INTERVJU: DEJAN STOJILJKOVIĆ, PISAC
Istrošena je ideja srpskog patriotizma
Naš hrišćanski svet je odavno potonuo u Matriks, a to se, nažalost, događa i svetu Istoka, kaže naš sagovornik
Dejan Stojiljković, jedan od najpopularnijih Nišlija, autor romana „Konstantinovo raskršće” (nagrada „Miloš Crnjanski”), napisao je novi roman – „Duge noći i crne zastave” koji bi uskoro trebalo da se pojavi u izdanju „Lagune”. To je uzbudljiva istorijska priča o onome što je prethodilo Kosovskoj bici, uz katalog svih poznatih junaka. Stojiljković u razgovoru za naš list ističe da je Saša Mitrović, prvi Srbin koji je uradio 3-D film, već napravio trejler za ovaj roman, a da će posle Nove godine biti pušten u rad i sajt na adresi
www.dugenociicrnezastave.rs.
„U pitanju je koncept romana koji sam razvijao godinama, a to što se njegov izlazak poklapa sa nekim drugim neknjiževnim stvarima čista je slučajnost. Naravno, siguran sam da će se naći oni koji će tvrditi baš suprotno”, kaže autor.
Iako je tema Kosovskog boja često tumačena, pogotovo u političke svrhe, ona nije tako često bila i predmet popularne kulture. Šta mislite zašto?
Razlog su upravo ta „tumačenja” koja pominjete. Takozvani kosovski mit je bio često zloupotrebljavan u ideološke svrhe. S druge strane, za guslanje uz kuknjavu o raspetom Kosovu nekako nisu pogodne stvari kao što je građanski rat posle smrti cara Dušana, Brankovićevo „izdajstvo”, činjenica da nismo izgubili Kosovsku bitku ili pravo lice kosovskog mučenika Lazara. Opet, to je jedna velika tema i zahteva ozbiljan pristup, mnogo rada i istraživanja, a naši pisci više vole da se bave temama iz bliske prošlosti i dnevne politike. Istorijski roman u Srba uvek je bio teška kategorija.
Podloga vašeg romana nalazi se u potrazi za verom i nematerijalnim blagom, dok zlo i demonske – crne zastave nadiru na hrišćanstvo. I ovoga puta vaša interpretacija istorijskog romana ima fantastičnu pozadinu?
Vladika Nikolaj je svojevremeno rekao da tokom čitave ljudske istorije vuci kolju jaganjce, ali još uvek je na svetu više jagnjadi nego vukova. Ljudska istorija je istorija ratovanja, sa povremenim periodima mira. „Nema mira, samo primirja”, kaže sultan Murat u mom romanu, a isto to misli i njegov takmac Lazar. Nekako je dosta na mene tokom pisanja uticao Šekspir, tako sam i koncipirao likove, kao junake neke velike tragedije, a fantastični elementi imaju svoju motivacijsku i logičku funkciju, poput duha Hamletovog oca, pored toga, fantastika je neotuđivi deo naše epike.
Večita borba dobra i zla nalikuje onoj iz Tolkinovih dela; a kada je reč o likovima, Ivan Kosančić prikazan je kao veći junak od Miloša Obilića?
Postoji kod Tolkina ta mitska dimenzija koja je slična našoj narodnoj epici, štaviše, siguran sam da su neki delovi „Gospodara prstenova” inspirisani i našom poezijom i mitologijom, naročito ako imamo u vidu da je Tolkin govorio srpski. Ipak, ova moja priča je pre slična Džordžu R. Martinu u njegovoj „Igri prestola”, sve je to dosta ozbiljnije, mračnije i krvavije od Tolkina. Obilić je prikazan kao neobuzdani deran, ali s razlogom, on tek treba da izraste u mitskog heroja kakvog ga pamtimo, u srpskog Ahila. Kosančić je, s druge strane, moja verzija savršenog viteza, postoji i razlog za tu pristrasnost, ja sam poreklom iz mesta Ivan Kula u Toplici, koje se nalazi na nekadašnjem feudu Kosančića.
Zašto ste pripovedanje okončali samo nagoveštajem najveće bitke, dok naši još „praše” Turke?
Zato što svi znamo kako se završilo, tog Vidovdana 1389. na Kosovu. A da li znamo kako je sve počelo? A počelo je baš tom Pirotskom bitkom gde je malobrojna posada sa Stefanom Musićem na čelu odolela velikom veziru Ali-paši. To su srpski Termopili, mesto gde je nekolicina hrabrih odolela mnoštvu. Što se „prašenja” tiče, to nije neko veliko preuveličavanje, vitezovi se bore sa akindžijama i azapima, a ta vrsta lako oklopljenih konjanika neredovne pešadije nema baš neke šanse u megdanu sa dobro uvežbanim oklopnikom. Pripovedanje je okončano tako da su mnogi rukavci priče ostali otvoreni jer imam nameru da pišem nastavke ovog romana, konkretno, sledeća knjiga zvaće se „Olujni bedem” i pratiće pad Niša i Bitku na Pločniku.
Za početak počni da veruješ… Da li se ovakve maksime odnose i na naš svakodnevni život, iz kojega su iščezle velike ideje?
Proučavajući divni i živopisni svet islama došao sam do nekih podataka koji su me iznenadili. Naime, reč musliman znači doslovce „onaj koji se predaje Bogu”, dok izvorno značenje reči „džihad” nije „sveti rat” već „težnja”, „napor”. Dakle, težnja da se približimo Bogu, da budemo dostojni, da budemo pre svega ljudi, a ne da satiremo jedni druge u ime Boga ili čoveka, svejedno je. Meni je ovo bilo fascinantno jer velikih ideja, kao što kažete, ima sve manje u ovom našem sumanutom svetu, baš kao što ima sve manje Boga i sve manje dobrote. Sve je manje onih koji bi učinili napor za opštu dobrobit, baš kao što je sve manje onih koji se nesebično predaju Bogu i svojim bližnjima. Pretvorili smo se u nule i jedinice u nekom velikom globalističkom kodu. Naš hrišćanski svet je odavno potonuo u taj Matriks, a to se, nažalost, događa i svetu Istoka.
Kakav je vaš odnos, kao mladog pisca, prema ideji patriotizma?
U poslednje vreme mnogo više sam lokalpatriota nego patriota. Ideja srpskog patriotizma je degradirana i istrošena, ničeg tu nije ostalo do praznih floskula i predizbornih parola. Muka mu je kada danas vidim ko se sve kiti srpstvom i kune u pravoslavlje. Opet, ja nemam drugu zemlju sem Srbije i nemam nameru da se posipam pepelom zbog stalno ponavljane laži o kolektivnoj odgovornosti. Mene nećete čuti kako se nekom izvinjavam zato što sam Srbin. Niti će moja književnost dostizati umetničke vrhove kroz vulgarni autošovinizam nadograđen stranim donacijama.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Istrosena-je-ideja-srpskog-patriotizma.lt.html
