Author Topic: Predrag Raos - "Tajna Piranskog trokuta" (Adamić, 2002)  (Read 353 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 18.973
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Porčitao sam TAJNU PIRANSKOG TROKUTA Predraga Raosa i to baš na dan kad je završena arbitraža u Hagu. Roman je izašao 2002. godine, dakle godinu dana posle sporazuma Račan-Drnovšek koji nije usvojen u hrvatskom Saboru. Raosov roman u sebi ima nešto elemenata SFa jer se dešava u bliskoj budućnosti kada su Hrvati i Slovenci već ovladali nekim tehnikama poput kloniranja, iako su ostale stvari manje-više ostale iste. Ipak, proliferacija nuklearnog oružja je slobodna a i političke okolnosti su promenjena. Naime, Hrvatima više primarni fokus nije na Srbe već na Slovence i njih sada zanima rat sa Slovenijom koji je ostavio pustoš u Piranskom Zalivu.


Raos je u ovom romanu već zašao u domen proze koju radi bez jasne uredničke ruke, pa samim tim oseća se izvesna doza usiljenosti i promašenih pasaža, međutim, nesporno je da veći deo romana itekako ima smisla i da je izuzetno duhovit. Uprkos tome što je roman uronjen u hrvatsku dnevnu politiku tog doba, većina imena sa kojima se Raos sprda u međuvremenu su ostala na nekom nivou aktuelna ili su postala istorijski značana tako da delo nije efemerno. Premda, svakako da bi ova vrsta spoja rablea i Dicka pre imala smisla kao novinski feljton nego kao roman.


Raosov humor je u velikom broju slučajeva briljantan, a integracija samog sebe u tekst je interesantna i ako imamo u vidu simptome egomanije takvog poteza generalno, rekao bih i da je vrlo umerena. Ni po čemu Raosova satira ne zaostaje za nečim što piše Svetislav Basara recimo, pa je u tom smislu i njena marginalizacija neopravdana.


Stvar je ukusa naravno kako će čitalac reagovati na obilje psovki, a prema njima su hrvatski pisci bitno otvoreniji nego srpski, a kod Raosa ih ima dosta i za moj ukus nije svaka dovoljno efektna. Međutim, ono što su teme njegove kritike a to je pre svega hrvatski nacionalizam, od ustaša do Tuđmana, biva žestoko dekonstruisano na svim nivoima - od kritikovanja falsifikovanja istorije i izgradnje lažnog identiteta pa sve do falsifikovanja i mutacije jezika i neprestanog kreiranja monstruoznog neprijatelja.


Zaplet romana je dosta duhovit i drži se dosta dobro ako imamo u vidu da ovde očigledno zaplet nije glavna stavka, a sve do same završnice nema bitnih digresija koje bi poremetile sklad dela.


Raos je sigurno u ovoj formi pokazao da ima šta da pruži. Uz sigurniju uredničku ruku i što je još važnije uz ispravniji lični motiv za pisanje ove knjige dakle sa manje želje da šokira, rezultat bi bio odličan a ne “samo” solidan.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam