Da bih vam dočarao kako izgledaju romani o kojima je reč, evo kratkog sižea romana Leona Groca "Podzemni svet":
Francuski novinar Robert Darse kreće na zadatak u Rim da vidi šta se krije iza misterioznog projekta problematičnog milijardera Žeroma Brikardija. Na prevaru uspeva da izbegne stražare na ulazu u ograđeni prostor iza koga se dešavaju tajanstvene aktivnosti, skrivajući se u jedno bure. Naravno, odmah ga otkrivaju, međutim on uspeva da šarmira milijardera i ubedi ga da ga uključi u tajanstvene aktivnosti.
Ispostavlja se da je u pitanju stvarno grandiozan projekat - prokopavanje tunela ispod Mediterana i da su aktivnosti u poodmakloj fazi. Kopanje se obavlja takozvanom „perforatis-mašinom“ – današnjim rečnikom „krticom. Ali radovi su zastali, jer je „krtica“ duboko ispod Mediterana naišla na veštački napravljen podzemni zid od cigala. Da bi istražili šta se dešava, sedmoročlana grupa, koju, između ostalih sačinjavaju milijarder, njegova kćerka, novinar, glavni inženjer, itd., polazi autom kroz do tada iskopani tunel.
Kada dođu do mesta gde je „krtica“ zastala, jedan od članova grupe prepoznaje na ciglama natpis na haldejskom jeziku: „Nečastivi osvajaču, ti nećeš ići dalje!“ Dok odlučuju šta da rade, dolazi do provale podzemne vode i jedan član ekipe gine, a ostalima je presečen put nazad. Oni zato odlučuju da krenu napred, da probiju zid, ali ubrzo svaki otpor prestaje i oni se nađoše ispred ogromne mračne rupe. Pošto nemaju drugog izbora, kreću nizbrdo u mrak. Ali stenje uskoro je zamenila uvala obrasla nekom vrstom meke trave. Zastali su da se odmore, ali kada su se probudili začuli su ljudske glasove. Na njihovo iznenađenje, lica podzemnih ljudi nisu imala očiju. Pošto nisu imali drugog rešenja, odlučili da se predstave tim ljudima bez očiju. Ovi ih zamoliše da im priđu bliže da bi mogli da ih „vide“. A „viđenje“ se sastojalo u tome da ljudi bez očiju počeše da trepravim pokretima ruku „proučavaju“ pridošlice.
Iako su ih miroljubivo odveli u svoje selo i dali im hranu, ljudi sa površine shvataju da su u opasnosti zbog takozvanog „zakona broja“ koji po tradiciji ograničava broj ljudi u zatvorenom podzemnom sistemu – kad se rodi novo bide, najstariju član zajednice mora biti ubijen... Dok čekaju da budu pogubljeni, dvojica članova tima ispituju grad i nalaze na da je podzemni narod civilizovan i uređen, ali i da postoji odbrambeni sistem koji štiti grad od napadača. Nailaze i na bogatu biblioteku.
Sutradan jedan od stanovnika grada daje predlog da bogataševa kćerka postane njegova žena, a on će poštedeti ostale, dajući nalog da se ubije sedmoro najstarijih i najnemoćnijih stanovnika. Tu dolazi do borbe i grupa ubija tog „drznika“.
Slepi ljudi se povlače. Naši junaci su trenutno bezbedni od slepih, ali nailazi nova opasnost u vidu horde ogromnih takođe slepih ljudi-majmuna visine dva metra, takozvanih „antropopiteka“. Posle uspešne odbrane i od njih, nastavljaju dalje i nailaze na veliko toplo Crno jezero, puno ogromnih, naravno slepih krokodila.
Na obali jezera ponovo dolazi do sukoba između slepih ljudi i ljudi-majmuna, a naši junaci pomažu slepim ljudima. Tako se ponovo uspostavlja poverenje između dve grupe, pa prvosveštenik kaže da im je sada jasno da oni nisu napadači već da su „stigli iz raja odakle su izgani njihovi prvi roditelji“.
Oni veruju da je na površini zemlje raj u kome ljudi imaju dar vida... Tako se naši junaci vraćaju u podzemni grad kao božanstva, odnosno slepi ljudi im nude da njihov vođa postane kralj, što ovaj prihvata. Naši junaci su odmah između sebe podelili resore u novoosnovanoj vladi podzemnog grada... Prva odluka bila je da se ukine „zakon broja“, ali stanovnici su to dočekali sa velikim negodovanjem, pa tenzije ponovo narastoše i dođe do pobune.
Zato naši junaci krenuše da prave brod kojim bi se prebacili na drugu stranu Crnog jezera, tragajući za izlazom iz podzemlja. Ipak, situaciju je ponovo smirio napad ljudi-majmuna, koji su naši junaci uspešno odbili i povratili poverenje slepih ljudi.
Ipak, naši junaci rešavaju da krenu brodom preko jezera, a prvosveštnik im poklanja sveti talisman za koji slepi ljudi veruju da potiče od njihovih praotaca. Ispostavlja se da je taj talisman papirus u kome je opisan istorijat jedne haldejske porodice koja je bačena u vulkan ali su uspeli da pronađu ovaj podzemni svet i tu ostave potomstvo, koje je postepeno gubilo oči, kao nepotreban organ.
Naši junaci na osnovu toga su poverovali da mora da postoji izlaz iz tog sveta i da je on verovatno sa druge strane jezera. Zato kreću na put brodom. Stižu na drugu obalu, ali tamo ostaju bez broda, ali i bez svetlosti, u mrklom mraku. Ipak, posle nekog vremena ugledali su u daljini slabašnu svetlost i krenuli ka njoj. Međutim, ispostavlja se da ta svetlost nije sunčeva svetlost, već fosforescentna svetlost nekog prirodnog kamena. Iznenada svima kreće krv na nos, pa oni shvatiše da se nalaze u radioaktivnoj pećini. Zato su nastavili dalje i u jednom trenutku, zbog stubova okamenjene lave shvatili da se nalaze u nekom ugašenom vulkanu.
Međutim, tu nevoljama naših junaka nije kraj. Naleteli su na pravog „triceratopsa“, koga su uspeli da savladaju ubacivši mu u usta otrovnu „šljivu“. Da bi se spasili iz dubine vulkana, smislili su da od kože triceratopsa naprave balon. Međutim, bilo ko od njih je bio suviše težak da bi ga balon poneo, pa su napisali pismo i pustili ga u visinu, ali balon je zapeo za jednu stenu i pokušaj je propao. Kada ih je već svaka nada napustila, začuli su odozgo ljudske glasove. U pitanju je bila ekipa koja je vršila iskopavanja na teritoriji stare Haldeje.
To je bio kraj avanturi. Međutim, kasniji pokušaj da se vrate u podzmeni svet nije bio moguć jer je došlo do katastrofalnog zemljotresa koji je uništio čitav podzemni svet. Ipak, da bi obezbedio srećan kraj, glavni inženjer i kćerka milionera na kraju se venčavaju...
Predivno... Palp, u svojoj najčistijoj varijanti...
