Author Topic: Predrag Raos - "Knjiga o Jobu" (Izvori, 2012)  (Read 352 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.972
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Predrag Raos - "Knjiga o Jobu" (Izvori, 2012)
« on: 07-04-2017, 21:04:25 »
Pročitao sam KNJIGU O JOBU Predraga Raosa. On sam ovu knjigu tretira kao roman fantastike i blagi SF, ali u suštini i ovo je roman koji se nalazi negde bliže mejnstrimu. Ovog puta, Raos se kreće u okvirima samonametnutih ograničenja, protagonista je čovek koji pokušava da pojmi svet, ulazi u komunikaciju sa bogom, sotonom i Ženom.


Raos doduše donosi nešto što podseća na SF pristup u ovom romanu tako što uvodi pokušaj čoveka da spozna i da potpunosti razume odnose sa svojim stvoriteljem i demonom koji se prošvercovao u njemu. Naravno, Raosov roman ostaje u domenu stilizovanog, svedenog i ni na koji način “scijentističkog” pogleda na svet ali sasvim sigurno je da Raos pokušava da uspostavi nekakvu logiku, nekakvu relaciju prema pojmovima koji se tumače.


Uprkos tome što Raos unosi ovu priču u “unutrašnjost” karaktera, i uprkos tome što je roman pisan stilom koji se poigrava sa zvučnošću samih reči i deonica rukopisa, ovde ipak ima iznenađujuće puno kako dramskih elemenata, pre svega unutar sukoba između protagonista romana, pa čak i filmičnih deonica u opisima ovploćenih odnosa pojmova, naročito u sećanjima na snove.


Stoga, iako i sam Raos u svom pogovoru kaže kako se roman morao razvijati u visinu, odnosno “dubinu”, na kraju ostaje vrlo ekspresivan u pogledu opisivanja sugestivnih vizuelnih detalja.


Nažalost, razliku od NANCIJA, KNJIGA O JOBU nije tako jezički i literarno, pa ni značenjski ekspresivna. Reč je o jednom koherent om, zanimljivom, ali po svim dometima “malom” romanu. Taj efekat “malog” romana nema veze sa svedenošću u pogledu fabule i broja karaktera, već sa sveukupno limitiranim zahvatima i u pogledu subjekata i objekata ali i tema i spoznaja.


Stoga, KNJIGU O JOBU ne bih sasvim otpisao kao delo koje je uglavom uspelo u vlasitim propozicijama, ali isto tako nema nikakve sumnje da je moglo pružiti i mnogo više a da pritom ne izneveri zanimljive samonametnute propozicije.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam