Author Topic: Nebojša Petković - Poslednji grad, prvi deo, Potraga, 2014.  (Read 5853 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Layanich

  • 2
  • Posts: 259
    • Lazar Janić





Život je kratak, a nada je duga,
dobro me ostavlja, a zlo je sve veće.
(Luis de Gongora)

Nad starim hrastovim stolom nadvila se krupna figura, u polutami sobe, koja bi se mogla nazvati radnom, ako se uzme u obzir prisustvo  knjiga i starih mapa. Jedino svetlo činila je petrolejska lampa na tom istom hrastovom stolu, koja je svoje maleno svetlo bacala preko belog lista papira. Na listu je crnim mastilom košćata ruka ispisala tek nekoliko redaka. Već neko vreme je bila nepomična. Kao da je dugo nošena misao, tek pošto je dobila svoje obrise, ispisane tu na papiru, postala sasvim jasna svome autoru. U daljini je lavež psa prekinuo noćni muk i naterao starca za stolom, da podigne svoj pogled sa lista ispred sebe. Polako se pridigao sa stolice, sa vidnim naporom čoveka koji se teško odlučuje da prekine započeto. Sporim koracima prišao je vratima koja su vodila na terasu. Vetrić rane jeseni dodirnuo mu je dugu, sedu bradu. Izašao je.
Terasa je bila prostrana, mnogo veća od sobe iz koje je upravo izašao, natkrivena krovom koji je nosio red masivnih stubova. Pod od drvenih talpi zaškripao je pod starčevim nogama. Primakao se ogradi. Pogledao je, u san potonuo, grad koji se oblikovao u svetlosti zvezda i meseca. Noć je bila vedra i omogućila mu je da jasno sagleda siluete krovova koji su se nizali pred njim, činilo mu se, u nedogled.  Video je popločani trg, crkvu i zvonik sa krstom koji je nadvisio okolne krovove. Video je vijugave uličice koje su se spuštale i gubile u daljini, mnoštvo malih kamenih kuća na obroncima padina sa njegove leve i desne strane. Mogao je sve da ih obuhvati pogledom sa terase svoje palate, kako je nekada, šaleći se, voleo da je zove. Bio je to veličanstven prizor čak i mnogo godina pre ove noći,ali pogotovu sada. Voleo je to što vidi i dopustio je da mu ljubav preplavi srce, napuštajući na tren mračne misli i terajući tom ljubavlju besove koji su mu, pre nekoliko trenutaka, skamenili dušu. Izgovorio je u sebi molitvu, zablagodario Gospodu na svemu što mu je dao za sve duge godine njegovog života i uspeo da povrati mir.
Znao je da će ovaj dan doći, znao je to dugo, možda ne tako jasno kao sada, ali je znao. U onim dalekim danima kada je bio jedan od retkih koji su preživeli rat. Poslednji, kako su ga  tada zvali, naivno verujući da oni koji su iza njega ostali više nikada neće imati volje da vode još jedan. Ili kada je bio prinuđen da utočište traži po šumama, daleko od onoga što je nekada bio njegov dom. Da, znao je i tada.
I posle obnovljenih nada u danima stvaranja Saveza, kada su poslednji ostaci ljudskosti prosijali u malobrojnima. Kada je sa svojim "plemenom” pronašao ovu dolinu i u njoj podigao ovaj "rukosad" pred njim.
Da li je to osećao ljutnju? Pomalo. Ali na koga da se ljuti? Na sebe... o da, na sebe. Zato što je znao, a dozvolio je da zaboravi. Dozvolio je da ga savlada spokoj, koji je sam stvorio, kao koprenu između sebe i onoga što je oduvek bilo tu. Setio se rečenice jednog znamenitog podvižnika, u knjizi koju je davno iščitao: ... mi još uvek tražimo spokoj, čekamo ga, mislimo da ćemo rukama, rečima, napraviti žalosni, prolazni spokoj i u njega se uzdamo...” I još jedne o mirnom sedenju u prelepoj cvetnoj bašti i ispijanju čaja, iluzije tog spokoja i zaborava da je stvarni i jedini cilj borba. Borba. To je jedino izvesno i neophodno, sve ostalo, mada lepo, pokazuje se suvišnim. Ipak, čovek je slab i brzo se navikne na prijatnu stvarnost. Sigurno, on je stražario i nad sobom i nad mnogima, kao i nad onim što je jedino bitno, znajući da ne živi za ovaj trenutak, ma koliko bio ispunjen blagodaću, ali... esto svome srcu dopuštamo da prione za prolazno”. Možda je samo želeo da se vreme produži... još malo...  Želje naše su slabosti naše, pomisli.
Povetarac je postajao hladniji i blagi drhtaj podseti ga da mu košulja nije dovoljna. Na istoku je noć bledela. Pogledavši još jednom ispred sebe, okrenu se i vrati se u sobu.
Na hrastovom stolu dočekala ga je ista petrolejska lampa, koja je osvetljavala isti beli list papira na kome je crnim mastilom bila ispisana ona ista rečenica. Nije se promenila. Sada je pogledao bez pređašnje teskobe, pribrano, već pomiren sa njom, spreman na sve što je donosila. U zaglavlju lista je pisalo: 27. Septembar, godine 39. od Dolaska, a ispod toga: "Sasvim je izvesno da je počelo. Dovezao ih je brod, koji je doplovio Dunavom. Ne znam koliko ih je, što samo po sebi ne menja ništa. Ono što je sigurno je da su tu... da, oni su tu”.
 


 
EPILOG
(I tako se nađoše dva klipana pod šljivom)

Layanich

  • 2
  • Posts: 259
    • Lazar Janić

PREPORUKA IZDAVAČA
Uređujući knjigu POTRAGA, kao prvi deo trilogije romana POSLEDNJI GRAD, valjalo je razrešiti literarno-žanrovsku nedoumicu. Posle kraće konsultacije sa autorom, odlučeno je da se (ako je to uopšte potrebno) ova literarna kategorija definiše kao epsko-apokaliptična fantastika:
- Epsko, jer se poziva na bogato autorovo poznavanje stare nacionalne istorije (uključujući poznavanje istorije Srba, istorije Vizantije i Rodnoverne mitologije);
- Apokaliptično, jer je ovo svojevrsna knjiga opomene i zato što živimo u svetu koji je, očigledno, na ivici civilizacijskog sunovrata, o čemu, između ostalog i govori ovo delo;
- Fantastično je, (za ovu definiciju postoji više razloga), a očigledna je SF atmosfera. Ipak, prethodna dva momenta dokazuju da su sve umetnikove fantazije realno moguće, koliko sutra, ako već nisu počele da se ostvaruju...
Kada je autor, Nebojša Petković, mene kao izdavača, upitao: - Kako ti izgleda ovo štivo? - bez razmišljanja sam odgovorio: - Da je Henrik Sjenkjevič pisao SF romane, verovatno bi postigao ovakvu atmosferu...
Živo, brzo, dinamično i pismeno napisano, delo POTRAGA, kao prvi deo trilogije POSLEDNJI GRAD, prosto traži dramatizaciju, ekranizaciju i prenos na druge medije... Tome doprinose i ilustracije autora, koje delo oplemenjuju i oživljavaju ga toliko da su nam sve slike jasne, žive i skoro pokretne...
U davnom razgovoru sa recenzentom ove knjige, popularnim Acom Seltikom iz ORTODOX CELTS-a, došli smo do konstatacije da je greh zapostavljati srpsku i slovensku mitologiju, u korist grčke, nordijske ili koje druge, holivudizovane. Ponosan sam na svoje učešće u oživljavanju stare istorije, kroz apokaliptično-opominjuću viziju Nebojše Petkovića i ubeđen sam da će ovo delo odjeknuti dalje od nacionalnih okvira...
Stoga Vam, najsrdačnije, preporučujem knjigu, koju ionako ne možete odložiti do poslednje stranice...
Milomir Bata Cvetković
EPILOG
(I tako se nađoše dva klipana pod šljivom)

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.762
Nemaš nekog sa monologijom? Da se upoznamo, bar. Iza svakog ćoška nam preti neki Džordan.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Layanich

  • 2
  • Posts: 259
    • Lazar Janić

FAKAT
POSLEDNJI GRAD - Deo prvi - POTRAGA
Aleksandar Celtik Petrović

Kada je najveći i nasvetliji srpski i svetski um, Nikola Tesla, izumeo elektriku, ili, bolje rečeno, ukrotio munje i gromove, izmestio ih iz onih trenutaka njihove sadašnjosti u kojima su do tada jedino obitavale, usmerio ih u pravcu budućnosti i namenio ih vaskolikom Srpstvu, i ne samo Srpstvu, na ljudske i patriotske celji, verovao je kao čovek, kao naučnik i, konačno,  kao pravoslavni Srbin da je i sam točak ljudskog prosperiteta pogurao nizbrdicom, dajući mu tako ubrzanje koje će biti dovoljno da taj isti svet zaboravi i ostavi iza sebe sve nesreće, bedu, jad i čemer kojom je istorija uvek obilovala, te da će mu pomoći da dostigne sreću koja bi rezultirala stvaranjem Raja na zemlji.
Isti taj Nikola Tesla, trn u oku svih zavidnih amerikanskih naučničkih i kvazinaučničkih favorita, svih onih slavoljuvibivih i samodovoljnih zavisnika od platežnih jedinica njihovih mecena i, naravno, samim tim i svih tih bogatih samoživaca koji bi sve učinili, ali baš sve, da su mogli da ga kontrolišu i sve blagodetne proizvode njegovog uma zadrže u službi ugađanja sopstvenom narcisoidnom komoditetu, je još davne i, sada već pradavne, 1920. godine, dakle pre skoro jednog veka, u jednom intervjuu rekao:
"Mi živimo u vremenu tehničkih otkrića bez presedana, koja vode sve potpunijem ovladavanju silama prirode i neutralisanju vremena i prostora. Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske kulture i prosvetljenja. Sasvim suprotno, on je destruktivan za ideale... Stvarni uzrok propasti naroda je nesposobnost čovečanstva da reši SOCIJALNE, MORALNE i DUHOVNE probleme. Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najprilagođeniji mogu da prežive, postoji zdrav razvoj vladavine individualizma. Kada se mehanizmi reakcija eliminišu iz individue, originalni napor i inicijativa suzbiju, a kreativne sposobnosti naruše, rasa postepeno tone u divljaštvo i nestaje. Sličan kraj preti današnjoj civilizaciji."
Da! Baš tako. I sada, stotinak godina kasnije, sve je mnogo jasnije nego što se činilo velikom naučniku početkom prošloga veka. Na žalost, sve što je nastajalo iz najbolje želje i volje da se pomogne bližnjem, izopačeno je i upotrebljeno baš za ono za šta nije trebalo.
Ali, zašto je Nikola Tesla bio toliko superioran i u ovom našem slučaju toliko bitan da nađe sebi mesto i u ovom predgovoru? Zato što je znao! Znao je da je čovek samo jedna destruktivna i, povrh svega, samodestruktivna jedinka sposobna da sve najgore u sebi izbaci na površinu onog trenutka kada se dočepa ključeva Raja. E, tada pomisli da je Bog! I, što je najgore, daje sebi za pravo da odlučuje u ime drugih i za druge, da svoje najniže strasti stavlja u istu ravan sa osnovnim ljudskim pravima i da svojim željama i prohtevima podređuje sve oko sebe, ne praveći razliku između objekata i živih bića. To je pouzdan znak pada.
I uprkos uobičajenom literarnom uzletu na početku svakog dela, tako počinje i zaplet ovog debitantskog remek dela - padom! Padom svega što je ljudsku rasu dovelo do onih neslućenih svetovnih visina i na vrh civilizacijskog napretka u materijalnom smislu. Na žalost, Jin i Jang funkcionišu besprekorno i "tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje", što bi rek'o Ivan Gundulić. Baš to materijalno uzdizanje je rezultiralo duhovnim padom. I ne samo duhovnim. To je samo početak. Početak kome slede i već pomenute druge vrste pada: socijalni i moralni.
Naravno, kao i u Tarotu, na primer, pad u isto vreme znači i početak budućeg uspona. Karta XVI, karta pod nazivom "Kula" je apsolutna ilustracija svega što je prethodilo događajima kojima počinje ova trilogija. Ako autor ikada bude poželeo da se pozabavi tim dešavanjima, te po Tolkinovom receptu zvanom "Silmarilion" napiše knjigu čiji sadržaj prethodi Poslednjem Gradu, predlažem da ga baš tako nazove, "Kula". Ne samo zato što "Kula" u Tarotu predstavlja pad ljudskog duha i propast kuće života kad je u njoj pobedu odnelo zlo, već i zato što je ona predstava raspada kuće znanja, ali i siluete Beograda, mesta koje u "Gradu" postaje sedište sila zla, baš na mestu gde je nekada Despotova kula bila stecište dobrih energija, biblioteka svih znanja i najvećih tajni tadašnjeg sveta, epicentar i stecište najvećih magova i duhovnika i zvezda vodilja ideja posvećenih idealima dobrote, plemenitosti i ljudskosti. Kao jedinstveni svetionik na nebu duhovnog progresa.
No, vratimo se romanu.
Atmosfera Poslednjeg Grada je veličanstvena. Ne zato što je autor izmislio toplu vodu već zato što je učinio ono za šta bi svi pisci ovoga sveta zlatom platili da mogu to da urade na ovaj način. Naime, najteže u literaturi je izgraditi sopstveni stil, a upotrebiti, iskompilirati i utkati u njega sve uticaje bisera svetske književnosti, i ne samo književnosti već i drugih umetničkih i kulturnih oblasti, koji su uticali na autora u, očigledno, dugogodišnjoj posvećenosti onome što nazivamo "art mundi". Prepoznajemo ovde i jednog Henrika Sjenkijeviča i njegov "Quo Vadis?", pa zatim Radjarda Kiplinga i "Knjigu o džungli" kad se mali, plavi dečak probija kroz šume neprohodne umesto Moglija kroz džunglu... Tu je i atmosfera "Zagonetnih priča" Uroša Petrovića i slika onih večeri kad se u traperskom selu svi okupe oko vatre da bi zajedno pričali priče, pa Ernesta Hemingveja i "Za kim zvona zvone?" u scenama odbrane, Viktora Igoa u opisima očaja ravnih "Jadnicima" i Aleksandra Sergejeviča Puškina u toplini opisa sećanja, ali i odnosa dečaka i Vuka u njegovim vizijama, potom u ogromnoj meri i Tolkinovog "Gospodara prstenova", naročito u opisima naseobina i, osobito, krčme u "Fabrici", a onda... Šok! Pa... Ta krčma... Ta "Fabrika"... Pa, to je "Mad Max"... Pa, da... Sa sve Tinom Tarner! Ne, ipak bez nje! Ali sa vrlo sličnim facama koje haraju "Fabrikom". I, pa naravno, "Blade Runner"! Distopija u punom smislu te reči, ali ne kao slika budućnosti već kao slika prošlosti u viziji budućnosti! Kao u pesmi "Sail Away" Ortodoks Kelts-a: "We're heading for tomorrow with the pictures of the past!"
Svaka tragedija rezultira bedom, jadom i čemerom. III svetski rat bi, ne daj Bože, svakako bio najveća od svih tragedija od postanka sveta naovamo. Ono što bi u tom ratu moglo biti upotrebljeno kao oružje mi ne možemo ni da zamislimo. Ali, ako mi to ne možemo da zamislimo, ne znači da to i ne postoji. I šta god da se dogodi rezultat bi bio isti: mrtvi, kojima se ni broja ne zna, bogalji, izbeglice, dežurne siledžije koje postaju predvodnici stada izgubljenih i izbezumljenih ostataka onoga što se nekada zvalo ljudi. Onoga što je jednim potezom nečijeg prsta vraćeno nekoliko vekova unazad. U vreme kada je ljudski život bio manje vredan od života jedne koze, krave ili ovce, konje da i ne pominjemo.
U vreme kada je točak evolucije bio na klackalici i pitao se da li da se zavrti unapred ili unazad. U vreme kada ljudski šljam bez pardona kroji kapu svima i svemu na šta se nameri, vođen svojom beskrupuloznom pohlepom, bezobzirnošću ali, pre svega, željom da vlada! Glad za moći je jača i od one fizičke gladi i toliko je u stanju da čoveka unakazi da je to prosto čudo jedno. A onda...
Onda iz najdubljih kutaka ljudskog sećanja počinju da izviru izopačena sećanja na nešto što bi moglo da se upotrebi u ostvarenju svih tih težnji posvećenih, ipak, samo jednom cilju: dostizanju apsolutne moći! U tom smislu, sve epohe su iste, samo su metode drugačije, ali je osnovni instrument isti: strah! I šta je bolje za izazivanje straha kojim se plebs drži u pokornosti od upotrebe Božijeg imena u tu svrhu? Nema boljeg! Jedino što je onda potrebno Boga "prilagoditi" svojim potrebama! Dobro, znači, Hrišćanski Bog nas nije spasao od propasti? E, onda ćemo da se molimo drugim Bogovima. Kako ono beše? Svarog, Crnbog, Perun, Svetovid, Dajbog... O, kako je lako praviti se pametan i zaboraviti šta su stari rekli: "Ima onih koji su u zabludi, koji prebrojavaju Bogove i tako dele Svaroga. Rod će se njih, kao bezbožnika odreći. Zar Višnji, Svarog i drugi Bogovi predstavljaju mnoštvo? Bog je jedan i brojan. I neka se niko ne usudi da to mnoštvo odvaja i pri tom tvrdi da mi imamo mnogo Bogova." I, umesto uspenja ka Bogu, utvrđenja vere, opet sve ispočetka. I opet vera ustupa pred religioznim predstavama koje variraju od najcrnjih do idealnih. A lončići se brkaju maltene proizvoljno. Spaja se nespojivo, Rodnoverje sa Satanizmom, prirodno sa neprirodnim, napredno sa destruktivnim, belo sa crnim... A istina? Koga je briga za istinu! Takvih je malo. Ali dovoljno!
Ono što iz Poslednjeg Grada izvire je upravo mogućnost da se i najcrnje slutnje obistine. Divide et impera! Zavadi pa vladaj! Uvek su podele unutar jednog bića bile izvor sveg zla. I, priznajem, strah me je! Ali, stvarno! Strah me je zato što ovo nije samo mogućnost. To se nama dešava otkad je sveta i veka. Ali, povrh svega i zato što Nebojša Petković vrlo pažljivo i mudro secira postojeću situaciju prenoseći je na literarni plan istovremeno inteligentno pletući mrežu radnje i dovodeći u literarnu realnost moguće implikacije, ili bar jednu od njih, verovatno najgoru moguću, današnjih izopačenosti koje tvore kvaziintelektualnu elitu koja ne preza ni od čega da se nametne kao mejnstrim prvih decenija XXI veka, jer, nemojmo zaboraviti ko su najveće estradne zvezde našeg doba - naravno, političari! I, da... Umalo da zaboravim... Nebojša potpuno razobličuje stvarne razloge postojanja nekih od građevina prema kojima smo se decenijama, pa i vekovima, idolopoklonički odnosili. Ta skaradna građevina od crnog mermera koja je izgrađena na mestu takvog bisera kao što je bio Žrnov, a koji je uklonjen sa lica zemlje jednim potezom veštog minera zarad okultnog delovanja i okultističkih seansi... Znate već koga! A plašim se da znate i zašto!
I tu nije kraj sličnostima. Klanovska podela je nešto što je nama Srbima, uvek radilo o glavi. Dobro, ne samo nama. U Poslednjem Gradu klanova bar ima manje nego u srpskom društvu kroz istoriju. Ali, spona sa sadašnjošću je više nego očigledna. U Poslednjem Gradu klanovi egzistiraju kao tragovi nekadašnjih, za nas još uvek sadašnjih i postojećih, političkih stranaka i struja. I ne samo njih već i gomile tajnih društava, okultnih udruženja i mističnih krugova koji se klanjaju svako svojoj viziji krvožednih Božanstava izniklih iz tragova nekadašnjeg verskog života Slovena i magli iskvarenih umova koji su te divne postulate negdašnje vere slovenske izvitoperili do neprepoznatljivosti i granice nespojivosti sa sadržajem genetskog, potpražnog, sećanja svih nas. Jer, kao što već rekoh, lako je zaboraviti i "Velesovu knjigu": "Slava Bogovima našim što imamo veru koja ljudske žrtve ne traži... Mi kao žrtvu davasmo samo plodove polja i svog rada."
I tu dolazi, konačno, na videlo ono ključno. Ono što se upravo dešava sada i ovde i svuda. Promena genetske matrice jednog naroda. Kakve veze ima što nismo imali krvne žrtve? To se sad od nas traži! Dovoljno puta ponovljena laž postaje istina. Ko se ne slaže... Hmmm... Pa... Biće žrtvovan! Na oltaru novog svetskog poretka koji posle sloma starog nezadrživo hita unapred hranjen strahom miliona i gonjen neizrecivom nezajažljivošću desetina.
Ali, nada uvek postoji. Šćućurena na dnu Pandorine kutije. Skrivena duboko u umovima onih koji poznaju i čuvaju istinu ali i srcima onih koji je instinktivno osećaju.
I kao što smo i započeli, da i završimo rečima Nikole Tesle: "Onog dana kad naučnici budu proučavali nefizikalne pojave, nauka će napredovati više no svih prethodnih godina svoje istorije. "Ali, svakako, samo ako se nova saznanja budu upotrebila u skladu sa ključnih devet reči koje rezonantno osciliraju kroz celokupnost života i rada besmrtnog Nikole Tesle. A tih devet reči su: MORALNOST, DRUŠTVENOST, DUHOVNOST, ZNANJE, PRAVEDNOST, NESEBIČNOST, SVETLOST, LEPOTA i SAMILOST, i uvek ih treba imati na umu dok ih kroz navike u ličnom životu izgrađujemo i težimo ka njima.”
Jer, "Bog je jedan i brojan!"
I Ja to osećam!
EPILOG
(I tako se nađoše dva klipana pod šljivom)

Layanich

  • 2
  • Posts: 259
    • Lazar Janić
EPILOG
(I tako se nađoše dva klipana pod šljivom)

Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
Књига се може набавити у свих седам Вулканових књижара у Београду, као и у књижари Златно Руно у улици Светогорској 24, одмах преко пута Атељеа 212

http://www.zlatnoruno.com/

Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
Promocija knjige Poslednji Grad - Potraga 11. juna u 20h u džez klubu Sinnerman u Beogradu
Specijalni gosti
Aca Celtic
The Bite

https://www.facebook.com/events/1455727831333251/


Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
Књига Последњи Град - Потрага сада се може набавити:

у већини Делфи књижара у Београду http://www.delfi.rs/knjige/59180_poslednji_grad_-_potraga_knjiga_delfi_knjizare.html
у свих седам Вулканових кнјижара у Београду http://www.knjizare-vulkan.rs/POSLEDNJI-GRAD-POTRAGA-41557
у књижари Златно Руно у Светогорској улици бр.24 преко пута Атељеа 212
у продавници Бункер у улици Драгослава Јовановића бр.13 на Тргу Николе Пашића http://www.otadzbina.rs/sr-c/aktuelnosti/blog/poslednji-grad-deo-prvi-potraga-recenzija-aleksandar-celtik-petrovic/

наручивањем путем портала  http://argusbooksmagazines.shopmania.biz/kupi/nebojsa-petkovic-poslednji-grad-potraga-402512

или код самог аутора преко ФБ странице https://www.facebook.com/pages/Poslednji-Grad/585031901591321?focus_composer=true&ref_type=bookmark , на којој се можете и ближе упознати са самим делом - одломцима, информацијама, илустрацијама...

Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
Na predstojećem Festivalu epske fantastike, a u okviru tribine o domaćoj književnoj fantastici, biće predstavljen i prvi deo trilogije Poslednji Grad - roman Potraga. U dogovoru sa organizatorima festivala za pobednika takmičenja neke od bord igara, koje će takođe biti organizovane, autor će ponuditi svoju knjigu kao nagradu. Nadam se da će svi ljubitelji epske, ali i fantastike uopšte, posetiti ovaj sjajan festival i uživati u dvodnevnom programu. Dođite da se družimo!

https://www.facebook.com/events/6842...33744/?fref=ts

Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
Са сајма књига :)






Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
са Нишког сајма књига. Заједничка промоција са Александром Тешићем (Косингас), Милошем Петковићем (Перунов хроничар), Иваном Бранковићем (Прометејев дневник) у оквиру Дана Словенске митологије







Anomander Rejk

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.499
  • Strah je ubica uma.
Knjigu sam pročitao još krajem maja, ali kako sam poslovično lenj, evo mog prikaza knjige tek sad :
http://emitor.rs/2014/12/potraga-prvi-deo-trilogije-poslednji-grad/
Tajno pišem zbirke po kućama...

Layanich

  • 2
  • Posts: 259
    • Lazar Janić
Samo da najavim drugi deo...  xcheers  Uskoro...
EPILOG
(I tako se nađoše dva klipana pod šljivom)

aenimax

  • 4
  • 2
  • Posts: 68
  • Freeze? I'm a robot. I'm not a refrigerator.
Videh da se pojavio ovaj post, a kako je knjiga ostavila utisak na mene, evo par reči (uglavnom ono što sam napisao i na goodreads).
Roman me je već prvim stranicama kupio - stilom, idejom, tečnom naracijom, poetičnošću koja meni, iskreno, prija (nešto mi je i zaparalo oko, ali o tome pred kraj). Priča orbitira oko zanimljivog spoja i sudara slovenske i hrišćanske mitologije u postapokaliptičnom svetu na ovim našim trusnim prostorima. Iako je slovenska mitologija sada veoma popularna (da ne kažem trendi), autor priču nije samo okitio površinskim folklornim ukrasima već zaista donosi priču izgrađenu na odlično postavljenom temelju, prodirući duboko u suštinu i pokazujući zamašno znanje iz obe navedene tradicije, kako direktnim osvrtom i pozivanjem na mitske elemente, tako i suptilnim aluzijama na obe tradicije. Poznavaoci onoga što čini hrišćansku dimenziju priče sigurno će pronaći mnogo više elemenata i aluzija od mene (koji ipak nisam u toj tematici).
Likovi su slikoviti, upečatljivi i ima ih taman koliko treba - ulaze polako, nenametljivo i lako je saživeti se s njima i njihovim pričama i motivima - nijedan nije suvišan, a uloge koje im je autor dodelio odlično su uklopljene u priču.
 
Dopala mi se sledeće - postoje neke uočljive nedoslednosti - za uništenje opisanih razmera bio bi neophodan nuklearni holokaust, koji bi pratila nuklearna zima, ali toga nema. Potom, vremenski period u kojem je savremeno tehnološko doba utonulo u srednjevekovnu tamu takođe je prekratak. Nepismenost populacije u nesrazmeri je sa zamahom koji je uzela slovenska mitologija (odakle sve informacije o njoj?). Međutim, autor uspeva da sjajno suzbije nevericu čitaoca i sve navedene nelogičnosti postaju nebitne i ne utiču na proces čitanja, niti na samu priču. Ovo je sjajan primer koji pokazuje da u delima fantastike ne treba insistirati na zakonima koji važe u stvarnosti. Ako je priča konzistentna i ima unutrašnju logiku zasnovanu na stabilnim osnovama, neverica je suzbijena.

Ono što smeta jeste nepostojanje bilo kakvih jezičkih i lektorskih intervencija iako su čak dva imena potpisana kao lektori. Mislim da je ovo propust izdavača, jer jezik pisca nije loš - naprotiv, meni je legao tečan i slikovit stil, a opisi, kojih ima, ne opterećuju već doprinose slikovitosti osmišljenog sveta.
Autor je vidim na društvenim mrežama najavio drugi deo i redizajnirano i ispolirano izdanje prvog dela - drago mi je zbog toga. Ako drugi deo nastavi stopama prvog (a i treći, jer je u startu najavljena trilogija), uz reizdatu doteranu prvu knjigu ovo će stvarno biti sjajan primer domaće epske fantastike.
Čekam drugi deo.
Don't wake me for the end of the world unless it has very good special effects

Anomander Rejk

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.499
  • Strah je ubica uma.
Prilično se slažemo u oceni ovog romana. :) I u vezi kritika, od kojih neke, kao što su one vezane za uredništvo i lekturu i ne idu na dušu autora, a te su teme generalno slaba tačka  u današnjoj produkciji knjiga. No, sam roman tj.ono što je pozitivno preteže-svojevrsna kombinacija postapokaliptičnog sf i klasične epske fantastike u srednjovekovnom nalik društvenom uređenju; odlično građenje atmosfere dela, lep stil i  poznavanje materije hriščanstva, istorije, staroslovenskih mitova, ukratko bio sam više nego prijatno iznenađen, možda čak i najbolji debitantski roman domaće fantastike koji sam čitao u zadnje vreme. Nadam se da će autor nastaviti još bolje.
Tajno pišem zbirke po kućama...


Kendoka

  • 1
  • Posts: 10
https://www.facebook.com/events/1049989695021166/

Ко буде у прилици нека сврати :)

Anomander Rejk

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.499
  • Strah je ubica uma.
Tajno pišem zbirke po kućama...