The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Lea Mysius snimila je veoma zanimljiv film LES CINQ DIABLES koji izmiče jednostavnim žanrovskim definicijama, ali možemo reći da se radi o melodrami sa jakim elementima fantastike.

Film govori o devojčici koja posle dolaska svoje tetke, počinje da ima mistična iskustva, trigerovana njenim izoštrenim i neobičnim čulom mirisa, I devojčica se upoznaje sa prošlim događajima koji u sadašnjosti koji progone njenu porodicu i čine je skoro izopštenom.

Lea Mysius i snimatelj Paul Guilhaume su pisali scenario, a on je i snimao. I film zaista izuzetno dobro izgleda, veoma je atmosferičan i estetizovan i sveukupno je vešto izveden, nudeći razna čitanja u pogledu žanra kroz način realizacije. Naime, melodrama je ozbiljno izvedena ali vizuelna artikulacija odlazi u neka veoma upečatljiva rešenja u pogledu fantastike.

Adele Exarchopoulos igra glavnu ulogu i odlična je u oba vremenska toka i u oba se veruje, ostatak podele je izvanredan kao i devojčica koja je veoma ekspresivna i vešto vođena od strane rediteljke. Glumci svakako čine centar filma i omogućuju mu da gledaoci kroz vezivanje za likove prevaziđu tu žanrovsku ambivalentnost koja se gradi i karakteriše film.

LES CINQ DAIBLES nije film koji će svakome biti podjednako efektan. Ključ je u vezivanju gledaoca za glavne likove. Koliko to uspe, toliko će se uživati u filmu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Konačno nešto pre svega za lilit

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/5119067/edvard-eston-intervju-mickey7.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Jedan od krimića sa najvećim publicitetom u 2022. godini bio je VENGEANCE glumca i književnika BJ Novaka, nastao u produkciji Blumhousea ali po estetici najbliži onome što očekuje da nam stiže sa Sundancea.

Priča je na neki način koenovska, ali je Novak snimio film koji je savremen, i prilično autohton, naglašavajući da on ima budućnost kao filmski autor, mnogo pre nego kao isključivo reditelj-profesionalac, pošto je ovo film u kom je efekat zaista kumulativan.

BJ Novak se veoma solidno snašao u domenu realizacije ove priče. U pogledu vizuelnosti i inscenacije, on je veoma solidno, strpljivo izveden sa trudom svih sektora. Međutim, ključ je ipak u samoj priči, atmosferi i glumi. Otud, smatram da je Novak više majstor da priča svoje priče nego bilo koje tuđe.

A priča kreće sa premisom koja se tiče njujorškog novinara, aktivnog na dejting sceni kog jednog dana pozivaju veoma uporni rođaci neke njegove šeme, za koju misle da mu je devojka. Kako bi izbegao neprijatnosti, on odlazi na njenu sahranu u Teksas, i tamo upoznaje njenu porodicu koja mu isprva deluje toliko smešno i provincijalno da mu pada na pamet da prihvati njihovu teoriju o ubistvu njegove poznanice i o tome snimi podkast.

Snimajući podkast, zajedno sa porodicom koja je ubeđena da je on tu da osveti svoju dragu, upoznaje svet njihovog malog grada a postepeno počinje da misli da ona zaiste jeste ubijena.

Malo koji film uspeva da zarobi gotovo literarnu zamisao kao što je ova. Ovo je zaista uzoran primerak krimića koji kroz zločin priča širu priču. Uprkos tome što je ovo vrlo dinamičan, crnhumoran, duhovit scenario, neverovatno je uspeo da proizvede utisak literarnosti u najboljem smislu, i neprekidno vodi priču iz jednog u sledeće značenje i ravan sagledavanja priče.

To je već bravura koja je ispraćena u svim aspektima realizacije. Od zvezda uz BJ Novaka, tu su još Boyd Holbrook i Ashton Kutcher a Ashton pravi jednu od najboljih uloga karijere, svakako najsnažniju rolu svoje aktuelne glumačke faze.

Otud i strukturalno, film jeste misterija, dakle, krimić u najčistijem smislu, i definitivno ima razne elemente trilera u sebi, međutim, realizacija nije formalistička i mehanika žanra je izložena na jedan nenametljiv, neformalan način, što je takođe vredno svake pohvale.

Određeni nesklad se javlja zaista na nivou detalja koji nisu previše važni, ali to su mane koje samo dodatno podvlače neupoedivo veće vrline prikazanog postupka i dela u celini.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Leon Prudovsky je ruski Jevrejin koji je u izraelskom-poljskoj produkciji snimio film MY NEIGHBOR ADOLF, ostvarenje koje bi teško moglo nastati od drugog autora a da mu ne okonča karijeru.

Naime, reč je o filmu u kom potpuno devastirani Poljak koji je preživeo Holokaust, u kolumbijskoj zabiti shvata da se u kuću do njega doselio Adolf Hitler i kreće da istražuje da li je to zaista on i da o tome obaveštava Mossad.

Sama ideja da se Hitler pojavi kao junak filma u kom će dobiti neku ljudsku dimenziju u nekoj fikcionalizovanoj sudbini po kojoj je preživeo Drugi svetski rat je provokativna, naročito kada to postane jedna u suštini konvencionalna priča o prijateljstvu dva usamljena namćorasta starca.

Teško da bi takva "humanizacija" Hitlera mogla proći nekažnjeno u bilo kojoj drugoj produkciji sem ove, i to s pravom jer je Hitlerov zločin sam po sebi "sui generis" i ne trpi sagledavanje njegove ličnosti iz drugog ugla.

Udo Kier je u Amazonovoj seriji HUNTERS odigrao Hitlera koji je preživeo rat, i pod tarantinovskim okolnostima biva pronađen i izveden na sud. U ovom filmu neposredno u istom periodu igra sličnu rolu ali malo drugačije, jednu vrstu žanrovske šmire zamenjuje drugom.

SLEDI SPOILER





Na kraju se ispostavlja da komšija u stvari nije Hitler nego da je njegov veoma ubedljivi dvojnik odgajen u Trećem Rajhu da ga odmenjuje, koji sada praktično putuje po Južnoj Americi kao "imitator Hitler" i prodaje slike odbeglim nacistima i raznim entuzijastima.

Time film postiže "opravdanje" jer zapravo ta osoba koja ima ljudskost i sa kojom se glavni junak zbliži nije Hitler nego njegov dvojnik koji je silom uvučen u tu ulogu.

I takvo razrešenje priče ima svoj smisao, i daje posebnu idejnost filmu jer prenosi Hitlera na nivo ideje, praktično brenda koji se posle rata nadalje komodifikuje, na razne načine pa eto i ovaj.

Međutim, iako ovakav kraj donosi preokret kojim se negira sve ono viđeno dotle, naivno bi bilo misliti da Prudovskog nije zanimao taj hod po žici i razmišljanje da li je najveći zločinac u istoriji u stvari takođe bio običan čovek sa kojim bi se razumevanje moglo ostvariti kada više nema ideologije i kada je ono što deli sa svojom žrtvom usamljenost i starost. Otud, uprkos ovom preokretu ne smatram da se film odriče svoje osnovne meditacije i provokativnosti koja je sve jača kako je priča sve konvencionalnija.

 * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MARCEL THE SHELL WITH SHOES ON je veoma vešto realizovan, dobro osmišljen dugometražni igrano-animirani film sa zanimljivim i ekspresivnim animiranim protagonistom i senzibilitetom američkog nezavisnog filma.

Dean Fleischer Camp ima veštinu autora komercijalnih animiranih filmova, dakle onih poglavito namenjenih deci i najširoj publici, ali ono što pravi je zapravo jedna priča o gubitku i rastanku, kako sa partnerima tako i sa precima.

Film nije namenjen deci iako ume da bude razigran pa i dizajniran kao pitka animacija i obraća se starijima, i po atmosferi i po temama koja obrađuje. Generalno duhovit ton boji snažna doza melahnolije gde i svet sagledan iz drugog ugla nosi iste tuge kao i onaj koji je nama dobro poznat.

I sam MARCEL koketira sa mejnstrimom u pogledu tema, produkciono je vrlo zreo i ono što gledamo nema čega da se budžetski-tehnički postidi, ono što ga od mejnstrima odvaja jeste upravo ono što se nalazi u samom osnovu priče.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE KING'S DAUGHTER snimljen je po romanu Vonde McIntyre i jedan od adaptatora bio je James Schamus, nekada poznat kao guru iza Focus etikete i tek povremeni scenarista. To je atipicčno jer je ovo na kraju koji je režirao Sean McNamara, čovek koji prevashodno radi filmove namenjene za decu, koji po izgledu deluju da su za bioskope ali koji obično završavaju na TVu ili Vu ili VODu.

McNamarina specifičnost je u tome što je on sagradio reputaciju u tom svetu porodične zabave koje je u Americi vrlo zahtevan kad je reč o imidžu autora i ostalim radovima, i zato iziskuje maksimalnu posvećenost. U nekim svojim filmovima McNamara povremeno radi sa poznatim glumcima, recimo najveće ime koje mi pada na um je Marisa Tomei, ali ovde on ima i Piercea Brosnana u ulozi Louisa XIV i Williama Hurta kao kardinala i Kayu Scodelario kao Kraljevu ćerku.

Roman spada u domen vernovske fantastike ako je suditi po filmu. Naime, posle neuspelog atentata ali opasnog ranjavanja, Louis XIV šalje ekspediciju da pronađe Atlantidu i donese mu tajnu večnog života. I oni to zaista i učine, otimaju morsku sirenu sa idejom da mu u nekom ritualu prenesu njenu energiju večnog života i tom prilikom je žrtvuju.

Louis ipak ne računa da će se njegova kćer sprijateljiti s morskom sirenom i osloboditi je.

Film je raskošan, povremeno duhovit, ali u njemu se ipak oseća da iako je iznad nekog DTV užitka svakako nije pravi film fantastike smešten u epohi, namenjen bioskopima. Duh malog ekrana provejava prosto kroz razne detalje bilo da su to prekratke ili nesavršeno izvedene scene sa efektima, bilo da je to naracija koja je u toliko jakom tempu da ne da filmu da "diše" ali mu daje da se snimi i jeftinije i sa malim umaranjem zvezda.

To ne znači da nije vidljiv neki trud i uveren sam da THE KING'S DAUGHTER apsolutno ima svoje mesto pre svega na televiziji u nekom porodičnom terminu. Ipak, ko ode u bioskop očekujući punokrvnu bioskopsku fantastiku sa Brosnanom i Hurtom dobiće tek njen deo.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Christian Tafdrup postigao je veliki uspeh sa filmom SPEAK NO EVIL i rekao bih da to nije nezasluženo. Reč je o vrlo zanimljivom i atipičnom trileru koji deo kritike - ne bez argumenata - smatra hororom u kom se jedna naizgled mentalitetska dramedija lagano pretvara u priču strave.

Zaplet je jednostavan, bračni par iz Danske upoznaje par iz Holandije. I jedni i drugi imaju dete približnih godina, provode neko vreme zajedno na odmoru u Italiji a onda ih mesecima kasnije, Holanđani pozivaju u posetu. U gostima, međutim, Danci osete da su Holanđani nekako lišeni socijalne imaginacije i manira na koje su navikli...

Sve dalje od ovoga razotkrivalo bi kuda priča ide dalje, ali tamo kada krene nudi veoma zdravu dozu napetosti i brutalnosti, i to je dobro izvedeno, ali to su segmenti koji su savladani. U tom segmentu Tafsdrup nema čega da se postidi pred Josephom Rubenom iz najboljih dana, kad je reč o napetosti među ljudima u jednom domaćinstvu, niti od nekih horor majstora kad je reč o nasilju.

Međutim, ovaj dramski build up je ono po ćemu se SPEAK NO EVIL razlikuje. Slično drugim pričama koje crpe svoju tenziju, bilo humorističku bilo drugu iz socijalnih odnosa, iz ponašanja junaka u odnosu na norme, stid i očekivane socijalne propozicije, tako se i ovaj film postavlja kao jedna studija raznih opterećenja modernog čoveka u odnosu na pitanje kakav utisak će ostaviti u svojoj okolini. Tu su i razmažena deca, i razne kulture brige o ljudima oko sebe koje su zapadni svet učinile manje zrelim, manje otpornim a nisu pomogle da se osete bolje i srećnije.

Time se gradi jedan milje u kom imamo junake koji nisu tipičan materijal za horor okolnosti kao žrtve, i antagoniste koji jesu tako profilisani i snalaze se savršeno u savremenom zapadnoevropskom miljeu, okrećući njegove poštapalice protiv sebe samog.

Tafdrup verovatno nije imao to na umu, uostalom ne bi ni smeo u ovo vreme tako nešto da pomisli, ALI ovaj film je jedna mala studija etnosuicidalnosti moderne zapadne Evrope i smrtnom ishodu koji je upravo čeka zbog svih newagey budalaština kojima su zamenili neke ustaljene manire i normalno rezonovanje.

Stoga, ovaj film se može čitati i kao jedna iznenađujuće desna vizija sveta, iako će to verovatno autori iz sve snage odbijati. U svakom slučaju, dugo nisam video ovako zanimljiv danski film.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

AN CAILIN CIUIN Colma Baireada je irski film koji je znatnim delom na arhaičnom irskom jeziku i zato je uspeo da bude nominovan za strani film, na "oskarima". Međutim, nažalost, taj kuriozitet nije nov. Već godinama se snimaju filmovi na gejliku i vrlo su slični, ponekad deluju kao da se prave sa ambicijom da prikažu tu neku irsku teskobu i dođu do nominacije.

Ipak, ovo nisu autori kalibra Jima Sheridana. AN CAILIN CIUIN je jedna spora arhanična koještarija koja se neznano zašto dešava 1981. godine a izgleda da bi se mogla odvijati i 1881. godine, nešto o nekoj devojčici koja prolazi kroz neke čudne upitanosti. Sve u svemu, ovaj film jako malo pruža, ali uspeh koji je ostvario svakako ga čini obaveznim za gledanje svakome ko generalno prati šta je to novo i važno na sceni.

[crippled_avenger]

Ricky D'Ambrose snimio je film THE CATHEDRAL koji praktično krši sva ona pravila koja smo učili o tome kako treba snimati film. Uprkos tome što je film uspeo da stigne i na Sundance i do Venecije, u suštini me nije ubedio da je to kršenje pravila ovog puta dalo smislene rezultate.

U 86 minuta koristeći neku besmislenu formu u kojoj krajnje svakodnevne rutinske scene "oneobičavaju" monolozi iz voiceovera, D'Ambrose pokušava da prikaže život dve generacije jedne porodice. Ni u tom konceptu ne uspeva da ostane dosledan već na kraju ipak završi praveći neke klasične dramske scene, i tu konačno samom sebi osporava postupak.

Moguće je da ovaj film može imati odjeka među onima koji vole da vide nešto "novo" pošto-poto ali ovaj pokušaj naprosto nije ni uspešan, a ni radikalan ni dosledan.

[crippled_avenger]

Debitantski film Nine Violić BACI SE NA POD ,koji će biti prikazan na FESTu, uspeva da se izdvoji iz mase filmova o razvodu zahvaljujući tome što ona veoma insistira na formalnim rešenjima. Film nudi sagledavanje iste situacije iz tri ugla od kojih je prvi ugao gledanja i najizazovniji - posmatramo rastanak bračnog para iz vizure deteta i njegovog sveta mašte koji malo reflektuje traumatičan efekat događaja oko njega a malo i ne. Ovaj segment je i najzanimljivije izveden, sa nekim animatorskim intervencijama koje su me podsetile na rukopis Spike Jonzea.

Preostala dva ugla su iz vizure partnera koje igraju Goran Bogdan i Nina Violić i ono što je zanimljivo jeste da svako od njihovih "sagledavanja" donosi pomalo do tada "neviđenih" dešavanja ali se pre svega razlikuje u kadriranju i bukvalno u "uglu gledanja".

Otud posedno priznanje za ovaj kompaktan i pedantno izveden film zaslužuje direktor fotografije Vanja Černjul koji ima bogato iskustvo na američkoj televiziji i filmu.

Kako je STRIC proživeo svoj život u Srbiji pre FESTa, postojao je rizik da neće biti hrvatskih filmova vrednih pažnje na njemu. Ipak, nema razloga za brigu, BACI SE NA POD je preporuka za one koje zanimaju ove stvari koje sam gore opisao.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

INFINITY POOL Brandona Cronenberga može se posmatrati kao centralni komad ovogodišnje selekcije FESTa. Reč je o prvom istinski uspelom filmu Brandona Cronenberga, svakako superiornijem od najnovijeg filma njegovog slavnog oca koji će takođe biti prikazan ove godine.

Pre neku godinu najavljena je ekranizacija romana J.G. Ballarda SUPER CANNES, i Brandon Cronenberg kao njen reditelj, međutim, reklo bi se da ju je on upravo uradio u ovom filmu.

FIlmove Davida Cronenberga su dugo nazivali ballardovskim sve dok on na kraju nije i ekranizovao Ballardov roman CRASH kada je to i ozvaničeno. U slučaju Brandona Cronenberga imamo još jaču vezu sa Ballardom pošto znamo koji roman ga zanima, i prepoznajemo ga u njegovom ballardovskom filmu.

Osnovna razlika između SUPER CANNESa i INFINITY POOLa je što u tom Ballardovom romanu nema istaknutih elemenata fantastike, dočim su oni u Cronenbergovom filmu integralni deo priče, ali je njen osnovni smisao ipak u motiv koji deli sa knjigom a to je obest moćnih i bogatih, prvo prema drugima a posle i prema samima sebi u jednom savršenom ambijentu.

INFINITY POOL svoju savršenu zajednicu gradi u jednom ballardovskom resortu, betonskom, u maniru kulture masovnog turizma, veoma vibrantno snimljenom u Hrvatskoj, i državi u kojoj je bogatima unutar resorta dozvoljeno sve iako van njegovih granica lokalnom stanovništvu nije dozvoljeno ništa. Jedini problem je što kada neko biva ubijen, običaj je da najstariji potomak ili srodnik ubije ubicu, ali je bogatima omogućeno da generišu svog dvojnika za veliki novac i žrtvuju ga.

Stoga, veoma bogati u resortu, posle generisanja niza dvojnika koje su uredno platili jedino uživanje pronalaze u nasilju, razbojništvima pa na kraju krajeva i ubistvima.

Ono što je fantastika tiče se tog procesa stvaranja kopija, i Cronenberg to koristi da bi otvorio temu identiteta, otuđenja, disocijacije, voajerizma, a uporedo s tim vodi priču o potonuću bogatih gostiju u dekadenciju i obest koje na kraju kreću da vuku u totalnu eroziju ličnosti.

Cronenberg možda ima bolji film od oca danas, ali ipak nije snimio delo koje nadilazi očeve rane i druge uspele filmove. Međutim, INFINITY POOL je raskošan film u kom je Ballardov imaginarij izvanredno zarobljen, i hrvatske lokacije su veoma dobro poslužile da prikažu piščevu viziju turističkog raja iz kog se krije pakao, a što je inspirisalo dva njegova pozna romana.

Jedan od razloga za tu autorsku inferiornost sina u odnosa na oca je i odnos prema samom Ballardu. Naime, David Cronenberg je imao svoje ballardovske vizije uporedo sa piscem, recimo SHIVERS i HIGH RISE izašli su iste godine, dočim je Brandon Cronenberg jasan sledbenik, bez ikakve dileme.

Ballardovo nadahnuće naizgled savršenim rešenjima za život ili odmor koji vode junaka na transformativni put u tamu i destrukciju nije jednostavno zabeležiti u filmu. Otud je recimo HIGH RISE Bena Wheatleya bio zanimljiviji kao slikovnica onima koji su čitali roman nego ostatku publike. Bez vezivanja za konkretnu knjigu, ali svakako nadahnut ballardizmom, Cronenberg pravi uspelije delo sa jasnije postavljenim likovima i konfliktima.

I za INFINITY POOL se može reći da je pravi primer filma kakav se očekuje od FESTa i spada u red ostvarenja koje ne treba propustiti na velikom ekranu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Stephen Frears je veliki majstor režije i svaki njegov novi film treba pogledati sa velikom pažnjom. Posle filma PHILOMENA, ponovo radi sa Steve Cooganom na jednoj "maloj" priči o ženi koja odlućuje da istraži istorijski osnov iza Shakespeareovog lika Richarda Trećeg. Ona se pridružuje jednoj maloj gotovo underground mreži njegovih fanova koji pokušavaju da dokuče ko je on bio, gde je sahranjen i da li je zaista bio telesno deformisan, zao i samozvan.

Ona napušta posao, i već komplikovanu životnu situaciju usložnjava svojom potragom te ova istinita priča dobija sve predispozicije jednog rasnog inspirational ostvarenja, što on ipak nikad ne postane.

Frearsov postupak, rad sa glumcima i neodoljiva jednostavnost izlaganja priče čine THE LOST KING jako zanimljivim za gledanje, mada za moj ukus možda pre u formi TV filma nego bioskopskog ostvarenja, otud i mislim da je krajnji domet ipak bliži oceni * * 1/2 nego * * * iako je i ova više u opticaju. Izbor teme, njena realizacija i ukupan utisak su na visokom nivou, smisao za humor je neprekidno tu, ali prosto danas za bioskop je potrebno nešto više. Frears je u svojoj karijeri uradio dosta filmova koji su krenuli kao televizijski pa završili na velikom ekranu, setimo se recimo SNAPPERa koji smo svojevremeno gledali na Festivalu autorskog filma. U slučaju THE LOST KING stvari možda stoje obrnuto, ali kod Frearsa uvek ima šta da se vidi.

[crippled_avenger]

FEST je pre nekoliko godina imao program namenjen deci i omladini, sada ima poneki film u programu za tu ciljnu grupu.

CVRČAK I MRAVICA je međutim zanimljiiv ne samo za decu već i za naše filmske profesionalce pošto je reč o povratku hrvatskog dugometražnog animiranog filma. Uprkos tome što je hrvatska animacija bolje podnela raspad zemlje jer je u njenim studijima rađen autsorsing za mnoge ozbiljne projekte i ugledne svetske produkcije, a njeni crtači su se kasnije proslavili crtajući i stripove velikih izdavača, u dugometražnoj formi su imali sličan broj pokušaja kao i mi.

CVRČAK I MRAVICA prirodno nema veze sa estetikom Milana Blažekovića i njegove ČUDESNE ŠUME ili ŠEGRTA HLAPIĆA. Ovo je jedan ekonomičan animirani film koji se lako uklapa u mnoštvo evropske animacije koja zaostaje znatno za američkim filmovima velikih studija ali i dalje ima svoje mesto na repertoraru.

Animirani film je oduvek važio za mudar poslovni potez jer "ne stari" i stalno mu se rađa nova ciljna grupa koja ga nikada nije ni gledala, pa je CVRČAK I MRAVICA tako i koncipiran - on nudi jednu modernu ali ne i dnevno aktuelnu parafrazu basne o cvrčku i mravu i njihovom pokušaju da obrišu sukob između sviranja i rada.

Scenaristi dosta solidno pokrivaju temu mada ima par segmenata koji su nudili možda i više prostora za razradu. Recimo, mravi su graditelji i prikazani su kao arhitekte koje žive u strahu od muzike jer bi onda mogla srušiti njihove mravinjake. Ta dimenzija neuvođenja kulturnih sadržaja u mravinjake u kojima je glavni ideal rad i gradnja mogla je biti razrađenija, premda najbolja scena u filmu jeste didaktička pozorišna predstava kojom se mravi indoktriniraju protiv cvrčaka.

Dizajn likova i ta konekcija u oblicima između mrava i cvrčaka a razlika u boji su dobro izvedeni. Ipak, ne treba očekivati da će ikoga od autora zaduženih za dizajn likova uskoro zvati Pixar.

Pre ravno četvrt veka Pixar i Dream Works imali su u isto vreme dva animirana filma o insektima A BUG'S LIFE i ANTZ. Na jednoj strani virtuoznost Johna Lassetera, na drugoj glas Woody Allena. Danas su obojica cancelovani.

Nadam se da će Luka Rukavina kome su u realizaciji ovog filma pomogli Kristijan Milić i Dino Krpan imati više sreće i da će nastaviti da radi u ovom formatu.

CVRČAK I MRAVICA bi aspolutno mogao zauzeti mesto u selekciji bilo kog Kids Festa ili u terminu bilo koje neameričke animacije na repertoaru. Nadam se da će projekcija ovog filma nekoj deci biti prvi susret sa FESTom.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Alberto Rodriguez, značajna figura savremenog španskog krimića, mada ne i moj favorit u toj plejadi autora, po scenariju koji je napisao zajedno sa Rafaelom Cobosom, snimio je film MODELO 77, priču inspirisanu istinitim događajima iz španskih zatvora iz perioda tranzicije iz frankizma u demokratiju.


Osnovna problematika koju obrađuje film jeste koncept frankističkih zatvora koji su bili koncipirani kao brutalni, prljavi, kazamati gde je kazna bila ne samo vremenska već je sam dolazak u taj ambijent bio neka vrsta sankcije. Na sve to dodati su brutalnost policajaca, ljudi uhapšeni na bazi neozbiljno urađenih istraga, pod političkim pritiskom itd. i dobijamo jedan zapaljiv zatvorski ambijent.


Zatvorenici odlučuju da naprave svoje Udruženje i da se bore za svoja prava, ubeđeni da demokratija treba da stigne i u zatvore, ali za čuvare i upravu, "demokratija" je samo reč koja im služi za podsmevanje.


Zatvorenici aktivisti organizuju niz različitih protesta, pobuna, izlazaka u javnost i medije, usput se nadajući novom zakonu u zatvorima i amnestiji ali ispostavlja se da se vlastima ne može verovati, da ne drže reč i da je jedini spas u stvari bekstvo.


Nažalost, u dva sata filma, Rodriguez ne uspeva da sabere sve ono što želi da kaže, film ima jako puno praznog hoda, i junake čije namere i vezanost za aktivistički pokret nisu sasvim jasni, tako da na kraju više nije ni jasno šta je osnovna tema filma i šta su ciljevi likova. Nažalost, ta konfuzija ne proističe iz viška motiva i dešavanja. Naprotiv. Film je jednostavan, a opet nedovoljno jasan, ima mali broj likova ali ne uspeva da nas veže za njih. I na kraju, skoro u potpunosti promašuje.


Naravno, ko voli da gleda Španiju u epohi, krajem sedamedeseih, tokom tranzicije, onda svakako ovde ima šta da vidi. Ali, neka istinska sinergija priče, miljea i realizacije svakako nije dosegnuta.


* * / * * * *

[crippled_avenger]

Межсезонье Aleksandra Kanta je ruski film o nezadovoljnim mladim ljudima koji u maniru serije EUPHORIA svoje neobjašnjivo, nerešivo nezadovoljstvo kreću da ispoljavaju kroz određene oblike nasilje, viđene možda pre kod nekih drugih autora kao što je recimo Gregg Araki. Dakle, nije Kant ni blizu Sama Levinsona, iako u nekim situacijama želi da bude veoma estetizovan, i da snažno integriše muziku i tradiciju video klipa u rukopis. Međutim, na kraju osnovni utisak mi je da je ovaj film ponajviše ipak muzejski film o nezadovoljstvu u mladih koji zbog toga što je ovo stvarnost a ne film posežu za nasiljem. Nikada ovo ne dolazi ni blizu NATURAL BORN KILLERSa, nikada nije tako estetizovano kao Levinson, ostaje negde daleko u drugoj-trećoj ligi naslova ove vrste.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

По-мужски Maksima Kulagina je mogao biti zanimljiv filma da se nije upleo u potencijalu vlastite zamisli. Film govori o čoveku koji posle incidenta sa pijanim komšijom koji je lupio šamar njegovoj supruzi, ulazi u konflikt kako sa njim tako i da preispituje vlastite odnose. Postepeno tone u sve veću životnu krizu i nasilje.

Kulagin prepoznaje da svašta može da se izrodi iz ovakve premise, ali umesto da se opredeli za neki glavni smer u kom se nešto rađa, snima o svemu i svačemo pomalo i na kraju je rezultat veoma skroman, i mnogo manji od onog koji se mogao postići.

Naročito je šteta jer je Kulagin u stanju da izvuče dobru glumačku igru pa i solidnu inscenaciju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kristina Buozyte i Bruno Samper snimili su film VESPER, evropsku koprodukciju koja je rezultirala jednim veoma dizajniranim, maltene stripovskim SF filmom smeštenim u postapokaliptičnu budućnost u kojoj je čovečanstvo platilo skupu cenu svog razvoja ali je bioinženjering postao pitanje opstanka.

Glavna junakinja je devojka koja u postapokaliptičnoj pustoši brine o sebi i svom ocu koji je u teškom stanju ali malo revitalizovan upotrebom revolucionarne biotehnologije kronenbergovskog tipa. Kada nađe ženu iz jedne od zaštićenih kolonija za povlašćene tzv. Citadela, devojka s ocem mora da napusti svoju dotle koliko-toliko napetu ali ipak mirnu egzistenciju.

Posle Bongovog SNOWPIERCERa koji je bio remek-delo u svakom pogledu, očekivao sam još veće interesovanje kako za ekranizacije francuskih SF stripova (tehnički francusko-belgijskih jer je ovo ta neka estetika) ali i za njihov pristup estetizaciji na filmu. To se nije desilo u očekivanoj meri.

Ipak, ako volite taj evropski imaginarij SFa onda je VESPER film za vas. Od američkog filma preuzima relativnu "realističnost" okolnosti i neke osnove naracije, premda je tempo veoma evropski, a od evropskog stipa preuzima izgled. I to je spoj za koji ne znam koliko će vam se zadržati na umu u pogledu priče, ali neke slike iz ovog filma će trajati dugo posle gledanja, što i jeste u krajnjoj liniji kompliment u ovoj formi izražavanja.

VESPER je podjednako zanimljiv i kao producentska zamisao ali i kao selektorska odluka i verujem da će pružiti mnogo svima koji ga budu gledali, ali naročito ljubiteljima i poznavaocima, SFa kao žanra, francuskog stripa i raznih kronenbergovskih biotehničkih zamisli kojih ovde ima više nego kod njega u poslednjih dvadeset godina i FESTa na kom je prikazan EXISTENZ.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

JENGA, ČUDNA IGRA Nikole Končarevića drugi je naslov iz proizvodne linije Apollon naslova koje nadgleda Slobodan Šuljagić. Ovaj film ima jednu uspelu i jednu neuspelu dimenziju, ali to ga nažalost ne čini polovično uspelim već frustrirajućim. Naime, na nivou filmske priče, pa i samog scenarija Aleksandre Mrđen i Nikole Končarevića, pod supervizijom Ivana Velisavljevića, ovo je jedan solidan omladinski film, u osnovi romantična komedija iz studentskog života. Međutim, praktično nemoguće je snimiti omladinski film, koji je po definiciji repertoarski, i traži publiku, bez ikakvog obaziranja na to kako će junaci u njemu izgledati, u kakvim ambijentima se dešava, kako slika deluje itd.

Nažalost, JENGA, ČUDNA IGRA je film koji zastrašujuće loše izgleda. Produkcioni dizajn je u minusu a Končarević sve režira u jednom relativno strejt maniru, dakle kao jedan onako konvencionalan "pričam ti priču" film, a on u ovom žanru prosto mora imati dinamiku unutar kadra, u koloritu, izgledu itd. Možda je ovako sirova fotografija koja ne priliči ni bolje snimljenom prilogu iz BEOGRADSKE HRONIKE mogla imati smisla u nekom drugom konceptu, u kom je postupak bitno drugačiji, ali ovde je to potpuni promašaj.

Mladi glumci koji su okupljeni u filmu su nepoznati. Ali, nepoznati su i stari glumci. A u Srbiji neko kada dođe u određene godine i bavi se glumom, nije slučajno nepoznat. Ima nekog razloga. I te razloge ovde itekako vidimo.

Kad je reč o mladim glumcima, oni su nažalost ostavljeni u groznim kostimima, u očajnoj scenografiji i jezivo snimljeni, na jednoj estetskoj vetrometini. Tako da može se reći da su čak i dosta dobro odigrali, a u tome im je pomogao tekst koji je prosto solidan, ima početak, sredinu, kraj, glavu i rep, ima gegove, ima odnose. Samim tim je šteta što sve to nije ozbiljnije produkciono postavljeno.

JENGA, ČUDNA IGRA je možda profilisana da bude debi za neke mlade autore ali rekao bih da su oni ovde brutalno iznevereni u produkciji.

[crippled_avenger]

SERRE MOI FORT režirao je glumac Mathieu Amalric po pozorišnom komadu koji potpisuje Claudine Galea.

Ne znam kakav je to komad ali ovaj film deluje kao sve sem nešto snimljeno po pozorišnom komadu. Amalric kombinuje razne niti priče, nivoe stvarnosti i fantazije i to rezultira nečim gde meni ništa nije bilo jasno i nije mi držalo pažnju. Moguće je da mi ništa nije bilo jasno jer mi nije držao pažnju i vice versa.

Ipak, film je lepo slikan, atmosferičan, ko se zakači za ono što Amalric prikazuje verovatno u njemu može poprilično da uživa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Taj Apollon je nešto kao naš mini-Netliks?

Recimo.

[crippled_avenger]

https://variety.com/2023/tv/global/berlinale-series-firefly-productions-operation-tesla-1235529975/

Milan Konjević goes full Rob Liefeld!

[crippled_avenger]

LOVING HIGHSMITH, dokumentarni film koji potpisuje Eva Vitija, obrađuje biografiju Patricie Highsmith kroz njen intimni život kao isprva prikrivene pa potom i otvorene lezbejke, od njenog klasika LGBT literature CAROL objavljenog pod pseudonimom do tačke kada naseljena u Švajcarskoj pred kraj života odlučuje da ga reizda pod svojim imenom.

U međuvremenu izlazi njeni romani o Ripleyu, brojni krimići, veliki broj ekranizacija u rukopisu raznih autora počev od Hitchocka pa sve do Wendersa, Liliane Cavani i Adriana Lynea. Uporedo sa tim u njenom životu ređaju se razne bolne situacije, razne veze koje propadaju iz raznih razloga i razne žene koje inspirišu njen rad ali joj i stvaraju utisak da u stvari vodi promašen život.

Film je veoma vešto izveden, narativno jasno postavljen, baziran na kombinaciji bogatog arhivskog materijala, fotografija i pokretnih slika, inserata iz filmova i razgovora sa bitnim ličnostima koje su još uvek žive, među kojima je najpitoresknija Marijane Meaker, poznata lezbejska pulp književnica.

Ipak, Patricia Highsmith, iako pokojna već preko četvrt veka je uspela da bude protagonistkinja kroz svoju neverovatnu harizmu koju zrači sa arhivskih snimaka. Sa njih je jasno da je bila neobičan i snažan karakter.

Eva Vitija je snimila izuzetan film o izuzetnoj osobi za koji verujem da bi joj se dopao da je dočekala da ga vidi.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jerzy Skolimowski je reditelj koji u karijeri ima velike uspehe, sjajne filmove ali ne i kontinuitet. Posle ESSENTIAL KILLING kojim se uopšte vratio filmu posle pauze tokom koje se bavio slikarstvom, nije snimio tako snažan film i EO je pokušaj da uradi tako nešto, prepoznat i nagrađen u Kanu ali ipak je bitno slabiji.

Film prati jednog magarca koji iz cirkusa izlazi u svet i sreće stalno nove vlasnike/ posednike/ kradljivce, a onde se film bavi ljudima. I dok god je fokus na magarca, to jeste Skolimowski sa svojim snažnim rukopisom ali ipak osnov ovog filma su ljudi, često poprilično "nevezani" za magarca, i ceo taj segment je onako prilično mlak, na prvu loptu kritičan prema problemima raznih klasa i regija u Evropi.

Da se Skolimowski više držao magarca, a manje ljudi, bolje bismo svi zajedno prošli. Međutim, ljudi su upropastili čistotu ideje sa životinjom svojim prozaičnim sukobima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Imam jednu dobru i jednu lošu vest.

Dobra vest. Posle sjajne uloge u seriji MAID, Margaret Qualley ima glavnu ulogu u filmu koji će biti prikazan na FESTu.

Loša vest. Film je režirala Claire Denis.

Srećom, kao što nas uči niko drugi do Michelangelo Antonioni u filmu PROFESSIONE: REPORTER, nema ništa toliko problematično u evropskom filmskom umetniku što ne može da izleči veliki holivudski glumac.

Margaret Qualley uspeva da iznese ovaj film, iz nemalu pomoć veoma visprene scenarističke adaptacije romana Denisa Johnsona na kojoj su radili Andrew Litvack koji je u Kanu prošle godine pored ovog filma imao i seriju IRMA VEP i Lea Mysius koja na istom izdanju ovog festivala imala jako zanimljiv film LES CINQ DIABLES.

Dijalozi su neobično duhoviti, ponekad apsurdni čak, do tačke da podsete na Billy Wildera i njegove scenarije gde se komedija dešava u teškim političkim okolnostima. Film nije komedija, pre svega je to egzistencijalistička melodrama, psihološka studija izvedena na kosturu trilera, ali ne napušta me utisak da je vrlo duhovit.

Dok Claire Denis bez obaziranja na strpljenje publike, celih sto trideset i kusur minuta ne može da se do kraja opredeli koji je tačno motiv iz romana zbilja zanima, Margaret Qualley uspeva da učini da sve ovo postane atmosferični film o liku kome se pak zbiva neka čudna parafraza romana Grahama Greenea, pa čak možda i pomenutog Antonionijevog filma.

Ponekad tako dominantno glumačko ostvarenje ume da nadraste film, kao recimo u slučaju Angele Winkler u DIE VERLORENE EHRE DER KATHARINA BLUM, ali ovde je povuklo ceo film u pravom smeru.

Zanimljivo je da je pre tri godine po romanu Joan Didion snimljen film THE LAST THING HE WANTED u kome je Anne Hathaway i bukvalno preuzela Nicholsonovu rolu iz REPORTERa, i sa zapletom koji je praktično rimejk osnovnih postavki tog filma, i to ne u odnosu BLOW UP i BLOW OUT, ali sa vrlo jasnom referencom. Taj film je nepravedno otpisan kao projekat koji je zvezda snimila iz sujete bez ikakvih kvaliteta, što nije bilo sasvim tačno. FIlm jeste snimljen jer se pustilo mašti na volju ali je bio zanimljiv.

Margaret Qualley je daleko od toga da je takvo ime kao Anne Hathaway danas, i ovaj film je više tu da je afirmiše nego da joj služi za njeno dokazivanje da može da snima šta joj pada na pamet, međutim, ono što pruža pokazuje da je zrela kao zvezda koja lako može da preraste materijal.

Claire Denis je oslanjajući se na roman Denisa Johnsona, i pomerajući ga iz epohe nikaragvanskog konflikta u savremenu Nikaragvu, rizikovala da film izgubi svoju političku oštricu, iako i danas tamo ima velikih problema. Međutim, ono što je dobila jeste ta maltene apstraktna hunta koja u maniru egzistencijalističkog romana sprečava junake da se nekako izbave.

Film je snimao Eric Gautier, majstor da napravi propulzivnu fotografiju. Koliko god da je Claire Denis sklona da ga utupi, on ipak uspeva da učini da se osete atmosfera i kretanje.

Iako izlazi neposredno iza tog filma, STARS AT NOON nije isti slučaj kao STILLWATER, film sa holivudskom zvezdom izveden u francuskom stilu, i ne treba da vas zbuni epizoda Johna C. Reillyja koji je preko filma LES COWBOYS poveznica sa tim novim talasom euroamerikane. Ovo je ipak nepogrešivo evropski film u kom su angažovani američki glumci.

STARS AT NOON svakako treba pogledati na velikom ekranu, kao ne samo bezbolan, već i vrlo prijatan uvid u to šta se prošle godine zbivalo u Kanu, i jedan zanimljiv para-triler sa izvrsnom glumicom u centru.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

https://variety.com/2023/tv/global/berlinale-series-firefly-productions-operation-tesla-1235529975/

Milan Konjević goes full Rob Liefeld!

Jebote. Fantastično. Sve čestitke Milanu.

[mac]

Živimo u zanimljivim vremenima..

[crippled_avenger]

Martin Scorsese je prošle godine veoma istakao film Ti Westa PEARL koji će biti prikazan na ovogodišnjem FESTu.



Da li je to neka sprega Scorsese-Levinson koju su uspostavili zajedno producirajući film Kornela Mundrucza ili je Marty u Westovom filmu prepoznao sebe iz vremena filma BOXCAR BERTHA gde je u okvirima Cormanove exploitation produkcije snimio "ozbiljan" film o epohi koji ima i jak žanrovski naboj?



Ne znam. Možda je i nešto treće, ali svakako da film ne zaslužuje baš toliko isticanje.



Reč je o zanimljivom slučaju, filmu koji apsolutno stoji samostalno iako je zapravo reč o prequelu, odnosno origin storyju babe ubice iz Westovog filma X snimljenog tokom pandemije, i kako je najavljeno delu trilogije.



Znači ovde imamo na delu nekoliko staromodnih i nekoliko par excellence modernih produkciono-estetskih zahvata. Staromodno je to da imamo film koji istovremeno želi da bude horor u najprostijoj formi ali i da ispriča priču koja ima neku socijalnu, psihološku dimenziju, što podseća upravo na period Novog Holivuda i način kako je Martyjeva generacija stasavala.



S druge strane imamo taj veoma moderni koncept shared universea gde jedan uspešan film omogućuje postojanje drugim filmovima tako što iz njega preuzimaju likove, delove njihove predistorije, i rade nešto drugo.



Ti West je reditelj polovičnih rezultata. SACRAMENT je do sada njegov najbolji film, a sve ostalo što je radio je umelo ponekad da bude zabavno kao recimo CABIN FEVER 2 kog se odrekao ali uglavnom polovično, ili bez opravdanja pretenciozno.



U filmu X koji je preteča filma PEARL i u kom se naslovna junakinja pojavljuje kao starica, on uspeva da napipa zanimljiv motiv za horor ali ga na kraju realizuje kao poprilično klasičan backwoods slasher kakav smo videli dosta puta, i uprkos tome što ga izvodi solidno, oseća se propušten potencijal da se postigne nešto veće i sklonost da se zadovolji manjim dometom.



PEARL je pisala glavna glumica Mia Goth koja igra dve glavne uloge u Xu i ovde je horor prisutan ali je na drugom mestu, i ovde socijalna i psihološka studija odnose izvesnu prevagu. Međutim, sam izraz je rudimentaran, vrlo naivan, nekad na pravi način, i veoma podseća na starinske filmove, baš kao što su Cormanovi kad su se bavili ovom epohom.



Ukupan utisak je da gledamo zanimljivu rekonstrukciju jednog kinematografskog stila od pre pedesetak godina, ali da naprosto to danas pre svega deluje muzejski.



U određenom smislu, kao što su shared universe filmovi po stripovima sa svojim megabudžetima jedan od simptoma propasti naše filmske civilizacije, tako su na neki način i ovakvi filmovi znak da se neki objektivno limitirani naslovi pojavljuju na uglednim festivalima i dobijaju neke nerealno dobre komentare.

 

To što je PEARL silom stavljen u neki okvir do kog ne može da dobaci ipak ne znači da film ne zaslužuje da se pogleda, i da nema kvalitete, naročito kao drugi film s kojim Mia Goth ove godine postaje jedna od centralnih glumica u selekciji FESTa.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

LOST TRANSPORT Saskie Diesing je jedan prilično skroman holandski film o transportu Jevreja iz logora na kraju rata koji Crvena armija zaustavlja u jednom nemačkom selu, rasteruje SSovce iz zbog tifusa organizuje karantin u kom borave svi - i Jevreji i lokalni Nemci i Sovjeti. I tu onda tako sledi neka melodrama u kojoj su svi pomalo u pravu, i svi su krivi i svi su traumatizovani, i sve smo to videli u jugoslovenskom filmu pre pedeset godina, a i u evropskom i pre i posle toga.

Dakle, jedna bajata i ne preterano vešto izvedena celina.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

WALAD MIN AL JANNA iliti CAIRO CONSPIRACY je novi film Tarika Saleha.

Pre pet godina na FESTu prikazan je film NILE HILTON INCIDENT Tarika Saleha, zanimljiv triler smešten u egipatsku prestonicu tokom protesta oko Trga Tahrir. Iako švedski reditelj, ovde je Tarik Saleh snimio egipatski film po ritmu, postavci likova, i svemu tome samo dodao švedsku zanatsku preciznost u izvedbi.

Prošle godine snimio je svoj holivudski debi THE CONTRACTOR sa Chris Pineom koji je doneo maltene donzigelovsku svedenost u jednu već puno puta viđenu priču o samostalnom bezbednosnom preduzetniku kog su američke službe poslala na zadatak i pustile niz vodu, i spojem posvećenosti zvezde u glavnoj ulozi i disciplinovanog rediteljskog postupka napravio je nešto zaista posebno i odjeknuo među ljubiteljima i poznavaocima.

Nešto kasnije iste godine, u Kanu osvaja nagradu za scenario sa filmom WALAD MIN AL JANNA, i taj film imamo priliku da gledamo na FESTu.

Velika je stvar za jedan festival da u pet godina isprati "svog" autora od reditelja koji ima jedan film koji se ni po čemu naročito ne nameće, kad je reč o festivalskom skoru, do naslova koji je osvojio važnu nagradu na važnom festivalu.

U tom smislu, Jugoslav Pantelic je prepoznao u Tariku Salehu talenat na vreme, a on je u poslednjih godinu i nešto to kapitalizovao i u Holivudu i u Kanu koji je još uvek najmerodavniji za umetnički uspeh.

WALAD MIN AL JANNA je još "egipatskiji" film od NILE HILTON INCIDENT i ponovo je reč o zanimljivom trileru. Priča se bavi pokušajem egipatske tajne službe da utiče na izbor glavnog imama u najznačajnijoj sunitskoj verskoj školi kako bi predupredila ustoličenje svog neistomišljenika ili pokrovitelja terorizma.

Mladi junak je ribarev sin iz unutrašnjosti koji se oseća veoma počastvovano kada dobija priliku da se školuje u ovoj instituciji. Ubrzo ga regrutuje egipatska tajna služba i njegov ceo svet se ruši, prvo zato što nije siguran da li je ikada odabran zato što je imao istinsku vrlinu ili je to od početka bio plan agenta koji ga radi, zatim zato što shvata da je cela škola izgrađena na raznim formama politike, trgovine uslugama, manipulacijama i licemerju, institucionalnom i ličnom.

Tarik Saleh vodi gledaoce u lavirint egipatskih igara moći između duhovnih i svetovnih vlasti koje su u mnogo većem raskoraku nego što to spolja izgleda. Ne zauzima nijednu stranu, izuzev nasuprot najoštrijih ekstremista među učenicima koji već u školskoj klupi regrutuje buduće teroriste i sprovode strahovladu.
Zavera u Kairu je triler koji je zbog svog miljea već veoma atipičan, i Tarik Saleh ponovo donosi švedsku izvedbu uz očuvanje egipatske atmosfere i izraza, kao u NILE HILTON INCIDENT, samo na još zanimljivijem primeru iz života.

Ako na FESTu možete da pogledate mali broj filmova, neka ovo bude jedan od njih.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Mia Hansen-Loeve snimila je elegičan film UN BEAU MATIN o jednoj mladoj ženi koja gaji dete a uporedo prolazi kroz proces smeštanja bolesnog oca u dom i stupanja u novu ljubavnu vezu. Mia je dosta samouverena u onome što snima, to sve kao ide s punim samopouzdanjem kao jedna mahom raspričana melodrama, ali to su u najboljem slučaju samo iskre nekog zanimljivog filma u kom je Lea Seydoux došla i javila se na zadatak, ali na kraju nije imala šta puno da radi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kada se najavi da Sam Mendes snima film smešten u bioskopu, prvo pitanje koje se postavlja glasi, "Ne deluje da je ikada bio u bioskopu?"

Za film kao što je EMPIRE OF LIGHT nije ni morao da ide. Film se dešava u bioskopu ali ovo nije neki CINEMA PARADISO ili MATINEE. Ovo je film o ljudima koji sticajem okolnosti rade u bioskopu u engleskom primorskom gradu na prelasku iz 1980. u 1981. Ima tu malo pomena filmova iz tog vremena, ima tu malo i zaljubljenika u film, ali ovo nije film u kom će nekoga film baš okrepiti.

U tom smislu, Mendes ne radi ono što ne zna i ne folira nas da pravi neki "okrepljujući" povratak filmu, ali paradoksalno uspeva da napravi solidnu melodramu, sa solidnom emocijom koja se izvlači iz mirjanakaranovićevske role Olivie Colman koja se odlično snalazi kao prestarela babadevojka koja ipak ne može da odoli nagoveštajima sreće ali ponekad malo završi i na psihijatriji.

Michael Ward igra mladog crnca koji odlučuje da dok čeka koledž radi malo u bioskopu i sa njom ostvaruje jedno prijateljstvo koje u jednom trenutku preraste i u vezu.

EMPIRE OF LIGHTje u suštini jedna ibzenovska drama smeštena u milje britanskog kitchen sink filma, izvedena sa ukusnom dozom britanskog glamura.

Što se mene tiče, ovo je možda i najbolji Mendesov film, gde AMERICAN BEAUTY ostavljam van konkurencije, ne toliko što je bolji, koliko što je ipak veoma značajan deo popularne kulture.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Luca Guadagnino i njegovo bavljenje režijom postali su jedna mučna stvar. Po scenariju Dave Kajganicha, za kog mi uopšte nije jasno kako se našao upetljan sa Guadagninom, nastao je film BONES AND ALL.

Ako bih rekao da je to pokušaj da se snimi NEAR DARK sa kanibalima, veoma bih preterao jer naprosto, film Kathryn Bigelow je nešto neuporedivo u odnosu na ovo. To nisu iste klase filmova, maltene nije ista forma.

Ali, da, BONES AND ALL želi da bude NEAR DARK sa kanibalima ali ne uspeva da to bude jer Guadagnino ne zna šta će sa sobom. Sa horor imaginacijom koja je nepostojeća i to što je u stanju da smisli je treš, sa odnosima među likovima koji su neko psihoseksualno iživljavanje gde je sve kao u pesmi Van Gogha, "tiho a nemirno", nastao je film uz koji je neophodno igrati Tetris jer ono što je na ekranu ne može zadržati pažnju.

Svi ti manirizmi, taj neki loše shvaćen Gus Van Sant, ta neka muzika koju Guadagnino ubacuje da malo zamiriše. To sve samo čini da se setimo superiornih ostvarenja. Ali, to je sad eto nešto što prolazi, pa se sigurno ni Lucin opus ni ovakve priče na ovome neće završiti.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Paolo Virzi snimio je film SICCITA kao svoju reakciju na Covid i već na osnovu toga možemo reći da je ova pandemija imala vrlo gadne posledice.

SICCITA je smeštena u blisku budućnost u kojoj je nastupila teška suša i godinama kiša nije pala u Rimu. Ljudi su žedni, fontane i bazeni ne rade, čeka se potop.

I onda u tome imamo neke priče nekih raznih likova koji imaju tako neke svoje prozaične priče koje sa tom premisom i imaju i nemaju veze.

Virzijev film pokušava da bude elegantno izveden ali u tome uspeva tek povremeno u vizuelnom pogledu. Sve ostalo je zaista skromno.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Chan Wook Park već deset godina nije reditelj čije filmove nešto iščekujem. Poslednjih par iskreno nisam ni gledao ali sam odlučio da proverim da li grešim i pogledao sam HEOJIL KYOLSHIM na Zapadu poznat kao DECISION TO LEAVE.

I nažalost, dobio sam ono što čega sam se pribojavao. Jednu vešto - čak veoma vešto - izvedenu, tehnički ispoliranu ljušturu nekog strasnog noir trilera, o neobičnom odnosu policijskog inspektora i osumnjičene udovice. Međutim, strast je u ovom filmu na nivou nule ili ispod nje.

Ima tu lepo rešenih scena, zanimljviih kadrova, Chan Wook Park uostalom sada radi na Zapadu i kod njega nema slabih tačaka u tom pogledu - film je pripremljen za izvoz, ima čak i smisla za humor. Ali nema energije u priči, niti hemije među likovima da opravdaju film od bezmalo od dva i po sata.

Niko neće pogrešiti da pogleda film jednog ozbiljnog stručnjaka. Ipak, Chan Wook Park se ni približno nije vratio sebi.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nisam znao, mada sam mogao znati, u vreme kada sam gledao Bucharebov film LE FLIC DE BELLEVILLE u kom Luis Guzman igra domačina iz Majamija, fish out of water policajcu iz Pariza, da je prethodno ovaj glumac overio Pariz u filmu PUERTO RICANS IN PARIS Iana Edelmana 2015. godine.

Edelmanov film je nepravedno oklevetan kao nešto nesvakidašnje loše što on apsolutno nije. Ne, svakako nemamo slučaj neshvaćenog klasika, ali ono što je osnovni fundamentalni problem ovog filma jeste Edelmanov stil donet iz lapidarne HBO serije HOW TO MAKE IT IN AMERICA. Tu seriju sam krenuo da gledam sa velikim entuzijazmom a onda sam neku epizodu propustio i iskreno nisam ni primetio da sam prestao da je gledam.

Tako i PUERTO RICANS IN PARIS, svakako nije FRENCH CONNECTION i ovo je buddy cop komedija koja je isključivo komedija i u njemu akcije praktično nema. Ima je veoma malo, zanemarljivo, i nema gunplaya, što svakako izlazi iz okvira žanrovskog očekivanja.

Međutim, ovaj film jeste simpatična buddy cop medija o dva veoma različita njujorška policajca portorikanskog porekla koji dolaze u Pariz da razbiju lanac falsifikatora luksuznih tašni i reše slučaj ukradenog modela koji bi mogao da procuri kao kopija pre izlaska originala.

Dakle, njih dvojica sa njujorških ulica gde jure šanere dolaze u pariski modni milje. Ima tu nekih očekivanih nesporazuma, sudara kultura i sve to je izvedeno lapidarno u Edelmanovom stilu. Ovo je zaista "laka zabava" ali nije film koji je neprijatan, i svakako nije izrugivanje sedmoj umetnosti kako je predstavljen.

Konačno, ovo nije ZOOLANDER, nije ni KNOCK OFF, ovo je baš buddy cop komedija, iako bez akcije.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ŽIVJETI BITLSE Nebojše Grabeža traje 52 minuta i uprkos tome što jedni ovo vide kao televizijsku emisiju a drugi kao dokumentarni film, ja ću to tretirati kao ovo drugo - televizijski dokumentarni film jer vidim da bi ovo ostvarenje moglo imati i izvesnu festivalsku budućnost.

Rubber Soul Project je davne 2004. godine bio tema dugometražnog dokumentarnog filma Dinka Tucakovića. Nažalost, ni u toj dužoj formi, ceo taj fenomen, zaista fascinantan na mogim nivoima nije bio dobro obuhvaćen, između ostalog zato što je taj film bio dosta pretenciozan u izrazu a opet i nevešto izveden. No, to je bio prvi bitan dokument o ovome.

ŽIVJETI BITLSE je mnogo više novinarska obrada teme, ali u njemu barem uspevamo da dopremo do valjano, konzistentno ispričane priče o tome šta se desilo. Mada, svakako i dalje je tu moglo biti još pojašnjenja. Dakle, rekao bih da Rubber Soul Project još uvek nije iscrpljen kao tema. Kao uostalom ni samo Beatlesi koji su bili među pionirima umetničke obrade rokenrola na filmu, potom je Harrison bio i veoma ozbiljan filmski producent, a do danas neprekidno inspirišu razne filmove.

Izgleda da isto to važi i za Rubber Soul.

Otud, ŽIVJETI BITLSE jeste bitna referenca za sve one koje zanima ovaj slučaj. Neke umetnosti tu nema, ali ima jasnije ispričana priča, i dosta kvalitetnog arhivskog materijala.

[crippled_avenger]

Ne znam tačno šta se vrzma po glavi čoveka koji se odluči da uradi rimejk Kurosavinog filma IKIRU koji se smatra jednim od najvećih remek-dela sedme umetnosti koje se u pogledu tog statusa ponajmanje dovodi u pitanje. Uprkos mojoj averziji prema rimejkovanju klasika koja ponekad čak i rezultira autogolom - recimo nisam na vreme pogledao izvanredan rimejk OLD BOYa koji je snimio Spike Lee - oni su deo naše realnosti i moramo da živimo sa njima.

Ali, čak i kad smo senzbilizirani za rimejke, opet je IKIRU ogroman zalogaj kog se autor poduhvata ako zaista ima nešto da kaže i izgradi. Međutim, ono što radi Oliver Hermanus jeste da uzima predložak koji je napisao Kazuo Ishiguro i za glavnu ulogu se dovodi Bill Nighy i dobijamo nešto što je možda moglo biti parodija na Kurosavu, da je iole duhovito.

Prvo, Bill Nighy koji je ovu ulogu već igrao u raznim instancama, uzeo bih za primer neuporedivo superiorniji Curtisov televizijski film GIRL IN THE CAFE, ovde sad već postaje britanski Bill Murray, kao neki simpatični namćor koji svoj stav proizvodi na fabričkoj traci. Malo je neprijatno kad se baš u rimejku Kurosavinog remek-dela ispostavi da je ovo u stvari nešto što bi se najpre moglo definisati kao vehicle gde Nighy radi po hiljaditi put ono na šta smo navikli.

Film je sat vremena kraći od izvornika ali kao da traje godinu i po umesto sat i po, i to sažimanje priče nije mnogo pomoglo. Prepakovana u novi format, ona prosto deluje pojeftinjeno i bezveze na masi nivoa.

Naime, kod Kurosave se zaista oseća transformacija glavnog junaka suočenog sa konačnošću svog postojanja. Ovde dobijamo jedan pojednostavljen message movie koji u završnici zaista postaje kao jedna od onih inspirational stories sa kraja devedesetih koje su se nadale oskarima a nisu postigle ništa.

Ne kažem da gledalac posle ovog filma posumnja u IKIRU ali na neki način, Hermanus nam je razotkrio da je taj film mogao biti i nešto u drugo da ga je neko manje vešt radio.

Intervencija u odnosu na original ima ali suštinski ovaj rimejk, nazvan LIVING je jedan krut muzejski film koji je na sve to što u njemu konceptualno ne valja, još i u realizaciji lišen života.

Ipak, reklo bi se da je Kurosavin status pomogao ovom filmu da se plasira umesto da razotkrije koliko je suvišan a i kao takav isprazan.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Dobro, ne zaboravimo i da je u osnovi ovog filma Lav Tolstoj a koji je ipak prilično udaljen za Amerikance, dok je Kurosawa bio solidan rusofil, kao i dobar deo njegove generacije. Opet, ja jesam iznenađen da neko uzima da rimejkuje baš OVO a ne nešto spektakularnije iz Kurosawine kuhinje, ali valjda treba i hrabrost da se pozdravi...

[crippled_avenger]

ILARGI GUSTIAK režirao je Igor Legarreta i reč je o atmosferičnom baskijskom spletu istorijske melodrame i horora, sa jačim akcentom na melodramu i psihološku studiju.

Glavna junakinja je devojčica koja tokom Trećeg Karlističkog rata nastrada u bombardovanju ali onda čudesno biva isceljena od strane misteriozne žene koja živi u komuni. Međutim, kasnije se ona otrgne i od njih i završi pod zaštitom dobrohotnog kaluđera kome polako postaje jasno da nešto tu nije u redu.

Ovo je naravno od Alfredsona do Reevesa rađeno u LET ME formatu, samo nije toliko dobro ili dinamično. Međutim, film ima neku snažnu atmosferu, glumci su jako dobri i nadoknađuju to što se ne desi ništa naročito pa samim tim ostaje dilema da li film zaslužuje * * 1/2 ako imamo u vidu da će mnogima sigurno zavredeti i cele * * *.

[crippled_avenger]

Dobro, ne zaboravimo i da je u osnovi ovog filma Lav Tolstoj a koji je ipak prilično udaljen za Amerikance, dok je Kurosawa bio solidan rusofil, kao i dobar deo njegove generacije. Opet, ja jesam iznenađen da neko uzima da rimejkuje baš OVO a ne nešto spektakularnije iz Kurosawine kuhinje, ali valjda treba i hrabrost da se pozdravi...

Na kraju je i završio u SSSRu. Moj otac je imao jednog kolegu u Mosfilmu koji je imao kancelariju odmah pored Kurosavine. Ali kad je išao kod njega na posao, nije ga sreo.

[Meho Krljic]

Da, Dersu Uzala mu je praktično spasao karijeru posle holivudskog debakla.

[crippled_avenger]

U filmu VENGEANCE BJ Novaka ima jedna briljantna razmena u kojoj rustikalac iz Teksasa pokušava da se seti nekog "Liam Neeson movieja" koji mu je bio dosadan i nije mu se bogznakoliko dopao, a vidimo da pod "Liam Neeson moviejem" on smatra TAKEN i TAKENa uveoke i onda se seti - u pitanju je SCHINDLER'S LIST.

Nažalost, MARLOWE Neila Jordana, sa kojim je Neeson radio neke od svojih najupečatljivijih filmova nastaje u fazi kad su obojica u određenoj vrsti defanzive. Neeson se prilično ofucao u tom post-TAKEN periodu koji je relativno naglo pošao nizbrdo u klasičan geezer teaser stadijum, posle nekoliko zanimljivih akcionih trilera - pre svih onih koje je režirao Jaume Collet-Serra.

MARLOWE je ikoničan lik i visok je nivo koji su postavili glumci u rasponu od Humphrey Bogarta do Jamesa Garnera, no sadašnji Neeson u tome svemu uopšte nije snašao.

Letargičnosti celog filma izuzetno doprinosti činjenica da je Liam Neeson potpuno indisponiran u glavnoj ulozi, da se ponaša kao da ga ne zanima da bude u tim scenama a to onda prenosi i na publiku.

Kada se tome doda da u ovom filmu Neil Jordan nudi samo jednu akademsku egzekuciju, dosta uopšteno kadrirajući, bez nekih bravura u vizuelnom pogledu, kao i bez vrhunskog rada sa glumcima po kom je poznat. Ovo je film u kom nema nimalo Jordanove ekspresivnosti ni u jednom pogledu.

Naravno, davno su prošla vremena kad je Warner Brothers bio spreman da uloži veliku paru kako bi Jordan i Neeson snimali MICHAEL COLLINS, ali MARLOWE je film na kom je bilo vrhunskih saradnik.

O Billu Monahanu možemo da kažemo i ovo i ono, on je svakako scenarista kog volimo da mrzimo, ali u savremenom holivudskom krimiću on je i dalje jedan od alfa-gorila. Kad sam u epizodnoj ulozi video Jessicu Lange, nisam mogao a da se ne setim filma THE GAMBLER Ruperta Wyatta, gde je isto Monahan pisao scenario a ona igrala epizodu, i koliko to mnogo više liči na ono što sam očekivao od Jordanovog MARLOWEa nego ovo što imamo preda se.

John Banville je pod pseudonimom napisao roman u kom obrađuje dalje avanture Chandlerovog junaka i iskreno se nadam da će Scott Frank radeći u sličnom aranžmanu Dashiella Hammetta sa Tomom Fontanom za televiziju, uraditi bolji posao.

Uprkos tome što je film snimao Xavi Gimenez, španski snimatelj sa solidnim iskustvom baš u krimićima i naročito žanrovskom opusu Oriola Paula, Jordanov film nikada ne uspeva da nas ubedi kako se zaista dešava u Kaliforniji, uprkos solidnim lokacijama koje na kraju ipak ne uspevaju da stvore iluziju.

Dakle, MARLOWE je promašaj sa pedigreom, i nažalost dobacuje najdalje do jedne ambiciozne ali letargične televizijske produkcije. Kadriranje Xavija Gimeneza doduše sugeriše da je film pravljen za veliki ekran, ali nema tu kvaliteta da do njega masovnije i dođe.

Nažalost, ako izuzmemo Jordana koji je sve ovo ispustio i potpisao na kraju film koji je mogao da snimi - kolokvijalno rečeno - bilo ko, najveći krivac je ipak Neeson. Sigurno je da bi on sve ovo "pokrio" da je njegov Marlowe bio žustriji junak. Nažalost, ovde je glavni junak dominantan po prisustvu ali inferioran po učinku.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Francois Begaudeau je jedan od francuskih književnika sa najspecifičnijim odnosom prema filmu. On je pisao ekranizovane romane, radio na scenarijima i glumio u Cantetovoj ekranizaciji vlastite knjige.

Abdellatif Kechiche je ekranizovao njegov roman LA BLESSURE, LA VRAIE i u njemu našao inspiraciju za svoje trofilmje od kog je CANTO UNO izašao, INTERMEZZO je posle fijaska u Kanu nestao sa lica Zemlje, a treći se očekuje ove godine.

I u ovom filmu, Kechiche primenjuje svoje tehnike koje je već usavršio u ranijim delima. Film traje tri sata iako u suštini priča priču koja bi se mogla bez problema sažeti u sat i po ako na stvari gledamo striktno funkcionalno. Međutim, kod Kechichea je upravo postupak u tom trajanju scena gde on u čistom trajanju uspeva da stvori utisak kao da gledamo život, a pritom materijal estetizuje i veoma filmski tretira po čemu se izdvaja od drugih likova koji poslednjih decenija forsiraju realizam.

Kechiche je upravo zanimljiv po spoju nekonvencionalnog i konvencionalnog u svom radu. On kadrira u jednom klasičnom maniru, sa dosta zanimljivih pokreta kamere i estetizacijom kroz odabri planova i osveteljenja. Isto tako unutrašnja dramaturgija scena je zapravo konvencionalna, scene imaju dramski sukob, donose razotkrivanje, imaju klasično postavljene dramske slojeve između prikazanog, izrečenog i nagoveštenog. Ali, nema onih elipsi koje su tipične, Kechiche im pušta da se odvijaju u prirodnoj veličini, a da pritom interveniše suptilno da nemaju praznog hoda.

To je veoma zanimljivo i pomalo neuhvatljivo, kako film istovremeno hvata spontani razvoj situacije a da nikada ne izađe iz osnovnog dramskog okvira.

U filmu CANTO UNO, Kechiche prikazuje jedno leto 1994. godine, kada se mladi neuspeli student medicine koji želi da se okuša kao scenarista, vraća u rodni kraj i provodi leto puno strasti, provoda i intriga koje se vrtlože oko njegove životne simpatije, zaručene za vojnika koji je na službi van zemlje a u vezi sa njegovim najboljim drugom i rođakom.

U tom smislu, i na nivou same priče, CANTO UNO je jedna u suštini jednostavna priča o neuzvraćenoj ljubavi i jednom letu punom strasti i erotskih nagoveštaja koju kroz svoj postupak Kechiche pretvara u uzbudljivo tročasovno iskustvo i uspeva da evocira energiju takvih životnih situacija.

Kechiche je reditelj iza kog stoje veliki uspesi ali po popularnosti svakako nije u prvoj ligi evropskih filmaša što je šteta jer je svaki svoj film oblikovao kao nešto veoma posebno. Isto tako, kao i u ranijim filmovima i ovde je lansirao par glumaca koji su kasnije krenuli da grade respektabilne karijere, kao što je onomad uradio sa Leom Seydoux i Adele Exarchopoulos.

CANTO UNO zahteva prijemčivog gledaoca i posebno raspoloženje.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

WILLEM & FRIEDA ima bioskopsku i televizijsku verziju koja je deset minuta kraća. Mislim da nisam mnogo izgubio gledajući televizijsku, pošto je reč o relativno rutinskom dokumentarnom izrazu u kom Stephen Fry u ulozi istraživača, susreće ljude koji su se bavili manje poznatim a zapravo značajnim slučajem Willema i Friede, homoseksualca i lezbejke koji su odigrali značaju u ulogu u Pokretu otpora protiv nemačkih okupatora. Oni su izvodili razne diverzije ali su najveći trag ostavili falsifikujući dokumenta koja su pomogla velikom broju Jevreja da izbegnu nemačko istrebljenje.

Priča je zanimljiva ali na kraju ipak spada u onaj danas pomalo arhaičan domen primera iz kojih se gradi pozitivan stereotip gej osobe koja je nečim "zadužila" zajednicu. Ono što je veoma zanimljivo - a to je ćutanje o njihovim podvizima posle rata je vrlo malo obrađeno i voleo bih da je tome pruženo više pažnje

Filmska verzija je deset minuta duža ali za televizijsku mogu reći da je pristojna i ne mnogo više od toga.

[crippled_avenger]

Guy Ritchie je posle filma GENTLEMEN očigledno napravio neku novu dobitnu kombinaciju koja mu omogućuje da finansijski prolazi dobro sa nezavisno produciranim i iz pre-salea finansiranim filmovima. Dok nije sasvim zatvorio vrata major filma, sada snima opet nezavisno produciran film ali pod nadzorom Jerry Bruckheimera što je ipak više major nego indie, izgleda da će gajiti i ovu paralelnu liniju.

Za razliku od GENTLEMENa i WRATH OF MANa, nažalost OPERATION FORTUNE: RUSE DE GUERRE deluje kao jedan aljkavo realizovan film. Tu su zvezde, Jason Statham, Hugh Grant i Aubrey Plaza. Aubrey Plaza je čak i zainteresovana za to što se snima, ali ukupno uzev, film deluje zbrzano, loše izgleda u pogledu fotografije, odabira lokacije, broja pozicije kamere, a akcija je skromna mada ne i loša.

Međutim, ukupno uzev, Ginger je bio u pravu kada je ovaj film definisao kao skuplju verziju Harlinovog MISFITSa. I zbilja, ova dva filma nose dosta sličnosti, s tim što je Harlin imao neuporedivo manji budžet. Međutim, odabir lokacije zbog novca a ne zbog funkcionalnosti i izgleda, režiranje koje je pristutnije u Excelu nego u programima za montažu, ukupan rezultat je veoma skroman, u odnosu na očekivanja.

Kada se na sve ovo doda bizaran detalj, a to je da se OPERATION FORTUNE sa zapletom o korišćenju poznatog glumca kao undercover asseta u približavanju moćnom kriminalcu jako približio Cageovom MASSIVE TALENTu, onda nije ni čudo da je izlazak ovog naslova u Americi toliko pomeran i odlagan.

Film je na kraju izašao u bioskope, a istini za volju, film ovakvog izgleda u poslednje vreme obično ni ne stiže do američkih bioskopa, to je ipak samo bonus.

Ovo je Ritchie u jednom tezgaroškom maniru, i u projektu u kom je on verovatno bolje prošao u pripremama nego što se nada nekim prihodima od gotovog filma. Ipak, sam zaplet, akciona komedija sa starinskom špijunskom intrigom i dobri glumci garantuju život ovog filma na malom ekranu gde će ga svako od nas pre ili kasnije ipak pogledati.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Braća Dardenne su definitivno među najuspešnijim evropskim rediteljima koji su rezultat postigli s "dve leve ruke". TORI ET LOKITA je samo jedan od primera njihovog filma koji deluje kao da je nastao bez velikog napora, ali u onom lošem smislu, kao da se niko nije nešto mnogo potrudio, zamislio, postavio sebi neki cilj nego su naprosto zbudžili nešto i eto filma.

I to ne samo filma nego i solidno plasiranog produkta na festivalima i svetskom tržištu.

TORI ET LOKITA je film o bratu i sestri iz Podsaharske Afrike koji se zlopate po Belgiji, ali bez neke kompleksnije slike sveta oko njih. Da li je tome doprinela pandemija da bude manje ljudi u kadru ali ovaj film ima veoma malo likova, malo događaja, užasno je jednostavno izveden, a pritom jednostavnost nije efektna, i tu se nema šta reći.

Kad se na sve to doda da je veoma nemaštovit, da se priča kreće linearno u smeru koji smo više nego očekivali bez nekog ubeđenja ili veštine koji bi nam je učinili zanimljivom, imamo jedno zaista uzaludno gledalačko iskustvo.

Ipak, sudbina podsaharskih doseljenika budi dovoljno pijeteta da se nikako ne ode do kraja u razobličavanju ovog filma, nego on eto i dalje vegetira na tragediji o koju se očešao.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

To im je izgleda sad tako trend, ja sam upravo pogledao belgijski film izašao 2021. godine i sve je isto tako - malo ljudi, malo likova, sve nekako odrađeno jednostavno, prepuno klišea, tekst beživotan, pola filma su montaže i mada baštini jaku temu, na kraju kao da nema šta da kaže o njoj.

[crippled_avenger]

Laurie Lynd snimio je film KILLING PATIENT ZERO u kom se oslanja na vrlo zanimljivu knjigu Patricka McKaya u kojoj on detaljno razjašnjava fenomen Gaetana Dugasa, poznatog još i kao Patient Zero tokom AIDS epidemije, za kog je vrlo brzo razjašnjeno da u stvari nije bio nulti pacijent već samo natprosečno promiskuitetni muškarac koji se natprosečno dobro sećao svojih partnera i pomogao da se rekonstruiše jedan od tokova širenja virusa i praktično ništa više od toga.

Laurie Lynd kroz jednu naizgled jednostavnu talking head strukturu uspeva da ispriča uzbudljivu priču sa zanimljivim sagovornicima u kojoj se razjašnjavaju kako kulturalne tako i epidemiološke okolnosti masovnog izbijanja HIV infekcije među njujorškim i kalifornijskim homoseksualcima. Sagovornici su razni, od autora knjige, preko Degasovih poznanika do Fran Liebowitz i gradi se jasna slika atmosfere raspusnog života u kome odjednom AIDS preseca dotadašnje neobaziranje na bilo koje norme.

Ima jako zanimljivog arhivskog materijala ali u vizuelnom pogledu autor se jako dobro služi talking heads postupkom jer se bavi izučavanjem lica preživelih. U ovoj priči svako ko je preostao da svedoči o dešavanjima deluje kao svojevrsni fenomen.

Zanimljivo je da McKay u svojoj knjizi ali i u ovom filmu zapravo naizmenično hvali ali i osuđuje knjigu Randy Shiltsa AND THE BAND PLAYED ON, po kojoj je snimljen HBO televizijski film jer je zapravo ta knjiga istovremeno predočila problem homoseksualaca u osvit epidemije ali i definisala netačni narativ o "nultom pacijentu".

Naravno, McKay i ostali sagovornici imaju određenu naivnost u odbrani nekih Degasovih odluka, a i neka njegova hvale vredna dela mogu biti drugačije psihološki tumačena, recimo da li je kooperativnost sa lekarima bila deo njegove plemenite želje da pomogne ili samo histrionični nastup.

Isto je takva odbrana njegovog svesnog nastavka promiskuitetnog života iako je znao da je bolestan, kada niko nije mogao da mu decidno dokaže da je reč o zaraznoj i seksualno prenosivoj bolesti. No, te kontradikcije su gledaocu jasne i više govore o sagovornicima nego o filmu.

Ovo je svakako veoma uspeo dokumentarni rad sa vešto iskorišćenim minimalističkim sredstvima,

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Za scenaristu Briana Duffielda spreman sam da citiram besmrtne reči Ivice Ilijeva, "Ja garantujem za ovog dečka!", a verovatno tako nešto zaslužuje i njegov ortak Jimmy Warden.

Nažalost, COCAINE BEAR je prosto film u kom se magija nije desila. Ko je kriv nije lako utvrditi. Imali smo bizaran slučaj kao polazište, zatim razradu koja je otišla putem potpune fikcionalizacije, dakle bez robovanja relativno jednostavnim okolnostima onoga što se zaista zbilo a dobili smo film koji žestoko želi da bude nešto najzabavnije što postoji, ali prosto nije to-to.

Da li je problem u scenariju? Možda. Mada kada slušate tekst, vidite da je dosta nadahnut, da ima zanimljivjih ideja u dijalogu koje prosto nekako odu mimo nas, ne kapitalizuju se. Ipak, sama priča sugeriše da tu treba da se desi neki veoma lud karambol, a njega nema. Ima dosta događaja, realizacija je dosta vešta, mada ne senzacionalna, sve je tu a magija se ne dešava.

Dakle, problem je možda više do režije. Mada, Elizabeth Banks je ovaj film izvela na način gde joj se nema šta zameriti. Ima scena kojima bi se rado pohvalio neko poput Joe Dantea, recimo. No, možda je ovo ipak nešto više kao slučaj WORLD WAR Z, kada tema svojstvena niskobudžetnom filmu ode u major vode i postane nešto što ne funkconiše.

Mada, WORLD WAR Z u suštini nije film koji u toj meri ne funkcioniše kao COCAINE BEAR, i to je spektakl koji ima svoju dozu senzacija, dinamike, dobre glume, zanimljivih dešavanja, efekata i sl. ono što u njemu nije pilo vodu su zombiji i način njihove interakcije sa ljudima. Prosto, prešavši iz sfera uglavnom niskobudžetnog i svakako ne tentpole filma u tentpole okvire - u ovom izdanju - zombiji više nisu bili ono što treba da budu. Kasnije je to unekoliko promenio Snyder u svom filmu ARMY OF THE DEAD ali to je druga priča.

COCAINE BEAR ima sličan problem. Mogu da ga zamislim kao neki rani Danteov ili Landisov film, kao nešto što snima Sam Raimi posle EVIL DEADova, ali sa Elizabeth Banks i All Star glumačkom podelom, prosto to nekako nije to.

Puno poznatih glumaca odvraća pažnju, svaki mora da ima svoju ariju u određenom smislu, svaki privlači pažnju hteo-ne hteo svojom harizmom, a neki donose i različite stilove glume. Od prvih kadrova u kojima Matthew Rhys ostvari cameo, preko Keri Russell u glavnoj i Margo Martindale u sporednoj ulozi, ovo je nekakav AMERICANS-reunion, ali tu su i ljudi iz STAR WARS univerzuma, i neke razne druge dobre face, gangstera igra Ray Liotta, sve je prvoklasno, i mislim da to smeta filmu.

Kada se na to doda scenario koji ima dosta raznih kalambura ali malo mu ipak izmiče osnovna nit - što možda u nekom drugom aranžmanu ne bi bilo problem ali ovde jeste - i kada humor propadne a nema priče da ga preuzme, onda se sve slabosti silno pojačavaju.

A kada u tim slabostima još učestvuju superpoznati glumci i kad se vidi snaga produkcije, eto nama filma koji deluje kao da je gori nego što jeste.

Na sve to, imamo i jednu vrstu žanrovske konfuzije. Osećam napor da se od ovoga napravi horor komedija, ali film je ipak više komedija nego što je horor, i onda svaka instanca strave koja nije smešna, a ima ih u par navrata deluje skroz deplasirano. Opet s druge strane, da je element horora malo jači, pre svega u postupku, film bi verovatno bio uspeliji.

Možda najbolja ilustracija je način na koji je priča izložena. Gledamo je kroz likove, njihove dolaske, kretanja, ne kroz ono što obično krasi filmove ovog tipa, a to je zver koja vreba, zver kao protagonista koja daje novu dimenziju svemu onome što rade likovi. Naravno, ovo je mnogo pre neko horor rešenje, neki triler o borbi za opstanak i sl. Međutim, poenta je u predznaku koji je dat u naraciji a onda se posle očekujemo da mi kao publika uključimo i neke druge postupke u svoj utisak. To ne ide tako.

COCAINE BEAR ne zaslužuje ovoliku priču sam po sebi. Ovo je minoran film koji je mogao biti kul a mogao je biti i potpuna nebuloza, završio je negde između ali bliže nebulozi. Međutim, razlozi koji su doveli do tog rezultata su zanimljivi jer smo naizgled imali elemente sa kojima je nemoguće pogrešiti.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nije retkost da stvari snimljene za dramski program Televizije Beograd deluju kao televizija iz 23. veka u odnosu na ono što se snima danas, čak i ako imamo u vidu da je krenulo zakasnelo imitiranje Peak TVa kod nas. Jedan od primera te "televizije budučnosti" jeste televizijska drama SUĐENJE BERTOLTU BREHTU po tekstu Ivana Ivanjija, našeg uglednog prevodioca i književnika u kome on sakuplja autentične podatke o saslušanju Brechta pred HUACom i onda to ukršta sa delima koja su se tom prilikom našla na tapetu.

Bora Grigorović, naš plodni pozorišni reditelj, aktivan u raznim formama, sve to režira u jednom briljatnom teatralističkom maniru koji uprkos tome što se drama ne samo snima već i dešava u studiju, uspeva od toga da napravi i jedno veoma zanimljivo vizuelno iskustvo u čisto filmskom pogledu.

Naime, Ivanji i glumci koji igraju Brechta i razne protagoniste njegovog brodoloma u SAD igraju sami sebe. Gledamo ih kako dogovaraju inscenaciju. Onda gledamo samu inscenaciju suđenja u kojoj povremeno interveniše sam Ivanji, potom inscenacije dela o kojima se govori, odlomaka odnosno scena iz njih ili celih pesama, i konačno imamo deo u kom Ivanji odlazi u dom Ota Biljalji-Merina i sa njim razgovara o Brechtovom članstvu u nemačkoj partiji.

Grigorović jako dobro spaja nekoliko formi u jednu konzistetnu i lako čitljivu celinu. Služi se teatralističkim postupkom, ali suštinski se vraća na ono što je paradigma Brechtovog rukopisa a to je V-efekat u kom se on izmiče klasičnoj pozorišnoj konvenciji identifikacije sa likovima i dešavanjima.

Naravno, Grigorović kroz teatralističku formu postavlja okvir u kom publika mora da veruje da nešto što gleda jeste "stvarno", to je stvarnost televizijskog studija, i u njoj Ivanji i glumci ipak pomalo "igraju" sebe iako rade nešto što bi se stricto sensu moglo smatrati dokumentarno zabeleženim događajem. Međutim, način snimanja tog događaja je estetizovan, sa jednim složenim pokretom kamere u svom centru koji ne ulazi u tipičan žargon dokumentarnog filma.

No, meni je to i prijala, ta vizuelnost "igranog" u nečemu što je tobože "dokumentarno" i probija "četvrti zid" odmah na početku.

SUĐENJE BERTOLTU BREHTU je delo složene konvencije ali - izuzmemo li rukopis samog Brechta - zapravo izuzetno komunikativno što mu zapravo daje posebnu draž i čini ga remek-delom naše televizijske produkcije i dramske umetnosti.