Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Pred kraj Aprila je sa svojim osmim brojem miniserijal DCEASED: War of the Undead Gods završio svoje izlaženje a njime i četrovorogodišnju trodelnu sagu o izgubljenoj planeti Zemlji i kosmosu ugroženom ne samo smrću nego nečim još gorim od toga: anti-životom. Zvuči kao izuzetno visokokonceptualna, filozofska postavka ali čitav DCEASED metaserijal je karakterisalo nešto upravo suprotno od toga: akcenat na likovima i humanim pričama, pogled u ljude i ono kako će se oni savijati ili lomiti pred nepodnošljivom monumentalnošću nesreće što se nadvila nad sve što postoji, konačno pripovest o tome šta heroje na kraju dana zaista čini herojima. Previše superherojskih stripova koji pripovedaju o velikim krizama što ugrožavaju, jelte, SVE, se iscrpljuje u „velikoj slici“ i zadovoljava se postavljanjem teza, dok likovi na kraju rade prosto ono što se od njih očekuje. Zbog toga se DCEASED tako jako izdvaja od uobičajene ponude događaja i krosovera, čineći svestan napor da krizu humanizuje a u likove zagrebe veoma duboko, dok na površinu ne izađe njihova najbolja suština.



O prvom DCEASED miniserijalu sam pisao u veoma laskavim terminima krajem 2019. godine i hvalio Australijanca Toma Taylora kao scenaristu i Britanca Trevora Hairsinea kao crtača za kreiranje zombi-apokalipse što se nije izmetnula u eskploataciju uprkos vrlo brutalnim epizodama ubijanja i komadanja nekih od najdražih DC-jevih likova, i što je, naprotiv, uspela da kontekst zombi-apokalipse iskoristi da istakne humanističke atribute DC-jevog univerzuma i njegovih likova. Jer, da se složimo, zombi-apokalipse su danas (a kad kažem „danas“, mislim „poslednjih dvadeset godina“) prilično popularna literarna koncepcija, maltene žanr za sebe i superherojski stripovi za njima posežu dovoljno često da je sasvim ljudski osetiti blagu iritiranost kada nam se lakonski ponudi još jedna. Između Marvel Zombies ciklusa preko, kod Marvela, i Blackest Night u DC-ju, ali i DC vs. Vampires koji umesto zombija ima vampire ali se ne odmiče TAKO daleko od standardne matrice, fer je reći da je DCEASED baš MORAO da učini nešto osobeno kako bi se izdvojio.

I jeste. Prvi serijal, koji je prikazao pad planete Zemlje pred ljudima (i superherojima) „zaraženim“ anti-životnom jednačinom koju je kao poslednji osvetoljubivi čin na ljudsku rasu bacio poraženi „novi bog“ Darkseid, se završio napuštanjem planete od strane nekoliko miliona preživelih i odlazak na drugi kraj svemira kako bi tamo život i izgradnja ljudske civilizacije počeli od početka, dok je razorena Zemlja prekrivena bezumnim ne-živim, ali ne i tehnički mrtvim nekadašnjim ljudima i superherojima stavljena u karantin i ograđena zidom od strane prilježnih trupa Zelenih svetiljki. Ovo je bilo gorkoslatko finale, poraz koji je uspeo da u čitaocu izazove i osećaj euforije na ime plemnitosti koju su preživeli likovi demonstrirali, pogotovo u toj smeni generacija gde će preminulog Betmena naslediti njegov sin Damian, a Supermena, zaraženog antiživotnom jednačinom i pretvorenog, dakle, u agenta žive smrti koji je ušao u srce Sunca našeg zvezdanog sistema i tamo krenuo sa usisavanjem solarne energije kako bi zvezdu što pre doveo do kolapsa, naslediti njegov sin Jon.



DCEASED je bio vrlo uspešan pa je dobio i nekoliko spinof miniserijala, koje su crtali drugi crtači ali ih je sve pisao Taylor, vrlo umešno kreirajući minijaturne priče smeštene u period pada Zemlje, pre i posle odlaska glavnog dela preživelog čovečanstva u svemir (Unkillables, Hope at World’s End), da bi 2020. i 2021. godine bio urađen i prvi propisan nastavak, DCEASED: Dead Planet, sedmodelni miniserijal koji je, usred pandemijske depresije što je u stvarnom životu diktirala neku vrstu sumornog promišljanja svrhovitosti i strukture ljudske civilizacije, zapravo doneo tračak nade čitaocima. Hairsine i Taylor su ovde sa drugim činom pripovesti pokazali kako pet godina kasnije novo ljudsko društvo na planeti nazvanoj Zemlja 2 – a gde je predsednica Lois Lane, tehnički ne STVARNO udovica ali u svakom praktičnom smislu baš to – dobija signal sa planete koju su ljudi napustili, a taj signal, dolazeći od Cyborga, superheroja od koga je zaraza i krenula nakon što ga je Darkseid hakovao, i za koga se mislilo da je mrtav, nosi i poruku da lek za zarazu postoji.

Taylor je ovde sebi vrlo spretno podelio karte. Koristeći trope zombi-fikcije, ali i prirodnu prijemčivost povišene „realnosti“ superherojskog žanra u kojoj su stvari poput tehno-organskih virusa konvencijom prihvaćene kao postojeće, uspeo je da kreira uverljivu sliku pandemijske pošasti koja je Zemlju srušila a nekoliko milijardi njenih stanovnika pretvorila u zombije čiji je glavni pokretački impuls potpuno uništenje života, a da je opet sebi ostavio dovoljno prostora da stvari izdigne na filozofski nešto viši nivo. Darkseid, kao kreator antiživotne jednačine je sa svojim kribijevskim poreklom dovoljno uverljivo visokokonceptualizovan lik da se prihvati kako će iz njegovog uma doći neka vrsta matematičke formule koja ne samo da ubija već poništava život, pa je onda i lek za ovu bolest mogao udobno da se smesti između napredne matematike i puke logistike dosezanja zaraženih i davanja istima injekcija. Taylor je ovo pisao u vreme kada je pandemija COVID-19 već krenula u svoj pohod po našem svetu i u ovom stripu je lečenje injketovanim preparatom koji je razvijen i proizveden po hitnom postupku delovalo kao utopijska molitva više nego kao puki literarni alat.



DCEASED: Dead Planet će se tako završiti sa ponovnim preuzimanjem Zemlje od strane preživelih, ali i sa jasnim ukazivanjem da antiživotna jednačina NIJE puka zaraza koju rešavate medicinskom terapijom. U ovom narativu Taylor je koristio mnoge superheroje iz okultnih uglova DC-jevog univerzuma, notabilno Johna Constantinea i članove nikad prežaljenog Shadowpact, pa je konfrontacija Constantinea sa demonom Trigonom, jednim od vrhovnih đavola u DC stripovima, a koji je došao da uništi sve na Zemlji, iritiran time što na njoj niko ne umire i pored populacije od nekoliko milijardi ne-mrtvih zombija, bila ne samo sjajan palp narativ i spektakl sa sve antiheroizmom Johna Consatantinea već i poslužila da se naprave neke socijalne opservacije o tome kako se najbogatiji članovi ljudskog društva ponašaju u apokalipsi. Ali i dala naznake da će se u finalnom činu stvari blago pomeriti u metafizičkom smeru.

U tom smislu, završni čin trilogije, osmodelni DCEASED: War of the Undead Gods je možda najbliži „klasičnom“ superherojskom, partikularno DC-jevom krosoveru, sa ulozima koji podignuti na kosmički nivo ali i akcijom koja sada nije samo „widescreen“ nego je naslikana na platnu razvučenom preko čitavog univerzuma. U ovom stripu ćemo bukvalno gledati kako ne-živi zatočnik antiživotne jednačine proleti kroz planetu i raznese je na komade, ali i diskusiju Čuvara univerzuma sa planete Oa sa još nekoliko besmrtnih bića kako je ovaj univerzum gotov, ne može biti spasen i kako je najekonomičnije da se on što pre napusti a dostupni resursi ulože u pripremanje za univerzum koji će ga naslediti.

Ovo je vrlo heavy, vrlo kirbijevska i DC-jevska koncepcija i bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovo pre materijal za scenariste kao što bi bili Grant Morrison, Geoff Johns ili, hajde, Joshua Williamson. Taylorovi stripovi, čak i planetarni apokaliptični krosoveri poput Injustice su uvek bili fokusiraniji na ljude i njihove emocije, slabosti, snage, generalno karaktere nego na apstraktniji, filozofski nivo apokalipse i DCEASED: War of the Undead Gods već i samim imenom sugeriše strip u kome on možda ne bi trebalo da se najudobnije oseća.

I, hajde da kažemo, ovaj završni deo trilogije svakako nema identičan nivo intimnosti i neposrednosti kakav je imao uvodni – a što zaista nije za očekivati kada se mesto radnje menja svakih par tabli skačući sa kraja na kraj univerzuma, pa onda i izvan, jelte, univerzuma. Ali mislim da je Taylor ovaj strip i kreirao BAŠ da bi sebi dao punu kreativnu slobodu kakvu nema pišući serijale u DC-jevom mejnstrim kontinuitetu ali i kakvu mu Injustice nije dopuštao (ne zaboravimo da je Injustice, iako i sam u alternativnom univerzumu, tehnički bio vezan za radnju u istoimenim videoigrama, što je ograničavalo kuda scenario samog stripa sve može da ode), te da je ovo kosmičko, spektakularno finale planirano od prvog dana.



I, mislim, on se u njemu snašao veoma dobro. DCEASED: War of the Undead Gods u prvi plan ističe mnoge Taylorove kvalitete kao scenariste a koji, usudiću se da kažem, često nedostaju njegovim kolegama što se i sami laćaju pisanja spektakularnih, kosmičkih krosovera. Taylor je čovek koji veoma dobro radi sa likovima i karakterizacijama, dajući nam superheroje koji su kul i duhoviti i uvek nalaze najsimpatičnije onelinere kada su suočeni sa nezamislivo velikim pretnjama, ali koji su istovremeno i u punoj meri „realni“, bez obzira što, kao što je slučaj u Injustice i DCEASED, tehnički nisu upitanju „prave“ verzije ovih likova. O ovome sam već pisao povodom Injustice ali vredi da se ponovi: za razliku od drugih Elseworlds stripova (u koje DCEASED po definiciji spada), Taylorovi alternativni kontinutiteti deluju kao samo dosledna ekstrapolacija mejnstrima stripova u DC-jevom centralnom univerzumu. Ovde nema Green Lanterna koji je kauboj ili Betmena koji je istovremeno Green Lantern, Jokera koji je istovremeno Betmen ili, ne znam, Supermena koji je humanoidni zec, svi likovi u DCEASED, kao i likovi u Injustice pre njega su identični sa likovima koje svakog meseca čitamo u tekućim DC stripovima.

Ovo, naravno, čini da apokalipsa u kojoj se nalaze i u kojoj mnogi od njih ginu deluje „stvarnije“ a gubitke pored likova u stripu i sam čitalac mnogo jače oseća, shvatajući da odlaze likovi koje poznaje i prati godinama ili decenijama. Sa druge strane, ovo Tayloru daje mogućnost da likovima podari ono što u mejnstrim stripovima uglavnom nemaju: mogućnost da osete protok vremena, da se menjaju, pa i sazrevaju.



Jedna od centralnih tema čitavog DCEASED, a čemu zombi-apokalispa služi samo kao kulisa je upravo to kako deca (ne samo sinovi) nasleđuju svoje roditelje, kako u sebi prepoznaju ne samo mnoge karakteristike svojih roditelja već i podsticaj da neke stvari rade isto a neke drugačije nego što su ih njihovi roditelji radili. Taylor je i sam otac maloletne dece i prilično je očigledno, pogotovo u DCEASED: War of the Undead Gods koliko ga je ova tema obuzela, pa tako likovi poput Jona Kenta, Damiana Waynea i Cassandre Cain svi dobijaju ne samo mogućnost da malo ostare već i da reflektuju na gubitak svojih roditelja, a zatim potraže u sebi iskru herojskog što je u njih posađena sa rođenjem, ali se rasplamtala sa odrastanjem pored velikih uzora koji, pokazuje to i ovaj strip, nisu UVEK i u svemu bili u pravu.

U DCEASED: War of the Undead Gods je jedan od centralnih likova Alfred Pennyworth, Betmenov batler, prijatelj i na neki način otac namesto biološkog oca i njegov odnos sa Damianom Wayneom ali i Alfredova transformacija u, pa, hm, superheroja, su emotivno težište ove priče. A to nije mala stvar, imajući u vidu da je drugi podzaplet vezan za Jona Kenta i njegovog oca, originalnog Supermena koji i dalje pokušava da pojede naše Sunce i donese smrt neopisivih razmera u Sunčev sistem.

Zaplet ovog stripa tiče se na kraju i same prirode antiživotne jednačine, ideje da je Darkseid, na kraju krajeva, biće vođeno pre svega narcisoidnim impulsima manje nego racionalnim promišljanjem i  da je njegova kreacija ove jednačine bila ne čin samovlasnog boga koji je odlučio da kazni zemaljsku populaciju pa se preigrao i zarazio čitav svemir, nego plan entiteta koji postoji IZVAN ovog svemira. Prirodno, finalna konfrontacija onda vodi naše junake na mesto koje nije u ovom univerzumu, da se susretnu sa bićem koje je više koncepcija nego išta stvarno živo i ponište ono što postoji samo da ništi život.

I koliko god ovo delovalo apstraktno, Taylor sa finalnim set pisom kreira jednu od najhumanijih, najemotivnijih scena u svim svojim stripovima, završavajući sazrevanje Damiana Waynea na dirljiv način, pokazujući ne samo kako će „novi“ Betmen premašiti originalnog Betmena, već i da su reči koje smo čuli još u drugoj epizodi originalnog serijala DCEASED, izgovorene od strane Green Arrowa na vest da je Betmen zaražen i da će umreti, bile proročanske. Ili makar da je Taylor od početka imao isplanirano ovako spektakularno finale.

Sama naracija je, pa, nije što ja volim Taylora, a volim ga, ali sama naracija je na neki način masterklas iz čitljivosti, razumljivosti i jasnog pripovedanja priče koja ima ogroman broj likova i u kojoj se mesto radnje svakih par tabli prebacuje na drugo mesto u kosmosu. Često ovakvi stripovi postanu neprozirni za čitaoca koji nema duboko znanje o DC-jevoj istoriji i likovima, sa pojavljivanjem Kirbijevih ili još starijih kreacija koje svemu daju meru istorijske težine ali koje novom čitaocu neće doneti ništa sem konfuzije i zapitanosti ko su sad ove osobe i zašto su značajne za narativ. Taylor i sam koristi neke vrlo klasične i „heavy“ likove, kao što su Doctor Fate, Phantom Stranger, Spectre ali onda i Lobo, ali njegov pristup je uvek da obezbedi dovoljno konteksta, podari likovima dovoljno prostora da uspostave svoju vrednost u OVOM narativu i time se potreba da čitalac svaki čas poseže za wikipedijom uglavnom spretno neutrališe.




Hairsine je ovde u top formi, mada je zbog jakog tempa povremeno morao da mu asistira i Lucas Meyer. Hairsine nije nužno čovek za suptilne izraze lica i često mu zameraju nekonzistentnost fizionomija, ali za strip ovog tipa, koji treba da pruži ikoničke herojske poze i spektakularnu, visceralnu akciju koja nekako iz krvoločnog zombi horora pravi skok u tuče tokom kojih stradaju čitave planete – za to je Hairsine majstor. Uz Meyera na tušu (ali i Andyja Lanninga koji se vratio svojoj originalnoj profesiji, te koloristu po imenu Rain Beredo; letring je radila meni nepoznata Sada Temofonte i odradila sjajan posao), Hairsine je kreirao apsolutno spektakularan superherojski strip u kome dobijamo jednake mere moćne akcije, krvopljusnog horora ali i klasičnog superherojkog glamura. Raspoloživost nekih veoma bitnih DC likova (Supergirl, Adam Strange, Mr. Mxyzptlk) koje je Hairsine mogao da „zombifikuje“ vrlo je očigledno doprinela njegovom apetitu i zabavljanju u radu na ovom serijalu, a Nove Bogove, pogotovo Black Racera odavno ni jedan crtač u DC-ju nije crtao ovako upečatljivo.

DCEASED: War of the Undead Gods je spektakularno ali i emotivno izuzetno dobro odmereno i efektno finale koje, istina je, pokazuje kako se spasava svemir i poražava otelotvoreni koncept tame, ali pre svega pokazuje šta ljudi sve mogu da učine kada su okruženi roditeljskom ljubavlju i u sebi pronađu onaj delić plemenitosti koji su u njima roditelji toliko voleli, uhvate se njega i onda odu da spasu kosmos – ne zato što je spasenje nečeg apstraktnog sveta dužnost, već jer u njemu, baš tom kosmosu žive ljudi koje oni vole. Moćno. Čitava trilogija vredi svakog dinara koji ćete za nju dati, a dok ne izađe kolekcija u Septembru, pojedinačne epizode DCEASED: War of the Undead Gods na Amazonu možete uzeti ovde.

[Meho Krljic]

Liberty je grafički roman koji svoj narativ razapinje preko četiri decenije i tri kontinenta, baveći se pre svega rasnim odnosima i emancipacijom afro-američkog identiteta, ali unutar tog identiteta tražeći suptilne – i ne uvek TAKO suptilne – razlike između klasa, polova, individua. U pitanju je pritom evropski strip koji su napravila dva bela Belgijanca pa je perspektiva svakako nešto drugačija od one koju bismo dobili da su ovo radili afroamerički, afrički ili makar autori afričkog porekla. Da budem jasan: ja se uvek osetim pomalo nelagodno kada beli evropski autori naprave napor da pričaju o rasizmu i rasnim pitanjima u drugim društvima i na drugim kontinentima, ne zato što Evropljani o tome nemaju šta da kažu – na kraju krajeva nasleđe evropskih kolonijalnih osvajanja i institucije ropstva u dobroj meri diktira i moderne odnose između rasa među tri kontinenta – nego zbog mnogo banalnijeg pitanja da li su oni uopšte prikladne osobe da pričaju ne samo o onome što se dešava već i o onome što protagonisti osećaju. Drugačije rečeno, iako ja naravno mislim da je umetnik slobodan da se bavi čime god hoće i da je hvalevredan trud da se stavimo u tuđe cipele i pokušamo da vidimo život iz njihove perspektive, te da nam je takav pristup dao mnogo vrednih umetničkih radova tokom mnogo stoleća, danas smo makar u mogućnosti da čitamo autentična dela autora iz manjinskih zajednica i čini mi se da bi vredelo uložiti napora i novca u njihovo donošenje pred širu publiku, možda i dajući im prednost nad dobronamernim ali po definiciji manje autentičnim sintezama istorijskog, biografskog i fiktivnog kakav je, konkretno, Liberty.



Da se razumemo, Liberty su pravila dva vrlo iskusna čoveka. Eric Warnauts i Guy Raives (ovde potpisan kao samo Raives) su Belgijanci i strip-autori čija plodna saradnja traje već četvrtinu stoleća. Njihov kreativni metod podrazumeva da Warnauts  generalno piše scenario i dijaloge, Raives radi kolore, dok sam crtež, dakle, rad sa linijama i geometrijom rade, kako sami kažu „u četiri ruke“. Što je zanimljivo i, sudeći po Liberty, ume da proizvede intrigantne rezultate. Većina reakcija na ovaj strip, barem onih na Engleskom jeziku, koje sam bio u stanju da razumem, jako je nahvalila crtež na albumu i pogotovo kolor- koji je, čini se, rađen vodenim bojama makar velikim delom. Pritom, Liberty nije nekakav impresionistički „arty“ strip, sa slikarskim ambicijama već, zapravo, nešto mnogo bliže dokumentarističkom narativu sa fikcionalizovanim epizodama i kao takav on bi možda po definiciji zazivao jedan realističan grafički stil, možda u velikoj meri baziran na fotografskim predlošcima. Da Warnauts i Raives uspevaju da nađu pravu meru između dokumentarnog i karakternog, dajući stripu i preliv sentimentalnosti je nešto što treba prepoznati i pohvaliti. Naravno, s druge strane, moram da kažem da je sentimentalnost koja se ovde da primetiti i pomalo upitna u više nego jednoj prilici, no, doći ćemo do toga.

Warnauts i Raives se bave i drugim stvarima – Raives radi dečije knjige i kolore za tuđe stripove a Warnauts predaje na visokoj školi Saint Luc u Ližu, a do sada su uradili tridesetak stripova, u raznim žanrovima, od krimića, preko fantastike i fantazije do istorijske fikcije. Objavljivali su u raznim evropskim magazinima, poput španskog Cimoc ili italijanskog Lanciostory a zaboli su i barem jedno pojavljivanje u američkom Heavy Metalu. Sami kažu da vole da svoje priče smeštaju na različite kontinente i u različite istorijske periode, trudeći se da rekonstruišu atmosferu i ponašanje protagonista.

Liberty se, tako, bavi biografijom (izmišljene) afričke devojke-pa-zatim-žene po imenu Tshilanda a koju na početku stripa zatičemo u lobiju hotela u Kinšasi 1974. godine. Njen otac Ilunga je jedan od menadžera u hotelu i Tshilanda, jasno je, ne pripada siromašnim slojevima zairskog društva, naprotiv, ona kasnije u stripu i sama kaže da je živela zaštićenim, udobnim životom pre nego što su se u tom životu desile... promene.



1974. godine je Zairom, zemljom koju danas znamo kao Demokratsku republiku Kongo, vladao Mobutu Sese Seko, čovek koji je vlast stekao još šezdesetih, nakon nekoliko godina krvave bore za prevlast među raznim frakcijama a koja je usledila posle sticanja nezavisnosti od Belgije. Zair je u to vreme bio druga po veličini afrička država sa 23 miliona stanovnika i Mobutu je bio jedna od vodećih figura afrocentričnog nacionalizma kojim se pokušavao uspostaviti identitet nacije utemeljen na tradiciji i razveden od evropskih kolonijalnih uticaja (pa je i po Mobutuovom dolasku na vlast ime države promenjeno iz Republika Kongo u Zair). Mobutu je uvodio velike reforme u državu, sa uvođenjem novog ustava (za koji je, kažu, glasalo 98% glasača na referendumu) ali i sa autokratskim metodom vladavine koji je podrazumevao jednopartijsku dominaciju i vrlo direktno bavljenje države svim oblastima života. No, iako je Zair na kraju, kroz seriju kriza i užasnih ratova pre i posle Mobutuove smrti 1997. godine implodirao i danas se Mobutuova vladavina velikim delom pamti po sve totalitarnijoj i represivnijoj tehnologiji vladanja te sve konzervativnijim politikama, 1974. godine je Zair bio domaćin dvama velikim događajima koji su Afriku stavili na svetsku mapu makar na kratko. Jedan je bio boks meč za titulu svetskog profesionalnog prvaka u teškoj kategoriji između vladajućeg šampiona Georgea Foremana i bivšeg prvaka Muhammada Alija (reklamiran kao „Rumble in the Jungle“), a drugi koncert Zaire 74, zamišljen isprva kao samo promotivni događaj kojim bi se reklamirao meč. No, kada se Foreman povredio a meč morao biti odložen nekoliko nedelja, koncert je održan kao što je planirano i, uz učešće nekih velikih američkih imena, uključujući u to vreme najvreliju zvezdu funka i soula, Jamesa Browna, kreirao nezaboravno iskustvo za osamdeset hiljada posetilaca na stadionu u Kinšasi.

Liberty je strip intimno vezan uz ove događaje a putem činjenice da je hotel kojim otac protagonistkinje upravlja služio kao smeštaj za Brownove muzičare. Tshilanda, međutim, iako upoznaje Brownovog bubnjara Mikea, i on joj se jako dopadne, sa svojih šesnaest godina zapravo bude zavedena i iskorišćena (danas bi jednostavnije rekli „silovana“) od strane belog tur-menadžera za Brownov bend, Alana McLarena. Tshilanda, zbunjena i postiđena nakon onog što se dogodilo, utehu nalazi u Mikeovom apartmanu i ovim započinje njihova komplikovana veza koja će trajati nekoliko decenija.

Naime, ispostavlja se da je Tshilanda od nezaštićenog snošaja sa Alanom zatrudnela i Mike, kome je vižljasta i karakterna devojka zapala za oko pomaže joj da dođe sa njim u SAD i oni tamo počinju da žive zajedno. Ćerka koja se rodi posle devet meseci – nazvana Liberty – je na neki način simbol Tshilandinog oslobađanja tradicionalne uloge koju bi joj namenilo sve konzervativnije zairsko društvo i mogućnosti koje joj daje život u Americi, ali strip pokazuje velike izazove za Afroamerikance, sa predrasudama, siromaštvom, getoizacijom, adikcijama ali i stereotipiziranjem koji će uticati na njihove živote i razvoje njihovih zajednica.



Strip, generalno, nastoji da prikaže i svetlu i tamnu stranu, baveći se i svakodnevnim životom u njujorškom Harlemu i kontrastom između sirotinje u crnim getima i bogatstva kojima su ova geta okružena. Mike je komplikovan čovek sa brojnim trauama što ih je pokupio u vijetnamskom ratu, ali sa očinskim odnosom ka Liberty kojoj se postavlja kao ne „pravi“ otac ali njegova najbolja moguća zamena iako je odnos između njega i Tshilande opterećen i siromaštvom i njegovim problemima sa adikcijom i nesigurnošću posla i prihoda... Tshilanda sa svoje strane postaje progresivno sve emancipovanija pa i na svoju ćerku prenosi veliki deo tog stava te poslednji deo stripa prikazuje samu Liberty kako traži svoj put kroz komplikovani lavirint rasnih i klasnih determinanti u američkom društvu, uspostavljanje stabilnijeg odnosa sa Mikeom, ali i čvršće veze sa svojim biološkim ocem i njegovim sinom... Finale stripa pokazuje Obamin dolazak u Belu kuću i služi kao neka vrsta pančlajna za priču o emancipaciji afroameričke zajednice.

Liberty je strip koji priča komplikovanu priču sa mnogo tema i teza i čini se da za to nema dovoljno strana. Pripovedni postupak je često sveden na dugačke pasuse teksta koje prate ilustracije, ili kadrove zatrpane dijaloškim razmenama, što nije ono kako ja zamišljam moderan strip, naravno, mada ovo ume da bude efektno. Dvojica autora svakako kreiraju evokativne prizore Njujorka kroz decenije i likovima umeju da daju karakter. Ima tu i nekoliko opservacija veoma vrednih da se primete i zapamte – kao na primer ona da siromašto samo po sebi nije toliko bolno koliko je bolno kad se živi u siromaštvu koje je okruženo bogatstvom – ovo ukazuje na nepravičnost društvenog uređenja radije nego na puku ekonomsku situaciju. Drugde, imamo epizodu koja pokazuje otvaranje frizerskog salona u koe Tshilanda popularizuje afro-stilove frizura za žene među drugim etničkim zajednicama u Njujorku, nešto što u ovom stripu deluje prirodno i osnažujuće a što je, u stvarnom životu, danas opterećeno diskusijama o kulturnoj aprioprijaciji.

No, Liberty je i strip koji ima puno upitnih ideja i rešenja. Da na stranu stavim relativno lak prelazak preko koncepta silovanja i iz njega proizašle trudnoće – strip više govori o traumi koju trpi muški lik Mike što podiže tuđe dete nego o traumi majke kojoj je dete napravljeno na silu i čak insistira na prijateljskom odnosu koji Tshilanda kasnije ima sa Alanom – finale u kome Tshilanda ostvaruje incestuozni odnos sa Alanovim sinom, dakle svojim polubratom, je... uh... iznenađujuće? Strip ovde ne šalje najjasnije signale o odnosu „crnog“ i, jelte „belog“, o odnosu kolonizatora i kolonizovanog i iako na početku ima izvesne ambicije da promisli fetiše koje belci imaju prema crnim ženama i moći i autoritetu koje predstavlja imućni, stariji belac maloletnoj afričkoj devojci, do kraja se ove teme ne diskutuju.

Drugo, u čisto konceptualnom smislu, Mike i Alan su u potpunosti izmišljeni likovi. Ni jedan ni drugi nisu postojali i nisam siguran koliko je ova fikcionalizacija dobila time što nam u poznate istorijske situacije stavlja izmišljene likove koji nisu ni sažetak nekih postojećih, već pričaju priču koju su autori izmaštali, pokazujući svoje viđenje rasnih izazova i emancipacije, pogotovo crnih žena u decenijama borbe za ljudska i građanska prava.

I Liberty je time strip donekle upitnog efekta jer iako bez sumnje daje interesantne i važne opservacije, utisak mi je da je deo njegovog pripovedanja i poenti obojen željom da se pokaže kako nisu svi belci „đavoli“, a kako ih crni likovi često nazivaju u prvom delu stripa. Prikaz Alana kao simpatičnog, dobronamernog tipa koji se tu i tamo pojavljuje da pomogne je svakako najupitniji ne zato što ne mislim da ovakva situacija ne bi mogla da postoji u stvarnom životu niti što mislim da čovek koji je učinio jednu vrlo lošu stvar ne može da provede ostatak života trudeći se da je ispravi koliko misli da može, nego jer rad sa samim ženskim glavnim likom, samom Tshilandom naprosto nije dovoljno dubok i strip nam ne pokazuje nikakve njene dileme, traume ili nedoumice vezane sa odnos sa Alanom.

Dakle, svakako nesavršen narativ ali narativ koji se makar, eto, trudi da pokrene neka zanimljiva pitanja pa će možda i podstaći čitaoca na istraživanje. Ovaj je strip na Francuskom jeziku u originalu izašao 2010. godine za Casterman, reprint je uradio Le Lombard ove godine a Englesku verziju je krajem Marta objavio Europe Comics, pa ga možete kupiti, putem Amazona, ovde.

[Meho Krljic]

Kao stari štovalac klasičnog franko-belgijskog stripa, sa zadovoljstvom sam pročitao album Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True koji je krajem Marta na Engleskom publikovao Europe Comics, a koji je originalno, na Francuskom, pod naslovom Les amis de Spirou: Un ami de Spirou est franc et droit izašao nešto ranije ove godine za – naravno – belgijski Dupuis. U pitanju je interesantan spoj fikcionalizovanog sažimanja stvarnih istorijskih dešavanja iz vremena nemačke okupacije Belgije i praktično dokumentartističke istoriografije vezane za jedan od najstarijih aktivnih strip-magazina u Belgiji, a onda istovremeno proslava njegovog proklamovanog etosa uvezana sa snažnim antifašističkim sentimentom. Mislim, što bi rekao onaj poznati mem „stanite, stanite, moj penis ne može da se ukruti više od ovoga“. Doduše, istina je i da se ovde veoma potone u sentimentalnost i proslavu kodeksa časti koji je početkom četrdesetih bio izmaštan za publikacije kuće Dupuis, ali kako se tada i radilo o jednoj vrlo iskrenoj, idealističkoj želji da se mlada čitalačka publika okrene pravim vrednostima, a što će vrlo brzo podrazumevati i otpor nacistima, na mogu ja sad tu nešto PREVIŠE da se žalim.



Magazin Spirou je, a znam da sam o ovome ranije već pisao, stožerna publikacija belgijskog stripa. Osnovan 1938. nakon što je Jean Dupuis pod stare dane rešio da izdavačkom portfoliju svoje kuće Dupuis (utemeljene još 1922. godine) doda magazin namenjen mladim čitaocima, a koji će ne samo biti fokusiran na stripove već fokusiran takođe na domaću strip-produkciju, Spirou je kroz decenije uspona i padova, promena imena i laganih zaokreta u koncepciji ostao publikacija sa nesumnjivo esencijalnim uticajem na regionalni pa i evropski strip u celini. Svako ko je neko iz domena belgijske produkcije, da tako kažemo, publikovao je u Spirouu, pogotovo tokom njegovog zlatnog doba od kraja Drugog svetskog rata pa do, recimo 1960. godine, uključujući imena kao što su Peyo, autor Štrumpfova, Jijé, ključni autor na samom stripu Spirou, Jean-Michel Charlier, René Goscinny, Jean-Claude Fournier, André Franquin, Jidéhem, Jean Van Hamme, ali i savremene autore kao što su Zidrou, Denis Lapiere, Jean-David Morvan...

Jean-David Morvan je bio i scenarista samog stripa Spriou ranije u ovom stoleću, sa crtačem po imenu José-Luis Munuera, sa četiri albuma koja su izašla u njihovoj produkciji pa je za Friends of Spirou ovaj prolifični autor uradio scenario, crtež je poveren Davidu Evrardu koga možda bolje znate pod njegovim pseudonimom E411 i kao koautora uspešnog serijala Irena, a kolore je radio BenBK, odnosno Benoît Bekaert, još jedan veoma zaposlen belgijski kolorista koji je radio skoro neprebrojnu količinu stripova, uključujući kolorisanje samog Gastona.

Ima sve to smisla jer je Friends of Spirou kreiran da bude snažan omaž belgijskom stripu iz četrdesetih godina prošlog veka, ali partikularno onom koji je izlazio za Dupuis i u samom magazinu Spirou (i njegovoj verziji na flamanskom, Robbedoes). Kako je u to vreme sam serijal Spirou radio Jijé i započeo svoj put odbacivanja Hergeove  tehnike čiste linije i dinamizovanja crteža – a što će kulminirati nekoliko godina kasnije u osnivanju tzv. „marsinelske škole“ belgijskog stripa i doneti mu distinktnu drugu struju u odnosu na Hergeove sledbenike – tako je i izbor Davida Evrarda za crtača možda najprirodniji moguć. Evrardov crtež je, da se razumemo, čist ali dinamičan, ali sama linija mu je isprekidana, drhtava, kao da je rađena u nekakvom primitivnom grafičkom programu poput Painta i već time ovaj strip sugeriše osobenost koju je magazin Spirou, pod Jijéovim uticajem razvio u četrdesetima.



No, najvažnija stvar u vezi sa magazinom je to da je Jean Dupuis, nakon što je imao velikog uspeha sa publikovanjem američkih stripova u Belgiji, želeo da posegne za lokalnim talentom i predstavi mladim čitaocima belgijske autore kao ni malo lošije od onoga što je u to vreme nudio Dizni (mada je Dizni da se razumemo, u to vreme nudio jednog Floyda Gottfredsona a takmilčiti se sa njim je bio VELIKI izazov). Stavljajući svoje sinove na čelo uprave novog magazina, Jean Dupuis je napravio verovatno najbolji potez time što je na poziciju urednika postavio Jeana Doisya (pravo ime Jean-Georges Evrard!!!) a koji je bio ne samo glavno ime tokom najvažnijeg perioda magazina od 1938. do 1955. godine, uključujući godine okupacije kada je smanjivan broj strana pa i prekidana publikacija, već i čovek koji je izmislio kodeks časti za prijatelje Spiroua i intenzivno radio na tome da adolescentske čitaoce sa jedne strane snažno veže za ovaj magazin (jedanaesta tačka kodeksa, doduše dodata kasnije, glasila je „nikada ne propustite ni jedan broj Spiroua“) a sa druge da u njih usadi jak osećaj morala, etike i odgovornosti. Kodeks časti sadržao je uputstva da mladi prijatelji Spiroua treba da budu časni, istinoljubivi, lojalni, vredni, da štite jedni druge i pomažu slabijima, da ne budu agresivni ali da se ne plaše da se brane, da se ne stide fizičkog rada itd. a Jijé je zatim po njima pravio kratke stripove koji su oblavljivani i u drugim Dupuisovim publikacijama kako bi roditelji videli da je Spirou pristojan i dobrohotan magazin koji će njihovu decu naučiti ispravnim društvenim vrednostima i lepom ponašanju.

No, Doisy je bio i antifašista i marksista pa je, pogotovo tokom okupacije, kodeks časti služio i da se u deci raspiri revolt i bunt protiv okupatora. Neka su deca onda, inspirisana ovim preduzimala i direktne akcije i strip o kome danas pričamo zapravo se bavi fikcionalizacijom stvarnih događaja u kojima je dvoje dece izgubilo život tokom rata radeći akcije protiv okupatora.

Otud strip Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True igra na jednoj vrlo osetljivoj ivici. Sa jedne strane, on je proslava originalnog kodeksa časti i načina na koji su Doisy i Jijé klince učili da budu istinoljubivi, časni, preduzimljivi i hrabri a što su sve poželjni kvaliteti kada ste okruženi ne samo nemačkim vojnicima već i nemalim korpusom lokalnog stanovništva koje podržava naciste, ali sa druge on je bolna analiza krivice koju će Doisy osećati posle rata svestan da je delom odgovoran za smrt mladih osoba koje su u borbi za pravu stvar izgubile živote.

Morvanov scenario ovo prikazuje kroz avanture grupice klinaca u valonskom gradu Marcinelle, koji su svi hardkor ljubitelji Sprioua i u skladu sa i danas važećim gikovskim pravilima, imaju i odabrana imena zasnovana na likovima iz popularnih serijala u ovom magazinu. Ovo su deca na pragu puberteta, zaljubljena u stripove ali sasvim svesna da nemačka okupacija i domaće-izdajnički kolaboracionisti ugrožavaju ne samo njihov omiljeni magazin već i društvo u celini. Pomoć koju pružaju jevrejskoj devojčici čija je famlija uhapšena je samo prva u nizu njihovih akcija.



Druge akcije sastoje se od obaveznih uličnih tuča sa Hitlerjugend mlađarijom, ali i od štampanja sopstvenih stripova u stilu Spirouovih radova koje ismevaju okupatora i daju domaćoj publci razlog da se smeje ali i bude ponosna.

Ovo sve ima jedan vrlo naivni, idealizovani ton, ali utisak je da Morvanov scenario i ne nastoji da pruži realističnu fikcionalizaciju epizode iz Drugog svetskog rata već da spoji stvarnost i maštovitost primerenu za Spirou magazin i njegove stripove. Otud strip pršti od partizanske, plemenite energije, ali ima i taj dokumentaristički element sa Doisyjevim prepričavanjem kako je radio kao glavni urednik Spiroua i preiuzimanjem krivice za smrt dve mlade osobe na sebe. I u ovim trenucima, Doisy je svestan da je decu učio pravim stvarima, ali da prave stvari ponekada vode do najgorih ishoda.

Otud Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True daje zanimljiv spoj sentimentalnosti i iskrene žalosti i mada sa jedne strane nesputano slavi ideološku – pa i indoktrinatorsku – prirodu magazina o kome priča i njegovog koda časti, sa druge trezveno pokazuje da ideologija u sudaru sa stvarnošću može i da ubije one koji su dovoljno mladu da su plemeniti bez ostatka.

Ovim teškim temama se rukuje dostojanstveno a David Evrard je čovek čije su kompozicije bez diskusuje izvrsne a table dinamične i moćne. Ovo je onaj belgijski strip što se prirodno nastavlja na lekcije marsinelske škole sa energičnim linijama i atrakrivnim lejautom tabli, gde se energija i dinamičnost nikada ne postavljaju kao prepreka čitljivosti. Bekaertov kolor je takođe čist, živ ali harmoničan i ovo je vizuelno – sem ako vam ne smetaju izlomljene linije kontura – vrlo lepa ponuda.

U celini, Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True je častan i zanimljiv omaž jednom od najvažnijih strip-magazina sa evropskog tla i njegovoj ideologiji iz vremena velikih iskušenja na starom kontinentu, sentimentalan, rekosmo, ali ne bez odgovornosti u tom svom omažiranju i sentimentalnosti. Amazon ga nudi na ovom mestu.

[Meho Krljic]

E, pa... čitanje šestodelnog DC-jevog miniserijala Blue Beetle: Graduation Day koji se završio pred kraj Aprila za mene je bila neka vrsta produžene vežbe iz menadžmenta frustracije i održavanja nadraženosti daleko preko linije na kojoj sam već bio svestan da od nekakvog bajkovitog, jelte, svršetka nema ništa. U pitanju je strip koji, avaj ima suviše dobrih strana da bi ga čovek napustio pre nego što stigne do poslednje epizode i vidi kako se sve završava, ali koji ima i taman toliko frustrirajućih elemenata da sve vreme dok ga taj isti čovek* čita, on oseća kao da mu je upao nekakav kamenčić u kondom cipelu i sve vreme ga žulja i ne da mu da se opusti. S jedne strane, daj bože da svi na svetu imaju iste probleme kao što ih imam, jelte, ja u ovom partikularnom slučaju. S druge strane, jebem mu mater, toliko malo sreće imamo na ovom svetu da je nekako razumno da se čovek razbesni kada natrči na strip koji, jelte, na papiru ima apsolutno sve što bi taj čovek** mogao da poželi od omladinske superherojske avanture, a onda na svakoj stranici sve više stiče utisak da je kreativni tim SAMO ZA MRVU promašio pravi ton, ritam i senzibilitet i da smo dobili u najboljem slučaju kvalitetnu stativu umestu atraktivnog gola koji bi se prepričavao u generacijama što dolaze.
*ja
**isto ja



Dramatično sve to zvuči kad se ovako napiše, ali mislim da jeste značajno ukazati zašto je esencijalno da stripovi sa omladinskim superherojima koji nemaju istorije od po šest ili osam decenija budu ne dobri nego odlični i da komuniciraju sa današnjim mladima na jedan prirodan i efikasan način. Uostalom ja već decenijama (DECENIJAMA!) pišem o tome kako superherojski strip ima sasvim izražen gerontokratijski problem, i to ne prevashodno na strani kreatora. Svakako, kad pogledam koji sve superherojski stripovi izlaze ove godine i vidim da imamo radove koje su potpisali J.M. DeMatteis, Chris Claremont ili Mark Waid, jasno je da se ni među kreatorima stara garda ne predaje tako lako, ali superherojski strip hronično već bar tri decenije pati od činjenice da mu publika stari i da ga u životu, izgleda, održavaju pre svega dugogodišnji, višedecenijski čitaoci što su mu lojalni i ne žele da ga napuste, dok omladina dolazi u nedovoljnim brojevima da nadomesti one koji umiru (ili, manje dramatično, naprosto odustaju). Mnoge su tu teorije pominjane kao razlog što „novi“ klinci nemaju isti nivo interesovanja za stripove kao prethodne generacije – od game Game Boyja i video igara generalno, preko prodora manga i anime produkata na zapad, pa do današnjih opsesija TikTokom i drugim interaktivnim i parasocijalnim sadržajima – i fakat je da razuzdani uspesi superherojskih sadržaja na filmu i televiziji u poslednjoj deceniji i kusur na neki način sakrivaju ovaj problem, ali on i dalje opstaje. Stripovi nisu samo laboratorija u kojoj se eksperimentalno kreiraju ideje i koncepti što će, ako se pokažu uspešnim kasnije dobiti filmsku ili TV ili videoigračku verziju, već i važan (srazmerno jeftin) način da se publika uhvati na udicu dok je mlada i na toj udici održava iz meseca u mesec (i nedelje u nedelju) tokom godina njenog odrastanja kako bi kada dospe u životni stadijum da više ne zavisi od džeparca za svoje potrošačke navike već u te navike imala ugrađenu adikciju (ili makar ljubav) spram superheroja partikularnog brenda. Zbog toga je važno da postoje superherojski stripovi i za decu i za omladinu a ne samo za nas matorce koji ih čitamo uglavnom sa zgađenom grimasom na licu i čim završimo čitanje palimo internet da celom svetu objavimo kako nikada u životu nismo bili ovoliko razočarani i da, evo, NE ZNAMO zašto uopšte sebi ovo radimo.



DC svakako ima određenu ideju o tome da su deca i omladina važne demografije za njihovu strip produkciju, i u ovom su stoleću pokretane mnoge inicijative vezane za stripove za decu, a u poslednjih par godina, sa velikim pretumbavanjem koje se desilo u strukturi ovog izdavača dobili smo i solidan broj grafičkih romana koji koriste DC-jeve superheroje kao protagoniste ali nisu po senzilbilitetu „stvarni“ superherojski stripovi i bliži su „young adult“ prozi (kao primer o kome sam pisao možemo uzeti I Am Not Starfire). No, to su sve ipak incidenti i pokušaji disruptivnog „razmišljanja izvan kutije“ ali ništa ne može da zameni kvalitetan superherojski strip glavnog toka u kome je protagonist tinejdžer i ima prirodnu sponu sa svojim čitaocima jer deli sa njima mnoge životne situacije i probleme. U istoriji superherojskog stripa neki od najvećih uspeha su nastali upravo na ime ove formule, uključujući Spajdermena ili, da iskoristimo DC-jev primer, New Teen Titans. Ali dok je DC danas i dalje, valjda, sposoban za vrlo uspešne radove sa ovakvim profilom u polju crtanog filma, sa stripovima kao da im to teže ide. Trenutnom DC produkcijom dominiraju „event“ zapleti i protagonisti sa decenijskim istorijama i kontinuitetima pa i nominalno adolescentski ili tinejdžerski protagonisti poput Robina (Damiana Waynea ali i Tima Drakea) ili samih Teen Titansa zapravo nemaju stvarnu sponu sa „normalnim“ životom.

Blue Beetle, njegova treća, najmlađa, Hispano verzija, Jaime Reyes je, da se složimo, jedan od najboljih kandidata za baš ovakvu ulogu. U pitanju je lik sa još uvek ne predugačkom istorijom (iako postoji od 2006. godine) i sa dosta srećnom kombinacijom spona sa superherojskim motivima prethodnih generacija i jedne „obične“ svakodnevnice u kojoj pratimo tinejdžera što ima relatabilne probleme i nedoumice. Ovaj Blue Beetle je imao nekoliko vrlo solidnih serijala do sada, prateći uhodanu šemu u kojoj običan tinejdžer sa planete zemlje biva uparen sa mističnom, milenijum starom bubom iz svemira koja je deo intergalaktičkog rata nezamislivih razmera, a njemu daje supermoći i čitav tovar odgovornosti za koje nije bio spreman, i uneo u DC dah jedne novije, svežije superherojske matrice što smo je, uspešno realizovanu videli i kod drugih izdavača. Marvel je slične stvari sa velikim uspehom uradio u slučaju Ms. Marvel (i nešto manje uspešno u slučaju Nove), a Image je trenutno usred superherojske renesanse sa serijalima poput Radiant Black i Rogue Sun.

Ovaj Blue Beetle je nedavno i odigrao značajnu ulogu u najskorijoj DC-jevoj krizi, Dark Crisis on Infinite Earths (o kojoj, znam, kriv sam, još nisam pisao), pa je Blue Beetle: Graduation Day delovao kao idealan projekat da se iskoristi inercija ovog DOGAĐAJA i kreira propulzivan solo serijal o mladom ali odgovornom superheroju koji na plećima nosi ne samo legat Blue Beetle identiteta i komplikovane dužnosti vezane za svoj civilni život već i odgovornost za rešavanje kosmičkih i multiverzalnih kriza kakva u normalnim uslovima pada u dužnost Betmenu, Supermenu, Wonder Woman, Flashu ili Green Lanternu, tim nekim Golden Age teškašima.



Blue Beetle: Graduation Day je sve to... u teoriji. U praksi je kao da ste dosta naprednom AI botu dali da pročita sve brojeve Rogue Sun i Radiant Black, da prelista Marvelove Ms. Marvel, Novu i Spajdermena Milesa Moralesa a onda mu zatražili da od toga napravi šestodelni miniserijal. Blue Beetle: Graduation Day apsolutno ima sve potrebne elemente u svom scenariju i karakterizacijama, da ne pominjem vrlo atraktivan, gizdav vizuelni identitet, ali je sve to u njemu sklopljeno na jedan pomalo nezgrapan način, kao da autori nisu sasvim razumeli materijal sa kojim rade.

I, jelte, da ovo jeste sklapao AI (a verujem da nismo udaljeni više od godinu-dve od momenta kada će neki od američkih strip-izdavača pompezno najaviti prvi serijal koji je pisala i crtala veštačka inteligencija) bio bih možda malko i impresioniran. Ovako, malo sam frustriran što smo imali tu, kako rekosmo, stativu i što ovaj strip nije ispunio moje visoke kriterijume.

Ali, mislim, jesu li oni TAKO visoki? Ja sam odrastao na omladinskim stripovima koji nikako ne mogu da se opišu kao sad neka remek-dela devete umetnosti i primeri suptilnog spisateljsko-ilustratorskog rada. Nije valjda PREVIŠE da se traži da strip ima jasan i nekomplikova nzaplet u svom šestodelnom narativu i da likovi govore srazmerno prirodnim jezikom? NE TRAŽIM VALJDA NEMOGUĆE!

Josh Trujillo koji je ovo napisao je svoje scenarističke veštine tesao pišući Adventure Time i Rick & Morty stripove, te video igre od kojih su neke bile superherojske, da bi u poslednje vreme radio za DC i postao punokrvni superherojski scenarista. Svakako je jedan od razloga što je raspoređen na pisanje Blue Beetle i njegovo Hispano poreklo i aktivizam vezan za položaj Hispano zajednice u SAD i Blue Beetle: Graduation Day je vrlo naglašeno strip centriran na Hispano zajednicu u Teksasu, sa protagonistom, njegovom porodicom i prijateljima koji često imaju dugačke dijaloge na Španskom a koji nisu prevedeni u Engleskoj verziji stripa (DC je izdao i ful Špansku verziju u jednom dirljivom naletu dobrote) i postoji ovde taj ugodni kontrast između činjenice da je protagonist, Jaime, zaista tek Hispano tinejdžer koji pokušava da smisli kako da se snađe u životu – posebno jer strip počinje njegovom maturskom svečanošću i košmarom odlučivanja da li da upiše koledž ili šta da radi, i toga da je do pre par nedelja zajedno sa Supermenom, Betmenom i ostalima spasavao sve što postoji. Trujillo ovde stvari raščišćava dosta efikasno, premeštajući glavnog junaka iz rodnog El Pasa u manji grad, gde biva raspoređen na letnji rad kod tetke u piceriji a gde onda počinju da se događaju brojne neobične stvari vezane za njegovu „bubu“ koja mu daje supermoći ali i za pojavljivanje drugih kostimiranih supermoćnih jedinki sa „beetle“ tematikom a koji iz nekog razloga pokušavaju da ga ubiju. Ovo sve uprkos tome što mu je Supermen u nimalo dvosmislenim terminima saopštio da ima da sedi i živi civilnim životom dok malo ne sazri, jer je mlad, zelen i neiskusan i bavljenje superherojštinom treba da ostavi za malo kasnije.

Jaime je, naravno, razumljivo frustriran jer ga sa jedne strane njegova biološka porodica tretira kao luzera koji neće ići na koledž i ima da pere sudove kad već nije za bolje (uprkos tome što znaju da je superheroj koji je pomogao u spasenju multiverzuma) a sa druge strane superheroji smatraju da im nije potreban i da će se Liga pravde snaći i bez neiskusnog klinca, pa onda pojavljivanje nepoznatih napadača sa beetle tematikom, iako njemu ugrožava život, on zapravo dočekuje sa uzdahom olakšanja jer mu to daje izgovor da koristi svoje moći i izmesti se za trenutak iz banalnog života na koji su ga osudili.



Ovo je sve vrlo solidan temelj za priču ali ova priča ima mnogo problema u nadgradnji. Prvi i osnovni je apsolutno previše motiva, likova i podzapleta za strip koji ima jedva 130 strana. Trujillo ovde pokušava da proradi i proširi mitos vezan za „bube“ i „Reach“, agresivnu svemirsku civilizaciju sa kojom je Blue Beetle vezan preko svoje bube, uvodi se tu i nova frakcija u ovoj civilizaciji, po imenu Horizon i objašnjava da postoji istorija građanskog rata između njih i mejnstrim pripadnika Reacha, a sve to čitalac dobija kroz opširne infodampove i prepričavanja, a što je verovatno najgori način da se uvedu ovako veliki i kompleksni koncepti u priču koja, iskreno, ne može da ih izdrži.

Tu onda svaki od novih „beetle“ likova ima svoju pozadinsku priču, ali pored njih tu se pojavljuje i novi superzločinac, Fadeaway koji je neka vrsta Jaimeove arhinemeze, pa je i on deo ovog zapleta. Onda Jaime uspostavlja i veze sa Tedom Kordom, prethodnim Blue Beetleom pa u njegovoj firmi postaje intern i upoznaje njegovu sestru koja je CEO firme i petlja se sa vrlo opasnim i često vanzemaljskim tehnologijama. Betmen i Supermen izigravaju neku vrstu stričeva za Jaimea i brinu se za njega, pogotovo kada se pokaže da Kord nema isti patronistički stav prema Jaimeu kao njih dvojica, pa se tu onda pojave i Starfire, pa Cyborg nešto kasnije i Black Condor i ovaj strip kreće da puca po šavovima od broja likova i mase odnosa među njima koje treba ispratiti i svariti.

Varenje je drugi veliki problem ovde jer Trujillo koliko, toliko uspeva da prekomplikovan zaplet drži pod kontrolom, ali su mu dijalozi zaista kao da ih je pisao AI. Likovi svi pričaju kao da se nalaze u završnim scenama bilo koje epizode Sport Bilija ili nekog sličnog crtanog filma, sa poukama koje čitalac treba da izvuče iz onog što je pročitao i stalnom ružnom navikom da se stvari objasne kroz tekst umesto da se prikažu kroz crtež. Tako da ovde dobijamo ne samo smandrljan prvi susret sa vanzemaljcima koji nemaju nikakav karakter ni asertivnost, nego nam i glavni junak objašnjava ko su oni i kako se osećaju.



Ovo je dodatno frustrirajuće jer je strip grafički zapravo veoma atraktivan. Adrián Gutiérrez je ranije radio za Zenescope i njegov crtež sa sobom nosi elemente tog malo napadnog glamura koji karakteriše kućni stil ovog izdavača, ali da budem fer, njegovo pripovedanje je solidno, lejaut mu je dinamičan i jako energičan, u skladu sa temama stripa i godinama protagoniste a akcija, ako ne uvek sasvim čitka, vrlo je atraktivna. No, mislim da je ovaj strip studija slučaja u kome imate solidnog crtača ali kome presudni sloj identiteta daje kolorista. Wil Quintana je vrlo iskusan profesionalac sa mnogo radova za DC i Marvel u portfoliju i njegov koloristički rad na Blue Beetle: Graduation Day je ono po čemu se ovaj serijal izdvaja od ostatka trenutne DC ponude. Quintanini kolori su snažni, eksplozivni i psihodelični a opet zapravo doprinose čitljivosti crteža, jasno razdvajajući mase i oblike jedne od drugih i od pozadine. Njegov rad sa, recimo, kosom Starfire je apsolutno briljantan i čini je buktećim centrom svakog panela na kome se nalazi a da to opet ne narušava pripovedanje kroz crtež. Leterer Lucas Gattoni izabrao je pomalo naporan font za osnovne dijaloge ali njegov dizajn logotipa i zvučnih efekata je sjajan pa se time više nego iskupio.

U celini, Blue Beetle: Graduation Day me je zaveo lepotom i obećanjem idealnog odnosa omladinske proze i superherojske akcije ali me je onda frustrirao prenatrpanim scenarijem, neprijatno veštačkim dijalozima i jednim na kraju nezarađenim tapšanjem po plećima koje siroti Jaime dobija od drugih superheroja. Osećao sam se kao da zajedno sa njim i ja dobijam nagradu za puko učestvovanje, a i ja i Jaime smo želeli nešto bolje. Možda će nastavak ovog serijala, Scarab War, najavljen za Septembar popraviti stvari. Nadam se da hoće jer Jaime Reyes ostaje jedan od najinteresantnijih „novih“ likova u DC-ju čiji potencijal još ni iz daleka nije dosegnut. Držim mu palčeve a ovaj miniserijal na Amazonu možete pokupiti negde ovde.

[Meho Krljic]

Krajem Aprila se šestim brojem završio miniserijal Strange Academy: Finals, dovršavajući time Marvelovu sagu o „Čudnoj akademiji“ započetu Marta 2020. godine, nazvanu inicijalno Strange Academy, i, ako stavim na stranu džombe na putu, vezane za ritam izlaženja, a koje nije bilo lako izbeći na ime pandemije i, nagađam, nekih drugih internih faktora u Marvelu, radi se o definitivno jednom od najugodnijih stripova ovog izdavača koje sam čitao poslednjih godina.



O originalnom serijalu Strange Academy pisao sam prošlog Jula, spremajući se za njegovo finale u osamnaestoj epizodi, a koje je trebalo da razreši mnoge tenzije vezane za zaplet i likove što smo ih pratili više od dve godine. Ne naročito iznenađujuće, kada je osamnaesta epizoda došla, ona nije ništa posebno razrešila, naprotiv, može se reći da je tenzije pojačala do tačke usijanja i Marvel je serijal završio sa obećanjem da klifhengerčina sa kojom su nas na njegovom kraju ostavili neće u našim životima biti zauvek, najavljujući „drugi semestar“ serijala za Septembar prošle godine. Ipak, serijal Strange Academy: Finals došao je nešto kasnije, krećući sa izlaženjem krajem Oktobra i definitivno je u pitanju samo dovođenje centralnog zapleta i njemu srodnih podzapleta do eksplozivne završnice, koristeći maksimalno pripremu koju je napravio originalni serijal. I da se razumemo, da je ovih šest epizoda bilo deo originalnog serijala, koji bi time bio zaokružen na vrlo prirodna 24 broja, to bi bilo idealno. Ovako, i pored toga što je Strange Academy: Finals, da ne bude zabune, veoma dobar omladinski superherojski strip što izvrsno koristi činjenicu da je smešten u Marvelov univerzum i ima pristup nekim njegovim važnim likovima, ali onda radi i jak posao sa sasvim novim likovima kreiranim za ovu priliku, nisam mogao da ne osetim blagi ugriz razočaranja što nismo ZAISTA dobili „drugi semestar“, odnosno strip koji bi po obimu ali i broju interesantnih podzapleta vezanih za likove parirao originalnom Strange Academy. Dakle, da bude sasvim jasno: ovde se žalim što ovog stripa nije bilo VIŠE, jer su autori, svi redom, pružili neke od najboljih partija koje su ikada imali u Marvelu a sam koncept i egzekucija stripa su nešto čega bi i sam Marvel morao da poželi da ima više.

Juče sam, naime, pišući o DC-jevom stripu Blue Beetle: Graduation Day, imao tipično opširnu tangentu o tome koliko je superherojskim stripovima potrebno da imaju omladinske sadržaje, a zbog esencijalne nužde zanavljanja čitalačke publike. Ne sad da mislim da stripovi sa odraslim likovima nisu primereni za omladinu, rado sam ih i sam čitao kada sam bio adolescent i tinejdžer, ali istorija nas vrlo jasno podučava da superherojski stripovi sa mladim likovima što nude jaku osnovu za identifikaciju mladoj osobi proizvode decenijski lojalnog čitaoca. Ako uspete na jednom mestu da skupite nekoliko presudnih faktora: to da su likovi mladi i relatabilni, to da nemaju iza sebe nakupljene decenije kontinuiteta tako da je svaki sledeći zaplet samo prepričavanje ili reakcija na neki od pre pedeset godina, i to da situacije u kojima se oni nalaze reflektuju neke od situacija iz stvarnog sveta – onda imate u rukama pravu stvar.

Ne nužno i komercijalni hit, da se razumemo, sasvim je jasno da je Avengersi ili Spajdermen uvek prodavati više kopija mesečnih svesaka od Ms. Marvel, recimo, ali kako je to i još pre nekoliko godina primetila kreatorka i scenaristkinja Ms. Marvel, G. Willow Wilson, Ms. Marvel je strip koji je na direktnom tržištu, dakle u striparnicama, sa mesečnim sveskama bio tek korektan po prodaji ali je onda u knjižarama, sa prodajom kolekcija, jelte, iskido. Ima stripova koje ljudi ŽELE ne samo da pročitaju, već i da ih sačuvaju i da im se kasnije u životu vraćaju. A moje je snažno uverenje da je Marvel sa Strange Academy kreirao jedan baš ovakav strip, koji bih uz Ms. Marvel i Runaways svrstao u tek šačicu njihovih novih serijala namenjenjih omladinskoj demografiji što su nastali u ovom stoleću i imali AMBICIJU da budu stripovi novog stoleća, baveći se novim temama, novim likovima i ne oslanjajući se previše na decenije Marvelove tradicije. Drugim rečima, ovo su stripovi sa svojim osobenim identitetom, a kojima je nastanak unutar Marvelovog univerzuma bio prilika da oni sami obogate taj univerzum, radije nego da ga koriste kao readymade infrastrukturu u koju će oni ugraditi tek poneki kamenčić (a kakav je recimo bio više puta pominjani Young Avengers, primer neuspešnog omladinskog stripa).



Strange Academy: Finals je direktan nastavak Strange Academy, pa u tom smislu sugerišem da, ako niste to već uradili, prvo pročitate šta sam pisao o Strange Academy na linku što sam ga ostavio u drugom pasusu. Treba da bude sasvim jasno, Strange Academy: Finals nije strip „za sebe“ koji možete čitati čak i ako niste pročitali originalni serijal. Ovde nije dovoljno da imate maglovitu svest o konceptu Čudne akademije, odnosno da se radi o nekakvoj haripoterovskoj postavci, samo u Marvelovom univerzumu. Efekat koji će na vas imati Strange Academy: Finals presudno zavisi od toga koliko ste investirani u konkretne likove koji su imali vrlo konrketne karakterne lukove tokom prethodnog serijala. Ovaj strip nije „nastavak“ Strange Academy već njegovo završno poglavlje, kulminacija zapleta i stvarno konačno razrešenje tenzija među likovima ali i među ravnima postojanja – onoj „našoj“, na kojoj ljudi žive svoje male živote i imaju svoje male ljubavi i mržnje, sreće i nesreće, i onoj „drugoj“ na kojoj žive demoni kojim je jedina ambicija da dođu i prožderu sve što mi imamo, uključujući nas same.

Osećaj „konačnosti“ svakako je instaliran u ovaj strip i preokretom koji je napravljen u osamnaestoj epizodi originalnog serijala. Nije u superherojskim stripovima baš velika retkost da likovi koji su u početku bili „dobri“ posle postanu, jelte, „loši“, ali u ovom se stripu ta transformacija natprosečno jako oseća zahvaljujući zaista minucioznom radu koji je scenarista Skottie Young uložio u serijal. Glavna junakinja, Emily Bright je, kako smo prošli put pričali, nov, nepotrošen lik sa živom, uverljivom karakterizacijom tinejdžerke što, smeštena u školu koja je namenjena upravo neuklopljenim, ekscentričnim klincima poput nje same, ipak nalazi brojne razloge da sumnja u sistem kome pripada i podiže glas protiv percipiranih nepravdi što ih vidi oko sebe. U originalnom serijalu Emily je dobila jednu vrlo finu karakterizaciju, primerenu njenim godinama, sa vrlo prirodnim impulsom da se ustaje protiv autoriteta kada izgleda da taj autoritet čini očigledne nepravde mladim osobama što su mu poverene na staranje i obuku, ali i sa jednim, opet za mlade nimalo neuobičajenim impulsom da sve situacije posmatra kroz pravila herojskih narativa i sebe, prirodno, svrstava u heroje. Young je sa Emily uradio mnogo više nego što je standard za savremeni superherojski strip, pokazujući kako je njen suštinski prirodan bunt protiv autoriteta postepeno otklizao u smeru patološke opsesije rušenjem tog autoriteta uz svu silu opravdanja koja će Emily iskonstruisati oslanjajući se na grubo pojednostavljene interpretacije dešavanja u školi i oko nje.



Ne znam da lije Young ovde svesno i namerno išao na prikaz kako se može radikalizovati energična, preduzimljiva mlada osoba tako da njeni pozitivni kvaliteti, paradoksalno ali i fatalno, na kraju budu stavljeni u službu nečeg lošeg i manipulativnog, ali je upravo to isporučio. Ovde nema neonacista, alt rajt influensera i Intellectual Dark Web mislilaca koji bi Emily odvukli na svoju stranu i njen „ne prihvataj autoritete bez promišljanja“ stav transformisali u „uništi sve što su oni izgradili, po cenu prihvatljivih nevinih žrtava ma kolike one bile“. Emily umesto toga dobija podršku od strane demona iz mračne dimenzije, na čelu sa Dormammuom, ali ovo je, jelte, tipičan primer superherojskih metafora koje su superiorno efikasne u sažimanju stvarnih pitanja i problema iz stvarnog sveta, a da nam se na kraju ipak isporuči spektakularna šorka u kojoj magijska vatra leti na sve strane a likovi neverovatnih fizionomija jedni druge odvaljuju od batina.

Drugim rečima, čitalac koji je pratio sudbine ovih likova od početka 2020. godine, ovde će legitimno biti rastrzan emocijama. Rad uložen u izgradnju Emilynog karaktera u prethodnom serijalu ovde se isplaćuje na najbolniji način jer prisustvujemo kredibilnom, uverljivom klizanju mlade osobe koja se uvek osećala progonjeno i marginalizovano sve dublje u fašistički svetonazor gde je opija osećaj moći koji ide uz tu agendu destruktivnosti što je, navodno, namerila da razori stari, truli sistem kako bi se napravilo mesta za novi, pravičniji. Emily, naravno, i samoj sebi i drugim likovima govori da ovo radi iz plemenitih pobuda ali ovaj strip i jeste dobar zato što pokazuje druge likove kao sasvim svesne kada je pred njma osoba koja geslajtuje i sebe i njih same. Ovde je svakako presudan lik dečaka Calvina, momka bez stvarnih magijskih moći koji, nakon gubitka magične jakne koju je jednom našao i koja je zapravo bila izvor njegovih moći, biva izbačen sa akademije. Calvin je to, videli smo u prošlom serijalu, veoma teško podneo s obzirom da je celo detinjstvo proveo seleći se od jedne do druge hraniteljske porodice, pa ga je to povuklo jednim vrlo nizbrdnim putem loših odluka sasvim tipičnih za adolescenta koji oseća da je ceo svet, uključujući njegove dojučerašnje školske drugove, protiv njega.

Ali Calvin, uprkos svojoj istoriji delinkvencije, zapravo do kraja stripa razbistri svoj vid i isporučuje vrlo trezvenu reakciju na Emilyne proklamacije da sve ovo radi zbog njega, uz prepoznavanje i na strani drugih likova da je on samo izgovor koji Emily koristi za sopstvenu, vrlo sebičnu agendu.



Naravno, lik Doylea, Emilynog, jelte, dečka, i sina Dormammuovog* je ovde dobio centralno mesto u razrešenju, vrlo dostojnom lika koga sam toliko hvalio u prethodnom serijalu, sa savršenom karakterizacijom, savršenom transformacijom dečaka u jelte, čoveka i heroja, koji intuitivno shvata da heroizam zahteva žrtve i da su najherojskija dela često zapravo vezana za ispravljanje sopstvenih grešaka načinjenih iz iskrenih pobuda ali bez dovoljno zrelosti. Mislim, ta neka poruka o tome da mladi imaju dobre pobude ali da im fali zrelosti je ovde isporučena organski, kroz pripovedanje i trebalo bi da bude daleko dublje imprintovana na čitaoca od, da uzmem recentan primer, vrlo bukvalnih, vrlo on-the-nose objašnjenja i pouka koje nam je dao Blue Beetle: Graduation Day u svojim dijalozima gde likovi verbalizuju poruku stripa.
*za one koji su se, slično likovima iz ovog stripa, kako je tačno, u biološkom smislu, Doyle nastao kao plod, jelte, spoja smrte žene i interdomenzionalnog biće koje je stalno u plamenu, Strange Academs: Finals pruža jasno objašnjenje, molim lepo.

U kontrastu sa tim, Strange Academy: Finals nudi poučan ali i dalje organski dijalog, u kome Doyle vrlo ekonomično objašnjava Emily koliko je ona jednostavna i nalik svoj drugoj deci koja traže mesto za sebe u svetu, a da je skrivanje iza „komplikovanosti“ njenog položaja samo puka maska i davanje sebi na važnosti. To, a i onda imamo i ovu perfektnu dijalošku razmenu:
Emily: I never took you for the sucker-punching type, Calvin!
Zoe: I never took YOU for a BITCH!
Mislim, poezija.

I, mada je strip pre svega fokusiran na dovođenje glavnog zapleta do kraja, sa razrešenjem proročanstva o velikoj kataklizmi za koju su svi ubeđeni da će je Doyle (MOJ Doyle, kako ja to u svojoj glavi izgovaram) izazvati, Skottie Young ipak nalazi prostora i da se bavi podzapletima koji pokazuju funkcionisanje same škole u periodu velikih prevrata (pored Emilyne revolucije, tu je i smrt Doktora Strangea i sve što je posle nje usledilo), pa i plemenite, mada riskantne i po rezultatima prilično katastrofalne akcije koju učenici preduzimaju kada shvate da mračne četvrti Nju Orleansa kriju vrlo konkretne pretnje po njihove vršnjake. Govor koji direktor škole, Doktor Voodoo, održi pred svojevrsnim savetom (magijskih) staraca koji su svi zabrinuti što dečurlija narušava vekovima stare dogovore o osetljivom balansu između crne i bele magije je za antologije, sa ukazivanjem da deca brinu o odnosu dobra i zla onako kako to utiče na stvarne ljude u stvarnom svetu a ne u kontekstu za njih sasvim apstraktne podele moći između čarobnjaka koja je izvršena pre nekoliko vekova. „Primenili su principe kojima ih učimo u školi na stvarni život“, kaže Doctor Voodoo, „I ja ću ih braniti po svaku cenu.“

Evo sav sam se zarozao. Ali, svakako, strip ima i puno humora, što vizuelnog što tekstualnog i nikada ne ispada iz vrlo dobro pogođene estetike omladinske proze.



Nisam siguran koliko još imam superlativa na raspolaganju da pohvalim ono što rade Humberto Ramos i Edgar Delgado na crtežu i koloru. Tandem je sa originalnim Strange Academy već proizveo neke od najboljih tabli superherojsko-magičnog stripa u poslednjih ne znam ni ja koliko godina i već sam tada isticao kako Ramos nikada nije bio bolji i kako Delgadovi zagasiti i povremeno uzdržani kolori zapravo savršeno „gase“ njegov često veoma bučni lejaut i rad sa konturama, dajući tablama čitljivost i jasnoću pored te raskošne estetike. Sa Strange Academy: Finals Ramos ubacuje u petu brzinu – možda je zato i pravljena pauza između kraja originalnog serijala i početka ovog, kako bi on sebi dao fore da sve ovo nacrta – i ovo je strip u kome njegov crtež prosto eksplodira sa ogromnim brojem likova bizarnih fizionomija, psihodeličnim prizorima prostora u kojima se oni nalaze i sumanuto spektakularnim scenama akcije. Ramos je perfektan karakterni crtač – iako su mu likovi uvek jako deformisani, oni su uvek vrlo izražajni i humani, a što je neophodno za strip koji ima i vrlo konkretne tragične momente pri kraju – a to da Doylea, čije je lice praktično emođi u plamenu, uspeva da provede kroz neverovatan spektar emocija i mentalnih stanja i proda nam ga kao stvarnu, trodimenzionalnu osobu sa stvarnim karakterom i stvarnim sazrevanjem je, znate već – savršeno.

Poslednja epizoda je, kako i dolikuje, najmoćnija u grafičkom smislu, Delgado i Ramos ovde rade u paklenoj sinergiji, isporučujući table koje će Marvelovi filmovi godinama u budućnosti pokušavati da dosegnu (i neće uspeti). Pojavljivanje samog Hoggotha – drevnog božanstva što ga često čujemo samo u uzrečicama koje ispaljuje Doctor Strange kad je šokiran – koji ovde svojim prisustvom potvrđuje da se radi o vrlo sudbinskim događajima, je vizuelni vrhunac stripa sa orijaškom, spektralnom glavom tigra što emituje neverovatan osećaj moći. Delgado i Ramos su ovde uspeli da svo strahopoštovanje koje bi bilo prirodno osetiti u prisustvu besmrtnog entiteta starog skoro kao čitav kosmos prenesu na čitaoca bez ikakve potrebe da iko u dijalozima objašnjava ko i šta je Hoggoth. Moćno.

Sve u svemu, Strange Academy: Finals je odličan strip koji na dostojan način predstavlja finale jednog već odličnog stripa. Blaga žal ostaje na ime toga da je ovo na kraju jedan narativ iscepan na dva dela, ali i neizvesnosti da li ćemo videti još Strange Academy stripova u budućnosti (uprkos sugestivnom The End (For Now) na kraju). Ponovio bih da Marvel ovakve stripove – ekspanzivne a fokusirane na jedan jasan narativ, sa velikim ansamblom ali sa kvalitetnim radom sa centralnim likovima, konačno sa kreativnim timom koji je, uključujuči odličnog leterera Claytona Cowlesa bio tu na svakoj epizodi od prve do poslednje, tokom četiri godine – treba da tretira kao dragocenost i pruži im sve pogodnosti da rastu, razvijaju se i traju. Svima će nam, uključujući  Marvel par decenija u budućnosti, tako biti bolje. Kolekcija izlazi u Julu i kupuje se ovde,a pojedinačne epizode možete kupiti na ovom linku.

[Meho Krljic]

Constantin Brâncuși bio je jedan od najvažnijih skupltora dvadesetog stoleća. Često nazivan patrijarhom modernog vajarstva ovaj je rumunski skulptor, slikar i fotograf svoju slavu stekao u Francuskoj a onda, kada se uz svesrdnu podršku Marcela Duchampa odvažio na preletanje preko Atlantika da bi svoja dela stavio na uvid njujorškoj publici, susreo se sa neočekivanim – i prilično uvredljivim – problemom. Američki carinici smatrali su da njegova dela nisu umetnički komadi već, prosto, delovi mašina i odlučili d amu naplate taksu kao da se radi o uvozu industrijske opreme. Ono što je mogla biti samo bizarna epizoda koje bi se umetnik godinama kasnije prisećao i smejao sa prijateljima, transformisalo se u jedno od najinteresantnijih suđenja u prvoj polovini stoleća, kada je Brâncuși presavio tabak i rešio da tuži državu SAD za neprepoznavanje umetničkog u onome što je on napravio. Ovo je suđenje u mnogome demonstriralo perceptivne i filozofske prepreke sa kojima se moderna umetnost suočavala u svom zlatnom dobu, ali sa kojima se dobar deo takve umetnosti i danas, skoro sto godina kasnije, suočava.



Brancusi versus United States je krajem Marta na Engleskom jeziku izašli album u izdanju Europe Comics (a koji su, nažalost, prestali sa distribucijom svojih izdanja i sada njihov sajt nije više skoro ni od kakve koristi kad su u pitanju novi stripovi) koji se bavi ovim suđenjem i čitavim incidentom, stodvadeset strana ljupkih grafičkih bravura i odmerenog, relaksiranog pripovedanja iz pera crtača i scenariste po imenu Arnaud Nebbache. Nebbache je Francuz rođen u Normandiji i ovo je moj prvi susret sa njegovim radom, možda i zato što je do sada najviše radio ilustracije za dečije knjige i magazine, a Brancusi versus United States mu je prvi strip-album. Originalno ga je izdao Dargaud i ovo je jedan grafički veoma upečatljiv rad, pažljivo osvetljen i teksturiran, sa debelim, snažnim kolorima i karakternim a gotovo karikiranim likovima.  Nebbache sa ovim stripom gotovo potpuno beži od stila čiste linije karakterističnog za franko-belgijsku školu, štaviše trudeći se da izbegne crtanje kontura gde god je to moguće, oslanjajući se na kolor i osvetljenje – gde briljira korišćenjem proverbijalnog negativnog prostora, tj. beline samog papira – i kreirajući jedan vrlo upečatljiv grafički identitet. Taj identitet dosta srećno sugeriše prodore što ih je modernizam napravio u svoje vreme, napuštenjem reprezentativnosti i otiskivanje u smeru apstrakcije, a da sam zapravo ne pada u apstrakciju i isporučuje kvalitetno, mada, kako rekosmo, vrlo relaksirano pripovedanje.

Ovo pripovedanje podrazumeva veliki broj tabli koje su bez teksta pa i bez konkretne radnje, sa protagonistom koji samo prolazi kroz neke svoje kontemplativne faze, bilo u svom ateljeu u Parizu, bilo na ogromnom prekookeanskom brodu, bilo u njujorškoj galeriji Brummer u kojoj je izlagao svoja dela, a gde ga strip prikazuje kako se muva među zvanicama i nervozno ispija pića pitajući se kako će Amerikanci reagovati na njegovu umetnost. Jedna od epizoda prikazuje i Duchampa kako se šeta među njujorškim oblakoderima, anticipirajući uzbuđenje što će ga on i njemu bliski ljudi osetiti po otvaranju Brâncușijeve izložbe, i Nebbache očigledno uživa u ovim atmosferičnim interludijima koji ne nude neku esencijalnu „poruku“ ili „informaciju“ ali informišu čitaoca o raspoloženjima protagonista i predstavljaju nam njihove misli bez potrebe da nam ih diskurzivno iskažu.



Constantin Brâncuși je još od detinjstva briljirao radom u čvrstom materijalu, deljući od drveta alatke za rad u polju. Nakon studija u Bukureštu i Minhenu, otišao je u Francusku, na parisku Školu lepih umetnosti i početak stripa ga prikazuje frustriranog učenjima Augustea Rodina koji insistira da je tajna u kreiranju skulpture vredne da bude kreirana ne u rukama, niti u materijalu, već u vazduhu, u prostoru oko predmeta koji pokušavamo da prikažemo. Brâncuși je u Rodinovoj radionici proveo svega dva meseca, napustivši je uz opasku da ništa ne može da raste ispod visokog drveta, ali strip nam prikazuje da će već nekoliko godina kasnije njegove skulpture nastajati upravo vođene idejama da one treba da sugerišu prostor i pokret oko samog fizičkog predmeta i da same za sebe nisu nužno reprezentacija onoga po čemu su nazvane.

Ovo će i biti koren problema koji će Brâncuși imati sa Amerikancima polovinom dvadesetih godina. Do 1926. godine je Brâncuși već bio duboko u svojoj fazi iterativnog istraživanja odnosa oblika i prostora i metodičnog dosezanja onog što će smatrati konačnom verzijom svojih skulptura. Serija skulptura pod nazivom Ptica u vazduhu (Pasărea în văzduh, odnosno L'Oiseau dans l'espace), zasnovana na ranijoj seriji po imenu Măiastra biće ključni deo njegovog rada u ove dve decenije i tokom ovog perioda skulptor je uradio nekih šesnaest verzija ove ideje u različitim materijalima, konkretno mermeru i bronzi. Ptica u vazduhu je u dobroj meri sublimirala Brâncușijeve ideje o tome da njegova umetnost ne predstavlja fizičke objekte već njihove pokrete pa je tako i ova skulptura očigledno ne-reprezentativna u odnosu na pricu i na njoj se ne mogu prepoznati ni perje, ni noge, ni krila, ni kljun ni glava, ali je Brâncuși sa njom dosegao ideal predstavljanja elegancije, lakoće, pokreta i lepote letenja, veoma pažljivo izlivajući i glancajući bronzane verzije ove statue.

Verziju izloženu u galeriji Brummer kupio je fotograf Edward Steichen, ali je Brâncuși, besan što mu je carina nametnula taksu kao da se radi o pukim industrijskim delovima, po povratku u Francusku pokrenuo tužbu pred američkim sudom. Pokazaće se da je ovo, koliko god frivolno delovalo, proces koji će imati važne konsekvence za percepciju umetnosti u Sjedinjenim američkim državama u narednih stotinu godina. Naime, u tada važećim zakonima, umetnička dela su oslobađana carinskih taksi ako su bila „originalno delo, bez praktične namene, napravljeno od strane profesionalnog skulptora“. Strip pokazuje kako će ove stavke biti pod teškom paljbom advokata koji su zastupali SAD na suđenju.



Naime, činjenica da je Brâncuși ovu konkretnu bronzanu skulpturu napravio kao deo serije kroz koju je istraživao oblik i dimenzije poslužila je da se argumentuje kako se ne radi o originalnom delu već o kopiji (zakon bi dopuštao dve kopije uvezene bez carine). Praktičnu namenu niko nije spočitavao ali su se koplja u velikoj meri lomila oko toga je li ovo rad profesionalnog skulptora. Brâncușijevi svedoci su morali vrlo detaljno da obrazlažu da je u pitanju komad bronze koji je lično rumunski vajar izlio iz kalupa a zatim ručno glancao do visokog sjaja predstavljenog na izložbi, sa stalnim potpitanjima odbrane je li možda korišćena neka mašina u ovom procesu.

Još  je zanimljivije bilo kada je rasprava prešla na teren reprezentativnsoti. Prethodno suđenje iz 1916. godine, SAD protiv Olivottija, odredilo je da su skulpture umetnička dela pod uslovom da su u pitanju isklesane predstave predmeta iz prirode „u njihovim stvarnim razmerama“. Utoliko, odbrana je na Brâncușijevom suđenju insistirala na tome da njegova skulptura ne predstavlja pticu i da se ne može govoriti o umetnosti, dok su njegovi svedoci govorili o lepoti koju ona predstavlja i o utisku lakoće, elegancije i letenja koji ona daje.

Nebbacheova prestava sudske drame je svedena i bez nekakvog isforsiranog teatra. Ovaj deo priče je pripovedan delom i kroz pisma Marcela Duchampa koji je Brâncușiju slao kratke izveštaje i skice iz sudnice avionskom poštom kako bi ovaj bio u toku sa procesom, ali je i presecan ljupkim epizodama iz Brâncușijeve svakodnevnice, sa scenama iz radionice ali i večerima sa njegovim prijateljima.

Brancusi versus United States je smiren, prijatan strip o slučaju koji je u mnogome odredio to kako će američke institucije a onda uz njih i javnost posmatrati modernu umetnost u ostatku dvadesetog veka. On samog autora predstavlja kao simpatičnog, pomalo socijalno stidljivog umetnika koji nikada nije zaboravio svoje skromno seljačko poreklo, koji je voleo da bude okružen umetnicima i sa njima diskutuje o lepoti i mitologiji i čiji je život zbilja bio posvećen potrazi za nečim najlepšim što njegov um može da zamisli a ruka da napravi. Nebbache ovo pakuje u stodavdesetak tabli vrlo elegantne grafičke naracije pa ako ste zaintrigirani, skoknite do Amazona.

[Meho Krljic]

Pomislio sam da, kad već ovih dana sebi nanosim bol pišući o novim Spajdermen stripovima, mogu da vidim koliko JOŠ bola mogu da izdržim. Prošle godine je Marvel pokrenuo novi tekući magazin o Spajdermenu – paralelno sa Amazing Spider-man – i ovo je nova inkarnacija „Spajdermena bez prideva“, tj. magazina koji se zove samo Spider-man. Za Spajdija je svojevrsna tradicija da ima više od jednog tekućeg serijala i u nekim trenucima naše istorije ovo je davalo dobre rezultate, sa dva jedan od drugog nezavisna stripa koji su nam davali VEĆU KOLIČINU SPAJDERMENA. What’s not to like? U drugim trenucima istorije ovo je bila užasna stvar sa u nekim periodima i po četiri magazina što su išla u isto vreme i besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.



Sad, Marvel periodično menja mišljenje o tome da li je bolje imati nekoliko paralelnih magazina ili jedan ali koji izlazi većom frekvencijom, i sada se čini da se nalaze u periodu kada je njihov odgovor na ovo ili/ ili pitanje jedno glasno „da!“. Tako je pored Wellsovog Amazing Spider-mana koji izlazi junačkim tempom (i sa kojim sam, jelte, prijavio da imam silne probleme) novopokrenuti Spider-man, koji izlazi od proplog Oktobra iskorišćen kao dobra prilika da Dan Slott šmekerski ušeta u prostoriju i kaže „Deste pičke, stigo Zdravko Čolić. JEL SAM VAM NEDOSTAJAO?“

Reakcija na dobrom delu interneta je bila oglašena bučnim kolektivnim lupanjem po čelu. MISLILI SMO DA SMO SLOTTU VIDELI LEĐA kao da su govorila ta lupanja. Ja Dana Slotta, kao scenaristu u principu volim i mislim da je tokom svojih deset godina na Spajdermenu uradio dosta toga dobrog (i, svakako, i nezanemarljivu količinu lošeg) ali fakat je i da se Slott ozbiljno zamerio popriličnom delu Spajdermen fandoma svojim ulascima u rasprave po forumima (to dok su forumi još postojali) da objasni, da bi narod razumeo, a onda neizbežnim upadanjem u svađe i da mnoge njegove kreativne odluke, fer je danas to reći, nisu najbolje ostarile. Dosta se frekventno žalim na to šta je uradio sa likom Black Cat (koju je posle, hvaljeni svi sveci, spasao Jed Mackay) ali Slott je imao i neke druge prestupe, neke ozbiljnije neke manje ozbiljne. Jedna od ključnih karakteristika njegovog rada na Spajdermenu je bilo to insistiranje na „Spajderverzumu“ odnosno na pričama koje će se dešavati u mutiverzalnom kontekstu a gde će ne samo glavni junaci biti različitze verzije Sspajder-osoba iz paralelnih univerzuma već će i mnogo toga biti povezano „mrežom sudbine“.

Slott je tu uzeo ideju totema pauka kao temeljne sile u, jelte, svakoj stvarnosti, a koju je izmaštao J. Michael Straczynski početkom veka, i onda oko nje izgradio ne jedan nego dva multiverzalna krosovera, nazvana Spider-verse i Spider-geddon. Prvih sedam brojeva novog magazina Spider-man su treći, završni deo nečeg za šta nismo ni znali da treba da bude trilogija i zove se The End of Spider-verse.

Ume život da bude pun iznenađenja, pogotovo kada nam se za vrat sipa nešto što nikada nismo tražili. Mogu da pričam samo u svoje ime ali kladim se da poveliki broj makar starijih čitalaca voli Spajdermena zbog karakternih priča o dobro formiranim, višeslojnim likovima koji imaju komplikovane odnose i glavnog junaka koji snagom svog karaktera prevazilazi neverovatna iskušenja i pronalazi u sebi način da ispravi velike nepravde. Slottovi „verse“ krosoveri su na sasvim suprotnom kraju skale, i u pitanju su bučne priče sa ogromnim brojem likova definisanih samo u najgrubljim crtama (pošto se radi samo o varijacijama na „klasičnog“ Spajdermena) i komplikovanim zapletom koji kao da svakih nekoliko strana upada u kontradikcije u naporima da stalno podiže trilersku tenziju i supreherojski spektakl na naredni nivo.



The End of Spider-verse je APSOLUTNO to. Sećate se kako sam u prvom pasusu pričao o više Spajdermen magazina koji su izlazli u isto vreme i „besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.“ E, pa Marvel i Dan Slott su našli način da nam sve ovo prirede u okviru jednog jedinog magazina, i to u svega sedam njegovih prvih brojeva. Ekonomično!

The End of Spider-verse zapravo počinje dosta svedeno, naslanjajući se na ideju „tehnološkog Spajdermena“ i saradnje Spajdermena sa Normanom Osbornom, a što je sve kanonizovano u „glavnom“ serijalu Amazing Spider-man i mada ovo u početku deluje kao Slottova želja da se bavi sebi i inače omiljenim temama visokotehnoloških superheroja i granične nauke, priča VRLO brzo odlazi u mnogo širu ravan. Ili, jelte, pregršt ravni koje se sve seku u jednoj liniji ili već neku metaforu za multiverzum koja će vam najviše prijati.

Moj utisak je da je ovaj strip nastao manje zato što je Dan Slott imao sjajnu ideju za to kako da zaokruži svoju priču o multiverzumu centriranom na superheroje sa temom pauka a više da malko loži vatru ideje „Spajderverzuma“ pred novi Marvelov animirani film o multiverzalnim Spajdermenima, a onda i da posluži kao test-zona za razne verzije Spajdermena koje kasnije mogu da budu korišćene u stripu, na filmu, animaciji, igrama ili, što da ne, direktno u industriji igračaka.

Jer, fakat je da su zaplet i priča neinspirisani i prilično smoreni. Kako je ovo treći „Spider-verse“ krosover neophodno je da pretnja po „mrežu sudbine“ bude veća nego ikada a da Spajder-superheroji stradaju u buljucima, ali problem sa Slottom je što on svaki svoj DOGAĐAJ (uključujući i ne-multiverzalne stvari poput Spider-island ili Clone Conspiracy) piše kao da je poslednji i time sebe vrlo brzo pribije uz tavanicu, ostavljajući vrlo malo manevarskog prostora za kasnije. Njegovi radovi sa manjim brojem likova poput Ends of the Earth su bili daleko uspešniji jer su se fokusirali na karakterizacije i, jelte, šekspirovski tragične odnose i emocije (i iz toga smo dobili i na momente odlični Superior Spider-man), ali sa „verse“ stripovima je volumen odvrnut na jedanaest već na samom početku i osećaj eskalacije ili bilo kakvog progresa koji bi The End of Spider-verse trebalo da u nama izazove naprosto izostaje.



Glavni negativac ovde više nije Morlun i njegova rasa multiverzalnih vampira što se hrane totemskim bićima, ali Slott, naravno vraća Morluna u zapelt i uspeva da jednog lika nastalog u ovom veku koji je delovao kao legitimno zastrašujući neprijatelj za Spajdermena pretvori u komični predah. Gore od toga, glavni negativac ovde jeste Shathra – interdimenzionalno biće sa aspektima ose (i to od one sorte koja ubija paukove) a koja je još jedan od likova iz vremena kada je JMS pisao Spajdermena, i koja ima, uh, praktično nula karaktera. Slott je ovde Shathru i njene akolite predstavio kao pošast koja hara multiverzumom i paukove pretvara u ose što su nadalje mentalni robovi moćne boginje, ali ovo je izuzetno rudimentarno osmišljeno, Shathra je praktično karikatura, a njeni robovi su zombifikovani spajder-superheroji koji, neobjašnjivo, ni kada su brojniji u odnosu od trideset prema jedan ne uspevaju u tuči da poraze ne-zombifikovane, još uvek „normalne“ Spajdermenove verzije.

Slott se u priličnoj meri ovde oslanjao na klasične avanturističke narative svoje mladosti pa ovaj strip ima i doslovne citate Star Warsa i Indiane Jonesa i imam utisak da su oni tu bili pre svega da ga drže budnim jer je veliki deo ostatka narativa skarabudžen, meandrirajućeg tempa i sa očiglednim smišljanjem izgovora za set pisove koji nekako treba da popune zadati broj strana. Priča se ubrzo događa na nekoliko lokacija odjednom sa ogromnim brojem likova u Spajdermen kostimima koji pričaju jedni sa drugima i sve se opasno približava teritoriji najgorih stripova Briana Bendisa gde se table guše pod težinom GOMILE tela koje na njima moraju biti nacrtane i akcionim scenama koje su crtane satima (i danima) a koje će čitalac preleteti za dve sekunde jer one ne pričaju nikakvu PRIČU.

Ono što Slott pokušava da uradi u ovom stripu je blago filozofiranje o, jelte, sržnoj prirodi Spajdermena ili, generalno Spajder-osoba pa je jedan od centralnih delova zapleta zasnovan na vrlo mekgafinskom bodežu koji seče vezu Spajder-osobe sa mrežom sudbine i time je, kaže se na početku, potpuno briše iz postojanja a što je demonstrirano smrću (naše) Spider Woman koja ne samo da umre i rastoči se u niti nego se onda i tvrdi da je izbrisana unatrag kroz vreme i da ništa što je u životu radila više ne postoji. PA JEBENO ROĐACI. Slott ovaj koncept onda koristi da se igra sa likom „glavnog“ (dakle, NAŠEG) Spajdermena, ali tako da odmah promeni pravila koja je uspostavio par brojeva ranije (HAHA ZEZALI SMO SE BODEŽ U STVARI SAMO PREKIDA NJIHOVU SPONU SA TOTEMSKIM KONCEPTM PAUKA) pa još i gurne svoju kreaciju, Silk u centar narativa tokom jednog perioda. Ljudi koji su škrgutali zubima na njegovo kreiranje i uvođenje lika Cindy Moon, odnosno Silk pre nekih devet godina, ukazujući da je koncept ženske superheroine korejskog porekla i paučijih apsekata puki „virtue signaling“ i „woke“ nametljivost su, naravno, nezreli papci, ali stoji da Silk nikada nije postala zanimljiv lik. Ma koliko da su se Slott i drugi scenaristi trudili, kod Silk ni karakterizacija (koja je trebalo da bude prikaz heroizma nastalog iz produžene decenijske traume) ni dizajn kostima naprosto nikada nisu proradili. Silk mene ovde nije iritirala, ali je čak i to njeno promovisanje u Spajder-superheroja prvog reda na kraju smandrljano kako bi se napravila vrlo veštačka poenta o „kraju“ Spajderverzuma.



Finale ovog događaja je, prosto, serija deus ex machina momenata i puka izjava „našeg“ Spajdermena da je multiverzum „gotov“ iako ništa u samom narativu ni na koji način to ne sugeriše. Ovo je još jedna od tipično slottovskih karakteristika, gde Spajdermen nešto proklamuje i to treba da bude tema serijala, ali se na to vrlo brzo zaboravi. Na primer pre desetak godina se Spajdi zakleo da niko nikada više neće poginuti dok je on u blizini i to je trebalo da bude tema Slottovog samostalnog Amazing Spider-man serijala. A nije bila. No, vrlo slično tome, posle kraja The End of Spider-verse, u osmom broju ovog magazina koji Slott sada piše, Spajdermen maltene ponavlja identičnu zakletvu i identičan napor da spasava sve ljude na svim mestima u isto vreme. Nije da superherojski stripovi ne počivaju na reciklaži, ali Slott se sad već maniristički ponavlja.

No, da se još malo vratimo The End of Spider-verseu – zaplet ovde nije bio dobar, glavni negativci su bili potpuno bez karaktera a masa Spajder-likova u većini scena svedena je na „karakterizacije“ od po jedne replike. Ono što je meni možda valjalo je kreacija alternativne realnosti za „našeg“ Spajdermena a koja je još jedna verzija njegove istorije u kojoj stric Ben nije poginuo a Peter nije postao otuđeni, socijalno povučeni depresivac. Naravno, Slott troši čitavu jednu epizodu na ovo što je u ovoj vrsti narativa vrlo problematično, pogotovo jer 1) ova realnost kasnije biva poništena i 2) jer smo slične stvari već viđali onoliko puta, ali to je i jedini deo ovog stripa koji je napisan odmerenim ritmom i gde se može primetiti rad sa karakterima.

Ostalo je sve, nažalost, buka i bljesak sa premalo supstance, previše Slottovog ugađanja sopstvenim starim idejama (koje se nisu „objektivno“ potvrdile kao zaživele u Marvelu) i humorom koji povremeno spadne na prilično sramotne igre reči.

I sad, rekao bih da je svetla tačka ovde to što ovaj serijal crta omiljeni veteran Spajdermen stripova, Mark Bagley, uz tuševe koje ponovo radi John Dell i kolore koje je isporučio Edgar Delgado, te letering Joea Caramagne. Ovo je uhodana zla mašina i Bagley je jedan od istorijski najdražih crtača Spajdermena na planeti, pa ovaj strip uvek drži nivo grafičkog kvaliteta koji biste očekivali od „važnog“ stripa u marvelovoj ponudi. Ali problem je ovde ta „bendisizacija“ samog scenarija koja zahteva previše likova u sličnim kostimima na previše tabli i dijaloge koje vodi njih deset u isto vreme. Ja ne znam koliko je Bagley znoja prolio da nacrta neprebrojne panele sa po dvadeset ili trideset Spajder-osoba u njima, i da svakoj od njih da osoben identitet, telesnu mimiku i slično ali i uz nadljudske napore koje su svi očigledno uložili, strip se na kraju pretvara u maltene kolekciju akcionih figurica i gubi potreban karakter. Greota je, hoću da kažem, trošiti Bagleyja na isprazne scene masovki i tuča koje nisu „režirane“ već samo predstavljaju mnogo tela na istom mestu, uhvaćenih u pokretu koji nije ni toliko bitan, jer se glavni deo pripovedanja ionako odvija kroz tekst.

The End of Spider-verse je, dakle, slab strip, iako me nije iziritirao kao neki drugi Spajdermeni u poslednje vreme (a i vratio nam je Kainea – I TO JE NEKA VAJDICA ROĐACI). On je haotičan, ignoriše sopstvena pravila, ima slabe negativce a čak i među „našima“ slabo koristi dobro i temeljito postavljene likove poput Milesa Moralesa (a što je poseban faul jer, što se tiče filmske publike, Miles je pravi nosilac koncepta Spajderverzuma). Prvenstveno ovom stripu fali ne samo duša već i stvarni razlog za postojanje pošto se radi samo o prepakivanju već viđenih zapleta i likova a, kako rekosmo, pomenuti “kraj“ Spajderverzuma se zaista događa samo na rečima glavnog junaka, što je po svakom kriterijumu naprosto premalo. No, imanentni šarm crteža od strane Bagleyja i ekipe, te ipak Slottovo izbegavanje da se, uprkos žestokoj reciklaži svojih i tuđih ideja, preda depresivnom pesimizmu toliko prisutnom u Spajdermenu ovih dana su malo pomogli. Nije baš da ga snažno preporučujem za čitanje, ali serijal Spider-man na Amazonu možete pratiti ovde a kolekciju koja izlazi za koji dan ćete imati ovde.

[Meho Krljic]

Nedavno završeni petodelni Marvelov miniserijal Joe Fixit mi je doneo sasvim korektnu količinu zabave, mada je fer i primetiti da nisam baš OVO očekvao od povratka Petera Davida liku koji je delo njegovih ruku i jedna interesantna varijacija na temu Hulka/ Brucea Bannera kao podeljene ličnosti.



Za slučaj da ste novi u ovome, vredi ponoviti neke istorijske činjenice. Peter David je jedan od najcenjenijih scenarista koji su ikada radili na Hulku, iako je, da su se kockice složile malo drugačije, mogao da nikada ne bude scenarista ičega. Njegovi ponovljeni pokušaji da proda neki scenario Marvelu su se na kraju završili utešnom nagradom rada (i to petogodišnjeg) u Marvelovom odeljenju prodaje a iz koga je avanzovao u scenaristu Spajdermena (uprkos generalnom mrštenju firme na tu vrstu krosovera, jer je smatrana sukobom interesa) kada je Christopher Priest (tada još uvek pod imenom Jim Owsley) postao urednik Spajdermen stripova i setio se momka sa kojim je uvek lepo sarađivao. David je vrlo brzo opravdao poverenje i napisao neke od najcenjenijih Spajdermen priča one ere uključujući i danas legendarnu The Death of Jean DeWolff.

No, stvari nisu išle glatko i Owsley je, barem tako tvrdi David, bio pod stalnim pritiskom od strane tadašnjeg glavnog urednika Jima Shootera što pušta momka iz Prodaje da istovremeno i piše stripove i to je ne samo rezultiralo prestankom rada Petera Davida na The Spectacular Spider-man nego i kasnijim Owsleyjevim problemima sa Marvelom. Bob Harras, koji će kasnije biti poznat po tome da je za vreme njegovog perioda kao glavnog i odgovornog urednika devedesetih godina Marvel ušao u bankrot, je pak u to vreme bio urednik Incredible Hulka i pošto se ovaj magazin prodavao loše a niko od uobičajenih scenarista nije želeo da ga piše, ponudio je Davidu da se oproba na njemu i da radi šta god hoće.

Ostalo je, kako se to već kaže, istorija, sa Davidom koji će provesti dvanaest godina pišući Hulka i transformisati ovaj serijal na karakterološkom i tematskom planu. Pre Davida Hulk je više bio strip o anksioznosti i besu modernog čoveka suočenog sa rapidno transformišućim posleratnim društvom i uticajem tehnologije na socijalne, jelte, činioce, ali David je kao osnovu svog rada uzeo koncept podeljene ličnosti – danas to zovemo disocijativnim poremećajem ličnosti – i bazirao ga na ideji traume zlostavljanja u detinjstvu koju je doktor Bruce Banner nosio sa sobom a koju je scenarista Bill Mantlo uveo u kontinuitet 1985. godine u 312. epizodi magazina Incredible Hulk.



Davidov rad na Hulku je bio kreativan i pomalo revolucionaran, razbijajući prosti dualitet između Brucea Bannera, kao izmučenog predstavnika svetle i Hulka kao predstavnika tamne strane jedne osobe uvodeći gradaciju u „Hulkovima“, kreirajući osnovu na kojoj su kasnije gradili scenaristi poput Grega Paka i, posebno, Ala Ewinga čiji je ikonički serijal Immortal Hulk bio veoma detaljna ekstrapolacija Davidovih teza.

U Immortal Hulk je posebno upečatljiv bio Joe Fixit, jedna od Hulkovih persona, a koja je delo samog Petera Davida iz vremena njegovog originalnog rada na Hulku. David se već igrao sa idejama „artikulisanijeg“ Hulka – uostalom Hulk u prvim stripovima tokom šezdesetih nije bio primitivna persona bebećeg intelekta u kakvu je postepeno pretvaran – a Joe Fixit je bio najčistija formulacija koncepta inverzije uloga između Hulka i Brucea Bannera. Konkretno, kako i David kaže u uvodu za ovogodišnji miniserijal, uobičajena postavka za priče o Hulku je ta da Bruce Banner pokušava da vodi nekakav normalan život a onda ga pojavljivanja Hulka razaraju. Sa likom Joea Fixita David je kreirao manifestaciju Hulka koja je smirenija, socijalno uklopljenija i, koja, uh, ima, smejaćete se, stalni posao.

Moguće je da je David imao i izvesnu satiričnu dimenziju na pameti kada je Hulka pretvorio u krupnog muškarca sive boje kože koji radi kao izbacivač u lasvegasovskom kasinu ali i kao generalni siledžija na platnom spisku mafije u Nevadi, oblači se u zastarela kicoška odela, govori kao da mu je james Cagney bio voice coach, voli piće, žene, kocku i nosi Fedora šešir i Tommy Gun, ali ovaj karijerni zaokret za Hulka je vidno inspirisao i njegovo pisanje i generalna kasnija grananja Hulkove ličnosti, pokazujući da „Hulk“ može biti i smireniji, fizički nešto slabiji ali istovremeno i lukaviji, pa i moralno kompleksniji karakter.



Otud moj entuzijazam za Davidov povratak liku koga je stvorio u vreme kada je bio u kreativnom naponu. Davidovi prikvel stripovi o Maestru, još jednoj distinktnoj manifestaciji Hulka što ju je sam izmaštao, a koje je radio poslednjih par godina su bili pristojni, svakako ne revolucionarni kakav je nekada bio Davidov Hulk, ali pristojni počasni krugovi za starog scenaristu pa je i Joe Fixit nesumnjivo zaslužio da se izvadi iz naftalina a novoj publici da ukus malo klasične, noirom oprljene mobsterske*akcije.
*umesto, jelte, „monsterske“

No, razlog što sam gore krenuo od Kulina Bana i pričao o Davidovom pisanju Spajdermena nije samo to što nemam nikakve kočnice kada mi iznad glave ne sedi urednik koji bi me malo usmeravao, već i to da je ovogodišnji serijal Joe Fixit, uprkos svom imenu i prominentnom prisustvu titularnog lika na naslovnoj strani prvog broja zapravo... pa zapravo strip o Spajdermenu u kome se Joe Fixit pojavljuje samo kao partner za team up akciju. Ne da je to PROBLEM, i ja svakako pozdravljam i priliku da čitam još Spajdermena iz Davidovog pera (praktično ne postoji strip o Spajdermenu koji je David napisao a koji se meni nije dopao, uključujući recentne Symbiote Spider-man miniserijale ali i njima prethodeći Scarlet Spider), ali je veoma neobično da Joe Fixit praktično gostuje u stripu koji nosi njegovo ime.

Elem, ovogodišnji Joe Fixit nikako nije i najbolji strip o Spajdermenu kojije David napisao, ali koliko sam se nedavno žalio na tekući Amazing Spider-man, pa i na razne miniserijale koje smo recentno čitali, treba istaći da je ovde u pitanju zabavna, relativno laka priča u kojoj je Spajdermen dovitljivi šaljivdžija sa talentom da upada u izuzetno neočekivane nevolje i gde je glavni element prijemčivosti to da ćete videti kako Hulk Kingpina sravnjuje sa zemljom. Ko može da odoli takvom iskušenju? Ne ja, sestre moje napaćene, ovaj Joe Fixit je kao neki sukob dvojice VRLO tematskih profesionalnih rvača i kako je ovaj serijal nacrtao meni omiljeni turski maestro Yıldıray Çınar, tako sam se svemu prepustio bez mnogo opiranja.



Zaplet ovde postoji samo u najrudimentarnijoj formi. Priča se dešava u „ono“ vreme, dakle, u vreme kada je Hulka pisao Peter David a ovaj kao Joe Fixit radio u Las Vegasu. Na početku stripa Joe Fixit je izbacivač koji radi za kasino što ga drži mafijaš Michael Berengetti, Kingpin dolazi iz Njujorka da pregovara sa Berengettijem o udruživanju kako bi zajednički porazili suparničke bande (čuvena, jelte, „Maggia“) a Peter Parker/ Spajdermen se u Las Vegasu zatiče povodom promocije svoje knjige fotografija Spajdermena (a što je bio stvarni element zapleta u Spajdermen stripovima onog doba). Kada Berengetti u vrlo nedvosmislenim terminima kaže Kingpinu da ga uopšte ne interesuje saradnja jer on na svojoj strani ima Joea, snagatora što je rešio sve njegove probleme sa suparničkim bandama, Kingpin demonstrira svoju legendarnu smirenost starog stratega i povlači se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa. Zajebavam se naravno, Kingpin prvo POBESNI i zaleti se na Joea Fixita a ovaj ga PORAVNA SA PATOSOM. Posle toga Kingpin, povređen i ponižen, nakon što u frustraciji ubije jednog od svojih lakeja, ode, i povuče se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa.

Spajdermen se u svemu tome zatekne na ime herojskog napora da ceo incident prođe bez žrtava i spase Berengettijev život pa u narednim epizodama on uživa gostoprimstvo mafijaša koji je, uh, nisam siguran tačno po čemu bolji od Kingpina (ima makar bolju liniju i nije ćelav AKO JE TO UOPŠTE BITNO), i druži se sa Joeom koji mu nudi piće, klopu, žene... Spajdermen naravno iskrindžuje iz sve snage na ovu ponudu, ali krindžuje tu malo i čitalac jer Davidov humor podrazumeva prilično bizarna maskiranja Spajdermena (koji, pratite me, VEĆ ima masku na licu), ali i detaljna objašnjenja šala koje nisu bile mnogo smešne ni pre ni posle objašnjenja, pa onda i raspadanje ionako tankog zapleta u sitne komade. Mislim, u svakom stripu gde je Hulk na početku miran i kontrolisan znate da vas čeka momenat kada će izgubiti kontrolu i samo je pitanje tehnologije kako će do ovoga doći. U ovom slučaju u pitanju je „nervni gas“ koji omogućava kontrolisanje ponašanja, jelte, žrtve i Spajdermen, nakon šorke sa Hulkom (i Kingpinom u isto vreme) mora da nađe način da pobesnelog Joea Fixita nekako „izleči“ a onda predupredi naredne takve incidente. Spajdermen to radi primenom sile i pretnje iako je cela ta epizoda bizarna pošto je iz dijaloga jasno da će već parče tkanine zaustaviti pomenuti gas i da nema potrebe za opširnim tangentama. Ali, dobro, do ovog trenutka strip se pretvara maltene u fan fiction fantaziju u kojoj David proverava koliko Spajdermenovih neprijatelja može da okupi u jednoj prostoriji pre nego što se oni međusobno potuku.

Odgovor je „više nego što biste mislili“ i finale ovog stripa napušta najveći deo pripovedne logike da bismo dobili urnebesnu tučnjavu u kojoj učestvuju i takvi old school negativci kakvi su Electro, Hydro Man i Rhino.



I, znate šta? Meni je to OK. David je čovek koji poslednjih godina ima vrlo ozbiljne zdravstvene probleme i ako narativna konzistentnost ume malko da se polomi (a urednik nema srca da ga mnogo oko toga maltretira) makar se vidi da se scenarista veoma zabavlja. Dodatno, karakterizacije za Hulka i Spajdermena su pristojne, pogotovo što se strip prema kraju praktično pretvara u komediju i to je sve probavljivo.

No, presudni faktor je svakako Yıldıray Çınar. Ja sam prilično emotivno vezan za to kako je John Buscema crtao Joea Fixita u svoje vreme pa sam strepeo od pomisli da neki moderni crtači naprosto neće biti na visini zadatka ali Çınar je moćan crtač čiji je crtež blizak Marvelovom kućnom stilu onog vremena i to je izuzetno primereno ovom stripu. Çınar ima veoma disciplinovan lejaut i pripovedanje (što je vrlo korisno s obzirom da su Davidove tranzicije između scena na nekoliko mesta ovde zbunujuće) a onda je i IZUZETAN kada crta i akciju i kada radi vizuelni humor (npr. Peter Parker našminkan da izgleda kao da nosi masku Spajdermena). Ovaj strip obećava SPEKTAKL već samom svojom koncepcijom i Çınar ga apsolutno isporučuje uz vibrantne kolore (Dee Cunniffe) i evokativan a nenametljiv letering (Ariana Maher).

Generalno ovogodišnji povratak Joeu Fixitu je daleko od obavezne lektire za generalnu populaciju ali je prijatan, sasvim korektno zabavan mali strip o dva stara, draga lika (i gomili tematskih, old school negativaca) koji uprkos vidnim manama uspeva da održi pozitivnu energiju tokom pet brojeva. Ponekad je to sasvim dovoljno. Kolekcija izlazi tek u Avgustu, a pojedinačne epizode možete na Amazonu kupiti ovde.