Reći za ovaj rukopis da je roman, i još ga definisati kao distopijski, jeste u nekom najstriktnijem smislu tačno, ali bi čak i podatak da ga je pisao Borivoj Radaković trebalo tretirati sa krajnjom rezervom.
Naime, Borivoj Radaković je ozbiljan pisac, prepoznatljivog rukopisa, sa uspešnim kratkim pričama i dramama, a ovaj roman je jedna hrpa reči, delom rimovanih, u kojoj nema radikalnosti jednog Handkea gde jezik preuzima novu funkciju, i dalje ima previše narativne logike da bi bilo potpuna avangardna nebuloza, ali čim krene da se prati ne može biti ništa drugo nego to, ta salata često vulgarnih, često besmislenih igara reči možda želi da bude rableovska ali postaje prosto banalna, i na kraju ostajemo sa jednim pokušajem da se kroz priču o budućnosti prikaže jedna vizija sadašnjosti, a ona je zastrašujuće banalna - nedorasla čak da se nakuca kao kolumna u novinama.
Kada na sve to, pisac još pokušava da bude politički nekorektan, vidimo koliko su i najrazbarušeniji rukopisi Predraga Raosa, van žanra SFa, zapravo ozbiljni zapisi. Na kraju, maltene, možemo reći da ovaj roman do te mere nema šta da kaže da mu i ta politička nekorektnost loše stoji, odnosno pretvara se baš u ono zbog čega je politička korektnost i uvedena, i zbog čega nije uvek smatrana za lošu stvar.
ŠTO ĆE BITI S NAMA - ko izdrži do kraja - stoji kao sušta suprotnost svim svojim namerama. I od toga ne uspeva da napravi umetnost jer da, roman je zastrašujuće loš, ali u tome ne uspeva da proizvede išta dobro.
