Jedan od neafirmisanih autora koji mI se javio da pročitam njegovo delo (a bio je zadovoljan mojim analizama tuđih dela) je i Dusan Krstic.
Njegov roman ,,Heksagram’’ ima 120 šlajfni.
Kratko, sažeto, ali ubitačno.
Zadovoljava kako u pogledu fabule, tako i u samom iskazu, vrlo bogatom lepim metaforama i poređenjima.
U žanrovskom smislu roman pripada realizmu, ali sa obrtima koji vuku na fantastiku i horor.
U strukturalnom pogledu on je obnimus jer umesto jednog, sadrži tri glavna lika, takva da svaki u prvom licu jednine započinje naredno poglavlje.
Njih troje: Nikola, Mia i Nikolin brat koji je namerno ostao neimenovan, predstavnici su generacija u ranim i kasnim tridesetim godinama.
Žive u sistemu u kome pravolnijska poštena putanja ne može da vodi do srećnog života.
Zarad opstanka Nikola je prinuđen da kupi diplomu, njegov brat eksperimentise s narkoticima, a Mia u koju je Nikolin brat zaljubljen bavila se i prostitucijom, u okviru koje je i fazovala virus hiva.
Većina ostalih likova takođe je sa društvenih margina. Tako će kroz roman prodefilovati sitni i krupni kriminalci, dileri, lokalne tabadžije i same ubice.
Mladost bez perspektive može biti i sumorna tema, ali način na koji je Dusan Krstić ispripovedao šta ima, svakako nije sumoran.
Zato prenosim sledeće rečenice.
- Iz glave, podignute u nebesa, sevaju munje uz blago grmuckanje, dok se iz sivog repa aždaje od oblaka sprema kiša. Sa ušima punim saobraćajne buke ĉekam Potonju da me odveze do Nikolinog stana. Podmuklo, potpuno neprimetno iskašljani kristali sa telašcima zelenkastog šlajma se migolje na poslednjem dugmetu tunike. U nedostatku maramica skidam ih lanenim kaišem torbe. Shvatam da sam se ponovo razbolela, istovremeno se pitam koliko mi je još ostalo.
- Neće proći mnogo vremena pre nego što udarim u greben surove stvarnosti. Na stranu to što mi je ponestalo novca. Osećam da mi se IQ smanjio u najdubljem podrumu duše u kome sa vrha dopiru tanki snopovi svetlosti izmeĊu drvenih dasaka, na vratima obmane iza kojih se sakrio. Mame ga i draţe snopovi brutalne realnosti crnog sunca. Na prelasku iz paranoiĉnog dana u samotnu noć uzimam LSD.
- Smeštam se na tvrdu koţnu sofu i stupam na duţnost hauskipera. Velika noć je pretekla u prazno jutro. Išĉekujem nesvesticu koja od zujanja u ušima, suvog grla od koke i podmukle glavobolje od piva, nikako da se spusti na svest. Krajnje vreme da skiciram nacrt za ozbiljne životne promene. Škripavi zvuk ključa u bravi me je trgao. Šarke cvile. Ustajem i polusvestan idem do hodnika.
Glavobolja koja je burgijala otupelost se raspukla.
Zujanje od svirke je utihnulo. Knedla u grlu je stala. Sve je stalo. U mene gledaju plave prodorne oči. Beonjače prošarane crvenim mozaikom, kao srčom popucalih kapilara.
Direktan pogled u dušu. Kao krv crvena kosa. Crveno, plavo, belo. Jeziva kombinacija. Trebalo bi da kažem nešto u smislu „Uđi slobodno“, ili samo da je bacim na crni vinilni pod i pocepam joj odeću. Kao što me njen, unapred pripremljen pogled cepa iznutra. Histerično vičem u sebi “ONA JE SAVRŠENA ZA MENE“.
Crvenokosa ulazi u spavaću sobu. Idem za njom. Otvara garderober i odmah ga zatvara. Setio sam se Nikoline priĉe o problemima koje mu stvara. Vraća se u dnevnu sobu. Seda na fotelju i grabi cigaretu iz moje pakle. Radim isto. Zavaljen u dvosed gledam u tačkaste zenice kroz oblačić dima. Želim pulseve upoznavanja. Spuštam pikslu na pod. Čekam pepeo njene cigarete uzalud. Nakon nekoliko dimova je gasi na staklenu površinu stoĉića. Pratim je do vrata kupatila, zatim se vraćam do šanka koji deli dnevnu sobu od kuhinje. Sipam Džejmson. Osluškujem zvuk vode iz prigušene tuš-kabine i lupanje svog srca. Ispijam dug gutljaj. Zaustavila je vodu okretanjem slavine. Kad bi došla i utišala ritam-mašinu u mojim grudima. Sipam novo piće. Prinosim čašu ustima i ispuštam je. Pojavila se samo u gaćicama. Grudi joj se razilaze, skupljaju, pa idu u stranu, dok se naslanja na komodu. Idem ka njoj. Staklo pucketa pod tabanom. Refleksno diţem nogu i padam. Izgleda kao da mi se osmehuje, dok se vraća u kupatilo odakle je izašla obuĉena i napustila stan. Vadim parče stakla iz tabana i vuĉem se na sofu.
- Ružičasti prozori sa okolnih zgrada, osunčani jutarnjim suncem su samo privremeno umanjili stres i konfuziju u glavi. Gorčina na duši, kao da je neko gasio cigarete na mojoj džigerici me izjeda nakon neprospavane, monstruozne, noći. Prvi simptomi griže savesti su me stigli kod kuće. Potiranjem sopstvenih misli, da sam zauvek unakazio jednu bolesnu, nevinu marionetu, koja mi je u nekom momentu života nešto znaĉila. Onda sam počeo da se grčim. Povratio sam na podu. Srce. Bol u grudima. Gutam sedative. Čekam. Dijazepam ne deluje. Gušim se. Zgrĉio sam se i ponovo povratio. Bol u mišićima je poĉeo da se širi i na kosti. Nikada nisam osuĊivan. Nemam dosije i nisam registrovan kao kriminalac i narkoman. Počinje da mi trne kosa. Sav drhtim. Dlake na vratu mi se jeţe. Gutam još dijazepama. Znoj na prstima je lepljiv kao limfa. Ipak nije kao limfa. Dok sam joj kasapio lice, krv i limfa su se lepili za moje prste mnogo jaĉe nego znoj. Ja nisam ubica. Ja nisam monstrum. Ne moram da se lečim. Tako sam dočekao zoru.
Asocijacije su, vidi se is priloženog, vrlo slikovite a opisi interesantni.
Najveća mana mini romana zapravo bio bi samo preveliki broj likova. Iako je skoro svako autentičan, broj od sto dvadeset strana, premali je da bi pažnja prosečnog čitaoca mogla da se fokusira na čak tridesetak imena. Zato je bolje da se narednog puta, ukoliko bude rekao sve šta želi na prostoru slične veličine, autor usresredi na manji broj karaktera, ali takvima da su međusobno spojeniji jedni s drugima u odnosu na Heksagram. Neki od sporednih likova, prvenstveno Mane i Potonja, takođe su interesantni, ali su im karakteri skoro samo zagrebani. Zagolicani smo Manetovom sudbinom, ali ne dobijamo previše informacija o njemu.
U svakom slučaju, Dusan Krstić je mladi pisac kome treba pružiti šansu. Nadam se da će slično mišljenje imati i predstavnik neke izdavačke kuće kome njegova dela dospeju u ruke.
