nema šarma i da mi je bilo neprijatno da čitam.



No, što se tiče crteža, mislim da je fer reći da morate malo biti spremni na ono što Sherronova radi. Ona nikako ne pokušava da kreira klasičan vestern pa čak ni klasičan horor-vestern ugođaj i njena naracija ovde je silovita, ekstremno dinamična, sa stalnim iskakanjem crteža iz panela i spajanjem radnje u različitim delovima table (a koji mogu prikazivati različite lokalitete ili vremenske periode) vizuelnim poveznicama – kao što je recimo lanac na pomenutoj prvoj tabli prve epizode. Meni je Sherronova jako zanimljiva jer uspeva da kreira intenzivan psihodelični ugođaj stalnim krivljenjem formi, dinamizovajem organizacije panela na tabli i snažnim, povremeno i jebeno drečavim, kolorima, ali ovo verovatno nije za svakoga i video sam više od jedne kritike na Good Readsu gde ljudi kažu da im je ovo bilo na granici nečitljivosti na ime crteža koji je agresivan i nejasan.

Da se složimo odmah da nije. Sherronova ume da pripoveda i ništa ovde nije zaista konfuzno – makar ne u meri koja nije planirana s obzirom na zaplet i glavnog junaka koji je, praktično, zombi – ali Chained to the Grave definitivno zahteva čitaoca koji će umeti da uživa u naglašeno psihodeličnim vizijama i distorzijama prikazanog. Letering je radio sjajni bradonja Micah Myers i ovo je tipičan primer kako dobar leterer ume da se prilagodi izvitoperenoj prirodi crteža a da ipak osigura jasnoću, jelte, signala i prirodno čitanje teksta.

Chained to the Grave je, dakle, dosta smeo projekat, daleko od nekakvog zanatskog savršenstva ali koji je s razlogom dobio dobre, oduševljene kritike od jednih i prilično loše od drugih. Kako sam lično sklon psihodeliji i bizarnosti a mislim da je minimum zanatskog očekivanja DALEKO prebačen i kako sam, čini mi se, postao fan Sherroninog vizuelnog izraza, ja ovo preporučujem. Amazon kolekciju prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3505 on: 07-11-2022, 06:08:29 »
Vratio sam se u 2017. godinu da pročitam kolekciju miniserijala Reborn, a koji je Mark Millar uradio sa crtačem Gregom Capullom, demonstrirajući po ko zna koji put da nepogrešivo ume da izabere fantastične ilustratore za svoje creator owned radove, ali i da su njegovi stripovi, pisani tako da stignu u prodaju u Netflix-Ready formi, vrlo često bez duše, čak i kada se bave stvarima koje su naglašeno spiritualne, kao što je, u ovom slučaju, pitanje o tome šta se događa i kuda odlazimo jednom kada na ovom svetu umremo.



Mark Millar je katolik, ne samo po kulturnom bekgraundu, i iako su njegovi stripovi često percipirani kao nihilistične, temeljito bezbožne tvorevine svakojakog ekscesa u domenu nasilja, ali i seksa, definitivno ponašanja koje nije bogougodno, ne treba ni zaboraviti da je jedan od njegovih ranih radova u američkoj strip industriji bio American Jesus, kao i da, kako wikipedija tvrdi, Millar u privatnom životu redovno praktikuje verske obrede i uzdržava se od korišćenja psovki. Otud je i Reborn strip koji je jednom svakako morao nastati i pokazati da se i Millar bavi pitanjima života posle smrti i svrhe koju treba da pronađemo u ovom jednom životu za koji nam kažu da ćemo imati na Zemlji i za koga hriščanski, ali i drugi vernici tvrde da je samo test koji treba da položimo kako bismo zaradili nagradu u večnosti.

No, Millar je, bez obzira na sve to, u svom stvaralaštvu vrlo retko bio ikako spiritualan pa je i Reborn jedna čudna smeša ozbiljnih pitanja i vrlo lapidarnih odgovora na njih. Škotlanđanin se u svojim nekadašnjim radovima ipak nešto temeljitije bavio svojim temama pa iako su mu stripovi koji su ga proslavili i sami bili pretežno spektakl a onda nešto manje supstanca, otkada je sa Kick Ass postigao ozbiljan kinematski uspeh, a pogotovo onda kada je ceo svoj Millarworld uspeo da proda Netflixu, njegov rad karakteriše jedna opipljiva površnost.

Nije da ja ne pišem često o njegovim radovima i nije da niste već mnogo puta videli kako navodim da Millar, srećom, ima vrlo izgrađen bazični zanat za svoj posao jer to pomaže da mu stripovi budu, uglavnom, čitljivi, iako je očigledno da nakon početne premise koju smisli, on ostatak scenarija nakuca maltene po automatizmu, obilazeći opšta mesta i koristeći proverene „glasove“ da nam pruži jednostavne, generičke žanrovske radove koji pažnju privlače na ime Millarove poslovične supermoći vezane za samopromociju, ali i na ime izvrsnih crtača koje on regrutuje za te projekte. Reborn je maltene enciklopedijski primer ovog pristupa i u njemu, iako imamo posla sa, jelte, „ozbiljnom“ temom života-posle-smrti i Millar u njemu istražuje i neke kompleksnije koncepte, u praksi je u pitanju prilično generički high-fantasy seting sa tananim likovima koji imaju relativno srednjaške reakcije na suštinski veoma kompleksne teme sa kojima se susreću.

Millar se ovde igra kontrasta vrlo smišljeno pa je ovo strip koji startuje u maltene potpuno drugom žanru pokazujući čin urbanog terorizma u kome psihopatski snajperista na ulicama Mineapolisa ubija jednog po jednog prolaznika, uživajući u osećaju moći koji mu ovi bezumni činovi daju. Iza ovoga sledi mirnija,  malo opora meditacija starije žene koja se bliži kraju životnog puta i reflektuje o svom životu, shvatajući da se strašno plaši da umre, iako ostatak sveta misli da u tim godinama ljudi postaju pomireni sa odlaskom i dosežu nekakav svečani spokoj, pa se i raduju tom eufemističnom „večnom počinku“.



Naravno, Bonnie Black se posle smrti u bolničkom krevetu budi u drugom svetu, ponovo ima dvadesetpet godina i shvata da se oko nje nalaze i neki ljudi koje je poznavala za života, svi podmlađeni i dobro raspoloženi. „Onaj svet“ je, ispostavlja se, magična, fantazijska zemlja u kojoj su vile i zmajevi stvarni a svi ljudi koji su za života bili dobri imaju vrle ratničke veštine, potrebne da se bore protiv kraljevstva u koje odlaze svi koji su za života bili loši. Zagrobni život je, ispostavlja se, manje duhovna, nedijalektička ravnoteža i blagoslov  života u večnosti lišenoj bola, a više seting za nekakvu RPG kampanju koju za drugare osmišljava entuzijazmom ispunjeni osnovnoškolac.

Millar sa ovim stripom, ako pokušava da napravi išta više od tog generičkog fantazijskog sveta, priča priču o tome šta ljudi mogu da urade kada dobiju drugu šansu i kada im se pokaže da imaju svrhu. Svet u kome se Bonnie ponovo rodila nema socijalne kompleksnosti, istorijske kontroverze i društvene protivrečnosti, on je jedna alegorijski ustrojena borba dobra protiv zla u kome svako od samog svog pojavljivanja ima jasno postavljen cilj – u zavisnosti od toga da li pripada strani „dobrih“ ili „loših“ – i sve što iko radi je u službi rata koji se vodi dok jedna strana konačno ne prevagne. Sama Bonnie je, naravno, proročanstvom predviđena žena ogromnih ratničkih moći – a koje su srazmerne njenoj nesebičnosti i dobroti iz vremena dok je bila „živa“, kao što i neprijatelji imaju velike moći zla u srazmeri sa svojom sebičnošću, nasilnošću i sadizmom iz vremena življenja na Zemlji – koja će srušiti zli režim druge strane i ovom svetu, inšalah, doneti harmoniju i mir.

Naravno, sasvim je legitimno da čitalac ima brojna pitanja, od toga šta će biti kada „dobro“ pobedi i bude ispunjena svrha postojanja makar jedne strane u sukobu koji očigledno može da ima kraj, preko toga kuda će onda ići loši ljudi koji umiru na našem svetu, pa do toga kakav je status dece koja se rađaju u ovom svetu (a strip eksplicitno prikazuje da se ljudi u njemu venčavaju i imaju decu) i jesu li ona vezana svrhom, proročanstvom, sudbinom. Pitanje svh pitanja je i kuda DALJE idu ljudi koji umru u TOM svetu a strip na ovo poslednje sugeriše samo neodređen odgovor.

A i to je više nego što dobijamo u odgovor na druga pitanja, i to je jedna od demonstracija površnosti sa kojom Millar ovo piše. Naravno, objašnjenje tehnologije i logike sveta u kome se radnja odvija ne treba da bude centralni deo narativa, ali ako su one spojene sa njegovom očiglednom alegorijskom prirodom onda je odustvo tog objašnjenja vidljiva zjapeća rupa u središtu ovog stripa. Na pamet mi padaju mnoga prozna i druga dela koja su tretirala zagrobni život i koja su sa svojim premisama uradila mnogo više – Millar se pak zadovoljava samo najpovršnijim razdvajanjem stereotipnog dobra od karikaturalnog zla i to mu je dovoljno.

I, možda bi i bilo dovoljno ako bi fokus stripa bio na likovima i njihovim reakcijama na živote koje su dobili na poklon ali i ovde Millar demonstrira samo minimum zanata i odsustvo želje da nam da išta više od funkcionalnih stereotipova. U njegovim stripovima svi likovi govore na isti način, imaju iste emotivne amplitude i identične stavove i samo u retkim izuzecima, kada se autor baš upregne da kreira harizmatičnog protagonistu može da se zapazi nekakva razlika. No u Reborn ovo ne dobijamo  i Bonnie je samo bledunjava, plitka skica kod koje je kontrast između uma sedamdesetogodišnjakinje i tela dvadesetpetogodišnjakinje gotovo neprimetan. Ostali likovi imaju još manje karaktera.



Ono što strip ima je zaplet koji je makar bazično funkcionalan, sa nekoliko preokreta i set pisova u narativu, kao i, a to mu je svakako najjača strana, Grega Capulla na crtežu. Capullo je posle svog rada na Betmenu postao s razlogom jedno od najcenjenijih imena u američkom savremenom stripu a ja sam još u vreme Death Metala isticao koliko on neverovatno detaljnih crteža uspeva da izbaci u mesečnom tempu. Sa Reborn je imao nešto više vremena za rad i naravno da je rezulat izvanredno lep crtež koji demonstrira ne samo zanatske kvalitete već i maštpvitost svog autora. Capullo je ovde mogao sebi da pusti na volju ne samo u domenu dizajna sveta (a koji ima fantastične zmajeve, male leteće vile, mačeve, ali i leteće automobile, neobičan spoj futurističke i srednjevekovne urbane i ruralne arhitekture itd.) već i u kadriranju i pripovedanju. Za Millara možete da kažete sve ali ne i da mu stripovi nemaju kinematsku dimenziju – na kraju krajeva pravljeni su skoro eksplicitno da bi bili ekranizovani – a Capullo je prosto veličanstven u prikazivanju atraktivnih vidika, moćne akcije na bojištu, svečanih dvorskih prijema. Njegovo oko za detalj je gotovo natprirodno precizno tako da njegove table uvek deluju kao da su rađene danima i dizajnrane do u najsitniju liniju a da opet ne dobijamo eksces kakav karakteriše rad opsesivaca kao što su Juan Jose Ryp ili njegov uzor Geof Darrow. Sa svoje strane, tušer Jonathan Glapion prati Capullove linije sa puno sigurnosti i obezbeđuje njegovim crtežima oštrinu ali i višeslojnost koju onda kolori što ih je obezbedio Francesco Plascencia oživljavaju dajući mu atmosferu, živost, sočnost. Na nekim od slika je igra senki i svetla postignuta kombinacijom tuša i kolora naprosto razmetljivo sjajna. Konačno na sve dolazi izvrstan, karakteran a čitak letering koji radi Nate Piekos, i rezultat je strip izuzetnog izgleda i atmosfere.

Šteta je, naravno, da on ne dolazi uz nešto bolji scenario. Millarova zanatska urednst ga svakako spasava od toga da se smandrlja u nečitljivost ali Reborn je još jedan temeljito površan, isprazan strip koji zanimljive koncepte i ideje traći na generičku priču i plošne likove. Čak ni taj Netflix-Ready element ovde nije preterano pomogao jer se Reborn već godinama nalazi u „razvojnom paklu“ u Netfliksu, sa poslednjm vestima iz 2020. godine da je film našao scenaristkinju (Bek Smith) kao i da će ga producirati Sandra Bullock.

Reborn je kao da ste uzeli neki od ranih pičeva za još uvek mladi Vertigo (zagrobni život, teške moralne dileme, razmišljanje o drugim šansama, duhovnost na planu nove telesnosti itd.) a onda od njega napravili izblendiran tritment za fentezi seriju za neki manje uspešan striming servis od Netfliksa. Ovaj strip izgleda IZVANREDNO i svakako mi nije bio mrzak za čitanje, ali što se Millarovog autputa tiče, pričamo o još jednom pobačaju. Amazon kolekciju ima ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3506 on: 08-11-2022, 05:48:00 »
Ima li iko da ne voli dobru teoriju zavere? Ovo pitanje bilo je bezazleno do pre petnaestak ili nešto više godina, sa najpopularnijim teorijama zavere koje su se ticale stvari kao što su prikrivanje kontakta koji su vanzemaljci ostvarili sa Zemljanima (tj. njihovim vladama), tvrdnji da je Zemlja ravna ploča i slično. No, danas smo vrlo svesni da su teorije zavere pretvorene u oružja specijalnog ili, kako se to danas popularno kaže, hibridnog rata, da se dotiču veoma opasnih tema, koriste za regrutovanje aktivista pa i vojnika i da su omiljena oruđa tajnih službi raznih država.



No, ne treba zaboraviti da opasne i političke teorije zavere nisu baš potpuno novovekovna izmišljotina  i jedna od najpoznatijih je svakako ona vezana za atentat na tridesetpetog predsednika Sjedinjenih američkih država, Johna F. Kennedyja i njegovog ubicu Leeja Harveyja Oswalda koji je i sam ubijen dva dana kasnije u direktnom televizijskom prenosu dok ga je policija sprovodila prema marici kako bi posle 48 sati ispitivanja bio preseljen iz stanice u okružni zatvor. Jack Ruby, vlasnik lokalnog noćnog kluba je tvrdio da ga je ubistvo predsednika urnisalo i da je želeo da Kennedyjevu udovicu Jackie poštedi stresa suočavanja sa ubicom na suđenju pa je Oswalda upucao iz blizine u stomak. Naravno, opsežna istraga koja je usledila povezivala je Rubyja sa lokalnom mafijom pa je i motiv ovog njegovog čina pripisivan tome ali istina je i da javnost nikada nije dobila zadovoljavajuće objašnjenje za sekvencu događaja koji su, mnogi misle, dramatično izmenili tok istorije. Teorije zavere vezane za to ko su nalogodavci Kennedyjevog ubistva porodile su i moge verzije događaja u kojima sam Oswald ne samo da nije bio slobodni, jelte, strelac zadojen komunističkim mlekom nakon svog prebega u Sovjetski savez, već u kojima je Oswald i preživeo celu avanturu a umesto njega je autopsija rađena na drugom čoveku koji je pokopan pod njegovim imenom.

Regarding the Matter of Oswald’s Body je petodelni serijal BOOM! Studiosa od prošle godine koji se bavi upravo ovim narativom, ali na jedan osvežavajuće prizemljen, ljudski način. Mnoge kritike koje sam video upućene ovom serijalu odnose se na činjenicu da se ovde o pozadini zavere zapravo ni malo ne spekuliše i da je narativ usredsređen na gomilu beznačajnih likova koji su zaduženi – bez mnogo znanja o tome u kakvom projektu učestvuju – da obezbede dvojnika za Oswalda koji će moći da posluži kao telo za obdukciju. No, iako razumem da čitalac u ovakvim situacijama prevashodno želi da zna „zašto“ i „ko“, to nije poenta ovog stripa i njegov scenarista i crtač ga koriste, naprotiv, da urade jednu studiju karaktera ljudi sa različitih društvenih margina koji, kada shvate u kakvu su situaciju upleteni, shvataju da su, pa, „loši likovi“, ali da i loši likovi mogu da odluče da urade dobru stvar. I onda je ovaj strip pre svega o tome kako humanizovati ljude koji su izvođači radova u jednom mračnom istorijskom činu i pronaći na dnu kace sistemskog, istorijskog zla, zrnce dobra. U tome je ovaj strip zapravo veoma uspešan i moram ga već sada preporučiti čitaocu od ukusa.

Scenarista ovog stripa je Cristopher Cantwell, trenutni vrlo uspešni scenarista Marvelovog tekućeg serijala Iron Man (o kome sam uz izvesne ali ne presudne rezerve pisao na ovom mestu pre oko godinu i po dana) i čovek koga najbolje znamo po vrlo dobroj televizijskoj seriji Halth and Catch Fire ali koji ima i sasvim izražen stripovski pedigre, kako kao autor tako i kao, da kažemo aktivni, zainteresovani ljubitelj koji je ove godine bio izvršni producent Amazonove televizijske adaptacije sjajnog serijala Paper Girls Briana K. Vaughana i Cliffa Chianga (o kojoj sam se svojevremeno izjasnio veoma biranim rečima). Cantwell je naprosto dobar lik koji se trudi da uradi prave stvari – svojevremeno je klincu koji mu je maltretirao sina u školi zapretio da će u stripovima ubiti Tonyja Starka ako ovaj ne prestane i, znate šta, ovaj je prestao – i ovo je strip koji ima finu pokretačku energiju iako se bavi jednom vrlo standardnom, neki bi rekli i staromodnom teorijom zavere.



Crtež ovog serijala je, pak, ono što ga je iz domena zanimljivog izdiglo u domen obaveznog štiva za moj ukus. Luca Casalanguida je iskusni italijanski crtač sa puno Bonellijevih radova iza sebe (Dylan Dog, Adam Wild, Marti Misterija, Orfani...) ali i sa recentnim dosta uspešnim prelaskom i u američki strip gde je odabrao sebi odgovarajuće projekte kao što je, recimo, rad na Dynamiteovom Jamesu Bondu. Casalanguida je sjajan, ekspresivan crtač čiji stil se nekako prirodno uklapa uz mračne, konspiratološke stripove ali vidim da mu je i Instagram profil pun crteža Betmena i Spajdermena pa me neće preterano iznenaditi ako ga uskoro vidimo u nekom superherojskom kontekstu. Kolore je, dalje, sjajno uradila Giada Marchisio, italijanska ilustratorka koja Casalanguidinim oštrim linijama i paćljivo posloženim tablama daje presudnu dimenziju atmosfere.

Atmosfera je svakako presudna za strip koji se bavi teorijom zavere ali iz pozicije, jelte, pešadinca. Trik koji Cantwell i ekipa ovde primenjuju je jednostavan ali efektan, pričajući čitaocu o jednom poznatom istorijskom događaju iz rakursa ljudi koji su u njemu učestvovali, ali bez znanja u čemu učestvuju, mešajući tako na vrlo ubedljiv način istoriju i fikciju. Cantwell je ovakve tehnike dobro ispekao radeći na Halt and Catch Fire koja je i sama bila serija što priča fiktivnu ali uverljivu recentnu istoriju razvoja industrije kućnih računara pa je i Regarding the Matter of Oswald’s Body strip pun pseudodokumentarističkog materijala koji nam pokazuje kako je zavera kovana, kako je plan napravljen i kako je, osamnaest godina nakon atentata, kada je pritisak javnosti postao preveliki, obdukcija potvrdila da se Oswaldovo telo zaista nalazilo u njegovom grobu iako nam narativ pokazuje da to nije zaista bio slučaj.

Protagonisti ovog stripe su četvoro ljudi skupljenih maltene doslovno s koca i konopca. Cantwell ovde koristi omiljeni trop okupljanja tima za prvu petinu narativa i ovde vidimo da iako naši (anti)junaci pripadaju sasvim različitim demografijama, svima njima je zajedničko tavorenje na društvenoj margini. Viskonsinski (neuspešni) pljačkaš banaka koji se preselio u Teksas jer se loži na mitologiju vesterna i voli da izigrava kauboja; latino rok pevač koji bi bio bolji od Elvisa samo da se Elvis nije pojavio prvi, pa je osuđen da ga u drumskim kafanama gađaju čašama, flašama i ostalom srčom; tatin sin iz bogate familije koji užasno želi da radi za FBI, CIA ili neku drugu sličnu agenciju al nigde ne primaju duduke koji nisu hteli da završe nikakvu školu i samo trošili ćaletovu lovu; crna aktivistkinja pokreta za ljudska prava koja je baklju što ju je upalio Martin Luther King rešila da nosi kroz Teksas pa šta joj bog da, a bog joj uglavnom daje stalne kraće boravke u lokalnom zatvoru. Sve ove ljude u tim okuplja tajanstveni Frank, čovek koji nekako sve o njima zna i koji im obećava lepu isplatu i život u nekom tropskom raju ako obave poslić po njegovim uputstvima.



Frank, naravno, odaje auru nekoga ko radi za establišment i mada protagonistima progresivno postaje sve jasnije da se od njih traže ne samo nezakoniti već OZBILJNO kriminalni činovi, Cantwell nam lepo pokazuje kako se ljudska priroda savija pred ekonomskim faktorom i kako nalazi objašnjenja, obrazloženja i opravdanja da se uradi nešto što ste se do malopre zaklinjali da nećete uraditi.

Naravno, ovakvi narativi su najzanimljiviji kada stvari prestanu da idu po planu pa tako i ovaj doseže tačku usijanja nakon što se misija pronalaženja čoveka koji dovoljno liči na Oswalda pretvori u misiju kidnapovanja a onda u misiju ubistva... Protagonisti su ovde suočeni sa daljim prihvatanjem narativa koji su dobili od Franka na čijem kraju sada stoje nagrade što deluju mnogo manje primamljive, ali i sa grižom savesti koja ih napada iako su svi svesni da ih ujedinjuje potpuna društvena nevažnost i da je ovaj isti posao mogla da odradi i bilo koja druga ekipa bilo kojih drugih nasumično sakupljenih luzera.

Cantwellov scenario ne govori MNOGO toga novog o samom atentatu na Kennedyja, a i spekualcija o zameni Oswaldovog tela drugim nije preterano kompleksna, jer je, kako rekosmo, ovde poenta više u samim likovima i njihovom postavljanju naspram cele situacije u kojoj shvataju da i ne znajući, čak i nevoljno, igraju važnu, mada anonimnu ulogu. I to vrlo solidno funkcioniše. Cantwell je ovde uložio častan napor da nam ponudi distinktne karakterizacije i glasove, suprotstavljene svetonazore i zanimljivu hemiju tima koji do kraja stripa, rekosmo, pokušava da nađe način da dosegne makar delić iskupljenja. Opet, pošto su ovo ljudi koji nas zaista uverljivo podsećaju da su društveni otpad, delimično ali ne SASVIM sopstvenom krivicom – na kraju krajeva neki od njih su pljačkali banke a neki se borili za jednaka prava – i imaju autentičnu etičku reakciju na situaciju, bez obzira što ona stiže daleko prekasno da se stvari isprave,  teško je u finalu ne navijati za njih i pomalo gnevno pesnicom zapretiti ka nebu zbog svih nepravdi kojima su mali ljudi izloženi jer oni veliki ne prestaju da manipulišu sudbinama i uređuju svet po svom nahođenju.

Luca Casalanguida je izvrstan u kreiranju vrlo filmskog, vrlo opipljivog teksaškog mizanscena, ali još možda i više u oživljavanju likova koji svi imaju vrlo izražene karaktere, vidljiv unutrašnji život, prepoznatljive manirizme. Naravno, Cantwell kao čovek izdrilovan pisanje za televiziju piše veoma sočne i dinamične dijaloge, ali Casalanguida im presudno doprinosi sjajnom „glumom“ likova. Dodatno, njegovo pripovedanje je superiorno, sa izvrsnim, kinematskim kadriranjem, sjajnim korišćenjem svetlosnih kontrasta kada je to najefektnije, ali i povremenim protresanjem lejauta kada to doprinosi energičnom krešendu priče. Marchisiova ga lako prati kolorom koji je umiren ali sa jasnim akcentovanjem važnih mesta na tabli, dok je letering ovde radio sjajni Andworld Design i stripu dao jedan vrlo klasični „krimi“ izgled.

Regarding the Matter of Oswald’s Body je mala priča o malim ljudima umotana u skelet mnogo veće priče o velikim ljudima, koja nema stvarnu poentu, ali ima humanizam na najneočekivanijem mestu sa tim malim ljudima koji shvataju da ih istorija što su je upravo napravili nikada neće pomenuti i željom da se nekako osvete onima koji tu istoriju monopolizuju. Meni je to veoma prijalo, pa preporučujem čitanje. Kolekcija je izašla pre par meseci i Amazon je prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3507 on: 09-11-2022, 06:02:56 »
Pročitao sam Imageov šestodelni miniserijal Six Sidekicks of Trigger Keaton, a koji je Januara ove godine izašao i u finoj kolekciji što dodaje još jednu vinjetu vezanu za glavni narativ a koja je izašla u jednoj od Imageovih antologija (konkretno Skybound X broj 5). Sam serijal je krenuo u Junu prošle godine i dobio vrlo dobre kritike, sa Imageom koji je, možda i malo pretenciozno insistira da je ovo „strip za ljubitelje Chew i  Assassin Nation“. Hoću reći, ovo sa Chew nema BAŠ mnogo veze sem ako se ne dogovorimo da je dovoljno što su u pitanju strip-komedije koje imaju i akcioni zaplet.



Ali nema veze, nije nerealno da će vam se ovo dopasti ako ste voleli Chew (a ako niste, plašim se da bih vam u kafani uradio ono što je Han Solo uradio Greedu), a svakako bi trebalo da ga potražite ako ste voleli Assassin Nation jer je i ovaj strip napisao Kyle Starks.

O Starksu sam već pisao prošle godine povodom njegovog grafičkog romana Old Head koji je on kompletno napisao i nacrtao i ovo je bio sjajan žanrovski rad u kome se komedija prirodno spojila sa fantazijom i akcijom a sve to uz solidnu dozu autentične ljudske topline. Starks je u stripovima dosta uspešan na ime rada za izdavače kao što su Oni Press (prevashodno Rick and Morty, a onda i Dead of Winter) i Image (Sexcastle, od kog se pravi i film, I Hate this Place, Rock Candy Mountain...) i za sada je i pored jedne nominacije za Ajznera nekako sasvim udaljen od ideje da bi mogao da radi superherojski mejnstrim. A verujem da bi mogao, no, očigledno je da Rick and Morty – gde je on najdugovečniji od svih scenarista koji su radili ovaj serijal – u dovoljnoj meri plaćaju račune da Starks može da radi ono što mu se dopada a ne da traži visokoprofilne korporative tezge.

Crtač na serijalu je bio Chris Schweizer, čovek izuzetnih brkova i vrlo karakternog, i karikaturalnog stila. U eseju u drugoj svesci ovog serijala Schweizer daje dosta detaljnu istoriju svog treniranja borilačkih veština iz tinejdžerskih i koledž-godina i ovo je, pokazuje se, značajno za to kako ovaj strip izgleda jer je mladi Chris sanjao o tome da radi borilačke koreografije za akcione filmove pa je, pošto ga je život odveo u drugu stranu, sa ovim serijalom imao priliku da makar delić te fantazije ostvari. Da, ovo je strip u kome se mnogo ljudi na mnogo mesta izdašno bori koristeći prenaglašene, vrlo „filmske“ borilačke tehnike. A neki likovi imaju brkove skoro jednako impresivne kao crtač koji ih je kreirao.

Schweizer je ovde uradio sav crtež – Starks je za ovu priliku striktno scenarista – olovke i tuš, letering i većinu kolora a jedino mu je u kolorisanju asistirala Liz Trice Schweizer, pretpostaviću njegova supruga. Ovaj nivo kreativne kontrole nad radom je u američkom mejnstrim stripu prilično redak i može da predstavlja i mač sa dve oštrice, pogotovo kada imate posla sa crtežom koji je ovako karikiran, na granici superdeformisanosti. Schweizer inače radi ilustracije i u drugim stilovima, pogotovo su mu zanimljivi crteži srednjevekovne opreme i arhitekture, ali ovaj strip je vrlo posvećen ekspresivnom, humorističkom stilu koji verovatno duguje dosta televiziji i serijalima poput Simpsonovih pa i Rick and Morty. I mada je na nekim od slika ovde – pogotovo kada Schweizer koristi mnogo malih panela za brzu „montažu“ Starksovih dijaloga – pomalo i teško razaznati izraze lica likova, ovo je u celini vrlo dobro pripovedan narativ gde crtež, lejaut i letering rade u finoj harmoniji da nam daju osećaj dinamične akcije, ali i komedije u kojoj se više stvari dešava u isto vreme i komični potencijal se nalazi upravo u tenziji između njih. Schweizer sebi ne stavlja u zadatak lake stvari i ovo je strip koji istovremeno treba da bude smešan sve vreme ali i da nam prenese osećaj dinamike i energičnosti holivudskih akcionih filmova sa često kompleksnim kompozicijama u kojima se mnogo likova bori u isto vreme, i sa nekoliko scena automobilske potere, i sve to izgleda vrlo solidno. Schweizer koristi prilično umiren kolor, bez gradijenata i senčenja su mu retka, tako da se prevashodno oslanja na samu liniju crteža da nam oživi likove i te razne uzbudljive scene i moram da kažem da povremeno na delu imamo prvoklasnu pokaznu vežbu iz karakterizacije i akcije koje koriste samo najmimalnija ali najefektnija sredstva. Letering je ovde često posebno efektan sa strateški raspoređenim oblačićima i suptilnim trikovima sa samim fontom koji pomažu čitaocu da se razabere u povremeno kompleksnim kompozicijama i organizacijama table, kao i da iznesu nijanse u tonu i tajmingu izražavanja likova.



Six Sidekicks of Trigger Keaton je nominalno „murder mystery“ narativ, ali sa zdravim komičnim trikom već unutar same premise. Titularni Trigger Keaton je, naime holivudski akcioni star i to starog kova, sa crnim pojasom iz mase borilačkih veština i istorijom učenja borbe od raznih majstora iz istočne Azije, a zatim sa niskom filmova i televizijskih serija rađenih u okviru ugovora sa studijom gde će on maltene u svakoj produkciji igrati isti lik mačo fajtera koji igra samo po sopstvenim pravilima a na kraju nekako uradi pravu stvar.

U stvarnosti, Trigger Keaton je hodajući ljudski toksin, do ivice psihopatskog narciosidni holivudski drkadžija sa devijantnim seksualnim navikama i opipljivim zadovoljstvom da ne samo ponižava već i povređuje svoje saradnike na setu, od kaskadera – kojih je nekolicina završila u bolnici zahvaljujući tome što Keaton ne voli da se pravi da udara pa stvarno udara na snimanjima – pa do dece-glumaca, nekima od kojih je ostavio trajne traume a svima upropastio karijere. Kada jednog dana Keatona pronađu obešenog u svom stanu, kao da čitav Holivd ispusti kolektivni uzdah olakšanja, od bivših saradnika koji sada mogu da fantaziraju da Keaton plaća kazne u paklu za nepočinstva što ih je radio ceo život, preko šefova studija koji su već godinama svesni da je ovaj glumac postao mnogo više generator skandala nego generator profita a ne mogu da ga otpuste zbog postojećeg ugovora koji mu je dao bivši šef, pa do čak i policije koja vrši uviđaj i svesno ignoriše znakove da je u pitanju ipak ubistvo a ne samoubistvo.

Jedini koji želi da istera istinu na čistac je Keatonov poslednji saradnik, momak koga je ovaj kinjio do besvesti ali koji svejedno misli da se pravda mora aktivno tražiti bez obzira na sve. On oko sebe okuplja tim sastavljen od još pet bivših glumaca koji su svi kao deca igrali uz Triggera i bili na meti njegovog psihološkog i fizičkog zlostavljanja i mada je Trigger sada počivši, i u stripu ga vidimo samo u flešbekovima (gde je apolutno smeće od čoveka), jasno je da je on obeležio njihove živote na presudne načine, nekima sasvim uništio snove o glumačkim karijerama a drugima razorio brakove i da je generalno prisutan u njihovim mislima  svakog dana u najgorem mogućem smislu.

Zašto bi šestoro takvih osoba – traumatizovanih i nasilno probuđenih iz svojih snova o karijeri – želelo da se bavi pronalaženjem ubice čoveka koga su svi mrzeli i već je i svako od njih šest mogao imati motiv da ga ubije? Starks nalazi komediju ali i dramu upravo u odgovoru na ovo pitanje, radeći mnogo i dobro sa likovima i nudeći jedan dinamičan, zabavan narativ u kome šestoro Triggerovih žrtava prevazilaze svoju traumu aktivnim, asertivnim radom, izrasta u neku vrstu porodice i zajednički prolazi neočekivane avanture koje uključuju i „kaskaderski rat“. Ovo je narativ u kome klasičan detektivski postupak praćenja lanca tragova i osumnjičenih osoba nije važan niti zanimljiv sam za sebe jer je sama misterija u stvari banalna. Keaton je bio toliko ljudsko smeće da kada se i otkrije ko ga je – i zašto – ubio, niko od likova nije ni iznenađen ni šokiran, čime ovaj narativ eksplicitno izvrće i parodira žanrovski trop razotkrivanja počinioca i motiva u poslednjem činu. „Poenta“ ovog stripa je mnogo više u analiziranju načina na koji je svaki od likova psihološki i socijalno polomljen posle iskustva rada sa Triggerom i kako se kroz avanturu potrage za ubicom ovo šestoro nekompatibilnih ljudi pretvara u tim, pa i u grupu lojalnih i posvećenih prijatelja.



Klasičan je to narativ, ali Starks vrlo dobro njime rukuje, dajući nam pitoreskne karaktere koji se tokom priče menjaju i čije su interakcije obojene zanimljivim simpatijama ili antipatijama koje imaju jedni za druge. Raspon ličnosti je širok – Terry, recimo, insistira da on nikada nije ni hteo da bude glumac, da je srećan u svojoj ulozi kaskadera i da ga je Trigger naučio svemu što zna, Tad je gotovo potpuno urušena osoba na ime toga što je kao dete glumio sa Triggerom dajući samo glas inteligentnom automobilu koji je ovaj vozio u seriji i to mu je obeležilo celu karijeru, Allison je karate-šampionka koja sada za život zarađuje boreći se za pare po drumskim kafanama, a Richard je jedini koji ima išta približno statusu profesionalnog glumca iako ga je saradnja sa Triggerom koštala mnogo nerava pa i braka – i ovo je vrlo zabavan, naravno nefunkcionalan, ansambl simpatičnih luzera koji se praktično spotičući i padajući unapred nekako dokotrljaju do rešenja misterije.

Triggera Keatona su u nekim osvrtima na strip sasvim prirodno poredili sa Chuckom Norrisom i Janom Michaelom Vincentom, mada bih rekao da ovde pre svega u korenu lika stoji pokojni David Carradine, ali Trigger je zaoštren do granice apsurda. Svaka epizoda nam pokazuje flešbekove na njegov rad na televiziji, sa nekim od svojih sajdkikova, i ovo su sve jasne parodije na poznate američke serije, od Knight Rider, preko Walker, Texas Ranger pa do Babylon 5, a u njima se vidi do koje je mere ovaj čovek bio egocentrično, otvoreno konfrontativno đubre, ali i da je imao dovoljno harizme da bude holivudska legenda. Utoliko, strip je istovremeno i zanimljiva turneja po holivudskim bekstejdževima, sa uvidom u kaskadersku kulturu (doduše snažno parodiranu) i način na koji ovaj posao funkcioniše, uključujući audicije, intervjue itd. Autori su se dalje veoma potrudili oko dodatnog materijala, uključujući IMDB stranice, tumblr diskusije, neobjavljene intervjue itd. a koji svi pomažu da se oslika lik Triggera Keatona koji u stripu odsustvuje praktično od samog početka – što veoma osvežava priču i daje joj jedno „realističko“ i dodatno komično utemeljenje. Starks i Schweizer ovde pogađaju vrlo dobar odnos komedije i ozbiljnije drame nadevene akcijom pa je Six Sidekicks of Trigger Keaton fino ispričana priča o likovima koji zajednički prolaze kroz neku vrstu katarze trigerovane (izvinjavam se) smrću njihovog zajedničkog (kvazi)mentora i nemeze.

Schweizerove akcione scene su obimne i pažljivo osmišljene, ne toliko da nam daju jedan neprekinut tok pokreta koliko da jasno i namerno omažiraju ikonične prizore upotrebe borilačkih veština iz američkih i kineskih filmova. Ovo najčešće karakterišu prenaglašene poze, izrazito tehnički korektni stavovi i izvođenje udaraca itd. Hoću reći, moja preferenca u scenama borbe uvek je da crtač ovo „režira“ tako da vidimo dosledan tok pokreta i akcija, što Schweizer ne radi, ali on i dalje uspeva da opravda veliku količinu akcije i Six Sidekicks of Trigger Keaton je vizuelno vrlo prijemčiv strip. Naravno, možda ni ne treba da naglašavam da Starks piše jako zabavne dijaloge i štaviše iznenađen sam da nisam video epitet „tarantinovski“ ni u jednom od prikaza jer je njihova dinamika sjajna a Schweizerov crtež i letering omogućavaju fino podešavanje komičnog tajminga tako da ovaj strip pored ljudske drame o traumi i njenom prevazilaženju isporučuje vrlo solidnu količinu humora koji izaziva glasan smeh.

Six Sidekicks of Trigger Keaton, dakle, ima moje tople preporuke jer je u pitanju zabavan strip čiji zaplet nije toliko intriganta koliko obezbeđuje prostor za odličan rad sa odličnim likovima, a čija je egzekucija veoma sigurna u pogledu obećane komedije i akcije. S obzirom da se ovo sve reklamira kao „prvi tom“ nadam se da će Starsk i Schweizer naći načina da nam daju još priče o ovim likovima, a u međuvremenu, kolekciju možete kupiti ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3508 on: 14-11-2022, 06:12:43 »
Pročitao sam Birdking Vol. 1, prvi tom fantazijskog triptiha koji je izašao pre nekoliko dana u izdanju Dark Horsea. Ovaj šarmantni paket deluje mi kao da bi pored uobičajene young adult publike mogao da bude legitimno namenjen i mlađoj publici, tj. deci, na ime svog vrlo ukusnog grafičkog dizajna, lepog kolora, ali i činjenice da je protagonistkinja i sama, jelte, dete. S druge strane, vidim da izdavač ovo klasifikuje i kao „dark fantasy“ i istina je da ovde ima i poneka mračna scena, uključujući, gulp, tranžiranje konja na komade, pa čak je i titularni Birdking u suštini skelet u oklopu, tako da se deca ovde moraju malko i pripaziti. No, najveće upozorenje svakako ide na to da je ovo tek prvi deo priče i mada ima donekle zaokruženu radnju, on ipak ne predstavlja pun obrok već u najboljem slučaju toplo predjelo.



Daniel Freedman koji je ovo napisao je sada već prilično poznato scenarističko ime. Freedman je zapravo strip-karijeru (a paralelno piše i za televiziju) započeo kao kolorista, radeći na raznim Marvelovim serijalima (uključujući, recimo, Daredevil Noir ili Strange), a kao scenarista je imao dosta uspeha na Imageu prvo sa miniserijalom Undying Love za koji je, naglašavaju u Imageu, Warner Bros. odmah otkupio prava na ekranizaciju a što je prvi takav slučaj u sedam godina ako se ne računaju njihovi DC i Vertigo radovi. Zatim se udružio sa Sinom Graceom za takođe prilično uspešni Burn the Orphanage a onda je dalje počeo da radi za Dark Horse i tamo sa londonskim crtačem koji se krije iza maske i pseudonima CROM (iako se zove Cristian Ortiz) kreirao serijal Raiders, snažno inspirisan igrama na tabli i videoigrama sa fantazijskom tematikom. CROM na svom sajtu i sam kaže da je „specijalizovan za knjige, igre, tetoviranje i nekromantsku magiju, između ostalog“ te da je opsednut mangama, igrama, stripovima i popularnom kulturom, a ključno je svakako i to da radi kao ilustrator za Wizards of the Coast. Njegovi su, dakle, fentezi kredencijali, van svake sumnje, a i crtački stil mu je upečatljiv, intenzivan, karakteran. Štaviše, kada sam video Birdking, pomislio sam da se radi o spinofu serijala Raiders jer se radi o vizuelno izuzetno sličnom stripu, sve do likova koji podsećaju jedni na druge. No, nije u pitanju više od stilske sličnosti i Birdking je originalna priča, sa originalnim svetom i likovima a i u samom pristupu crtežu se, kada krenete da čitate mogu videti značajne razlike.

Glavna razlika je u tome da je Birdking mnogo više „outdoors“ strip. Raiders je već u podnaslovu imao to da je u pitanju „dungeon crawler“, dakle, pripovest inspirisana klasičnim igračkim konceptom gde družina junaka ulazi u podzeme tamnice da u njima traži zaboravljena blaga i suočava se sa strašnim neprijateljima. Birdking takođe ima formu herojske potrage ali manje „gejmifikovane“ i akcenat je ovde vrlo naglašeno stavljen na otvorene prostore i putovanje između različitih kraljevstava.

Štaviše, pre nego što strip i počne, bićete suočeni sa mapom sveta u kome se priča odvija i ovo svemu daje jedan klasični fentezi šmek koji je mene, naravno, podsetio na čitanje Hobita kada sam bio klinac i proučavanje mape pre ali i tokom zaranjanja u samu priču.

Birdking počinje veoma atmosferično, prikazujući ruševine starog zamka u šumi, zarđale oklope davno mrtvih ratnika ali i kalcifikovana tela ljudi koji su očigledno nekuda bežali. Sada na ovom mestu žive samo vegetacija i vrane.



Mlada kovačka šegrtkinja, Bianca, ovde dolazi da vežba i čekićem rastura ono za šta verovatno misli da su skulpture. Iako očigledno ne vojnikinja već pripadnica zanatlijske profesije, Bianca je drusna, prpošna tinejdžerka u čijim venama, reklo bi se, teče ratnička krv. Kako je to već u fenteziju pravilo, u toku i jeste rat i jedna od ranih scena prikazuje vojsku koja odlazi da se bori na frontu. U vojsci je i Biancina drugarica Amelya i u razgovoru između njih dve čitalac dobija obrise konflikta u kome kraljevstva između sebe ratuju, koristeći pored standardnog oružja i oklopa i magična stvorenja kao što su „wraithovi“ i „saintovi“. Ovaj strip ima možda i prekomplikovanu političku pozadinu sa gomilom kraljeva i suverena koji se pominju, živih i mrtvih, u nečemu što je u suštini, sukob između samo dve strane, dobre i loše. Blagi trik koji strip izvodi na čitaocu je taj da ovaj po definiciji očekuje da protagonistkinja pripada „dobroj“ strani, ali se vrlo brzo sugeriše da to nije tako i da vladar za koga Bianca radi, ili makar za koga radi ugledni kovač za koga Bianca radi ne samo da nije neko prijatno i dobrohotno ljudsko biće, već da je u pitanju neka vrsta tiranina koja svoju naciju drži u nekoj vrsti maltene prisilnog srednjevekovnog mizanscena. Ne vidimo u ovom tomu kako izgleda druga strana, ali iz priče deluje kao da je u pitanju značajno prosvećenija država u kojoj se umetnost i poezija forsiraju više nego opremanje za rat.

Birdking ima možda i previše „lorea“ za svoje dobro a što je valjda odraz modernog doba gde se „lore“ često ceni više od kvalitetno pripovedanog zapleta. Ovde se pominje velika količina toponima, raznih živih i mrtvih vladara i istorijskih događaja, kako u dijalozima, tako i u kratkim izvadcima iz povesnih knjiga koje strip ima ispred svakog poglavlja. Uticaj video-igara koje isto to rade tokom loading screenova je i ovde očigledan a i efekat takvog deljenja informacija je za mene bio identičan – preleteo sam ih pogledom i odmah zaboravio.

Problem što svaka (fentezi) pripovest u današnje vreme mora da ima iza sebe čitavu planinu „lorea“ je, barem što se mene tiče, što mozak ima sve manji kapacitet ne da pohrani u sebe tolike istorije, geografije i kulture, nego da ga za njih boli, jelte, ona stvar. Ako igrate igara koliko ja, čitate stripova koliko ja i uz to, možda, još i gledate serije i čitate literarne fantazijske serijale, nalazite se na intersekciji nezamislivo velikog broja svetova koji se svi nadmeću za vašu pažnju često ne kvalitetom priče već detaljnošću „lorea“ na kome počivaju. I mene tu, da izvinete, malo uhvati i letargija.

Birdking pogotovo ovde pravi faux pas jer je ključni element stripa odnos Biance i samog Birdkinga, jednog, rekosmo, praktično leša u oklopu, a koji, pošto je nem i ne može da govori (ali možda da bije velikim mačem) doslovno predstavlja hodajuću misteriju. Velika količina predistorije koju nam strip sipa sa svih strana u priču zapravo ni malo ne poboljšava kvalitet ove misterije i ne doprinosi njenoj prijemčivosti. Naprosto, Birdking, strip, nam servira previše nepotrebnih, izlišnih informacija, a ključni njegov detalj, odnos Biance i samog Birdkinga, lika, pojave, legende, nije zapravo u funkciji tih svih informacija.



Da bude jasno, ovde u zapletu svakako figuriše istorija, sa Biancom koja otkriva da je na neki način posebna (sad se vi pravite da vas je ovo iznenadilo) i da ima potencijalno da odigra važnu ulogu u budućoj istoriji ovih zemalja, ali Birdking je ove stvari mogao da u pripovedanje spusti i organskije umesto da nas preventivno hrani gradivom koje je suvo i meni je bilo nezanimljivo – čini mi se da bi strip tako bio i efektniji.

No, svakako, Bianca je simpatičan glavni lik, njeno čulo za pravičnost je dobro naštelovano, njen odnos sa starijima na svom mestu, a veza sa Birdkingom interesantna i ovaj strip postavlja svoju protagonistkinju i njenog orijaškog saradnika u pravu poziciju za dalja dva toma. Opet, fakat da ovaj prvi tom na kraju funkcioniše malčice i kao predimenzionirani prolog može malo da zasmeta, ali mislim da to nije strašno i ako vam se dopadnu svet i likovi ne bi trebalo da bude mnogo problema.

CROM-ov crtež je veoma šarmantan sa izuzetno lepim kombinovanjem jasnih, čvrstih linija i dobrog, živog kolora. Ortiz veoma dobro gradi atmosferu i nije mu potreban tekst da postavi stvari kako treba. Ovo mi je pogotovo impresivno jer se kod njega uglavnom radi debljim linijama, sa srazmerno malo klasičnog senčenja i ponekom šrafurom pa je ovo strip prilično detinje estetike a koji ima pun atmosferični program „ozbiljnog“ stripa za odrasle.

Ono gde nisam sasvim ubeđen su scene akcije u kojima je pripovedanje manje jasno, sa povremenom konfuzijom oko toga ko tu koga i kada. Da se razumemo, CROM u ovim scenama demonstrira mnogo maštovitosti i energije tako da zamerka ide samo na jasnoću – a to je nešto što ja redovno zameram i mnogo poznatijim crtačima od njega. Svakako je scena u kojoj se Bianca i njen mentor bore protiv malog odreda vojnika kreativno osmišljena, atraktivna i veoma energična. CROM, naravno, pruža izuzetan program u pogledu dizajna opreme i oružja a letering Michaela Davida Thomasa ovde vrlo dobro dopunjuje osnovni ton i raspoloženje crteža.

Birdking Vol. 1 je, dakle, strip kojim nisam u potpunosti zadovoljan ali koji ne pati ni od jednog fatalnog problema. Ovo je generička, loreom opterećena ali šarmantna priča koja najavljuje još priča sa crtežom punim karaktera i energije. Ako to zvuči kao vaša šolja, er, medovine, možete sami sebi priuštiti ovaj grafički roman kupujući ga na Amazonu.


neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.565
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3509 on: 14-11-2022, 09:10:27 »
Ovo deluje kao nešto što bi se meni isplatilo da overim. Fenomenalan prikaz, kao i uvek, druže Meho.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3510 on: 14-11-2022, 11:57:20 »
Hvala, druže Neomeđeni. Strip je lepuškast ali nije bez problema, da posle ne bude da nisam rekao!

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.565
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3511 on: 14-11-2022, 15:11:32 »
Taman posla. Na vaše rezerve iskazane u prikazima uvek obraćam dužnu pažnju jer znam da njma pokušavate da blagonaklono i s totalnom anestezijom ukažete na ozbiljne zajebe u naraciji ili crtanju.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3512 on: 15-11-2022, 05:58:00 »
Pročitao sam Drip Drip, grafički roman o ženi koja ima ozbiljan problem sa krvarenjem iz nosa a što je sprečava da realizuje svoju najveću želju – da ostvari intiman kontakt i romantičnu ljubav iako je sa 29 godina već, po sopstvenom shvatanju, pomatora da bude devica i neupućena u tajne ljudskog srca. Neće vas preterano iznenaditi ako dodam da je u pitanju manga koju je polovinom Oktobra na Engleskom jeziku objavio Viz Media.



U originalu je Drip Drip (odnosno Bota Bota) izlazio u magazinu Weekly Manga Goraku koji već duže od pedeset godina izdaje Nihon Bungeisha. U pitanju je magazin specijalizovan za seinen naslove, dakle, ono što bi se na zapadu zvalo „young adult“ mada, pošto je u Japanu mnogo toga drugačije, seinen manga često podrazumeva naglašeniju visceralnost ili erotičnost od onog što bi na zapadu smatrano materijalom za „stariju mladu“ publiku.  Weekly Manga Goraku je, tako, u svojoj dugoj istoriji objavljivao i stripove poput Violence Jack – serijala koji se često navodi kao glavni uzor za Fist of the North Star – onda polupornografski humoristički strip Angel ali i Minami no Teiō, o beskrupuloznom zelenašu povezanom sa jakuzama. Utoliko se Drip Drip sa svojim zapletom koji se vrti oko seksa i istraživanjem ženske seksualnosti, mladalačkih trauma i načina na koji se one ispoljavaju u intimnim situacijama sasvim uspešno uklapa u seinen estetiku, ali prilazi svojoj tematici iz osobenog ugla jer je ovo crtala i pisala žena.

Iako Japan obično ne ističemo kao svetao primer rodno ravnopravnog društva, sa mnogim rodnim stereotipima koji i dalje izdržljivo opstaju, manga kao medijum je zapravo prilično egalitaristički i žene su još od drugog svetskog rata naovamo činile vrlo zdrav deo kreativne armije koja je radila prvo novinski a zatim i magazinski strip u ovoj državi. Iako rezultate nedavne ankete japanskog sajta Mannavi a koji pokazuju da je tri četvrtine autora (koji su odgovorili na anketu) ženskog, jelte, roda, svakako treba uzimati sa pogolemim zrnom soli, fakat je da u Japanu stripove proporcionalno pravi MNOGO više žena nego u i jednoj državi zapada.

Jedan od razloga je i svakako što se japan i dalje drži vrlo striktne podele stripova za starije i mlađe žene i muškarce u svom marketingu i uređivanju pa se onda i mogućnost zapošljavanja autorki koje bi pravile te stripove „za žene“ možda eksplicitnije stavlja pred prospektivne crtačice i scenaristkinje. Drugi razlog je svakako i to da u Japanu i dalje postoji tradicija doujin stvaralaštva, amaterske proizvodnje i izdavanja stripova (i video igara i drugih medija) koji mogu i koristiti tuđu intelektualnu svojinu, a što industrija toleriše i zapravo koristi doujin konvencije za regrutovanje novog talenta.

Paru Itagaki je upravo ovako i ušla u profesionalne vode, crtajući za zabavu od detinjstva, zatim crtajući i sama publikujući doujinshi mange tokom studija filma na Musašino univerzitetu umetnosti, a korišćenjem lika antopomorfnog vuka Legoshija, kog je izmaštala još kao tinejdžerka. Kako nije uspevala da pronađe posao u filmskom biznisu, Itagakijeva je na kraju neke svoje doujin radove – koje je inače prodavala na doujinshi konvencijama – ponudila na uvid uredništvu izdavača Akita Shoten, a koji su se dogovorili da ih objave. Beast Complex je krenuo sa izlaženjem 2016. godine a iz njega je prirodno izrastao Beastars, Itagakin veliki hit koji je tokom četiri godine izlaženja dobio raze nagrade, prodao više od sedam miliona kopija (pričamo o čak 22 takobon kolekcije za kompletan opus) i dobio takođe uspešne anime i pozorišne adaptacije. Itagakijeva, koja je inače veoma povučena i u javnosti se pojavljuje isključivo noseći na sebi kostim kokoške što joj potpuno zaklanja lice, je posle nekoliko godina kopanja tabloida po njenom privatnom životu priznala da je ćerka mangake Keisukea Itagakija, nekadašnjeg oficira japanske armije a najpoznatijeg po tome da je kreirao popularni borilački shonen manga-serijal Baki the Grappler. Paru Itagaki je, u tipično japanskom stilu, insistirala da nije želela da se u industriji probija na ime očeve reputacije i da je zato krila svoje, jelte, nasleđe. Plemenito!



Elem, Drip Drip je strip koji je vrlo „ženski“ po postavci jer se tiče krvarenja koje, iako svi krvarimo, kod žena ima i seksualnu konotaciju, od menstrualnog ciklusa pa do defloracije. U japanskoj popularnoj kulturi, pak, krvarenje iz nosa, ali kod muškaraca, označava snažno seksualno uzbuđenje pa je Drip Drip već u startu pomalo transgresivan strip jer sam početak serijala prikazuje protagonistkinju Mako Higari u flešbeku na srednju školu gde zabija glavu u kantu za smeće ispunjenu najrpljavijim mogućim otpacima i odmah potom dobija krvarenje iz nosa tako snažno da krv doslovno šiklja iz kante na sve strane a njene školske drugarice misle da je umrla. Nakon reza vidimo dvojicu kolega sa Makoinog trenutnog posla – a koji se tiče sterilizacije namirnica pre njihovog pakovanja – kako govore o njoj kao o „kompanijskoj drolji“ i tome kako su njih dvojica doslovno jedini muškarci u firmi sa kojima se ona još nije seksualno sudarila. Ona zaista nema problem sa takvim imidžom i zapravo sat kasnije završava sa jednim od njih u ljubavnom hotelu gde se prvo veoma detaljno i metodično tušira kako bi bila sasvim čista pre prelaska na stvar.

No, prelazak na stvar završava se njenim veoma obilnim krvarenjem iz nosa i prestravljenim partnerom koji na kraju doslovno beži od nje po ulici. Mako, naime ima problem da krvari iz nosa čim dotakne ili okusi ili namiriše nešto „prljavo“ – ovo je somatska reakcija koja je prati od detinjstva. I ovo bi, u nekoj shonen mangi bio zaplet oko koga bi se isplele razne humorističke situacije.

No, Drip Drip nije shonen manga i mada autorka svakako koristi humor da scene ekstremnog krvarenja prikaže onoliko apsurdno preteranim da se čitalac malo i nasmeje uz sav užas koji oseća, ovde je konotativno povezivanje prljavštine i seksa programski utkano u tkivo stripa.

Narativno, Drip Drip je niz epizoda u kojima Mako pokušava da pronađe način da ostvari smislen fizički kontakt sa muškarcima. Njen promiskuitet nije motivisan seksualnim uživanjem – jer ga ona još nije ni osetila – već pokušajima da prevaziđe refleksno gađenje na pomisao na nešto što je prljavo kao što je seks. Protagonistkinja na jednom mestu pominje da su usta odvratno prljava jer kroz njih prolazi hrana i počinje proces varenja, ali brzo postaje jasno da je veza između seksa i prljavštine u nju usađena od strane majke koja je otkrila da je muž vara a zatim insistirala na tome koliko je seks prljav – sem ako nije deo duboke veze sa „srodnom dušom“ – i opsela se dezinfekcijom svog prostora u kome je tada već bivši muž obitavao.



Utoliko, Mako Higari nije klasični germofob već osoba koja čezne za intimom, bliskošću i seksualnim uživanjem ali ne uspeva da ih ostvari na ime ekstremno visceralne reakcije njenog tela na situacije koje ih podrazumevaju.

Itagakijeva koristi zanimljive ako već ne suptilne metafore vezane za krv i strah Makoinih partnera od krvarenja i njene želje da bude sa njma intimna, ali ovaj strip je zapravo suptilniji upravo tamo gde treba da bude, a to je u građenju situacija koje Mako osmišljava kako bi prevazišle svoje gađenje na seks i imala „normalan“ intimni kontakt. Ovde imamo raspon od utapanja u romantičnim stereotipima pa do susreta sa muškarcem koji u Mako ne okida gađenje i zapravo je seksualno privlači ali koji prema njoj ne oseća ni trunku ljubavi i obaveštava je da će uprkos tome biti sasvim u stanju da izvede seksualni čin ali da ona ne sme da napravi grešku i zaljubi se u muškarca koji joj ne može dati odnos za kakvim ona stvarno traga.

Finale stripa prikazuje Mako kako konačno pronalazi svoju „srodnu dušu“, u jednoj gotovo stereotipno romantičnoj priči o muškarcu koji je u nju bio zaljubljen još u školi i koji je čist, pažljiv i naprosto dobar, samo da bi se ono izmetnulo u kritiku određenog sloja japanskih muškaraca koji veoma naglašeno koriste postojeće rodne neravnopravnosti u tamošnjem društvu. Sama završnica ima jednu vedru, oslobađajuću „girl power“ poruku koja je potentna upravo zbog metafore krvarenja i jakog grafičkog izraza koji Itagakijeva koristi. Njen crtež je vrlo energičan, sa disciplinovanim ali dinamizovanim lejautom, čestim korišćenjem ekstremnih rakursa kamere i pogotovo horor-intoniranim prizorima nage žene isprskane krvlju. Ima svakako i dosta toga uznemirujućeg u tome kako Itagakijeva seksualne scene često postavlja u kontrasvetlu, delom da bi sakrila genitalije, ali delom da bi ženska kontura imala preteću konotaciju i podsećala na iskonski strah muškarca od žene koja snažno i bezpogovorno zahteva seks.

I ovo je zanimljiv paket za koji malo treba imati stomak ali čije su teme jasne a grafička obrada ako već ne „lepa“, svakako upečatljiva. Itagakijeva je u kolekciju dodala i kratki strip o Deda Mrazu i prostitutki sa kojim je debitovala za Weekly Manga Goraku i ovo je još jedna zanimljiva priča u čijem je centru žena i njena oslobođena seksualnost. Kao poseban bonus, tu je i humoristička minijatura o tome kako se autorka dogovarala sa urednikom oko ovog stripa.

Drip Drip definitivno nije za svakoga, posebno ne za ljude koji su gadljivi na krv, POSEBNO ne kada je ta krv vezana za seks, ali jeste interesantna eksploracija ženske psihologije vezane za seksualnost i procesa oslobađanja od tereta koji su nam ostavile prethodne generacije. Ako ovo deluje primamljivo, Amazon kolekciju prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3513 on: 16-11-2022, 06:09:07 »
Pošto je prošlo već godinu dana od početka izlaženja novog Marvelovog serijala Venom, sa dvanaest do sada izbačenih brojeva, a i sa upravo izašlom drugom kolekcijom koja obuhvata epizode od šeste do desete, pravi je trenutak da malo podvučemo crtu i pogledamo šta je novi kreativni tim ovde uradio. A uradio je. A i opasan je to tim.



Venom je, a niko time nije iznenađen više od mene, maltene postao deo Marvelove A ponude. Uspeh dva Sonyjeva filma – uprkos, što se mene tiče dosta niskom kvalitetu istih – je značio i da su u Marvelu podigli glavu, naćulili uši i Venoma apgrejdovali u properti sa kojim rade pouzdani i kvalitetni autori. Donny Cates je tokom svog vakta (i vakta Ryana Stegmana, naravno) osmislio vrlo ambicioznu novu istoriju i mitologiju vezanu za kosmičke simbiotske organizme od kojih je Venom nastao, a Eddie Brock, antiherojski „domaćin“ prvog simbiota je prilično manifestno udaljen od Spajdermenovog mitosa i dobio sopstvenu herojsku auru, što je sve kulminiralo u krosoveru King in Black kojim je Cates krunisao svoj rad.

O King in Black nisam imao naročito lepo mišljenje po više osnova – od pripovedanja zasnovanog gotovo ekskluzivno na ekscesu, bez suptilnosti, pa do činjenice da mislim da su se originalni Venom motivi ovde potpuno izgubili i da smo dobili samo još jednu generičku sagu o invaziji iz svemira – ali što se kaže, kad se dete rodi, treba ga ljuljati, pogotovo ako to dete ima zube i hrani se ljudskim mozgovima. Što, da se razumemo, više i nije stavka u stripovima o Venomu. Ključno, naravno, bilo je očigledno da i u Marvelu shvataju kako je potrebno smisliti šta SAD raditi sa novom mitologijom vezanom za simbiote, Venoma, Eddieja Brocka i njegovog sina Dylana koji je u King in Black video kako mu se otac žrtvuje za dobrobit svega ostalog i pred svojim očima dobio herojski primer kome su čak i superheroji sa ogromnim stažom odali veliko priznanje.

Marvel ima tu sreću da je Al Ewing srazmerno nedavno završio svoj ikonički rad na Immortal Hulku pa je bio dostupan i voljan da se pozabavi novim likom koji spaja dobro i zlo, animalno i racionalno, ljudsko i groteskno u jednoj ličnosti i koji ima readymade istoriju i mitologiju vezanu za sebe, kao stvorenu za malo arheološkog, disruptivnog rada. Uz Ewinga je u paketu stigao i Ram V, indijski scenaristički maestro  (doduše, ako pratite njegov tviter nalog, znate da je V i zapravo izvrstan crtač), sveže naštelovan na ovakve narative nakon svog odličnog i veoma dobro primljenog serijala The Swamp Thing za DC, a uz njega se u Marvel iz DC-ja vratio i crtački superstar Bryan Hitch koji je za Marvel svojevremeno radio fantastične serijale poput Ultimates a poslednji rad za DC mu je bio serijal o Hawkmanu sa Robertom Vendittijem o kome nisam pisao ali koji jesam čitao i bio je pristojan. I sam Hitch je mislio da je bio pristojan pa je onda prošle godine i javno kritikovao DC što ga nije dovoljno promovisao a što je rezultovalo nešto slabijom prodajom nego što bi takav kreativni tim očekivao. Da kažemo da ne verujem da će Hitch u skorije vreme ponovo raditi za DC, tako da je povratak u Marvel delovao kao vrlo prirodan izbor, čak i ako serijal o Venomu i simbiotima koji su u suštini bezoblična crna masa možda ne deluje kao najprirodniji izbor za crtača kome su prevashodne odlike stila elegancija i prirodnost.

No, jedno je sigurno, Marvel nije napravio grešku kakvu je napravio DC i aktuelni serijal o Venomu je dobio vrlo solidan promotivni „push“, u skladu sa pedigreom kreatora ali i u prepoznavanju toga da su filmovi o Venomu kreirali interesovanje široke publike i prepoznatljivost brenda a da je Donny Cates kreirao ambiciozan bekgraund u okviru kog Venom može da ima samostalan protagonizam, raskačen od spona sa Spajdermenom, ali i prethodnih saradnji sa Guardians of the Galaxy itd.



Ovaj strip pišu dvojica scenarista jer on ima dvojicu protagonista koji, pa, praktično, kroz priču prolaze u dva različita žanra. Jedan je kosmički strip, prepun simbolike, putovanja kroz vreme, introspekcije i prepoznavanja u sebi različitih aspekata ličnosti koji su suštinski razdvojene, jelte, persone, dok je drugi akcioni, on the road thriller, sa mračnim biohemijskim kompanijama koje šuruju sa vojskom i državom, potkupljivim političarima i klincem koji se nalazi u centru svega toga dok pokušava da shvati šta nasleđe koje je dobio od oca – ovaploćeno u simbiotskim „prijateljima“ ali i specifičnom genetskom kodu – znači za formiranje njegove ličnosti i izrastanje u, potencijalno, heroja.

Dobro, možda je preterano reći da su ovo dva sasvim odvojena žanra jer ne želim da zvuči kao da je aktuelni Venom nastao grubim, mehaničkim spajanjem dva odvojena stripa u jedan narativ. Nije to ovde slučaj i Ewing i V su očigledno veoma pažljivo isplanirali svoje razdvojene delove narativa kako bi se oni smisleno spajali  i dodirivali u određenim tačkama i uvećavali značenja koja čitalac dobija iz ove pripovesti.

Jedan od osnovnih zadataka ovog stripa je svakako da se kreira smislen nastavak životne priče Eddieja Brocka, originalnog Venomovog domaćina, ito  nakon što se njegov život tehnički završio sa King in Black, kao i da se u njegovom sinu Dylau Brocku pronađe potencijal da on bude „novi“ Venom, odnosno neka vrsta „street level“ superheroja (možda antiherojske provinijencije) kako dalje priče ne bi potpuno odlutale od originalnog predloška. Ugrubo rečeno, V je zadužen za Dylanov on the road narativ i njegove sukobe sa lošim ljudima koji tvrde da žele da zaštite čovečanstvo od simbiota (a zapravo, nećete se iznenaditi, žele da naprave skupa biološka oružja), dok se Ewing bavi Eddiejem koji je sada neka vrsta dispergovane kosmičke inteligencije, novi „kralj u crnom“ i um košnice, bez tela ali živ i prisutan utoliko što ima moć da uđe u telo svakog simbiota na bilo kom mestu u svemiru i preuzme potpunu kontrolu nad njim.

Dylanovi delovi stripa prate relativno prepoznatljivu matricu koju smo mnogo puta već čitali u superherojskom štivu, neretko u Hulku, ali V ovo piše standardno ekonomično, ne preterujući sa tekstom i držeći dobar tempo. Dylan ima razloga da veruje da mu je otac još uvek na neki način živ ali njegov opstveni tinejdžerski život pod svoju kontrolu pokušavaju da stave razne maliciozne privatne kompanije i podmukli političari pa se njegov deo narativa formatira kao jedno dugačko bekstvo u kome mora da odabere kome i koliko da veruje ali i u kome otkriva da su simbioti – za njega – mnogo više od pukih inteligentnih ljubimaca kako ih na početku on doživljava. Dylan prolazi i kroz vrlo ozbiljna iskušenja vezana za susrete sa novim simbiotskim čudovištima od kojih je najstrašniji Bedlam, crveni, bestijalni simbiot obdaren ogromnom snagom i nekontrolisanim besom. U jednom od krešenda Dylanovog dela stripa dečak će shvatiti da u Bedlamu vidi lice svog oca...



Misterija oko toga je li i KAKO je Eddie Brock živ bi bila zanimljiva i sama po sebi ako bi ovaj strip imao samo Dylanov deo narativa, ali šarm aktuelnog serijala Venom je što zapravo priča jednu komplikovanu priču sastavljenu od nekoliko razdvojenih ali međusobno upletenih delova, sa dve strane. Ewingov deo stripa se tiče Eddieja Brocka i njegove potrage za, pa, sopstvom.

I, mislim, nije neko čudo da scenarista koji nam je dao Immortal Hulka na bis radi još jedan narativ u kome čovek i čudovište spojeni u jedno pokušavaju da humanizuju čudovište a čoveku daju moć što uz čudovišnost ide, ali ako su motivi donekle slični, vredi istaći da Venom nikako nije samo pastiš Immortal Hulka u kome crni tuš zamenjuje zelenu farbu. Naime, Ewingova zamisao za Eddieja Brocka je vezana za putovanje kroz vreme – a što je, pa, sasvim prirodan motiv za protagonistu koji svoju svest može trenutno da prebacuje sa kraja na kraj svemira tražeći nove domaćine – i prepoznavanje činjenice da ljudi koji dovoljno dugo žive mogu, reflektujući o svom životu da shvate da bi njihova mlađa verzija ovu stariju percipirala kao potpunog stranca (možda čak i neprijatelja) i vice versa. Takođe, ne treba propustiti da se uvidi kako je Eddie Brock na početku, u Spajdermenu, bio domaćin simbiotskom organizmu, a sada je „kralj“ simbiota kome su potrebni simbiotski domaćini da bi ostvario telesnost i zapravo ikakvu asertivnost. Ovo je i fino mehanički uvezano u zaplet stripa kako bi se Eddiejeve opširne psihološke i metafizičke kontemplacije presekle za superherojski strip neophodnim epizodama brizantne akcije.

U Immortal Hulku se Ewing bavio traumama i njima posledičnim poremećajima ličnosti, izmešanim sa kabalističkom simbolikom, istražujući tako sve aspekte Hulka kao fenomena. U Venomu je opseg istraživanja nešto svedeniji i postavljen vertikalno, kroz vreme (mada je naravno u Immortal Hulku postajala i ta dimenzija) ali i intimniji jer Eddie Brock mora da uloži ogroman napor da shvati samog sebe u brojnm verzijama koje nisu, kao kod Hulka, aspekti odgovora na traumu i, može se reći, nepotpune ličnosti, već predstavljaju evolutivne stupnjeve u razvoju njegovog JA tokom stoleća i milenijuma. Ewing se ovde nalazi na svom terenu i daje čitaocu i intrigu i misteriju, ali i energičnu karakternu studiju prepunu šokantnih iznenađenja i energičnih obrta.

I, mada mi Venom po definiciji nije omiljeni lik i stripovi o njemu mi nisu nikada spadali u prioritetno štivo, ovde je veoma važno da se istakne koliko Ewingova i V-ova saradnja dobro funkcioniše sa narativom koji je bučan, višesmeran, natrpan filozofiranjem i akcionom dramom do granice haotičnosti, ali koji se, što više idete kroz njega, zapravo razotkriva kao rezultat pažljivog planiranja i koordinacije. Scene iz prih epizoda svoja puna značenja dobijaju tek nekoliko brojeva kasnije kada ih vidite iz druge perspektive a naizgled standardne scene superherojske borbe dobijaju težinu antičke tragedije kada se čitalac upozna sa njihovom pozadinom i shvati koliki su ulozi. Naravno, i lično veoma volim stripove (i radove u drugim medijima) koji znalački jednu istu scenu mogu da ponove a da ona ima sasvim druge konotacije i na tom planu Venom je trijumf.



Da se razumemo, malo je i do crtača koji treba da vas podseti na te stare scene i u vama izazove možda i podsvesni osećaj deja vu ponavljanja. Bryan Hitch je neko koga su uvek mnogo hvalili pa ga onda, kada ga kude, kude možda i prejako. Ono što mu se ne može prebaciti je da se plaši da radi i mada je sa Ultimatesima jako odugovlačio drugi serijal, sa Venomom ne samo da uspeva da drži mesečni tempo (dobro, pomažu i tušeri i koloristi Alex Sinclair, Andrew Currie i Clayton Cowles koji odrađuju lavovski deo posla) već i pomenute ponovljene scene ne odrađuje kopipejstovanjem – a što mu niko ne bi ni zamerio – već ih crta iz druge perspektive, pomažući da čitalac prepozna nešto što je već video, ali dajući novi pogled na poznati prizor.

Hitch, kad smo već kod toga, nije prvi crtač koji bi mi pao na pamet kada pričamo o stripu koji je definisan groteskom, bezobličnošću, stalnim kretanjem biološke materije po stohastičkim pravilima. Hitch je za mene crtač elegancije, maltene antičke zaljubljenosti u lepotu ljudske figure – što se u Hawkmanu recimo jako lepo videlo – i na Venomu on često ide protiv svojih prirodnih impulsa. Naravno, ne može SASVIM protiv sebe i likovi su mu mahom lepi ali ovo je i u redu jer ovo i jeste strip koji delom treba da ostavi utisak ozbiljnog trilera za zreliju publiku. Kad se stvari dešavaju u svemiru i na egzotičnim lokacijama u budućnosti, Hitch u sebi pronalazi ubedljivog psihodeličara, ali pripovedanje mu je uvek standardno uredno, i čak i sa panelima na kojima se čini da nema ni jedne prave linije i sve je u razmahanom, ustalasanom simbiotskom tkivu, uvek je jasno šta se dešava.

Hitch je i često vrlo dobar u domenu dizajna odeće, opreme, kostima, pa je ovde pravo zadovoljstvo videti ne samo dizajn Spearheada – tehnološkog odgovora na simbiotske pretnje – već i samih futurističkih simbiota od kojh su neki potpuno bestijalni a neki odišu kraljevskom elegancijom. Fakat je da je ovo mesečni strip rađen brutalnim tempom i da tuš i kolor često beže od detalja ali Hitch ovde svakako pokazuje da mu rad sa za njega atipičnom, jelte, materijom, nije neugodan.

Venom je, dakle, sa ovim kreativnim timom postigao maltene nemoguće, a to je da ovaj serijal čitam sa autentičnim zanimanjem da vidim šta će biti dalje a ne po pukoj dužnosti. Smela ideja da se pričaju dve odvojene a povezane priče i da se naracija posloži u spiralnu strukturu sa ponavljenjem scena je, mislim, dala stripu dosta dobrodošle težine i pomogla da se povremeno raspričani filozofski titlovi čitaju bez mnogo muke, a činjenica da je Hitch izgurao svih dvanaest dosadašnjih brojeva bez izostanaka mnogo znači za vizuelnu i stilsku konzistenciju stripa. Pa, ako ovo zvuči zanimljivo, izvolite se uključiti.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3514 on: 21-11-2022, 06:06:45 »
Polako se bliži i taj trenutak kada ću, po dužnosti, naravno, morati da se osvrnem na ovogodišnji DC-jev najveći događaj, Dark Crisis on Infinite Earths u režiji Joshue Williamsona. Radujem se tome onako kako se prosečna osoba raduje poseti zubaru, ali da bih se malo pripremio za to iskustvo, onako kako se prosečna  osoba priprema za odlazak kod zubara ispijanjem pola litre vinjaka i šake Brufena, tako sam i ja seo i pročitao Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, sedmodelni serijal koji je išao od Oktobra prošle pa do Aprila ove godine a pre nekih mesec dana se pojavio i u formi kolekcije na svim uobičajenim prodajnim mestima. Što se kaže, boli samo prvi put pa se nadam da me je Deep Target, i sam zasnovan na alternativnim vremenskim i istorijskim tookovima, temeljno desensitizovao i spremio na Williamsonovu penetraciju u moj intelekt, ako je išta od tog intelekta ostalo posle grubog ulaska Brandona Thomasa i Ronana Cliqueta.



Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je u osnovi bio dobronameran serijal, kreiran da se njime obeleži osamdeseti rođendan oba titularna heroja i dat na staranje scenaristi Brandonu Thomasu, jednom od dvojice scenarista paralelno izdavanog serijala Aquamen koji se završio ovog leta i sada, šokantno, nemamo ni jedan tekući serijal o Aquamanu a koji je imao jedan od najuspelijih DC-jevih filmova u poslednjih par godina. OK, bio je tu i Aquaman Andromeda koji je napisao Ram V i o njemu kao i o Aquamen ćemo pisati ovih dana, no, moram da kažem da sam se neumereno radovao čitanju Aquaman/ Green Arrow: Deep Target jer je u njemu Thomas dobio na korišćenje dva meni omiljena „B“ junaka, od kojih ni jedan trenutno nema sopstveni tekući serijal, a sama priča, bazirana u dobroj meri na estetici i idejama Srebrnog doba je obećavala bučnu, dobru zabavu sa sve putovanjem kroz vreme, dinosaurusima i letenjem na mesec. Mislim, kako je sve to eksplicitno nastalo da bi se obeležio respektabilni jubilej, za očekivati je bilo da ćemo dobiti malo nostalgičnog, možda pomalo cheeesy superherojskog provoda po receptima starih majstora.

No, Brandon Thomas izgleda nije čovek za ovakve stvari. Njegov Aquaman: The Becoming nije bio nimalo rđav strip, ali jeste odgrizao više nego što je bilo realno da sažvaće pa je sa gutanjem tu bilo raznih problema. Sa Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je, nominalno, imao jednostavniji posao da obavi, bez imperativa da menja status kvo, već samo da nam se servira staromodna superherojska avantura sa malo klasičnog swashbuckling šmeka i  da se tokom tih sedam epizoda potkače neke zanimljive epizode iz osmodecenijske istorije likova, eventualno prikažu njihovi romantični partneri, deca, da se pokaže kako su ovo likovi koji nisu mumificirani u kontinuitetu koji se nije značajnije promenio od Drugog svetskog rata. No, Thomas se ovde odlučio za mnogo svedeniji pristup, zaista formatirajući ovaj narativ kao nešto iz Srebrnog doba a što, ispostavilo se, njemu zapravo od ruke ide znatno slabije nego što smo se nadali.

Čoveka malo obuzme strahopoštovanje kada shvati da su ovi likovi nastali 1941. godine – u istom magazinu, More Fun Comics – i da uz uspone i padove legitimno traju i evoluiraju sve do danas. Green Arrow je, a što je možda posebno za respekt, uspeo da do danas ostane „bogataš koji štiti sirotinju“, uspešno apdejtujući svoju robinhudovsku personu za novi milenijum, dok je Aquaman prevazišao svoj sprdalački „on zna da priča sa ribama“ usud i poslednjih nam godina servirao zrele, interesantno politički intonirane stripove.

Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, da bude odmah jasno, sve ovo potpuno ignoriše i usredsređuje se isključivo na borbu ova dva lika protiv organizacije Scorpio koja je otkrila način da putujući kroz vreme i menjajući sitne detalje u prošlosti, izmanipuliše istoriju u svoju korist. Aquaman i Green Arrow su i jedini heroji koji shvataju da se nešto ovako događa a što objašnjava činjenicu da od čitave Lige pravde samo njih dvojica čine nešto da se svet vrati u „normalno“ stanje.



Ovo je vrlo solidna premisa ali Thomas odmah uspeva da je poremeti arbitrarnim i nejasnim postavljanjem pravila po kojima se istorija menja. Jedan od likova, doduše, čini značajan napor da sve to objasni ukazivanjem da Scorpio koristi eksperimentalnu tehnologiju koja ne daje uvek sasvim predvidive rezultate – a taj lik je sam putovanjem kroz vreme transformisan u humanoidnog dinosaurusa i bekrajno lamentira što više nema ljudske šake do te mere da se čovek zapita šta još ljudsko on više nema – no, utisak je da je Thomas ovde više išao na efektnost prikazanog nego na konzistentnost zapleta. Naime, strip počinje trikom koji čitaoca treba da zbuni, kada shvati da je onaj za koga je mislio da je Aquaman zapravo Green Arrow i obrnuto.

Ovo bi na nekom metaliterarnom nivou imalo smisla – na kraju krajeva Brandon Thomas je Afroamerikanac i šala u kojoj njemu svi plavi, lepi beli superheroji sa jasnim arijevskim atributima izgledaju isto je zgodna šala. Pritom jedan je podmorski kralj, drugi prebogati kapitalistički mogul – sve ovo kao komentar na belu, pomalo imperijalističku istoriju superherojskog stripa, ili makar jednu od njenih istorija, ima nekog smisla.

Osim što se ne stiče utisak da je Thomas zaista nameravao da tu pravi ikakav komentar. Ovo je strip koji igra pre svega na kontrast između dvojice heroja od kojih je jedan supermoćno biće sa snagom i drugim kapacitetima gotovo ravnim Supermenu, dok je drugi običan čovek naoružan lukom i strelom i njegova dramska osnova je u tome kako ovakva dva čoveka mogu da kreiraju skladan tim, dopunjujući se međusobno, ali u situaciji kada su uloge zamenjene.

Ponovo, ovo nije loše kao ideja. Aquaman bez svojih moći, frustrirajuće naoružan samo lukom i tobolcem trik-strela, te Green Arrow sa svim moćima kralja Atlantide, koje nikada nije želeo niti ih razume, to je sasvim fina podloga za priču i što se tiče individualnih set pisova u kome dva prekaljena heroja moraju da se snađu i nauče kako da rade kao tim u situaciji zamenjenih setova moći, oni solidno funkcionišu. No, na planu karakterizacije Thomas potpuno podbacuje i ovaj strip ima silne probleme ne samo da nam proda svoja dva glavna lika kao stvarne, karakterne osobe već i da im da distinktne glasove po kojima bismo ih razlikovali. Činjenica da imaju zamenjene setove moći i da ih Cliquet često crta nerazaznatljivo nikako ne pomaže u situaciju kojoj oba glavna lika – ali i ostali likovi u stripu – pričaju u izveštačenim, ne naročito lepim dijalozima koji dosta opterećuju i sam tempo pripovedanja.

Thomas svakako ima neke originalne ideje u pripovedačkom smislu, ali nisam siguran da one zapravo doprinose kvalitetu ovog stripa. Ponavljanje nekih dijaloga po dva panela za redom kako bismo ih videli iz perspektive i jednog i drugog glavnog lika nema mnogo svrhe jer se ništa značajno u kontekstu ne menja – na kraju krajeva njih dvojica se nalaze u istoj prostoriji, udaljeni otprilike metar jedan od drugog i ovde nema neke simboličke „promene perspektive“ – a Thomasovo dosta napadno insistiranje da nas slikama bez ikakve akcije ili likova samo uputi u to gde se radnja dešava ispisujući ime lokacije je takođe besmisleno i samo stvara lažni „filmski“ ugođaj tamo gde on nije efektan i zapravo oduzima prostor radnji koja do kraja ne uspe da se odmota na sasvim uverljiv način.



Ključni problem ovog zapleta je u tome što Thomas želi da ima preokret u minut do dvanaest, kada naši heroji uspevaju da povrate svoje originalne moći i poraze najveći deo Scorpiovih nameštenika, i mada je misterija kroz koju Green Arrow prolazi zanimljiva a njegovo svojevrsno ponavljanje scene ulaska u Atlantidu sa početka stripa simpatičan trik, sve ovo se prilično poruši na ime te drvene, neuverljive karakterizacije koja se nimalo ne poboljšava do kraja.

Thomas prosto piše i Queena i Curryja kao da imaju jednu jedinu emociju i način izražavanja. Queen sve vreme zvuči kao ulični muljator umesto kao sofisticirtani pripadnik jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu dok Curry sve vreme zvuči kao nesigurni mamin dečko a ne kao vladar Atlantide svestan odgovornosti koje vladarska titula nosi i ogromnih žrtava podnesenih u ratu sa raznim frakcijama koje su tron želele za sebe. U momentu kada čitalac treba da saoseća i sa jednim i sa drugim jer jednom je na umu sudbina sveta a drugome lična sreća za koju ćemo se svi složiti da je zaslužuje i granice između etičkog i neetičkog postupka su pomalo zamagljene jer je istorija u kojoj trenutno obojica žive VEOMA slična „stvarnoj“ istoriji sem par maltene nevažnih detalja, baš u tom momentu Thomas nije dorastao zadatku da nam kroz ponašanje i dijaloge protagonista pokaže etičke i emotivne oluje što u njima besne dok pokušavaju da odluče šta u ovakvom trenutku znači učiniti pravu stvar.



Dodatni problem, ako ste poštovalac Aquamana je svakako to da motivacija Arthura Curryja počiva isključivo na njegovom neprestanom lamentiranju za pokojnom majkom i pomišlju da manipulacija istorijom možda može da mu je vrati. Ovo je sasvim solidna ideja u teoriji – iako već MNOGO puta korišćena u DC-jevim stripovima, videti pod Flash, Batman itd. – ali pored te nespretne karakterizacije sa kojom imam problem, dodatno je tu i činjenica da Aquamanova majka nije mrtva ni u glavnom DC-jevom kontinuitetu, pa ni na filmu po kome, jelte, najveći broj ljudi DANAS zna Aquamana. Utoliko, iako je meni sasvim prihvatljivo da je ovo strip u odvojenom, alternativnom kontuitetu bez obzira što to nije naglašeno,* deluje kao prilično loš urednički izbor da presudni element zapleta utemeljite na nečemu što trenutno naprosto nije deo Aquamanovog sveta.

*u post-Death Metal eri su kontradiktorni kontinuiteti jednako validni ako su priče dobre, ili je bar to Scott Snyder imao na umu kada ga je pisao

Jesam li dosta kritikovao radnju, dijaloge ikarakterizacije? Je li vreme da malo kritikujem crtež? Ronan Cliquet će svakako bolje proći u ovom poređenju, ali ni on nije sasvim nedužan za činjenicu da imamo posla sa konfuznim stripom zbunjujućeg pripovedačkog postupka i nikada udobnog tempa. Najveći deo crteža je svakako vrlo solidan sa Cliquetovim prilično klasičnim stilom i pristojnim tuševima koje je pored njega radio i Oclair Albert. Kolor koji je radio Ulises Arreola je ne posebno upečatljiv ali apsolutno korektan i, s obzirom da je ovo strip u kome se zelena boja programski forsira, možda Arreoli i ne treba zamerati na relativnom odsustvu kreativnosti. Leterer Josh Reed je takođe korektan i funkcionalan, bez nekakvog preteranog nametanja inovativnih dizajn-rešenja, ali strip ima vidne probleme sa čestim nerazlikovanjem ili makar nedovoljnim razlikovanjem fizionomija dvojice protagonista. Opet, jasno je da je ovo delom i namerno ali ovo je za mene varanje – Oliver Queen i Arthur Curry imaju jasno distinktne građe i lica i to što su obojica plavi muškarci sa facijalnim maljama i u dobroj fizičkoj formi ne bi smelo da bude dovoljno da ne možemo da ih razlikujemo. Ovaj strip, pak ŽELI da čitalac povremeno bude u nedoumici ko je ko a za potrebe toga Cliquet ih povremeno crta previše slično i to onda nije dovitljiv kreativni trik da nam se pruži nova perspektiva na stare heroje nego zamorno svojstvo stripa u kome povremeno morate da se vratite malo nazad i čitate pažljivije da biste bili sigurni da znate ko je ko. Cliquet pored ovoga ima i neke bizarne kompozicije u kojima se događaju fizički nemoguće stvari i to takođe pomalo ruši pripovedački tok.

Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je načelno dobra ideja prilično ispuštena u realizaciji i tamo gde krivimo autore svakako malo treba kritiviti i urednike koji nisu ukazali na probleme sa pripovedanjem, na dubioznost zasnivanja Aquamanove motivacije na nečemu što strogo uzev danas nije istina, na slabe i ravne karakterizacije. Da se razumemo, superherojski strip jeste pokretna fabrička traka i niko od njega ne očekuje duboki ulazak u materiju na dnevnom nivovu, ali za strip eksplicitno pravljen da proslavi osamdesete rođendane dvojice protagonista jeste problematično kada ni u jednom trenutku ne vidite njihove bliske saradnike, supruge i decu, kada ste nesvesni da oni imaju i civilne živote, prijatelje i porodice, kada su im dijalozi prostački a karakteri svedeni na jednu dimenziju. I jedan i drugi lik su zaslužili mnogo bolje. Ipak, Aquaman/ Green Arrow: Deep Target nije POTPUNA propast i ovde ima interesantnih igranja sa istorijom i putovanjem kroz vreme i nekih simpatičnih scena pa ljubitelji DC-jevih klasičnih junaka mogu ovome da se poraduju, kupujući kolekciju putem, recimo, Amazona.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3515 on: 22-11-2022, 06:03:35 »
Danas bismo se malo opustili uz kolekciju Wastelanders, a koja u sebi sakuplja nekoliko kraktih, one-shot stripova o razlilčitim, jelte, Marvelovim junacima, smeštenim u postapokaliptičnu budućnost u kojoj su kriminalci pobedili a dobri ljudi su osuđeni da im robuju ili nestanu. Ovi su stripovi izlazili od početka ove godine, ali su oni zasnovani na seriji podkasta ili, kako bismo mi stariji ljudi to rekli, radio-drama koje je prošle (i početkom ove) godine radio Marvel New media zajedno sa još nekim produkcijama. Marvel je poslednjih godina zapravo prilično posvećen ovoj grani eksploatacije svojih IP-jeva pa sam već pisao o nekim stripovima koji su nastali kao adaptacije podkast-drama i koji su bili vrlo solidni (na primer Benjamin Percy je pre svog prelaska u ulogu „zvaničnog“ scenariste stripova o Wolverineu radio podkast o Wolverineu). U samim Marvel's Wastelanders podkastima korišćeni su i neki poznati glumci poput Roberta Patricka, brodvejske heroine Amber Gray ali i veteranki kao što su Morgan Fairchild i Susan Sarandon. Odabir ovih starijih žena za ove uloge podseća da je univerzum Wastelanda zapravo „normalni“ Marvelov univerzum 616 samo pomeren dosta decenija u budućnost.



I zapravo je ovo dobro podsećanje i na to koliko je Mark Millar, uz sve kritike koje mu upućujem, da ne pominjem kritike koje mu Grant Morrison upućuju,* čovek koji jeste (bio) uspešan u kreiranju dugovečnih, izdržljivih koncepata u stripu, pogotovo u Marvelu. OK, njegov i Hitchov Fantastic Four je bio trešina, ali dobar deo Marvelovog kinematskog univerzuma je nastao pod uticajem njihovog Ultimatesa sa početka veka, Civil War je, jelte, takođe imao vrlo solidnu filmsku eksploataciju a njegov posatpokaliptični, Wolverine-ali-kao-Mad-Max strip Old Man Logan je postao ne samo franšiza za sebe već i porodio paralelne serijale sa drugim „Old Man“ likovima.**
*Ima ona opaska da se nada da će naleteti na Millara negde u Glazgovu i da bi bilo idealno da se to desi dok je u kolima i ide devedeset na sat
**pa je čak i DC shvatio da nije previše krindži da se ova fora prekopira bez mnogo izmena pa smo kod njih imali Old Lady Harley

Narativ Old Man Logana je na kraju do nekakvog kraja i zaključka dovezao Ed Brisson sa Dead Man Logan, ali  Avengers of the Wastelands koji je potom uslediopokazao je da se u Marvelu smatra kako ovaj koncept itekako još ima potencijala da se eksploatiše. Uostalom, KO ne voli priče o niskotehnološkoj budućnosti gde antiheroji lutaju polurazrušenom provincijom i sukobljavaju se sa bandama razbojnika i kanibala? Only fucking assholes, eto ko, rekao bi Mark Wahlberg da je sada među nama, pa je, eto i serija podkast-radio-drama pokazala da se tu može svašta dalje raditi.



Sami stripovi su, naravno, kraći od radio-drama na kojima su zasnovani, svedeni na kratke, jezgrovite priče (sem u slučaju one o Doktoru Doomu koja je epskija po zahvatu i ambicioznija po poenti) i iznenađujuće su mi prijali s obzirom da ovo nikako nisu nekakvi tentpole radovi ali ni priče zasnovane na nekakvom svežem, originalnom temelju. Naprosto, Old Man Logan „univerzum“ je prilično stereotipne lo-tech postapokalipse bez previše originalnosti, ali pokazuje se da neki od likova sa kojima su ovde autori baratali naprosto imaju dovoljno potencijala da izvuku lepe, kompaktne vinjete.

Prvi na redu je sam Old Man Logan u periodu pre, jelte, svoje smrti, a nakon što je pobio celokupnu Hulk-familiju sem bebe-Brucea. Okrutni, otvrdli borac se ovde smilvoao detetu koje nije ništa krivo pa ga u ovoj epizodi gledamo kako ga – po ko zna koji put u svojoj istoriji – obuzimaju očinski instintki i stari čovek luta opustelom Amerikom, ulazi u fajtove sa bandama i mudruje o tome da li se dete najvećeg zločinca koga je ikada upoznao može podići i vospitati da bude častan čovek.



Naravno, mi koji smo čitali prethode Old Man Logan i Wastelands stripove znamo da može ali scenarista Steven S. DeKnight ovde prikazuje tačan trenutak kada ovo posane očigledno iako je maleni Bruce još uvek beba koja ništa ne shvata i to je jednostavan, dirljiv i optimističan trenutak. A imamo i bonus scenu u kojoj beba glođe nogu zločinca kog je Logan ubio a ovaj mu zgroženo otima potkolenicu iz usta i kaže da se ljudi ne jedu. Ovo je nacrtao sjajni Ibrahim Moustafa pa sa kolorima koje je dao Neeraj Menon imamo vrlo lep mali strip.

Old Man Hawkeye epizodu je ovde fantastično nacrtao Ibraim Roberson a kolorisao Dijjo Lima i ona ima sličan, dobar, „istrošen“ izgled i odličnu akciju u kojoj oslepeli strelac ide sam na čitavu gomilu nindža a pod patronatom sensei Daredevila i ovo je, koliko se to u postapokaliptičnom okruženju može uraditi, duhovita i humorom nabijena priča koja ipak ne zaboravlja ni na gorčinu. Scenarista Ethan Sacks piše odličnog matorog Hawkeyeja a Roberson crta izvrsnu akciju i sjajnu ostarelu Elektru.

Old man Star-Lord nam daje hermetičniju priču u kojoj se titularni antiheroj vraća na Zemlju na kojoj je ostavio svoju nekadašnju ljubav, Kitty Pryde, samo da bi našao razrušene ostatke vile u Vestčesteru i mnogo teških uspomena. Ovo je manje dinamična priča – i pored nešto akcije i horora koje solidno crta Brent Peeples sa kolorima Crisa Petera – jer se scenarista Rich Douek fokusira na refleksiju i Star-Lordovo pronalaženje u sebi najdubljih prioriteta, i većina „stvarne“ radnje događa se iznutra uprkos atraktivnom dizajnu postapokaliptičnih X-Men i Avengersa, te borbi protiv, jelte, demona. Svakako solidna priča ako već ne zabavna na prvu loptu poput prve dve.



DeKnight se vraa kao scenarista za epizodu o Black Widow, a nju je nacrtao naš čovek Well-Bee sa kolorima što ih je dao Mattia Iacono i, mislim, ja obožavam Well-Beejev crtež a sa Iaconovim kolorima on radi izvrsno, kreirajući jednu mučnu a opet fascinatnu i atraktivnu šetnju kroz uspomene i suočavanje sa, jelte, opet duhovima prošlosti.

Doom je najduža i najkompleksnija priča u paketu jer se i bavi jednim od najkomplikovanijih likova koje Marvel ima. Tiranin Latverije, prirodno, u postapokaliptičnom svetu smatra da baš on treba da bude taj koji će u haos uneti red, rad i disciplinu. Torunn Gronbekk koji je ovo napisao stavlja Dooma u reflektivno raspoloženje i ovo je tipično zaranjanje duboko u ličnost čoveka u početku kreiranog da bude čisto zlo a kome je sa decenijama dodavano mnogo slojeva i kompleksnih, pa i konfliktnih motivacija. Pošto je ova priča pomerena  još nekoliko dekada u budućnost Doom je ovde, pa... ne nužno milosrdniji ali jeste emotivniji i to solidno funkcioniše, pogotovo jer crtež – Julius Ohta – i kolor – Bryan Valenza – daju postapokalipsi samo malo glamura i čine ovaj strip ozbiljnijim i otmenijim.

Wastelanders nikako nije neka obavezna literatura u širem smislu praćenja metapriče u Marvelu, ali je odličan ogledni primer za to kako se može napraviti prijatna antologija malih narativa smeštenih u stereotipni ali funkcionalni „univerzum“ u kome stari, poznati likovi ipak imaju protstora za neke sveže, interesantne priče. Ako ste Marvel Zombie od staža ovo je strip za vas. Amazon kolekciju ima ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3516 on: 23-11-2022, 06:38:09 »
Aquamen je miniserijal od šest brojeva koji je DC izdavao od Februara do Jula ove godine, nastavljajući se na završetak prethodnog, uspešnog serijala Aquaman, ali i miniserijala Aquaman: The Becoming o kome sam pisao onomad. Aquamen je bio postavljen na vrlo jasnu ideju o spajanju klasičnog i novog, tradicionalnog i modernog i ne može se reći da mu je nedostajalo ambicije. Ipak, nešto što je isprva najavljivano kao novi tekući serijal na kraju se završilo jednom pričom pomalo neugodno komprimovanom u šest epizoda i završilo na mestu na kome nije najjasnije zna li iko u DC-ju šta sada treba da se radi sa Aquamanom koji je, na ime uspešnog pojavljivanja lika u Warnerovim DCEU filmovima popularniji verpvatno više nego ikada u svojoj osamdesetogodišnjoj karijeri.



A što je pomalo bizarna pomisao. Pre par dana sam pričao o osamdesetogodišnjici koju je Aquaman nedavno proslavio i činjenici da morate osetiti malo strahopoštovanja prema liku koji nikada nije zaista imao ikoničnost jednog Supermena, Betmena ili Wonder Woman, ali ni memorabilni ansambl koji imaju Green Lantern ili Flash stripovi. Aquaman je, sa svojim vezivanjem za mit o Atlantidi i tretiranjem mora kao velike, nepojmljive misterije, poslednje velike granice na ovoj planeti, nekako zaista bliži superherojskim konceptima Zlatnog doba od bilo kog od svojih kolega. Na kraju krajeva, on je jedini član Lige pravde sa titulom monarha i ta asocijacija na feudalizam i old school plemenitost ga decidno stavlja u jedan starinski format.

U poslednjoj deceniji, DC je napravio vidne napore da se ovo stanje izmeni, možda i u naporu da se pripremi teren za film, ali verovatnije zato što se Geoff Johns zaista potrudio da svoj pečat u DC-ju ostavi radeći sa nekim od ikoničnih likova iz Zlatnog doba. Rebirth faza DC-jevog univerzuma koja je koincidirala sa filmom o Aquamanu je donela i neke od najboljih stripova u istoriji ovog lika i zanimljiv spoj palpoidne naučne fantastike, političke intrige i dvorskog trilera. Impresivno, čak i hirurgija koju su autori serijala morali da izvedu nad glavnim likom kako bi plavokosog, arijevski lepog i glatko obrijanog muškarca približili izgledu (i statusu) Aquamana iz filma nije naškodila ovom stripu a Aquamanu je do kraja serijala dopušteno i da se smisleno promerni i sazri, sa sve zasnivanjem porodice i transformacijom Atlantide u neku vrstu mlade demokratije.

Odluka da se Jackson Hyde, donedavno poznat i pod pseudonimom Aqualad transformiše u „novog“ Aquamana a da se stari ne penzioniše je, verujem u DC-ju donesena uz pogled preko plota i ukazivanje kako u Marvelu zapravo dobro funkcioniše kombinacija Captain Marvela Carol Danvers i Ms. Marvel Kamale Khan, ili, možda jasnije, dvojice Spadjermena gde je Peter Parker neka vrsta mentora Milesu Moralesu a obojica imaju uspešne individualne serijale. Ovde je naravno važno i primetiti kako je „razmak“ između klasičnog Aquamana Arthura Curryja i Aquamana koji će jackson Hyde postati zapravo mnogo veći jer se radi o kontrastu lika nastalog početkom Drugog svetskog rata i postmilenijalnog gej klinca mešovite rase, crne boje kože, sa sasvim opravdanim kompleksima pa i traumama vezanim za svog oca, opasnog kriminalca, teroristu i Aquamanovu arhinemezu, Black Mantu.

Aquamen su pisali zajednički Brandon Thomas, scenarista iza Aquaman: The Becoming i Chuck Brown, scenarista takođe recentnog miniserijala Black Manta, a u činu fuzionisanja njihove dve priče u jednu i kreiranja narativa u kome će jackson Hyde, pod patronatom Arthura Curryja konačno od mladića izrasti u muškarca i svoj odnos sa ocem raščistiti, zbacujući sa pleća teret resantimana a u potpunosti uzimajući na sebe ulogu superheroja čija je dužnost da štiti, pomaže i žrtvuje se za druge. Crtač na serijalu je bio Samir Basri i on se pokazao kao jedan od najvažnijih faktora za to što je Aquamen na kraju ipak nekako funkcionisao.



Ne da je ovo loš strip, da odmah i to kažem, ali Aquamen ima vidne probleme u domenu onoga što želi da kaže svaki od dvojice scenarista i alociranog prostora da se to kaže na efektan i efikasan način. No, prva stvar koju će ljubitelji što su Aquamanu bili verni tokom poslednjih godina morati da progutaju je činjenica da je ovo, pa, prilično reciklatorski nastrojen zaplet.

Sad, nije da se u superherojskom stripu originalnost preterano ceni, i šest godina je verovatno dovoljno vremena da se kaže „ljudi, ajmo sad ponovo ono naše“, no fakat je da Aquamen prilično nemaštovito ponavlja mnoge od elemenata zapleta sa kojima smo ušli u Aquamen Rebirth, baveći se položajem Atlantide na globalnog geopolitičkoj (i, hm, marino-političkoj?) sceni, ambasadorom Atlantide u Ujedinjenim nacijama, diskusijama o tome da li nacija, u suštini, superbića može i treba da bude tretirana kao ravnopravan državni entitet ili kao tuđinska pretnja, a onda se u svemu tome pojavljuje teroristički zaplet u kome figuriše ekstremna nacionalistička frakcija.

Zaplet sa agentima-spavačima koji se putem daljinskih okidača transformišu u praktično-bombaše samoubice nije posebno originalan – Marvel ga je i sam koristio za svoju verziju Atlantide i njihove sukobe sa stanovnicima zemlje pre neku godinu – ali ako ništa drugo, Brown i Thomas u toj neoriginalnosti uspevaju da se snađu do mere da je Aquamen u svojoj osnovi jedan solidan politički triler, sa jasnim ulozima, relativno jasnim motivacijama svih umešanih strana, dobrodošlom tenzijom između protagonista koji pripadaju i svetu pod vodom i svetu na tlu u meri da kada zveckanje oružjem krene zaozbiljno, obe strane mogu legitimno da ih posmatraju kao izdajnike. Kada se na to doda sada prilično masivna Aqua-porodica, sa raznom rodbinom koja učestvuje u radnji, ali i koja služi kao podsećanje na to da ni Jackson ni Arthur nisu vukovi-samotnjaci i da u bilo kojoj verziji rata oni imaju da izgube mnogo više nego što je puki život, Aquamen ima pristojan odnos geopolitičke intrige, superherojske akcije i te neke humanije dimenzije u kojoj vidimo da nemamo posla sa hladnim profesionalcima već sa pravim ljudskim bićima koja kroz sve ovo prolaze uz ozbiljnu emocionalnu cenu.

No, Aquamen je istovremeno i strip koji na kraju ima previše svega u sebi i kome bi verovatno godilo da je ovaj zaplet mogao da razvuče na deset ili dvanaest brojeva. Posle izvesnog broja strana čitalac se gotovo pogubi u likovima i imenima kojih ima zapanjujuće mnogo i mada nije toliko teško ispratiti sve podzaplete – jer, s druge strane, zbog ograničenog broja strana, scenaristi nemaju luksuz da idu u opširna razvijanja – utisak da su neki od njih mogli da budu razrađeniji ili, suprotno, uklonjeni i sačuvani za neki strip laganijeg, odmerenijeg tempa, raste kako odmiču epizode. Istine radi treba onda i reći da se ovaj strip suštinski završava sa petom epizodom i da je šesta epizoda samo dugačka koda koja nas relaksiranim tempom obaveštava šta je onda bilo posle pa je pomalo i nejasno kako su Thomas i Brown uopšte došli do ove strukture i koliko su tu urednici insistirali da se seče, skraćuje i restrukturira. Ali fer je da pretpostavimo da su insistirali mnogo.



Jedan od centralnih motiva koje ovaj strip treba da razreši je Jacksonov odnos sa ocem, Black Mantom i ovo je nešto manje uspešno odrađeno od bazičnog geopolitičkog zapleta. Jackson je emotivni, pomalo eksplozivni Gen-Z klinac čiji je ćale legitimno smatran apsolutnim negativcem, negde između Radoja Zvicera i Osame Bin Ladena, i kada se otkrije da stariji Aquaman, Arthur Curry zapravo sarađuje sa Black Mantom, Jackson je shvatljivo šokiran i razočaran. Radnja stripa dalje treba da nam pokaže da je saradnja izmešđu smrtnih neprijatelja opravdiva na ime opštijeg dobra, kao i Jacksona koji sazreva i prihvata oca kao nesavršenog, ali ipak, eh, prihvatljivog, ali ovo nije izvedeno dovoljno ubedljivo. Brown i Thomas pišu pristojne dijaloge ali strip naprosto nema dovoljno prostora da dopusti Jacksonu da „proradi“ svoje emocije i njegova promena stava prema ocu je na kraju pomalo na silu.

Slično tome, scenario manipuliše Arthura Curryja i pokazuje ga kako neke svoje aktivnosti krije od ne samo Jacksona nego i svoje žene iako u njima nema ničeg nečasnog, naprotiv, iako bi mu njihova pomoć u tajnoj misiji koju je na sebe preuzeo bila dragocena, i ovo je opet veštački, pomalo neudoban način da strip dobije intrigu i tenziju koje scenaristi žele.

Problem sa postavljanjem ambicioznog koncepta koji zatim morate da kako znate i umete spakujete u odjednom vrlo tesnu formu je očigledno bio najozbiljniji kamen (ili, da ostanemo u morskom tonu – albatros) oko vrata ovog serijala. Aquamen je očigledno rad koji je trebalo da se razvija sporije, sa više prostora da likovi rastu i prirodnijim tempom razmotavnja zapleta. Raspoređivanje priče na dvanaest ili više epizoda ne bi automatski rešilo sve probleme ovog stripa ali bi, verujem, rešilo većinu i dalo nam neoriginalan ali karakteran narativ u formi političkog trilera. Nažalost, DC nikako nije prošao kroz sve brzake koji su spajanjem Warnera i Discoveryja samo produbljeni pa je i hitno otkazivanje ovog serijala nekim likovim naštetilo, svodeći ih na neobične, neprirodne persone koje bi trebalo da poznajemo bolje, a poslednja epizoda sa svojim gotovo nasilničkim uvezivanjem sa Dark Crisis nije baš poslužila da me odobrovolji.

Ako ništa drugo, Samir Basri na olovkama, Vicente Cifuentes na tušu i Adriano Lucas na kolorima dali su nam jedan atraktivan superherojski strip sa lepim, privlačnim likovima i upečatljivom, dinamičnom akcijom. Basri je vrlo solidan u pripovedanju a Cifuentes i Lucas čine njegov dinamični lejaut i jasnim i vibrantnim pa uz letering AndWorld Designa Aquamen svakako izgleda kao tentpole strip koji je inicijalno trebalo da bude. Nažalost, ostavljeni smo sa na brzinu ispričanom pričom koja i pored kompetentnog zapleta i pripovedanja naprosto nije uspela da se ispetlja iz kolizije svoje ambicije i ograničene forme. Ljubitelji Aquamana svakako treba da ovo pročitaju a ja se stvarno brinem šta će dalje biti sa ovim likovima sada kada je DC pokazao da nije kadar da iznese pozitivnu inerciju koju su gradili od 2016. godine naovamo. Amazon za koji dan kolekciju počinje da prodaje na ovom mestu.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3517 on: 24-11-2022, 06:17:30 »
Pročitao sam dve na engleskom jeziku dostupne kolekcije nove hit-mange Colorless i hitam da sa svima podelim svoje impresije jer imam utisak da bi ovo mogao biti voljen serijal u narednih par godina, na ime svoje srećno odabrane kombinacije motiva ali i atraktivnog grafičkog programa.



Uopšte, čini mi se da je uspeh Chainsaw Man na zapadu, čija je prva sezona anime-adpatacije ove jeseni zapalila ljubitelje japanske animacije na našoj polovini globusa i odmah razgorela hipoteze da pred sobom imamo „novi Attack on Titan“ i da je ovo definitivni povratak „visokobudžetih akcionih anime serijala“, da je taj uspeh zaista značajan za medijum japanskog stripa i animacije u celini, barem što se tiče tržišta izvan Azije. I sama Chainsaw Man manga  je na zapadu ostvarila iznenađujuće veliku popularnost, kakva se generalno ne očekuje od stripova bez (u tom trenutku) postojeće anime-adaptacije pa je onda i animirana verzija, a koja je vrlo verno prenela ukus, miris i radnju stripa za vrlo kratko vreme postala pravi fenomen i, nadajmo se zaista otvorila prostor za stripove i animirane serije sa dobrim likovima, umešnim karakternim radom i kvalitetnom, promišljenom akcijom.

Da bude sasvim jasno, Colorless nije nastao kao ikakva imitacija Chainsaw Man niti se može govoriti o direktnim paralelama u zapletu ili likovima, ali paralele svakako postoje u tome da je ovo takođe akciona shonen manga sa vrlo upečatljivim dizajnom likova – i posebno neprijatelja protiv kojih se protagonist bori – da se događa u jednako zanimljivom svetu i da je udeo fan-service elemenata u celom produktu primetan ali ne u meri da se može reći kako to određuje uspeh serijala. Da bude jasnije, Colorless vrlo snažno igra na kartu lepe mlade devojke sa velikim očima i nemirnom kosom, smeštene u svet u kome su gotovo svi ostali ljudi mutirana, deformisana čudovišta ali Colorless, makar za sada, ne eksploatiše ovaj kontrast i on mu služi da samo malo začini jednu inače drusnu, akcijom i intrigom nabijenu noir/ cyberpunk priču.

Colorless je u Japanu počeo da izlazi 2019. godine za Leed Publishing, izdavača koji nema naročito visok profl (mada je, recimo, zadužen za izdavanje tankobon kolekcija serijala Golgo 13, što nije mala stvar) i njihov portfolio je dobrim delom sastavljen od reprinta starih naslova kao što su Barom One, Devil King ili The Shadowman. Sa Colorless ovaj izdavač ima solidan hit koji na zapadu izdaje za Seven Seas Entertainment i to od proleća ove godine i prve reakcije su jako pozitivne, sa pohvalama za seting ali i za izražajan grafički stil autora.

Taj se autor može pohvaliti da mu je ovo prva profesionalno urađena manga ali da je i tako on napravio uspešan naslov koji je zatalasao fandom sa obe strane Pacifika. Za sada ovog čoveka znamo samo pod pseudonimom KENT, ali znamo i da je priča o Colorless jedan gotovo klasičan narativ o mladom momku koji je imao san a zatim ga, posle nekoliko decenija i ostvario. KENT je rođen 1995. godine i kaže da je 1998. godine na televiziji gledao neki stari kaiđu serijal i, posmatrajući čudovišta kako se šibaju u crno-beloj tehnici, mislio kako u tim „davnim“ vremenima boja naprosto nije postojala u svetu. KENT je dalje, za maturski rad 2013. godine napravio dizajn maske koju ćemo moći da vidimo i u ovom stripu a onda je 2016. na nagovor prijatelja svoje ideje o naučnofantastičnom setingu i zapletu pretočio u amaterski, samizdat, doujinshi strip koji je, sa tri izdate sveske, predstavljao na konvencijama. Tamo ga je 2017. godine zapazio LEED-ov urednik i par godina kasnije prva epizoda profesionalne mange Colorless je ugledala svetlo dana. KENT kaže da mu je sada život potpuno promenjen i da živi u ubitačnom tempu dvonedeljnih ciklusa publikovanja novih epizoda i, ako išta znamo o manga industriji, trenutno ga vozi koktel adrenalina, straha, uzbuđenja i gladi što ima hit-strip ali još nema finansijsku sigurnost i možemo biti gotovo sigurni da se na sve strane kopa da Colorless bude pretočen u animiranu seriju, gde tradicionalno leže prave pare. No, ovaj serijal, iako se po drugim kriterijumima sasvim kvalifikuje za televiziju, može imati jedan sistemski problem što će mu otežati adaptaciju.



Naime, u skladu sa naslovom, Colorless se dešava u našem svetu, tri veka u budućnosti, a koji je gotovo potpuno bez boje. Objašnjenje za ovo je da je u nekom, jelte, momentu naše bliske budućnosti, uzburkana Sunčeva aktivnost izbacila snažnu „solarnu baklju“ koja je okupala Zemlju velikom količinom radijacije u kratkom vremenskom periodu. Ovo je za posledicu imalo uništenje gotovo svog pigmenta na planeti, brisanje gotovo celokupnog ljudskog korpusa znanja pohranjenog na elektronske medije spržene radijacijom ali i prouzrokovalo mutacije na ljudima i životinjama.

Ovo je, dakle, vrlo zgodno postavljeno okruženje koje objašnjava odsustvo boje u svetu ali i činjenicu da se priča odvija u srazmerno niskotehnološkom društvu. Veliki japanski grad, Rikudoh, u kome se priča odvija ima i sigurnosne kamere i druge visoke tehnologije ali one su sve morale biti kreirane praktično od nule jer je sva dokumentacija koju je ljudska rasa mogla da koristi pre velikog Sunčevog događaja izbrisana. U jednoj od scena urbane akcije vidimo kako jedan od likova zapanjeno gleda u nebo i kaže da je mašina koju vidi „verovatno helikopter“ ali da on nikada do sada nije video ni jedan.

Naravno, ne treba u Colorless tražiti neku strogu doslednost, ovo nije Hard-SF pripovest i njen lo-tech cyberpunk seting je kreiran da bismo imali uverljive likove glavnog junaka – profesor Avidia – njegovog sajdkika, muljatora po imenu Kovetus i devojčice Chie, do nedavno konobarice u obližnjem baru u kome se dvojica protagonista sastaju kako bi jeli, pili i sklapali poslove, a u zapletu ovog stripa centralne ličnosti koja, možda, u sebi čuva tajnu povratka boje u svet.

Profesor Avidia je, naravno, stožer ovog narativa, alfa mužjak usamljeničke provinijencije, fokusiran na istraživanje preostalih pigmenata na Zemlji i otključavanje ogromne energije koja je u njima sada pohranjena. Avidia, ili Avi, živi i radi u skrivenoj laboratoriji koja je neuredni „man cave“ prepun kojekakve opreme i smeća što ga je ovaj dovukao sa raznih strana, ali istovremeno je u pitanju i akcioni heroj obučen u crno i skriven iza đavolje maske, koji sa sobom nosi oružje što ga je sam dizajnirao i koje koristi upravo energiju pigmenata za borbu.

Kovetus je, pak, ružni i deformisani – ali celokupno stanovništvo planete je takvo – grifter koji veruje u Avijevu naučnu misiju ai gleda i da nešto zaradi usput ako se može. Odnos dvojice muškaraca je manje zasnovan na uzajamnom respektu a više na zajedničkim interesima, ali kako to već u ovakvim narativima biva, kada krene šorka i naši junaci se suoče sa brojnijim i dobro opremljenim neprijateljem, pokazuje se da ovde imamo više od pukog poslovnog odnosa – lojalnost, pa i prijateljstvo.



Za šorku su zaduženi likovi iz organizacije The Order, delom verskog kulta koji obožava boju i želi i sam da je vrati na Zemlju, delom lobističke organizacije infiltrirane u razne političke krugove, delom, jelte, mafijaške hobotnice. The Order imaju, nominalno plemenite ciljeve, ali ih već na početku vidimo kako imaju i privatnu vojsku i kako ne prezaju od agresivnih metoda u ostvarivanju tih ciljeva, sa sve demonstriranjem moći u scenama praktično urbanog ratovanja gde koriste napredno oružje i kiboršku tehnologiju o kakvoj prava policija, izašla na teren da obezbedi red i mir, može samo da sanja.

Colorless se ne izdvaja nekim originalnim formatom ili pristupom materiji ali u pitanju je vrlo kompetentno sklopljen narativ po poznatoj mustri. Imamo harizmatičnog glavnog junaka koji je ćutljiv, dostojanstven, ali ne bezosećajan i ledeno distanciran, imamo dovoljno zabavnog sajdkika i mladu, lepu devojku koja humanizuje ne samo mali ansambl već i čitav svet svojim razlikovanjem od postapokaliptičnog proseka. Naravno, ovo je i jer ona u sebi nosi misteriju zbog koga se oko nje otimaju razni centri moći voljni da u ime ove ili one ideologije i zavladaju tim svetom. I naravno, Avi i Kovetus posle izvesnog vremena shvataju da su ušli u slučaj daleko dublji i opasniji od bilo čega do sada ali i da je Chie mnogo vrednija od bilo čega na šta su do sada imali prilike da stave ruke.

Opet, ta neoriginalnost Colorless je verovatno donekle i zaslužna što se ovo lako i tečno čita – pored, naravno, KENTove kvalitetne egzekucije. Ovde postoje odjeci popularnih i uspešnih mangi iz prošlosti pa se može reći da Colorless na njima smisleno gradi, koristeći tuđ materijal taman toliko da se prepoznaju omaži a da nigde ne možem o pričati o plagijatu. Naravno, nekome će i ovo biti previše ali do sada sam video dosta pozitivnih poređenja Colorless sa popularnim serijalom Dorohedoro (koji je, uostalom, uticao i na samog Chainsaw Mana) a malo starija publika će prepoznati i jasne reference na Alitu.

Neke od njih su i grafičke. KENT ima vrlo siguran, izgrađen stil koji počiva na energičnom pripovedanju – mada naravno sa za mange karakterističnim povremenim scenama gde se samo stoji i nadugačko priča – ali i na stilizovanom izgledu svih protagonista. To da samo jedan lik u stripu ima „normalnu“ ljudsku fioznomiju čini da ona bude prirodan fokus svake scene u kojoj se pojavljuje dok KENT ima solidno razrađenu ideju oko toga kako različite vrste mutiranih lica treba da izgledaju a što stripu daje instant-karakter i unikatan, prepoznatljiv vizuelni identitet.

Dizajn neprijatelja je odličan, od The Orderovih glavešina pa do velikih, borbenih kiborga koji imaju veštačka, mašinski ojačana tela i neki od njih su remek-dela kombinovanja telesnih identiteta ljudi i paukova i izgledaju sjajno. Kad krene akcija, KENT voli da daje mnogo sitnih panela koji prikazuju detalje ali i ima oko (i ruku) za spektakularne spleš stranice. Jedan veliki deo drugog toma ovog stripa je produžena ulična borba Avidije protiv kiborških neprijatelja i ovo je izvrsno vođena, vizuelno moćna sekcija.



Osobenost Colorless je i u tome što je ovo crno-beli strip koji povremeno koristi kolor za dijegetčke akcente i to izgleda sjajno sa bljeskovima plavog pigmenta koji Avi koristi u borbi. Iako slutim da bi ovo izuzetno izgledalo i u anime varijanti, pitam se da li je trežište, pogotovo sa američke strane Pacifika spremno na crno-beli crtani film u kome će pojavljivanje kolora biti neka vrsta vizuelne nagrade.

Colorless je, dakle, vrlo spretno spravljen obrok od poznatih sastojaka ali stručno izmešanih i posluženih. Ovde imamo relaksiranu postapokalispu, opušteni noir i tipično japanski zaoštreni cyberpunk u priči sa interesantnom postavkom i prijatnim likovima. Avi je alfa-mužjak koji izbegava većinu klišea koje važe za popularne shonen protagoniste time što je stariji, ćutljiviji i nikada mu ne vidimo lice, pa je bliži zapadnjačkim palp arhetipima poput, recimo Shadowa, Kovetus je prirodno formatiran kao neko koga bi u filmu igrao Deni DeVito, a Chie je lepa, mlada i pita se šta joj se ovo dešava ali nije svedena na puki eye-candy niti na dejvu u nevolji bez mozga i ikakve sopstvene volje. KENT-ov crtež ima mnogo karaktera i solidnog pripovedanja a akcija je spektakularna i upečatljiva.

Dosadašnje dve kolekcije Amazon prodaje ovde i ovde, a Seven Seas treću najavljuje već za Decembar pa je sada veoma dobar trenutak da se upoznate sa ovim stripom i vidite koliko vam odgovara.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3518 on: Yesterday at 05:39:34 »
Potrajalo je, ali stigli smo do kraja priče u DC-jevom Black Label miniserijalu Aquaman: Andromeda i mogu da kažem da sam zadovoljan. Ovo je strip koji funkcioniše i daje čitaocu solidnu isplatu maltene uprkos samom sebi i podseća na to šta bi DC-jev Black Label mogao da bude sada kada više nemamo Vertigo i kada se sam izdavač nalazi usred čini se beskrajnog restukturiranja dok se kreativne i biznis-sile u firmi bore oko toga da se odrede prioriteti, demonstrira da se novac ipak može zaraditi a filmski deo posla nekako postaviti na čvrste noge.



Čovek bi pomislio da će Aquaman biti značajan deo ovog filmskog biznisa – na kraju krajeva film od pre skoro četiri godine je ispao vrlo neočekivan i vrlo veliki hit unutar DCEU gde su se brendiraniji superheroji malo izgubili u širini ideje, a strip o Aquamanu je, anticipirajući a zatim sledeći uspeh filma izbacio neke od najboljih priča o ovom veteranu DC-jevih stripova koji nas uveseljava i fascinira već, evo, više od osamdeset godina. No, to što je Aquaman deo DC-jeve postave iz Zlatnog doba i što se dokazao kvalitetom izgleda nije dovoljno pa je, kako sam ovih dana već ukazao, ovaj heroj trenutno bez tekućeg serijala i sa na brzinu otkazanim serijalom Aquamen koji je trebalo da bude proširivanje koncepta i uvlačenje novih demografija među čitaoce. Utoliko, Aquaman: Andromeda koji je krenuo u Junu, nastavio se u Avgustu i konačno završio u Novembru jeste na neki način gorkoslatko podsećanje na krhkost slave koju ima heroj-koji-priča-sa-ribama, ukazujući koliko on ima potencijala za zapravo ozbiljne, ambiciozne i poetične priče što metaforu o moru i dnu okeana koriste kao nešto više od readymade avanturističkog setinga iz doba palp-proze i jeftinih stripova, ali i da je, paradoksalno, Aquaman možda najmanje zanimljiv element ovog stripa.

Aquaman: Andromeda napisao je Ram V i do sada ste verovatno i sami zapamtili da kuda god on krene, ja ću slediti. Indijski scenarista je poslednjih nekoliko godina na sebe skrenuo reflektor pažnje vrlo širokog profila čitateljstva američkih stripova radeći kako nezavisne, creator owned stripove sa velikim opsegom tema i tonova (ali neizbežno nadevene filozofskom ambicijom), tako i uspešne superherojske serijale. Pre neki dan sam pisao o njegovom radu na Marvelovom Venomu, ali Ram V je preko, u DC-ju zapravo već itekako uspostavio dobru reputaciju pišući Justice League Dark, Catwomani naravno The Swamp Thing. Aquaman: Andromeda, pripremljen kao prestižni out of continuity miniserijal za Black Label, tonalno i tematski smešten negde između klasičnog Vertigo rada i nekakve savremenije, zrelije superherojštine je na neki način i priznanje da je V kod ovog izdavača izborio poziciju poverenja. Ovo je pogotovo značajno imajući u vidu da se DC trenutno zaista nalazi u haosu pa da čak i ta prestižna Black Label izdanja pate od neujednačenosti i da se nikako ne može reći da imaju unificiranu viziju.

V je za ovu priliku sarađivao sa Christianom Wadom i Britanac je bez sumnje najbolji izbor koga ja mogu da se setim za potrebe vizuelnog uobličavanja jedne priče koja more, rekosmo, tretira velikim delom kao psihološku metaforu o podsvesnom, o beskonačnom koje svako od nas nosi u sebi, kao o poslednjoj granici koju opet svako za sebe mora da pređe, radije nego kao puko „mesto“. Ward je crtač koji izuzetno kombinuje slikarske tehnike i stripovsku naraciju i do sada je reputaciju uspešno gradio raznim serijalima koji su se događali u kosmosu (ODY-C sa Mattom Fractionom ili Invisible Kingdom sa G. Willow Wilson, ali i Black Bolt za Marvel koji je pisao Saladin Ahmed) pa je silazak duboko u okean došao kao prirodna ekstrapolacija za čoveka naviklog da razmišlja u tri dimenzije. Ward je ovde, posebno na kolorističkom planu dobio priliku da sebi postavi i nove izazove i Aquaman: Andromeda je impresivan, slikarski ambiciozan strip čija se naglašena poetičnost vizuelnog izraza sasvim lepo uklapa sa naglašenom poetičnošću teksta.



No, Aquaman: Andromeda nije i strip bez ikakve mane, naprotiv. Prva i možda najočiglednija za čitaoca sa nešto više godina u biografiji je to da je ovo, u praktičnom smislu, prepričavanje ili makar varijacija na vrlo poznat naučnofantastični narativ iz osamdesetih godina, naime na roman Sfera Michaela Crichtona a po kome je jedanaest godina kasnije, 1998. godine Barry Levinson snimio istoimeni film. Ovo je, ne treba zaboraviti bio na neki način Crichtonov poslednji roman pred lansiranje sopstvene karijere u orbitu sa Jurskim parkom iz 1990. godine i Spielbergovim ekranizacijama koje su usledile, ali i knjiga koju je nesuđeni lekar pisao dvadesetak godina, započinjući je još krajem šezdesetih kao neku vrstu dopune za njegov roman Andromedin soj. Dok je Andromedin soj, jelte, bio više horor-intonacije, sa bolešću koja dolazi iz svemira i uništava živote na zemlji, Sfera je u svojoj krajnoj formi bila više filozofski okrenuta eksploraciji ideje prvog kontakta Zemljana sa superiornom inteligencijom pronađenom na dnu okeana (uh... spojler?).

Ovo pominjem jer je Aquaman: Andromeda (koji već i naslovom, jelte, ukazuje odakle mu je stigla inspiracija) na neki način i varijacija na Sferu samo sa naglašenije horor-komponentom, priča o pre svega starim gresima koje su ljudi pokušali da pometu pod tepih i nastave da žive ali preko kojih se, u krajnjoj analizi nije moglo preći ako biste da ćivite ili da makar časno umrete. Otud mi nije smetalo što je V-ov scenario očigledan derivat Crichtonovog narativa jer je Indus ovde pronašao dovoljno osoben ugao gledanja na stvari i u jedan kompetentan naučnofantastični triler udenuo poetske slike koje su mu dale dostojanstvenu, humanu dimenziju. Kako to V već i radi.

Zaplet je, dakle, dosta predvidiv i tiče se supertajnog projekta američke vlade koja okuplja tim stručnjaka iz raznih oblasti i zatim ga podmornicom šalje na dno pacifika, nekih hiljadu i po kilometara južno od Uskršnjeg ostrva, na jedno od najizolovanijih mesta na planeti koje je, baš zbog toga izabrano kao tačka na koju će razne svemirske agencije usmeravati svoje satelite i druge module što padaju na Zemlju nakon okončanja službe u orbiti. Protagonisti ovog stripa su, dakle, poslati na svojevrsno groblje satelita i memorijalni centar ljudske ambicije da upozna svemir kako bi tamo istražili predmet koji je pao u more a kome se, po računici Amerikanaca ne može pripisati zemaljsko poreklo. Kada ekspedicija tamo stigne, počinju da se dešavaju zastrašujući incidenti koji kao da crpe svoju energiju iz podsvesti njenih članova.

Ideja da u DC-jevom univerzumu gde je nekoliko prominentnih zemaljskih superheroja poreklom sa drugih planeta a svemirska policija, Zelene svetiljke, ima nekoliko članova sa Zemlje, dakle da u takvom univerzumu imate ovu vrstu misterije ne bi prošla da Aquaman: Andromeda nije smešten u poseban kontinuitet i da ovo nije crtao Christian Ward. V-jev scenario se vrlo svesno i intencionalno bavi „običnim“ ljudima, ili makar ljudima nesuperherojske provinijencije koji se nalaze pred nečim što ljudski um, čak i um kolektiva naučnika, ne može tako lako da obuhvati i razume. Ovo je, rekosmo, delom i horor priča pa se materijalizacija najvećih i najdubljih strahova koje protagonisti imaju koristi da se uđe u njihove istorije i karakterizacije i V sve to povezuje na ovaj ili onaj način sa morem, ukazujući na više mesta da more sve pamti i ništa ne zaboravlja. Naravno da su ovo lake metafore za kolektivno nesvesno i podsećanje na to koliko zapravo nesvesno, više nego svesno utiče na naše svakodnevne postupke ali i odabir životnog puta i naravno da je ovaj narativ, derivativan kakav jeste ipak nekoliko koraka udaljen od žanrovskih vrhunaca (a vrhunac tih žanrovskih vrhunaca je, da ne bude nikakve zabune, Lemov Solaris). Opet, ako volite V-jevo poetsko izražavanje – pričali smo već da mu je Saramago jedan od uzora – njega ovde dobijate u izobilju, prateći misli nekoliko likova, a Aditya Bidikar, čarobnjak leteringa ovo pakuje u uvek zanimljiv format. Opet, ovde ima MNOGO teksta a Bidikarov napor da ne zakloni previše Wardovog crteža znači i da se povremeno koristi dosta uzak font i za moje stare oči je ovo povremeno znalo da bude i malo naporno.



Aquaman: Andromeda je relativno predvidiv kao narativ jer se misterija koja u njemu pomalja na početku raspetlja znatno pre kraja, a onda preostaje „tehničko“ rešavanje problema u kome se likovi nalaze. Ono gde strip možda ne sasvim idealno menja svoj tempo je poslednja trećina u kojoj se dosta vremena odvaja na flešbekove i pozadinske priče protagonista kako bi njihove motivacije za ono što će preduzeti u finalu bile jasne i kako bi čitalac mogao da se u njih emotivno investira. Naravno, ne mislim ja da se stripovi moraju pisati po tačno određenoj formuli, pogotovo ne stripovi sa artističkim intencijama ma koliko „žanrovski“ bili ali stoji i da u finalu naglasak nije na akciji koliko na karakterizaciji pa treba podesiti svoja očekivanja na tu talasnu, jelte, dužinu.

Drugi, potencijalno veći problem je što ovo nije priča o Aquamanu koliko priča u kojoj se Aquaman pojavljuje i, dobro, nešto i radi ali svakako više služi kao alatka nego lik kroz koga se narativ prelama. Što opet ne mora biti problem ako ste podesili očekivanja na pomenutu talasnu dužinu, ali nije ni nefer reći da u stripu koji nosi Aquamanovo ime dođe prirodno da očekujete da on on ima više vremena „pred kamerom“ i presudniju ulogu u razrešenju.

Sa druge strane, to što presudnu ulogu u razrešenju ima jedan Srbin je svakako interesantno za čitaoce sa ovih prostora. Alexei Ivanov je napisan sa blago stereotipnom karakterizacijom ali ipak sa značajno više nijanse i dubine, pa i prostora za rast i iskupljenje, nego što je standard za Srbina koji je ratovao u Bosni i tamo radio i neke nečasne stvari. Naravno, to ime je problematično, ali V je pokazao interesovanje da ga, eventualno za kolekciju promenu u nešto „srpskije“ pa se ovde možemo nadati da jednom u američkom stripu vidimo Srbina koji ima uverljivo srpsko ime.

Ljubitelji Aquamana ipak neće biti sasvim razočarani karakterizacijom glavnog junaka koji dobija prostor da bude i humanizovan i da bude heroj, makar u bekgraundu glavnog zapleta. Ovde je više stvar u tome da Aquaman nije neophodan za ovu priču, kao što nije ni istorija Atlantide niti Aquamanov odnos sa Black Mantom, i da neophodnost da se svi oni uguraju u zaplet koji je očigledno nastao bez njih i nema potrebu za njima na kraju rezultira stripom koji bi bio elegantniji da nije morao da se „brendira“. Mada bi onda oslanjanje na Crichtonov predložak bilo još vidljivije.



Svakako, Wardov crtež uspeva da opravda mnogo toga, uključujući način na koji on crta Aquamana, dajući mu kraljevsku, pa i božansku auru i stavljajući ga simbolički, ako već ne delatno blizu centra ovog stripa. Naravno u samom centru je „stvar“ koja leži na dnu okeana i halucinantne scene koje se događaju u njenoj blizini niko drugi u ovom poslu ne može da nacrta kao Ward, sa punim psihodeličnim programom podmorske pustolovine koja je opora, mučna i strašna ali koja ljude ipak predstavlja kao bića kadra da prevaziđu svoje strahove, stid i žalosti. Ward nije čovek za likove koji „glume“ ali rad sa likovima mu je ovde siguran, često sveden na konture ili samo naglašavanje  užagrenih očiju, a kada na red dođe crtanje morskih čudovišta, možete se kladiti da su ona VELIČANSTVENA.

Aquaman: Andromeda je, dakle, strip koji mora da prevaziđe dosta toga, od derivativnog zapleta, preko činjenice da Aquaman maltene gostuje u stripu što nosi njegovo ime, pa do akcentovanja poetske umesto akcione dimenzije priče, a što sve zaista ne mora biti po vašem ukusu. Je li po mom? Svakako jeste i mada Aquaman: Andromeda nije najbolji strip koji su radili bilo V, bilo Ward, bilo Bidikar, on je jedna lepa žanrovska vežba unutar poznatih parametara. Kao što sam već rekao, ja ovo doživljavam kao posthumni život Vertigo duha a kako ni svaki Vertigov strip nije bio nužno SAVRŠEN, tako je i ovde sasvim dovoljno što imamo posla sa nečim artistički ambicioznim i dobrim delom uspešnim, pa makar se radilo o korišćenju već postojećeg narativnog obrasca. Amazon serijal nudi ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 56.214
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3519 on: Today at 06:06:32 »
Kogod da je raspoložen za još dinamičnih, zabavnih shonen manga akcijaša sa mnogo rušilačke energije ali i jakih ljudskih emocija, neka obrati pažnju. Kaiju No. 8 je jedan od aktuelnih shonen hitova koji grade na klasičnim postavkama, ali to rade vrlo kompetentno i, da ponovo potegnem Chainsaw Man, ako želite da iskusite sličan narativ samo bez povremeno nelagodne horor dimenzije na koju se Chainsaw Man tako majstorski oslanja, Kaiju No. 8 je idealno štivo.



Ovaj serijal izlazi u Japanu od 2020. godine, i to za onlajn verziju uglednog magazina Shonen Jump, dakle, za servis Shonen Jump+. U Japanu je do sada izašlo osam kolekcija (a manga je na poglavlju 75 u trenutku dok ovo kucam, dakle, deveta je praktično iza ugla), a na zapadu je ovo licencirao i lokalizovao pouzdani VIZ Media i od Decembra prošle godine pa do Oktobra ove izašle su četiri na Engleski jezik prevedene kolekcije, dok se peta najavljuje za Januar. Kaiju No. 8 je još uvek jedna od onih mangi koje imaju odličnu prodaju ali nisu napravile presudni korak u smeru ekranizacije, no anime adaptacija je već najavljena i kako je ovo serijal koji je do sada prodao više od osam miliona kopija svojih kolekcija, sasvim je bezbedno reći da će i anime serijal biti uspešan. Chainsaw Man je, uostalom pokazao da verna adaptacija izvornog materijala donosi odlične rezultate na televiziji a kako između dve priče postoje znatne sličnosti, ne verujem da će bilo ko na strani izdavača Shueisha želeti da eksperimentiše kada se ovo bude animiralo.

Autor ovog stripa, Naoya Matsumoto je do sada imao dva srazmerno uspešna serijala: Neko Wapa, o devojčici koja se druži sa mačijim božanstvima i postaje jedna od njih, kao i Pochi Kuro, o devojci koja se zatiče u zemlji demona i tamo se u nju zaljubljuje demon Kuro. Oba su rađena za istog izdavača, Neko Wapa za papirni Shonen Jump Weekly, a Pochi Kuro za Shonen Jump+ i mada nisu bili neuspešni, ni jedan od njih ne može da se poredi sa uspehom Kaiju No. 8 koji se ustoličio kao moderni shonen fenomen. Matsumoto u obraćanju čitaocima na kraju prve kolekcije kaže da mi je cilj bio da na njih „baci sve što ima“ i mada je ovo svakako bučan strip sa MNOGO akcije, mnogo spektakularnih scena i povišenih, ekstremnih emocija, mislim da je tajna njegovog uspeha u nečem sasvim drugom. Naime u zahvatanju u nešto realno, lično i autentično.

Znate kako su protagonisti shonen radova najčešće tinejdžeri? Verovatno po logici da tinejdžeri žele da čitaju stripove o tinejdžerima, pa sve to pomnoženo sa japanskim fetišizovanjem mladosti i prezirom prema starosti – a koji je uistinu komično s obzirom da je u pitanju prosečno najstarija nacija na svetu – kada pomislite na shone sadržaj, obično u glavi imate vitkog, otresitog tinejdžera, često svetle kose, tršave frizure i too-cool-for-school karaktera. Kaiju No. 8 je osoben, a neki će reći i revolucionaran već time da je njegov protagonist umorni, rezignirani tridesetdvogodišnjak crne kose i vrlo ne-cool „soul patch“ brade koji radi jedini posao na svetu gori od čišćenja javnih toaleta.

Naime, Kafka Hibino živi u Japanu u kome su napadi kaiđu-čudovišta već decenijama realnost. Uvodne stranice stripa nam govore da je Japan država sa najvećom frekvencijom ovakvih incidenata i ne samo da japanske odbrambene snage zbog toga imaju čitavu elitnu jedinicu (Defense Corps) čiji je isključivi zadatak reagovanje na pojavu džinovskih monstruma što pustoše gradove, već se pored toga i spontano razvila čitava lepeza novih privrednih grana.



Neke kompanije se bave izučavanjem tkiva i organa ubijenih čudovišta i od njih prave opremu, oklop i oružje za Defense Corps specijalce, a neke, kao što je Monster Sweeper, Inc. za koju radi protagonist Hibino, svoju zaradu nalaze u čišćenju grada od ostataka čudovišta koje je Defense Corps razneo u komade tokom odbrambenih akcija.

I već tu, na početku, strip lepo postavlja kontrast između elitnih jedinica sastavljenih od vrhunskih vojnika, probranih iz celog Japana i podvrgnutih rigoroznim testovima sa jedne strane, i šljakerske proleterske ekipe sa druge strane koja doslovno ulazi u creva orijaških leševa i mora da smisli kako da odande istovari tone izmeta a da se ne zagadi ceo gradski blok. Ratnički glamur sa jedne i doslovno gacanje kroz gomna sa druge strane su dve strane posla koje su podjednako važne, ali je intuitivno jasno zašto je Hibino i dan-danas razočaran što je pao na svakom prijemnom ispitu do sada, pokušavajući da se pridruži Defense Corpsu. Pošto je ovo shonen manga, pored pomenute razlike u, jelte, glamuru, on ima i privatne razloge što želi da bude elitni vojnik a vezani su za devojčicu sa kojom se družio u detinjstvu i sa kojom se dogovorio – nakon napada kaiđua što je brutalno je razorio njihov gradić – da će oboje kada porastu postati oficiri u Defense Corps.

Nagađate, Mina Ashiro je ne samo uspela da se pridruži ovoj elitnoj jedinici već je i sada njen predvodnik – kapetanica – dok naš Kafka radi posao koji je koristan ali kojim je nemoguće hvaliti se kad odete kod kuma na slavu ili u neku drugu socijalnu prigodu. Dolazak novog, mladog kolege u Kafkinu firmu, prpošnog plavušana po imenu Reno Ichikawa koji je za svojih osamnaest godna IZUZETNO posvećen i ozbiljan, menja nešto u Hibinovom svetonazoru. Svestan da se novi regruti u Defense Corps ne primaju nakon navršene 33 godine, on dopušta Ichikawi da ga nagovori da obojica probaju da prođu prijemni, makar da mu ne bude krivo što nije pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da ostvari dečački san i bude vojnik rame uz rame sa sada već od njegove strane vrlo idealizovanom Minom.

Nagađate, dalje, da je prijemni BRUTALAN ali akcenat ovog stripa je na finoj karakterizaciji glavnog junaka koji je sa 32 godine stariji više od decenije od većine kandidata a njegov je performans na prijemnom zapravo srazmerno slab. Ovo je strip koji, sasvim očigledno, za razliku od prethodnih Matsumotovih radova, uzima mnogo više iz života nego iz mašte i fantazije i Hibinova sumnja u sebe, snažna žudnja da se dokaže pred Minom, ali i jedna zaista plemenita želja da doprinese boljem životu japanskih građana kroz podvižničku borbu protiv čudovišta koja će mu, uzgred, doneti i više samopoštovanja, ovo je lepa kombinacija motiva i daje nam relatabilnog glavnog junaka koji za promenu nije cinični tinejdžer već odrasla osoba sa autentičnim razlozima da žali za propuštenim prilikama u životu i kontemplira o putu koji je za sebe odabrao.



Video sam dosta čuđenja pa i negodovanja što Kaiju No. 8 u suštini menja žanr posle svega nekoliko epizoda. Naravno, slažem se da bi praćenje ekipe koja čisti nered ostao nakon borbe protiv čudovišta bio originalniji zaplet za mangu, ali Matsumoto dalje ide vrlo sigurnim korakom a Hibinov jedva-na-guzove uspeh na prijemnom i dalje shvatanje da će on sve vreme biti na posebnom režimu posmatranja jer niko ne veruje da on zaista ima kapacitet da bude elitni vojnik, to čitaocu istovremeno daje lepu emotivnu satisfakciju rano u priči a dalje ga tera da još više navija za čoveka koji, bez obzira  na malo sebične motive, zaista ima plemenitu želju da radi pravu stvar.

Međutim, strip gotovo odmah ponovo menja žanr, kada se tokom jednog akcidenta Kafka Hibino praktično i sam transformiše u čudovište.

Ljudi-koji-postaju-čudovšta i koji mogu voljno da se vraćaju u ljudski oblik je dosta čest motiv u shonen stripovima poslednjih godina, ali Kaiju No. 8 ima tu distinkciju da je psihološki sloj pripovesti urađen dosta odmereno. Ovo jeste akcioni strip i Hibino i Ichikawa su i neka vrsta komičnog dvojca sa često prenaglašenim reakcijama na mnoge situacije, ali Hibinovo prepoznavanje u sebi da je jedini način da smisleno doprinese svojoj jedinici kroz oprezno povremeno transformisanje u čudovište donosi sa sobom svu silu etičkih i emotivnih dilema, pogotovo kada se pokaže da, bez obzira što napadi kaiđua traju već decenijama, naučnici i vojska zapravo i dalje vrlo malo znaju o njima. U nekom trenutku postane jasno da napadi čudovišta nisu nasumični i da targetiraju sam štab Defense Corpsa, a naši junaci shvataju da su od lovaca postali lovina...

Kaiju No. 8 ima tipično dobro razrađen svet u kome se priča događa, sa osobenim žargonom i klasifikacijama vezanim za kaiđue, ali i za vojnu jedinicu kojoj protagonisti pripadaju. Tu dobijamo dosta spekulativne nauke i zanimljivuh „tehničkih“ detalja kao što je recimo to da su kostimi koje pripadnici Defense Coprs nose pravljeni od tkiva ubijenih čudovišta i da njihove performanse zavise i od snage volje i koncentracije njihovih korisnika, a da isto važi i za pružje. Ovime Kaiju No. 8 dobija i taj superherojski sloj estetike sa samo malo metafizike da zamiriše.

Na drugoj strani su zanimljivi likovi koji, da se razumemo, ne odlaze predaleko od shonen stereotipova, ali čitaocu je teško da se sa njima ne srodi i ne počne da snažno navija, pogotovo kada krene ozbiljna borba sa novim tipovima kaiđua. Kafkini i Ichikawini „klasići“ su zanimljiva ekupa klinaca usijanih glava ali sa plemenitim ciljevima, a prekaljeni oficiri Defense Corps i u čitaocu izazivaju delić strahopoštovanja koje za njih osećaju vojnici. Mina Ashiro je, naravno, ledena, nedodirljiva, savršena oficirka koja unaokolo ide sa prelepim belim tigrom (bez ikakvog objašnjenja) a kada sama stupi u borbu nanosi takvu štetu kaiđuima kao da ih je napao čitav tenkovski bataljon, dok je njen zamenik, potkapetan Soushirou Hoshina onaj lik koga u početku ne volite jer se podsmešljivo postavlja prema našem Kafki samo da biste do kraja, zajedno sa Kafkom želeli da date život za njega.



Hoshina je i zaslužan za neke od najatraktivnijih akcionih scena sa svojom ekspertizom vezanom za oružja sa sečivom a koja na prvi pogled deluju beskorisna u odnosu na monstrume veličine trospratnice, i njegovo oslanjanje na tajne tehnike borbe mačevima je konzistentno izvor neverovatno dinamičnih, energičnih kompozicija.

Ali, da bude jasno, Kaiju No. 8 je generalno odlično nacrtan. Matsumoto na početku kao da ide više na komični, slacker vajb stripa, u skladu sa profesijom glavnih junaka, ali sa promenom žanra tom ugodnom tonu se dodaje i velika porcija military mange sa odlično dizajniranim uniformama, opremom i oružjem i scenama borbe od kojih čoveku oće malo i da stane čuka.

Chainsaw Man, kad već moram opet da ga potežem, je postavio vrlo visok standard za ovo ali u Chainsaw Man je i sama akcija uvek nadevena sa malo horora i treba da učini da se čitalac oseti i malo nelagodno. Kaiju No. 8, suprotno, i pored dizajna kaiđua od kog može malo da vam se digne kosa na glavi, pruža gotovo isključivo prvorazredni spektakl fenomenalne borbe i podvižništva naših junaka. Scene borbi sa velikim kaiđuima su nabijene strahovitom energijom a kada se Kafka transformiše u svoju monstr-formu* i oslobodi svoju ogromnu snagu, dobijamo prizore koji bi bili apsurdni da se prepričaju ali nacrtani imaju mnogo smisla. Ali evo, samo da ukažem: Kafka u jednoj sceni udarcem pesnice o pesnicu drugog čudovišta – desetak puta većeg od njega samog – uspeva da mu količinom projektovane sile u kratkom vremenu bukvalno oduva svu kožu i meso sa kostiju a zatim se i kosti pretvore u prah i odlete sa vetrom.
*nagađa se da glavni junak i nosi ime Kafka zbog asocijacije na preobražaj, mada je u njegovom slučaju transformacija osnažujuća bez obzira na socijalnu proskribovanost.

Kaiju No. 8 je strip bez MNOGO originalnih ideja ali sa vrlo, vrlo kvalitetnom egzekucijom i sa mnogo karaktera. Delom je karakter u zaista sjajnom crtežu i dizajnu čudovišta, opreme i oružja, delom u glavnom junaku koji je legitimno zagledan u sebe i opsednut time da li radi nešto korisno za ljudsko društvo, a da mu ne manjka plemenitosti, požrtvovanosti pa i komičnih kapaciteta. Kafka je ovde neko za koga navijate jer nije u pitanju stereotipni emo-klinac niti cinični palp-ćutolog, već plemenito ljudsko biće koje samo pokušaa da učini sve za sebi bližnje i u sebi nađe malo samopoštovanja. Kako se četvrti tom završava prosto nepodnošljivo napetim klifhengerom (bukvalno usred akcione scene) tako i moram da kažem da jedva čekam da nastavim sa čitanjem kada peta kolekcija za koji tjedan izađe. Ako je sve ovo zazvučalo primamljivo, VIZ Media vam, uslužno, sve kolekcije prodaje na ovom mestu.