Author Topic: Stevan Lazić-"Poslednja odbrana" (Književna omladina Srbije, 2016)  (Read 329 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.516
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Pročitao sam roman Stevana Lazića POSLEDNJA ODBRANA, futurističku desničarsku fantaziju u Srbiji kojom je zavladala proevropska vlast, jako slična SNSu, u kojoj na korak od EU, grupa oficira Vojske Srbije dolučuje da organuizuje odbranu jednog srpskog sela na Kosovu kada doznaju da se spremaju veliki geopolitički potresi tokom kojih će Srbi možda biti isterani iz okupirane pokrajine.

Odavnio je prisutan trend pulp literature koja u sebe inkorporira elemente žanrovske knjižebnmosti koja u većoj ili manjoj meri služi promociji ideološke agende. U tom pogledu najdalje je otišla Druga Srbija sa romanom ŠAHT Andrije Matića. Da li je Lazićev roman POSLEDNJA ODBRANA svojevrsni odgovor Slavske Srbije na to teško je odgovoriti. S jedne strane, Lazićev roman je kudikamo literarno sadržajniji od Matićevog, ali svakako opet nije na nivou literature za koju bismo mogli reći da je čisto žanrovska a na slične teme kao što je recimo proza Dejana Stojiljkovića, ni po razvijenosti izraza ni po ideološkim ambicijama. Naime, Lazić je slično Matiću netolerantan prema neistomišljenicima, sa tom razlikom što Matić svoje protivnike fetišizuje istovremeno preuveličavajući njihova svojstva i ponižavajući ih dočim se Lazić svojim antagonistima bavi vrlo malo, i kad ih obrađuje radi to sa puno podrazumevanja, predrasuda i svojevrsnim gađenjem. Zato u određenom smislu možemo reći da Lazić pada na istom ispitu kao pisac, ne uspeva da izgradi ubedljive antagoniste.

Kad je o protagonistima reč to su od reda sve heroji sa besprekornim biografijama, i kada ne bi ceo zaplet romana bio desničarska fantazija, onda bi ovi junaci svakako bili. Svaki od njih je savršen primer jednog lica srpske patrijarhalnosti i jedine mane proističu samo iz povremenih višaka mačizma. Slobodno možemo reći da junaci egzistiraju u jednom stanju "povišenog Srpstva" i koliko god to bilo neuverljivo na pripovedačkom planu toliko seže u samu esenciju pulpa gde se često hiperbola koristi i plasira sa punim ubeđenjem.

Nažalost, u ovom najpulpičnijem segmentu koji treba da se desi u drugom delu romana, a to je obračun sa albanskim napadačima, pisac gubi snagu. Uprkos tome što je sve vreme delovalo kako se ceo roman piše zbog velikog katarzičnog sukoba u kome će se rasplamsati kako nasilje tako i rodoljubivi melodramski eksces, do toga ne dolazi.

Nažalost, čak i neka jasna rešenja koja se strukturalno nameću, recimo ono da glavni junak shvata kako će se na Kosovu sresti sa svojim pritovnikom koji je postao pitomac Al Kaide a onda izostane ne samo neka vrsta obilićevske žrtve nego i elementarni sukob jedan-na-jedan, pa se tavršna polovina romana svakako može smatrati potpunim promašajem na svakom nivou, u čemu prednjači i samo razrešenje koje umnogome realtivizuje sve do tada napisano, i što je još važnije potpuno je konfuzno.

U stilskom pogledu, Lazić je pisac skromnog rečnika a u drugoj polovini ulazi i u preveliku upotrebu aorista. Kad je reč o futurističkoj postavci, nema nikakvih izrazitijih novuma kad je reč o tehnologiji, ali su u budućnosti političke okolnosti bitno izmenjene pa se može reći da je "novum" u društvenim odnosima. Ipak, sve promene koje roman opisuje nose jasno preopoznatljive korene u sadašnjosti i aludirajuna aktuelne događaje.

Ovakav roman, ozbiljnije napisan, i urednički oblikovan mogao bi biti bestseler jer se čak i pisci desničari uzdržavaju od ovako direktnog iznošenja stavova. Nažalost, u ovoj formi osuđen je na marginu.

Ono što je vredno hvale jeste Lazićeva neprikrivena odluka da napiše pulp roman bez većih pretenzija, pa je to svakako i jedna od bitnih razlika u odnosu na Matićev ŠAHT koja ovaj roman čini superiornijim. Lišen je pretenzija i svoje naivnosti nosi sa ponosom.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam