Author Topic: Šta igram(o)  (Read 373659 times)

0 Members and 3 Guests are viewing this topic.

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6800 on: 08-01-2018, 14:20:30 »
rado bih prozborio koju o kvalitetu igre, ali moram priznati da mi je u mesecima otkako sam je odigrao ona potpuno iscilela iz secanja. ipak, primetio bih da na ovom svetu verovatno ima vrlo malo ljudi sposobnih da citaju tekst onom brzinom kojom tebi to uspeva na pocetku drugog videa  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6801 on: 08-01-2018, 14:24:05 »
A, nisam ga ni čitao, ja sam taj susret već odradio i završio bez borbe ali onda sam, da bih snimio video, učitao staru poziciju i namerno išao na borbu da imam neku borbu iz tog dela igre snimljenu, računajući da su videi u kojima se samo priča nezanimljivi...

Ja zapravo tekst čitam prilično sporo, mislim, meni je trebalo oko 36 sati da završim igru a na ovom forumu se operisalo sa cifrom od oko 20...

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6802 on: 08-01-2018, 14:33:00 »
onda je u redu! ja sam se isto trudio da procitam sav tekst, ali secam se da mi je koncentracija neumitno opadala kako sam se blizio kraju. milion i dvesta hiljada reci lepo zvuci na papiru, ali problem je sto je velika vecina teksta prilicno nebitno. s druge strane, ne znam kako su sa svom tom logoreicnoscu uspeli da zanemare licne price svih companiona koji se ne zovu rhin...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6803 on: 08-01-2018, 14:34:40 »
Pa... nisu ih sasvim zanemarili, Tybir ima svoju priču vezanu za ljubavnika koga je oterao pa onda za njim traga po Bloomu, ima tu dosta koraka u kvestu pre nego što se završi... Siguran sam da ima i za druge ali nisam istraživao.

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6804 on: 08-01-2018, 14:40:05 »
dobro, njega sam izbacio iz grupe jos u sagusu. ipak, secam se da sam bio prilicno razocaran karakterizacijom sporednih likova onomad...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6805 on: 08-01-2018, 14:42:06 »
Da, i ja sam video da su se generalno ljudi u komentarima na igru srazmerno često žalili da kompanjoni nisu zanimljivi ili produbljeni. Verovatno je to tačno, ja sasvim moguće koristim neku drugu metriku pa su meni i ovakvi kakvi su bili u dovoljnoj meri zanimljivi i imali interesantne priče koje si mogao da čačkaš.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.766
Re: Šta igram(o)
« Reply #6806 on: 08-01-2018, 16:09:52 »
Морао сам да погледам шта се ви играте. и нисам happy.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6807 on: 08-01-2018, 17:25:48 »
pa dobro, numenera i jeste prilicno depresivan setting  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6808 on: 08-01-2018, 17:37:41 »
Mada i optimističan. Sam koncept Blooma, prikazan u igri, recimo, kao da omogućava da osobe koje naprave velike društvene prestupe vrlo temeljito okaju sagrešenja i budu korisne za društvo bez toga da su dodatno stgmatizovane ili eksploatisane, što je zanimljivo i ako ne već direktno progresivno ono svakako interesantna ideja o uzročnoposledičnim odnosima u društvu.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6809 on: 08-01-2018, 18:56:15 »
Pa onda ima i taj kult Dendra O'Hur, a čiji pripadnici jedu tela preminulih. I mada zvuči morbidno oni zapravo time čuvaju sećanja i znanja umrlih osoba i na taj način je njihov kult živi repozitorij ljudskog iskustva. To je slatko.

Perin

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 4.804
    • Klub Knjige
Re: Šta igram(o)
« Reply #6810 on: 08-01-2018, 22:52:52 »
Mene uhvatila želja za igranjem dobrog RPG na PS4, pa sam odrešio kesu i kupio Witcher 3 GOTY i krenuo (nanovo) da igram.

Dobro sam prošao - ps4 izdanje igre bez dlc sam prodao za cenu igre sa dlc što sam kupio.

Biznis jbt!!!


Sent from my iPhone using Tapatalk

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.099
Re: Šta igram(o)
« Reply #6811 on: 09-01-2018, 11:11:11 »
Znam da ću sada sipati so na živu ranu, ali mi je baš žao što drug Meho nije uspeo da dovrši Rinin kvest. Njegova završnica donosi nekoliko prelepih i dirljivih momenata kojima ova igra može da se ponosi.


Prilikom drugog prelaska, iskoristio sam mogućnost da je dam na usvojenje u Sagusu i mada sam kasnije u gradskim dokumentima našao podatak da je proživela dug i zadovoljavajuć život, osećao sam se pomalo trulo do kraja igre zbog toga. Odlično napisan lik, Rotfus je majstor.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6812 on: 09-01-2018, 12:44:34 »
Actually, završio sam ja to u drugoj grani igranja, hteo sam da vidim šta će biti i da dobijem trofej za ovo dostignuće, tako da sam u jednom momentu otvorio čeljust koja vodi do njenog doma i uz blagoslov i nježni zagrljaj je poslao u naručje roditelja. Ali sam onda učitao prethodnu poziciju i nastavio da igram sa njom u družini, računajući da ću je kasnije odistinski pustiti da ode. Onda su, avaj, krenuli kreševi tako da u "pravom" tajmlajnu mog igranja ona na kraju doživi lošu sudbinu...

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.099
Re: Šta igram(o)
« Reply #6813 on: 09-01-2018, 12:49:47 »
Da, ali kvest ni tu nije sasvim gotov. Jer ćeš je ipak ponovo sresti pre kraja igre (čak vrlo brzo) ako je pošalješ roditeljima i tad na scenu stupa ona stara "Dobro se dobrim vraća".

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6814 on: 09-01-2018, 12:57:49 »
Da, pretpostavljao sam da bih je sreo pre kraja da sam uspeo da to izguram. Ma, strašno, baš me je pošteno iznerviralo to krešovanje, to mi je bio gori izazov u igri od svih susreta sa Sorrowom...  :cry:

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.099
Re: Šta igram(o)
« Reply #6815 on: 09-01-2018, 13:12:39 »
Treba li da naglasim da je PC verzija igre izuzetno stabilna?  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6816 on: 09-01-2018, 13:19:03 »
Pa taman da nije, da ih spalimo sa sve Džonom Rikitelom... Opet, verujem da je ovaj problem i na konzoli sređen pomenutim pečem, ali to da nova verzija igre nije kompatibilna sa starim sejvovima je stvarno neoprostivo...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6817 on: 13-01-2018, 17:05:59 »
Sramota me i da kažem koliko mi je pokušaja trebalo da savladam poslednjeg bossa u Matterfall. Ipak, spakovan je i on, uredno ili neuredno, ali ja sam živ a on je mrtav i tako sam i ovu izvrsnu igru završio. Opširnije, nadam se od Nedelje, a za sada samo još jednom ponoviti lament što Housemarque dižu ruke od ovakvih igara u budućnosti.
 
https://youtu.be/XW7UWrFDYf0

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6818 on: 15-01-2018, 15:51:18 »
Kao što sam o vikendu i pompezno objavio, posle mnogo napora i patetičnog uzdisanja savladao sam finalnog bossa igre Matterfall i tako simbolički stavio tačku na igranje ovog, još uvek najnovijeg proizvoda finskog studija Housemarque. 

 
Razume se, to što sam igru odmah posle toga počeo iz početka je važno svedočanstvo o njenoj prirodi: Matterfall, kao ni ostali Housemarque naslovi nije igra u kojoj pratite priču kako biste videli šta je na kraju bilo i onda je, zadovoljni, pohranjujete u škrinju uspomena. Naprotiv, Housemarque su već dvadeset godina primer zapadnog developera koji tvrdo stoji na braniku jednog klasičnog pristupa igranju, baštineći arkadnu filozofiju u kojoj je veština na ceni a skor na kraju partije njeno ultimativno merilo. Da se medijum video-igara odavno pomerio sa tačke na kojoj je ovo bila dominantna filozofija, to valjda svi znaju a Housemarque su i sami nedavno saopštili da bacaju peškir u ring i bataljuju lojalnost arkadnim modelima, prepoznajući da malo jezgro tvrdokornih arkadnih fanova koji kupuju vaše igre nije dovoljno da biste vi na kraju mogli da od toga i preživite.
 
Naravno, distributivni kanali poput Steama ili raznih mobilnih platformi prepuni su arkadnih – i arkadnoidnih – igara raznih žanrova ali razlika u klasi je više nego očigledna. Housemarque nisu partizansko indi preduzeće koje nedostatak para nadomešćuje obilnim količinama entuzijazma i brutalnog samoodricanja, već ozbiljna firma koja je dugi niz godina imala odličnu saradnju sa Sonyjem i time za svoje igre uspela da obezbedi produkcijske kvalitete o kojima kolege nisu mogle ni da sanjaju.
 
No, sve je to očigledno bila igra na oštrici noža, jedan korak ispred stalno pretećeg čopora vukova pred vratima. 2017. godine Housemarque objavio je izvanredni Nex Machina, na Playstationu i Steamu, ne oslanjajući se za ovu priliku na Sonyjevu izdavačku podršku. Iako, kako smo već komentarisali, jedna od najboljih igara u svom žanru, Nex Machina se prodala jako slabo. Matterfall zato, i pored ponovne saradnje sa Sonyjem predstavlja jasno dizanje ruku od svega i ova igra ni u marketinškom smislu nije imala „push“ kakav su pre nekoliko godina imale Alienation ili, dakako, Resogun.
 
Možda donekle komplikuje stvari i to da je Matterfall sasvim očigledno i slabija, nešto siromašnija igra od Nex Machina, moguće tek ostatak nekog većeg i kompleksnijeg plana koji je morao da bude skaliran nadole nakon lošeg komercijalnog rezultata prethodne igre od koje se mnogo očekivalo. Opet, to ne znači da je Matterfall loša igra, naprotiv, pričamo o vrlo sigurnom, zabavnom sajdskroling šuteru, ali može se pričati o tome da je ovo igra sa relativno malo sadržaja, koja će ikakvu svoju dugovečnost, ako je dosegne, imati jedino na ime posvećenosti tvrdog jezgra igrača da na visokim nivoima težine postižu najviše moguće skorove.
 
https://www.youtube.com/watch?v=pboTYp0WjgY
 
Što, naravno, nije loše za jednu arkadnu igru. Opet, to Matterfall svakako ograničava u pogledu neke dalje komercijalne eksploatacije.
 
Matterfall ima mnoge elemente koje smo već naučili da očekujemo od Housemarque igara. Ovo je akrobatski, atraktivni run and gun sajdskroler u kome se kombinuju urnebesno pucanje u punih 360 stepeni i platformski dizajn nivoa, ali koji ima i „strike“ mehaniku vrlo sličnu dash potezima iz Nex Machia, overcharge merač koji kada se napuni omogućava rafalnu paljbu u slou moušnu – po uzoru na Resogun – te implementaciju kolornog kodiranja nešto jednostavnijeg od onog koje je studio koristio u Outland. Ne zvuči preterano originalno i zlobnik bi rekao da su Finci samo u lonac poubacivali mehanike koje su već imali u kući, smutili i smislili originalno ime za igru, ali ovo bi svakako bilo nepošteno tumačenje načina na koji je talentovani studio uskladio sve ove elemente da ponudi igru koja u najboljim momentima doseže za konkurenciju nezamislive vrhunce akrobatike i pucačkog urnebesa.
 
Matterfall, dakle, kreće od proverenih run and gun predložaka kao što je Contra serijal, da bi se nastavio na naprednije radove poput Gunstar Heroes ili Alien Soldier, ali je očigledna želja da se akcenat stavi pre svega na veštinu igrača i kombinovanje malog broja alata na raspolaganju, umesto na sve egzotičnija oružja i ekstravagantne neprijatelje. Deluje malo neprirodno, pogotovo kad vidite kakav haos eksplodira na ekranu tokom najužurbanijih momenata, da Matterfall nazovete „svedenijom“ igrom u odnosu na svoje uzore ali ona to nesumnjivo jeste. Oružje sa kojim igru započinjete je ono sa kojim ćete je i završiti (uz eventualno ojačanje njegovog učinka), a plaćenica koju vodite ima svega tri slota za dodatna oružja i pasivne komade opreme i mada kombinovanje opreme i sekundarnog naoružanja ima merljivog uticaja na stanje „na terenu“, ključni element u pogledu savladavanja izazova koje igra na igrača baca je perfekturianje kretanja i nišanjenja, a ne građenje ultimativnog bilda.
 
Ovo se vidi i iz toga kako su dizajnirani nivoi, jer Matterfall ima neočekivano, ponovo neintuitivno dugačke sekcije u kojima se izazov odmerava kroz raspored (i kretanje) platformi u kombinaciji sa nekoliko vrsta neprijatelja a igra sadrži svega tri bossa i ni jednu sekciju koja bi radikalno promenila pristup igranju. Kako su, u skladu sa Housemarque pristupom, rasporedi prepreka i pojavljivanja neprijatelja uvek identični, ovo je, dakle, igra koja želi da igrača nauči lejautu svojih nivoa i podstakne ga da kroz njih prolazi uz maksimum elegancije i dosezanje najvišeg mogućeg skora majstorskom upotrebom svih raspoloživih kapaciteta i alata.
 
Problem za „običnog“ igrača, dakle onog koji sebe vidi više kao „preživljavača“, manje kao scorechasera, je što ovo čini da dobar deo igre deluje relativno zaravnjeno. Od početka do kraja borba se vodi sa relativno malim izborom različitih neprijatelja, blaga presecanja trčanja i skakanja sekcijama u kojim nema gravitacije ili velikim liftovima su po prirodi vrlo slična u sva tri nivoa pa onda i igrač koga ne interesuje skor može da se korišćenjem relativno malog broja istih taktika nekako provuče do samog kraja.
 
Ovo ne znači da se on neće zabaviti dok to radi i Matterfall deluje atraktivno čak i kada ga igrate bez MNOGO veštine ali osećaj da su susreti sa bossovima jedine instance u igri gde se od igrača imperativno zahteva da demonstrira šta je naučio i da pametno kombinuje ono što ima na raspolaganju, iako netačan, može se trasirati do činjenice da Matterfallu treba dosta vremena da pokaže zube i da se tek negde od polovine igra zaista trudi da iz igrača izvuče napor.
 
https://www.youtube.com/watch?v=1zfuGKRW9N8
 
No, ne želim da budem suviše negativan, Matterfall malo kasno pali, to je tačno, ali ovo je i dalje pametna, elegantna igra sa inteligentnim dizajnom nivoa (pogotovo kad su u pitanju skrivene sobe u kojiam treba naći zarobljene civile) čija je druga polovina karakterisana spektakularnim borbama u kojima je pravilno korišćenje strikea da protivnike za trenutak zamrznete i pravovremeno detoniranje matter-bombi da od pretećeg roja robota napravite vatrometnu posvetu svom unutrašnjem taktičaru nešto čime ćete se sve više baviti. I platformski izazovi postaju teži a svest da kroz plave i žute artefakte možete bezbedno projuriti strikeom, dok će vam crveni i tako naneti štetu je potrebno apgrejdovati na razinu u mišićnoj memoriji zapisane intuicije, i dovoženje do poslednjeg bossa će zahtevati malo preciznosti i volje. Opet, Matterfall nikako ne poseže za old school kaznama za neuspeh i mada su sekcije koje treba preći posle pogibije prilično dugačke, nisam se ni u jednom momentu osećao frustrirano, pogotovo imajući na umu da sam uglavnom za neuspeh sam bio kriv.
 
Ovo sve ne važi za poslednjeg bossa koji je izuzetno težak i borba protiv koga se sastoji iz nekoliko faza koje, istina je, daju povremenu mogućnost za ispravljanje grešaka, ali su na gomili prilično surov test koordinacije pokreta i taktiziranja, a koji će igrača podučiti i mnogim tajnama mehanike igre kojih do tog trenutka verovatno nije bio svestan. Opet, u svetlu znanja da je Matterfall izašao u istoj godini kada i Bleed 2 ili Cuphead, teško je ne pomisliti da je mogao i ranije da se probudi i prodrma igrača.
 
Matterfall je, kao i druge Housemarque igre urađen koristeći vokselsku tehnologiju i ona je zaslužna za ogromnu količinu eksplozija, komadića i čestica koje krase ekran u najspektakularnijim momentima. Uz odličnu animaciju glavnog lika (i nekih neprijatelja) ovo u dobroj meri kompenzuje činjenicu da je igra generalno spakovana u relativno sterilne ambijente, sa dizajnom neprijatelja koji je funkcionalan pre nego atraktivan. Kolorna šema je takođe prilično ujednačena tokom velikog dela igre što, mada korisno sa strane intuitivnih reakcija u borbi, ume da doprinese osećaju monotonije. Opet, nije da ovde nema različitih i živih boja, samo je generalni utisak možda drugačiji jer se usredsređujete na boje od kojih vam zavisi preživljavanje.
 
Matterfall ima i vrlo dobar dizajn zvuka koji daje sve neophodne informacije i u trenucima najveće gužve, skidajući ogroman deo odgovornosti za posredovanje ključnih podataka sa grafike. Muzika je tu i mada solidno farba atmosferu ne bih je nazvao previše pamtljivom.
 
https://www.youtube.com/watch?v=J1PUTu01JIo
 
U celini, Matterfall je igra koja kada radi onda radi iz sve snage i pruža nepogrešivo housemarqueovski ugođaj superiorne akcije, artističke destrukcije i opunomoćenja igrača, no reklo bi se da su ambicije finskog studija bile veće kada je igra zamišljena i da su usput pootpadali elementi koji bi ukazali da su autori potpuno svesni agresivne punktuacije i ekstravagantnih elemenata svojih uzora (već pomenuti Alien Soldier, Gunstar Heroes pa i kasniji nastavci Contre). Umesto njih tu je relativno metodična i, kako već rekoh, pomalo svedena vokselska bura koja će bez sumnje lepo leći svakome ko voli malo sajdskroling pucnjave ali koja je, takođe bez sumnje, ostala korak kratka od dosezanja statusa klasika.
 

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6819 on: 15-01-2018, 22:36:19 »
jos 1 naslov koji ide na "probace se jednom" listu  :lol:  za to vreme, ja sam igrao originalni nier.



postoji dosta objektivnih razloga zasto bi se nier mogao nazvati losom igrom. za pocetak, combat je agresivno dosadan. 95% neprijatelja su nedefinisani tamni obrisi, u citavoj igri ih ima otprilike cetiri vrste, a jedino sto je zapravo bitno pri borbi s njima jeste da li trenutno blokiraju udarce ili ne. bosovi su nesto zabavniji, ali samo ako se igra na normal tezini – na hardu toliko uspesno upijaju damage da nema sanse da padnu za manje od dvadeset minuta :( sta jos? a da, yoko taro na pola igre izvlaci narativnu tehniku "5 godina kasnije", sto je meni delovalo kao izgovor da se igrac posalje na ista mesta na kojima je vec bio. sam svet je skandalozno sitan: po 1 pustinja, suma sumarak i svetiliste, par gradova i ravnica izmedju njih i to je to. side questovi su mozda i najgori koje sam ikad video u nekoj (relativno) modernoj igri. kao da su se rukovodili mmorpg filozofijom i pomislili da ljudi zapravo uzivaju u tamanjenju ovaca da bi skupili 10 kotleta :x

sve u svemu, ako zelite da se zabavite igrajuci nier, morate se prepustiti tarovim kreativnim impulsima  :lol:  na primer, evo sta vas ceka svaki put nakon sto startujete igru:

https://www.youtube.com/watch?v=gvqq3JE9kAU

evo kako izgleda bosfajt u sumi sumarku mitova:

https://www.youtube.com/watch?v=d4pFX6bjwMI

tu su i loading skrinovi koji otkrivaju prisustvo tehnologije u svetu magije, koncept krajeva koji se nadovezuju jedan na drugi i zaokruzuju sve aspekte price, kao i neverovatan soundtrack
:| nije mi tesko da vidim kako bi taro u automati preslikao sve te male detalje koji nesto valjaju i oko njih izgradio 1 daleko bolju igru. sto se niera tice, on mozda nije sjajna igra, ali jeste sjajno iskustvo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6820 on: 16-01-2018, 09:05:05 »
Ono što ne treba zaboraviti je da je NieR, kada je izašao, dobio uglavnom vrlo dobre kritike. Novinarima se dopadalo to što je nuđeno, ali igra se nije baš sjajno prodavala. Tako da je ljudski reći da su Square-Enix ovde ispali gospoda i Taru posle raspada njegovog studija dali pare i mogućnost saradnje sa Platinumom da napravi ono što je napravio sa NieR: Automata, iako ih ni sa Drakengardom ni sa NieRom nije mogao baš uveriti da ima nekakav blokbaster potencijal.

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6821 on: 18-01-2018, 02:27:26 »
ne znam bas koliko se kriticarima svideo, 7 na ignu, 5 na gamespotu, 68% na metacriticu...  :(

nego, ja obicno izbegavam early access igre (zato jos nisam ni okusio dead cells  :( ) ali bilo mi je potrebno tek nekoliko strimova da odlucim da pazarim slay the spire. prosto, bio sam video dovoljno da shvatim da se vec sad radi o izuzetnom naslovu, a da ce dodavanjem novog sadrzaja u nedeljama koje dolaze samo biti jos bolji. ako niste upuceni, slay the spire spaja dve velike virtuelne zaraze: karte i roguelike sistem. evo kako to izgleda u praksi:

https://youtu.be/wmcXjxQqdaA

steam kaze da sam za ova cetiri dana odigrao 21 sat slay the spire, pa je posteno reci da sam navucen :lol: svaki lik ima sopstveni set karata, igra je prilicno dobro balansirana (nije ni prelaka ni preteska), mogucih sinergija i deckbuildova je pregrst, prelasci traju taman koliko treba (sat-dva), a developeri konstantno ubacuju nov sadrzaj. sto se mene tice, jedini problem s igrom je sto nema previse da ponudi u audiovizuelnom smislu, ali ipak se radi o roguelikeu. preporuka!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6822 on: 18-01-2018, 06:42:01 »
Meni se Slay the Spire  juče nudio na  Steamu ali nekako sam pomislio da to nije za mene  :lol: :lol:  Tvoj opis deluje vrlo primamljivo mada i dalje nisam siguran da je za mene ali pratiću ga dalje  :lol:

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6823 on: 18-01-2018, 14:30:33 »
kako to moze biti? nikad nisi igrao magic: the gathering ili hearthstone?  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6824 on: 18-01-2018, 14:32:17 »
Zapravo nisam, igrao sam neke druge CCG-ove tako da imam skustva sa žanrom, ovde više pričam o tome da nisam siguran da ću u glavi umeti da držim u isto vreme potrebna znanja za kartaški deo igre i ona vezanaza roguelike akcijaš.

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6825 on: 18-01-2018, 15:22:07 »
taj kartaski deo je prilicno sveden, sve karte imaju samo tri bitne stavke: cenu, vrstu (attack, skill, power) i (lako razumljiv) efekat. s roguelike elementima je slicno, isti se svode na biranje optimalnog puta kroz mapu i kratke encountere u stilu ftla, nema neke prave akcije.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6826 on: 27-01-2018, 19:07:03 »
Celeste je za sada izvrstan. Odigrao sam prvu celinu i ovo je jednako dobar platforming kakvom bih se smeo nadati i od samog Edmunda MekMilena, a pravi izazovi tek počinju. Piksel art takođe jako lep, muzika prijatna, a tu je i neka priča. Videćemo do kraja je li opravdala sve te desetke koje je skupila, ali u ovom trenutku sam ja vrlo zadovoljan.
 
https://youtu.be/Ppkvmb91fR4

usputni_boem

  • 2
  • Posts: 240
Re: Šta igram(o)
« Reply #6827 on: 27-01-2018, 20:19:51 »
Mene kod Celeste odbija estetika, inace verujem da je odlicna igra... Ja u principu zaobilazim igre cija me atmosfera ne privuce, ma koliko bile dobre.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6828 on: 27-01-2018, 20:26:04 »
Sasvim pošteno.
 
Meni su grafika i animacija odlične, muzika je možda za nijansu suviše hipsterski nežna...

usputni_boem

  • 2
  • Posts: 240
Re: Šta igram(o)
« Reply #6829 on: 29-01-2018, 22:46:17 »
Znam da ovde niko ne prati nove avanture, ali Kathy Rain je avantura od pre dve godine koja bi se mozda svidela i ljudima koji inace ne vole ovakve igre.

Po formi, ovo je tradicionalna p&c avantura, a ujedno i odlicno dizajnirana, vrlo udobna igra sa lepo izbalansiranom tezinom. Otklonjene su neke stvari koje su na los nacin poneke avanture cinile tezim i zato frustrirajucim. Na primer, lokacije na kojima vise nista ne mozete da uradite se zacrne, a posto ih nema mnogo, uglavnom vam je na raspologanju samo 3-4 lokacija. Kako se istraga odvija (o ovome malo kasnije), skupljate razne tragove, a Kathy ce vam za neke reci da ne moze trenutno da ih upotrebi. Tu je i toliko suptilni hint sistem da je tesko uociti ga - pored opcije "look", za vecinu predmeta Kathy ima i opciju "think", koja daje suptilne smernice. Sve ovo sprecava nepotrebno eksperimentisanje koje ne bi urodilo plodom, i navodi igraca na pravi put. On i dalje mora da razmisli kako bi dosao do resenja, samo je "predeo razmisljanja" manji, nagrada u vidu resene zagonetke posle razmisljanja ipak postoji.

Samo razmisljanje je neuobicajeno za avanture, i podseca na Discworld Noir, Blackwell serijal i slicne "detektivske" avanture gde morate da pratite istragu i da pazite na detalje kako biste dosli do resenja. Ovde ima malo tipicno avanturistickih inventarskih zagonetaka, a mnogo izazova koji su utemeljeni u stvarnoj logici i logickom razmisljanju usled pracenja tragova. Ovo nije avantura u kojoj ćete se cesto zaglavljivati, ali jeste avantura koja ce vas naterati da razmisljate i da se osetite kao da vodite pravu istragu.

Koliko god da je igra mehanicki lepo utegnuta, prica je samo... hm, recimo dobra. Likovi su vecinom stereotipi, a dijalozi su napisani nenadahnuto (autor nije sa engleskog govornog podrucja, i to se vidi). Ipak, ima dosta zivota u ovim likovima, a neki su prilicno dobro odglumljeni (neki i nisu). Istraga je lepo zamisljena, zelecete da saznate istinu, a trenuci kad se otkrivaju novi bitni podaci su stvarno zanimljivi. Kathy Rain se vraca u rodni grad posle smrti svog dede Josepha. Kad je bila mala, Kathy se sa majkom preselila u neki drugi grad. Majka joj je psihicki bolesnik, i trenutno je u ludnici, dok je otac napustio porodicu kad je Kathy bila mala. Dok se ponovo upoznaje sa babom, Kathy otkriva da je deda bio umesan u cudnu zaveru. Ispostavlja se da se nad malim, all-americkim gradicem nadvila natprirodna senka koja je nadahnuta radovima Davida Lyncha. Ipak, ova igra zadrzava svoj identitet i daleko je od puke kopije. Ovo je dobar pulp, i po tome, kao i po grafici i po atmosferi, ova igra podseca na Gabriel Knight 1, s tim sto je u narativnom pogledu najmanje za klasu ispod. Takodje, slicnost je i u zapletu o junakinji koja otkriva misterioznu porodicnu istoriju. Pored toga sto je zabavna, ova prica se bavi nekim teskim temama, ali ne na posebno uspesan nacin. Pomoglo bi mozda kada bi glavne stvari koje muce Kathy (otac ju je napustio i zatvorila je majku u ludnicu) bile bolje inkorporirane u glavni zaplet, tj. mnogo se prica o njima, ali nemaju veze sa radnjom. Zasmetalo mi je i sto neke deonice nisu povezane sa glavnom radnjom, vec deluju kao filler, ali posto su i te zagonetke vrlo dobre, ovo nije veliki problem.

Sve ovo na visi nivo podize odlicna pixel-art grafika. Ljubiteljima ovog grafickog stila, Kathy Rain bi trebalo da bude praznik za oci. Ovo je odlicno dizajnirana, lepa avantura sa dobrom pulp pricom. Vise nego dovoljno.

Brock Landers

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.086
    • Radioaktivna aleja
Re: Šta igram(o)
« Reply #6830 on: 30-01-2018, 23:18:37 »
In a rare twist, одиграо сам мало овог новог Волфенштајна. Мени је оно скоро спектакуларно, шта ја знам, можда и зато што сам ненавикнут на ове нове супернапуцане игре. Али игра има право моћне пуцачке дионице, охрабрује чак и мало размишљања (срећом, не превише), дизајн свијета је ЊОЊ! а Фрау Енгел је епски негативац. И поред тога још врло експлицитно насиље, па рокање из инвалидских колица и слична чудеса, а то је све на самом почетку игре.

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6831 on: 30-01-2018, 23:57:43 »

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6832 on: 03-02-2018, 18:47:58 »
Oh, ne...
 
 

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.551
Re: Šta igram(o)
« Reply #6833 on: 03-02-2018, 21:05:41 »
Ja poceo Personu 5 pre neki dan.
Pre toga sam zavrsio Assassins Creed Origin, koji mi je postao omiljena igra u serijalu. Ogromna mapa, zanimljiva prica i misije, momenti koji lice na najbolje deonice Tomb Raidera - sve mi je toliko prijalo da odavno nisam ovako uzivao u nekoj igri koja nije Dark Souls ili Bloodbourne.
Trenutno sam tek dva, tri sata u Personi, ali me je vec osvojila svojom JRPG iscasenoscu. Nisam do sada igrao ni jednu Persona igru, iako sam kao fanatik igrao Shin Megami Tensei na DSu, a koliko shvatam ista firma pravi i jedne i druge igre. Za sada sam i vise nego zadovoljan, a videcemo kako ce se igra odvijati dalje.
Planiram i da pazarim Monster Hunter World iako nisam neki strucnjak za ovaj serijal. Igrao sam na DSu neki od nastavaka, ali mi se nije dopao... Ili je to mozda bilo na nekoj starijoj Sony konzoli, vise se ni ne secam.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6834 on: 03-02-2018, 21:19:49 »
Monster Hunter nije izašao na DS-u, ali pretpostavljam da misliš na 3DS. Pre 3DS-a je bio na PS2 i PSP, pa ga je Nintendo preoteo (izlazio na Wii i 3DS) i sad se vratio Sonyju, a po prvi put je i na Microsoftovoj konzoli.
 
Da, Atlus pravi i Shin Megami Tensei igre i Persone, zapravo Persona je spinof serijal od SMT i Persona 5 je prva koja nema u naslovu SMT. Ali je osnovni pristup igri i dalje isti. Mislim da ćeš uživati.
 
Uzgred, koji si Shin Megami Tensei igrao na DS-u? Devil Survivor? Strange Journey?

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.551
Re: Šta igram(o)
« Reply #6835 on: 03-02-2018, 23:03:25 »
Onda sam Monster Huntera igrao na Wii-u verovatno... a mozda i na PS2ci, mada nije bilo bas toliko davno.

Na DSu sam igrao Devil Survivora... I to nekoliko puta. Predivna igra!!!

Upravo sam odigrao jos jedno dva sata Persone 5... To je taj feeling!!! :)

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6836 on: 03-02-2018, 23:20:26 »
i persona i devil survivor serijali su spin-offovi, "pravi" smt naslovi imaju nesto vise hardkor filozofiju. jedino sto vezuje sve te igre iz smt univerzuma (bar ove moderne od ps2 naovamo, ovo starije jos nisam isprobao) je to sto su gotovo sve odlicne, sem raidoua kuzunohe koji je samo dobar  :lol:  i meni je devil survivor jedan od omiljenih smt naslova, ali nema sumnje da je persona 5 apsolutni vrhunac svega sto je atlus do sad izbacio na trziste.

tih prvih par sati su verovatno i najslabiji, ja sam se ziv pogubio na onoj zeleznickoj stanici kad sam prvi put stigao tamo  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6837 on: 04-02-2018, 07:45:25 »

ja sam se ziv pogubio na onoj zeleznickoj stanici kad sam prvi put stigao tamo

E, da... Srećom, čovek se posle malo nauči a i na većinu mesta ide biranjem iz menija pa to više nikad nije problem :lol:

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.930
Re: Šta igram(o)
« Reply #6838 on: 04-02-2018, 22:55:22 »
Samo da preporučim Tacomu — za moj groš bolja od Gone Home, i mogla bi se zapravo opisati kao kombinacija Gone Home i System Shocka. Jedina mana, naravno, kratkoća.
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6839 on: 04-02-2018, 23:15:20 »
ja mislim da i tacoma i gone home traju taman koliko treba. walking simulatori (pri cemu ne upotrebljavam taj izraz u pogrdnom smislu  :lol: ) su u principu zamisljeni kao kratka iskustva, takav gameplay loop ne moze da podrzi vise od nekoliko sati zabave. ali da, kvalitetna je to igra.

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.930
Re: Šta igram(o)
« Reply #6840 on: 05-02-2018, 00:18:47 »
Hmm.. Gone Home mi je bio, koliko se sećam taman.

Tacoma me je neprijatno iznenadila, jer isprva nisam shvatao koliko je stanica mala. Ja bih čak i sa onim likovima komotno mogao da istražim duplo više prostorija i snimaka, a da mi ne bude dosta. A zamisli zamršeniju priču, sa većom posadom. Poslastica!

(Zapravo, kad bi se nekako mogla napraviti kombinacija Tacome i Her Storyja...)
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6841 on: 05-02-2018, 01:03:04 »
zato ja pred svaku novu igru najpre proverim hltb, da znam u sta se tacno upustam  :lol: ne znam, meni deluje da taj tacomin gimmick s vise perspektiva ima prilicno kratak rok trajanja, osecam da bi mi brzo dosadio da igra traje iole duze nego sto je to ovde slucaj.

cenim da znas za barlowov sledeci projekat, telling lies? ja evo vec ne mogu docekati  :cry:

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.930
Re: Šta igram(o)
« Reply #6842 on: 05-02-2018, 09:03:13 »
Čuo, pa zaboravio. :lol:
Ne mogu se baviti iščekivanjem novih igara pored tolikog backloga!
(Mada mi se sad baš igraju Into the Breach i PoE2 < <)
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6843 on: 08-02-2018, 03:10:13 »
kao i vecina drugih dobrih open world igara, far cry 3 je uglavnom zabavan zbog kvalitetnog settinga. koncept zabacenog ostrva je dovoljno zanimljiv sam po sebi, a ovde je jos dodatno oplemenjen naprednim ai sistemima poput zivotinjskog lanca ishrane. naravno, tu su i standardne ubisoftove zanimacije poput skupljanja relikvija, apgrejdovanja inventara, osvajanja utvrdjenja, i tako to. cak su i vantage-point sistem besramno prebacili iz assassin's creeda, sto je meni bio totalni vrh :D zanimljivo da mi sve to ipak nije previse smetalo, a poneke aktivnosti iz tog repertoara timewastera su mi cak bile i zabavne. mozda se radi o tome da mi rokanje iz prvog lica prosto bolje lezi od sunjanja u trecem, ne znam. nekako mi je cak i blesavo sto mi je ova player-friendly filozofija toliko bolje legla od imerzivnosti i realisticnosti koju je nudio fc2, ali eto  xjap

najveci greh fc3 je sto precesto otima kontrolu igracu i prisiljava ga da gleda nove epizode autobiografije jasona brodyja. prica je glupa, infantilna, prepuna losih dijaloga i nesnosnog preglumljavanja, ali najgore od svega je sto je nije moguce prekinuti jer se sve odigrava u endzinu igre  :(  kapiram da su u ubisoftu ovo zamislili kao pricu o nebitnom studentu koji se pretvara u pukovnika kurtza, ali to je sve predstavljeno na tako jadan, predvidljiv i dosadan nacin. ima tu jos par problema (los skill tree, automatsko adaptiranje tezine), ali nije to nista sto bi previse pokvarilo ukupan dozivljaj. dobra je ovo igra, mada sumnjam da cu je se uopste secati za par meseci.

https://www.youtube.com/watch?v=EpiAqpkhFhg

Brock Landers

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.086
    • Radioaktivna aleja
Re: Šta igram(o)
« Reply #6844 on: 08-02-2018, 03:17:40 »
Фар Крај 2 је једна од најбољих игара свих времена. Не разумијем како је ово могло боље да ти легне?!

Calavera

  • 2
  • Posts: 456
Re: Šta igram(o)
« Reply #6845 on: 08-02-2018, 03:45:51 »
i mene je malo sramota, probao sam fc2 par puta i bas mi nije godio  :(  sta reci, nekad je lepo pustiti mozak na pasu...

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.930
Re: Šta igram(o)
« Reply #6846 on: 08-02-2018, 11:23:49 »
I meni je legao bolje od FC2!

FC2 je meni bio predugačak i prerepetitivan. Ostao bi mi u lepšem sećanju da se nisam naterao da ga pređem.
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6847 on: 08-02-2018, 11:57:08 »
Dakle, kao što sam prošlog vikenda i grafički prikazao, postao sam ponosni vlasnik konzole SNES Classic Mini a koju mi je moja biblijski strpljiva žena kupila insitirajući da je bolje da je ona plati na pet rata svojom karticom nego da ja tresnem odjednom svih sto evra na GameS-ov pult, zgrabim konzolu i urlajući izletim iz radnje uz pretnje da ću pucati. Strast koja me je obuzela u pogledu ove konzole može da zavara pa da odmah ovako u uvodu pojasnim: SNES Classic Mini ne treba da kupite. U pitanju je proizvod koji zadovoljava samo i isključivo taštinu i ako imate sto evra sa kojima ne znate šta da radite, svakako je bolje da ih potrošite na neku humanitarnu akciju nego na komad hardvera koji služi za igranje igara koje 1) ste već izigrali pre četvrt veka i 2) možete da igrate na drugim komadima hardvera koje već posedujete, pogotovo (mada ne i obavezno) ako ste ih 3) već kupovali poslednjih godina koristeći Nintendov virtual console servis za Wii, 3DS ili Wii U.   


Naravno, bolesniji među nama će ignorisati razum i prepustiti se osećanjima pa evo zašto biste možda i vi kupili ovu konzolu iako ne treba da je kupite:
 
Nintendo je jedan od najboljih trgovaca nostalgijom u čitavoj gejming industriji. Ova firma je vrlo rano shvatila snagu i potencijal svojih brendova i pažljivo tokom decenija prepakivala stare igre ne bi li ih ponovo prodala nekada istoj, a nekada novoj publici. Da budemo sasvim fer, pomaže što Nintendo bez ikakve lažne skromnosti može da se pohvali da je napravio neke od najboljih igara u istoriji medijuma i ovo je jedna od retkih kompanija koja može da napravi mikrokonzolu sa instaliranih nekoliko desetaka igara starih po trideset godina i na tržištu napravi ršum.
 
Dakle, za uspeh konzole NES Classic Mini sa kraja 2016. godine su podjednako zaslužni kvalitet igara koje je Nintendo instalirao na nju, kao i snažan faktor nostalgije na koji je firma sasvim otvoreno igrala pakujući sve u kućište koje je po formi savršeno podsećalo na njihovu klasičnu konzolu Nintendo Entertainment System iz osamdesetih godina prošlog veka.
 
No, NES Classic Mini je očigledno za Nintendo bio tek probni balon. Objavljen u limitiranom tiražu, po sitnoj ceni od 60-ak dolara, ovaj proizvod je planuo ogromnom brzinom i u krajnjoj liniji više sreće doneo ebay preprodavcima nego današnjim četrdesetogodišnjacima koji su poželeli da svojoj deci pokažu šta su to igrali kad su oni sami bili mali. Takođe, mašina je dobila i određene kritike vezane za kvalitet emulacije i odluku da se uz samu konzolu spakuje samo jedan kontroler, sa ekstremno kratkim kablom.
 
Vrlo brzo su počele spekulacije o tome da se priprema i classic-mini verzija naredne Nintendove konzole, Super NES-a i kada je ona izašla jesenas, postalo je jasno da Nintendo pod Kimišiminim vođstvom vrlo brzo uči iz svojih eksperimenata (i grešaka). Do danas je ova kutija prodala više od četiri miliona komada (uzgred, u godini u kojoj je Switch prebacio 14 miliona prodatih primeraka i pretekao Wii U po broju prodatih komada za svega 10 meseci) i Nintendo spretno pušta na tržište nove količine – po i dalje sasvim pristupačnoj ceni – tako da u dovoljnoj meri loži vatru hajpa i u ljudima održava privid da konzole zapravo nema u slobodnoj prodaji i da treba da REAGUJU kad na nju nalete. Naravno, ovo je odjek Nintendovih starih strategija veštačkih nestašica od pre tri decenije i koliko god da je jasno da su govorkanja o veštačkoj nestašici Switcha bila samo konspiratološka naklapanja, toliko bi se reklo da je Nintendo sa SNES Classic Mini sasvim zadovoljan da izbacivanjima novih malih serija održava status ovog komada hardvera kao luksuznog, skoro pa kolekcionarskog predmeta.
 
Što se sasvim uklapa uz gornju konstataciju da je ovo konzola koja se kupuje prevashodno iz taštine.
 
https://www.youtube.com/watch?v=g2BaKTCzNUI
 
Za razliku od NES Classic Mini koji ih je imao trideset, SNES Classic Mini ima samo 21 igru instaliranu u svojoj memoriji, ali izbor igara ilustruje i ključnu razliku između originalnih NES i SNES konzola. I pored Nintendove tadašnje rigorozne kontrole kvaliteta, NES je ipak bio konzola na kojoj je izlazilo sve i svašta, već po definiciji time što je držala više od 80% čitavog tržišta u ono doba. Njen naslednik, SNES je izašao u vreme kada je Nintendo već vodio ozbiljan rat sa Segom oko market šera (uz simbolično učešće TG16/ PC Engine i NeoGeo hardvera u ovom ratu) pa je ovo, kombinovano sa činjenicom da je SNES zaista bio samo NES na steroidima, što je developerima omogućilo udoban rad sa relativno poznatim a sada jačim hardverom, rezultirao nekim od najboljih igara u istorijskoj eri koja je prethodila prelasku na vreme poligonalne 3D grafike.
 
Drugim rečima, SNES Classic Mini sa svojom 21 instaliranom igrom predstavlja takoreći definiciju suve krtine i praktično se ni jedan od ponuđenih naslova ne može nazvati filerom, a nekoliko igara koje stižu sa ovom konzolom se legitimno smatraju nekim od najboljih igara u istoriji medijuma.
 
Dobro, kažete vi, poštujemo, Super Metroid, Super Mario World, The Legend of Zelda: A Link to the Past, Contra III, to su stvarno superteški klasici i legitimni stanovnici svakog top tena videoigračke istorije („A TORMENT? GDE VAM JE TORMENT?!?!?!“ čuje se sad glas druga Neomeđenog) ali, Mehmete, svako ko je normalan ove igre već dvadeset godina igra putem emulatora na PC-ju (ili PSP-u, ili PS3...) a ti si te iste igre pokupovao i na virtualnoj konzoli na Wii i Wii U, zašto bi trebalo da nas bude briga za SNES Classic Mini kojim Nintendo pokušava da nam iste igre proda još jednom?
 
Ne treba da vas bude briga, kažem ja, štaviše ponavljam da ovu konzolu ne treba da kupite. Ali ako ste do ovde čitali, jasno je da 1) ni vi niste baš sasvim normalni i 2) briga vas je, ne lažite.
 
U prvom redu, naravno, u pitanju je već pomenuti nostalgični momenat. SNES Mini Classic je prelep mali tehnološki artefakt. Oh, naravno, ovo je klasična Nintendova jeftinoća-u-akciji strategija, ne očekujte od konzole da ostavi utisak luksuza ili skupoće, ali imati ispod televizora (realno, na tepihu, ali o tome malo niže) mašinu koja izgleda isto kao SNES samo je manja je neopisivo slatko. Nintendo je vrlo pažljivo gađao i proporcije i nijanse (inače neupadljivo sive) boje kućišta tako da u svakom ko je ikada imao SNES proizvede praktično somatsku reakciju, a čak i ako konzolu nikada niste imali, i dalje je vrlo udobno imati komadić hardvera kod kojeg od paljenja na dugme, do ulaska u igru prolazi manje od deset sekundi. Ako je ta igra k tomu recimo jebeni F-Zero, pa to je skoro nirvana.
 
https://www.youtube.com/watch?v=rIrtKn73vxU
 
SNES Classic Mini se napaja putem USB kabla, ali Nintendo u kutiji isporučuje samo kabl, ali ne i ispravljač/ utikač tako da budite spremni da im po ko zna koji put opsujete majku džimrijsku i svoj ispravljač od telefona koristite za ubadanje sprave u struju. Slika se na televizor šalje putem HDMI porta i, iznenađujuće, HDMI kabl stiže uz konzolu. Tu su i dva kontrolera, verne i razumno udobne replike SNES kontrolera sa kablovima koji su ipak nešto duži nego što je bilo u slučaju NES Classic Mini tako da nećete morati da sedite baš na podu ispred televizora. Ipak, dužina kabla je takva da garantuje da ćete konzolu izvući malo ispred televizora ako želite da sedite na mestu na kome inače sedite kada se igrate sa bežičnim kontrolerima. SNES Mini Classic ne podržava nikakve bežične kontrolere ali ako imate Pro kontroler iz Wii ere, možete njega prikačiti na konzolu. Zašto biste to radili – kad već u kutiji imate dva SNES kontrolera a ni jedna igra ne podržava simultano igranje više od dva igrača, i uostalom konzola ima samo dva porta za kontrolere – je već pitanje za nekog pametnijeg od mene.
 
Elem, dakle, konzola je mala, nečujna, troši malo struje i mačke je generalno ignorišu čak i kad treba nju i kablove da preskaču po tepihu. To su sve štriklirane kućice u koloni „pozitivno“ ali ne i u koloni „mora da se kupi“. I još jednom ću napomenuti: ne treba da ovo kupujete. Ali kad mi već zavrćete ruku na leđima i mučite me, evo, čitajte dalje:
 
SNES Classic Mini je trenutno najbolji način da se igraju neke od najboljih igara ikada napravljenih a za srazmerno najmanje para. Ovim hoću da kažem da je, razume se, i dalje najbolje ove igre igrati na originalnom SNES-u, ali optimalna postavka podrazumeva:
·         Konzolu staru dve i po decenije koja i dalje dobro radi
·         Kontrolere za tu konzolu koji i dalje dobro rade
·         Originalne kartridže sa igrama i nadu da baterije na njima i dalje drže napon inače zbogom snimljenim pozicijama
·         Kvalitetan televizor sa katodnom cevi
·         Dobre kompozitne kablove
Pošto mi je jasno da ste počeli da se smejete već na prvom bulet pojntu a do poslednjeg ste već pozvali članove porodice da vidite šta ova budala piše, onda evo zašto je SNES Classic Mini sledeće najbolje rešenje:
 
Druga postojeća rešenja su skupa i namenjena su ozbiljnim entuzijastima a ne dobro vaspitanoj raji. Na primer, Analogue – Super Nt je mašina koja se prodaje sa veoma naglašenim sloganom da kod nje nema emulacije i da je u pitanju prilično veran hardverski klon Super NES-a (naravno uz korišćenje konfigurabilnog FPGA kola umesto procesora pravljenog po narudžbini) koji daje kristalno čist signal (čak i sa apskejlovanjem na 1080 ili 4K rezolucije), bez ikakvog lagovanja i kompatibilan je sa svim igrama ikad napravljenim za SNES. Ali ova mašina je zapravo luksuzno rešenje koje košta dvostruko više od SNES Classic Minija i zahteva posedovanje originalnih kartridža, ili, ako biste da koristite ROM-ove, dodatnih sttinak dolara investicije u SD adapter. Da, nisam ni mislio da ste TOLIKO napaljeni da igrate ove igre.
 
Dakle, SNES Classic Mini onda:
 
Ne, Nintendo nije u ovu kutiju stavio originalni SNES harvder, pa makar i u minijaturizovanoj formi. Ovo bi bila zapravo preskupa igrarija za firmu koja je decenijama poznata prevashodno po štedljivosti, pogotovo kad se uzme u obzir da je nekoliko igara koje su instalirane na konzolu u svojim originalnim verzijama tražilo podršku dodatnih čipova koji su bili ugrađeni u kartridže (najmanje tri različita čipa, zapravo). Nintendo je, kao i u NES Classic Mini u konzolu spakovao skromni kineski Allwinner 16 procesor koji na tržištu postoji već skoro pola decenije i služi prevashodno za, jelte, telefonske potrebe. Ova mašina je optimizovana za rad sa relativno malom potrošnjom energije, a da pritom može da isporuči pristojan HD video signal korišćenjem ugrađenog video-endžina i kao takva prilično dobro odabrana za potrebe softverske emulacije konzole stare četvrt veka.
 
Nintendo je u softversku emulaciju zagazio poduboko još pre desetak i više godina za potrebe virtualne konzole na Wii i Wii U mašinama, koristeći, reklo bi se, i iskustva amaterske emulatorske scene na PC-ju, i ovo što dobijamo na SNES Classic Mini je rafinman koji igre dovodi bliže njihovim idealnim formama nego ijednom do sada.
 
https://www.youtube.com/watch?v=ZL9cSGC4i8s
 
Ovde svakako treba ispisati podužu raspravu o tome zašto je prikazivanje igara pravljenih za CRT televizore na današnjim HD televizorima tako teška problematika, kako dodatni pikseli zapravo kvare grafički dizajn igara pravljenih za mnogo manji broj tačaka na ekranu, kako su fosforni ekrani sa svojim ograničenjima zapravo umekšavali sliku i davali prirodniji i lepši izgled grubim sprajtovima onog vremena a što se sve gubi na današnjim OLED i sličnim ekranima koji pritom uvode i određena kašnjenja u ono što prikazuju, ali ja sam suviše lenj čovek i ako ste baš znatiželjni, imate ovde sve to potanko objašnjeno razumljivim (mada neprijateljskim engleskim) jezikom.
 
Poenta je da je Nintendo za ovu priliku uradio više nego u prethodnim prilikama na tome da slika koja stiže kroz HDMI kabl do ekrana a u rezoluciji od 720 linija bude lepša i vernija originalu i da kašnjenja umanji na neprimetnu meru. I dalje je to daleko od savršenog (čak i u pixel-perfect modu), posebno je scanline emulacija kritikovana od strane ljudi koji su plaćeni da budu picajzle (mada su to bili i pre nego što su ih platili, da budemo pošteni), ali se mora priznati da su se Nintendovi inženjeri ozbiljno potrudili da umanje pojavljivanje artefakata na ekranu kao i da se minimizuju treperenja i deformisanja slike koja su posledice „neprirodnih“ aspekata i potpuno različitog principa iscrtavanja po ekranu kod modernih televizora. Emulatori koje koristite da na PC-ju igrate ove igre svi imaju neka svoja rešenja za ove probleme, ali Nintendo je za SNES Classic Mini otišao najdalje u njihovom rešavanju i čak i ako ste prošle godine kupili Castlevania IV ili Super Mario World na Wii U virtualnoj konzoli, treba da znate da ova nova mašina te igre prikazuje nekoliko promila bolje.
 
U domenu zvuka treba imati na umu da je SNES bio mašina koja se za razliku od dotadašnjih oslanjanja na pulsne generatore (NES) ili FM sintezy (SID čip), bavila uglavnom korišćenjem kratkih digitalnih semplova pa je tu i najveća razlika u onome što emulator treba da napravi u odnosu na ono što je već urađeno za potrebe NES Classic Mini konzole. Sad, naravno, meni sve to zvuči vrlo dobro, ali ja nisam stručnjak i valja znati da tu postoji kašnjenje od tri frejma (dakle, nekih pedeset milisekundi jer su sve igre u američkim, 60-hercnim verzijama što je velika stvar ako ste Evropljanin navikao na 50-hercne PAL verzije klasičnih SNES igara) koje naravno da nećete primetiti ali ga pominjem čisto da bude jasno da ovo nisu ni „savršene“ ni „konačne“ verzije ovih igara na digitalnim displejima.
 
Ono što jesu je da su najbolje verzije do sada, makar iz Nintendove kuhinje. Nintendo je ovde zaista napravio napor da prikaže moć SNES-a, dodajući i igre koje su koristile Super FX čip a koje do sada nisu nuđene na virtualnoj konzoli. Pored originalnog Star Foxa – prvog Nintendovog ozbiljnog izleta u poligonalnu grafiku, na mašini koja nije poligone imala ni u fusnoti kada je dizajnirana – i sada po prvi put objavljenog Star Fox 2, SNES Classic Mini se diči i time da po prvi put nudi originalni Yoshi’s Island u verziji koja prilično plastično demonstrira zašto je Super FX čip bio tako moćan dodatak čak i u igri koja nije koristila 3D grafiku. Ostale igre koje koriste druge čipove ili samo vanila SNES hardver to takođe rade na veoma ubedljiv način. Jedna od velikih stvari u vezi sa SNES-om je u ono vreme bila Mode 7 grafika, lukavo manipulisanje grafičkim mapama koje je omogućavalo do tada neviđene efekte zumiranja i izvrtanja ekrana a nešto kasnije i prilično funkcionalni pseudo-3D. Futuristička trkačka igra F Zero i njen rođak Super Mario Kart su izvanredni primeri nadahnutog korišćenja ovog grafičkog moda i istovremeno primeri trkačkih igara koje čak i ja rado, ma praktično kompulzivno igram.
 
Naravno, neke druge igre koje ova mašina nudi su primeri, kako već rekoh, najboljih primeraka svoje klase. SNES Classic Mini nudi Super Mario World i njegov pseudonastavak Yoshi’s Island i radi se o dve igre koje su sami vrhunci čitavog žanra dvodimenzionalnih platformskih igara. The Legend of Zelda: A Link to the Past je i dalje jedna od najboljih akcionih avantura svih vremena i obrazac po kom su pravljene sve Zelda igre do prošlogodišnjeg Breath of the Wild, a Super Metroid je naravno jedan od najboljih primeraka metroidvanie u istoriji.
 
U trećepartijaškoj ponudi su takođe samo suvi klasici, od Konamijevog run’n’gun monstruma Contra III i izvrsne Castlevanie IV, preko Capcomovih platformskih hitova Super Ghouls’n’Ghosts, Mega Man X i borilačkog klasika Super Street Fighter II, pa do Squareovog Final Fantasy VI (ovde u američkoj originalnoj nomenklaturi: Final Fantasy 3) i Super Mario RPG. Ovo je, kako god da okrenete jedna bezobrazno jaka kolekcija igara u verzijama koje su bolje od svega što trenutno možete da kupite za iole razumne pare, a po ceni koja je značajno ispod cene koju biste platili na virtual console servisu.
 
Ako to nije dosta, a znamo da mnogima nije, vredi reći i da je ovu konzolu BESMISLENO lako hakovati i da je ovo i gest koji joj izuzetno uvećava korisnost.
 
https://youtu.be/eoMhxMed2bw
 
Naime, Nintendo je, u svojoj jeftinoći konzolu osedlao na Linuxu baziranim operativnim sistemom – vrlo sličnim onome što su koristili za NES Classic Mini – pa je i isti ruski haker koji je razvalio tu mašinu napravio sličan alat i za SNES Classic Mini. Ovaj komad softvera je jako jednostavan za korišćenje, uz minimalan rizik da nešto pođe naopako (uostalom još više minimizovan opcijom da se originalni kernel lako i jednostavno bekapuje), a mogućnosti koje se otvaraju su velike:
 
U prvom redu – udobnost. Vanila verzija konzole omogućava korišćenje operativnog sistema za snimanje pozicija u igrama (četiri slota za razliku od jednog koji smo imali na verzijama za virtualne konzole) ili premotavanja unazad ako to želite, ali za potrebe ove radnje morate da ustanete i pritisnete reset taster na samoj konzoli. Razume se, naravno da se razume da je ovo superiorno neudobno rešenje i da bi bilo mnogo logičnije da tako nešto možete da uradite samo korišćenjem kontrolera. Naravno, Nintendo je ovde išao statzom autentičnosti radije nego stazom udobnosti i kontroleri su identični SNESovim kontrolerima kako po izgledu tako i po funkcionalnosti. Hakovanjem konzole dobijate mogućnost da držanjem select + dole na D-padu postignete isti efekat kao što je pritiskanje reset tastera na konzoli. Pa da je samo to, bilo bi dovoljan razlog da konzolu hakujete.
 
Naravno, nije samo to. Pošto je Nintendo ostavio u internoj memoriji dovoljno prostora i pošto i sama njihova emulacija koristi ROMove igara identične onima koje entuzijastička scena troši već decenijama (potvrđeno kada se pokazalo da verzija Super Mario Bros. na virtuelnoj konzoli ima isti heder kao „nezvanični“ ROM damp koji još od devedesetih kruži emulatorskom scenom), dodavanje novih igara na konzolu je trivijalna radnja. I zaista, kada je konzola najavljena nekoliko dana je praktično jedina rasprava vođena u gejmerskim krugovima naklonjenim ovoj temi bila o tome koje su igre još obavezno morale biti deo ovog paketa. Lično sam udario šakom o sto i rekao da ova konzola bez Final Fantasy IV i Chrono Trigger ne treba da mi izlazi na oči.
 
E, sad i ne mora. Obe igre, kao i desetak drugih sam stresao na konzolu sa svog harddiska i rade besprekorno pokazujući solidan kvalitet Nintendovog emulatora. Naravno, taj emulator nije svemoćan i s vremena na vreme naletećete na neki SNES ROM koji ova konzola neće moći da potera.
 
Ali znate šta će moći da ga potera? Emulator koji su napravili entuzijasti. Sigurno već koristite Retroarch na svom PC-ju (ako ne, verovatno ćete ga nekada u životu koristiti) jer obezbeđuje udoban frontend za gomilu različitih softverskih emulatora. Instalacija Retroarcha na SNES Classic Mini je trivijalna i obezbeđuje mogućnost pokretanja i ROMova koje nativni emulator na konzoli ne ume da zaigra.
 
https://www.youtube.com/watch?v=GUyDW4ANt-4
 
Ali, kažete sad vi, Retroarch je frontend koji služi za objedinjeno upravljanje gomilom različitih emulatora za različite platforme. Da li to znači... Ne, sigurno ne može da znači...
 
Ma, naravno da znači. Instaliranjem Retroarcha i njegovih različitih „core“ modula dobijate mogućnost da vaš SNES Classic Mini pokrene i gomilu igara za druge platforme. Želite da igrate Gameboy Advance igre na ovoj mašini? A zašto da ne, Final Fantasy tactics Advance je preslatka izometrijska potezna taktička poslastica a Wario Land 4 jedan od najzabavnijih platformera svih vremena – poslužite se. Možda vam se igraju Capcomove arkadne igre za CPS 1 i 2 ploče? Pa, mislim, zašto biste se uzdržavali od igranja Cadillacs and Dinosaurs, zaboga? Navalite! Možda su vam ukusi perverzni... Možda... možda biste da igrate TurboGrafx 16 igre na Nintendovoj mašini, ili da ga baš zavučete do balčaka i poterate Sega Mega Drive hitove na hardveru koji pripada Nintendu terajući tako Sonica i Marija na protivprirodni blud? Pa, razume se, sve to možete da uradite.
 
U ovom trenutku još uvek nisam siguran da li TurboGrafx 16 CD igre mogu da rade sa ovom mašinom (a rado bih da igram Gate of Thunder na televizoru, neću lagati), ali su „normalne“ TG16 igre, poput Bloody Wolf testirane i rade kao san. Mnogo halucinantnije mi je što sam u stanju da teram najbolje Mega Drive naslove bez ikakvih problema i prizor SNES kontrolera u ruci dok je na ekranu Gunstar Heroes u meni proizvodi ošamućujuću kognitvnu disonancu. Naravno, Gunstar Heroes već imam i na Steamu i na Playstationu, ne radi se ovde o probijanju neke ekonomske barijere, ali opet, simbolika je jaka. A mogućnosti velike. Ako baš želite, možete rame uz rame igrati Ninja Gaiden u SNES verziji gde je to jedan malo pešački akcioni paltformer ili u Mega Drive verziji gde je to mesnati brawler.
 
https://www.youtube.com/watch?v=0rKDXcTKlkA
 
Što je svakako prava lepota i razlog da istresete pare za ovu mašinu. Naravno, dodavanje desetina ROMova sa raznih platformi u teoriji devaluira ponudi od originalnih 21, i, naravno, ako već imate PC, Retro Pie ili neku od gomile kineskih Android konzola napravljenih za emulaciju, prikačeno na televizor, ovo je sasvim nepotrebna investicija. Ali jako, jako udobna investicija (operativni sistem radi sa svim novim ROMovima identično kao sa originalnim, dakle uz premotavanja i snimanja pozicija) spakovana u neodoljivo sladak paket koji vam omogućava da istovremeno i date malo novca industriji kako biste pokazali da cenite njihove kuratorske napore i poštujete klasične igre, a onda se dodatno opremite besplatnim ROMovima. Pobeda na sve strane, što bi rekli.
 
Za slučaj, dakle, da ste ignorisali više puta ponavljanu preporuku da ovo ne kupujete, reći ću da GameS ima još par komada ove mašine i da možete svoj besmisleno protraćeni novac uputiti u njihovom smeru:
 
https://games.rs/nintendo-snes-classic-mini.html

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 46.970
Re: Šta igram(o)
« Reply #6848 on: 08-02-2018, 11:59:47 »
Inače, u ovoj raspravi oko Far Cry 2 i Far Cry 3: meni je Far Cry 3 primetno zabavniji za igranje jer Far Cry 2 vrlo smelo potencira simulaciju na račun udobnosti a FC3 shvata da udobnost ipak pobeđuje u većini situacija...

Brock Landers

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.086
    • Radioaktivna aleja
Re: Šta igram(o)
« Reply #6849 on: 08-02-2018, 19:11:53 »
Хм, ево сад сам се подсјетио да сам на овом топику прије неколико година писао о двојци (тројку нисам још играо), па ако неког занима или ако се евентуално нећка да ли да проба игру или не...

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=7366.msg563310;topicseen#msg563310

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=7366.msg565490;topicseen#msg565490