All That Jazz

[Meho Krljic]

Nisam se baš nadao da ću ove godine pisati JOŠ nekrologa. Nažalost, u četvrtka 22. Juna, u svojoj osamdesettrećoj godini otišao je Peter Brötzmann, čovek koga sam više puta opisao kao partrijarha evropskog free jazza i improvizacije, jedan od titana tenor saksofona (i još ponekog duvačkog instrumenta), čoveka koji je skoro do same smrti svirao i stvarao, gonjen unutrašnjom energijom i potrebom da komunicira, da bude u kontaktu sa svetom, da nešto da svetu, da nešto njegovo primi, dotakne, okusi.

Neću ni da pišem nekrolog jer Peter Brötzmann nije običan čovek koji samo umre. Kada sa planete ode ovakav fenomen, neko čija je pojava doslovno menjala istoriju i živote tolikih ljudi, to da neko poput mene sedne i kaže da je voleo njegovu muziku je na kraju više priča o meni nego o Brotzmannu. A stvarno nije trenutak da pričamo o meni. Brotzmann je bio sila prirode, tektonski pokret, snop svetlosti takve jačine da vam se čini da ćete od njega oslepeti. Ne sećam se da sam pričao i sa jednim fri džez saksofonistom koji ga nije naveo kao presudan uticaj u svom životu. To, to je bitno. Talasi koji su se širili iz centra u kome je stajao slikar sa saksofonom i duvao njega sa svim venama na licu nabreklim do pucanja.

Brötzmanna neću da deifikujem jer je on bio materijalista pre svega drugog, čovek sa nogama čvrsto na zemlji, sa interesovanjem za ljude i njihove živote mnogo više nego što su ga interesovale apstraktne umetničke filozofije. Otud ni njegov amuzika nikada nije zvučala „božanski nadahnuto“ ili „spiritualno“ već uvek i jedino kao nešto što dolazi iz centra ljudskog bića, nalik na komade tkiva koje snažne šake čupaju i nude drugima kao jedino važno što im se može dati.
Brötzmanna sam gledao nekoliko puta u Beogradu, ali poslednji put pre jedanaest godina sa triom Sonore, i o ovoj večeri možete čitati na ovom mestu, a ako vam se baš ne čita, snimak nastupa ću rado podeliti i ovde:

https://youtu.be/dtMPW35dr8k

https://youtu.be/46hCdgbJ_c8

Konačno, ako želite da čujete JEDAN album Petera Brötzmanna koji ja smatram sebi posebno važnim, onda neka to bude Shadows, snimak sa njegove turneje sa kraja prošlog veka gde je nastupao sa dva legendarna japanska muzičara, Keijijem Hainom na gitari i Shojijem Hanom na bubnjevima. Kritika je, sećam se prikaza u The Wireu, bila pomalo sumnjičava, govorila da je ovo malo isuviše karikirano od strane saksofoniste i bubnjara i da se gitarsta koji iznosi srce na teren pored njih osećao malo kao da ga zejabavaju, a isticano je i da su se Peter i Keiji i par puta potukli u bekstejdžu oko toga kako će ko biti ozvučen. Ali ja ovaj album znam NAPAMET. Oslobođen potrebe da bude LIDER, naprotiv, stavljen uz dvojicu muzičara koji su i sami navikli da vode, bez obzira sa kim sviraju, Brötzmann ovde daje jedan od svojih najrelaksiranijih, najspontanijih, najorganskijih performansa koje sam čuo. I danas, 23 godine kasnije mi sve zvuči sveže kao i 2000. godine i, evo, reći ću da ljudi možda umiru, ali Peter Brötzmann nije bio samo čovek. Ljudima kažemo da počivaju u miru. Peteru samo mogu da kažem da duva iz sve snage i da nas pričeka, brzo ćemo.


https://youtu.be/waO1Zo85OpM

[Meho Krljic]

Pošto je nedavno zvanično počelo leto, a dalo se primetiti po tropskim temperaturama koje su zavladale u balkanskoj džungli, onda je red da preslušamo i jedan, uh, čekajte, prolećni album?? U propratnom tekstu za drugi album sastava Liba Villavecchia Trio, a koji je naslovljen Birchwood, odnosno, hm, „brezovina“, Liba Villavecchia objašnjava da je breza već dugo vremena smatrana simbolom proleća, ljubavi i svetlosti a da su upravo to teme koje njegova ekipa obrađuje na ovoj ploči. Pa, dobro onda, ljubavi i svetlosti nam valjda nikada nije previše, nevezano za to u kom smo se godišnjem dobu nesmotreno obreli.

Iako je Javier „Liba“ Villavecchia rođen još krajem pedesetih godina, ovaj trio je još uvek vrlo sveža postava, ali toliko vibrantna i funkcionalna da se na ovom albumu čuje kako svi prosto pucaju od entuzijazma. Osnovan 2021. godine ovaj katalonski sastav je najnovija avantura za Villavecchiu koji je veteran džeza i slobodne improvizacije. Trio je svoj prvi album, Zaidin, izbacio prošle godine – baš u proleće – a izdao ga je ugledni portugalski Clean Feed i prikazao multigeneracijsku postavu u vrlo funkcionalnoj, vrlo raspoloženoj formi. Prošle godine sam opširno pisao o ovom sastavu, ukazivao na Villavecchijinu karijeru kao muzičara, autora muzike ali i predavača na ESMUC školi u Barseloni, specijalizovanog za improvizaciju, ali i podvukao da ostala dva muzičara u triju imaju, pored očiglednog free jazz i improv pedigrea i korene u metal muzici.

Ne znam koliko je to VAMA prirodno, ali meni je nekako uvek bila logična ta spona između ekstremnog metala i, hm, ekstremnog džeza, u žeđi za ispitivanjem gde su granice forme, za rizičnim konceptima koji vam nikada neće doneti slavu i pare a možda će vam se zbog njih mnogi smejati itd. Alex Reviriego na kontrabasu i Vasco Trilla na bubnjevima i ovde kao i na prvom albumu sviraju sasvim u okvirima onog što biste smatrali avangardnim dezom i ovde nema painkillerovskih jazz-metal ekscesa, ali čuje se svakako jedna glad da se te granice forme poguraju do same ivice pucanja, da se u Villavecchijine teme i aranžmane ubrizga što je više moguće eksperimenta sa ritmom, metrikom, tembrom, dinamikom.

Villavecchija ovaj album, dakle, smatra prolećnim, optimističnim materijalom koji priča o svetlosti i ljubavi i mada su njegove teme na alt saksofonu vedre i razigrane, ovo ipak nije ni blizu nekog easy listening iskustva. Kogod je slušao Zaidin može i na Birchwood da očekuje sličnu koncepciju spajanja vrlo strukturiranog, vrlo „matematičarskog“ sviranja i apstraktnih modernističkih istraživanja teksture i prostora. Ovo je, kako god da okrenete, hermetična muzika koja u svojim aranžmanima ni slučajno ne prati nekakav standardni format „pesme“ i zahteva slušaoca spremnog na sve u svakom trenutku. Zato su Villavecchijine optimističke teme i komplikovane, ali prijateljske melodijske linije i važne kao pojasevi za spasavanje za slušaoca kome je ovo možda jedan od prvih rodea u fri džez sitiju.

Slušajući Birchwood nemoguće je i malo se ne upustiti u meditiranje kako free jazz ili samo avangardniji džez može da znači tako mnogo različitih stvari za različite muzičare, pa čak i za iste muzičare na istom albumu. „Free“ može da podrazumeva mnogo toga, od sviranja izvan skala, ali sa metrički i dinamički jasno ispisanim temama koje samo ne upadaju ni u jedan harmonski sistem koji priznajete, ali može da podrazumeva i svirku bez ritma i metrike, u kojoj muzičari jedni drugima serviraju predloge pa na njih odgovaraju, pa onda i pasaže čistog „zvuka“, bez tonalnosti ili očiglednih struktura. Birchwood sve ovo sadrži, često i u okvirima iste kompozicije i mada je ovo, kako rekosmo, svojevrstan izazov za određeni tip slušaoca, uvek je u pitanju fascinantna, i intrigantna ploča.

Zanimljivo je i da je Birchwood, uprkos svojoj vrlo izraženoj „uvežbanosti“ ploča koja je nastajala praktično na drumu. U okviru priprema za izlazak i promovisanja prvog albuma, trio je, kako svedoči lider, bio u non-stop koncertiranju pa su i kompozicije za ovaj album nastajale u hodu i uvežbavane između koncerata. Na prvi pogled može da zvuči neverovatno da je album ovako gusto ispisane, kompleksne muzike nastajao skoro uzgred, između nastupa na kojima su svirane druge  kompozicije, ali onaj najizraženiji utisak koji on ostavlja je upravo o bendu koji diše i misli kao jedno. Birchwood naprosto zvuči kao ploča trojice ljudi koji su slepljeni jedan za drugog i razumeju šta onaj drugi radi i pre nego što taj drugi krene da ga radi.

Odmah na početku će, tako, naslovna kompozicija pokazati kako Villavecchija zvuči snažno i ubedljivo, poigravajući se sa temom, ulazeći u raspoložena krešenda i vozeći brze, energične linije, a kako ga ostala dvojica prate u stopu, dopunjujući svaki njegov ton idealno postavljenim kontrapunktima i udarcima, prateći njegovu dinamiku, kao da u njima trojici kuca jedno srce. Sam saksofonista će se na duže momente skloniti u stranu da prepusti dvojici mlađih muzičara centar pažnje i njihov rad je izuzetan i kada nema melodijskog reflektora da na njih baca snažni snop svetla. No, vraćanje u osnovnu temu je podsećanje da, uprkos utisku da dobar deo vremena muzičari sasvim slobodno improvizuju, u temelju ovih kompozicija stoje jasno formatirane, vrlo složene teme koje slušaoca ubace u kinetički gruv iz kog mu nema spasa.

Druga kompozicija, osmominutna Lublin izranja iz sitnih zvukova i pisaka izvučenih na kontrabasu, da bi im se saksofon pridružio a zatim uleteo u energični freebop koji po ko zna koji put podseća da je Villavecchia veliki poštovalac Ornettea Colemana.

Skoro jedanaestominutna Blue Quinoa je jedan od najkompleksnijih komada saTrillinim apstraktnim uvodom, Villavecchijinom snažnom a jednostavnom temom a onda dugačkim delovima bez ritma u kojima preovladavaju boja, tekstura i ambijent. U odnosu na nju je naredna, Anima, praktično sentimentalna sa temom koja je otvara ali se i ona brzo izmeće u kompleksan ritmički gruv gde ornetkolmenovsko, „harmolodičko“ improvizovanje dolazi u prvi plan.

Dve najkraće kompozicije su ostavljene za kraj. Deep Yellow je jedan apstraktniji, hermetičniji komad koji naglašava ambijent i slušaoca smešta u bezvremeni prostor gde je teško prebrojati sekunde ali je lako uživati u nežnim Villavecchijinim maštarijama koje ostala dvojica pažljivo podcrtavaju iz drugog plana. Senan je još jedan harmolodički fank za kraj, sa Villavecchijinim šetanjem osnovne teme kroz skale i improvizovanjem sve do odlaska u potpunu apstrakciju i tamni ambijent, samo da bi povratak u temu album dovezao do eksplozivnog finala. Moćno!

Bircwhood je snimljen Marta prošle godine u, kako kaže Villavecchia, idiličnoj kući sagrađenoj još u trinaestom veku. Iako na momente „težak“ i zahtevan, ovo je bez sumnje album optimistične energije ali pre svega jednog organskog spajanja trojice muzičara u kompozitnu celinu na kojoj ne umete da razaznate šavove. I to je divno.

https://libavillavecchia.bandcamp.com/album/birchwood-2

[Meho Krljic]

Da nastavimo i ovog vikenda sa letnjom muzikom, a šta je letnjije nego relaksirani fri džez i slobodna improvizacija snimljeni u Meksiku? Čak i naziv albuma koristi termin kojim su stare Maje označavale more! Doduše, kako nas podučava i buklet ovog albuma, taj termin je nastao spajanjem reči za plamen i jezero, pa je to, nekako, u sumi dalo more. Stare Maje su imale vrlo partikularne ideje o tome kako more, jelte, treba da izgleda. Kakogod, K'​á​ak'n​á​ab​:​crepitar de un lago en llamas su snimili Blaise Siwula i David Puc, stari, iskusni Njujorčanin na duvačkim zadacima i mladi, maštoviti meksički muzičar na gitari sa brdom efekata, improvizujući u Pucovom (rodnom?) gradu, Mérida, prestonici Jukatana, ovog, nedavno završenog proleća. Pričamo o neobično nepretencioznom a na momente VELIČANSTVENOM albumu, pa vredi malo naoštriti sluh i udobno se smestiti jer ovo su podugačke, neužurbane improvizacije.

Blaise Siwula je ime za koje možda niste čuli iako ovaj čovek svira free jazz već duže od pola veka. Rođen u Detroitu još 1950. godine, Siwula je počeo da uči sviranje na alt saksofonu već sa 14 godina i nikada nije prestao. Doduše, zainteresovan za umetnost svih formi, Siwula je, kako sam kaže, periodično istraživao vizuelne umetnosti, arhitekturu, poeziju, dramu, pa zaradio i magisterijum iz umetnosti, i proveo deo svog života i obrazovanja u Evropi. No, od 1989. godine u Njujorku, učestvujući u tamošnjoj, pa, da upotrebimo tu reč, andergraund sceni. Iako je sarađivao i sa Cecilom Taylorom, Siwula je možda poznatiji po saradnjama sa kolektivom Improviser’s Collective te legendarnim njujorškim klubom ABC No-Rio, u kome su mnogi andergraund projekti našli svoje pribežište. Siwula je bio deo improvizatorskih programa u okviru Amica Bunker inicijative u ovom klubu da bi kasnije počeo da sam bude organizator C.O.M.A. serijala nastupa u istom prostoru.

Siwula je u okviru svog pristupa komponovanju tradicionalnim tehnikama dodao i elemente grafičke kompozicije, za koje kažu da su dug njegovoj naobrazi u vizuelnim umetnostima ali i verovanju da su vid i sluh povezana čula te da umetnost generalno treba da bude komunikativna. Pored alt saksofona, naravno, on svira i druge duvačke instrumente a u okviru nekih projekata i kompozicija je svom arsenalu dodao i razne vrste udaraljki. Pored pomentuog Cecila Taylora, Siwula je tokom svoje njujorške karijere svirao i sa takvim imenima kao što su William Parker, Tan Dun, Peter Kowald, Donald Miller (gitarista Borbetomagusa), Nobuyoshi Suto (poznatiji kao Nobu Stowe), Katsuyuki Itakura, Ryusaku Ikezawa, Ge-Suk Yeo, saksofonistkionja Bonnie Kane... Snimio je i solidnu količinu albuma, sa mnogim od nabrojanih i drugim muzičarima a dobar deo istih je i sam izdao, držeći se uradi-sam filozofije primerene andergraund delatnicima. Iako se, naravno, deo ove muzike može svrstati u neidiomatsku improvizaciju pa i buku, Siwula nije neko ko svira isključivo izvan standardne muzičke teorije pa ni album K'​á​ak'n​á​ab​:​crepitar de un lago en llamas nije onako abrazivan i apstraktan kako biste možda očekivali kada vidite da su to kompozicije od petnaest minuta bez ritma ili ikakvih udaraljki u studiju.

David Puc je značajno mlađi muzičar iz Méride i priznajem da o njemu malo znam, sem da je umešan u neke vrlo egzotične muzičke projekte kao što je „biomuzika“, odnosno muzika, uh, inspirisana vrtačama i zvucima vezanim za njih. Što sve zvuči zastrašujuće akademski i pretenciozno ali slušajući ovaj album, mogu da kažem da je Puc vrlo relaksiran, vrlo talentovan gitarista kome prelasci iz harmoničnih, pa čak i romantičnih pasaža u čiste teksture dolaze prirodno, lako i bez forsiranja i glume.

Što je i neophodno da bi ovakva muzika korektno proradila. Siwula naglašava da je sva muzika na albumu komponovana spontano, u okviru muzičke saradnje između dvojice muškaraca koja traje već izvesno vreme, a Youtube ionako ima više snimaka na kojima Siwula i Puc zajednički improvizuju u kamernim uslovima, uklapajući svoje muzičke vizije na jedan neusiljen, šarmantan način.

Štaviše, album i počinje vrlo prijatnom temom koju su, sva spontanost na stranu, Siwula i Puc verovatno već u nekoj formi isprobali, možda ne sasvim se dogovorivši kako će to da na kraju zvuči, ali u saglasju oko harmonije i dinamike. Siwula ovde predvodi juriš, a Puc se umešno priključuje sigurnim razlaganjem akorda ispod njegove melodije i Llamand (Call), uprkos svom trajanju od skoro šesnaest  minuta zapravo nema ulogu nekakvog filtera koji bi rasterao „kežual“ slušaoce a u dalji tok albuma propustio samo posvećene avangardiste.

Doduše, ovo ni u kom slučaju nije tradicionalni džez, pa ni tradicioalni fri džez, i Siwula i Puc sasvim lako i bez ikakvih dramatičnih gestova i glume uspevaju da romantične teme i post-bop melodije prevuku i u apstraktnija polja, nudeći slušaocu prirodan, organski put u nepoznato koje, uprkos povremeno vrlo netradicionalnim pristupima obojice muzičara ne deluje i neprijateljski.

Ključna dimenzija ovog albuma je verovatno upravo to da ovo nije improvizacija koja programski beži od harmonija i melodičnih tema, mada im istovremeno i ne duguje nikakvu lojalnost. Siwula je nesumnjivo andergraund ratnik od poluvekovnog staža, ali veliki deo njegovog sviranja saksofona i klarineta na ovom albumu je u prijatnom, prijatno tradicionalnom ključu post-bopa i cool jazza, bez direktnih citata i sikofantskih omažiranja partikularnih muzičara, ali sa besprekornim prizivanjem u svest istorije džeza istočne obale i Njujorka partikularno kroz svoje teme i njihov razvoj. U njegovoj svirci nema usiljenosti, nema glumatanja, nema čak ni neke eksplozivne ekspresije koju smo intuitivno počeli da vezujemo za free jazz i slobodnu improvizaciju i zadovoljstvo je s vremena na vreme čuti album na kome kompozicije nisu spakovane u onaj klasični free improv format gde se kreće od šuškanja i puckanja a završava u distorziranim vriscima i halabuci, pa onda sve ispočetka dok ne istekne termin. Siwula svira jednostavno tečno, ali i varljivo jednostavno, ulazeći u neke kompleksne vratolomije bez straha i dajući im razrešenja bez tenzije i sviranja na snagu.

Naravno, Siwula je ipak stara garda i od njega ovako nešto očekujete, pa je Puc po definiciji otkrovenje ovog albuma. Meksički muzičar, po svemu sudeći ima klasičnu naobrazbu jer je njegova svirka u harmonijama izuzetno ubedljiva, sa besprekornim praćenjem Siwulinih tema, pa i ubacivanjem dobro odmerenih ritmičkih (mikro)deonica koje povremeno blago uokvire inače vrlo freeform svirku saksofoniste. No, Puc je naoružan čitavim arsenalom pedala i njegovo korišćenje distorzije, gejtova, kompresora i drugih efekata često gitaru pomera u vrlo apstraktne sfere, nudeći zvuk koji je razdvojen od puke kombinacije drveta i metala, amorfan i teksturiran, a opet veoma organski uklopljen sa Siwulinim sviranjem.

No, Pucu nisu nepophodni efekti da bi zvučao „drugačije“ i njegovo upadanje do pojasa u mikrotonalnu džunglu na trećoj kompzociji daje albumu iznenađujuće upečatljivu „azijsku“ komponentu sa odjecima indonežanskog Gamelana u relaksiranom a sve vreme moćnom free jazzu. Izvrstan album dvojice muzičar iz sasvim različitih generacija i država, spojenih muzikom onako kako ništa drugo ne može da spoji dva uma i dva duha:

https://blaisesiwula.bandcamp.com/album/k-akn-ab-crepitar-de-un-lago-en-llamas

[Meho Krljic]

S obzirom da se Srbija, Balkan i solidan deo Evrope nalaze pod talasom vreline za koju meteorolozi pošteno kažu da ne mogu da procene dokle će trajati, pa vi sad vidite, onda ćemo danas da slušamo nešto jednostavno, svedeno, ugodno, što ne zahteva preteranu cerebralnu investiciju i... oh, čekajte, izašao novi Raz Mesinai? Ah, ignorišite sve što sam rekao, uzmite lepezu, uključite uši na najjače i udobno se zavalite jer će inače svakako on VAMA da ga zavali.

Šalim se malo. Raz Mesinai, Val Jeanty: FU I'm the DJ nije sad nešto previše cerebralna i zahtevna (i zavaljivačka) ploča, mada nije ni tako šaljiva i spadalačka kako joj ime možda sugeriše. Ona svakako proizvodi dobro raspoloženje, barem ako ste ugođeni na frekvenciju na kojoj Mesinai operiše već više od tri decenije. Ili makar na neke od njegovih frekvencija. Dvoje muzičara ovde improvizuju u realnom vremenu, kreirajući gust a opet suštinski sveden program melodije i ritma u kome, da budemo fer, džeza ima samo u tragovima i to ako se BAŠ dobro udubite, ali u kome je etos fri džeza i improvizacije stavljen u prvi plan i ne možete ga promašiti pa sve i da vozite dva kilometra vezanih očiju (i ušiju) UNAZAD.

Raz Mesinai je neka vrsta superheroja avangardne i andergraudn muzike iz različitih Njujorških scena, neumorni istraživač i sintetizator, koji u svojoj muzici spaja vrlo različite uticaje i interesovanja i kreira uvek, u najmanju ruku, nešto zanimljivo, a neretko i nešto transcendentno. FU I'm the DJ je možda svakako bliži zanimljivom nego transcendentnom delu spektra, ali ovo nije nužno ploča lakih zajebancija, već pre jedna necerebralna, neprogramska, nego intuitivna, automatska (u smislu „automatskog pisanja“) emanacija njegovih opsesija i interesovanja, istresena u jednom cugu, bez mnogo priprema i razmišljanja, uz sparing partnerku koja je u svakom pogledu dorasla Mesinaijevoj nemirnoj mašti i širokom iskustvu.

Mesinai je od mladosti spajao razlčite svetove jer je rođan u Jerusalemu ali je proveo detinjstvo i mladost u čestom putovanju između Jerusalema i Njujorka, upijajući sa jedne strane bogati koloplet bliskoistočnih uticaja, uključujući sufijsku muziku, jevrejske tradicionalne pesme ali i beduinsku folklornu tradiciju, a sa druge se izlažući njujorškoj uličnoj kulturi elektronske muzike i plesa. Počeo je da eksperimentiše, kažu njegovi biografi, sa kasetama i semplovima, još kada je imao deset godina da bi sa četrnaest bio otkriven od strane džezera po imenu Juma Sultan koji je bio impresioniran njegovim bitovima napravljenim za brejkdensere i poklonio mu opremu sa kojom je ovaj počeo da pravi svoje prve profesionalne radove.

Mesinaija jedan deo publike zna kao kompozitora elektroakustične avangardne muzike, bilo inspirisan jevrejskim temama (u vreme kada je snimao za Tzadik Johna Zorna), bilo namenjene filmu – poznat je slučaj njegovog albuma Unspeakable, napravljenog da bude saundtrak za Hellraiser 6 ali na kraju neprihvećenog od strane produkcije jer je, legenda kaže, „bio isuviše strašan“. Drugi, pak, poznaju Mesianija kao  eksperimentalnog bitmejkera koji je, uz DJ Spookyja, DJ Olivea, Skiza Fernanda i druge kolege bio jedan od rodonačelnika „illbient“ pravca, smeše apstraktnog hip-hopa, duba, industriala i eksperimentalne muzike koja je izletela iz Bruklina u devedesetima i dobrano protresla mnoge muzičke svetove. Mesinaijev duo sa Johnom Wardom, Sub Dub je bio jedan od temeljnih učesnika ovog događanja a mnogi kasniji Mesinaijevi projekti, pre svega Badawi ali i Bedouin Soundclash su gradili na ovim osnovama, dodajući njegova interesovanja iz sveta jazza, bliskoistočne muzike, tradicionalne i duhovne na elektronske osnove. Mesinai je i sa Scottom Hardingom (koga mnogi bolje znaju po imenu Scotty Hard  i njegovoj saradnji sa Wu Tang Clan) pre nekoliko godina osnovao Underground Producers Alliance, organizaciju/ agenciju za, jelte promidžbu andergraund umetnika, ali i za njihovo obrazovanje. Mesinai je i talentovan ilustrator koji je crtao i radio na nekim Marvelovim stripovima, ali i inače sjajan lik sa mnogo interesovanja i interesantnim načinima da ih artikuliše.

U suprotnom uglu imamo profesorku Val Jeanty. Originalno, Jeanty je sa Haitija, ali je njena porodica napustila Port O Prens još 1986. godine kada je svrgavanje tadašnjeg predsednika Jeana-Claudea Duvaliera donelo nemire, pa i zatvaranje škola. Jeantyjeva ima neke važne muzičke i spiritualne korene – navodi se da je praunuka Occidea Jeantya, jedne važne haićanske muzičke figure sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka dok joj je baka, GranMe Shoun, nagađate već po imenu, bila vudu sveštenica. Otud muzika koju Jeantyjeva radi, pored formalne muzičke teorije uključuje i mnogo afrokaripskih elemenata vezanih za vodun tradiciju pa su joj neki pored „zvaničnog“ imena – Afro-Electronica – dali i nestašniji nadimak: Vodou-Electro.

Jeantyjeva je danas profesor na Berkliju a njeni muzički počeci su vezani za različite eksperimente sa elektronikom, gramofonima i multimedijalnim komadima. Zahvaljujući stipendijama koje je dobijala, početkom veka je imala prilike da svira ali i postavlja muzičke instalacije ne samo po uglednim američkim prostorima (uključujući njujorški MOMA) već i po Evropi, notabilno Švajcarskoj i Australiji, a poslednjih godina sarađuje sa raznim muzičarima iz oblasti džeza i tradicionalne muzike, mešajući vudu nasleđe sa drugim folklornim usmerenjima u naporu da se, kako sama kaže „aktivno decentralizuje plitko, vesternizovano shvatanje ’world music’ koncepta.“ Tome, jelte, možemo samo da aplaudiramo. Pa makar i mi sami u ovoj priči ispali zapadnjaci.

Elem, što se tiče njenih džez kredencijala, svirala je sa Wallaceom Roneyjem, a kao inženjer zvuka sarađivala sa Matthewom Shippom, Williamom Parkerom, Wadadom Leo Smithom i Anthonyjem Braxtonom i to je, što bi rekli mangupi, pametnom dosta.

FU I'm the DJ je album improvizacija snimljenih u jednom dahu ranije ove godine i na njemu se iskustvo i interesovanja dvoje muzičara (i mislilaca) ukrštaju na najprirodniji način da izrode muziku što je energična ali kontemplativna, ritmična ali bezvremena, oslonjena na tradicionalno nasleđe ali definitivno avangardna i namerna da tradiciju legitimiše samo kroz praksu, kroz znojavu svirku i krvavu borbu za opravdavanje svakog sledećeg takta a ne kroz njeno zalivanje u jantar i izlaganje u muzeju da, eto, deca ne zaborave gde su im koreni.

Iako sve kompoziije imaju isti naslov (FU I'm the DJ, naravno) i instrumentarij i zvuk su uglavnom isti, i iako je, kako rekosmo, sve snimljeno u jednom cugu bez mnogo nameštanja, razmišljanja, diskusije i in-situ analize, ovaj album ne deluje kao procesija neobaveznih, plitkih improvizacija koje će dvoje iskusnih muzičara izudarati jednom rukom dok drugom svajpuju po tinderu i lajkuju najnovije videe sa mačićima na tiktoku. Naprotiv, i Mesinai i Jeantyjeva ovde deluju vrlo usredsređeno i zainteresovano, u prvom redu za kvalitet i teksturu zvuka a onda, postepeno, kako album odmiče dalje, sve više i za kompozicije i to kako teme i ritmovi korespondiraju jedni sa drugima ali i sa tradicijama koje se u njima citiraju, navode, zazivaju i proživljavaju.

Paleta zvuka jeste, rekosmo, svedena, ali i Mesinai i Jeantyjeva su muzičari koji zvuk razumeju jako dobro – uostalom njime se profesionalno bave i kao snimatelji i producenti već decenijama – i umeju da i najsitnije detalje iskoriste tako da celini daju nove perspektive. Album je snimio Danny Blume ali ga je Mesinai miksovao i uradio mastering pa je ovo ploča vrlo bogate teksture i dinamike, ni nalik na neke ploče „čisto“ elektronske improvizacije kojima dinamika često nedostaje jer su njihovi snimatelji i osobe zadužene za mastering intuitivno naklonjene što je glasnije mogućem zvuku.

Takođe, ovo odgovara i odabranoj estetici muzike jer ovde imamo izmešane „klasične“ instrumente, prevashodno Mesianijev klavir, koji on svira na svim kompozicijama, sa elektronskim udaraljkama i efektima koji dopuštaju Jeantyjevoj da deo zvuka procesuje u stvarnom vremenu. Ovo muzici daje dualnu, istovremeno „organsku“ i „apstraktnu“ prirodu sa jasnim i energičnim interakcijama između melodije, teme i ritma i toplinom koju ovo donosi, ali i sa jednom finom, pomalo čak i retrofuturističkom „elektronskom“ dimenzijom u kojoj udaraljke često zvuče kao da slušate robota kome je neki haker lemilicom poremetio osnovne programe. Sad ću dati najlenjije poređenje svih vremena ALI VRUĆINA JE NE OSUĐUJTE ME NE MOGU DA MISLIM, ali Jeantyjeva se ovde nastavlja na tradiciju koju je u njujorškoj downtown avangardi uspostavila Ikue Mori, i haićanske vudu ritmove vezuje uz sintetički zvuk elektronskih perkusija na čaroban način.

Ovo nisu preopširne improvizacije i dvoje muzičara intuitivno osećaju kada se konkretna tema „odradi“ do svog prirodnog kraja pa staju da bi prešli u sledeću. Prema kraju albuma, rekosmo, muzičari osećaju da su u velikoj meri istražili granice teksture i dinamike pa počinju da se više usredsređuju na same teme i melodije i ovde Mesinai ulazi u naglašenije bliskoistočni harmonski program i naglašenije „narodnjačko“ fraziranje a koje dobija izvrsne kontrapunkte u pratećim ali i disruptivnim ritmičkim strukturama Jeantyjeve. Kompozicija FU I'm the DJ prt.9 je, recimo odličan primer usredsređivanja na temu i njenog autoritativnog istraživanja do prirodnog kraja.

Album FU I'm the DJ je druga kolaboracija između Mesianija i Jeantyjeve (za koju znam), i nakon prošlogodišnjeg Time Assassins koji se više orijentisao ka ambijentu i post-dub zvuku, dolazi kao vrlo prijatno spajanje mnogih interesovanja i tehnika kojima se dvoje autora opsedaju već decenijama. Dobar za vrućinu, još bolji ako imate čime da se rashladite, ovo je album koji se može slušati mnogo puta za redom i da u njemu svaki put čujete nešto novo:

https://razmesinai.bandcamp.com/album/fu-im-the-dj

[Meho Krljic]

Ove nedelje nisam mogao da se odlučim između dva albuma koja sam najviše slušao tokom tih nekoliko dana pa sam na kraju rešio da odradimo oba jednim potezom. Na kraju krajeva, mislim da se ove dve ploče skladno dopunjuju i da će pokriti širok spektar potreba našeg čoveka za (avangardnim) džezom, a i leto je, vrućina je i nekako je prikladno da ovo budu samo kraći, neobavezni osvrti na dva muzička projekta koja dolaze iz različitih delova sveta i različitim jezikom govore iste stvari.

Ne da ovde ima mnogo, jelte, JEZIKA, oba albuma su uglavnom instrumentalna i, pa, prilično cerebralna i kada koriste ljudski glas to je uglavnom kao još samo jedan izvor zvuka. Zato hajde da obradimo prvo onaj koji ima više emocija, više eksplicitne duhovnosti, više topline.

Perry County World Jazz Ensemble je u ovom slučaju, zgodno, istovremeno ime i sastava i debi albuma koji je taj sastav snimio. Ekipa o kojoj pričamo dolazi iz mesta po imenu Ickesburg iz Pensilvanije – a za koje mogu samo da nagađam da je deo okruga Perry jer mi je po ovoj vrućini teško i da guglam – a gde je glavno ime na koje valja obratiti pažnju Shawn Pike. Ovaj rođeni Delaverljanin (!!!!!) preselio se u Pensilvaniju još kao mlađi tinejdžer a verujem da je u nekom momentu živeo u Teksasu jer mu je Bandcamp stranica za njegove solo radove (ili, preciznije, solo RAD) registrovana na Ostin. Pike na ovom albumu ne samo da svira nekih 6-7 instrumenata među kojima NIJE gitara, već je i, pretpostaviću, glavni autor muzike i aranžmana, a definitivno je osoba koja je postavila čitav koncept i estetiku ovog sastava.

Perry County World Jazz Ensemble je, kako i Pike kaže u tekstu koji dolazi uz muziku, eksplicitno zamišljen kao kombinacija džeza i klasične muzike sa „univerzalnim jezikom koji je u svima nama, svuda na ovom svetu“, odnosno, da prevedemo to na jednostavnije termine, posveta, i to vrlo snažna, muzici koju je pravio nedavno preminuli Pharoah Sanders. Pike na albumu svira uglavnom duvačke instrumente, od alt i bas klarineta, pa do tenor i sopran frule (ili kako biste već VI nazvali „recorder“), ali odrađuje i smene na perkusijama, pa i na klaviru. Ovo je vrlo ferousendersovski po postavci ali je mene posebno impresioniralo da vidim čoveka koji je po vokaciji pre svega gitarista kako se snalazi na drugim instrumentima. Pike gitaru svira od mladosti, u tradiciji američke narodne, akustične muzike i ovih dana često nastupa solo, samo sa akustičnom gitarom.

No, ljubav prema džezu i klasičnoj muzici, ali prevashodno prema „Vibraciji“ koju on navodi kao istinu koja je sveprisutna, se nalazi duboko u temelju ovog albuma, koji, naravno, Pike nije napravio sam. Na alt saksofonu, recimo, ovde nastupa James Nelson, jedan izuzetno  pedigrirani muzičar iz Pensilvanije, sa karijerom koja traje duže od četrdeset godina. Tu su i dvojica bubnjara, jedan basista, jedan klavijaturista i čak trojica perkusionista. No, pristup koji Pike i kolege imaju muzici je osvežavajuće sveden, kako i dolikuje nečemu što odaje počast duhovnoj, univerzalističkoj muzičkoj viziji Pharoaha Sandersa.

Naprosto, ovo jeste muzika koja vibrira i diše više nego muzika koja „svira“ i Pikeovi aranžmani su varljivo jednostavni, sa prostim semenom teme od dva ili čak samo jednog tona koja na svojim plećima iznosi ceo komad. Ovo je svakako delom „dron“ muzika, sa pažljivim, neužurbanim ređanjem slojeva zvuka preko ovog osnovnog zametka kompozicije i prijatnim „etničkim“ začinima prevashodno u domenu udaraljki i duvačkih instrumenata koje svira Pike. To da on sam nije po profesiji pre svega duvački muzičar se zapravo uopšte ne oseća na albumu – delom jer kompleksnije solo momente preuzima Nelson, ali delom i jer Pike vrlo duboko razume da u osnovi Sandersovog izraza na kraju nisu bili ni brzina ni intenzitet ni složenost svirke nego ton i duh. A koje on pažljivo slaže u miks notu po notu.

Kada ritmova ima oni i sami zvuče „etnički“ i ritualno i ovaj vrlo lepo producirani, uredni ali ne i sterilni album svojim odmerenim pristupom spajanju džeza, klasike i nespecifikovanog folklornog izraza nudi slušaocu elegantan način da provede ugodno Nedeljno popodne.

https://perrycountyworldjazzensemble.bandcamp.com/album/perry-county-world-jazz-ensemble-debut-release

No, za slušaoca koji će radije da se malo pomuči oko svoje muzike, koji voli kada ga album malo i odgurne od sebe, pa pusti kandže, pa zahteva da mu priđate pažljivo i sa oprezom, usredsređeni kao samuraj koji zna da jedan precizan rez rešava sve, možemo da ponudimo izdanje koje se zove Piotr Dąbrowski / Paweł Soko​ł​owski a na kome sviraju, pogodili ste, Piotr D​ą​browski i Paweł Soko​ł​owski, dva poljska improvizatora i avangardista.

Soko​ł​owski živi i radi u Lođu i, kako je to čest slučaj sa muzičarima koji rade na ivicama onog što prosečan čovek uopšte preoznaje kao muziku, ne samo da je u pitanju agilan svirač raznih duvačkih instrumenata i modularnih sintisajzera već i lokalni „scenski radnik“ koji se bavi promocijom avangardne muzike, i organizacijom adekvatnih muzičkih događaja. U njegove najveće poduhvate do sada spada osnivanje i koordiniranje rada festivala Musica Privata a što je došlo kao logična ekstrapolacija serije koncerata nazvane Precambrian kojoj je takođe on kumovao. Soko​ł​owski, rođen 1987. godine je sarađivao sa više poljskih i inostranih muzičara i snimio gomilu albuma sa avangardnom postavom Dźwięk-Bud a ovaj je album snimio sa Dąbrowskim uživo, krajem prošle godine u Varšavi.

Piotr Dąbrowski, pak, ime deli sa poznatim poljskim režiserom a i sam je sklon vizuelnim umetnostima. Ali i drugim – Dąbrowski je avangardista opšteg usmerenja koji svira, komponuje, piše poeziju i bavi se vizuelnim dizajnom i umetnošću. Za njega je sviranje muzike duhovna aktivnost a u „muzici, sviranju bubnjeva, sebi i svom okruženju nalazi nešto što naziva ’Tokom’“. Pa vi sad vidite. Svakako stoji da Dąbrowski nije tek „bubnjar“ koji će pružiti ritmičku pratnju saksofonosti. Sa iskustvom saradnje sa mnogo poljskih muzičara, uglavnom u Varšavi, i pisanjem muzike za pozorišne predstave i balete, Dąbrowski odnedavno pronalazi mnogo interesantnih mogućnosti u saradnji sa Soko​ł​owskim.

I dvojica muzičara na ovom albumu svakako imaju lepu hemiju. Soko​ł​owski svira tenor, sopran i soparnino saksofone, a Dąbrowski pored bubnjeva i „klasičnih“ udaraljki čuka i u bure i pušta glas, i ovo nije tek običan free jazz album na kome će saksofonista postavljati teme a bubnjar pod njih podmetati ritam.

Mada nije ni neugodno predaleko od toga. Ono što stoji je da su duvački instrumenti ovde u principu stalno smešteni u prepoznatljivu džez tradiciju sa Soko​ł​owskim koji ide od klasičnih tema i solaža do apstraktnijih zvukova ali bez neke vidne ambicije da ovo bude dekonstruktivan materijal. Njegova svirka je, čak i u najapstraktnijim momentima, ekspresivna i oseća se jaka veza između instrumenta i muzičarovog tela, ali se on velikim delom drži prepoznatljivih skala i fraziranja koje možemo da upratimo unazad sve do šezdesetih godina prošlog veka i titana fri džeza iz njegove najrevolucionarnije ere.

Sa svoje strane Dąbrowski pored slobodnih ali i dalje prebrojivih ritmova dosta radi i u domenu teksture, ali i tembra, nudeći zvuke koji dopunjavaju saksofon ne ritmički koliko po boji, šuškajući, krckajući i koristeći male metalne udaraljke za reske tonove punktuacije i promene dinamike. Njegova svirka je diskretna, nenametjiva ali ni u jednom trenutku trivijalna.

Ovo čini muziku dua prilično kamernim iskustvom i momenti u kojima dvojica muzičara zasviraju žešće i pređu u neku vrstu free jazz svingovanja su dobrodošli kako sva ta cerebralna istraživanja ne bi zamorila slušaoca. Pričamo, dakle, o albumu koji pred vas stavlja izazov, makar koliko i pred sebe, istražujući liniju spajanja između čistog zvuka i tradicionalnije muzike sa dosta smelosti i posvećenosti. Vredi ga čuti!

https://sokolowski.bandcamp.com/album/piotr-d-browski-pawe-soko-owski

[Meho Krljic]

Ako kažem da sam postao užasan džez-snob to verovatno neće zvučati kao neka velika novost pa je možda tačnije reći da sam još više produbio dubine svog džez-snobizma. Možda je i do vrućine ali baš mi je trebalo dosta kopanja pre nego što sam u toku nedelje naleteo na album koji mi je zaista prijao, bio dovoljno kompozitorski i aranžerski napredan za moje potrebe, imao lep, prirodan zvuk, a da istovremeno i nije bio nametljivo „svirački“ ustrojen. Zbog toga smo danas u Argentini, ali i jednom nogom u Španiji. Julián Solarz Grupo: Resonancia - M​ú​sica de Frederic Mompou je novi album grupe osnovane u Buenos Airesu koja iza sebe ima samo još jednu dugosvirajuću ploču, snimljenu 2018. godine, sa kompozicijama koje je uglavnom pisao lider, Julián Solarz. No, već i taj album, La palabra no dicha sadržao je jednu kompoziciju Federica Mompoua, pa je pola decenije kasnije Solarz rešio da svom velikom uzoru napravi kompletnu posvetu i tako smo dobili album Resonancia.

Mompou je rođen još krajem devetnaestog veka i živeo sve do 1987. godine. Iako mu roditelji nisu bili previše umetnički nastrojeni – otac je bio advokat, majka, koliko se zna, domaćica – njegov je stariji brat postao slikar pa je i Frederic Mompou Dencausse, kako u katalonskoj verziji glasi puno ime ovog pijaniste i kompozitora, shvatio da želi da se bavi umetnošću. Doduše muzičkom, ali je bratovljeva skica seoske kuće krasila omote svih Federicovih objavljenih snimaka. Federico je imao ozbiljnu klasičnu pijanističku naobrazbu ali je i patio od jako izražene stidljivosti pa je svesno odlučio da ne traži karijeru izvođača i posvetio se komponovanju izvodeći, u budućnosti, svoje sopstvene kompozicije samo u intimnim, privatnim uslovima.

Mompou je bio jedan od onih klasičnih kompozitora koji su dosta uticali na džezere time što su pisali relativno kratke, kompaktne kompozicije impresionističkih korena (Erik Satie i Gabriel Fauré su mu bili najvažniji uzori) i meditativnih kvaliteta. Iako je napisao muziku za najmanje jedan balet i dva komada za hor (od kojih je jedan bio dečiji hor a drugi je kombinovao hor i orkestar), najveći deo njegove najvažnije muzike pisan je za male ansamble ili soliste. Ogroman deo Mompouovog opusa je rađen za solo klavir, njegov primarni i glavni instrument, a onda je i dobar broj kompozicija rađen za kombinaciju klavira i glasa, da bi u kasnijim godinama radio i komade za solo gitaru. Španska legenda gitare Andrés Segovia je, recimo, bio inspiracija za kompoziciju Suite Compostelana a koju će kasnije i lično snimiti.

Što se tiče Solarza, on je rođen 1977. godine u Buenos Airesu i mada je primarno pijanista, rado i često svira i bubnjeve i udaraljke (na primer u ansamblima Orquesta Sudamericana, Sebastián Zanetto Grupo, Martín Robbio Grupo i Diego Catanzaro Grupo (gde pored perkusija svira i klavir)). Školovani je kompozitor i aranžer ali i improvizator i u svoje učitelje i učiteljice ubraja imena kao što su Guillermo Klein, Diego Schissi, Hernán Ríos, Nora Sarmoria, Adrián Iaies, Juan „Pollo“ Raffo, Abel Rogantini, Alicia Sciancalépore, Penaco Zaldívar i Jorge Trebino. S obzirom da svira u mnogo grupa, imao je i mnogo nastupa i snimio dosta ploča sa njima, a, kao i mnogi drugi slični umetnici, bavi se i organizatorskim radom pa je upravljao koncertnom dvoranom a trenutno je koordinator ciklusa koncerata i diskusija o muzici pod naslovom LÍNEA/ESPACIO, u kome učestvuju razni umetnici, uključujući neke od gore nabrojanih.

Pored argentinske muzike, Solarz izučava i afroamerički folklor i, naravno, savremeni džez, a bend koji danas slušamo je smešten između džeza afroameričkog nasleđa, harmonske improvizacije i, kako sam kaže, određenog minimalističkog uticaja savremene muzike.

Resonancia je svakako odličan ogledni primer za ovo jer u svojih deset aranžmana Mompouovih kompozicija daje sve to nabrojano: i džez ekspresiju, i klasičnu minimalističku formu i prijatnu improvizaciju. Solarz ovde svira samo klavir, a pored klavira tu su bubnjevi, kontrabas, alt saksofon, klarinet i bas klarinet, flauta, te gitara. Moglo bi se uz blago iznenađenje reći da je neobično što baš ni u jednoj kompoziciji nema ljudskog glasa, imajući u vidu da ga je Mompou rado i često koristio, no, duvači su ovde upravo da popune ovu prazninu, preuzimajući od klavira često glavne teme kompozicija i nudeći nežne artikulacije i optimistički razvoj ovih melodija, nikada ne odlazeći predaleko od harmonskog jezgra.

Ovo je svakako i glavna odlika albuma: Resonancia je striktno kamerni džez izmešan sa klasikom i ovde nema previše dinamičkog šaranja ali ni previše slobodnog improvizatorskog zamaha. Kompozicije, mahom izvučene iz Mompouovog magnum opusa, Música callada (što bi bila muzika tišine), su kratke, tihe, diskretno radosne i relaksirano kontemplativne, traju uglavnom po 3-4 minuta (najduži je zapravo komad Música callada Nº 1 koji album otvara) i improvizacije na Mompouove teme su pažljive, ispunjene respektom. Solarz i njegov orkestar ovde, naravno, radikalizuju Mompouove kompozicije već time što je Música callada napisana za solo klavir, pa aranžiranje ovih tema koje su napravljene da izrone iz tišine i u nju se vrate do izvođač pazi da ne napravi ni jedan suvišni zvuk, za ovakav ansambl njima daje zaista sasvim drugačiji senzibilitet i zvuk.

Utoliko, Julián Solarz Grupo ovde nadograđuje orginalni materijal, trudeći se da očuva njegovu fascinaciju tišinom – Mompou u većini kompozicija nije ni stavljao oznake za završetak, ukazujući na to da tišina koja ostaje posle poslednje note treba da bude integralni deo muzike, da ne pominjemo da je što se dinamičkih uputstava tiče za sve napisao samo „piano“ – ali da iskoristi dinamiku i raznolikost tembra veće grupe instrumenata.

Ovo uglavnom zvuči vrlo elegantno, sa Mompouovim nežnim, kontemplativnim temama sviranim neužurbano, odmereno, puštajući note da se prirodno gase, bez glume i forisranja ekspresije. Mompouove kompozicije iz ovog ciklusa se smatraju njegovim najizraženije modernističkim radom i padala su tu poređenja sa Mesiaenom i Weberom, ali mu izvođenje Solarzove grupe pored cerebralne dimenzije dodaje i meru ljupkosti, čak i romantičnosti.

Nije sve ovde, naravno, nužno ljupko i romantično, Música callada Nº 25 je, recimo vrlo modernistički komad sa izuzetno ekonomičnim ređanjem nota i atonalnim kvalitetom, no najveći deo albuma je ugodan i za manje istrenirano uho, sa optimističkim, romantičnim temama u Música callada Nº 3 koja zvuči skoro sakralno, ili pomenutom Música callada Nº 1 čija slatka, gorka, pa ponovo slatka glavna tema ima u sebi mnogo evokativnog, a bez potrebe da ulazi u kompleksne razrade i složene muzičke drame.

Resonancia je, utoliko, album čiji je glavni kvalitet upravo u tom izbegavanju „svirke“ onda kada ona nije potrebna i odmerenom, pažljivom proširivanju Mompouovih osnova tako da se očuva njihova intimnost a da slušalac ipak dobije svečani program odavanja pošte velikom kompozitoru. Veoma lepo.

https://juliansolarz.bandcamp.com/album/resonancia-m-sica-de-frederic-mompou-2

[Meho Krljic]

Ponekada su džezeri naprosto drsko hermetični i sve što mislimo da unapred znamo o njima se trude da izvrnu naopačke. Na primer, današnji ansambl se zove Triio, tako, sa dva „i“, da bi bio čudniji, ali ako mislite da je to drugo „i“ dovoljno da čovek podesi svoju percepciju na potrebnu frekvenciju začudnosti, evo i prve rečenice iz biografije ovog sastava: „osnovan 20212. godine od strane Alexa Fourniera, Triio je od kvarteta prerastao u sekstet“.  Dovoljno da se pošten čovek malo zagrcne i opsuje. No, taj isti pošten čovek će imati, nadamo se, malo povoljniju somatsku reakciju na minialbum Triio: Magnetic Dreaming izašao za kanadski Elastic Recordings pre nekoliko dana, osim što naravno, nije ZVANIČNO izašao i u nekoj budućoj istoriografiji će se kao pravi datum izlaska ove ploče voditi 29. Septermbar 2023 godine, datum koji je, primećujete, skoro dva meseca u našoj budućnosti. A opet, album je tu, pred nama, na Bandcampu i njegov digitalni daunloud možete kupiti istog ovog trenutka, svući ga na svoju mašinu i posedovati zauvek u onoj meri u kojoj išta uopšte posedujemo u ovom današnjem smutnom vremenu.

Sve je, dakle, smutno u vezi sa ovim albumom, pa i to da nije zaista album nego, rekosmo, minialbum, jedna kompozicija podeljena u šest delova, sa, kako kaže izdavač (ali verovatno i autor) „veoma različitim tlom i atmosferama, a koji su svi povezani formom na koju je uticala snolika logika“. Ako posle ovoga niste malo opsovali i pljunuli, znači da vam je imunitet solidno izgrađen ali i da ste verovatno ciljna grupa za muziku koja je zbilja hermetična, neprozirna, snolika i nastoji iz sve snage da pobegne od većine preovlađujućih teorijskih modela. Naravno, ne pričamo o nekom potpuno inovativnom i revolucionarnom radu, „avangarda“ je danas manje-više stil za sebe a ne bekstvo od svih postojećih stilova i Triio ovde svira, vrlo autoritativno i kompetentno, u prilično dobro poznatoj i u literaturi opisanoj formi spajanja džeza i savremene akademske kompozicije sa uticajima filmske muzike nudeći, zbilja, i neku vrstu muzičkog narativa koji ima svoj tok i dinamiku i njima se bavi više nego harmonijom i ritmom. Prilično to dobro bude na kraju, samo da odmah kažem, da se neko ne poplaši od sve te priče o avangardnosti i hermetičnosti.

Triio je, rekosmo, 2012. godine osnovao Alex Fournier, kanadski kontrabasista i kompozitor koji, kako njegova zvanična biografija veli „ima interesovanje da idiome svoga instrumenta istraži u celini“. Prevod: svira i prstima i gudalom! Šalim se, naravno, Fournier je akademski obrazovan sa studijama na Univerzitetu Toronto, gde su mu predavači bili Dave Young, Andrew Downing i Jim Vivian, a kompoziciji su ga podučavali Downing i Phil Nimmons. Nakon diplomiranja 2011. godine, pohađao je više kreativnih muzičkih radionica pa i učestvovao u Jazz programu konzervatorijuma Peabody univerziteta Johns Jopkins. Paralelno je svirao u više džez gurpa, kamernih orkestara i klasičnih ansambla, dalje se učeći uz Michaela Formaneka i Paula Johnsona i radeći konerte u raznim postavama – uključujući solo – da bi 2016. dobio diplomu koja se na Engleskom zove „Graduate Performance Diploma in Jazz Performance“ a ja neću ni pokušati da je prevedem.

Fournier svira sa više postava u Torontu u ovom trenutku, uključujući Money House, koji se fokusira na post-bop zvuk kasnih šezdesetih, trio Huet//Fournier//Kuhl fokusiran na „slobodnu i teksturalnu improvizaciju“, The Dan Pitt Trio/ Quintet i Pineapple, koji je 100% free improv sastav. No, Triio, čiji je osnivač mu je centralni projekat u kome on vodi glavnu reč po pitanju pisanja i aranžiranja muzike i do sada je sa njim snimio dva albuma, od kojih je drugi izašao prošle godine. Magnetic Dreaming o kome danas pričamo je snimljen još 2021. a Fournier nabraja jako veliki broj muzičara sa kojima je do sada sarađivao od kojih ću ja pomenuti samo zvezde avangardne muzike kao što su Tim Berne, Tony Malaby ali i mladu saksofonistkinju iz Toronta  Karen Ng. Fournier je izvodio i muziku za nekoliko filmova a Magnetic Dreaming apsolutno deluje kao njegova vizit-karta budućim producentima koji će tražiti nekog što ume da pravi muziku naglašene atmosfere, evokativnu ali slobodnu od žanrovskih idioma.

Jedna od za mene najprepoznatljivijih dimenzija „atmosferične“ i „filmske“ muzike je kada ona koristi vibrafon i Triio definitivno i prominentno ima ovaj instrument u svojoj postavi. Michael Davidson, vibrafonista, je istovremeno i jedan od dvojice suosnivača izdavačke kuće Elastic Recordings (drugi je kontrabasista Dan Fortin koga iz razumljivih razloga nema na ovom snimku), a koja je sa svoje strane više kolektiv saboraca i eksperimentatora što istražuju dodirne tačke između kompozicije i improvizacije. Misija firme je da promoviše muziku koja se inače teško klasifikuje i ne uklapa se sjajno ni u jedan odabrani žanr pa je Magnetic Dreaming, najnovije izdanje ove kuće (a koja ih nema mnogo ali su u pitanju vrlo brižljivo rađeni projekti), jedan vrlo dobar pokazni primer. I za to kako je muzika uhvaćena na snimku zapravo neka vrsta reprezentativnog uzorka procesa svog nastajanja, radije nego nužno poslednja reč u ovom procesu ali i za to kako vizuelna komponenta dizajna izdanja nije nešto o čemu se misli tek kad je sve drugo gotovo, već direktno komunicira sa tim procesom i onim što se čuje. AJ Wright odnosno Astral Spill je vizuelni umetnik koji se bavi analognim i digitalnim kolažima i njegov dizajn omota za ovo izdanje je prva upečatljiva stvar u vezi sa njim.

Druga je odličan zvuk. Sekstet koji ovde svira snimljen je uživo u studiju i kako se radi o muzici koja zaista treba da ima jedan snoliki kvalitet, ali i da se sva vrlo autoritativna svirka na njoj dobro čuje, miks i mastering ovde (a koje je uradio Jeff "Fedge" Elliott) obavljaju odličan posao.

Fournierova kompozicija je, naravno, vrlo „teška“ u smislu da ovde ako i ima tema, one služe samo za to da slušaocu privuku pažnju pre nego što ih sekstet brutalno dekonstruiše. Album počinje dvominutnim preludijumom koji nudi tihu, intimnu atmosferu i jasan uvod za soporifične pustolovine koje će uslediti ali već drugi deo, Basalt Pillars and the Field Outside the Ferrimagnetic Order, kreće telegrafskom temom na vibrafonu nakon koje saksofonistkinja Bea Labikova uleće u free jazz kovitlac a bubnjevi i perkusije ispod nje lomataju se kroz neprebrojivu metriku.

Fournierova muzika nije haotična, ovde teme postoje, a postoje i solaže i jasno odeljeni momenti improvizacije, ali je ona haoidna, sa smelim, tenzičnim harmonskim radom i ritmom koji je često toliko komplikovan da bi i članovi Henry Cow, da su ovo nekako mogli da čuju tamo negde 1973. godine malo trepnuli i posegli za abakusom.

No, Fournierove kompozicije ovu kompleksnost stavljaju u službu atmosfere i narativa i ovde postoji jasna improvizatorska dimenzija muzike. Fournier voli da različite instrumente stavi u različite metrike i natera ih da svi sviraju u isto vreme kako bi slušaočev mozak svakih četvrt sekunde uletao u kratke spojeve pokušavajući da nekako posloži sudarajuće ritmičke linije i natera ih da imaju SMISLA JEBEMMUMATER, ali njegov glavni cilj je baš suprotno, da vas natera da ne slušate ni jedan pojedinačan ritam, već sve njih u isto vreme, prepuštajući se logici sna i shvatajući muziku kao nekoliko transparentnih slojeva zvuka koji se skladno dopunjuju kada ih shvatate kao vertikalnu strukturu, dok u horizontalnoj ravni oni pričaju priču.

Naravno da je to apstraktna priča ali Magnetic Dreaming onda više i nije težak album. Fournierova kompozicija ima dinamiku i narativ i ovde su improvizacije i teme uredno odvojene u celine, sa pažnjom da se ne pretera ni vremenski ni po intenzitetu ni u jednu stranu. Ovde nema ni previše agresije ni previše „kontemplacije“ i Triio kroz kompoziciju prolazi šampionski, izvodeći je sa vrlo organskim kvalitetom. Što, priznajem, možda nije ODMAH vidljivo, s obzirom da pričamo o u krajnjoj liniji veoma apstraktnom komadu i muzici koja jeste dobrim delom neprozirna za teoriju i uho naviklo na prirodniji gruv, ali ovde jeste primetna ta džez komponenta tradicije koju Triio baštini. Magnetic Dreaming naprosto ne pati od one akademske distanciranosti i hladnoće kakva je često prisutna u sličnim izvođenjima i ovde nas uvek iza ugla čekaju fine solaže na saksofonu ili klarinetu (Naomi McCarroll-Butler svira običan i bas-klarinet), koje daju lepu kontratežu apstraktnom teksturalnom radu gitare (Tom Fleming), vibrafona, udaraljki (Stefan Hegerat)...

Svakako, radi se o kompoziciji koja potrebuje slušaoca spremnog da se prepusti zvuku što ne poštuje mnogo pravila, ali ovo nije prenaglašeno radikalna muzika. Fournier se ugodno smešta u tradiciju avangarde koja spaja džez sa klasičnom muzikom i njega ovde prevashodno interesuju atmosfera i logika sna, pa jedan relaksiran odnos ka ovom kratkom albumu može slušaocu da podari dosta zadovoljstva:

https://alexfournier.bandcamp.com/album/magnetic-dreaming-elastic-recordings

[Meho Krljic]

Krajem Jula izašao je novi album nemačkog kvarteta Die Enttäuschung nazvan dovitljivo Music Minus One a čime je najavljeno ne samo vraćanje ovog ansambla u studijsku produkciju nakon više od pola decenije već i hvatanje zaleta za obeležavanje skorašnje tridesetogodišnjice postojanja. Bend najavljuje da će NAREDNI album, nedavno snimljeni ali još neizdati Die komplette Enttäuschung biti „najbolje iz skoro tridesetogodišnje karijere benda na jednom CD-u“, ali ni Music Minus One ne bi smeo da razočara jer ovde sa sedamnaest pesama i tipično darežljivim trajanjem od preko sat vremena slušalac dobija mnogo nove i zanimljive muzike od ovog veteranskog sastava.

Die Enttäuschung su neka vrsta karijerne šale za neke od najvrednijih i najcenjenijih muzičara sa nemačke avangardne i džez scene. Sa imenom koje se na naš jezik prevodi kao „razočaranje“ i niskom albuma od devedesetih godina prošlog veka od kojih je prvih nekoliko bilo označeno samo brojevima, moglo bi se argumentovati da je u pitanju bend za relaksaciju i zabavu za muzičare poznate po vrlo cerebralnom, vrlo istraživačkom avangardnom zvuku. No, Die Enttäuschung nisu manje avangardni od drugih projekata svojih članova samo zato što vole da svinguju i u svojoj muzici se pozivaju na vrlo klasične džez forme na kojima su ti članovi odrasli. Njihovi dosadašnji albumi i saradnje sa, recimo, Alexanderom Von Schlippenbachom (sa kojim su snimili živi album sa praktično celim opusom Theloniousa Monka spakovanim na tri diska veselih, neobaveznih interpretacija) su definitivno pokazali da ovaj sastav svoj identitet traži upravo na razmeđi između ozbiljne, eksperimetnalne avangarde i razdraganog omažiranja klasičnijeg džez zvuka bez nekakve namrgođene dekonstruktivne agende.

Die Enttäuschung u svom streljačkom stroju imaju dva vrlo poznata nemačka muzičara. Rudi Mahall je svoju naobrazbu klasičnog klarinetiste nadogradio skretanjem u džez i improvizaciju još pre više od četrdeset godina i dalje svirao sa kremom svetske džez avangarde, radeći sa Leejem Konitzom, Raduom Malfattijem, Barryjem Guyjem, Paulom Lovensom, Sven-Åkeom Johanssonom, svirajući u Schlippenbachovom Globe Unity Orchestra itd.

Odmah rame uz rame sa njim je trubač Axel Dörner, poznati i cenjeni džezer i eksperimentator koji je studije trube i klavira (između ostalog u Nizozemskoj) razvio u karijeru sviranja raznih formi slobodnije muzike, od „čistijeg“ džeza do eksperimentisanja sa elektronikom. Svirao je, naravno, sa masom važnih muzičara a ja ću ovde pomenuti samo imena kao što su Fred Lonberg- Holm, Michael Zerang, Ken Vandermark, Otomo Yoshihide, Sachiko Matsubara, Hamid Drake, pa onda saradnju sa Globe Unity Orchestra... Dörnera sam i gledao u Beogradu (i malo popričao s njim posle nastupa) kada je pre desetak godina nastupao sa sjajnim sastavom The Electrics (u kome nije bilo ni jednog električnoh instrumenta) a o tom koncertu više možete pročitati ovde, ili pogledati snimak ovde.

The Electrics pominjem i jer je pristup ovog sastava zapravo bio vrlo sličan filozofiji Die Enttäuschung. Music Minus One, kao i većina njihovih albuma ima duhovit i bizaran kolaž na omotu a koji je ponovo radila Katja Mahall i koji zapravo vrlo uspešno komunicira nenametljivu, duhovito samozatajnu filozofiju ovog kvarteta ali i formu muzike koja će se ovde čuti.

Odmah da bude jasno i ovo: iako su Rudi i Axel „zvezde“ ovog sastava, ovde je na delu vrlo nehijerarhijski ustrojena muzika u kojoj prave podele na ritmičare i soliste nema. Uostalom, i ritam sekciju ovog kvarteta čine vrlo iskusni muzičari, kontrabasista Jan Roder, a koji je po preseljenju u Berlin polovinom devdesetih i susretom sa Mahallom, Dörnerom i Schlippenbachom svoju karijeru ubacio u visoku brzinu pa dalje svirao i sa Irene Schweizer, Olafom Ruppom, Peterom Brötzmannom, te bubnjar Michael Griener, profesor džez bubnja na muzičkom univerzitetu „Carl Maria v. Weber“ u Drezdenu i čovek koji je veliki deo svoje kafrijere proveo radeći muziku sa plesačima i pesnicima.

Die Enttäuschung svoj prvi album posle šestogodišnje studijske pauze počinju energičoi i dobro raspoloženo, nudeći u prvoj kompoziciji, Ich stand im Stau neku vrstu predujma za ceo materijal. Ovo je razigrana, energična ali ne agresivna muzika koja „standardni“ format džeza iskreno voli i koristi koliko joj god odgovara ali mu ne robuje. Od prvih taktova ove kompozicije, jasno je da će Mahall i Dörner voditi česte, brojne dijaloge, igrajući se sa frazama i temama i prebacujući jedan drugom solaže, pa ne čekajući da onaj drugi završi, kao da su se setili još nečeg važnog, ulećući natrag u miks i dodajući svemu još nekoliko kapljica kerozina.

No, Griener i Roder su jednako užurbani i upleteni u razvijanje forme ovog zvuka, i sami svirajući u frazama i njihovim varijacijama. Album, bez i najmanje sumnje, ima mnogo momenata u kojima ritam sekcija razveze prepoznatljiv bebop ritam i gruv i onda radi nešto svoje dok duvači preko izbacuju solaže, ali ima barem isto toliko trenutaka u kojima duvači sviraju jedan jedini ton dok se stvaran razvoj teme dešava na kontrabasu i bubnjevima.

Ova, rekosmo, nehijerarhijska filozofija muzike je prirođena muzičarima sa ove scene, no, za Die Enttäuschung je karakteristično da jednu vrlo avangardnu dispoziciju u kojoj često slušamo instrumente kako napuštaju svoj tonalni opseg i pretvaraju se u apstraktne, distorzirane teksture, dopunjava potpuno nevina, neposredna, radosna svirka u ključu, rekoh već, klasičnog džeza.

I to baš klasičnog. Iako su Die Enttäuschung po prirodi stvari smešteni negde u hardbop i postbop estetiku pa svoje eksperimentisanje sa razvlačenjem i rušenjem forme započinju odatle, Music Minus One zapravo ima mnogo prepoznatljivih omaža i referenci na sving ili diksilend zvuk od pre rata. Mahallov klarinet je posebno razigran u ovim momentima, nudeći ugodne old-school sanjarije između moderne, cerebralnije muzike.

Generalno, većina kompozicija je napravljena tako da se nimalo stidljivo spoje ta ljubav prema melodiji, gruvu i prepoznatljivoj temi koju možete zazviždati, sa modernijim pogledom na aranžiranje i ulogu instrumenata u kvartetu pa je ovo svakako i džez album koji bi puritance sa obe strane ograde mogao malo da iznenadi ili naljuti. Ljuti „cerebralci“ će se možda mrštiti što momente atonalne, vrlo teksturirane svirke odjednom nekako presecaju refleksije na swing dok će „klasičari“ biti besno što svaki put kada krene melodičnija, razigrana tema i lepršava solaža, iza ugla sledi skretanje pod pravim uglom i upad u ritmičku zamku koju je postavio Griener. No, Die Enttäuschung vrlo programski funkcionišu baš na tački srastanja dve naoko nespojive filozofije, pokazujući da su one deo iste tradicije i da se ne treba stideti ni jedne njene komponente.

https://dieenttaeuschung.bandcamp.com/album/music-minus-one

[Meho Krljic]

Protekla sedmica je umela da bude i oblačna i ćudljiva, pa mi je nekako prirodno, prikladno i primereno da u ovu Nedelju sad već ostarelog leta poslušamo jedan album džez balada. T.K. Blue: The Tide of Love je najnoviji album njujorškog saksofoniste, kompozitora i edukatora po imenu, well, komplikovano je. Rođen kao Eugene Rhynie pre skoro tačno sedamdeset godina, ovaj Njujorčanin mešovitog jamajčansko-trinidadskog porekla je nakon ekstenzivnog sviranja sa Abdulahom Ibrahimom ime promenio u afričkije Talib Kibwe, a koje je u raznim momentima glasilo i Talib Qadir Kibwe, pa samo Talib Qadr, pa Talib Abdul Kadr, Talib Abdul Qadr, Talib Qadir itd. Poslednjih nekoliko decenija on koristi T.K. Blue kao svoje „stalno“ ime i pod njim je snimio nisku albuma kao lider, počev od polovine osamdesetih, ali i radio sa mnogo poznatih muzičara od kojih ću ja izdvojiti samo Randyja Westona, Sama Riversa, Jayne Cortez i, naravno, Dona Cherryja.

O T.K. Blueu sam zapravo već pisao krajem 2021. godine kada se album Another Blue snimljen za Arkadia Jazz i originalno izašao 1999. godine, pojavio u novom digitalnom reizdanju na Bandcampu. Veliko mi je, naravno, zadovoljstvo da ovom prilikom imam mogućnost da uživam u njegovom novom materijalu, snimljenom, pretpostavićemo – pošto ni autor ni izdavač, ponovo Arkadia Records, ne specifikuju datum – ranije ove godine. Arkadia je The Tide of Love izdala početkom ovog meseca a najavljuje da mu je u pripremi i novi album koji je trenutno u postprodukciji, što znači da ovaj čovek nema nameru da se u skorije vreme penzioniše. Kada se čuje kako stvari zvuče na ovom albumu, reklo bi se da za tim nema ni potrebe. Blue je u životnoj formi kao izvođač i aranžer a nekoliko kompozicija koje je ovde lično napisao su verovatno među najboljim komadima njegove duge karijere.

Biografiju T.K. Bluea smo prošli put već dovoljno podrobno pretresli da ne moramo da joj se sada vraćamo u visokom nivou detalja. Dovoljno je reći da je u pitanju čovek sa ozbiljnom formalnom muzičkom naobrazbom (uključujući magisterijum iz muzičke teorije na Univerzitetu Kolumbija) pored diplome iz psihologije. Blue je imao sreću da u mladosti uči od i svira sa nekim legendarnim muzičarima uključujući Rahsaana Rolanda Kirka, Yusefa Lateefa i Reggieja Workmana a da je onda, prevashodno na ime saradnje sa Abdulahom Ibrahimom obišao i Evropu i Afriku, živeo u Parizu, tamo sarađivao sa Samom Riversom i senegalskim muzičarima, snimio svoj prvi album u ulozi lidera... Tamo je i upoznao Randyja Westona i bio njegov muzički direktor do 2018. godine, paralelno sa svojim karijerama autora i aranžera, ali i profesurom na nekoliko univerziteta.

Možda je značajno ukazati, a i izdavač to ističe, da na ovom albumu jedno od najvećih imena pored samog Bluea jeste vibrafoniosta (i marimbista) Stefon Harris, sada pedesetogodišnji malo klasični a malo džez muzičar koji je zapravo sebi kao mlad momak isplanirao ozbiljnu karijeru u njujorškoj filharmoniji dok nije čuo muziku Čarlija Parkera i zarazio se džezom. Harris se vratio klasičnoj muzici, na primer kroz The Classical Jazz Quartet gde je (rame uz rame sa legendarnim kontrbasistom Ronom Carterom) snimio nekoliko albuma aranžmana klasične muzike, od Čajkovskog, preko Baha do Rahmanjinova. Harris je i sam uvezan sa akademskom zajednicom, i na Mehnetnskoj školi muzike je ne samo dobio diplomu iz klasične muzike i master iz džeza već je tamo sada i Direktor džez odseka.

Na klaviru je tu James Weidman, jedan ekstremno iskusni muzičar koji je sarađivao sa Joeom Lovanom, Cassandrom Wilson, Steveom Colemanom, Bobbyjem Hutchersonom... Gitaru svira takođe veteran Ron Jackson, a ritam sekciju čine Gavin Fallow na kontrabasu i bubnjar Lenny Robinson.

Blue je dakle okupio strašnu ekipu sa istočne obale a album je zapravo nastao kada je šef Arkadia Records, Bob Karcy, koga autor naziva svojim „starijim bratom“ istakao da voli kako Blue svira balade i da bi bilo lepo kada bi se napravio ceo album ovakvog materijala. Blue je, kao duhovna osoba koja često govori o ljubavi, miru, nadi itd. i zahvaljuje se tvorcu na mogućnostima koje mu je ovaj stavio na raspolaganje, onda za The Tide of Love napravio izbor interesantnih kompozicija ne samo iz džez žanra, a i sam napisao nekoliko i ovo je izuzetno zreo, ali i izuzetno umiljat album muzike koja baladi daje dostojanstvo i eleganciju, nudeći mir, spokojstvo i optimizam, ali bežeći od zaslađenosti i sentimentalnosti.

Album tako otvara When Sunny Gets Blue, komad koji su napisali Marvin Fisher i Jack Segal, već godinama u Blueovom koncertnom setu, i ova pesma postavlja zvuk i raspoloženje albuma. Harris je otvara razlaganjem na vibrafonu, Blue onda postavlja temu na alt saksofonu i atmosfera, tempo i toplina muzike su od prvog momenta savršeni.

Iako, naravno, na albumu sastavljenom od samih balada nećemo nužno čuti mnogo glasne i užurbane svirke, ovo je svejedno ploča na kojoj svaki od muzičara ulaže mnogo svog znanja, tehnike ali i emocija u muziku pa ona zvuči vrlo autentično, vrlo proživljeno. Ovde nema pukog hotel wave odrađivanja posla, pa Harris i Wieldman pružaju izvrsne partije, virtuozne po tehnici ali nenametljive i savršeno uklopljene u atmosferu pesama.

Naravno, glavna atrakcija, ili makar ono što isprva privlači najviše pažnje je Blueov alt aksofon. Sviran u legato stilu, on svejedno ima dinamiku i snagu i dolazi kao prirodna ekstenzija daha i glasa, posebno u izvođenju kompozicija koje originalno imaju pevanje, ali pokazuje i izuzetan dar za prilagođavanje stilu kompozicija gde su originalno bili zastupljeni drugi duvački instrumenti. The Peacocks Jimmyja Rowlesa je, tako, pre nekih 46 godina imala Stana Getza na tenor saksofonu pa Blue nalazi zanimljiv način da temu i improvizaciju učini svojim.

Album ima i dve kompozicije Antonija Carlosa Jobima, i naravno da način na koji Blueov ansambl ovde svira proto-bosa novu podseća na poseban odnos koji su muzičari sa istočne obale, posebno iz Njujorka istorijski imali sa latinoameričkim zvukom.

Svakako treba istaći i tri kompozicije koje je Blue napisao za ovaj album. Naslovna, The Tide of Love je jedan impresivan, skoro sedmominutni opus napisan kao himna ljubavi sa religioznim prelivima ali i sa energičnom, plesnom, svirkom u svom drugom delu gde Harris pogotovo dobija priliku da intenzivno solira preko Weidmanove izvrsne pratnje. A Prayer for Us je jedan od najtiših, najelegantnijih komada na ploči, i mada Blue ovde ne recituje tekst koji je za nju napisao, iz same muzike se čuju zanos i opijenost večnim koji su je nadahnuli. To Mend a Broken Heart je, pak, old school balada o ispravljanju starih grešaka i vraćanju starim ljubavima i mada bi se u njoj s pravom mogao očekivati dah sentimentalnosti, ona i sama zvuči čisto, iskreno i bez ikakve glume. Album zatvara još jedna bosa nova, So many Stars Sergia Mendesa i Blue je pominje kao jednu od svojih najomiljenijih kompozicija, podsećajući i na verziju Sare Vaughan koja je, očigledno inspirisala ovo izvođenje.

Blue je čovek ogromnog iskustva i znanja. No, The Tide of Love je pokazni primer za umetnika koji svoje iskustvo i znanje samo implicitno koristi, ne da bi u aranžmanima kompozicija koristio isprobane trikove i tehnike za koje se zna da pale kod slušaoca, već, naprotiv, da bi izbegao ponavljanja, manirizam, bezbedna, isprobana rešenja. The Tide of Love zbog toga zvuči sveže, iskreno i neposredno, pa i vanvremenski, dajući muzici osobenu energiju, ljupkost i optimizam. Lagaćete ako kažete da nam sve to nije preko potrebno:

https://tkblue.bandcamp.com/album/the-tide-of-love

[Meho Krljic]

Volite li Dukea Ellingtona? Ovo je možda i glupo pitanje jer ako slušate džez, volite Ellingtona a da to možda i ne znate, a opet stoji i da bi bilo zanimljivo anketirati reprezentativan uzorak slušatelja džez muzike u 2023. godini i videti koliko od njih zna ko je Duke Ellington, a koliko njih ga je zapravo slušalo.

Ne mislim ovo u nekom namrgođenom „old man yells at cloud“ raspoloženju – džez je sada muzika sa tradicijom dužom od jednog veka i sasvim je normalno da je savremeni slušalac upućeniji u modernije stvari, bliže njegovom dobu i povezanije sa njegovim, jelte, životnim iskustvima. Gejtkipovanje po principu „Oh, slušaš džez? Hajde, nabroj mi deset kompozicija Dukea Ellingtona!“ je, naravno, samo rezultat straha od sopstvenog izlaska iz savremenih tokova i hvatanja za ono što smatramo neprolaznim vrednostima. No, STOJI i da Ellington jeste neprolazna vrednost, temelj džez žanra i još uvek kompozitor koji je napisao najveći broj kompozicija – preko hiljadu, što samostalno, što u saradnji sa drugima – od kojih su mnoge i danas u rotaciji po klubovima i snimaju ih moderni sastavi. Nije loše za nekoga ko se rodio u pretpošlom veku a umro pre skoro pedeset godina.

Jasper Blom Big Band: JBBB Plays Ellington je tek još jedna recka na zidu na kome beležimo moderne muzičare što odaju poštu rodonačelniku i sami sa oduševljenjem iznova otkrivaju sve slojeve njegovog genija i jednostavnost njegovog, eh, GENIJA. Ellington je, da citiramo istoriju, bio jedan od najpriznatijih majstora pisanja kratkih, zaraznih, pamtljivih pesama za stare 78-ice, koje bi u tri minuta spakovale i upečatljivu temu i žustru improvizaciju, i na taj način je zasejao seme iz koga će tokom narednih sto godina, a sasvim sigurno i duže, izrastati brojne moderne interpretacije, potvrđujući njegovu bezvremenost i taj pomenuti genij.

Daleko od toga da pokušavam da kažem da je džez sa Ellingtonom počeo i završio se. Mnogo toga je u džezu urađeno kasnije, mnogo toga je odvelo ovu muziku na mesta o kojima Duke nije ni sanjao i, da budemo i sasvim jasni, ovaj album definitivno u sebi ima meru „starinskog“, nostalgičnog zvuka, sugestiju, makar i nenamernu, kako je nekada sve bilo lepše, lakše i jednostavnije, kada biste samo napisali memorabilnu temu i imali vrhunske muzičare da se sa njom poigraju i niko nije razmišljao o muzičkoj teoriji, ukrštanjima sa rokom, elektronskom muzikom, hip-hopom (koji uostalom u to vreme nisu ni postojali), ali, srećom, ovaj album se ni slučajno ne iscrpljuje u nostalgiji nitii nekakvoj laboratorijskoj rekonstrukciji Ellingtona iz njegovih zemnih ostataka i notnih zapisa. JBBB Plays Ellington je veoma prijatna ploča veoma lepih melodija, ali ona Ellingtona ne tretira kao nedodirljivo božanstvo čije je svako okrznuće klavirskih dirki potrebno tretirati kao proviđenje što ga smrtnici ne smeju interpretirati već samo religiozno ponavljati.

Jasper Blom, uostalom, nije nikakav oduševljeni klinac koji je juče otkrio zlatnu žicu, niti nekakav prvoborac nizozemskog jazza na zalasku karijere koji mlađariji samo želi da pokaže kako je nekada ova muzika bila bolja od tih njihovih pomodnih gluparija što ih danas sviraju. Blom je rođen 1965. godine i spada u generaciju izuzetno cenjenih muzičara kao što su bubnjar Martijn Vink ili kontrabasista Frans van der Hoeven sa kojima ima uspešan kvartet (četvrti član je gitarista Jesse van Ruller). Ovaj kvartet je i jedan od popularnijih nizozemskih džez komboa svoje vrste sa lakim kombinovanjem džeza, fanka, pop muzike i srednjevekovne muzike, spajajući Blomova interesovanja za popularni izraz sa njegovim akademskim kredencijalima. Jasper je, naime, profesor na amsterdamskom konzervatorijumu, a pored toga ima akademsku saradnju sa i istoriju komponovanja posebnih komada za više prestižnih festivala, od North Sea Jazz Festivala, Jazz preko International Rotterdam Festivala, do festivala Rough Diamonds namenjenog podršci mladim talentima.

Pre svega sopran i tenor saksofonista, Blom je i predvodnik svog big benda čiji je prvi projekat upravo ovaj album njegovih aranžmana Ellingtonovih kompozicija a koji će zvanično izaći tek drugog Septembra i biti promovisan nastupima po Nizozemskoj. I, biće to, verujem, odlično.

Jer album, JBBB Plays Ellington nije neka akademska, suva, sa strahopoštovanjem izvođena kolekcija Ellingtonovih pesama niti je, sa druge strane, nekakav dekonstruktivni projekat koji iz Ellingtona izvlači suštinu što je možda nikada niko nije čuo i odbacuje sve ostalo, uključujući melodije i optimizam. Ovaj album smešten je na prilično idealnoj sredini između ova dva pristupa, čuvajući ellingtonovsku dobrohotnu energiju i uživajući u njegovim melodijama i temama, a sa druge strane odlazeći ugodno daleko od puke replikacije big-bend svinga i svirajući u improvizatorskom ključu koji je prijatno moderan.

Naravno, delimično je sve to do činjenice da JBBB nije „stvarno“ big bend – u pitanju je sekstet mlađih i izuzetno talentovanih muzičara koje Blom zatim predvodi kao sedmi član i, jelte, upravnik preduzeća – ali delimično i do toga da je ovaj projekat nastao pre svega zato što se Blom opseo zvukom digitalnog zvučnog procesora Eventide H9000R, jednog od najpopularnijih harmonajzera na svetu u ovom trenutku, i odlučio da mogućnosti ove mašine, uparene sa svojim tenor saksofonom isproba u kontekstu većeg benda koji svira Ellingtona.

Za puritance odmah da kažemo da iako Blom svoje solaže svira kroz harmonajzer, najveći deo minutaže osam kompozicija na ovom albumu zvuči sasvim „normalno“ ako pod normalnim podrazumevate akustični džez. Trubač, prvi tenor saksofonista i trombonista Ian Cleaver, Gideon Tazelaar i Maarten Combrink ovde sviraju vrhunski razigrane interpretacije Elingtonovih ponekada furiozno kompleksnih tema (slušajte uvod u finalnu Tasmania Rockin in Rhythm) i soliraju razdragano sinkopirajući i pretičući jedan drugog u iventivnosti, a opet se držeći jednog kolektivnog nivoa dinamike i senzibiliteta. Ovde nema rokstar izletanja u prvi plan i zvuk je utoliko zaista donekle blizu big bend atmosfere, mada, naravno, sve zvuči prozračnije i razigranije. Ritam sekcija – Cas Jiskoot na kontrabasu i Tim Hennekes na bubnjevima – je ugodno smeštena između predratnog svinga i modernijih džez metrika, a pijanista Timothy Banchet veoma uspelo raspršuje Ellingtonove predloške kroz sinkopirane, tehnički impresivne a opet nenametljivo briljantne solaže.

Blom je onda ovde po zvuku onaj koji najviše iskače, nudeći često disonantne intervale koje mašina izbacuje, praveći najveći otklon od „elingtonije“, a opet je se verno držeći svojim ugodnim, prijatnim legato stilom svirke koji je svejedno ekspresivan i ima odličan odnos topline i energičnosti.

JBBB Plays Ellington je svakako potvrda o Ellingtonovoj veličini i relevantnosti ali ne zato što se sve što je on uradio mora tretirati kao muzejski eksponat i diviti mu se sa bezbedne udaljenosti. Blom i njegovi muzičari ulaze unutar Ellingtonovih kompozicija, proširuju ih na smislene načine i daju im novi život u narednom veku, sa poštovanjem ali bez deifikovanja. Time se ovaj album uspešno pridružuje Monkovim ili Tynerovim albumima iste tematike i ako možda neće ostati upamćen na jednakom nivou kao TE ploče, to nikako neće biti na ime pomanjkanja kvaliteta.

https://jasperblombigband.bandcamp.com/album/jbbb-plays-ellington

[Meho Krljic]

Škola je počela, sloboda se okončala a iako leto zvanično traje još tri nedelje, red je da ga ispratimo kako dolikuje, jednim albumom uzavrelih afrokubanskih ritmova i beskrajnog plesnog gruva. Brian Andres Quartet: Dos Gatos Negros je ploča originalnih kompozicija i obrada koje potpisuje kalifornijska ekipa sa velikim iskustvom u sviranju latiničnog džeza i mada je ovo prva ploča u OVOJ postavi, ona je samo logičan nastavak zajedničkog rada ovih muzičara u drugim formatima. Kao takva, ona je od prve do poslednje note autoritativna i energična do mere da ju je gotovo nemoguće slušati sedeći.

U nekim svojim mlađim i neosporno glupljim godinama smatrao sam latin jazz nekom vrstom nižerazrednog razblaživanja svete džez-matrice, namenjene ljudima kojima je „normalan“ džez isuviše cerebralan i koji moraju da imaju ritam uz koji može da se igra da bi nešto uopšte prepoznali kao muziku. Srećom, brzo sam se otresao tih detinjih snobizama, shvatio da ples nije ništa negativno i prepustio se magiji latinoameričkih, afro-karipskih, afro-kubanskih i drugih „egzotičnih“ alotropskih modifikacija džeza.

Brian Andres je pametniji čovek od mene koji je od toga napravio svoju profesiju. Rođen u porodici profesionalnih muzičara ovaj čovek, originalno iz Sinsinatija u Ohaju je, za razliku od oca koji je svirao duvačke instrumente i majke koja je svirala klavir i pevala, svoje detinje zadovoljstvo udaranja u razne stvari i proizvođenja spontanih ritmova transformisao u celoživotni poziv bubnjara i perkusioniste. Originalno je svirao uglavnom rok i bluz muziku, sarađujći sa masom muzičara sa srednjeg zapada a onda je počeo sve više da se interesuje za latinoamerički izraz pa je vođen svojim istraživanjima odlučio da se preseli u Kaliforniju gde i danas živi radi. Krajem prošlog i početkom ovog veka radio je sa mnogo salsa, afro-kubanskih, latin-džez i latin-fank bendova ali i teks-meks rok grupa, posebno ističući svoje saradnje sa Joseom Cuellarom (poznatijim kao Dr. Loco) i Lalom Guerrerom  koga zovu „ocem čikano muzike“.

Nakon kaljenja sa mnogo drugih muzilara, 2007. godine će Brian osnovati sopstveni sastav, Afro-Cuban Jazz Cartel, sklopljen od mešavine Gremijem nagrađivanih muzičara i lokalnih akademskih faca. Ovaj je oktet uspešno radio do 2019. godine sa nekoliko albuma i mnogo nastupa, dok ga Brian nije destilovao u trio, u želji da još više naglasi ritam kao osnovnu komponentu muzike. Trio Latino je dalje bila glavna postava kroz koju je radio, sa Aaronom Gemainom na kontrabasu i Christianom Tumalanom na klaviru. Ova dvojica su i sami iskusni muzičari sa puno klometraže u sviranju salse, mamba i afrokubanskih ritmova, i njihovom spajanju sa džezom no, trio je nedavno proširen u kvartet dodavanjem saksofoniste Tonyja Peeblesa, koji je i sam svirao u Afro-Cuban Jazz Cartelu. Andres kaže da je nakon prvih snimaka Trija izrazito mnogo slušao albume koje su snimali kvarteti sa saksofonom u prvom planu, kakve su snimali Kenny Garrett, John Coltrane, Miguel Zenon, Art Pepper i drugi pa mu je i samom postalo jasno da ne može da odoli da doda saksofon u trio. Želeo je da oslobodi Tumalana opterećenja stalnog sviranja tema i svestan da žrtvuje deo intimnosti trija u zamenu za ekspanzivnost i ekspresivnost kvarteta predvođenog duvače, pozvao Peeblesa da im se pridruži.

Brian Andres Quartet je formiran tokom pandemije pa kako nije bilo mnogo mogućnosti da se nastupa uživo, muzičari su vežbali (na otvorenom i na bezbednoj udaljenosti jedan od drugog) i intenzivno proširivali viziju benda imajući u postavi čoveka koji jednako lako svira sopran, alt i tenor saksofon. Nakon prvih koncerata postalo je jasno da intenzivnost svirke ovog benda eksponencijalno raste kada se kompozicije izvode pred publikom i Anders sam kaže da su Peeblesove improvizacije za njega predstavljale izazov da sopstvenu svirku pogura na sledeći nivo. Otud je album Dos Gatos Negros, ukrašen s dve lepe crne mačke na omotu, od strane benda doživljavan kao neka vrsta neophodnog zapisivanja trenutne forme njihove muzike, pokušaj da se uhvati ta neverovatna energija živih nastupa i prenese na slušaoca.

Mislim da je misija ispunjena jer je Dos Gatos Negros veoma intenzivna ploča. Pre svega, ovo je, vrlo se to dobro čuje, kvartet koga predvodi bubnjar i tu nema mnogo stidljivosti. Andres je bubnjar koji ne može da odoli da ne popuni svaku prazninu u zvuku i svoj ritam preko slušaoca presvuče kao neku kompleksnu teksturu. Njegova svirka je užurbana, dinamična, ukusna u kreiranju i držanju gruva, svakako, ali nimalo diskretna ili uzdržana. Ovde i ukrasi u ritmu imaju svoje ukrase i imate utisak da je Andres čovek koji ni čašu vode ne može da natoči a da je prvo ne baci visoko u vazduh, jedno deset sekundi je pimpluje laktovima, onda je zabaci pod samu tavanicu, napravi tri piruete pa je uhvati praveći špagu dok je istovremeno podmeće pod slavinu. Hoću reći, Ansdres je definitivno MOJ tip bubnjara, ekstrovertan, prominentan u zvuku sastava, ali sa finim osećajem za gruv i ritam, dinamikom koja ne ometa druge muzičare i, uprkos miksu koji jako gura udaraljke u prvi plan, nikada preglasan.

Pošto je ovo muzika u kojoj je ritam jako bitna komponenta, na nekim kompozicijama gostuju i drugi perkusionosti na kongama i bongo bubnjevima, pa je Dos Gatos Negros jedna apsolutna proslava ritma. Kontrabasista Germain ovde svakako igra ključnu ulogu u privezivanju svog tog ritma i držanju čitavog sastava unutar zadatog gruva tako da perkusionisti i pijanista mogu da sinkopiraju do mile volje, uvek sigurni da će ih glasni, snažni tonovi kontrabasa držati u taktu. Peebles svakako deluje kao da pokušava da pokaže da odabir BAŠ NJEGA za ovaj orkestar nije bio tek slučajnost i njegovo sviranje tema, ali pogotovo njegovo improvizovanje su urnebesno energični i puni sjajnih promena registra i raspoloženja. Peebles je i sam kadar da smelo izleće iz ritma i tempa (slušajte soliranje na Seven Steps to Heaven koje zvuči kao da dolazi iz neke druge pesme sasvim druge metrike i tempa) znajući da mu Germain čuva leđa i da će uvek moći da se bez greške vrati u takt zahvaljujući savršenom improvizatorskom instinktu. Germain onda i sam solira na par mesta, nudeći brze, energične rafale nota urađene uglavnom u ritmu i ne usporavajući furiozni tempo kompozicija.

Pijanista Tumalan i sam svira jako sinkopirano kada solira i to je veoma sigurna i ugodna izvedba, a njegovo držanje ritma je takođe razigrano, duhovito, puno vitalnosti. Uopšte, kvartet (sa gostima) generalno zvuči izuzetno raspoloženo, kao da muzičari zaista iz sve snage pokušavaju da odsviraju pesme na granici svojih fizičkih mogunosti i jedni drugima postave standarde koji će ih naterati da izvuku poslednje kapi goriva iz rezervoara. Čak i druga polovina albuma, koja je srazmerno tiša i sporija od prve puca od energije i jedne opipljive radosti koju muzičari dele jedni sa drugima, dobacujući se temama i solažama. Onda i balada, Cambio Mundai, zvuči energično, tenzično u pozitivnom smislu, sa Andresom koji svira metlicama ali ne može da odoli da ritam ne isecka na sitne komadiće i žestoko ih promeša dok se ostali uzdržavaju da ne eksplodiraju i polete u svemir.

Dos Gatos Negros je, dakle, radosna, zabavna ploča muzike koja bi trebalo da zvuči lekovito čak i najneraspoloženijima među nama. Ona je glasna, malo i nametljiva ali uvek sa iskrenim pozivom na pokret i ples i nekim od najboljih improvizacija koje sam slušao poslednjih nedelja. Slušajte je!

https://brianandresmusic.bandcamp.com/album/dos-gatos-negros
 

[Meho Krljic]

Za ovu Nedelju idemo u Luizijanu, baš u Nju Orleans, grad koji već možda i stotinak godina nazivaju kolevkom džeza iz koje je krenula migracija na sever i zapad i izgrađena slavna muzička istorija. Orlando Gilbert: A Crescent City Connection je debi album mladog tenor saksofoniste poniklog u Nju Orleansu i jedna vrlo iskrena oda kulturi i istoriji ovog grada što su presudno oblikovale muzički žanr koji volimo.

Iako, naravno gradova kojima je pravo ime Crescent City ima na raznim mestima u SAD (na primer u Kaliforniji, pa onda i na Floridi), najpoznatiji Crescent City je sigurno New Orleans a kome je to samo jedan od popularnih nadimaka (jedini možda još popularniji od njega je „Big Easy“ a za koji se smatra da su mu ga nadenuli muzičari u ranim decenijama dvadesetog veka jer je bilo lako naći tezgu). Dobijen po polumesečastom obliku rečnog korita Misisipija, na kome ovaj grad leži, „Crescent City“ je kasnije na neki način i ozvaničeno kao drugo ime za najveći grad u državi Luizijana, kada je par konzolnih mostova sagrađenih 1958. i 1988. godine originalno nazvan Great New Orleans Bridge formalno preimenovan u Crescent City Connection. No, ovaj album, iako naravno aludira na ime ovih mostova, zapravo pre svega misli na „konekciju“ odnosno vezu između generacija i prenošenje autentične kulture Nju Orleansa sa kolena na koleno.

Ta je kultura, zna se, proizvod jednog uzavrelog melting pota. Nju Orleans danas nije neki ogroman grad – po poslednjem popisu ima manje od 400 hiljada stanovnika – ali je polovinom devetnaestog veka bio treći po veličini u SAD i imao jedinstvenu kombinaciju evropskog i afričkog nasleđa sa francuskim i španskim kolonijalnim vlastima a onda i sa žestoko izmešanim afričkim i kreolskim kulturama, jezicima, religijama i tradicijama koje i danas definišu identitet grada i njegove okoline. Za istoriju džeza su presudni koreni u afričkom nasleđu, izmešani sa evropskim instrumentarijem i latinoameričkim uticajima koji su postojali u gradu u devetnaestom veku, ali i činjenica da je ovo bio jedini grad u tadašnjim robovlasničkim državama Severne Amerike koji je dopuštao robovima da se okupljaju u javnosti i izvode svoju muziku slobodno. Trg Kongo, danas u parku Louisa Armstronga je tako postao tačka na kojoj se rodio autothtoni američki muzički pravac – nastao kao muzika crnih robova što je u decenijama koje će doći dalje uticati na razvoj autentičnih njuorleanskih grupa koje izvode pleh-muziku.

Orlando Gilbert, iako rođen početkom ovog veka (ili krajem prošlog? Nisam mu video ličnu kartu!) sebe vidi kao prirodan izdanak ove tradicije i muzika koju piše i izvodi je veoma tvrdo ukorenjena u ovoj istoriji do mere da se može reći da mu je debi album i pomalo retro. Orlando je rođen u muzičkoj porodici; Njegov otac, John „Prince“ Gilbert je, kako sin kaže u najavama za ovaj album, revolucionisao njuorleansku pleh-muziku svojim sviranjem saksofona u Rebirth Brass Bandu, jednoj dugovečnoj lokalnoj ekipi džez i pleh muzičara utemeljenoj još 1983. godine. Ova institucija, koja još uvek vrlo aktivno radi je od strane basiste Red Hot Chilli Peppers, koga svi znate pod nadimkom Flea, opisana rečima „Neverovatno. Tvrdo do besvesti. Slobodno kao zrak sunca, ne postoji bend na planeti koji je bolji od njih. Zaprepašćujuće.“ i ako vam to makar MALO ne zagolica radoznalost onda ste veći hejter RHCP čak i od mene.

Elem, John Gilbert je ostvario veliki uticaj na muzička interesovanja svog sina, pa se ovaj i sam prihvatio tenor saksofona – instrumenta o kome smo pre neki dan divanili sa istorijskog gledišta – a onda otišao u Kaliforniju da završi Berkli. No, ljubav prema tradiciji rodnog grada ali, verujem, i svest da je Nju Orleans sa svojim vrlo jakim muzičkim temeljima (računajući i godišnji New Orleans Jazz & Heritage Festival) i dalje vrlo zdrava sredina da se u njoj stvara i svira, vratila ga je kući. I zapravo podstakla da krene sa radom na debi albumu zajedno sa Johnom Gilbertom. A Crescent City Connection je rađen dve godine i završen proletos, kada su otac, sin i ne sveti duh nego probrana ekipa muzičara koncertom u kultnom klubu Vaughan's Lounge najavili da će album izaći početkom Septembra. Tako se i desilo no, moram u međuvremenu još jednom da malo lamentiram što je praksa da muzičari, čak i sa tako jakom reputacijom kao što je John Gilbert, pre ulaska u studio prikupljaju pare za snimanje od zainteresovane publike putem crowdfunding kampanja na internetu. Ovom prilikom je Gofundme kampanja bila solidno uspešna, sa preko deset hiljada sakupljenih dolara, i svakako je dobro da to muzičare oslobađa potrebe da jure A&R-ove ovih ili onih izdavača i budu kreativno onoliko smeli ili ludi koliko im se ćefne, ali ipak, ja sam old school tvrdoglavac i verujem da je BITNO da postoji biznis-infrastruktura produkcije, marketinga i distribucije koja će ovakvu muziku promovisati i stavljati i pred ljude koji ne znaju nužno ko su John i Orlando Gilbert. Jer ovaj album, iako ne revolucionaran, zaslužuje da se čuje.

Ako slučajno pesmu Hello, Dolly! znate samo kao glavnu temu istoimene romantične komedije sa Barbrom Streisand iz 1969. godine, možda vas i začudi da album veoma mladog saksofoniste u 2023. godini počinje baš obradom ovog hita iz brodvejske predstave koja je na scenu postavljena 1964. Ali iako je original prvo pevala Carol Channing, koja je i glumila u predstavi, još krajem 1963. godine je Louis Armstrong na nagovor svog menadžera snimio demo na kome on peva ovu temu. Čim je predstava ušla u pozorište, Armstrongov demo je objavljen kao singl i postao monstr hit, skidajući Bitlse sa vrha top liste posle četrnaest nedelja suverene vladavine. Gilbertova verzija je svirana veoma strejt, zadržavajući svu destilisanu radost i jednostavnost originala, a u njoj se čuje jedno prepoznavanje istine da je Nju Orleans mesto kome on pripada i da je povratak iz Kalifornije bio najprirodnija stvar na svetu.

John Gilbert je, pretpostavljam, vlasnik promuklog, vrlo louisarmstrongovskog baritona kojim je ova pesma otpeavana a odmah iza nje sledi New Orleans Party, takođe sa njegovim vokalima, prva pesma koju su otac i sin snimili zajedno i kaoja je prošle godine bila singl što najavljuje ovaj album. Orlando kaže da je otkada je kao veoma malo dete prvi put video oca kako svira saksofon uživo pred publikom, želeo i sam to da radi pa je ovaj album ispunjenje celoživotnog sna a New Orleans Party je jedan nostalgični, radosni diksilend komad koji overava identitet njuorleanske muzike na kojoj je Orlando odrastao.

Ima na albumu još ovakvih komada, recimo, We Gonna Have a Good Time koja pred kraj albuma vraća stvari u party atmosferu, sa svojim latin ritmom i ležernim fraziranjem, no najveći deo albuma zapravo nije rekonstrukcija swing i dixie formula, kao što su prve dve pesme, i pronalazi se u južnjačkoj varijanti hardbopa. Orlando i sam navodi da su mu najvažniji albumi u životu (pored jednog od albuma Rebirth Brass Banda koji je izašao na dan njegovog rođenja) Coltraneov A Love Supreme i Shorterov Speak No Evil, te i njegovo sviranje saksofona duguje ’60s hardbopu i new thingu najmanje 70% svog senzibiliteta i filozofije.

Aranžmani su, pak, kombinacija hardbopa i njuorleanskog pristupa, sa finim izborom muzičara (Herlin Riley, Shannon Powell, Donald Harrison Jr) i lepim odnosom plesnog ritma sa latino uticajem i duvačke improvizacije. Orlando je saksofonista lepog tona, sa smislom za variranje teme i improvizovanje koje izlazi iz osnovnog harmonskog materijala i nameće svoj identitet i jezik, ali kao šef benda on pazi da ne bude nametljiv i da ostavi svim drugim muzičarima prostora da pokažu svoje kvalitete. Tako su brže, plesnije numere poput naslovne, Freedom (u kojoj se efektno citira Marleyjeva Get Up, Stand Up) ili izvrsne Wildman vrlo ozbiljni bop komadi koje biste rado čuli u bilo kom klubu kud idete ne samo da plešete nego i da se osećate kao otmeni pripadnik kulturne elite, sa svim onim spojem intelektualnog i emotivnog koji volite. Radosnu, plesnu atmosferu albuma na sredini fino preseca balada When You Stopped My Heart u kojoj Orlando autoritativno pokazuje svoju nežniju stranu a album zatvara Do Whatcha Wanna, komad iz repertoara rebirth Brass Banda, jedan tipično njuorleanski set doziva i odziva između duvača i perkusionista presvučenih preko bamboula ritma i idealan način da se označi ulazak muzičara nove generacije u tradiciju.

A Crescent City Connection je lep, radostan album tradicionalnih ideja i novovekovne energije, spakovan u čistu urednu studijsku produkciju, jedno neisforisano povlačenje vertikale unatrag kroz decenije i spajanje prošlosti i budućnosti kroz njihovu najbolju verziju: sadašnjost. Slušajte ga:

https://orlandogilbert.bandcamp.com/album/a-crescent-city-connection

[Meho Krljic]

Ove nedelje se bavimo najnovijim izdanjem austrijske etikete Boomslang Records koja je poslednjih godina na svet donela nekoliko vrlo prijatnih albuma iz domena te neke „klasične“ avangarde, odnosno muzike koja spaja vrlo dosledno atonalnu, cerebralnu kompoziciju sa slobodnom improvizacijom i istraživanjem teksturalnih i generalno nestandardnih svojstava standardnih instrumenata. Philip Zoubek Trio Extended: Mirage se svakako uklapa u ovu deskripciju sa svojom interesantnom sekstet-postavom, kristalno čistim studijskim zvukom i kompozicijama koje su pune incidenata i energične zajedničke svirke izvan svakog žanrovskog formata ili harmonske preskripcije. Naravno, fer je prepoznati da se Mirage smešta u tu neku ipak dobro poznatu nišu između akademske kompozicije dvadesetog veka, kamerne improvizacije i slobodnog, najslobodnijeg džeza, takoda ne pričamo o nekoj reinvenciji muzike kao takve, no Zoubek i njegovi saradnici ovde pružaju mnogo razloga da slušalac bude zadovoljan.
 

Philip Zoubek je Austrijanac, rođen 1978. godine u Tulinu, sa mladalački interesovanjem za džez i klavir a koje ga je prvo odvelo u Beč gde je učio pod Reinhardom Mickom da bi od 2000. godine on migrirao u epicentar nove muzike, Keln. Tamo je studirao sa Hansom Lüdemannom pa onda dobijao stipendije, nagrade i od 2020. godine ima stalno nameštenje u Evropskom centru za džez i savremenu muziku u Kelnu. Zoubek je već od 2017. godine aktivan kao organizator i radio je seriju koncerata Facetten u Kelnu, a kao muzičar navodi da je nastupao po evropskim festivalima (Beč, Luksemburg, Berlin, Ulrichsberg…) ali  u Kini na GetItLouder festivalu u Pekingu i Šangaju. Osnivač je Kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku Impakt koji je 2013. zamišljen kao okupljanje (u to vreme desetak) improvizatora mlađe generacije a danas su to prilično ugledna imena, jelte, srednje generacije na jednoj od najvibrantnijih scena nove muzike na svetu – i većna članova ovog seksteta sebe ubraja u Impakt. Zoubek je, navodi u svojoj biografiji, sarađivao sa svetski poznatim muzičarima (od kojih su neki i našoj publici dobro poznati) kao što su Tony Buck, Frank Gratkowski, Wilbert de Joode, Thomas Lehn, Paul Lytton, Franz Hautzinger, Louis Sclavis i Tom Rainey, a Philip Zoubek Trio je osnovan 2016. godine u naporu da se osmisli jedan originalni pristup klasičnom formatu kontrabas-bubnjevi-klavir. Pored Zoubeka u njemu svira i bubnjar Dominik Mahnig, Švajcarac sa ekstenzivnim iskustvom sviranja u domenu džeza i nove muzike i brojnim saradnjama sa jakim imenima kao što su Mark Dresser, Simon Nabatov, Frank Gratkowski, Tamara Lukashewa. Mahnig je učio udaraljke od jedanaeste godine, notabilno u Kelnu, a neki od profesora su mu bili Gerry Hemingway, Frank Gratkowski i Steve Coleman, nadobijao se silnih nagrada i svira u raznim postavama.
 

Kontrabasista David Helm je i sam deo vibrantne kelnske scene a njegovi su koreni, iako je akademski obrazovan izvođač na velikom instrumentu, u pank roku, koji je usledio nakon prvih muzičkih iskustava pevanja u dečijem horu. Helm ima više od sedamdeset izdanja iza sebe sa raznim postavama, kelnsku Džez nagradu koju je dobio 2019. godine, ali, pored karijere improvizatora i, jelte, „novomuzičara“ i paralelni život kao singer-songrajter Marek Johnson.
 

Philip Zoubek Trio ima iza sebe već tri albuma ali su za Mirage u postavu dodali još troje muzičara i dramatično proširili paletu zvuka, a što je zatim proširilo i Zoubekovu viziju šta muzika ove ekipe zaista može da bude. Otud je ovaj album, pa, podaleko od džeza kao takvog i njegove tragove čuva možda najviše u povremenim šarmantnim duvačkim bravurama saksofoniste Leonharda Huhna. Huhn, koji ovde svira razne saksofone i klarinete je jedan vrlo svestran i radoznao improvizator i eksperimentator – ovogodišnji album, The well electrified saxophone mu je procesija izuzetno eteričnih istraživanja kombinacije saksofona i glasa, moduliranih u realnom vremenu – i odlično se uklapa u vrlo apstraktan zvuk seksteta koji uprkos toj apstraktnosti vrlo programski nastoji da održi i toplinu koju biste prepoznali u nekoj tradicionalnijoj džez muzici.
 

Ovome pomaže i dodavanje dva violončela u postavu. Jedno svira Elisabeth Coudoux, jedna izuzetno zaposlena improvizatorka koja je studirala u Drezdenu i Kelnu i proputovala Evropu, Aziju, Ameriku pa i Afriku sa silnim projektima u kojima učestvuje (uključujući, recimo, Kelnski kvartet Petera Evansa). Drugo svira tajvanska perkusionistkinja Shiau-Shiuan Hung, mada je njen primarni instrument na ovom albumu ipak vibrafon. Hungova je izuzetno iskusna muzičarka sa bazom u Kelnu i velikim brojem nastupa po nemačkim i evropskim festivalima, te saradnjom sa savremenim kompozitorima kao što su Marco Momi, Franck Bedrossian, Isabel Mundry, Michael Edwards, Peter Ablinger, Mark Andre i Pierluigi Billone.
 

Zoubekove kompozicije na ovom albumu su pune tenzije. Ovo je kompleksna muzika ne toliko jer su aranžmani prepuni detalja i traju dugo – najduža kompozicija ima osam minuta ali dobar broj komada je ispod četiri – nego jer pijanista ovde namerno ide na ritmičke obrasce koji nemaju tradicionalan tempo. Ritmovi ovde više zvuče kao incidenti, zajednički udarci ansambla u svoje instrumente, i mada tvore ponavljajuće celine, sa prebrojivim notama, sasvim namerno su formatirani kao neintuitivni, pa i „neprirodni“, ako hoćete. Ovo odmah uspešno resetuje očekivanja slušaoca koji brzo biva uvučen u muziku na ime njene uzbudljive nepredvidivosti i izražene discipline u izvođenju.
 

Mirage dakle nije ni blizu nekakve haotične, neuredne muzike koja lomi poznate formate na silu. Ovo je, naprotiv, vrlo tvrdo napisana ploča kompozicija čiji ritam i tekstura zahtevaju ekstremnu posvećenost i pažnju muzičara. Harmonski, ovo je takođe varljivo jednostavan program sa atonalnim grupama nota koja tvore jasne, logične celine i česte doziv-odziv strukture što nose kompozicije napred snažnim, energičnim ponavljanjima i varijacijama.
 

Zoubek ovde svira preparirani klavir i sintisajzer, i na Mirageu nećete čuti klasična džezerska fraziranja pa ni klasične harmonije. Klavir je tretiran kao perkusionistički instrument, vodeći ostatak ansambla kroz procesije udaraca i šarmantnih krešenda koja se ne oslanjaju na ekstremnu ekspresiju kako to neretko u novoj muzici ume da bude slučaj, već su logični pančlajni ovih možda neprirodnih ali suštinski LOGIČNIH kompozicija. Sintisajzer daje muzici nešto više teksture i atmosfere, dopunjujući topli zvuk violončela koja, zajedno sa saksofonima i klarinetima albumu donose najveći deo onog što biste definisali kao njegovu džez dimenziju. Improvizovanja na ovim instrumentima donose duhovita, šarmantna intermeca u muziku koja je inače veoma cerebralna i pointilistički agresivna, ovaploćujući se u ritmičkim udarima i hrapavim teksturama.
 

Mahnig na bubnjevima i Hungova na vibrafonu suštinski daju ovom albumu najviše njegovog karakera. Kada je muzika prevashodno zasnovana na perkusionističkim gestovima – koji ne moraju tvoriti tradicionalni ritam i više su usredsređeni na sam kvalitet zvuka i energfiju udaraca – onda ljudi čija je profesija udaranje u instrumente imaju presudnu ulogu. Njih dvoje uspevaju da albumu daju i njegove najapstraktnije zvukove pored toga što iz prvog plana predvode njegove ritmičke iskaze, nudeći snažnu, konfrontativnu ali ne prenaglašeno agresivnu zvučnu i muzičku sliku.
 

Boomslangov pres riliz pominje „kaleidosksopski“ kvalitet na ovom albumu, sa mnogim bojama koja izranjaju ispred vas i stapaju se jedne sa drugima. Ovo je sasvim pristojan opis iskustva koje imate sa Mirageom, a kome vrlo čist, a dinamiča studijski snimak i miks daju potrebne atribute da postigne svoj cilj. Ploča koju treba umeti slušati, da, ali koja će vam, kada budete umeli, dati mnogo lepih, kinematskih trenutaka:
 
https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/mirage