Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...

[Labudan]

Najbolji dio!



This is music a svira Metaliku! 

[Labudan]

Čak ni sa metalikom nisu uspeli da me kupe.

e da, podsjeti me, nekako sam ST krenuo da gledam jer je pokupio good80s stvari

a sad je sve više bad80s

ovaj lik tek što se ispilio i već ražalovan. Bukvalno mi uništavaju sve krštene likove, što ne roknuše onog hipika

[Petronije]

Da, tačno se sećam toga, kad je uključio gitaru, pomislih sad će fear of the dark, number of the beast, otkud znam, ni ne slušam mejdene toliko. Samo nabacano "za svakog po nešto", logike bez.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Dybuk]

Da, 7. najbolja, a ladno sam odmah prepoznala Master of Puppets iako to ne čuh sto godina

Čak ni sa metalikom nisu uspeli da me kupe. Kao daj malo nešto da ubacimo i za metalce, da ne bude sve sladunjavi pop šminkeraj, i opet metalac izvuče najdeblji kraj.

Mada, to je možda i osvrt na tadašnju hajku na "HM Sataniste" i čuveno hapšenje i robiju onih klinaca koji nisu ni bili krivi.

Svakako je sve to loše.

Hmm, ako misliš na Memfis 3, ja sam ubeđena da jesu krivi, konkretno ringlider Demijen Ekols...

[dark horse]

Reprizirala se prva sezona Witcher i odgledala nova.

Sad malo bolje razumem što je druga sezona prošla toliko nezapaženo u decembru prošle godine. Ovo nisu zasebne avanture Witchera obrađene u prvoj sezoni, a pokrivene u zbirkama priča Anžeja Sapakovskog, a nije u pravoj meri ni Saga o Vičeru obrađena u kasnijih pet romana, a pokrivena u mega popularnoj igri Witcher 3 Wild Hunt, već više nekakav početak, predijum za Sagu rađen verovatno po prvom romanu, koga još nisam čitao, čitao sam samo kratke priče. Repriza mi je jako teško pala i zato što dugo nisam igrao igru, a serija sama po sebi je slaba, tj. prosečna, što se svakako ne očekuje kod ekranizacije ovog tipa. Neka poboljšanja se zaista vide u produkciji i režiji u odnosu na prošlu sezonu, ali to nije dovoljno, pogotovo što su neki likovi i zapleti iz prošle sezone sada potpuno skrajnuti, npr sam Geralt, Dženifer i bard, i celo težište priče suviše prebačeno na Siri, koja nije u stanju da nosi ovakvu seriju.

Meni je ovakva dinamika serije prespora, što sama radnja, što dinamika izbacivanja nove sezone na svake dve godine, i iskreno se nadam da će se serija okončati u još jednoj, maksimalno dve sezone.

[crippled_avenger]

Miranda Kwok napravila je američku preradu argentinske serije THE CLEANING LADY i sa uspehom je na Foxu emitovana prva sezona od deset epizoda.
THE CLEANING LADY u svojoj postavci sadrži mnogo toga što mi smeta u savremenim kriminalističkim sadržajima, bilo da je reč o filmovima, serijama ili knjigama, a to je preterana socijalna uslovljenost junaka.
Naprosto, kriminalistički žanr u sebi treba da nosi jednu dozu preispitivanja odnosa čoveka prema zločinu, i uprkos tome što moraju postojati neke motivacije koje će diferencirati junake u etičkom pogledu, kada su one previše naglašene, sam žanr se izvitoperuje u nešto drugo i ne bavi se osnovnim zadatkom.
THE CLEANING LADY ima glavnu junakinju koja je ilegalno u Americi, sa bolesnim sinom koji samo tu može dobiti preskupo i vrlo složeno lečenje, a sticajem okolnosti postaje čistačica za mafiju koja uklanja ponekad i tragove njihovih zlodela.
Uslovljenost glavne junakinje da se uključi u delatnosti podzemlja je izuzetno izražena, ali jedan niz vešto izvedenih elemenata uspeva da ipak uvede ovu seriju iz sfera socijalne melodrame u krimić. Za početak, kao i protagonistkinja, tako su i kriminalci sa kojima ima posla doseljenici sa snažnim vezama van Amerike. Recimo, glavni bos je Jermenin koji sina jedinca sa ponosom šalje u Arcah da brani jermensku svetu zemlju. Meksikanac je njegova desna ruka i glavni muški junak i tu onda cela emigrantska priča dobija novi sloj, ne generiše sam pritisak na junakinju već i solidarnost među likovima itd.
Isto tako, sam odnos sa detetom je izveden sa puno topline, i diskretnim insistiranjem na njegovoj bolesti tako da kod deteta koje nema veliki protagonizam, bolest svakako nije jedina osobina koja ga krasi.
Ovo je network serija, ima jak tempo, ima jasnu stilizaciju, gluma je precizna, žanrovski čista i glumačka podela je dobro postavljena i održiva na više sezona. Rediteljski koncept se sigurno i konzistentno kreće u domenu povišenog realizma, i izvlači dosta svežine iz Las Vegasa kao lokacije na kojoj se serija većinom dešava, dočim su meksički objekti takođe jako zanimljivo osmišljeni i drugačiji od onoga na šta smo navikli.
Network televizija naravno nalaže da gledaocu u svakom sekundu trajanja epizode sve ono što gleda bude jasno, i to je jedan pristup koji ne ostavlja mnogo prostora za diskretna rešenja i skrivene slojeve, ali scenariji su duhoviti a likovi dobro postavljeni, pa mogu da iznesu i situacije kad se naiđe na neke obavezne figure koje smo već dosta puta videli.
Ko voli kvalitetan network krimić, u seriji THE CLEANING LADY ima šta da vidi.

[crippled_avenger]

Netflixova španska serija NO TE PUEDES ESCONDER me je privukla time što su na njoj radili Sorogoyenov stalni snimatelj i povremeni ko-scenarista. Nažalost, ono što sam dobio jeste kriminalistička serija koja pravi nekoliko teških grehova koji su u ravni gledanja neoprostivi.
Struktura u kojoj imamo dva naizgled nepovezana slučaja koji onda počinju da se prepliću, ispostavlja se kao skroz pogrešna direkcija, uprkos tome što je reč o dobro isprobanoj formuli.
Razlog za to je verovatno u tome što serija kreće kao jedan situacioni triler o otmici, a onda se uporedo razvija i istraga naizgled nepovezanog ubistva, i onda se potpuno gubi tonus jer se gubi tenzija oko otmice, ona se maltene zaboravlja, da bi zatim i istraga postala sve razvodnjenija jer se dosta razvija melodrama među junacima koja nas uvodi u nešto maltene treće.
Eduardo Noriega igra glavnu ulogu. On je velika zvezda, i za potrebe ove uloge je malo spustio dozu harizme i glamura, no kad stvar glumački zavisi od njega, nema puno grešaka. Sa ostalim glumcima to nije slučaj i igra im dosta varira po dometima.
Realizacija je sigurna ali ne i spektakularna, svakako daleko od nečega što bi se očekivalo od Sorogoyenovih saradnika.

[crippled_avenger]

THE NORTH WATER Iana McGuirea je roman koji je po izlasku postigao veoma solidan uspeh, bio je na širem spisku za Bookerovu i još neke nagrade, i ne dolazi sa reputacijom klasičnog krimića. Međutim, serija koju je napisao i režirao Andrew Haigh, kada se priča posloži, u suštini nosi pored McGuireovog mračnog realizma, i pustolovnog elementa, niz veoma izraženih elemenata kriminalističkog žanra.
Osnovni zaplet tiče se ekspedicije broda kitolovca čiji je nominalni cilj da donese arktički plen ali je pravi cilj da se brod potopi radi osiguranja.
Na brodu je početnik, mladi hirurg, veteran kolonijalnih sukoba u Indiji navučen na laudanum, i on ubrzo zapaža veoma čudne događaje koji se odigravaju oko harpuniste Henry Draxa koji uprkos tome što je vidno psihički neuravnotežen, ipak predstavlja integralni deo raznih pokvarenih vizija kapetana broda i njegovih nalogodavaca.
Ekspedicija polazi nizbrdo kada mladi hirurg shvati da je Drax sodomizovao i ubio malog od palube, potom se plan oko potapanja broda pretvori u punokrvni brodolom, i serija kombinuje više veoma snažnih elemenata u jednu uspešnu celinu.
Ovako depresivan prikaz 19. veka nije nov, ali Haigh mu kroz glumačku igru Jacka O'Connella i Colina Farrella daje jedan novi kvalitet. Rad na lokaciji je impresivan, scena masakra foka na kraju prve epizode je nesvakidašnja a završna sekvenca četvrte epizode je po mnogo čemu impresivna.
Uprkos tome što ova serija ne donosi puno toga novog, ono što radi, izvodi vrhunski, scenario je solidan, efikasniji nego što izgleda, gluma je na nivou imena koja su angažovana a rade sve vrhunski ljudi, inscenacija i vizuelni pristup su ambiciozni i znakoviti. THE NORTH WATER je vrhunska produkcija u kojoj su BBC i AMC udružili snage i rezultat nije izostao.
THE NORTH WATER je mnogo toga, ali na kraju-krajeva, ipak je u osnovi kriminalistička priča koja ima jedan jako važan kvalitet - pokušava da pronikne u ono što zločin čini privlačnim umesto da ga zatrpava beskrajnim socijalnim uslovljavanjima kao vidom motivacije.
THE NORTH WATER ne nudi ništa novo ali nudi dosta dobrog. A kvalitet nikad ne izlazi iz mode.

[crippled_avenger]

Roman po kom je snimljena serija RAGDOLL autora Daniela Colea, objavljen je kod nas pod naslovom TVOJ POSLEDNJI DAN u izdanju Vulkana. Scenario za adaptaciju pisao je Freddy Syborn, najpoznatiji kao saigrač Jacka Whitehalla u njegovim komedijama ali i iznenadno ime na jednoj od epizoda Abbottove crnohumorne kriminalističke serije WOLFE.
Na RAGDOLL, Syborn je ispratio sve epizode kao kreator i scenarista i dao je seriji jedan razbarušeni i crnohumorni ton. Ova serija je u principu upravo i najzanimljivija u pogledu tona. Naime, u njoj se spajaju brutalni zločin, nešto jači od tipičnog britanskog kriminalističkog procedurala, cinični likovi sa duhovitim ponašanjem, bizarne situacije, ali sve najosnovnije stvari ostaju iste kao u nekoj tipičnoj seriji. Slučaj se rešava kroz šest epizoda. Negativac je jedan od onih superiornih serijskih ubica koji sve zna i sve ume, i u tom pogledu sve ovo je malo rutinski.
Ali, kako rekoh, generalna intonacija serije nije, i to joj daje svežinu, mada ne u meri koja iziskuje da se sve ovo nastavlja i nadalje, a Daniel Cole ima još jedan roman preveden sa ovim likovima kod nas, dakle materijala za dalje ima. Cole je objavio ukupno tri romana sa ovim likovima a serijal se zove Fawkes and Baxter.
Imena likova u televizijskoj adaptaciji su izmenjena kao i njihov etnicitet.
RAGDOLL je generalno dobro prihvaćen od strane kritike i sa te strane možemo reći da je Freddy Syborn izvršio uspešan transfer iz žanra u žanr, odnosno iz komedije u krimić.

[crippled_avenger]

Xose Morais i Victoriano Sierra-Ferreiro kreirali su seriju LA NOCHE MAS LARGA koja je najavljivana kao španski PRISON BREAK, a što je imalo neke logike jer je sličnu vrstu adiktivnosti već postigla tamošnja serija CASA DE PAPEL. Španci su na Netflix već postavili jednu jako solidnu zatvorsku seriju VIS-A-VIS, dakle tradicija postoji, ali LA NOCHE MAS LARGA u mnogim aspektima spada među najveća razočaranja koja nam je pružila aktuelna produkcija.
Ova serija govori o serijskom ubici kog grupa moćnih ljudi želi da oslobodi iz zatvora jer uprkos tome što je on svirepi krvolok, ima neke informacije koje bi ih mogle ugroziti. Sa tim ciljem šalju tim specijalaca da ga izvuku iz psihijatrijske bolnice za kažnjenike ali tu nailaze na udruženi otpor čuvara i zatočenika.
Osnovna karakteristika serije jeste da je setting zatvorske bolnice maksimalno neuverljiv. Prvo, pacijenti oba pola su zajedno, postoje ćelije ali na njih se primenjuje manje od minimuma represije, uprkos tome što su duševno  bolesni zločinci koji povremeno i pokažu zašto su tu.
Zatim, geografija zatvora nije jasna, nije jasno šta plaćenici treba da urade kako bi oslobodili ubicu niti šta čuvari treba da urade da bi ga zadržali. Kada se na to doda da scenografija izgleda istovremeno neuverljivo i jako ružno, dobijamo program vrlo neprijatan za gledanje.
Motivacije likova su jedan galimatijas, potpuno su besmislene, prenaglašene, bazirane na koincidencijama i potpunim budalaštinama, i povrh svega toga, u sezoni od šest epizoda se zapravo osnovna situacija ni ne razreši.
Takvih gestova je bilo u uspešnim Netflix serijama, bilo ih je i u nekim koje nisu obnovljene, ali ne sa ovolikim stepenom otvorenosti i osećaja da je gledalac potrošio šest sati bukvalno ni na šta.
Morais i Sierra-Ferreiro su ljudi sa nemalim iskustvom ali ovo je zaista promašaj ozbiljnih razmera.

[Petronije]

Mada, to je možda i osvrt na tadašnju hajku na "HM Sataniste" i čuveno hapšenje i robiju onih klinaca koji nisu ni bili krivi.
 

Nešto čitam po wikipediji i natrčim na ovo:

https://en.m.wikipedia.org/wiki/Damien_Echols

Stranger Things character

In the fourth season of Netflix's Stranger Things the character and story of Eddie Munson is closely based on Echols' life as he too is wrongly accused of murder based on his appearance. The writers reportedly took inspiration from the Paradise Lost documentary.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Labudan]

Iako Petronije i Meho odumreše od dosade ja sam na strani gospođe Krljić i stuko sam ARCHIVE 81 za 24h. I sve kontam, ovo je baš čudan miks dobrih i loših stvari, štaviše, upada u treš tu i tamo s drugorazrednim scenama i dramskim rješenjima, i zapravo je horor telenovela.

E sad, ja sam ipak slab na vako nešto, dođe mi kao neki Stranger Things za devedesete, pa razumijem zašto je otkazana serija odma poslije prve sezone, jednostavno možda je zanimljiva samo jednoj specifičnoj generaciji, a možda ni toliko, a najbrojnijoj publici možda ništa ne znače devedesete.

Meni se to vrludanje sa kasetama svih vrsta baš doimalo zbog super-koincidencije da bukvalno imam istu kameru kao junakinja, Hi8 Sony, bukvalno imam Secret of the Nymph vhs crtani kao junakinja, to što je Solaris Tarkovskog ubačen je isto predobro, i u prvih par epizoda koje su prespore i pune svačega mnoge stvari su se direkt poklopile sa mojim tinejdž danima da je to bilo i više zastrašujuće nego sam narativ i antagonisti i njihovo "numinozno" koje je ponekad treća liga skoro.

Zapravo, ova serija je krala na sve strane, pa ima vajbova raznoraznih, ako vas ne uhvati neki od njih teško ćete se zakačiti da ispratite sve do kraja. Ali u poređenju sa drugim serijama ja bih ipak volio da neko dosnimi drugu sezonu. Jer ovo je bukvalno "arhiv" pop kulture s kraja XX stoljeća, i njenih vrlina i mana.

[Petronije]

Bukvalno sam morao da guglam da bih se setio o čemu pišeš.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

EL CASO CRONICA DE SUCESOS je serija španske državne televizije TVE čiji je producent jedan od najvećih aktuelnih autora španske televizijske produkcije Aitor Gabilondo koji pokriva sve njene domete od HBO sa serijom PATRIA do striktno lokalne produkcije.
EL CASO je serija koja je sigurno mogla postići internacionalni uspeh ali zanimljivo je da nije plasirana agresivnije niti da je prisutna u internacionalnoj javnosti.
Produkcija je veoma ozbiljna a reč je o fikcionalizaciji rada jedne od najpopularnijih revija iz frankističke Španije - magazina El Caso koji se bavio tabloidnim temama ali je bio najznačajniji po svom izveštavanju o svetu podzemlja i kriminala. Neke priče iz ove serije smo gledali u drugim ekranizacijama. Recimo, ja sam zapazio da je jedan zločin obrađen u staroj španskoj seriji LA JUELLA DEL CRIMEN iz 1985. i to u epizodi koju je radio kultni reditelj frankističke epohe Juan Antonio Bardem, a jedan slučaj smo videli u filmu Oscara Aibara PLATILLOS VOLANTES. Sigurno da bi neko iz Španije prepoznao još štošta.
U seriji je osnovna fikcionalizacija u tome što svi zločini dobijaju žanrovsku interpretaciju, gradi se suspense, a glavni junaci i istražitelji su bivši policajac a sada novinar i njegova mlada ambiciona saradnica koja je vrlo šik ali je istovremeno pravi drug i hrabrica.
Frankizam je prikazan kao period stalne ali meke represije. Recimo, glavna junakinja ima muža za kog otkrije da je homoseksualac i onda on želi da se "popravi" i kreće na "lečenje" kod psihijatra. A pored represije nad homoseksualcima, vidimo i moć katoličkih krugova - jedan novinar je član Opus Dei i preko svojih veza pomaže redakciji, sloboda štampe je minimalna što dovodi do duhovitih situacija - recimo El Caso proceni da bi bolje prošli kod verskog cenzora nego kod političkog i onda dovode sveštenika da im pregleda tekstove, a serija se dotiče i odbeglih nacista i odrođene aristokratije koja je bliska sa Caudillom.
Stilski serija konstituiše ipak jedan nostalgičan pogled na Španiju šezdesetih godina, sa akcentovanjem mode i životnog stila, ali ne beži od frankizma kao bitnog činioca i ne umanjuje ga.
U žanrovskom pogledu, jasno je da autori serije sebi uzimaju više slobode nego što sama rekonstrukcija stvarnih dela može sebi da dozvoli, tako da pojedine epizode u Giallo ili Hammer stilizacije, i sve u svemu glavni reditelj Inaki Mercero gradi jedan veoma lucidan i angažovan rediteljski postupak.
Serija se radi po case of the week principu s tim što glavni junak ima season long arc jer zapaža da se ponovo pojavio serijski ubica koji mu je odgovoran za formativnu traumu ili neko ko ga jako dobro kopira. Isto tako pojedini slučajevi imaju refleksije u daljim epizodama ali koncept je u suštini nedeljni. Postoji opšti meki kontinuitet odnosa među junacima u klasičnom "will they/ won't they" domenu.
Serija 45 REVOLUCIONES - koja doduše nije krimić - odlazi možda korak dalje ali se služi sličnim ključem u prikazu baš ove epohe, i u pogledu frankizma i u pogledu "povišenog realizma".
Epizode su u klasičnom španskom formatu od osamdesetak minuta a postoje i specijali gde autori serije sa istoričarima objašnjavaju istinite istorijske događaje sa autentičnim materijalima.
El Caso je inače izlazio četrdeset godina i na osnovu njega je Suarez izgradio celu medijsku imperiju a list je prošao transformaciju od frankizma do demokratizacije. U tom smislu, ova serija je redukcionistička jer je fokusirana na domaštane avanture dvoje neustrašivih novinara a ne bavi se širim medijsko-društvenim pitanjima koje ova novina otvara. Otud je za one koji poznaju istoriju španskih medija ovaj naslov možda malo i zbunjujući jer može delovati kao da će gledati istorijat ove medijske kuće a to nće dobiti.

[dark horse]

Moram priznati da kada sam prvi put čuo da će Netflix, u saradnji sa Gejmanom, ekranizovati njegov magnum opus THE SANDMAN, nisam bio preterano oduševljen delom priče koja će prva sezona pratiti. "Preludijumi i nokturni", kako su domaći izdavači preveli prvi trejd koji prati uvodu priču o Morfeju, i njegovom zatočeništvu u stvarnom svetu za mene je i najlošiji i najmanje "Sendmenovskiji" deo serijala. Stvari su popravile uključivanjem u adaptaciju i "Kuće za lutke", narednog i dosta boljeg trejda, mada se nažalost u ovoj Netflix adaptaciji taj kvalitativni skok ne vidi, sve je nekako uravnato. Ipak, da ne grešim dušu, postoje par epizoda koje odskaču, "Zvuk njenih krila", u kojoj se San i Smrt po prvi put sreću, uključiv i deo sa besmrtim Hobom Galdingom, kao i "Nada u paklu", u kojoj Morfej bori sa Luciferom.

Svakako treba pohvaliti veliki trud koji je uložen da ova adaptacija bude što vernija originalu, i to se vidi. Priča je proširena, svaki i najsitiniji deo radnje obrađen. Dosta toga je i modernizovano. I sve je to ok, mada bi ja više voleo da je Gejman smogao snage da neke, možda za adaptaciju teške delove reducira i izbaci, a fokusira priču na najbolji deo poetike serijala, što bi praktično značilo da se čitava ova sezona preskoči.

Problematični Netflix možda i neće uspeti da zaokruži ovako ambiciozno zapoćet projekat, kao ni mnogo puta do sada, ali, ako je za utehu, ova sezona Sendmena svakako može da posluži kao dobra reklama za stripove i regrutaciju novih čitalaca.

[crippled_avenger]

CUATRO ESTACIONES EN LA HABANA je špansko-kubanska televizijska serija u kojoj je ekranizovan kubanski pisac Leonardo Padura, poznat između ostalog i po svojoj seriji krimića o inspektoru Mario Condeu.
Pre nekoliko godina je Laguna izdala Padurin roman JESENJI PEJZAŽ i njegov osnovni kvalitet je bio u tome što pisac još uvek živi na Kubi a piše kritički o miljeu savremene Kube. Kao pisac koji se bavi i visokom književnošću i žanrom, sam Padura malo kombinuje svoje ambicije i postupke u romanu, pa u domenu krimića kao takvog nije preterano inventivan a sam lik detektiva Mario Condea je poprilično opšte mesto - on radi za policiju u Havani kao najlucidniji inspektor za ubistva, istovremeno je melanholičan, sklon čašici, lakoj ženi i pogrešnoj ljubavi a na sve to voli i da piše. Dakle, to je jedan kič prilično prevaziđen, ali dobro, Padura svakako nije tu da reformiše žanr. Njegova vrednost je u smeštanju tih manje-više klišetiziranih krimi-priča u kubanski milje, post-revolucionarne teme provejavaju kroz njih i u tom pogledu, nema sumnje da se on maksimalno oslanja na društvene okolnosti.
Kritičan je, prikazuje "novu klasu" koja se formirala uprkos egalitarizmu, prikazuje život ljudi sa margine - homoseksualaca i transvestita, krađe i korupciju unutar sistema i sl.
Sve to je opstalo u seriji i zato je ona pre svega vredna.
Kao ni Padurini romani, ni ona ne nudi neku novinu u pogledu forme ili žanra. Svaka epizoda traje sat i po i svaka je bazirana na jednom romanu. Prva je išla i u bioskope.
U tom smislu, ova serija podseća malo na Branaghovog WALLANDERa sa tim obrađivanjem romana u formi TV filma ali i serije istovremeno.
Reditelj Felix Viscarret koji ima iza sebe zanimljive zadatke sa španske televizije, koncentrisano i strpljivo režira seriju, naravno i on je svestan njene najveće vrednosti a to je sama Kuba, njen milje, njen izgled, ona kao društveni ali i fizički ambijent.
Gledalac ne mora biti preveliki poznavalac kubanske istorije da bi razumeo ovu seriju ali što se više razume više će uživati, to je sigurno.
Ono što je naravno specifično jeste pitanje kada se serija dešava pošto je na Kubi sve oronulo i zastarelo pa kao da je vreme stalo. Uniformisani policajci voze stare "lade" a oni u civilu "moskviče", dočim fatalna žena iz prve epizode ima "ševrolet" iz pedesetih. Znajući da Kuba danas ima svog mobilnog provajdera a da u seriji mobilnih nema, rekao bih da se dešava nešto pre sadašnjosti, premda mladi na nekoj žurci slušaju relativno savremenu muziku.
Moguće je da autori samo nisu želeli da zagade finu noir arhaiziranost miljea tako prozaičnim detaljima kao što su mobilni telefoni. Romani su svakako pisani od početka do kraja devedesetih kada mobilnih na Kubi nije bilo.
Ova serija od četiri televizijska filma bila je dostupna na Netflixu, više nije, pa se nadam da će se možda nekada pojaviti i kod nas na televiziji kao zanimljiv i solidno izveden kuriozitet.

[crippled_avenger]

C.J. Box ima dosta uspeha poslednjih sezona sa serijom BIG SKY koju po njegovoj prozi producira David E. Kelley. Ta serija mi je u prvoj epizodi delovala odbojno. Nije mi se dopao njen setting, nije mi se dopao njen ton, glumačka podela mi je bila odbojna.
Prošle sezone Braća Dowdle su u Paramountovoj produkciji uradila seriju JOE PICKETT, ponovo po C.J. Boxovim romanima, i ona na kraju nije otišla na Paramount + već je kupljena za Spectrum. Naručena je i druga sezona ali je u međuvremenu Spectrum prestao da naručuje igrani program pa ne znam šta će se desiti sa serijom, ali slične stvari su se dešavale ranije, kada je izbila pandemija, velike mreže su u očaju uzele spin-off seriju BAD BOYSa sa Spectruma koju inače svojevremeno nisu želele.
JOE PICKETT verovatno ne bi ni imao mesta na Paramount Plusu jer je sličan YELLOWSTONEu, s tim što je reč o čistom krimiću, a ne a o vestern sapunici koja je istovremeno i krimić.
Ovo je klasičniji krimić sa jednim slučajem koji se izučava u sezoni. Slično BIG SKYu kreće dosta rastreseno sa nejasnim tonalnim shiftovima između coenovske komedije i nekih malo više taylorsheridanovskih sfera, ali vremenom se profiliše jasnije ta krimi priča, i uprkos tome što nikada ne izlazi sasvim iz sfere naivnosti i aljkavosti postaje bolje kako odmiče.
Michael Dorman je sjajan glumac i on igra naslovnog junaka, lovočuvara koji je primoran da postane detektiv koji istražuje ubistva ljudi. I on seriji daje svakako jedan kvalitet koji nadilazi sam materijal.
Braća Dowdle su snažno vezala moju pažnju filmom NO ESCAPE i na televiziji su se odlično pokazali serijom WACO. Ovo je korak nazad za njih u svakom pogledu. Naročito jer pored njih dvojice epizode serije režira i jedan takav majstor kao Everardo Gout a ona nikako ne uspeva da se izdigne iznad jedne nemilosrdne prosečnosti i veoma tanke intrigantnosti.
Svakako da rad na seriji koja je obnovljena nije uzalud utrošen trud ali isto tako ono što smo dobili na ekranu nije ono što se očekuje od njihove sadašnje post-WACO reputacije.

[crippled_avenger]

VOTA JUAN je prva sezona serije o Juanu Carrascu, tupavom i pokvarenom španskom ministru poljoprivrede koji želi da ostvari enorman politički uspon. Kasnije sezone se zovu VAMOS JUAN i VENGA JUAN a na engleskom se svaka zove VOTE FOR JUAN.

Poseban kuriozitet je da seriju potpisuje španski TNT.

VOTA JUAN je jednostavna i duhovita serija, u formi sitkoma, ali snimana filmski, sa Javierom Camarom u glavnoj ulozi kao cringe-inducing ministrom.

Humor je moderan, sa dosta awkward momenata, ali je recimo veoma blizak i našem podneblju jer Španci imaju tu sličnu vatrenost, vezanost za porodicu i nestabilan politički milje u kom se ne računa na demokratiju koja ozbiljno funkcioniše.

Ovo nije novi THICK OF IT ili VEEP ali je sasvim solidna politička komedija koja lako crossoveruje i do publike koja nije previše zainteresovana za politiku.

[mac]

Imamo li mi tako neki Yes, Minister? Da se ljudi poduče dok se smeju..


Ako ćemo pravo, najveći uspeh takve serije kod nas bi bio da ljudi svojim očima vide da može neko da bude predsednik, a da mu ime nije Aleksandar Vučić.

[tomat]

pogledao Sandmana i meni to slabašno, sav onaj CGI nekako bode oči, woke momenata toliko da počinju žešće da smetaju, i nekako mi razvučeno to. ja nisam neki veliki ljubitelj stripa, pa je možda i do toga, bilo delova gde sam više drljao telefon nego što sam gledao, a to je kod mene pouzdan pokazatelj da se moglo i bez tog filma/serije.

zato sam skinuo Neverwhere, kod nas prevedenu kao Nikadođija, koja je svojevremeno išla na TV Palma ako me sećanje služi, da se podsetim i malo isperem oči

[dark horse]

Moram da priznam da sam se vrlo prijatno iznenadio četvrtom sezonom STRANGER THINGS. Moguće da su mi nakon prošle sezone toliko pala očekivanja, ali nekako sam se posle ove sezone resetovao na pređašnji entuzijazam i jedva čekam finalnu sezonu i zavšetak sage o Upside-Down. Naravno, bilo mi je poprililčno jasno da će priča sa Tatom i brojevima koji su prethodili 11 ići u nekom ovom smeru, ali dobro su upakovali sve paralelne radnje i različite lokacije i vremenske periode. Ovo mi je možda najbolja sezona dosad, čak bolja i od prve.

Cate Bush Running up that hill moment je anihilirao! 

[crippled_avenger]

Imamo li mi tako neki Yes, Minister? Da se ljudi poduče dok se smeju..


Ako ćemo pravo, najveći uspeh takve serije kod nas bi bio da ljudi svojim očima vide da može neko da bude predsednik, a da mu ime nije Aleksandar Vučić.

BELA LAĐA je najbliža tome.

Pisao sam o tome svojevremeno...

https://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3211/drustvo/4232961/tv-serije-o-politici.html

[crippled_avenger]

Šesta sezona serije ANIMAL KINGDOM označila je kraj jedne od meni lično najdražih i ponajboljih serija koje sam ikada gledao.

Od samog početka sam bio predisponiran da se jako vežem za ovu seriju jer - ako moramo već da je smestimo u neki referentni okvir - ona je spoj mog najdražeg filma POINT BREAK sa SHAMELESSom, recimo, a možda ne ni samo tako jer obe dolaze od istog producenta Johna Wellsa.

Na mreži TNT, Wells je kao iskusni velikan network televizije, napravio prvoklasnu kablovsku seriju koja je u svakom pogledu mogla konkurisati bilo kom Peak TVu, pa ne treba da čudi što je njen kreator Jonathan Lisco danas baš deo toga sa serijom YELLOWJACKETS.

ANIMAL KINGDOM je rimejk istoimenog australijskog filma od kog uzima izvorni koncept - priču o bandi sinova na čijem čelu je beskrupulozni matrijarh. Ali, Michodov film ipak ostaje u senci ovog televizijskog ostvarenja i verujem da će vremenom i ostati poznat samo kao IP koji je eto nadahnuo njen nastanak.

U šestoj sezoni, Wells najveći deo posla daje Mattu Kesteru. Kroz seriju vodeće uloge su imali razni scenaristi koji su potom radili veće zadatke na ozbiljnim projektima. Kroz nju su prošli Etan Frankel, koji je posle imao nekoliko neusvojenih pilota na kojima je trebalo da bude glavni - ali i minuli rad na FRIDAY NIGHT LIGHTS, zatim Eliza Clark koja je prošle sezone imala sjajnu ali ukinutu seriju Y: THE LAST MAN po Vaughanovom stripu, a sada je tu Kester kog čeka nova Wellsova produkcija za HBO Max.

Dominantan rediteljski rukopis u šestoj sezoni pripada Nicku Copusu,  s tim što je završnu jednočasovnu epizodu, kao i inače kad je reč o finalima sezone za sebe zadržao John Wells.

ANIMAL KINGDOM je serija iz koje se može jako mnogo naučitti u pogledu scenaristike. Za početak, Wells je veteran i majstor network televizije. Dakle, on je već doktorirao neke bitne televizijske trope, dirljive rastanke sa nosećim likovima, opstanak serije posle odlaska glavnog lika itd.

ANIMAL KINGDOM je ima dva krupna rastanka - posle prve dve sezone sa glavnim muškim likom kog je igrao Scott Speedman, i posle prve četiri sa temeljnim ženskim likom oko kog je izgrađena cela priča koju je igrala Ellen Barkin.

Ta dva rastanka su moćno izvedena u seriji, i pripovedački i vizuelno - ali iznad svega - u oba slučaja je serija postajala intrigantnija, i sada posle šest sezona imam utisak kao da sam gledao jedan veliki film u kom se sve vreme razvijala priča kako bi dobila baš ovakav ishod.

Znamo da je serija odobravana iz sezone u sezonu, nije imala tu privilegiju da ima naručeno šest sezona unapred, ali ostavlja utisak kao da je od početka mapirana da ima 75 epizoda.

Ako imamo u vidu da od šest sezona - u čak dve - u trećini svog trajanja, serija nema glavnu junakinju u kanonskoj formi u pogledu uzrasta - a i dalje funkcioniše, to je sve izuzetan podvig.

Završna sezona može biti fino moderno predavanje koje će gledaocu/ učeniku preneti koncepte hibrisa i hamartije te otvoriti niz tema za razgovor. Pored antičke dimenzije, serija ovde dobija i izraženu psihoanalitičku, naročito psihodramsku dimenziju jer junaci u raznim vremenima iznova odigravaju traumatske događaje koji se nalaze u jezgru nesreće ove porodice.

Kester donosi karakterističan rukopis, iako sezona ima svoj arc raspoređen u 13 epizoda, formalno svaka od njih ima jasnu zaokruženost, i dramski i vizuelno, i to je zaista izuzetan primer kako se formatira epizoda.

Onirički momenti su se javljali u ovoj seriji i ranije, ali u ovoj sezoni dobijaju jednu eskalaciju jer izuzetno dramski utiču, i to je takođe izuzetno vešto izvedeno. Na neki način, može se reći da u završnici, kada bi serija po pravilu ulazila u dekadenciju zapravo dostigla svoj kreativni zenit - praktično opet prilazeći svemu filmski, dakle uz svest da je reč o celini i da se ne radi parcijalno, kao neki posao koji se ima zaključiti.

Šesta sezona je produkciono imala tu olakšicu što je snimana sa svešću da je poslednja, i onda se mogla izvesti sa takvim završetkom, međutim, build up iz ranijih sezona se nije mogao baš tako anticipirati, dakle zanimljivo je bilo pitanje da li su autori od starta imali jasno definisan kill switch koji će aktivirati kada za to dođe vreme.

Ali, ANIMAL KINGDOM i jeste takva serija - u osnovi vrlo jasna i konkretna, kako i očekujemo od Wellsa i Amerikanaca, a opet neprekidno otvorena za diskusiju.

U svakom slučaju, Wells je održao još jedan uspešan šestogodišnji kurs, i dao nam dobre đake.

[crippled_avenger]

Peter Kosminsky, prevashodno poznat kao dokumentarista, autorski je formulisao seriju THE UNDECLARED WAR smeštenu u blisku budućnost - 2024. godinu - i govori o mladoj Pakistanki koja se zapošljava u GCHQ, što je britanska NSA i postaje protagonistkinja cyber rata između Velike Britanije i Rusije.

Ova serija od šest epizoda mi je bila naročito zanimljiva zbog toga što obrađuje istu temu kao druga sezona DRŽAVNOG SLUŽBENIKA i bilo mi je važno da vidim kako je ista bezbednosna pretnja obrađena na drugom mestu koje važi za cutting edge. Obradovalo me je što srpska serija nema čega da se stidi, ako izuzmemo scene u kojima se u oniričkom maniru iskazuje sam proces hakovanja koje su zanimljive ali ne bi imale mesta u SLUŽBENIKU jer u njemu takvih detalja inače nema. Sve ostalo je predstavljeno na vrlo sličan, praktično isti način.

Uprkos tome što u seriji THE UNDECLARED WAR igraju i takve zvezde kao Simon Pegg i Mark Rylance koje su crossoverovale u Holivud, ona je izvedena na vintage britanski način, pedantno i kamerno, i veoma vešto, sa jednom celom epizodom koja je odigrana na ruskom što osvežava seriju i predstavlja neočekivan i verovatno highpoint celog ostvarenja.

Sezona se završava krajem koji nije cliffhanger u klasičnom smislu ali jeste otvoren, ne donosi jasnu pobedu protagonista, strepnja je veća od nade.

Seriju je u Britaniji emitovao Channel 4 a u Americi je stramuje Peacock i rekao bih da je uvaženija u SAD nego u domovini, kad je reč o kritici.

[crippled_avenger]

Druga sezona španske TNT komedije VOTA JUAN zove se VAMOS JUAN i govori o daljim avanturama Juana Carrasca koji pošto je izigran u prvoj sezoni sada želi da osnuje svoju stranku i zagorča život establišmentu a umesto neostvarivog zadatka nailazi na zainteresovane finansijere koji žele da ga iskoriste i poguraju na izborima.

Juan Carrasco, svojevrsni politički Torrente ide kroz sve izazove, nepogrešivo radi pogrešne stvari i pravi svaki pogrešan izbor koji može, sa svežinom na nivou prve sezone.

Borja Cobeaga poznati španski komediograf a povremeno i reditelj, režira deo epizoda.

[crippled_avenger]

Prvu epizodu serije CITY ON A HILL sam gledao u vreme premijere, zatim i drugu, a onda su neki tekući događaji odvukli moju pažnju od ove serije iako mi je u startu bila zanimljiva. Sa zakašnjenjem sam joj se vratio i ono što mi je delovalo obećavajuće onomad sada se i potvrdilo.

Alumnusi serije HOMICIDE podelili su se na dve grupe. Jedni su otišli da rade WIRE a drugi na OZ a potom i na neke druge serije, pa eto sada i CITY ON A HILL. Tom Fontana je ovde showrunner a Jorge Zamacona je u nekim epizodama i mrčio artiju, premda je kreator serije zapravo Chuck MacLean.

U pogledu estetike, CITY ON A HILL je Showtimeova serija, dakle sa pretenzijama na Peak TV, ali zapletom je bliža WIREu, sa kapitalnim slučajem koji pratimo preko cele sezone kroz istragu mladog perspektivnog javnog tužioca i korumpiranog FBI agenta. Međutim, u vizuelnom pogledu, CITY ON A HILL je tvrđi, svojevremeno je pilot trebalo da režira Gavin O'Connor, i na kraju nije, ali to je taj no nonsense pristup u kom se priča iznosi mišićavo, efikasno, sa harizmatičnim glumcima koje ovde predvode Aldis Hodge (koji je ja na filmu igrao Jima Browna, rekao bih ne slučajno) i Kevin Bacon, koji ovde slika svoje glumačko remek-delo kao erodirali agent FBI.

Serija je disperzivna ali nije digresivna. Sve je u funkciji, i što je najbolje od svega, ta funkcionalnost nije agresivno postulirana već diskretno.

Serija za sada ima tri sezone a može biti da je to na kraju sve. Svakako ću pogledati sve što je u njoj snimljeno. Negde na ničijoj zemlji između WIRE i MAYOR OF KINGSTOWN, kao karika između njih dve, ova serija može naći dosta gledalaca.

[crippled_avenger]

Španska serija LA PESTE govori o Sevilji i epidemiji kuge koja je udarila na taj grad u 16. veku. Glavni protagonista je avanturista i najamnik Mateo angažovan za detektivski zadatak traganja za vanbračnim sinom jednog bogataša koje se pretvara u mnogo kompleksniju intrigu koja se tiče protestantske zajednice koja u katoličkoj Sevilji gde još uvek radi inkvizicija nije baš dobro došla.
Seriju rediteljski potpisuje Alberto Rodriguez, poznat po filmu LA ISLA MINIMA koji je uspeo da maksimalno kapitalizuje činjenicu da je izašao neposredno u vreme TRUE DETECTIVEa iako nije bio zapravo toliko dobar film. Međutim, u ovoj seriji Rodriguez kao odgovorni reditelj čak i na epizodama koje nije radio pokazuje izvanrednu zrelost a još važnije i to da je u stanju da maksimalno iskoristi zaista vrhunsku produkciju koja bez zadrške prikazuje epohu,
LA PESTE je raskošna serija kad je reč o kostimima i scenografiji ali su ključni ipak likovi i njihova istraga koja se ozbiljno reflektuje na odnose i stanja.
Sam slučaj je zamršen, i dedukcija kao i mehanika u kriminalističkom pogledu nisu skroz najjasniji, ali LA PESTE je dobar primer koliko je reakcija likova na tok slučaja u dramskoj formi zapravo bitnija od proceduralnog segmenta.
Isto tako, Rodriguez u nizu detalja pravi jako zanimljive iskorake u odnosu na žanrovsku strukturu u smislu onoga što je tipičan tok takvog sadržaja, pravi zanimljive, povremeno vrlo moćne digresije, nekad na nivou podzapleta, nekad na nivou jedne upečatljive scene.
Serija je veoma brutalna u prikazu odnosa. Zanimljiv je ključ stilizacije gde su seksepil i izgled junaka približeni našem ukusu, ali je brutalnost života u tadašnjoj Sevilji dosta istaknuta, dakle imamo mešavinu istorijske rekonstrukcije i žanrovske stilizacije koja funkcioniše. Isto tako, ima dosta detalja kojima nas autori neprekidno podsećaju da smo u 16. veku koji su uneti nepretenciozno i bez zaustavljanja radnje kako bismo se podsetili gde smo. Efekat toga je da u emotivnom pogledu, serija uspeva da nas prenese u epohu, da nam nametne njene kriterijuma i životne standarde u okviru kojih moramo da razumemo priču, a da se opet obraća našem senzibilitetu. To svakako može biti jako poučno ljudima koji žele da rade krimić u epohi, naročito smešten u vreme kada postoji neka bitno različita društvena formacija od današnje.

[crippled_avenger]

CITY ON A HILL u drugoj sezoni na veoma vešt način uspeva da očuva likove iz prve sezone koji su bili predmet istrage i njihovu porodičnu dramu, na sporednom koloseku i dovede ih na uverljiv način u kontakt sa predmetom istrage druhe sezone. Ovog puta charlestownske pljačkaše oklopljenih vozila nasleđuju mladi crni narkodileri iz Roxburyja, sinove čuvene aktivistkinje na koje se ne sumnja zbog majčinog ogromnog ugleda i političkog uticaja.

U drugoj sezoni, smeštenoj u vreme i posle prebijanja Rodney Kinga, CITY ON A HILL još jače uvodi temu kako klasnog raslojavanja tako i rasnih podela, koje su tada bile drugačije nego danas ali su još uvek evergrin. Negativci ove sezone su mladi narko dileri koji vrlo svesno manipulišu političkim okolostima. Ovde nema negativca kakav je bio Luther Mahoney iz HOMICIDEa koji je digao narko biznis na nivo legalnog socijalno angažovanog privrednog subjekta, niti uglednih bosova kao u WIRE. Ovde su junaci još uvek na uličnom nivou ali se veoma vešto koriste ugledom svoje majke iza kog se kriju.

Kao treći vid kriminaliteta na mala vrata se uvodi zanimljiv motiv političkog ekstremizma odnosno IRA koja kupuje oružje u Bostonu skupljajući novac na razne načine, uključujući prevare i potkradanje dobrovoljnih priloga u katoličkoj crkvi u kojoj imaju svoje ljude.

Jackie Rohr ove godine ima spokojniju porodičnu situaciju, a Decourcey Ward je na iskušenjima u domaćinstvu. Međutim, obojica su i dalje na visokom nivou angažmana i ne dozvoljavaju da ih zasene negativci.

Ako imamo u vidu da u ovoj fazi Aldis Hodge kao glumac već postaje filmska zvezda, za pohvalu je da se u seriji ne oseća manjak njegove zainteresovanosti za televiziju, dok je Kevin Bacon neprekidno na nivou jer mu je ovo sada postao core business.

U podeli su se desile neke diskretne izmene, recimo Decoursey je dobio novog šefa, dobro poznatog Johna Domana iz serije WIRE koji sad već verovatno dolazi u svom odelu od kuće na snimanje ovakvih rola.

Rediteljski izraz je i dalje konzistentan i na visokom nivou bez prenaglašene estetizacije i sa dobrodošlom sirovošću koja nikada ne prelazi u simplifikaciju.

Ono što je najznačajnija lekcija iz ove sezone jeste kontinuitet glavnih antagonista iz prethodne sezone kao epizodista u novoj. U serijama koje iskoračuju iz formata procedurala i koncipirane su kao priče o karakterima koje su žanrovske po sadržaju ali ne i po formi, često se postavlja pitanje šta se dešava sa karakterima "potrošenih" antagonista. Da li oni nestaju kao u case of the week proceduralu i više ih nema ili ostaju da egzistiraju. Ovde je pronađeno dobro rešenje da oni ostanu na obodu priče, da pokažu kako kriminalni procesi imaju kontinuitet i da uzmu uverljivu ulogu u novom slučaju, a onda da se polako vode ka jednom "spontanom" zaključenju koje je u ovoj sezoni i veoma uspešno izvedeno.

To je posebno zanimljivo iz ugla naše produkcije gde se u novim sezonama serija sa kriminalističkim zapletom javljaju "viškovi" u formi likova iz prethodnih sezona koji nadalje vegetiraju u priči bez neke ozbiljnije funkcije ili uticaja na glavne likove a naročito ne na dalje zaplete.

[Truba]

To je ono kad ga zena vara s vrtlarom a on snima i prodaje porno kasete i mlati lovu?
Gledaosam malo na hrt

[tomat]

Gledao ko The Peripheral?

Mene stra da počnem, knjiga mi se dopala a prvi rivjuovi nisu obećavajući.

[crippled_avenger]

U trećoj sezoni serije CITY ON A HILL, serija se okreće white collar zločinu ali i zločincima "u plavom", i fokusira se na nekoliko paralelnih dešavanja i istraga - od ubistva Antona Campbella u drugoj sezoni koje se nadalje istražuje, preko rasturanja grupe korumpiranih policajaca pa sve do glavne teme a to je rad otpuštenog Jackiea Rohra za svog bogatog nekadašnjeg starešinu iz bostonskog FBI i slučaja seksualnog zlostavljanje koji mu je zadat da prikrije.

U trećoj sezoni, autori stavljaju veći akcenat na unutrašnje dileme junaka koje se tiču privatnog života i radnog okruženja. Sada se stvar izmiče iz domena principa u domen međuljudskih odnosa, uključujući i one porodične koji se u ovoj sezoni dovode do usijanja i snažnih melodramskih preokreta.

Od svih sezona ova se završava možda i "najotvorenije" a na kraju se ispostavlja da nadalje možda neće biti održiva zbog uspona holivudske karijere Aldisa Hodgea.

[crippled_avenger]

Druga sezona serija LA PESTE u principu ponavlja matricu prve sezone, samo bez kuge kao lajtmotiva, ali sa sifilisom kao sekundarnim detaljem.

Ovde se junaci iznova okupljaju u jednoj novoj liniji intrige, delom produžavajući neke okolnosti iz prve sezone ali pretežno gradi novi slučaj. No, uprkos nekim sjajnim scenama, trik vezivanja publike za likove i zaplet u jednom složenom i relativno konfuznom narativu, ovog puta se nije ponovio sa uspehom.

Međutim, i dalje je to visok nivo televizije, realizacija je na nivou pa ima šta da se vidi čak i onda kada gledaoci nisu baš najdublje uvezani sa dešavanjima na ekranu.

[crippled_avenger]

David DiGilio je podneo žestoke kritike zbog ambiciozne, skupe i uprkos velikoj gledanosti ipak neuspešne serije THE TERMINAL LIST sa Chrisom Prattom. Bled conspiracy thriller u osam epizoda, doduše i sa nadom da će ih biti više, napisao je pre petnaest godina.

Dvojicu progonjenih studenata koji su optuženi za domestic terrorism posle bombaškog napada na muzej igraju Matt Bomer i Logan Marshall Green. Njih dvojica su svakako iznad nivoa zadatka koji im je ovde dat, ali to ne znači da ga ne izvode sa lakoćom, srećom okruženi sa imenima tada još nedovoljno afirmisane Viole Davis i uvek pouzdanog Williama Sadlera.

Serija nikada nije dosadna, glumci su dobri, egzekucija je sigurna ali ipak prevashodno televizijska bez nekog crossovera prema filmu. Kraj je takav da oličava nadu kako će se raditi dalje, ali od toga nije bilo ništa.

[crippled_avenger]

Eric Rochant je možda i ponajbolji evropski autor špijunskog filma van engleskog govornog područja. Njegov LES PATRIOTES i dalje stoji kao zlatni standard iako pomalo zaboravljen, no ova serija mu je svakako zacementirala taj status čak i među onima koji nisu gledali ovaj klasik francuske kinematografije devedesetih i donela mu je ogroman globalni uspeh.

Jedna od specifičnosti agencije DGSE bila je u tome što je diskretna. Ona se nije pojavljivala mnogo u medijima, a i kad jeste obično negativno, kao što je recimo potapanje broda Rainbow Warrior o čemu je snimljen i film. Filmovi po romanima Jeana Brucea snimani šezdesetih nisu bili komedije kao kasnije kad su postali jako kvalitetni i globalno prepoznati u formi parodije Michela Hazanavicusa. Čak i neki filmovi koji su se doticali DGSE u međuvremenu tipa AGENTS SECRETS bili su ambivalentni prema agenciji.

Međutim, sada se čini da je DGSE blago prešao u neku inicijativu putem medija, i LE BUREAU je serija koja agenciji prilazi lecarreovski, ne onako metafizički kao u starim ekranizacijama barda špjiunske literature ali sličnim low key pristupom gde je akcenat na zaverama, nabavljanju informacija, preplitanju privatnog života i posla itd.

Dakle, ovo nije akciona serija, iako ima napetosti, nije baš ni full Le Carre jer ipak tenziju gradi na klasične načine, i zanimljiva je zbog toga što prikazuje neke obaveštajne specifičnosti DGSE a to je da kad junaci dođu kući, a to je Pariz, ne mogu da poviču "Kućica" jer u ovom multietničkom gradu i metropoli u pravom smislu te reči oni nisu bezbedni već se i tu ponašaju kad da su na neprijateljskoj teritoriji.

Sam delokrug rada službi u prvoj sezoni kako sam naslov kaže bavi se biroom za ubacivanje legendiranih agenata, a teritorije koje su predmet spora su Sirija i Iran.

Serija je zanimljiva i meni je prijala. Iako je gledam sa zakašnjenjem, nije je pregazilo vreme.

[crippled_avenger]

Druga sezona LE BUREAU DES LEGENDES nadovezuje se na prethodnu. Deo slučajeva su isti i "pripremljeni" u prvoj sezoni ne bi li se razvili u drugoj, kao što je agent Phenomene u Teheranu, deo slučajeva se nastavlja direktno iz prve sezone kao Nadia El Mansour, a deo su i potpuno nove okolnosti.

Osnovno obeležje druge sezone je tema tajnovitosti i Malotruov odlazak u potpunu rogue teritoriju, kada kreće da kao odmetnik  iznuđeno radi kao dvostruki agent ali i da svojom operativnom genijalnošću izuzetno pomaže DGSEu.

Kao i Jack Bauer i većina najpoznatijih filmskih policajaca, i Malotru najbolje radi kad je suspendovan.

Rochant i ekipa ovde dolaze na osetljivu, klizavu teritoriju, i uprkos nekim "malim faulovima" uspevaju da se iz svega toga izvuku. Kao ipak Evropljani i Francuzi, ne mogu da odole svom tipu melodrame, ali sve to se da pokriti zanimljivim uvidom u arapski svet, u persijsku hijerarhiju i konačno dobrom intrigom.

[Truba]

Znam da kasnim ali počeo sam gledati Manifest
za sada prva epizoda OK
u nedostatku pravog SF

Sandmana šift del nakon 13 minuta
Dahmera nakon 2 3 epizode sam obrisao jebote ono

[ridiculus]

Jebo ga miš, Komi, ti baš imaš vremena za bacanje! Još nisam sreo čoveka koji toliko gleda i čita i toliko se kaje što je to uradio. 

Meni preporučili irsku seriju Bad Sisters, ali trenutno nisam u modu za televiziju, iako jesam u mood-u za tematiku te serije.

[Truba]

Nisam u modu za film
Mada se osjecam prevareno nakon serije Ozark
S gustom repriziram sajnfelda
I to je to 1 ep dnevno

[dark horse]

Šta ima u prvih 13 minuta prve epizode Sendmena, a da je toliko negledljivije od, recimo, zadnjih 13 minuta prve epizode Dahmera?

[Truba]

Strip mi lezao barem 15 godina na disku...skinuo sam ga jos sa stripovske verzije emule
Nes mi gadno i odbojno
Znas kad ti lik nikad nista lose napravio a gadi ti se
Nema objasnjenja

Multiverzumi, snovi, virtualni svijet
To su tri teme koje ne podnosim u fantastici


Dahmer sam po sebi...gejevi smrad...frizure...njegov nacin govora

[dark horse]

Znas kad ti lik nikad nista lose napravio a gadi ti se
Nema objasnjenja

Ovo kao da Dahmera opisuješ, onog iz stvarnog života, dok još nisi sasvim provalio šta sve radi.

Multiverzumi, snovi, virtualni svijet
To su tri teme koje ne podnosim u fantastici

Prvo i treća nema baš nikakve veze s Sendmenom nema, žao mi je.

Kao da ti je prepričao neko ko ni sam nije čitao/gledao.

[Truba]

Sta je tebi? Ko je reko da ima?
Nabrojao sam tri teme koje izbjegavam

[dark horse]

Ma ok. Samo pokušavam da shvatim. Gejevi smrad frizure govor... i još more gotovo neizdrživih ogavnosti, komadanje ljudi, kanibalizam, lobotomiranje, smor nastupi posle tri epizode, snovi ni 15 minutra.

Ok, procesuirao. Hvala na pojašnjenju.

[crippled_avenger]

Treća sezona serije THE BOYS stavlja akcenat na temu sećanja i prezentacije prošlosti. Uronjene su sve epizode u medije, od prve do ovih u trećoj sezoni, međutim sada imamo fazu post-crisis eventa, kada su se naizgled svi krupni događaji već desili i kada je pokušaj da se medijska slika ispravi podjednako važan kao i sama borba koju vode superheroji.

Otud u ovoj sezoni imamo filmove o superherojima u kojima glume oni sami, njihova cancelovanja i strahovanja od istog i naravno jednu uvreženu sliku - to je ona o Homelanderovom prethodniku Soldier Boyu koja se mora srušiti da bi se došlo do istine - on nije mrtav već su ga pre četrdesetak godina zarobili Sovjeti i drže ga dan-danas u Rusiji,

Billy Butcher deluje kao da je već prešao sve granice ali u novoj sezoni, odrađuje svoj Extremis - uzima privremeni V-compound i dobija kratkotrajne supermoći što njemu i Hughieju razara i telo i duh, etički kompromitujući njihovu borbu.

Serija je u svim ostalim segmentima na nivou prethodnih, i samo je pitanje ukusa i ličnog interesovanja koja bi se pre mogla izdvojiti kao "bolja". Meni je druga najdraža jer mi se dopalo kako je kroz lik Stormfront kanalisan aktuelni problem, ali toga na druge načine ne manjka ni u trećoj sezoni.

Serija i dalje u pogledu estetizacije i inscenacije izgleda briljantno, i još uvek je teško ne ukalkulisati se kada se razgovara o stripovima na filmu.

Ipak, najbitnije je da Kripke i momčadija i dalje nisu potonuli u Ennisov larpulartizam. Preterivanje se ne izbegava, ali nikada ne postaje samo sebi svrha.

[crippled_avenger]

U trećoj sezoni, produkcioni dizajn serije PENNYWORTH postaje raskošniji. Sada tu imamo i neke objekte koji evociraju sećanje na scenografije Kena Adama, a pojavljuju se i prvi superheroji u formi mehanički "prerađenih" ljudi i prikazani su u maniru steampunk groteske. Scene opšteg građanskog rata u Britaniji su vrlo evokativno izvedene, i sezona deluje raskošnije od prve.



U trećoj sezoni, priča se dešava u već dobrano alternativnoj istoriji gde je Anne kraljica Velike Britanije a Pakistanac je premijer (što se i obistinilo tokom emitovanja) a u pacifikovanom društvu posle poraza fašista sve je više i više ljudi deformisanih, i na neki način "unapređenih" uticajem štetnih zračenja ali i bizarnih naučnih eksperimenata.



Heller odlazi još dalje u otvorene reference. Detalji kao što su maske Guya Fawkesa imaju prominentnu ulogu a epizoda "Don't Push It" o tajnom zatvoru u Škotskoj deluje kao nešto iz Morrisonovog stripa i može stati uz rame za Ant Farmom iz Doom Patrola.



Dok u prve dve sezone imamo dosta muzike šezdesetih i upečatljivu temu seriju koja ima funkciju starinskih Bond-melodija, u trećoj muzika ima veoma značajnu ulogu pa je serija rezultirala i jednom upečatljivom pop-pesmom koja ima funkciju u zapletu i time kompletirala prostor na kom se serija izražava.



Svakako da je ovo jedan od retkih slučajeva - mada znamo da ih je bilo - kada bi serija mogla iznedriti zanimljiv DC strip. Jedanaesta sezona Smallvillea urađena je u formi stripa i lako mogu da zamislim eventualnu četvrtu sezonu Pennywortha u istoj formi ako ne bude odobrena.



A da li će biti?



Pennyworth je deo ponude HBO Maxa, a sudbinu serija tamo je teže predvideti nego istoriju u scenarijima Bruna Hellera. Nadam se četvrtoj sezoni. Ipak,i u slučaju da do nje ne dođe, a ne bude ni stripa, ostaje nam trideset epizoda serije koja je rasla iz sezone u sezonu i dala jedan zanimljiv mini-kanon bitnog DCjevog sporednjaka, usput oživljavajući britansku televizijsku tradiciju i pop kulturu uopšte i primenjujući je na stripski izvornik.

[crippled_avenger]

Kako joj sam naslov kaže, serija AMERICAN HORROR STORY pripada žanru horora. Međutim, njeni protagonisti su veoma često detektivi, a inspiraciju delimično traži i u istinitim događajima, pre svega zločinima koji su skandalizovali američku javnost, imali odjek u kulturi, i ona ih preuzima i fikcionalizuje u jednom vrlo složenom formatu.
Jedanaesta sezona ove serije pod naslovom NYC ima posebno veliki značaj za ljubitelje i poznavaoce kriminalističkog žanra jer se oslanja, rekonstruiše i dekonstruiše jedan od najupečatljivijih - mada ne i najboljih - krimića sa prelaza iz sedamdesetih u osamdesete, CRUISING Williama Friedkina.
Friedkin je režirao jedan od najvažnijih coming out filmova da bi potom doživeo proteste gej zajednice zbog CRUISINGa i načina na koji je prikazana. Ovaj film je ostao zapamćen po mnogim stvarima pa i po tome što je navodno značajan deo filma ostao nesnimljen i/ili izbačen u montaži, i tu fetišističku dimenziju u odnosu na ovaj film kao artefakt iskazao je James Franco u svom filmu INT.LEATHER BAR gde je probao da rekonstruiše taj izbačeni deo.
Jedna bitna stvar koja je izostala u CRUISINGu jeste jedno od glavnih obeležja njujorške leather bar scene a to je epidemija AIDSa koja je maltene uporedo krenula odatle i iz San Francisca.
Epidemija AIDSa je opsesivna tema Ryana Murphyja i provejava kroz njegov rad i kao tema u fikciji, recimo seriji POSE, i u HBO televizijskom filmu NORMAL HEART.
U jedanaestoj sezoni AMERICAN HORROR STORY, Murphy kombinuje CRUISING, kroz priču o serijskom ubici koji pohodi leather barove, klozetovanom detektivu njujorške policije koji ga juri i novinaru koji o svemu tome piše.
Detektiv je u izvesnom smislu parafraza Al Pacina iz CRUISINGa, s tim što ovaj junak nije krenuo da se ubacuje u leather barove pa shvatio da mu se to možda sviđa nego je i sam bio leather daddy. Lik novinara koji ima HIV ali je na njega imun u izvesnoj meri je parafraza Neda Weeksa iz THE NORMAL HEART koji je bio istorijska ličnost. Jednog od junaka svakako je inspirisao fotograf Robert Mapplethorpe, iako sama karakterizacija odlazi daleko od onoga kako ga biografi konvencionalno prikazuju.
Fire Island, bitno mesto za život tadašnje njujorške gej populacije takođe zauzima svoje mesto, i tu se uvodi još nekoliko poznatih teorija zavere kao što su Plum Island eksperimenti itd.
U prvoj polovini sezone, NYC je prevashodno krimić, u drugom delu natprirodni element dobija veći protagonizam, pre svega kao jasna alegorija AIDSa kao nekontrolisanog zla koje kreće da desetkuje junake. Kriminalistički aspekt je dat detaljnije i preciznije od onoga koliko inače ima ulogu u hororima, i ovde nema one tipične konvencije "Martina Balsama u romanima Stephena Kinga" odnosno nemoći policajca pred izvorom strave.
Horor je iskorišćen pre svega alegorijski. Propadanje tela, Kaposijevi sarkomi, preznojena čela, groznice i ostali simptomi estetizovani su kao pretnja, i u tom pogledu ovo je direktno angažovano delo koje u samom realizovanju strave nosi neophodnu dozu iracionalnosti ali u samom koncipiranju ne, te se nudi prostor i za druga žanrovska čitanja.
U okvirima opusa Ryana Murphyja koji je pre neku godinu ušao u jednu fazu fassbinderovske hiperprodukcije gde često neformiran krajnji produkt izlazi pred gledaoce, fokusiran na ideju ili dve koje su privukle glavnog autora, ova jedanaesta sezona umnogome podseća na njegove stare veoma zaokružene radove.

[crippled_avenger]

U drugoj sezoni DOOM PATROL ima teškoće da održi arc na nivou cele sezone iako ga ima, i u previše navrata odlazi u neke digresivne epizode gde nijedna nije bottle ali mnoge ne utiču previše na celinu. Na kraju upravo te epizode možda i stoje kao najbolje jer osnovni arc naprosto nije zaživeo.

Od Morrisonove zaostavštine od koje je vrcala prva sezona u najboljem smislu, ovde nažalost imamo pre svega to da se često dešavaju neke nebulozne stvari, kao u njegovim stripovima kada je umoran i bez ideje.

Dakle, Morrisona ima, ali ne onog najboljeg.

Isto tako, serija ipak ne pada ispod nekog nivoa. Pre svega realizacija je i dalje vrhunska, i sve to je čini obrni-okreni značajnim televizijskim ostvarenjem iako po mnogo čemu ne doseže svoje inicijalne domete.

[crippled_avenger]

Četvrta sezona dovodi seriju u krajnju konsekvencu. Kao ključni protivnici pojavljuju se Rusi a u svetu obaveštajnog rada, to je ipak to. Rusi su se pojavljivali tu i tamo po obodima akcija sa Alžirom i ISILom a sada Malotru tamo ima svoju situaciju, a možda i misiju.

Monica opet odlazi na veliko iskušenje, takođe u samu Rusiju, gde prevazilazi strahove tako što će se sa njima suočiti.

I konačno jedan od staplesa prave serije - pojavljuje se mentor glavnog junaka koji ga je svemu naučio a sada mu je antagonista.

Sve češće serija gubi na tonusu i veštini, ali i dalje ima bravura. I dalje je to dosta kvalitetna televizija u kojoj novi likovi uspevaju da u potpunosti uhvate priključak sa zadacima.

[milan]

Koja je to serija?

[milan]

Samo da prijavim da na Dizni plusu Takasi Mike ima svoju seriju Connect, via Hulu. Bizarno.