Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 668221 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3300 on: 28-10-2021, 05:31:39 »
Obvously, čovek se zove Velibor, ne Borislav ali valjda je jasno zašto sam napravio grešku....

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.806
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3301 on: 30-10-2021, 18:09:23 »
Ova godina za mene prolazi u znaku novinskog stripa, koga se nisam toliko načitao još od 80-ih, kada je izlazio sakupljen u domaćim revijama. Ispostavilo se da je kod nas izlazilo mnogo više nego što sam znao, ili što bih uopšte očekivao, ali ta izdanja često nisu bila u najsrećnijem formatu. Ponekad čak ni u iole podnošljivom formatu. Tako da ili nisam bio svestan tih stripova, ako su kod nas objavljeni pre mog vremena, ili me nisu zanimali, ako su izlazili u publikacijama koje sam kupovao.

Ali ova godina za mene prolazi i u znaku novog. Iako se, kako rekoh, radi o stripovima koji su izlazili kod nas, tu činjenicu sam saznao naknadno, i materijal u kome sam najviše uživao - On Stage Leonarda Starra, Casey Ruggles Warrena Tuftsa, i Kevin the Bold Kreigha Collinsa - je za mene nov.

Postoji nekoliko problema vezanih sa čitanje starih novinskih stripova danas. Kada se odbaci nostalgija, i fetišizacija sopstvenih sećanja ili detinjstva, suočavamo se sa oblikom reprodukcije koji na jedno mesto - ili jednu stranicu, ako hoćete, u slučaju dnevnih stripova - sakuplja materijal koji nije podesan za čitanje odjednom.


Kada se prvi put pojavio američki tabloid Menomonee Falls Gazette, u decembru 1971, doneo je gomilu - 14, zapravo - dnevnih avanturističkih i dramskih novinskih stripova od kojih je svakome bila posvećena po stranica. U tom broju je bilo objavljeno i pismo jednog "čitaoca", koji se zvao Russ Manning. Ono počinje ovako:

Quote
Thanks for your letter and flyer. Your project sounds great. I will personally very much appreciate being able to obtain the hard-to-find strips in one paper.

The one misgiving I would have at this time about your format is an aesthetic one. You plan a tabloid, with each page featuring six episodes, one week, of one strip. But the strips were not written, nor drawn, to be seen that way! A true daily strip is designed to be seen one day at a time, surrounded by dissimilar strips. Text and art are designed to make maximum impact in the shortest time... and truly are not meant to be scrutinized, nor to be part of a six-group continuity.

I, kasnije:

Quote
I expect to be reading them as a COLLECTOR... overlooking the sometimes deadly repetition some strip writers feel is a necessity... the monotony of the rhythm... etc.

Da je Manning samo mogao da vidi šta su (neki) domaći izdavači radili sa tim materijalom, njegov jauk bi se čuo do Pelusidara!

Bacimo pogled, na primer, kako Archie Goodwin ponavlja na početku svakog kaiša početnu situaciju u Secret Agent Corrigan:



Iz ovih razloga težim da ne čitam u jednom danu više od nedeljne "doze" novinskih stripova, iako postoje izuzeci, u zavisnosti od okolnosti i koliko slobodnog vremena imam. A to dalje znači da ću duže stripove čitati jako sporo, poput gustiranja najboljeg starog vina dugo čuvanog u podrumu. S druge strane, to znači i da mogu da čitam mnogo (novinskih) stripova odjednom, koliko god zbunjujuće se činilo istovremeno baratanje sa desetak različitih radnji, postavki, i, praktično, svetova.


Postoji i krupniji problem od "ubistvene repetitivnosti" i "ritmičke monotonije", a to je skup vrednosti i stavova koje neko delo promoviše, ili makar nesvesno zastupa, a koji su u konfliktu sa uverenjima čitaoca. Ovo prvo mi može samo otežati čitanje; ovo drugo mi ga može učiniti nepodnošljivim. Novinski stripovi su tu posebno osetljivi jer su deo popularne kulture, i bili su namenjeni najširim masama, publici sa najograničenijim ukusom i senzibilitetom. Srećom, mogu da prijavim da su neki uspeli da se nekako provuku kroz procepe istorije i ideologije, i daleko prevaziđu vreme i okolnosti pod kojim su nastali.

Tu spadaju i gore pomenuti naslovi, ali ne isključivo.

Pre svega On Stage. Šta ja mogu da napišem o tom stripu i njegovom autoru, s obzirom da sam zaista pročitao "samo" 2 i po godine njegovog sadržaja, od otprilike dvadeset i dve postojeće? Neka bude i tri, kada se uzme u obzir i ono što sam video na internetu, u grupi posvećenoj Starrovom životu i delu. A i da jesam pročitao čitav strip, šta ja mogu da kažem što Armando Mendez već nije rekao, u - kako su neki rekli - definitivnom članku o njemu? Zašto da samo ne prenesem njegov esej ovde, da ga istorija ne bi zaboravila? (Njegov sajt više nije aktivan, doduše, ali može se naći arhiviran, iako uz nedostatak mnogih slika i propratnih primera.) A njegove zaključne reči su bile da je On Stage "verovatno najbolji novinski strip-u-nastavcima iz druge polovine XX veka".

Međutim, jasno je da Mendez nije pisao, niti je mogao da piše o svemu vezanom za On Stage. Ili bilo koji strip. Pre svega, postavlja se pitanje zašto ovaj nikad nije bio duže objavljivan kod nas. Pojedini delovi su izlazili u Strip Artu i u Stripoteci, ali sve je to bilo kratko i sporadično. I ono što sam video iz Strip Arta mi ne uliva poverenje, u grafičkom smislu. Za onaj narativni, morao bih da pogledam original, a to je još u budućnosti, iako relativno bliskoj, u odnosu na mesto do koga sam stigao sa čitanjem.

Čak i ako zanemarimo format i grafički izraz, Starr ostaje vrhunski pisac ove forme, možda najbolji u istoriji. To mi je jasno čak i iz ovog što sam do sada pročitao; nije potrebno da pročitam sve što od ovog stripa postoji ili potpadnem pod utiske drugih. Pretpostavio bih, da ne znam drugačije, da njegov pogled na stvari i teme kojima se bavi ili ih dotiče odgovaraju kriterijumima jednog socijalističkog režima daleko više od pogleda njegovih savremenika i kolega. Ali, đavola, stvarnost je išla nekim drugim tokom...



Eddie Campbell bi prebacio krivicu na Billa Blackbearda, čuvenog arhivara, urednika, i zagovornika novinskog stripa kao najautentičnije američke umetničke forme XX veka, koji je otpisao čitav žanr "pričajućih glava" - što bi On Stage trebalo da bude, navodno?

Mark Evanier, u svom osvrtu na pojavu reprinta, 2006, nagoveštava nešto drugo:

Quote
Strip je započet 10. februara 1957, i trajao je do 9. septembra 1979. Neki čitaoci su ga verovatno preskočili, misleći da je samo još jedna sapunica. Dok povremeno jeste bio i to, Starr je bio sasvim odlučan da nađe nešto interesantnije za crtanje od ljudi koji se ljube i plaču.

Evanier je bar pogodio zašto ga ja nisam čitao u Stripoteci, iako sam imao sve te pojedinačne brojeve - njih 5 ukupno, da vam odmah sasečem eventualna nerealna očekivanja, ako niste upućeni. A i mnogi domaći čitaoci se danas sećaju Meri Perkins iz Strip Arta ili Stripoteke kao ljubića, dok se u stvarnosti radi o stripu koji se bavi šou-biznisom, pozornicom i svetom iza nje, medijima, i, zapravo, svime što bi privuklo Starrovo interesovanje.

Ali moram da primetim i kod nas relativnu nezastupljenost i nepopularnost stripova koje je distribuirao sindikat Chicago Tribune/New York News. Evo nekih od njihovih naslova: Gasoline Alley, Little Orphan Annie, Dick Tracy, Terry and the Pirates, Brenda Starr, On Stage. Ovi su sigurno bar u rangu onih koje nam donosi King Features, bilo da se radi o značaju, popularnosti, raznovrsnosti ili kvalitetu, i taj nedostatak se oseća u našem stripovskom obrazovanju, usudio bih se reći.

Jedan od velikih uspeha On Stage je lakoća sa kojom se kaiševi čitaju u kolekciji. Ovo je bio dnevni strip, ali je imao i nedeljne table. "LUDILO!," verovatno bi rekao Alex Raymond, veliki Starrov uzor u njegovoj mladosti. Ali to je i datost; Starr je napravio zamašnu strukturu, uz minimalnu i najneophodniju dozu repeticije. Mnogi njegovi konkurenti su imali samo dnevne kaiševe, drugi samo nedeljne table, treći su ta dva formata koristili za zasebne priče, ali Starr je sve povezao u jednu celinu, u kojoj nedeljna tabla u boji dođe kao neki krešendo, najbitniji i najintrigantniji deo zapleta, pomak u priči.

Još jednom sputavamo nerealna očekivanja: nije Starr sve radio sam. Bio je autor, i njegova vizija je vodila strip, ali imao je povremene anonimne zamene (ghosts) kao i stalne pomoćnike na pozadinama. Jedino je pisanje obavljao sam, ali samo zato što nikad nije našao nikog ko bi pisao na njegovom nivou. Čak ni mladi Archie Goodwin, koji je trebalo da mu pomaže na scenarijima u nekom kratkom vremenu tokom 1961. - pre nego što je postao urednik magazina Redbook, gde je odbio radove Andy-ja Warhol-a. Ah, to vreme!

Biću škrt ovaj put sa vizuelnim primerima, i neću kao Meho da prikažem pola stripa (čak i kad bi to bilo moguće u ovom slučaju). Ali evo jedne table iz ranijeg perioda (1959) koja ne otkriva mnogo od sadržaja, ali pokazuje neke znakove Starrovog pristupa, koji je nešto između Raymonda (iz perioda Ripa Kirby-ja) i Caniffa (iz kasnije faze Terry and the Pirates). Okruženje povremeno ume da bude vrlo detaljno - više u crno-beloj, dnevnoj varijanti nego ovde, sa bojom - ali može da bude i potpuno izostavljeno, da bi se naglasili likovi i emocije. Iako je crtež vrlo realističan, to ne znači odsustvo simbola i drugačijih tehnika stripa, poput zvučnih efekata ili linija pokreta - za razliku od Raymonda ili Ala Williamsona. I, poput Caniffa, neki od najefektnijih kadrova su bez teksta.



"Veliki američki strip", kako je jednom neko nazvao On Stage, u kojem junakinja stari takoreći u realnom vremenu, je neka vrsta hronike dešavanja i promena u društvu, sa pričama koje se ne ponavljaju, i koja se definitivno završava jer je autor tako hteo. Spoj glamura i realizma, sa vizijom idealizma pred sobom, ovo je za sada najbolji prikaz "američkog sna" koji sam video u stripu, i to iz vremena dok je taj koncept još imao težinu.


*Ovo je bio samo mali, najmanji uvod. Nastavićemo za mesec-dva, kada budem imao širu sliku i dublje znanje o domaćem izdanju iz 70-ih i 80-ih. Kao i o drugim pomenutim stripovima.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3302 on: 01-11-2021, 06:27:27 »
Lepo je videti da sem mene još neko nešto čita. I to nama načelno manje poznate stvari  :| :|
 
A ja... evo:
 
Kako je Nick Spencer nedavno završio svoj rad na Spajdermenu, tako se i bliži trenutak kada ću ja morati o njemu da dam svoj konačni sud. Svojevremeno sam vrlo povoljno ocenio prvih četrdesetak brojeva ovog volumena pa će biti zanimljivo videti je li Spencer uspeo da održi pozitivnu inerciju do samog kraja. Mislim, biće zanimljivo vama, ja to već sve znam.

Ali dok se to ne desi, vreme se prijatno ubija čitanjem „malih“ projekata vezanih za Spajdermena, manje sudbinskih, manje istorijskih, ali svakako zabavnih. Danas bismo na brzinu mogli da pogledamo kako su mi se dopala dva od njih.



Uopšte, moram da kažem da je već decenijama unazad praksa, ne samo kod Marvela, da neobavezni, često nekanonski stripovi o bitnim superherojima umeju da po kvalitetu nadmaše „glavni“ serijal. Setimo se koliko smo voleli Marvel’s Spider-man, nekanonsko prepričavanje Spajdijeve rane mladosti u vreme kada se glavni serijal davio u Civil War/ Back in Black mračnjaštvu! Mnogo, mnogo smo ga voleli a vredi pomenuti i Thompsonov serijal Spidey, pa kultni Spider-man Lovels Mary Jane, i svakako Renew Your Wovs…

Miniserijal Spider-Man & Venom - Double Trouble, koji je izlazio krajem 2019. i početkom 2020. godine se nastavlja na ovu tradiciju ali i snažno se oslanja na Marvelove recentno udvojene napore da se prave stripovi i za decu. Već sam mnogo puta pisao kako je najveći problem američke industrije stripa to starenje publike gde zadržavanje dela klijentele koja stripove kupuje tri ili četiri decenije nije dovoljno da kompenzuje činjenicu da klinci danas oće da odu u bioskop i gledaju Spajdermena, oće da nose majice, kačkete i školske torbe sa njegovim likom, svakako da poigraju nekakvu igru sa njim (mada manje verovatno neku od skupih Playstation produkcija o kojima sam pisao, a verovatnije nešto besplatno na telefonu), ali da kupe strip – to neće. Ne radi se samo o Spajdermenu, naravno, klinci generalno slabo kupuju superherojske stripove sa njihovim nazidanim kontinuitetima od po 5-6 decenija i kriptičnim referencama na ko zna šta što se desilo ko zna kada i američki superherojski establišment već više od dve decenije gleda kako manga jede NJEGOV doručak, ručak, večeru i sve tri užine a nekako lekcija koju su naučili nije „hajde da imamo jedan uredan kontinuitet sa smislenim rastom likova“ nego „hajde da proizvedemo JOŠ stripova sa istim likom u kojima će događaji direktno protivrečiti događajima u drugim stripovima sa tim istim likom“.

Ne da se JA sad nešto tu žalim, onoliko sam pozitivnog rekao o DC-jevom novousvojenom principu da nije važno da li se priča uklapa u kanon ako je dobra i, uostalom, da su kanon i kontinuitet od najveće važnosti, nikada ne bismo imali ovakve male, vrcave projekte kao što je Spider-Man & Venom - Double Trouble.

Spider-Man & Venom - Double Trouble je „mali“ strip, za mladog čitaoca, konkretno za dete koje za Spajdermena i Venoma zna iz generalne pop-kulture i ima maglovitu sliku o tome da su oni neka vrsta antipoda što se obrću oko istog motivskog težišta, ali niti zna niti ga interesuju njihove komplikovane i mnogo puta menjane  životne priče. Scenaristkinja, sve omiljenija mi Kanađanka Mariko Tamaki ovde stvari uspelo resetuje na vrlo jednostavne karakterizacije i u jednoj vrlo otvoreno žanrovski postavljenoj komediji priča priču koja je istovremeno i parodična ali i besramno uživa u bizarnim konceptima koje darežljivo nudi bogatstvo jednog decenijama starog superherojskog univerzuma.



Istovremeno, za odrasliju publiku, Spider-Man & Venom - Double Trouble je sasvim ugodno smešten u moderniju istoriju Marvelovog univerzuma, sa Venomom koji je ovde pozitivac, sa Ghost Spider (aka Spider-Gwen) koja je jedan od prominentnih likova u priči (i delatno, zapravo najzreliji) a ljubitelji skrajnutih likova iz spajder-verzuma će se poradovati maloj ali značajnoj ulozi koju u bonus stripovima na kraju ima Anya Corazon aka Spider-Girl aka Araña.

Komična osnova ove priče je u tome da su Spajdermen i Venom u njoj cimeri i ovo je standardna situacija u kojoj je „naš“ Spajdi praktično straight-man, neko ko misli na sve, od plaćanja kirije do spremanja obroka i stalno mora da podseća cimera na njegove obaveze, dok je Venom pritvorni swindler kvarnog osmeha i nestašnih šema kako da se svakog meseca izvuče od plaćanja stanarine ali i pukog usisavanja stana. No, nije ovo obični sitkom, mada Tamakijeva demonstrira da joj ovo sasvim ide od ruke, i strip brzo postiže pravu radnu temperaturu bizarnim zapletom o zameni tela između dvojice protagonista a onda NOVOM zamenom tela sa dve od divljih-domaćih životinja koje čine ekosistem njujorškog urbanog jezgra.

Spider-Man & Venom - Double Trouble je baziran na sasvim apsurdističkim osnovama – glavni junaci sve vreme provode u kostimima, čak i kad su sami kod kuće, čak i kad spavaju – uključujući i Venomov „plan“ koji nema skoro nikakvog smisla čak i pre nego što sleti sa šina, ali se priča uspešno vozi unapred gonjena energičnom komedijom i dobrim karakterizacijama.
Strip su nacrtale Gurihiru i mada to znači da je ovo 100% etnički japanska i 100% ženska produkcija, on nema „manga“ ukus. Gurihiru, naravno, prave jasnu aluziju na neke moderne mange, ali njihov lejaut i pripovedanje su već mnogo puta dokazano prilagođeni zapadnom, superherojskom standardu a karikiran stil i čista, jasna organizacija stranica se lepo uklapaju sa akcijom i komedijom koje su ovde u prvom planu. Kolekcija, izašla Aprila 2020. godine ubacuje i dva kratka stripa koje je crtao Mario Del Pennino i njegov stil crtanja superheroja sa velikim glavama je neodoljiv.

Spider-Man & Venom - Double Trouble nije sad neka obavezna lektira ili značajan iskaz u istoriji superherojskog stripa ali jeste u pitanju dobrohotna zabava koja će zabaviti i okorelog superherojskog veterana, ali i neko dete koje tek pravi svoje prve superherojske korake. Tople preporuke.



Drugi strip o Spajdermenu za danas je i poučna priča o tome da je kreativna industrija i dalje, ipak, industrija i da nekada ni najbolji kreativni tim ne garantuje da će produkt njegovog rada imati pred sobom ikakav život. Non-Stop Spider-Man je serijal koji je imao sve – iskusne autore, potpunu uredničku podršku (Nick Lowe, urednik spajder-stripova u Marvelu je zapravo i osmislio premisu pa onda odabrao kreativni tim), zanimljivu priču, finu kombinaciju nepotrošenih likova i fan-favourite karaktera, konačno tu prekopotrebnu fokusiranost na jednu ideju i jedan zaplet, bez gubljenja u metakontinuitetu i istoricizmu a ono što se na kraju sa njim dogodilo je… pa… zapravo još uvek neobjašnjivo.

Moram da priznam da sam poskočio od sreće na samu najavu ovog serijala koji je isprva delovao kao novi tekući magazin o Spajdermenu. Nick Lowe je u prvom broju plastično objasnio da ovo treba da bude serijal o Spajdermenu definisan brzinom i energičnošću, citirajući kao reference filmove poput Speed i Crank u kojima zaustavljanje znači smrt. I, sasvim adekvatno, taj prvi broj počinje fantastičnom scenom u kojoj Peter Parker iskače kroz zatvoren prozor stana na petnaestom spratu zgrade i sebi govori da do zemlje ima dosta vremena, ne samo da se presvuče u Spajdermena već i da osmisli plan kako da izađe na kraj sa haj-tek kriminalcima koji su počinili nekakav strašan zločin o kome čitalac u tom trenutku još ništa ne zna. Kad pričamo o in-medias-res počecima stripova, teško da ćete dobiti nešto adekvatnije od ovoga.



Non-Stop Spider-Man nije baziran na identičnim motivima kao što su bili Crank filmovi, Spajdermen ovde nije nekom komplikovanom pseudonaučnom idejom uteran u kretanje bez stajanja da ne bi umro, ali strip svejedno ima vrlo jaku inerciju kretanja napred, sa naglaskom na akciji i energiji. Sam Spajdermen sebe više puta mora da podseća da ne sme da se prepusti besu i da je potrebno da razmišlja kako bi nadmudrio protivnike, a što je spretno iskorišćeno za zaplet u kome on ima vrlo legitiman razlog da bude besan, ali i protivnici, bez obzira na svu kinetičku akciju koja se odvija stranu za stranom, zapravo moraju da budu poraženi pre svega na intelektualnom planu, dok fizički i, možda neiznenađujuće, filozofski plan idu odmah za njim.

Zaplet je i pomalo komplikovan jer u centar stavlja ne samo pseudonauku od koje malo podrignete kad sve to pročitate (droga koju gutaju studenti što spremaju važne ispite jer poboljšava intelektualne kapacitete ali koja će ih ne samo ubiti već i njihove nativne intelektualne kapacitete prebaciti nekom drugom) već i dosta novih likova, ali, opet, ovo je strip koji ide napred velikom brzinom i ovaploćuje se u razrešenjima radije nego u zaplitanjima. Peter Parker/ Spajdermen je ovde uhvaćen na vrlo dobrom mestu između energične fizičke akcije i potrebe da koristi svoja naučna znanja u situacijama gde životi vise o koncu a u lepoj inverziji standardnih tropa, protivnici sa kojima se bori (a to su dobar deo stripa dvojica braće-najamnika u luča libre kostimima) imaju jednako jake intelektualne kapacitete.



Joe Kelly koji je sve ovo napisao uspeva da u blender ubaci jako mnogo motiva, od te prećutne kritike obrazovnog sistema koji studente uteruje u ovakve akcije, preko „naučnofantastične“ ali ipak sasvim korektne diskusije o fašizmu, njegovim motivacijama, suprematističkim ideologijama i ultimativno o bizarnoj romantičnosti i nenaučnosti rasističkih teorija, pa sve do odličnog odnosa između Spajdermena i Nore Winters koja je ovde drugi glavni lik i perfektno se postavlja u odnosu na klasične trope „dame u nevolji“ koji su, da ne bude zabune, sasvim duboko ukorenjeni i u istoriji Spajdermen stripova. Kelly je stara kajla i istorijski je pisao odličnog Spajdermena, a ovde naspram njega, pored nekih novih negativaca stavlja i Barona Zema koji je, za razliku od nekih recentnih interpretacija, autentično zao i fašistički nastrojen pa je „navijanje“ za Spajdija, koji veliki deo stripa provodi u zajebanoj defanzivi prilagođavajući se brojnijem, bolje opremljenom i neočekivano pametnom neprijatelju, tim snažnije na strani publike. Kelly piše puno teksta, ali uspeva da mu da karakter i ton i da njime ne uspori strip koji živi i umire na svojoj brzini.

Naravno, JEDINI crtač koji tu brzinu i ludilo može adekvatno da ovaploti na tabli je Chris Bachalo. Kanađanin je ovde apsolutno u svom elementu i mada se ja često žalim da je njegov crtež toliko stilizovan i energičan da to šteti jasnoći pripovedanja i, da ne bude zabune, i ovde se na mnogim panelima ne vidi šta se ZAPRAVO dešava, Bachalo Non-Stop Spider-Manu daje jedinstvenu energiju, kriveći ne samo anatomije protagonista i lomeći table na gomile malih kadrova, već i kriveći same table (sa sve letererom Travisom Lanhamom koji mu tercira, kriveći titlove) pa lomeći slike umetanjem zvučnih efekata u sam crtež. Jedna od najzabavnijih ideja je svakako to da se Spajdermenovo šesto čulo ovde prikazuje ne samo kao snop krivih linija već da svaki put vidimo šta mu čulo zapravo saopštava i to dodatno doprinosi atmosferi urgencije i brzine ovog stripa. Bachalu, naravno, ovde asistira bukvalno GOMILA pomoćnih crtača, kolorista i tušera ali rezultat je jedan od najeksplozivnijih stripova ove sezone.

Time je bizarnije to kako je ovaj strip na kraju… implodirao? Kraj četvrte epizode je narednu najavio samo za „uskoro“ da bi peta epizoda bila iznenadni kraj serijala sa preokretom i klifhengerom na poslednjoj tabli kakav nismo videli još  od devedesetih.  A koji u potpunosti menja ton ovog stripa i Loweove kriptične najave da će se nešto uskoro pojaviti pod naslovom Savage stavlja u malo bizarno svetlo. Non-Stop Spider-Man će, dakle, u međuvremenu smo saznali, dobiti nastavak naredne godine u serijalu Savage Spider-man, ali jasno je da je ovde nešto puklo i da se originalna Loweova vizija sudarila sa nečim nepredviđenim. S obzirom da je Non-Stop Spider-Man prošao kroz dosta iskušenja, uključujući Bachalovo bolovanje od COVID-19 pošasti, ovo je jedno nesrećno razrešenje za strip koji mi se od početka veoma dopadao. Ali i to je superherojština. Non-Stop Spider-Man se na Comixologyju da  kupiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3303 on: 03-11-2021, 07:40:53 »
Krajem Septembra je na Engleskom jeziku izašao grafički roman A Woman’s Voice, a koji je napisala i nacrtala francuska autorka (i blogerka) Aude Mermilliod. U originalu ovaj se rad zove  Le Choeur des femmes i proletos je objavljen na Francuskom jeziku za belgijski Le Lombard, a u pitanju je adaptacija istoimenog romana sa kraja prve decenije ovog veka koji je napisao poznati francuski lekar i autor, Martin Winckler. U pitanju je ne samo dirljiva već i blago prevratnička priča bazirana na Wincklerovoj dugoj karijeri vezanoj za rad na klinici za abortuse i kontracepciju u državnoj bolnici u Le Manu.



Winckler je svakako neka vrsta revolucionarne figure pogotovo u svetu frankofone medicine. Rođen kao Marc Zaffran, 1955. godine, kao dete francuskih roditelja u tada još uvek francuskoj koloniji Alžir, Zaffran se prvo preselio u Izrael pa na posletku u Francusku gde je i odrastao, obrazovao se i zainteresovao se za pisanje. Iako je pisao i objavljivao još od polovine osamdesetih godina, to ga nije sprečilo da završi medicinski fakultet i da radi kao lekar u provinciji još od 1983. godine. Paralelna spisateljska i medicinska karijera su trajale desetak godina kada je po uspehu njegovog drugog romana, La Maladie de Sachs, Zaffran, sada već poznatiji kao Martin Winckler, napustio redovnu lekarsku praksu da bi se snažnije posvetio pisanju. Njegovi romani, u većini kojih je glavni junak doktor Bruno Sachs, su bili veoma uspešni kod frankofone publike ali i izvan nje, sa objavljivanjem na Engleskom jeziku (doduše sa priličnom zakašnjenjem), pa i sa uspelim bioskopskim ekranizacijama. I pored toga što je od početka devedesetih bio više pisac nego lekar, Zaffran je zapravo sledećih četvrt veka radio sa skraćenim radnim vremenom na pomenutoj klinici u Le Manu, i mnoga njegova iskustva u radu sa ženama su pretočena u njegove kasnije knjige a notabilno u Le Choeur des femmes.

Mermilliodova se u uvodnoj reči za svoju strip-adaptaciju ovog romana zahvaljuje Winckleru/ Zaffranu veoma biranim rečima, štaviše, daje mu jednu ekstremno emotivnu posvetu koja se završava sa „Hvala ti za svo dobro koje si učinio svetu i meni. Hvala ti za sve žene.“ Ovakve stvari ne pišu se ako materijal sa kojim ste radili nije bio u solidnoj meri nešto što vam je naglavačke okrenulo shvatanje sveta i njegovog funkcionisanja. Aude Mermilliod je nemiran stvaralački duh, žena originalno iz Liona koja je živela i radila u Briselu, ali i u Montrealu, čiji je prethodni grafički roman, Il fallait que je vous le dise objavio francuski Casterman i on se bavio problematikom elektivnog jelte, abortusa.

Nažalost, duboko smo zagazili u XXI vek a diskusija o tome je li abortus jedan civilizacijski podrazumevani deo zdravstvene zaštite, i ljudskih prava, ili neodgovorna praksa ubijanja beba zato što žene, jelte, vole seks ali ne i dužnosti koje posle proisteknu iz njega, i dalje traje. Razume se, ovo jeste teška i komplikovana tema, pogotovo kada se upetljate u detalje – čije je to telo, ko ima prava da odlučuje, kada je fetus ljudsko biće itd. – osim što nije uopšte teška kada stvari posmatrate iz jedne istorijske perspektive i vidite da je planiranje porodice – a koje podrazumeva čitav spektar pristupa, uključujući elektivni abortus kao poslednju instancu – naprosto civilizacijsko dostignuće koje je neophodno da bismo ikako mogli da pričamo o ravnopravnosti žena i muškaraca. Svakako, mnogi među nama smatraju da ravnopravnost ni ne treba da bude važnija od nekakvog biološkog diktata i nije zgoreg to imati na umu, kao što treba imati na umu da je statistički većina onih koji su protiv elektivnog abortusa (ili abortusa uopšte) jednako protiv svih ostalih metoda planiranja porodice, što makar u korektno svetlo postavlja njihovu aktivističku ambiciju – ona, pokazuje se, nije toliko namenjena „spasavanju dece“ koliko kontrolisanju žena.



A Woman’s Voice se dešava na klinici u francuskoj provinciji, na odeljenju za, jelte, ginekologiju i akušerstvo a glavna junakinja je Jean Atwood, mlada svršena studentkinja medicine koja mora da stažira pola godine pre nego što krene na specijalizaciju iz ginekološke hirurgije. Jean je prototip „moderne“ zapadne devojke (poreklom Kanađanka), drusna, energična, sa vrlo malo strpljenja za nekakve okoštale hijerarhije i rituale sveta kojim su tako dugo – nepravično – vladali muškarci. Već to da će šest meseci morati da radi uz lekara, starijeg muškarca koji joj već prvog dana na nos nabije da na fakultetu ništa korisno nije naučila i da se u stvarnom životu ne radi tako sa ženama je dovoljno da je dovede na rub gneva sa snažnim kontemplacijom o napuštanju ove bolnice i traženju neke druge prilike za stažiranje. Doktor Franz Karma, ipak, pronalazi kompromis, nudeći joj da se dogovore da će narednih nedelju dana biti probni period, nakon čega je ona slobodna da ide a on će joj upisati kao da je stažirala punih pola godine. Jean je sumnjičava i ovaj joj lekar nije naročito simpatičan – ekscentričan je, ponaša se vrlo „nemedicinski“ i spreman je da udovoljava fantazijama svojih pacijentkinja o tome šta ih to boli iako je anatomski jasno da to ne može da ih boli – plus je opterećena nedavnim raskidom sa svojim dečkom Joelom, pa je čak i ovo kompromis na koji jedva prestaje.

Nije posebno teško pogoditi kako se priča odvija od te tačke na dalje – kroz seriju susreta sa pacijentkinjama ali i drugih oblika prakticiranja moderne medicine (uključujući odgovaranja na pitanja korisnika onlajn foruma gde lekari komuniciraju sa anonimnim ženama koje ili fizički ne mogu da dođu do lekara ili se stide svog problema), Jean već posle nedelju dana drastično promeni svoj stav prema doktoru Karmi a u daljem toku stažiranja se njen poslovni i privatni život menjaju na dramatične načine sa jednim otvaranjem vidika kod protagonistkinje za Karmino viđenje uloge lekara u životima pacijenata, ali i sa uspešnim prevazilaženjem kriza u privatnom životu kod stažistkinje Atwood koja na neki način bolje, jelte upozna, pa i zavoli, sebe, a onda dopusti i raznim muškarcima u svom životu da joj priđu bliže nego što im je do tada dopuštala.

Na neki način, ovo je ultimativna muška fantazija za modernog, woke muškarca koji sebe vidi kao „saveznika“ žena i mada je strip, kao, pretpostavljam i roman, izrazito „seks pozitivan“, „rodno pozitivan“ i centriran na žene i njihovo iskustvo, u njemu svakako postoji i određena patronistička komponenta gde su žene predstavljene kao rastrzane konfliktnim mislima, emocijama i percepcijama a blagi, pažljivi, muški lekar im pomaže da spoznaju sebe i dosegnu viši nivo životne dobrobiti. Možda su me samo zatrovale savremene feminističke autorke sa i izvan akademije (uključujući u dobroj meri i ustanički nastrojene Jutjuberke, tviterašice itd.), ali svakako treba pamtiti da je ovaj grafički roman, a pretpostavljam i dobar deo onog što Winckler piše, ipak na kraju dana „proksi“ za žensko iskustvo, interpretacija data iz muškog ugla. Koja ne mora biti, ne „tačna“, jer sigurno nije svako žensko iskustvo identično, jelte, nego ne mora biti ni korisna u istorijskoj perspektivi.



No, sigurno je da je ovo dobronamerno umetničko delo koje, sa fokusom na medicinsku praksu u Francuskoj pre svega, dekonstruiše mnoge okoštale tradicije i mitove što su u njoj poživeli daleko nakon što je, recimo, severnoamerička ili britanska medicina u jednom svom značajnom delu napravila progres. U Severnoj Americi je negde sedamdesetih godina prošlog veka napravljen taj kopernikanski obrt gde su feministički autori i lekari uspeli da nametnu ideju kako ignorisanje subjektivnog iskustva pacijenta za račun „čiste“ i „naučne“ baze medicinske prakse ne samo da ponižava pacijentkinje i svodi ih na statistiku već i, statistički, ne daje adekvatne rezultate. U ovom stripu pokazuje se da do duboko u narednom stoleću, medicina u Francuskoj nije napravila sličnu tranziciju i doktor Karma insistira da su lekari pre svega „iscelitelji“, neko ko treba da se fokusira na pacijenta umesto na bolest. Ima ovde i sasvim direktnih citiranja medicinske prakse, recimo to da se sve do devedesetih godina prošlog stoleća u Francuskoj lekari doktrinarno nisu uopšte bavili bolom, odnosno da je podrazumevano da tretman možda nosi određenu dozu bola ali da će se bolom baviti sestre nakon što lekar bude završio svoj posao.

Deluje suludo kad malo razmislite ali cela poenta onog što doktor Karma priča i pokazuje u ovom stripu (a kroz njega govori Winckler sa svojim dugim iskustvom) je da je čak i u savremenoj ginekologiji žena tretirana prevashodno kao predmet naučnog rada i ustaljenih pristupa, radije nego kao ljudsko biće čiji je subjektivni doživljaj problema i isceljenja, ako je ono moguće, najvažnije pitanje u procesu lečenja.

Skeptiku će ovo delovati kao nekakav levičarski fantazijski imaginarijum u kome dobrohotni lekar leči žene samo pričajući sa njima i odbacuje brojne ustaljene prakse koje smatra suvišnim a koje su, VALJDA, ustaljene jer su istorijski davale nekakve rezultate. Ovo nije nevažna poenta, pogotovo jer se trenutno nalazimo u istorijskom trenutku kada skepticizam prema medicini glavnog toka dostiže razmere, jelte, pandemije, i gde svaki zgubidan sa mobilnim telefonom i mentalnim kapacitetima da otvori tviter-nalog dovodi u pitanje nešto što su ljudi eksperimentalno potvrđivali tokom poslednjih sto ili dvesta godina, no strip je svakako ubedljiv u tome da pokazuje svoju glavnu tezu.

A ta je teza da je savremena ginekologija u Francuskoj pre svega podređena ginekologu i da njene prakse protokoli i, jelte, navike, naprosto nisu prilagođene ženama. Veliki deo toga se tiče samog iskustva u ginekološkoj ordinaciji, načina na koji lekar razgovara sa pacijentkinjom, toga koliko se ona oseća izloženo ili ranjivo pred njim (ili njom, naravno) ili koliko se oseća da ju je neko saslušao ili razumeo.

Nama, Balkancima ovo može da deluje kao tipičan primer zapadne dekadencije, opsesije društva rešavanjem nepostojećih ili nebitnih problema u okviru discipline koja treba da spasava živote. Ali mi, Balkanci, svakako nismo nekakav sjajan primer efikasnosti reproduktivnog zdravlja sa, ako se usredsredimo samo na Srbiju, i dalje ogromnim brojem neželjenih trudnoća, ali i naprosto sramotno visokim brojem žena koje umiru od raka grlića materice a koji se, jelte srazmerno lako leči (i u solidnom procentu prevenira vakcinom).

Strip, konkretno prikazuje mnoge tipične elemente iskustva žene kod ginekologa, a što uključuje dugačke periode sedenja bez odeće iako to nije potrebno, poze koje ona mora da zauzme koje su za jedan broj žena imanentno ponižavajuće a usvojene su samo jer je lekaru najlakše da u njima radi (iako postoje drugi, prijatniji položaji koje ginekolozi u drugim državama već praktikuju), ali i razgovore između pacijentkinje i lekara gde lekar često odbacuje pacijentkinjina objašnjenja kao nemoguća, netačna ili irelevantna i nameće diskurs onako kako mu je u amanet predala akademija.

I, sad, naravno da nauka sa svojim eksperimentalnim pristupom i oslanjanjem na statistiku treba da bude vodilja u medicinskoj praksi, ali strip, mislim, vrlo uspešno pokazuje zašto su gorenavedeni elementi iskustva kod ginekologa, zajednički MNOGIM ženama, u praksi i statistički značajnoj meri, direktno zaslužni za loše reproduktivno zdravlje populacije. Strip svakako ima jednu emotivnu, humanu komponentu ali i ne propušta da ukaže kako je ginekologija zdravstvena praksa koja u ogromnoj meri uključuje psihološku komponentu gde pacijentkinje (ili, naprosto, žene koje su došle kod ginekologa) neće statistički dobiti adekvatan tretman, nešto što će im u krajnjoj liniji poboljšati zdravlje ili spasti život, ako se ne osećaju prijatno, poštovano i prepoznato.




Svojevremeno sam učestvovao na nekom javnom skupu koji je organizovao domaći Savez slepih a gde je jedna odlična ginekološkinja iz kraljevačkog Doma zdravlja pred salom punom slepih žena pre mene pričala o važnosti reproduktivnog zdravlja i redovnih pregleda, sa takvom strašću i neposrednošću da je posle sesije bila okružena ženama koje su na licu mesta kod nje htele da zakažu preglede, govoreći da se inače puno premišljaju i previše retko idu kod ginekologa, ali da su iz njenog izlaganja shvatile koliko je ona prijatna osoba koja ih razume i da kod nje žele da se pregledaju.

Ovo je za mene bio sasvim praktičan i jasan uvid u činjenicu da je žensko reproduktivno zdravlje (mada i muško, naravno, ali o tome drugom prilikom) u ogromnoj meri u funkciji političke odluke o tome kako će se sistem i profesionalci koji u njemu rade postaviti prema ženama i šta će učiniti da do njih dopru i konstantno dopiru, a gde su pogrešna ili zastarela odluka simptom razmišljanja da je dovoljno napraviti i opremiti zgrade i napuniti ih stručnim kadrom. Kasniji razgovori sa uglednim ginekolozma iz raznih evropskih država su me još više učvrstili u ovom viđenju.

Elem, A Woman’s Voice je ovo, razbaškareno na 240 strana, ali i sa nešto ličnijim dramskim zapletom koji sudbine protagonistkinje i doktora Karme spaja na jedan intimniji, simbolički intenzivniji način (spojler, ne, ne postaju ljubavnici, ZABOGA) a što sve opet funkcioniše kao potpora nekim osnovnim temama stripa. Jedna od tih osnovnih tema je i tretman interseksualnosti, a što je takođe kontroverzna i možda još pipavija diskusija u kojoj je ponovo, ono što strip (i Winckler iza njega) zastupaju to da se mora prevashodno misliti o dobrobiti pacijenta onako kako je pacijent lično oseća. Iako je ova tema obrađena dosta uspešno, zapravo sam pomislio da je ovo mogao da bude i poseban (grafički) roman jer medicinski, psihološki ali i socijalni aspekti tretmana interseksualnosti imaju užasno mnogo slojeva, sukobljenih dobrih namera, ali i loših namera, mitova koji stižu i od zlonamernih komentatora ali i od lekara koji misle da rade ono najbolje dok mašu unaokolo skalpelima i bave se anatomijom ignorišući sve druge elemente koji čine nečiji rodni identitet.

Daleko od toga da želim da se pretvaram da sam stručan da o ovome opširno pričam ili čak da imam do kraja izdefinisan stav o svim elementima tretmana interseksualnosti, ali strip bez sumnje plasira jedno jasno mišljenje, potkrepljeno praksom, pa svako može dalje za sebe da istražuje. A to mišljenje je, ako baš MORAM da spojlujem: da interseksualnost nije bolest koja se leči. Eto. A ja sam sklon da se sa tim mišljenjem u dobroj meri složim.

Mermilliodova je odličan crtač i pripovedač, dajući stripu prijatnu, „karikaturalnu“ estetiku i relaksiran tempo gde ima mesta za brojne digresije i poduke, ali bez gubljenja narativnog okvira i sa fino ekspresivnim, karakternim likovima. Razume se, ovo je i „odrastao“ strip, koji tretira između ostalog seksualne teme pa u njemu ima i seksa koji je prikaza ukusno i naturalistički. Meni je cela ta priča prijala uz onu rezervu od gore da je ovo, posle svega ipak vizija jednog (dobronamernog, bez sumnje) muškarca a kojoj, ako je to značajno, Mermilliodova daje punu podršku da zaživi u novom medijumu. Pogledajte, na kraju krajeva sami.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3304 on: 04-11-2021, 06:33:02 »
Prošlo je više od godinu dana otkada se završilo izlaženje miniserijala Spider-man: Bloodline (u to vreme poznatog, zbunjujuće, samo kao Spider-man), a evo, već devet meseci otkada je Marvel izbacio kolekciju pod ovim imenom a koja sakuplja svih pet brojeva ovog, po svim indikacijama, premijum produkta. Velika imena iz sveta popularne kulture na spisateljskim dužnostima, prvoklasna reprezentacija Marvelovog talenta na grafičkim zadacima, Bloodline je zaista obećavao, makar u domenu napora koji je Kuća ideja uložila u njegovu produkciju. Već to da JA o njemu pišem ovako kasno i, čuje se to već iz načina kako udaram po ovoj tastaturi, pomalo nevoljno*, sugeriše da je u pitanju svojevrsni fejl na više frontova. Intuicija vas ni ovog puta ne vara…
*a obukao sam majicu sa Spajdermenovim likom da mi bude lakše



Da osvežimo sećanje onima koji se sada mršte, nabiraju čelo i pokušavaju da se sete zašto im je naslov Spider-man: Bloodline nekako poznat: u pitanju je prilično bombastično najavljivan miniserijal koji je za Marvel napisao J.J. Abrams, jedan od najuspešnijih televizijskih i filmskih autora našeg doba. I Henry Abrams, zajedno sa njim. Čekajte sad, kažete vi, ko je sad Henry Abrams? Pa… to je sin J.J. Abramsa.

Marvel ima istoriju koketiranja sa televizijom na ovaj način, pogotovo u vreme kada je Jeph Loeb radio televizijsku seriju Heroes i dovlačio scenariste sa televizije da pišu stripove u Marvelovom Ultimate univerzumu. Verovatno najvisokoprofilniji projekat ovog tipa predstavlja Ultimate Wolverine vs. Hulk koga je napisao Damon Lindelof a crtao, godinama čekajući da Lindelof, zauzet pisanjem televizijske serije Lost, završi scenario, sjajni Leinil Yu. Čekanje da se ovaj miniserijal završi bio je svojevrsni mem za Marvelovu publiku pa je Joe Quesada napravio i javni spektakl na, čini mi se, jednom Comic Conu gde je Lindelof svečano, pred kamerama i ekstatičnim auditorijumom, Marvelovom glavnom uredniku predao scenario poslednje epizode.

Sa Abramsom, koji je, jelte, Lindelofu bio šef na Lostu, a posle toga je uradio Star Trek, pa bio arhitekta relansiranja filmskog Star Wars univerzuma u Diznijevoj produkciji, su stvari stajale nešto drugačije u smislu da je zapravo Nick Lowe, jedan od najboljih Marvelovih urednika u poslednjih petnaestak godina, pokušavao da ga pridobije za pisanje stripa još od 2004. godine. Lowe u pogovoru za prvu epizodu Spider-man: Bloodline objašnjava da je tada pričao fenomenalnom crtaču Stuartu Immonenu kako bi voleo da u to vreme autora televizijskog hita Alias nekako privoli da napiše makar jedan strip, da bi mu Immonen koji je sa Abramsom sarađivao na nekom nikada lansiranom projektu, lakonski dao Abramsov mejl. Lowe i Abrams su se dopisivali godinama i ovaj ga je uvek ljubazno odbijao pravdajući se da nema vremena, a što nam nije preteško da poverujemo, da bi mu pre par godina rekao kako njegov sin, Henry, od nedavno guta stripove i da bi zapravo možda moglo da se razmišlja o nekom projektu gde bi tatko J.J. i sin Henry uradili scenario za miniserijal o Spajdermenu. To verovatno nije BAŠ ono što je Lowe imao na umu pre sedamnaest godina, ali poklonjenom konju se u zube ne gleda itd. pa je za crtačke dužnosti regrutovana izvrsna Italijanka Sara Pichelli, već slavljena po svom odličnom radu sa Bendisom na Ultimate Spider-manu, kolorisanje je u zadatak dobio veteran Dave Stewart a letering je preuzeo Joe Caramagna, dok je naslovne strane radio prestižni Olivier Coipiel sa Stewartom. Sve u svemu, Marvel je ovde na teren izveo svoj A-tim.

I slavno izginuo, bojim se.



Ideja o tome da se angažuju prestižni i brendirani autori gikovske kulture glavnog toka za pisanje stripova nije specijalno nova naravno. Sećam se da je još pre deceniju i po, u vreme kada je Marvel dvostrukim kombom One More Day i Brand New Day priča Spajdermena „podmladio“, te oslobodio velikog dela novijeg kontinuiteta i time resetovao na neku klasičnu postavku (neoženjen, živi sa strinom, radi kao fotograf za novine…), jedan od najpoznatijih fanovskih teoretičara i kritičara Spajdermena, JR Fettinger, vlasnik danas nepostojećeg sajta www.spideykicksbutt.com, napisao članak o tome da je ova vrsta retkonovanja verovatno u velikoj meri motivisana idejom da će na ovaj način Spajdermen moći da se nudi na pisanje i prestižnim scenaristima iz sveta filma i televizije koji nemaju vremena da ulaze u detaljne istorije i kontinuitete ali će rado napisati strip o „klasičnom“ Spajdiju. Fettinger je tada pomenuo Tarantina, ali Abrams je svakako isti taj kalibar.

Imajući sve to na umu, Spider-man: Bloodline je iznenađujuće nesrećno odmerena priča. Najveći deo nje se događa u budućnosti, a i, zapravo, alternativnoj vremenskoj liniji u kojoj su Peter Parker i Mary Jane u braku i imaju malog sina, Bena (naravno), a gde Mary Jane već na početku biva ubijena od strane novog negativca po imenu Cadaverous, nekakve biomehaničke gnusobe koja hara gradom uz svoju armiju humanoidnih dronova i Spajdermena gotovo da ubija. Ostavši bez žene i desne ruke u poslednjem sukobu sa Cadaverousom, Peter Parker, nagađate, odlučuje da prestane da se bavi superherojskim poslom kako bi zaštitio svog klinca, Bena od budućih mogućih rizika, ali, eto iznenađenja, to čini tako što sina ostavlja da živi sa svojom strinom May, a sam preuzima od Daily Buglea brojne internacionalne fotografske zadatke koji znače da svoj život sledećih dvanaest godina provodi uglavnom na drugim kontinentima, viđajući Bena tek retko i na kratko.

Bloodline je, takođe nagađate, a što se i iz imena da pretpostaviti, neka vrsta narativa o predavanju štafete, o tome kako Ben otkriva svoje genetsko nasleđe i istoriju heroizma u porodici a na planu nezadovoljnog detinjstva sa mrtvom majkom i otuđenim ocem, te kako, uz blagoslov strine na kraju sam postaje Spajdermen i pronalazi u sebi onaj osećaj velike moći koja povlači sa sobom veliku odgovornost. Ovo je, jeste priča o sazrevanju deteta koje je, ni krivo ni dužno, živelo praktično kao siroče, sa majčinskom figurom koja mu je dala ljubav ali i sa konstantnom frustracijom vezanom za odsustvo očinske figure. To je, svakako, očigledna varijacija na klasičnog Spajdermena – na kraju krajeva strina May Parker je izigravala majku i Peteru pre nego što je ovde to isto učinila za Bena – i Bloodline je bio dobra prilika da se pokaže kako postavka osmišljena početkom šezdesetih godina prošlog veka može da se apdejtuje za kraj druge decenije ovog.

No, rezultat je na kraju jedan konfuzan strip u svađi sa samim sobom, ne sasvim siguran kuda je krenuo i zašto mu je potrebno da ide ovim putem do svoje već unapred očigledne poente.



Bloodline je izlazio svih petnaest meseci što je, kad se i COVID-19 uzme u obzir, prilično dugačak period. Jasno je da Abramsovi nisu mogli da se posvete scenariju onako kako bi to dolikovalo – J.J. je u ovom periodu već ozbiljno radio na Rise of the Skywalker – pa je dugo čekanje na to da se strip dovrši bez sumnje uticalo i na ostale autore na ovoj priči. U crtežu Pichellijeve se posebno vidi da posle prve epizode gde je pucala iz svih cevi, prema kraju entuzijazam sve više opada, sa kompozicijama i figurama koje su na kraju samo korektne, bez energije i maštovitosti kakve karakterišu njen rad. Stewart i Caramagna su svakako održali profesionalni nivo ali na kraju je ovaj strip sasvim ispušten na ime scenarija koji naprosto ne zna kud je krenuo i kako da tamo stigne.

Abramsi se svakako drže „standardne“ Spajdermen postavke i zapravo razrešenje misterije koju predstavlja Cadaverous i njegov satanski plan uspevaju da uvežu u neke od najstarijih motiva vezanih za ovog superheroja ali to je, s obzirom na relativni nekvalitet ovog scenarija skoro pa dodatna uvreda za publiku koja sebe mora da podseća da je ovo nekanonski, alternativni univerzum i da saznanja o istoriji Peterove porodice koja smo ovde dobili ne predstavljaju „pravu“ prošlost.

Ključna stvar koja Bloodline poruši, kada čitate epizodu po epizodu nije taj opšti narativ koji je gadan, u neskladu sa klasičnim Spajdermenovim tonom, ali nije da za njega nema baš nikakvih presedana u istoriji ovih stripova, već to da od stranice do stranice strip sa sobom ne može da se dogovori koji je njegov ton i šta je neophodno da bi se ova priča ispričala. Ben Parker tako, ovde, dobija drugaricu Faye koja je nešto između love interesta i sajdkika, neko ko će ga podsetiti, sasvim korektno, da u inverziji klasičnog slogana, velika odgovornost donosi veliku moć, ali njen lik je, nakon uvoda koji joj daje mnogo karaktera i preduzimljivosti, do kraja sveden na kulisu i ne služi praktično ni za šta. Sam Peter Parker je crtan kao ogorčeni ali dostojanstveni stariji muškarac (sa seksi bradom) čiji se svet slomio kada mu je žena ubijena, ali mu se u kasnijim epizodama u usta stavljaju geg-replike i onelineri koji, pretpostavka je, treba da podsete na klasičnog Spajdija što se kompulzivno šali kada mu je najteže, ali je to sasvim u neskladu sa dotadašnjom karakterizacijom ali i splatter/ body horror atmosferom koju strip do tog momenta izgradi.

Dalje, Ben i njegova ortakinja Faye u svojoj jelte, herojskoj potrazi, susreću gotovo dementnog, ostarelog Tonyja Starka (i Riri Williams*) i saznaju užasnu istoriju nestanka Avengersa iz istorije ovog sveta – a koja je, zgodno, vezana za Cadaverousov plan – i ovo je odjednom sasvim drugi strip koji nam servira zombi-superheroje i gotovo postapokaliptičnu atmosferu, a gde je Tony Stark sam iskorišćen kao comic relief pored davanja obilnih količina ekspozicije što treba da nam prepriča šta je sve bilo u međuvremenu, između početka ovog stripa i njegovog najvećeg dela.
*ovo verovatno na molbu uredništva



Ovo nije sjajan pripovedački postupak i mada sam video ljude na Goodreadsu koji tvrde da je ovo najgori Spajdermen ikada napisan, i ne mogu s njima da se složim, stvari svakako nisu dobre. Utisak je da je mladi Abrams stvari smišljao u hodu a da je ćale na kraju sve peglao povezujući niti onoliko koliko je to bilo moguće izvesti pa je Bloodline pun viškova sa jedne i ispražnjen od potrebnih detalja sa druge strane, loše tempiranog pripovedanja, sa humorom koji je sam za sebe smešan ali je postavljen u nezgodne momente itd. Možda je najvidljivije odbojan element stripa to insistiranje na body horror elementima koji, da se razumemo, nisu strani Spajdermenovoj istoriji, ali praktično ne postoji ni jedna priča u toj istoriji što se njih hvatala a koju danas solidan deo čitalaca ne mrzi iz sveg srca.

Bloodline se, dakle, lako i uspelo upisuje na tu listu, pokazujući sve rizike rada sa selebriti scenaristima, gde će, na kraju uslove pod kojima se radi diktirati oni a ne Marvelov urednik. Naravno, kako rekoh, ovo nije najgora priča o Spajdermenu koju sam čitao i, pored svojih brojnih neuspelih dimenzija, ona ima i dopadljive elemente, ali radi se o generalno slabom stripu i neugodnoj Spajdermen pripovesti. Ako ništa drugo, Bloodline podseća da ako želite da upropastite Spajdermena, za to nije neophodno da angažujete holivudske teškaše, Marvel je tokom decenija sasvim uspešno kreirao užasne priče o svom najpopularnijem superheroju, koristeći isključivo talenat koji je imao u kući. Svejedno, ako vas je sve ovo ispunilo nekom vrstom morbidnog interesovanja, Spider-man: Bloodline možete na Comixologyju pronaći ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3305 on: 08-11-2021, 06:17:00 »
Pročitao sam izvrsnu kolekciju što je sakupila svih sedam brojeva DC-jevog miniserijala Basketful of Heads, a koja je izašla pre nešto više od godinu dana. Sam miniserijal je izlazio od Oktobra 2019. godine pa sam ovde solidno zakasnio sa osvrtom, no, s obzirom da nam uskoro stiže nastavak, postoji opravdanje, a i u ovom slučaju radi se o tome da sam „slatko ostavljao za kraj“, odnosno da sam, znajući da će ovo biti verovatno posebno čitalačko iskustvo, odlagao neumitno zadovoljstvo u jednom tantričkom naporu da ga učinim praktično transcendentnim. Da li jedan u suštini klasični smalltown horror strip zavređuje svu tu tantru i transcendenciju? Ovo svakako zavisi i od vaših žanrovskih preferenci ali autori koji su ga radili u mojoj kući uživaju jak pedigre.



Joe Hill, sin Stephena Kinga je za sebe već izborio jaku strip-reputaciju, potpisujući jedan od najboljih horor serijala koji su izlazili u ovom stoleću, naime, visokocenjeni Lokot i ključ aka Locke & Key. Rađen u partnerstvu sa sjajnim čileanskim crtačem Gabrielom Rodriguezom, ovaj je serijal uspeo da spoji prepoznatljivo „stivenkingovski“ tretman malih zajednica suočenih sa nečim pretećim i onostranim sa jednim savremenijim jezikom i osobenom obradom tema, dugujući u velikoj meri karakter Rodriguezovoj fantazmagoričnoj vizuelnoj magiji. Njeno odsustvo je bilo i jedan od razloga što mi se Netfliksova serija rađena po stripu nije dopala, ali ja sam svakako prezahtevan čovek.

Utoliko, bilo mi je drago ne samo kada sam video da je Basketful of Heads ne samo još jedan horor strip, već začetak čitavog novog imprinta DC-jevih stripova, pod naslovom Hill House Comics a gde bi, u Hillovoj koordinaciji, veliki izdavač imao neku vrstu premijum ponude za ljubitelje horora. U istorijskom periodu nakon gašenja Vertiga i sa DC-jevom konsolidacijom svojih radova oko nekoliko sržnih imprinta, lepo je videti jedan ne samo posvećen hororu nego pod upravom jednog od najboljih zamislivih upravitelja.

Ne da horora u savremenom stripu manjka – Cullen Bunn maltene od toga samo živi, a nije li na kraju krajeva The Walking Dead tehnički gledano horor strip? – ali Joe Hill se pokazao kao autor koji, radeći sa prepoznatljivim predlošcima, ume da kreira vrlo upečatljive, memorabilne priče. Uz dobrog crtača, za njega je zaista nebo granica pa sam takođe sa odobravanjem video da je za ovaj projekat odabran u Americi relativno malo poznati ali izvrsni Italijan Leomacs koji je uradio olovke i tuš, a da je kolore radio Dave Stewart. Ovo je serijalu Basketful of Heads zbilja obezbedilo kvalitetan, mejnstrim look and feel, u velikoj meri potreban ako želite da se probijete izvan ne čak ni horor geta već izvan uobičajenih granica strip-tržišta, pa iako je podatak na vikipediji da je prva sveska prodala više od deset miliona primeraka (a nešto niže više od milion primeraka) svakako netačan, ovo je strip koji je odradio svoj planirani posao skretanja pažnje javnosti na ne samo Hillov novi horor-rad nego na čitav taj napor oko lansiranja horor-imprinta za probirljivu publiku.

Za sada stvari svakako funkcionišu pristojno i, iako je Hill House Comics morao da se bori ne samo sa relansiranim X-Men stripovima već i sa pandemijskim potresima, imprint je do sada sigurno išao napred objavljujući miniserijale poput The Dollhouse Family, The Low, low woods, Daphne Byrne i Plunge (ovaj poslednji pisao je sam Joe Hill a crtao ga sjajni Stuart Immonen) a koji su svi završeni prošle godine. Razlog što sam baš sada uzeo da pišem o Basketful of Heads je najava njegovog nastavka, Refrigerator Full of Heads a koji počinje narednog meseca, kao najava drugog talasa Hill House Comics.



Basketful of Heads je primer kako se može uzeti pregršt starih horor tropa, da ne kažemo klišea, a onda od njih napraviti zabavna, pitka priča koja, ako ćemo da budemo vrlo tehnički nastrojeni, nije „čist“ horor. Onako kako je Hill i ranije radio, da ne pominjemo njegovog oca pre njega, Basketful of Heads umešno spaja (pod)žanrovske elemente priča strave, natprirodne fantastike, ali i trilera smeštenog u mali grad, na ostrvu Brody u, pogodili ste, državi Mejn i iako ima prominentne momente napetosti, strave, nasilja i foklornog horora, u pitanju je, iznenađujuće ili ne, pre svega strip usredsređen na likove.

Glavni lik, June Branch, je, recimo, jedan od njegovih najvećih aduta. Ova mlada studentkinja psihologije i plavuša u užasno kratkim pantalonama od džinsa i pored prvih utisaka zapravo uopšte nije stereotipni scream queen iz klasičnih slešer priča ali ni algoritamski sklapan savremeni preduzimljivi ženski lik koji treba da osvoji woke poene iako nema stvarni karakter. Naprotiv, June je karakterna, zanimljiva, snalažljiva, snažne volje i strastvena a onako kako je uhvaćena u mrežu nasilja, intrige, zavera i prevara, tako i ona pokazuje šta je sve kadra da uradi kako bi spasla ne samo svoju glavu nego i glavu svog dečka Liama, koga su neki loši ljudi kidnapovali i muče ga.

Kvalitet karakterizacije same June je značajan i zbog toga što strip vrlo dosledno prati priču iz njene perspektive. Iako početak priče kao da sugeriše da će Liam biti glavni junak, dajući mu protagonizam i takođe zanimljiv karakter, da ne pominjemo upečatljiv izgled, ovo je sasvim namerna varka tijelom da se čitalac uljuljka u pomisao kako ima posla sa klišeom, čime će se June i njena preduzimljiva, beskompromisna priroda do kraja nametnuti kao dragocena centralna vrednost ove priče. Takođe, kako čitalac sve vreme prati June, on tako i sve informacije o zapletu saznaje isto kada i ona i ta dobro ugođena rezonanca između šokova koje preživljava June i onih koje pogađaju čitaoca u velikoj meri priči daje potrebnu energiju.

Sama priča, po ustaljenoj matrici koju porodica King-Hill baštini decenijama, prikazuje nam događaje u pomenutom malom gradu taman dovoljno izmeštenom od velikih urbanih centara da prekidi struje i snažnije oluje kreiraju situaciju izolovanosti i pretnje, a da opet sve ima šarm smalltown America udobnosti, sa ljudima koji se svi znaju, familijama koje jedne druge posećuju decenijama, policijom koja uglavnom privodi pijance i klince što valjaju gandžu… Liam, Junein dečko je u ovom gradiću proveo leto, radeći kao „letnji policajac“ za lokalnog šerifa, deleći kazne za nepropisno parkiranje, i bukvalno poslednjeg dana njegovog rada dešavaju se snažna oluja i bekstvo nekoliko osuđenika iz zatvorskog transporta…



Basketful of Heads svim ovim poznatim i oprobanim motivima žonglira sjajno, dajući celoj priči svežinu i uverljivost kakvu ona naprosto ne bi imala kod nekog manje kvalitetnog autorskog tima. Hillov kvalitetni tekst uspeva da i krupne infodampove provuče kao karakterne, zanimljive monologe dok Leomacsov crtež izvrsno spaja „američki“ widescreen pristup sa nešto izrazitije evropskom ekspresivnošću likova ali i dinamikom u pripovedanju. Rimljanin, sa punim imenom koje glasi Massimiliano Leonardo, je iskusni Bonellijev crtač sa odrađenim brojnim menama na Teksu i Dilanu Dogu, dok je u Americi pre ovoga radio na Luciferu. U kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta crtač me je ovde prijatno podsetio na Manaru, po tome kako su mu likovi upečatljivi (dobro, i lepi) a pripovedanje dinamično i prepuno detalja koji osvežavaju scene a da ih ne čine pretrpanim.

Ključno u ovoj formuli je verovatno to kako je dobro izbalansirano to prisustvo elemenata različitih žanrova. Iako je titularna „korpa puna glava“ svakako upečatljiv motiv u stripu, ona zapravo nije i definišući motiv i ovde imamo posla sa trilerskim zapletom koji bi savršeno funkcionisao i bez ikakvog natprirodnog elementa. No, taj folklorni detalj sa oružjem koje ne donosi smrt nego život i korpa kao memorabilna slika a koja stripu daje ugodnu dimenziju neugodnog, nedorečenog, neprirodnog i jezovitog, zapravo opet u dobroj meri služi da se oslika karakter same protagonistkinje i da mlada žena uhvaćena u zaveru o kojoj do malopre ništa nije znala, ima neku vrstu bizarnog antičkog hora da sa njim komunicira i od njega dobija i informacije ali i neku vrstu psihološke motivacije.

Humor nije čest saputnik strave i užasa (osim, naravno, u svim onim horor-komedijama koje smo gledali ili čitali) a ovde se on perfektno koristi za razbijanje tenzije i davanju stripa jedne apsurdističke, stalno iznenađujuće energije. Sam Joe Hill kaže da je išao na to da ovo bude priča u kojoj se ništa ne može predvideti, koja će stalno čitaoca držati u saspensu i iznenađivati, pa je pored preokreta u samom zapletu koji su odlični i umešno produbljuju dramu između nekoliko likova, bez potrebe da proširuju lepo oslikani ansambl, to umetanje vizuelnih i narativnih gegova u pričanje pun pogodak i daje Basketful of Headsu identitet i karakter.

Horor čitalac će, možda, ovde na kraju i najmanje biti uslužen ako je navikao da od horor-stripova očekuje eksploatacijski pristup nasilju ili dramatične, gotske prikaze strave. Basketful of Heads je posle svega u prvom redu triler a koji do svoje horor komponente dolazi postepeno, pokazujući ne samo zlo u drugima koje nadrasta sve druge elemente njihovih ličnosti, već nam pokazujući i protagonistkinju koja traži i zlo u sebi i preispituje se pre nego što – bez ikakvog daljeg kolebanja – shvati šta joj je činiti i šta je u datoj situaciji ne samo najprirodnije već i najpravičnije. Utoliko, ovo je možda i trojanski konj koji nam obećava dekapitacije i seksualizovano nasilje, a na kraju isporučuje jednu vrsnu studiju karaktera i analizu zla koje vlada malom zajednicom bez potezanja nekakvih (pre)visokih koncepata.



Da odmah umirimo duhove: dekapitacija svakako ima, a ima malo i seksualizovanog nasilja, dakle, Hill obilazi sva ova opšta mesta žanra ali im daje svežu obradu, sa dobrim, živim likovima i maštovitim rukovanjem ubij-ili-budi-ubijen matricom. Odsečene glave u ovom stripu nisu samo simboli već i, praktično, esencijalni likovi i mada imaju komičnu koliko i „ozbiljnu“ ulogu, Basketful of Heads nije parodija na horor.

Leomacsov crtež svakako treba još hvaliti, pa ću reći da je u stripu postavljenom na likove sjajno kako on radi detaljnu, živu karakterizaciju svakog od njih, od June i Liama koji su po prirodi stvari u centru narativa, pa sve do sporednih likova koji dobijaju mnogo manje vremena „pred kamerom“ ali prolaze kroz ogroman spektar emocija i ponašanja. Sa druge strane, njegov je lejaut vrlo udoban, bez natrpavanja kadrova po stranici ali i bez natrpavanja samih kadrovima elementima. Ovo je crtač koji vrlo dobro razume kako se prioritizuju elementi kompozicije, šta je najvažnije da čitalac vidi na prvi pogled i nastavi dalje, a čemu će se vratiti da ga bolje prouči. Otud je Leomacsov prikaz države na samom severu Nove Engleske jako ubedljiv a da se ta ubedljivost postiže umešno iskorišćenim detaljčićima na slikama, ponovo pažljivom „karakterizacijom“ okruženja, radije nego nekakvim opsesivnim „risrčom“ i replikacijom „stvarnog“ Mejna u stripu.

Kolori Davea Stewarta su  uobičajeno impresivni i savršeno se uklapaju sa Leomascovim urednim, živim ali ne pretrpanim crtežima, dajući stripu osobene atmosfere ne samo za delove dana (i noći) već i u scenama nabijenim tenzijom ili eksplozivnim, akcionim razrešenjima. Kao kruna svega dolazi odlični letering Derona Bennetta, koga sam pre par dana hvalio za Lailu Starr, a koji i ovde spaja vizuelnu prijemčivost samog teksta sa dinamizovanim korišćenjem oblačića da se svemu da dodatni sloj karaktera.

Basketful of Heads je, dakle, vrlo dobar, zabavan strip koji iako ide brzim tempom i oslanja se na komediju koliko i na akciju, nije plitak. Ovde, priznajem, nema nametljivog filozofiranja i visokog koncepta ali je u pitanju jedan veoma dobro vođen i zaokružen narativ sa odličnim likovima urađen maestralno i na vizuelnom i na tekstualnom planu. Kako nastavak o frižideru punom glava radi drugi kreativni tim, ostaje nam da se nadamo da je Hillovo vođstvo dovoljno snažno da se u njemu postigne slična srećna ravnoteža svih elemenata. Do tada, možete sebi priuštiti Basketful of Heads na Comixologyju kliktanjem na ovaj link.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3306 on: 10-11-2021, 06:18:38 »
First Degree: A Crime Anthology je ime kolekcije kratkih stripova koju je objavio američki Humanoids, a kao na Engleski prevedenu verziju kolekcije Polar: Shots entre amis à Cognac koju je francuski ogranak firme objavio nešto ranije ove godine. Američka verzija je izašla početkom ovog Avgusta i zanimljivo je da ga Amerikanci promovišu koristeći imena Davida Walkera, Michaela Larka i Davida Aje kao da su ovo primarno njihovi radovi iako je istina da su Walker i Lark uradili samo prvu priču od nekoliko strana, da je Aja uradio (odličnu) naslovnu stranicu, a da je sav ostali sadržaj unutra delo mahom francuskih autora o kojima američka publika ne zna praktično ništa.



A ni evropska publika kad smo već kod toga. First Degree: A Crime Anthology je sastavljen od veoma kratkih stripova što su ih radili ljudi koji operišu izvan franko-belgijskog strip-mejnstrima i lista imena, iako je dugačka i sadrži još anglosaksonskih autora, zapravo ni meni ne znači mnogo. Sem, naravno, da je ovo prilika da se upoznam sa materijalom koji uobičajeno izlazi izvan onog što inače čitam.

First Degree: A Crime Anthology je kolekcija urađena da se obeleži 25 godina festivala POLAR, kao što njeno originalno ime i sugeriše. Radi se o godišnjem događaju koji je uspostavljen 1996. godine u Konjaku u Francuskoj  kao mesto na kome će se primarno promovisati „trilerska“ proza. Termin „polar“ se u Francuskom jeziku koristi da opiše ono što anglosaksonska publika shvata kao triler, ali i šire od toga, uključujući i krimiće, ali i „misterije“. Festival je krenuo sa deljenjem nagrada za, dakle, prozu, proleća 1996. godine ali je zatim 2003. godine u kategorije koje se nagrađuju dodat strip, pa su 2010. godine dodati filmska i televizijska produkcija, dok je pozorište kao poseban umetnički medijum ušlo na spisak 2013. godine i poslednjih osam sezona se nagrade na Polar festivalu dodeljuju u ovih pet kategorija.



Organizatori se posebno ponose – barem sam taj utisak stekao iz predgovora za ovu antologiju koji je napisao osnivač Bernard Bec – time da su i u žiriju i među nagrađivanim autorima imali ljude koji su iza sebe imali zatvorske kazne, a to je, pretpostavljam i jedan kvalitetan način da se ljudima koji su žigosani ovom vrstom socijalne stigme ponudi nekakav kreativan i smislen put natrag u društvenu zajednicu. Ceo Becov predgovor u kome se nabraja mnogo autora koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u radu festivala možete pročitati ovde pa vas ja sada ne bih smarao njegovim prepričavanjem. Dovoljno je, dakle, da kažemo, da se radi o manifestaciji sa pedigreom i sada već dugom istorijom te da je objavljivanje ovakve antologije krimi i noir stripova, kako je reklamiraju Ameri, sasvim u duhu onoga što festival radi i na reprezentativan način ilustruje njegova žanrovska interesovanja i estetske, jelte, značajke.

Naglašavam to kako američki izdavač reklamira ovu zbirku kao krimi i noir zato što je u pitanju prilično zanimljiva divergencija između onoga što vam naslovna strana i imena na njoj obećavaju i onoga što između korica dobijate. Američki savremeni strip je utemeljio jednu savremenu tradiciju krimi i noir stripa, ovih dana ću pisati o novom grafičkom romanu u serijalu Reckless, između ostalog, i unutar nje postoje određena očekivanja na ime teme, ali i izgleda, jezika, i te neke, jelte, estetike. Utoliko i Humanoids pokušava da američkom čitaocu ovu kolekciju proda sugerišući da je unutra nešto što biste očekivali od novih stripova Eda Brubakera, Briana Azzarella i slično, sa crtačima koji sa njima najčešće sarađuju. David Aja je nacrtao vrlo lepu, stilizovanu koricu sa revolverom, mecima, mrtvačkom glavom i kolornom šemom koja obećava pucnjavu i krv, a prva priča, pomenuta Walkerova i Larkova saradnja takođe navodi vodu na sličnu vodenicu, dajući nam oporu urbanu priču o policijskoj brutalnosti i rasizmu, te Larkov karakteristični realistički stil sa raskošnim kolorom Davea Stewarta.

Ono što se, doduše, primeti kod ove priče je da ona zapravo nije žanrovski rad, ili makar da nema prostora da se kao takva pokaže. Ovo je crtica sa surovih ulica moderne Amerike koja ima karaktera i mada je njena „poruka“ sasvim jednostavna i bez ikakve suptilnosti, makar je jasna i dobronamerna. No, strip u sebi nema, zapravo, ni „kriminala“ niti ikakve misterije, a o noir tropima i da ne govorimo.



Ispostavlja se, pak, da je na neki način to i adekvatan uvod za ostatak materijala jer dobar deo priča u ovoj antologiji nema mnogo veze sa noir estetikom i zapravo spada u značajno širi krug „misterija“ ili „trilera“, onako kako su Francuzi to, na kraju krajeva i zamislili. Recimo, već naredna priča, Premeditated, a koju su radili Sydney Duncan i J.P. Mavinga je mnogo bliža Zoni sumraka ili MST3K nego klasičnom krimiću sa ženom, gonjenom nesanicom, kojoj psiholog sugeriše nestandardnu terapiju a ona se onda, slučajno (ili FATALNO!) upliće u praktično natprirodnu misteriju. Naredne dve, The Game (Thierry Lamy i Pierre Taranzano) i The Raincoat (Frédéric Brémaud, Jean-Yves Segura i Olive Jolivet) su zapravo bliže noir idejama i ovo su perverzne pa i zločeste priče o ljudima koji izgledaju kao i mi ostali ali zapravo vode sasvim drugačije živote. Ima ovde još par „klasično“ noir radova, kao što je recimo Twenty to One (Fred Le Berre i Corentin Rouge) koja antologiju zatvara a koja priča o mladom bokseru što ima šansu da se bori za titulu šampiona i njegovoj devojci koja ima neke sopstvene ideje kako da se od toga napravi nešto korisno za sve njih. Ovo je možda najtipičnije noir priča u celoj antologiji i u njoj se ograničenost broja strana, zbog koje su neke druge priče u zbirci vidno trpele možda najmanje oseća (mada se oseća).

Drugde imamo radove bliže klasičnom „mystery“ žanru sa neobjašnjivim smrtima i detektivskim radom na tragu Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa. Recimo. Curly, On the Wrong Side of the Grass (Jean-François Miniac i Alain Paillou) je priča o bizarnom ubistvu (or is it?) u šumici izvan gradića Elbeuf, a A Talent to Die For (Rémy Roubakha i André le Bras) je crno-beli policijski procedural u pozorištu gde maltene cela ekipa produkcije biva ubijena jedno za drugim.

A sa druge druge strane imamo i stripove koji su artistički ili fantazmagorični ili naprosto ne pripadaju ni jednom od žanrova. U ovo spada neobična ljubavna skaska The Text Message (Art by Luc Brahy), nema priča o nasilju na Pigalu nazvana Pigalle (Jean-David Morvan i Boris Joly) i svakako A Taste of Salt on the Tongue (Philippe Hauret i Séra) koja je nabijena erotskim artizmom i artističkom erotikom ali i depresivnom atmosferom. A onda tu je i Theodicy (Éric Liberge), vrlo naglašeno patološki intonirana priča o zastrašujućem kutu starom više vekova koji žrtvuje decu svojim mračnim ciljevima i koja je najpre horor a tek posle možda nešto drugo.



Žanrovska neujednačenost nije uopšte problem ove antologije, naprotiv, mislim da je sjajno koliko različitih pogleda na „triler“ odnosno „polar“ dobijamo kroz ove radove. Ali broj strana dodeljen svakom od njih već jeste. Manji procenat ovih priča uspeva da u 4, 5 ili 6 strana koliko autori imaju na raspolaganju kreira dovoljno „dubok“ narativ da to bude vredno našeg vremena. Mnoge su, naprosto, svedene na skice i stilske vežbe gde se postavljanje misterije i donošenje razrešenja događaju preblizu jedno drugom da bi čitalac uopšte imao vremena za refleksiju i „učestvovanje“ u narativu a što je svakako jedna od glavnih žanrovskih odlika trilera i proze misterije. Likovi su često, kad ih ima, silom prilika svedeni na stereotipe a razrešenja su kratka, jednostavna i često prepričana jer nema mesta da se prikažu onako kako je potrebno. Čak i mnoge priče koje izbegavaju pripovedne probleme i imaju dobro odmeren tempo, na kraju se svode samo na domišljate ideje koje bi bilo lepo razraditi u nekoj dužoj formi.

Utoliko, First Degree: A Crime Anthology nije neko obavezno štivo, ali jeste strip sa dosta interesantnih glasova, nekoliko odličnih crtača, pa na kraju i svakako vredan pregledanja ako vas interesuje prevashodno frankofonski pogled na triler. Comixology ga prodaje ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3307 on: 11-11-2021, 08:15:04 »
Norveška legenda crno-belog stripa sa životinjama koje govore, Jason (aka John Arne Sæterøy), ima prilično ujednačen, pravilan tempo rada. Od 2013. godine on uredno izbacuje po jedan grafički roman na svake dve godine pa smo tako ovog Septembra, na Engleskom jeziku dobili njegov najnoviji rad, Good Night, Hem, za Jasona karakterističnu mešavinu biografske pripovesti, fikcije, satire, komedije ali i melanholične, tihe drame. Kako se i iz naslova da naslutiti, ova se priča bavi Ernestom Hemingvejem, jednim od najslavnijih američkih romanopisaca dvadesetog veka, a kojeg je Jason, zajedno sa kolegom Skotom Ficdžeraldom već imao kao protagonistu u stripu The Left Bank Gang iz 2006. godine.



Jason je zanimljiva anomalija u evropskom stripu, kao autor koji radi gotovo isključivo crno-bele grafičke romane sa antropomorfnim životinjama a koji je ne samo uspeo da se probije do publike širom Evrope (čak je i izvrsni domaći izdavač Komiko neumornog Vuka Markovića objavio više njegovih knjiga, dve u poslednjih nekoliko nedelja!), već je suvereno osvojio i američko tržište. Jasonovi stripovi se rutinski objavljuju u SAD (naravno, za to je zadužen Fantagraphics) a čovek je tamo pokupio jednu Harvijevu, dve Ajznerove nagrade i bio nominovan i za Ignatz nagradu dva puta pre dvadesetak godina. Iako je živeo u više zemalja Evrope (Norveška, Danska, Belgija), pa i u SAD, poslednjih četrnaest godina je Jason nastanjen u Francuskoj pa i njegovi novi radovi originalno nastaju na ovom jeziku. No, njegov crtački stil je praktično nepromenjen a ton i način na koji se koristi tekst u njegovim radovima očigledno ne zavisi od originalnog jezika i Jasonov opus sada već odiše estetskom zaokruženošću koja sugeriše da je u pitanju jedna celina. Štaviše, Good Night, Hem je i neka vrsta „krosovera“ likova iz različitih dosadašnjih stripova koje je Jason radio, povezujući zajedno sa njima i različita svoja tematska i stilska interesovanja.

Jasonovi stripovi u poslednjoj deceniji su imali neku vrstu labave „teme“, baveći se pre svega izgubljenom generacijom, kako su sebe voleli da nazivaju ljudi (naravno, zapadnjaci, pre svega, mada ne ekskluzivno, Amerikanci) koji su u osvit Prvog svetskog rata bili mlade ali već odrasle osobe a koje su dočekale da vide i Drugi svetski rat i imale osećaj da je period između dve velike vojne bio ispunjen lutanjem, dezorijentacijom, takoreći – izgubljenošću. Sam termin se pripisuje uglednoj američkoj spisateljici i dramaturškinji Gertrudi Stajn ali je možda za njegovu popularizaciju najviše učinio sam Hemingvej, koji je u romanu Sunce se ponovo rađa (objavljenom 1926. godine) čitaocu uputio korisnu informaciju: „Svi ste vi izgubljena generacija“.

Iako, naravno, termin opisuje čitavu generaciju, onako kako su posle korišćeni kvalifikativi poput „najbolja generacija“, „bejbi bum generacija“, „generacija iks“ ili „generacija Z“, kao nosioci, ili makar glasogovornici duha izgubljene generacije prepoznaju se pre svega pisci/ pesnici/ dramaturzi poput Hemingveja, Stajnove, Ficdžeralda itd., velika imena američke literature i drame koja su donela jedan novi pogled na svet u svojim delima i na način koji ranije nije bio uobičajen izmešala svoj život sa svojim stvaralaštvom, pišući često nerazdvojive kombinacije fikcije i autobiografije.

Ficdžerald je, naravno, najpoznatiji po Velikom Getsbiju, romanu koji je, iako se bavio društvenim slojevima kojima većina čitalaca po prirod stvari nije imala pristup, imao velike i prepoznatljive elemente Ficžeraldovih ličnih iskustava i autentičnost koja ga je učinila jednim od najpoznatijih američkih romana svih vremena. No, Hemingvej je, sa svoje strane ne bez razloga u ostatku sveta smatran najvećim piscem svoje generacije, sa životom koji je, kroz karijeru novinara i ratnog dopisnika, dokačio ratove u Evropi (uključujući Španski građanski rat, kao preludijum za Drugi svetski rat), ali i uspelim meandriranjem između vrlo savremenih američkih tema sa jedne (Priče o Niku su bile i lektira koju smo mi čitali još u osnovnoj školi) i specifično američkom, privremeno-iseljeničkom perspektivom iz koje je posmatrana Evropa između dva rata, a notabilno Pariz.



Pariz i jeste bio jedan od apsolutnih neksusa zapadne kulture tog perioda, o čemu sam već pisao pričajući o nekim drugim stripovima u poslednjih godinu dana a i drugi veliki pisci izgubljene generacije, poput Remarka su mu prirodno gravitirali.

Utoliko, jedan deo Good Night, Hem se događa upravo u Parizu i prati Hemingveja, Ficdžeralda i još nekoliko likova (pojavljuje se i slikar Maks Ernst), i njihove tako tipične dane provedene u kafanskom filozofiranju, šetkanju po gradu koje oni nekako smatraju značajnim umetničkim radom, diskusijama o koridi, pijančenju, ljubavnim problemima. Jasonovi stripovi do ovog momenta su već uspostavili neku vrstu alternativne istorije u kojoj antropomorfni psi sa imenima Hemingveja i Ficdžeralda imaju iza sebe literarne opuse ovaploćene u strip-formi, ali je zanimljiv potez u Good Night, Hem spajanje Hemingveja i njegove svite sa Atosom, jednim od tri Dimina musketara koji je već bio temporalno izmešteni protagonist Jasonovih radova The Last Musketeer iz 2008. godine i Athos in America iz 2012. Athos je došao kao prirodan izdanak Jasonovih interesovanja za priče koje se bave putovanjem kroz vreme i alternativnom istorijom, te mešavinom fikcije i istorije, a posle jednog od njegovih najpoznatijih radova, I Killed Adolf Hitler iz 2008. godine.

Neiznenađujuće, dakle, kada u istom stripu imamo Hemingveja i Atosa, da će ovo biti još jedan strip u kome se Hitler suočava sa svojim krajem, mada je on ovde drugačiji, satiričnije intoniran. No, pre toga imamo dugačku sekvencu u Parizu i Španiji (odnosno Pamploni, koju baskijski nacionalisti smatraju srcem Baskije), sa sve koridom, pijančenjima, čudnim preljubama, pokušajima samoubistva… Jasonov tretman autora izgubljene generacije je impresivan i zavodljiv u tome kako i pored jasnih satiričnih tonova – čak i kada se apstrahuje da je ovo „funny animal“ strip – on savršeno pogađa „glas“ i emotivnu zaravnjenost koji karakterišu pre svega Hemingvejeve radove. Naravno, kod Hemingveja je telegrafski stil pisanja i zamagljivanje unutarnjeg života likova bio način da se napravi odmak sa dotadašnjom romanesknom tradicijom i njenim sklonostima kao raspisanosti i prenaglašenoj emotivnosti i ovo je autor koji je praktično uspostavio pristup gde da se o velikim unutarnjim lomovima i spoljašnjim tragedijama priča hladno, naizgled bezinteresno, faktografski, praktično fenomenološki i bez analiziranja u samom tekstu, prebacujući veliku odgovornost na samog čitaoca da ovo „procesovanje“ teksta i hvatanje njegovih stvarnih značenja uradi sam. Kao neko ko je odrastao čitajući Hemingveja i Remarka,  sa dosta autoriteta mogu da kažem da je Jasonov minimalistički, svedeni crtež perfektno ugođen sa ovim senzibilitetom i da se fina nota satire, dobronamerno usmerena i na samog Hemingveja odlično uklapa.



Hemingvej ovde, recimo, ima scenu u kojoj piscu, uredniku i izdavaču Haroldu Loebu objašnjava svoju teoriju ledenog brega, insistirajući da, ako je piscu priča potpuno jasna, iz nje je moguće izbaciti ključan detalj i takvu je postaviti pred čitaoca, a koji će onda na osnovu onog što je u priči prikazano biti u stanju da sam prepozna ono što u njoj nedostaje. Loeb bez mnogo ustezanja odgovara da mu je teško da u to poveruje a na Hemingvejevo insistiranje da ova stvar radi i da ju je već koristio u nekoliko svojih pripovetki, Loeb pogleda na sat, kaže da je kasno, ustane od stola i oprosti se rečima „Good Night, Hem“.

Ovo jeste jedan od ključnih momenata u ovom delu stripa, što signalizira i naslovna fraza, ali i podsećanje da sa ovom vrstom grafičkog romana žanjete onoliko koliko ste posejali. Ne znam koliko današnja publika zna o Hemingveju i izgubljenoj generaciji ali Loeb naprosto nije figura sa istim nivoom prepoznatljivosti kao Hemingvej i Ficdžerald mada pričamo ne samo o prominentnom autoru američke spisateljsko-publicističke dijaspore u Parizu već i o čoveku čija je veza sa Britankom Duff Twysden poslužila kao osnova kasnijeg Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa.

Hoću reći, onako kako je Hemingvej mešao stvarne likove i događaje sa fikcijom, tako i Jason biografije značajnih figura izgubljene generacije koristi kao gradivni materijal za ovaj strip koji je „tih“ i uzdržan, kao i veliki deo stvaralaštva samog Hemingveja, ali gde se ispod površine krije jako mnogo materijala za raspakivanje, a čija dostupnost zavisi od vašeg poznavanja istorije i literature ovog doba, pa, na kraju krajeva, i vaših interesovanja za njih. Generalni sentiment je, sa svoj strane, mislim, prilično univerzalan i dinamika grupe blaziranih umetnika na braniku aktuelnog literarnog trenda koju ovaj deo stripa pokazuje se ponavljala mnogo puta kasnije na raznim scenama gradova i gradića širom sveta.

Drugi deo stripa se dešava par decenija kasnije, počinjući dan nakon oslobođenja Pariza 1944. godine i baveći se Hemingvejevom tajnom misijom da sa grupom dobrovoljaca izvrši padobranski upad duboko u nemačku teritoriju i likvidira Hitlera. Iako praktično varijacija na Tarantinove Basterdse, ova visoko fikcionalizovana – i „funny animalizovana“ – ratna drama uspeva da sačuva hemingvejevsku melanholiju i upari je sa dobrom satirom, da bi poslednja, najkraća celina bila fokusirana na Hemingvejeve pozne godine na Kubi i uobličavanje Atosa kao neke vrste katalizatora za veliki deo njegovog stvaralaštva, uključujući novelu Starac i more, još jednu knjigu iz naše ondašnje lektire i delo za koje je Hemingvej dobio Pulicerovu nagradu a ono mu je potom zaradilo i Nobelovu nagradu. Kraj stripa je tako tipičan i za Hemingveja i za Jasona da je gotovo nemoguće reći gde počinje jedan a gde prestaje drugi, servirajući nam kompleksnu emotivnu i filozofsku postavku kroz banalan tekst i crtež gotovo u potpunosti lišen akcije ali ne i suptilnosti.

Good Night, Hem je svakako vrhunski primer Jasonovog grafičkog rada koji je sa godinama postao kompleksniji i izražajniji a da nije izgubio na svojoj jednostavnosti, svedenosti, spartanskoj disciplini. Ovaj roman sadrži i scene čiste akcije, sa psima koji pucaju jedni na druge i bacaju ručne granate prikazanim u sekvencama savršene, gotovo filmske montaže, a da opet imamo tipično jasonovsku smirenost i svedenost u prvom planu. No, ovo je i strip koji insistira da ga čitalac čita pažljivo, ne samo da bi jasno razlikovao često vrlo slične fizionomije pasa – a koje su namerne, i jedan od podzapleta u prvoj priči se upravo bavi činjenicom da se neki psi među sobom jedva razlikuju – već i da bi razgrnuo sve slojeve književnih i istorijskih referenci, suptilnih aluzija a onda i satiričnih odmaka i preokreta koji u konačnici tvore delo što je svom odabranom materijalu istovremeno i jako verno, a da uspeva da ga i prokomentariše. Sjajno, ali zahtevno, hoću da kažem. Pa, dok ovaj strip ne dobaci do nas, možete da ga digitalno kupite na Comixologyju.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3308 on: 16-11-2021, 05:54:12 »
Pre nekoliko nedelja dobili smo prvu kolekciju u Imageovom serijalu Ultramega, sa podnaslovom Stand With Humanity i ja sam iskoristio priliku da se upoznam sa stripom koji je već na prve najave delovao u najmanju ruku intrigantno. Nakon pročitane kolekcije a koja sakuplja prve četiri epizode ili, kako je to sada standard, prvu priču u dužem serijalu, mogu da kažem da je Ultramega apsolutni spektakl i obavezno štivo za svakoga kome makar malo zaigra srce na pomen kaiđu-akcije, postapokaliptične devastacije i ultra-visceralnog, borilačkog horora.



Ultramega je počeo sa izlaženjem u Martu ove godine, a kao prvi kompletno autorski strip koji je uradio James Harren. Ovaj Amerikanac je pre svega crtač, najviše poznat po svom radu za Dark Horse i Mignoline B.P.R.D. stripove. Tamo je još 2011. godine počeo sa serijalom Abe Sapien: The Devil Does Not Jest, da bi u međuvremenu nacrtao  nekoliko B.P.R.D. Hell on Earth serijala, upisao sebi nekoliko naslovnih strana napravljenih za DC ali bio i ko-kreator na uspešnom Imageovom serijalu Rumble koji je pisao John Arcudi. Harren je dakle, tokom cele decenije pokazivao da je veoma dobar crtač sa izrazito energičnim stilom – već sam više puta pominjao da Dark Horse generalno a Mike Mignola partikularno veoma paze na to kakav crtački talenat traže za svoje radove – i Ultramega, kao strip u kome je na programu mnogo futurističkih prizora, mnogo tuđinske, nemoguće biologije i zaprepašćujuće masivne akcije je na neki način vrhunac njegovog rada do sada, suma njegovih jakih strana kojima je dato dovoljno prostora da se pokažu u svoj svojoj snazi.

No, ovo je i prvi put da se Harren predstavlja i kao kompletan autor, dakle, pisac scenarija i jedini pripovedač u stripu i mada svakako može da se govori o određenim osobenostima u njegovom narativnom postupku, pa i o nekim diskutabilnim rešenjima, Ultramega u konačnoj sumi svakako bude više pozitivno nego negativno iskustvo, strip koji uzima jednu potencijalno problematičnu pa i tešku temu i obrađuje je sa dosta elegancije i maštovitosti.

Naime, ako ste videli išta od promotivnog materijala vezanog za Ultramega, u najavama koje je Image imao ovog proleća, prva asocijacija vam je najverovatnije, kao i svima, bio Ultraman. Ultramega je nimalo prikriven omaž klasičnom tokutatsu serijalu koji je pokorio japansku televiziju u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka i zajedno sa Kamen Riderom i Super Sentai ozvaničio rađanje modernog japanskog pandana američkim superherojima. Ultraman je svoj partikularni identitet izgradio na kombinovanju superherojske akcije i kaiđu žanra, stavljajući u centar zaštitnike Zemlje, pripadnike posebne rase Ultramana sa specifičnim sposobnostima o kojima ovde nemamo prostora da mnogo pričamo ali koje se u vizuelnom smislu svode na mogućnost da generalno humanoidni protagonisti u sekundi izrastu na veličinu dinosaurusa kako bi bili ravnopravni protivnici kaiđu-čudovištima koja prete civilizaciji. Ultraman je ekstremno popularan serijal u Japanu, sa televizijskim serijama koje i dalje idu i filmovima koji se snimaju praktično svake godine.



U američkim kritikama za Ultramega pominjani su jasni predlošci na koje ovaj strip podseća a koji dolaze iz američke tradicije, uključujući očigledne reference na Green Lantern, ali fer je reći da je i po zapletu ali i po stilu pripovedanja Ultramega pre svega baziran na omažiranju Ultramana. Počev od imena, pa preko dizajna samog heroja, sve do priče o nastanku čudovišta i heroja koji se protiv njih bore praktično od početka vremena, Ultramega ima jasne paralele sa Ultramanom, a kako u prvoj epizodi postoje i određeni ulasci u psihologiju glavnog junaka i analiza umora koji ovaj oseća zbog neprestane borbe protiv izgleda beskonačne procesije sve moćnijih neprijatelja, nije nefer reći da ovde ima malo i Evangelion šmeka.

Američka verzija Ultramana, makar u stripu, može da deluje i kao pomalo problematičan koncept. Kaiđu i tokutatsu serijali, pogotovo tako popularni kao što su Ultraman i Godzilla nisu puke platforme za licenciranje miliona igračaka i drugog sekundarnog merčandajsa – mada jesu u velikoj meri baš to – već i legitimne emanacije zeitgeista, ali i duboko zakopanih društvenih trauma koje se egzorciraju kroz spektakularne uradke popularne kulture. Otud ja uvek osetim blagu nelagodu kada zapadnjaci, pogotovo Amerikanci dohvate da rade Godzillu ili druge japanske tokutatsu predloške, jer je njihovo čitanje uglavnom površno, lišeno podteksta koji originale (u njihovim najboljim verzijama, naravno), čini legitimnim kulturnim artefaktima, i svodi ih na zaista prostu pučku zabavu.

Sreća je, onda, da Ultramega nakon prve epizode koja je najočiglednije vezana za Ultramana, skoro iz korena menja i ton i zaplet, izmeštajući se iz urbanog okruženja i klasičnog žanrovskog kaiđu programa, da bi nam dala neku vrstu postapokalptičnog stripa koji pripoveda odmerenije i priča originalniju priču.

Ovo je donekle radikalan zaokret, pogotovo jer je Harren učinio dosta da izgradi ličnost glavnog junaka u prvoj epizodi. Ultramega ima tu distinkciju da su epizode značajno duže od severnoameričkog magazinskog standarda – prvi broj ima 66 strana što je trostruko od uobičajenog broja – pa je pored dovoljno mesta da se nacrtaju raskošne, spektakularne borbe nemogućih čudovišta protiv neverovatnih heroja u njemu moguće imati i više rada sa karakterima. Utoliko, prvi broj je neka vrsta origin story narativa koji nas smešta u svet gde tehnologija sve više napreduje i ljude na radnim mestima zamenjuju roboti a surovi kapitalistički sistem im ne omogućuje smislene socijalne tranzicije, pa je glavni junak koji se nimalo očekivano zatekne u ulozi zaštitnika grada od orijaških čudovišta jedan ne samo nepripremljeni heroj već i neko ko stalno propituje svoju svrhu u svetu koji, reklo bi se, bez obzira na sve njegove napore, ima samo jedan smer u kome može da ode.



Glavni junak ne dočekuje kraj prve sveske na nogama, toliko je fer da spojlujemo, ali on i nije „junak“ u klasičnom smislu. Njegov umor i rezignacija, njegovi nerazrešeni odnosi sa različitim ženama, neefikasno ispunjenje njegove uloge roditelja, sve to ga, uz borbu protiv gigantskih ubilačkih monstruma vodi prema samo jednom mogućem kraju. Otud je promena tona i dinamike pričanja počev od drugog broja pa na dalje na neki način i prirodna.

Harren ovde sebi u zadatak stavlja prilično ambiciozno preduzeće jer se Ultramega od druge epizode pretvara u složeniji narativ koji se bavi – uslovno rečeno – političkim frakcijama u postapokaliptičnom društvu izraslom izvan sada utvrđenog grada. Kako je utvrđeno da se ljudi transformišu u čudovišta na ime novog virusa, tako je i grad sve inficirane izbacio napolje i opasao se zidovima, obavezujući se da im jednom godišnje dostavi dovoljno hrane da makar preguraju dvanaest meseci bez egzistencijalne ugroženost. No, kako su neki od zaraženih zaista na kraju transformisani u čudovišta a neki, pak, ne, napolju se spontano stvaraju (najmanje) dve zajednice koje nisu u prijateljskim odnosima.

Harrenov narativ je interesantan jer praktično prati situaciju na obe strane, pokazujući nam i to kako „normalni“ prognanici imaju plan da nekako „reše“ infekciju i nađu način da budu primljeni u grad, ali i to da među kaiđuima postoji mnogo više nijansi nego što je žanrovski standard, sa društvenom organizacijom, kulturom, pa i političkim raslojavanjima među njima.



Ovo je maštovito i interesantno izvedena koncepcija, pogotovo kada se shvati da kaiđui nisu „prirodno“ tako veliki ali i da oni imaju sopstvenu interpretaciju rata protiv čovečanstva u kojoj su oni sami, a pogotovo njihova deca, neka vrsta nedužnih žrtava.

Ovo je, dakle, sve interesantno, ali jasno je da će čitalac Ultramegi biti najpre privučen obećanjem spektakularne akcije. I Harren ovde ne štedi olovku i tuš. Korišćenje epizoda dužih od standarda mu omogućuje pripovedanje drugačije tempirano nego što smo navikli u Americi, ne možda direktno inspirisano mangama, ali sa svakako sličnom filozofijom u korenu. Harren je apsolutno u „prikaži, ne prepričavaj“ taboru po pitanju naracije a kako je u pitanju jako dobar crtač, tako i Ultramega ima privilegiju da je njeno pripovedanje veoma vizuelno. I ovde se vidi jasna razdelnica između prve epizode, koja, pogotovo na početku, ima dosta ekspozitornog teksta, i ostale tri gde su i worldbuilding ali i prikazivanje same radnje rađeni „organskije“, na samom terenu, kroz dijaloge i akciju, i ovo stripu daje snažniji karakter i osećaj „mesta“.

Ovo, naravno, zahteva i nešto više koncentracije na strani čitaoca, ali opet, strip koji pokazuje umesto da prepričava a pokazuje to što pokazuje veoma dobro je svakako strip iza koga možemo da stanemo svom snagom. Nije Ultramega savršen strip, da ne bude zabune, svakako je legitimno ukazati da su neki likovi nerazvijeni i da, generalno, rad sa likovima pada pomalo  u drugi plan na ime generalnog rada sa svetom, ali sa jedne strane, reklo bi se da Harren ima planove na ovom nivou stripa koji će se razviti tek u narednim pričama, i, drugo, ikoničnost grafičkog prikaza likova u velikoj meri nadomešćuje njihovu srazmernu karakterološku skromnost.

Naprosto, Harren crta ljude, čudovišta i heroje, džinovske (i manje džinovske) robote fantastično, ulazeći u nemoguće anatomske analize i košmarne transformacije tela sa posvećenošću ozbiljnog kriptobiologa. Ovo je svet u kome su čudovišta iz vaših košmara imala košmare i ti košmari su prohodali i krenuli da ruše po gradu. Ultramega, dakle, ima naglašenu crtu body horrora, koja stripu daje jaku dozu nelagode i tenzije, a koje se onda opet razreše kroz spektakularnu, veoma visceralnu akciju. I reći ću ovde, mislim da tokom godine nisam video strip koji ima snažnije, upečatljivije akcione scene. Ultramega naprosto kanališe savršenu interpretaciju R-rated tokutatsu tučnjave gde se udara nezamislivom snagom, projektuju se nezamislive količine energije, udovi se proždiru sa nezamislivim apetitom a tela eksplodiraju sa nezamislivim ukusom. Harrenovo kadriranje i tranzicije između scena su savršeni a kolori Davea Stewarta su, pa… najbolji? Verovatno je ovo stvar ukusa ali ne znam na šta bi ovaj strip ličio da Stewart nije radio kolore i Harrenovom pokolju dao jednu toplu, organsku dimenziju a da letering nije radio Rus Wooton. Ako kažem da mi je ovim stripom Harren stao rame uz rame sa Danielom Warrenom Johnsonom, mislim da je to pohvala koju ne treba dalje obrazlagati.

Ultramega je, dakle, još jedan trijumf Image Comicsa koji daje punu kreativnu kontrolu autorima ali im obezbeđuje i produkciju kakva, vidimo, proizvodi najlepše stripove na tržištu u ovom trenutku. Ovo je snažan, zabavan i intrigantan strip koji, svakako, zahteva da imate određene afinitete ka japanskim predlošcima ali nije puko omažiranje Ultramana i ima dovoljno snage da priča sopstvenu priču. Nastavak sledi tek 2022. godine, ali urgiram da u međuvremenu pogledate kako to dobro izgleda, makar kroz digitalno izdanje na Comixologyju.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3309 on: 17-11-2021, 06:13:52 »
Pre par nedelja izašla je kolekcija prvih pet brojeva novog Imageovog serijala Time Before Time a koju sam iščekivao sa priličnim uzbuđenjem. Serijal je počeo da izlazi proletos, u Maju, i njegov kreativni tim mi je već u životu doneo popriličnu količinu slasti a sada, nakon završene prve priče mogu da kažem da je u pitanju još jedan od primera kako Image ima kapacitet da nam pruža nove, originalne, creator owned radove koji imaju svu potrebnu upeglanost i glanc aktuelnih mejnstrim stripova, a da pružaju punokrvni naučnofantastični triler publici koja traži od života i nešto drugo osim superherojskih radova.



Declana Shalveyja ja i dalje po inerciji doživljavam prevashodno kao crtača – ovaj Irac jeste na kraju krajeva većinu svoje superherojske karijere proveo crtajući, najvećim delom, ali ne isključivo za Marvel – iako je istina i da je on poslednjih godina sve češće i autor scenarija. Na Time Before Time Shalvey se udružio sa kolegama sa ostrva, Roryjem McConvilleom kao koscenaristom i Joeom Palmerom kao crtačem, timom koji sam onomad solidno pohvalio za pustinjski noir krimić Write it in Blood, a koji su sa sobom doveli i koloristu Chrisa O’ Hallorana i leterera Hassana Otsmane-Elhaoua, takođe saradnike na Write it in Blood, pa je ovde prisutna sva kvalitetna ekspertiza sa ovog serijala, ojačana za Shalveyjev star-power i naslovne strane koje je on nacrtao.

Shalvey i McConville su ovde podelili scenarističke dužnosti i naravno da neću da nagađam šta je ko i koliko ovde radio ali Time Before Time ima isti efikasni, ekonomični pripovedački kvalitet koji je krasio Write it in Blood, samo sada sa naučnofantastičnim prelivom koji mu odlično stoji i zaista dodaje klasičnom krimi-trileru treću dimenziju.

Ako je Write it in Blood bio „pustinjski noir“, izmeštajući klasične noir trope iz urbane košnice na drumove i zabačene kolibe američkog juga onda je Time Before Time, kako i iz imena nagađate, vremeplovni noir triler koji svoj trilerski, nasilnički i intrigantni zaplet sa suprotstavljenim bandama i nesrećnim – mada ne i nužno nedužnim – antiherojem uhvaćenim u kovitlacu njihovog večitog rata uspešno meša sa idejom putovanja kroz vreme i svim standardnim žanrovskim plesanjem oko paradoksa i potencijala koje ova ideja ima.

Glavni junak Time Before Time je Tatsuo, momak, reklo bi se mešovite rase a koji u 2141. godini radi za kriminalnu organizaciju jednostavno nazvanu The Syndicate. The Syndicate nije samo jedna od najvećih bandi na zapadnoj hemisferi dvadesetdrugog veka već i ozbiljan biznis koji umesto da se bavi prikupljanjem reketa i ilegalnim kockarnicama, najveći deo svog profita ostvaruje na ime korišćenja opreme za putovanje kroz vreme. Strip ne ide u velike detalje da nam se objasni tehnologija putovanja niti nauka koja stoji u njenoj pozadini – mada se pominju tahioni za svaki slučaj kako bismo dobili žanrovsku legitimaciju koncepta – i zapravo nije ni eksplicitno jasno ko je sve to izumeo. Tek, reklo bi se da je u pitanju tehnologija koja nije još “zvanično“ dostupna građanima i firmama koje poštuju zakone i da su kriminalci do nje došli ili samostalnim razvojem ili, verovatnije, otimanjem, ucenom ili špijunažom. Kako god bilo, jedini za koje vidimo da imaju vozila za putovanje kroz vreme su kriminalci, dok FBI i korporacije, reklo bi se, kaskaju za njima a normalni građani načelno nisu ni svesni da sve to postoji.



Naravno, biznis koji The Syndicate razvija je onda baziran na tome da građani pronalaze njih i iz raznih razloga im plaćaju za korišćenje vremeplovne tehnologije. Neki žele da pobegnu iz 2141. godine koja je obeležena zagađenjem, užasnim posledicama klimatskih promena, korumpiranim vlastima i nezaustavljivim kriminalom, pa će platiti velike pare da diskretno budu prebačeni u neku prošlu eru. Ovo je na početku težište zapleta i jasno je da The Syndicate za ovu uslugu naplaćuje i najviše novca – kako krijumčari ljudi i danas rade*. No, druge usluge su prozaičnije i odnose se na šverc dobara iz drugih vremenskih era, recimo lekova koji će biti izmišljeni tek za nekoliko decenija a koji mogu da reše neke probleme što ih danas ima neki od članova vaše porodice.
*sa sve podmuklim poskupljivanjem usluge u poslednjem trenutku, naravno

Strip vešto postavlja određena ograničenja putovanju kroz vreme u smislu da vozila ne mogu da tek tako izaberu godinu i mesto na koje želite da odete, a vremenski paradoksi se u jednoj dijaloškoj razmeni rešavaju tako što se postulira da se sve što se dogodilo već dogodilo i da budućnost ne može da izmeni prošlost. Ovo daje stripu solidnu osnovu za dinamični triler koji se dešava u nekoliko era u isto vreme, sa protagonistima koji putuju iz decenije u deceniju i stoleća u stoleće kao da je u pitanju biranje stanica u podzemnoj železnici.

Time Before Time time ima jednu izrazito dinamičnu, uspešno postavljenu strukturu pripovedanja gde su protagonisti navikli na ideju da postoje na na neki način istoj ravni postojanja sa ljudima iz budućnosti i prošlosti, te sa njima komuniciraju uz punu svest o tome šta treba a šta ne treba da se objašnjava. Ovo je posebno bitno jer Tatsuo, posle neuspelog pokušaja da napusti život švercera i odvoji se od Sindikata, postaje begunac kroz vreme, zajedno sa neočekivanim saputnikom koji ovde služi i kao straight man (ili, u ovom slučaju woman), kome je potrebno objašnjavati principe vremenskog putovanja i komplikovanu strukturu kriminalne organizacije čiji članovi iz različitih stoleća jedni sa drugima razgovaraju kao da su kolege iz različitih zgrada ili vremenskih zona.

Ovo daje osnovu za vrlo klasičan krimi-triler zaplet u kome čitalac po prirodi stvari navija za Tatsua ne zato što je on neki ispravan i dobar lik već jer je ipak nešto bolji od ostalih članova ganga, sa momentima empatije koji ga legitimišu kao na kraju dana ipak normalno ljudsko biće koje je samo imalo nesreću da bude rođeno gde je rođeno i da bude uterano u život sa one strane ionako klimavog zakona.

Rizik, sa druge strane, postoji, a kako i uvek postoji kada imate ljude navikle da rade sa žanrovskim tropima. Time Before Time je svakako u opasnosti da se pretvori u „običan“ krimić u kome likovi prolaze kroz standardne scene i set pisove tenzije i akcije sa sve izdajama i meksičkim stendofovima, a gde je naučnofantastična komponenta priče sasvim trivijalizovana i svedena na puku tehnologiju pripovedanja gde su dva različita stoleća, u ravni ovog narativa, tek dve različite lokacije u priči.



Shalvey i McConville su očigledno svesni ovog rizika pa i odvajaju lep deo vremena u poslednjoj trećini priče da nam daju epizodu koja u punoj meri uzima u obzir činjenicu da je ovo vremeplovni narativ i da u njemu mogu da se dogode stvari koje ne možete videti u normalnom krimiću. Jedan Tatsuov susret sa nekim koga je nekada poznavao ima snažan uticaj na njegov psihološki i emotivni odgovor na stvari koje će se desiti do kraja stripa i ovo postavlja Time Before Time na pravo mesto pre nego što stignemo do razrešenja prve priče.

A u kome se neće MNOGO toga razrešiti. Ovo je tekući serijal koji ide dalje i kraj pete epizode i ove kolekcije je samo zapeta, nikako nekakva tačka u pripovedanju. Do ovog momenta autori su odradili fin posao sa likovima, produbili njihove karaktere, dopustili nam da vidimo ključne momente iz njihove prošlosti a koji ih em humanizuju em pokazuju kako i zašto ljudi prave greške kad su mladi ili kad nisu više tako mladi, ali su i postavili temelje za kompleksni vremeplovni rat u kome će učestvovati najmanje dve velike kriminalne organizacije sa tehnologijom za putovanje kroz vreme. I, mada je jasno da će nam samo na kašičicu biti deljene dalje informacije o prirodi futurističkih društava i efektima prisustva vremeplovne tehnologije u ljudskoj istoriji, Time Before Time je za sada veoma dobar u tome kako samo malim gestovima i pažljivim senčenjem daje čitaočevoj mašti prostor za popunjavanje praznina i kreiranje kompleksne slike multitemporalnog sveta u svojoj glavi.

Kad smo već kod senčenja i malih poteza, kombinacija Palmera na crtežu i O’Hallorana na koloru ovde funkcioniše izvrsno. U logičnoj ekstrapolaciji estetike Write it in Blood, ovo je strip još primereniji tamnim atmosferama i jačem korišćenju senki i negativnog prostora, pa Palmer vrhunski koristi konture i crnilo da nam podari odlične scene i pametne kompozicije. Njegov rad olovkom i tušem je generalno još svedeniji u ovom stripu kada su u pitanju teksture i Time Before Time solidno profitira od vrlo ekonomičnog, maltene simboličnog rada sa senčenjem i pozadinama, dok, naravno, O’Halloran ovde ispunjava ulogu kreatora atmosfere tmine i represivnosti života pod kriminalnom porodicom koja na neki način vlada vremenom. Hassan Otsmane-Elhaou po tradiciji pazi da ne privlači pažnju na sebe dajući nam ekonomičan, nenametljiv a funkcionalan dizajn teksta.

Sve u svemu, Time Before Time je izuzetno siguran projekat sa pažljivo promišljenim visokim konceptom u koji je onda spuštena kvalitetna krimi-noir priča. Biće mi veliko zadovoljstvo da nastavim ovo da čitam i, zapravo, u danu dok ovo kucam šesta epizoda izlazi u prodavnice na ulicama i internetu, pa, ako vas je sve ovo zaintrigiralo, najjednostavniji način da vidite valja li Time Before Time zaista (a valja!) je da odete do Imageovog sajta i prvu epizodu pročitate za dž, a onda imate na Comixologyju sve redom.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3310 on: 18-11-2021, 06:17:39 »
Čitajući Destroy All Monsters: A Reckless Book, treći grafički roman u serijalu Reckless sam, doslovno, zastajao svakih nekoliko strana da sebi kažem koliko UŽIVAM čitajući, da se divim pojedinačnim crtežima i, generalno, da usporim čitanje što više mogu kako bi mi ova priča od nekih stotrideset strana što duže potrajala. Nisam jedini, recimo, na zadnjoj korici imamo citat nedavno hvaljenog Joea Hilla koji kaže da Sean Phillips i Ed Brubaker rade najbolji posao svog života i poredi Reckless sa ključnim radovima Travisa McGeea i najboljim pričama Richarda Starka, tvorca kultnog Parkera.



Reckless je jedan od VRLO retkih stripova koje priorderujem pre izlaska jer nemam ni najmanju sumnju da će ono što budem čitao biti ne samo veoma dobro već i gotovo stopostotno ugođeno sa mojim preferencama koje se tiču modernog kriminalističkog stripa. Naravno, to je u neku ruku i samoispunjavajuća predikcija jer je na moj današnji ukus vezan za krimiće u američkom stripu u ogromnoj meri uticao prevratnički rad na serijalu Criminal, a koji su kreirali baš Brubaker i Phillips.

Sa Reckless je i pored mog usporavanja čitanja da mi potraje duže, situacija gotovo bliska idealnoj. U okviru godinu dana dobili smo tri punokrvna grafička romana koji koriste iste likove ali pričaju distinktne i zaokružene priče i kako i sam Brubaker kaže u pogovoru za Destroy All Monsters, bilo bi dobro da je ovde u putanju nekakav rekord jer on ne može ni da zamisli da treba da radi više od ovoga. Dodaje i da je pored praktično nezamislivog obima posla koji je ovakav tempo nametnuo njemu, crtaču Seanu Phillipsu i koloristi Jacobu Phillipsu, Reckless i najzabavniji projekat na kome su radili.

I, ne znam, nekako se to vidi. Reckless je duboko ličan i reflektivan strip iako decidno u pitanju NIJE nekakav autobiografski rad zamaskiran u krimić. Pre nekoliko meseci pisao sam o kolekciji A Complete Lowlife koja je bila upravo Brubakerova autobiografija i ko je taj strip čitao sasvim mu je jasno da Reckless nije prepričavanje scenaristinog života, već utoliko da je glavni junak serijala, Ethan Reckless, osetno stariji od Brubakera.

Ali sa druge strane, Reckless definitivno jeste strip koji u ogromnoj meri počiva na Brubakerovoj vezanosti za Los Anđeles i njegovu istoriju i sa ovom trećom pričom se to još jasnije vidi – ovo su krimić i ljudska drama upleteni u složen narativ o muljanju sa građevinskim projektima i efektima koje korupcija u ovom domenu, politička i druga, imaju na urbanu zajednicu.

No, Brubaker je sa Reckless napravio fini odmak od svog uobičajenog pisanja krimića, notabilno onog u serijalu Criminal, ali i radovima poput The Fade Out, ili Kill or Be Killed. O tome sam već pisao u osvrtima na prvi i drugi roman u serijalu Reckless, ukazujući da je ovo u ogromnoj meri strip o unutrašnjem životu glavnog junaka gde se tradicionalni elementi noira i krimića (fatalne žene, gadni negativci, nesavršen antiheroj koji na kraju čini pravu stvar, ne bez žrtvovanja nečeg vrednog) prisutni ali se glavno „meso“ svakog od ovih narativa nalazi na relaciji analiza karaktera protagoniste – istorija Los Anđelesa/ Kalifornije/ popularne kulture vezane za njih.



Destroy All Monsters: A Reckless Book samo još više naglašava ovaj ugao, već i imenom koje je preuzeto od naslova filma Ishiroa Honde iz 1968. godine, a koji je bio na neki način planiran kao finalni (deveti!) rad u serijalu o Godzili. Naravno, nije bio finalni, jer je ostvario dovoljan komercijalni uspeh da serijal ne umre na tom mestu i zapravo, ovaj film danas uživa određeni kultni status među kaiđu publikom, gde ga mnogi smatraju poslednjim „pravim“ Godzila filmom pre nego što je krenula reciklaža ideja. Film je bio popularan i u Americi i tamo su ga, kaže vikipedija, vrteli po kablovskoj televiziji sve do ranih osamdesetih.

Destroy All Monsters: A Reckless Book se događa kasnije, 1988. godine i, mada veliki broj stranica otpada na scene u kojima Ethan gleda filmove u svom polurashodovanom bioskopu, ni jedna od tih projekcija, koliko umem da kažem, ne prikazuje Hondin film. Čudovišta iz naslova su ovde, neiznenađujuće – ljudi: bogati investitori čije mešetarenje sa javnim fondovima kreira prave pravcate urbane katastrofe. Ethan je ovde angažovan od strane crnog političara koji ga vodi u deo grada svojevremeno naseljen crnom srednjom klasom a sada pun napuštenih kuća, narko-štekova i klinaca sa ambicijama o kriminalnoj karijeri. Naravno, ovde je originalno planirano građenje prostora za život i rad, da bi najnoviji planovi, nećete se iznenaditi, govorili o ogromnom tržnom centru. Ethan, koji je neka vrsta „nezvaničnog“ privatnog detektiva, a koji prihvata i poslove što nisu nužno baš 100% po zakonu, shvata da se u ovom poslu radi pre svega o osveti za nepravdu što je počinjena još pre neku deceniju, ali i da će na neki način svojim učešćem ovde on biti sa prave strane istorije.

Kao što nagađate, a i kao što se vidi iz činjenice da strip zapravo počinje scenom požara u Ethanovom bioskopu/ kancelariji, posao ne ide baš sasvim predviđenim tokom. Destroy All Monsters: A Reckless Book je i priča o zaverama i priča o preokretima i ukradenim identitetima, o pohlepnim rasistima i beskrupuloznim kapitalistima, međutim on je pre svega priča o prijateljstvu između Ethana i njegove saradnice Anne, a koja je u prethodna dva toma bila važan ali po minutaži tek sporedni lik.

Utoliko, Destroy All Monsters: A Reckless Book razbija kalup na nekoliko načina. Prvi je da ovde nema femme fatale tropa i mada Ethan ima i svojevresni „ljubavni interes“ koji se desi na ovim stranicama, ovo je zapravo potisnuto u pozadinu i radi se o sporednom rukavcu priče koji, verovatno, možemo očekivati da se razvije u nešto detaljnije u nekim narednim Reckless pričama.



Drugi je to da, iako je do sada Reckless bio priča isključivo pričana iz Ethanove vizure, nikada ne napuštajući protagonistu tako da je čitalac uvek video i čuo samo ono što Ethan vidi,* Destroy All Monsters: A Reckless Book Anni daje ne samo mnogo više prostora u narativu već, u jednom kratkom ali značajnom delu, i protagonizam. I na ovim tablama titlovi potiču od Ethana koji prepričava šta se sa Annom dešavalo, ali ovo je prvi put u serijalu da imamo značajan broj stranica na kojima se odvija značajan deo radnje a da sam Ethan nije tu prisutan.
*sa, doduše, benefitom da Ethan ove priče priča memoarski iz pozicije u našoj sadašnjosti pa može da u nekim scenama sugeriše šta se dešavalo kasnije itd.

Meni su te promene izuzetno osvežile čitanje ovog romana. Reckless je i do sada, rekosmo, bio u velikoj meri fokusiran na svoje likove i njihove unutarnje živote* a sa novim romanom on se još više odmiče od klasičnih tropa koje očekujete od krimića i ima realističnu a opet, sa žanrovskim elementima besprekorno povezanu analizu prijateljstva između dvoje ljudi različitih generacija i čudnih biografija, a koje spaja veoma duboka ljubav prema klasičnim filmovima.
*a što je u ironičnom kontrapunktu sa činjenicom da glavni junak od prve priče veli da u sebi ne oseća skoro ništa nakon povreda koje je pretrpeo u jednom eksplozivnom incidentu

Iako se ovaj Reckless roman događa veoma duboko unutar VHS ere, ljubav prema starom filmu je odlično pogođena spona između dvoje glavnih likova, i ona svemu daje dozu duboke gikovske opsesije nečim fundamentalno efermernim a koja će današnjem čitaocu, bez obzira na njegovo godište i sopstvena gikovska interesovanja biti intuitivno jasna. A ovo je samo delić rekonstrukcije ere koja se, kao i uvek do sada ovaploćuje i u odeći, izgledu grada, pločama i posterima koje vidimo po zidovima, Black Flag majici koju Anna nosi u jednoj sceni.



Po ko zna koji put ću reći da ne znam kako da pronađem nove superlative da pohvalim crtež Seana Phillipsa koji će sa Brubakerom uskoro da slavi srebrnu svadbu uspešne saradnje. To da su sa Criminal i svim drugim noir i crime stripovima koji su za njim usledili njih dvojica stvorili opus kakav ni jedan drugi autorski par u američkom stripu u ovom momentu nema je već dovoljno govori samo za sebe. Phillips je kao i uvek, na idealnom mestu između pažnje za detalje i korišćenja negativnog prostora da čitaocu ostavi mesta da sam „vidi“ Los Anđeles od pre tri i kusur decenije, suptilne emocije likova, ali i dinamiku grada. Jedna od scena u narativu tiče se brutalne saobraćajne gužve u kalifornijskoj prestonici i Phillipsova spleš-tabla sa praktično skicama puta 405 i rojem vozila na njemu je evokativnija od bilo koje fotografije koju možete da zamislite.

Naravno, kolor Jacoba Phillipsa je ovde kao i uvek presudno važan, sa jasnim prelazima između scena i vremenskih planova, ali i raspoloženja koji se postižu upravo kolorisanjem. Brubaker i Phillipsi su u ovom trenutku uigrana, paklena mašina koja se razume praktično telepatski pa to i objašnjava kako su unutar godinu dana uspeli da izbace tri ovakva stripa.

Destroy All Monsters: A Reckless Book možda neće biti skroz po svačijem ukusu. Krimi zaplet je ovde precizno ispisan i lepo izbalansiran ali, čisto u razmerama, on je u drugom planu u poređenju sa Ethanovim i Anninim odnosom i generalnim posmatranjem Los Anđelesa kao složenog organizma koji raste i razvija se haotično, ali, zapravo, ne TOLIKO haotično da se ne može govoriti o pozitivnom ili negativnom uticaju koji jedan dobro odmeren potez može imati na naredne decenije urbanog razvoja. No, kako sam rekao, Reckless i jeste zaseban naslov u odnosu na Criminal jer ima drugačiji fokus, bliži je svojim likovima i više se interesuje za istraživanje tajnih i manje tajnih istorija grada. Ako su vam se dopala prva dva Recklessa, mislim da je Destroy All Monsters: A Reckless Book sigurna investicija vremena i novca. Comixology ga prodaje ovde.



 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3311 on: 22-11-2021, 06:19:59 »
Rorschach, maksi serijal Toma Kinga i Jorgea Fornesa koji se pre par nedelja završio dvanaestim brojem je verovatno jedan od najbizarnijih stripova koje sam pročitao u poslednjih godinu dana, gotovo grčevit napor DC-ja da u grabljenju RELEVANTNOSTI obema rukama spoji sve moguće „intelektualne“ signale u jednom, eh, poprilično pretencioznom ali, neću lagati, fascinantnom pakovanju. Tokom svojih godinu dana izlaženja Rorschach je spojio strip-o-stripovima sa kompleksnim, vrlo odraslo intoniranim istražiteljskim proceduralom, postmoderni čin oživljavanja nekih mrtvih strip autora pod drugim imenima u fikciji ove priče, ali i zatim umetanja još uvek živih autora, pod njihovim pravim imenima kao likova u istoj toj priči, kritiku post-istinitog društva u kome živimo a gde je konspiratologija legitiman, široko prihvaćen pogled na svet, pa i kritiku američke visoke politike kao puke igre saundbajtova i poteza usmerenih na podizanje rejtinga, a sve to spakovano u oživljeni leš Watchmena Alana Moorea i Davea Gibbonsa. Ako je Moore uopšte svestan postojanja ovog stripa, verujem da mu je pritisak odleteo pravo u crveni deo skale jer, za razliku od Jonesovog Doomsday Clock koji je bio samo pomalo snishodljivo pružanje ruke Mooreu i ublažavanje njegove dekonstrukcije dok Watchmen ne postane samo još jedan od mogućih svetova u DC-jevom omniverzumu, Rorschach je strip koji uspeva da kroz svoj agresivni spoj političkih slika i postmoderne doktormoroovske hirurgije na istoriji američkog stripa na kraju ne kaže apsolutno ništa ni o politici ni o stripu, svakako ne o Watchmenu, ali ni o Steveu Ditkou ili o Franku Milleru (!) pa čak ni o Tomu Kingu koji je na neki način i sam delimično injektovan u njegovu fikciju putem slika i pominjanja događaja koje upućenija strip-publika ume da poveže sa njegovom biografijom.



King je, kad pošteno izanaliziramo njegov opus u DC-ju, na kraju više toga rekao svojom ambicioznom, svakako previše raspričanom sagom o Betmenu-koji-se-zaljubionego stripom što je očigledno dobrim delom baziran na njegovim iskustvima rada za američku Centralnu obaveštajnu agenciju početkom ovog stoleća*. Iznenađenje? Možda, a možda i ne, ali svakako ne veće od toga da sam u ovom stripu zapravo uživao od početka do kraja, uzimajući svaku sledeću epizodu sa anticipacijom da će mi očekivanja biti presretnuta u letu i preokrenuta, sa novim slojevima konspiracije koji će biti razgrnuti da bi se prišlo bliže ISTINI a za koju će već naredna epizoda pokazati da nije istinita.
*sa sve doslovnim vizuelnim omažom fotografiji koju je King koristio kao dokaz kada se na tviteru pričalo da laže kako je bio agent CIA

Hoću reći, u tehnološkom smislu, Rorschach je impresivan i zabavan rad, vrlo uozbiljen politički triler o neuspeloj asasinaciji predsedničkog kandidata koji se nada da na izborima 2020. godine konačno prekine vladavinu Roberta Redforda što, u skladu sa zakonodavstvom koje pamtimo još iz originalnog Watchmena, evo, hvata zalet za već peti mandat. Strip prati neimenovanog istražitelja unajmljenog od strane kampanje guvernera Turleyja da utvrdi ima li ikakvih dokaza da su Redfordovi ljudi stojali iza pokušaja atentata u kome su ubijeni jedna devojka maskirana u kaubojku i jedan penzionisani crtač gusarskih stripova maskiran u Rorschacha.

Jedan od razloga – samo jedan od mnogo razloga – što je Watchmen bio takva bomba koja je označila prevrat u američkom superherojskom stripu* je i to da je u pitanju bila vrlo ubedljiva alternativnoistorijska priča. Superherojski strip je do tog trenutka već ozbiljno baštinio koncept multiverzuma – Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza je jednu sezonu prethodio Watchmenu – i shvatanje da superheroji postoje u beskonačnosti alternativnih realnosti je bilo deo percepcije medijuma neophodan za suspenziju neverice. No, Watchmen je išao drugim putem, kreirajući jedan vrlo pedantno dosledan univerzum u kome je ideja da se radi o „našem“ svetu, kome je samo izrasla nova „grana“ istorije, zahvaljujući nekolicini događaja od istorijske važnosti, bila posredovana sa neverovatnom pažnjom za detalje i posvećenošću da svaki element ima svoje mesto i doprinese osećaju da je ovo zaista „moguća“ drugačija istorija naše planete.
*a rekosmo već, najpre u tome da su superherojski stripovi posle toga postali nasilniji, preuzimajući samo najpovršniji glanc „odraslosti“ od Watchmena i uglavnom ne znajući šta da rade sa tematskom i izražajnom višeslojnošću Mooreovog i Gibbonsovog dela



To je verovatno i razlog što je King odabrao da svoj istražiteljski triler stavi baš u Watchmen univerzum, iako ni po jednom osnovu za to nije bilo nekakve velike potrebe. Sržna priča o neuspelom atentatu na guvernera Turleyja, najozbiljnijeg proivkandidatg Robertu Redfordu, a koji su pokušali da izvedu ostareli autor stripova i klinka vaspitana u survajvlističkom, „frontier milita“ duhu južnog dela SAD je ne samo mogla da postoji i potpuno nezavisno od Roberta Redforda, Rorschacha i svih tih naslaga mooreovskog nasleđa, već je, verovatno, mogla da bude i jasnija, pa i poštenija na taj način. Naravno, posezanje za Watchmenom je sa jedne strane sasvim razumljiv komercijalni gest – još jedna avantura u univerzumu koji je ostavio TAKAV trag na američkom stripu je ipak garancija pažnje javnosti – a sa druge se koristi da bi celom projektu dala i nekakvu umetničku legitimaciju.

Dodatno, kako sam već rekao, King i Fornes (ali, svakako prevashodno King kao arhitekta celog ovog projekta) jedan klasični politički triler sa jakim ’70s vajbom presvlače u postmodernu diskusiju o istoriji američkog stripa, koristeći stvarne ljude kao protagoniste, a što celu priču stavlja u poseban kontekst. Imajući u vidu da se Watchmen događa u univerzumu u kome manifestno ne postoji superherojski strip, postavljanje nekoliko stvarnih autora superherojskog stripa u važne uloge u Watchmen univerzumu je svakako bila prilika da se ispitaju okolnosti koje su dovele ne samo do nastanka superherojskog stripa već i njegovog dominantnog položaja u strip-mejnstrimu od šezdesetih godina prošlog veka naovamo.

Međutim, ove dve ravni Rorschacha kao da se ni u jednom trenutku zaista ne poklapaju. Kingov scenario se bavi kompleksnom zaverom koja je dovela do toga da dvoje ljudi – od kojih je svako na svoj način bio izvan glavnih političkih i društvenih tokova, da ne pominjem na sasvim različitim mestima na socijalnoj lestvici – stave na lica maske i pokušaju nemoguć atentat na konzervativnog guvernera koji posle toliko godina kao da može da ugrozi Redfordovu vladavinu i, kao što sam već rekao, potpuno je fascinantno gledati kako protagonist, metodični istražitelj razgrće naslage zavere, pronalazi skrivene tragove, ali i koristi snažne deduktivne sposobnosti da razume da gotovo svako otkriće koje napravi zapravo krije još bolje skriveni trag ka dubljem sloju konspiracije a koji poništava sve što je čitalac mislio da shvata u vezi sa ovim slučajem.



Ovde je King na svom terenu i koristi pun arsenal pripovednih tehnika po kojima je postao poznat, uključujući mrežu sa devet panela po stranici, ali i pažljivo dekomprimovanu naraciju, paralelne (i simetrične) događaje na nekoliko lokacija i vremenskih ravni pa i fiktivne dijaloge između istražitelja i počinilaca (koji su od početka stripa mrtvi) da na jedan aristotelovski način prikaže put postavljanja teze, njenog dokazivanja i daljeg obaranja kada se pojavi bolja teza. Fornes je ovde savršen izvođač radova sa stripom koji svoju „odraslost“ prodaje i tom ozbiljnom, vrlo tihom atmosferom. Ako su superherojski stripovi velikim delom definisani na ime akcije koja ih izdvaja od drugih žanrova, ovaj Rorschach je anti-superherojski strip u tome koliko forsira statičnost, kontemplaciju i scene u kojima su tišina, neaktivnost i izvesna melanholija osnovni gradivni elementi. Fantastični Dave Stewart na koloru je idealan saradnik za Fornesa čije mirne, snažne kompozicije uvija u takođe snažne ali umirene tonove dajući tom ’70s trileru dodatnu vizuelnu legitimaciju. Uopšte, vizuelna komponenta stripa, i u estetskom i u pripovednom smislu je vrhunska i Fornes kao da je uspešno izvukao Kinga iz 9-panel-grid manirizma u koji je ovaj pretio da zapadne, inspirišući originalna i funkcionalna pripovedna rešenja a onda crtajući izvrsno kadrirane, upečatljive kadrove za svako od njih. Da ne pominjem koliko su naslovne strane ovde fenomenalne.

No, ovo je, kako rekoh, priča kojoj nisu potrebni ni Rorschach ni Watchmen, ni Moore, pa ni diskusija o američkom stripu uopšte i mada sam uživao u pripovedanju, korišćenje ovako teške narativne artiljerije za strip koji nema nikakvu poentu na kraju deluje pomalo promašeno. Sam triler je zaokružen narativ koji je mogao biti predložak kakvog filma baš sa Robertom Redfordom pre 45 ili 50 godina, pre nego što je Watchmen uopšte postojao i iako je zanimljivo gledati šta sve King dodaje Mooreovom univerzumu, ovo nema suštinske vrednosti za sam taj narativ.

A nema suštinske vrednosti ni u smislu analiziranja ili komentarisanja samog Watchmena. Primera radi, Robert Redford kao predsednički kandidat u originalnom Watchmenu je bila jasna satirična žaoka vezana za tadašnje predsedničko službovanje Ronalda Reagana u „našem“ svetu, koji je sa njim delio inicijale (i praktično ništa više) i bio meta komentara da je smešno i pomisliti da bi Amerikanci mogli da izaberu glumca da predvodi naciju. Na neki način, ova šala je još smešnija – ali i strašnija – kada joj se vratite posle Trumpa, ali nije jasno šta King pokušava da kaže time da je Redford zapravo pobedio na izborima a onda nanizao četiri mandata, najviše zahvaljujući glasovima Vijetnama koji je, posle američke pobede u Vijetnamskom ratu (a koju je izvojevao Dr Manhattan, naravno) postao 51. američka država i iz nekog razloga stalno glasa za Redforda.

Ozbiljno – nemam ideju šta King ovde hoće da kaže. Redfordova reputacija kao levičara se možda može povezati sa vijetnamskim komunističkim režimom nakon američkog poraza u „našem“ svetu, ali ovo nema nikakvog smisla u stripu gde je Vijet-Kong očigledno poražen a država pridružena „slobodnom“ i demokratskom svetu kao prekomorska teritorija SAD.



I ostali elementi istorije ovog sveta, a posle Alana Moorea, su zanimljivi ali ne idu, zapravo, nikud. Iako je sam Watchmen bio smešten u osamdesete (koje su tada bile, jelte, sadašnjost), Rorschach koji se događa u 2020. godini deluje „starije“, ne samo po frizurama i odeći već i generalno – svi koriste uređaje za snimanje i reprodukciju sa magnetnim trakama a mobilni telefoni ne postoje i pejdžeri su primarni „hi-tech“ način komunikacije. Ovo stoji u prilično čudnoj opoziciji sa činjenicom da su u originalnom Watchmenu već postojali određeni tehnološki skokovi – poput naširoko rasprostranjenih električnih automobila – a kao posledica postojanja Dr Manhattana i njegovih supermoći ali i uticaja Adriana Veidta na svet pa svet tri i po decenije kasnije deluje neobjašnjivo lo-tech.

Ne da je TO najbitnije, naravno, ali jeste još jedan indikator da se ovde radi o priči koju je King, verovatno, imao u skici i pre ovog projekta a koja je onda malo na mišiće ugurana u Watchmen kalup.

Ali to „na mišiće“ se oseća u svakom segmentu stripa. Politička diskusija, ako je u ovom stripu zaista ima, kao da ni sama ne zna koje su njene teze i antiteze. Je li loše što Robert Redford vlada Sjedinjenim Američkim Državama tolike godine i pretvorio je američki politički sistem, takoreći, u jednopartijski šou? Tko zna? Je li guverner Turley, konzervativni kandidat koji očigledno ide na glasove belih, malo ksenofobnih građana – i samo što ne izgovara trumpovsko „MAGA“ – stvarni negativac ovog stripa? Tko zna? Rorschach je strip koji izrazito pazi da ne kaže ništa konkretno pa i činjenica da u glavnoj ulozi ima protagonistu koji je praktično tabula raza, a koji prema kraju praktično na silu razvije neku vrstu etičkog čula deluje više kao plaćanje dugova ’70s političkim trilerima nego kao ikakav iskaz iza koga bi ovaj strip možda stao.

No ovaj „i da stisnem i da prdnem“ pristup je svakako najvidljiviji u ravni koketiranja sa istorijom američkog stripa i ako smo navikli da su političari legitimna meta kritike kroz umetnički rad – makar i ovako nedorečene kritike, ako je ovo uopšte kritika – moram da priznam da sam se osećao prilično neugodno kada sam video šta strip radi sa nekim živim, a pogotovo sa nekim mrtvim ljudima iz istorije američkog stripa.

Frank Miller koji „igra“ samog sebe, kao autora koji je osamdesetih godina napravio ršum sa gusarskim stripom Dark Fife a što je preokrenuo detinjaste trope „swashbuckling“ avanture u nešto mračnije i nabijenije simbolikom je makar simpatičan omaž i, pretpostavka je da je Miller, koji je još živ i zdrav i sarađuje sa DC-jem, odobrio svoj kameo u ovoj priči, mada i ovde na kraju dobijamo bizarno skretanje u pravcu omažiranja samog Watchmena i poznate scene hapšenja i demaskiranja Rorschacha.



Bizarnost ovog celog podzapleta je ne samo u tome da je Miller kao referenca na originalnu eru „uozbiljenja“ američkog stripa ipak i pomalo lenjo rešenje – s obzirom da on nije imao nikakve veze sa Watchmenom – a da je preskakanje svega što je Miller kasnije u životu postao – desničarski, ksenofobni konspiratolog, između, jelte, ostalog – i savijanje njegovog lika u sasvim drugom (takođe konspiratološkom) smeru naprosto lišeno ikakvog značenja i ne sadrži ni kritiku niti ikakav komentar na stvarni svet ili stripove iz stvarnog sveta.

No, mnogo je gore ono što Rorschach radi sa Steveom Ditkom, ko-kreatorom Spajdermena i Doktora Strejndža, te jednom unikatnom figurom u istoriji američkog stripa sa svojim objektivističkim političkim stavovima i izolacionističkim životnim stilom u kasnijim godinama. Wil Myers, jedan od dvoje neuspelih atentatora na guvernera Turleyja je, nimalo prikriveno, Steve Ditko, prikazan kao nestabilan, pa i legitimno mentalno bolestan lik čiji je čitav život proveden u senci kreacije gusara po imenu Pontius Pirate a koji je decenije nakon njegovog nastavka proveo praveći strip o „Citizenu“, maskiranom superheroju koji će biti medijum za prenošenje Myersovih ideja o društvenom razvoju i odgovornosti građana za njega, a bez ikakvog komercijalnog uspeha.

Sasvim neiznenađujuće, Citizen je grafički dizajniran da podseća na Rorschacha i King ovde pravi još jednu površnu paralelu, koja ne samo da ne pokušava da makar svoje teze postavi na jasan način (ako već nema jaja da ih istraži do kraja) već i potpuno fristajluje sa istorijom, prikazujući Myersa kao karijernog luzera i čoveka koji nikada ništa zaista nije postigao. Sad, Ditko jeste umro sam u svom stanu i pronađen je tek dva dana kasnije, i jeste decenijama bio agresivno izolovan od sveta, ali Ditko je bio i neumorni kreator.

Wil Myers to nije i ova pojednostavljena, pa i malo uvredljiva varijanta Stevea Ditkoa nije postigla praktično ništa u životu nakon Pontius Piratea. Uzgred, ako nije očigledno šta inicijali PP ovde sugeršu, naslovna strana magazina Astonishing Suspense je vrlo slatka referenca na poslednji broj magazina Amazing Fantasy iz „naše“ realnosti.

Ali opet, „slatka referenca“ je sve što dobijamo. Steve Ditko je bio čovek koji je kreirao masu važnih likova nakon Spajdermena – uključujući likove Charlton Comicsa kao što su bili Shade the Changing Man, Creeper i, notabilno The Question a koji je poslužio kao predložak za Rorschacha kada je Mooreu u DC-ju rečeno da njegov originalni plan da koristi Charlton likove – što ih je DC kupio 1983. godine – ne može da prođe jer su urednici čuli da će neki od likova biti ubijeni u Watchmenu.

Utoliko, to da Myersov Citizen izgleda kao Question/ Rorschach je, pa, samo još jedna slatka referenca i ništa drugo. Myers nije Steve Ditko već jedna uprošćena, gruba i grubo svedena varijacija na Ditka, bez jasne ideje šta uopšte ovaj strip hoće da kaže o velikom i kontroverznom autoru i njegovom uticaju na istoriju američkog stripa.



Naravno, Ditko je maltene i dobro prošao jer u ovom stripu se ni kriv ni dužan pojavljuje i Otto Binder, kreator Supergirl i autor mnogih stripova koji su se bavili porodicom Marvel i Kapetanom Marvelom (koga danas znamo pod imenom Shazam!), a koji je ovde predstavljen pod svojim imenom kao deo grupe konspiratologa čije aktivnosti na kraju dovedu do planiranja atentata. Zašto? Zašto Otto Binder? Tko zna?

Ovaj sumanuti mišmeš stvarnih imena, polovično vernih biografija i agresivne konspiratologije je ne samo konfuzan već i, kako rekoh, pomalo i uvredljiv za neke istorijske figure koje, iako nisu bile, jelte, anđeli, zaslužuju malo suptilniji tretman. No, King, a koji je tokom svog rada za DC imao prilike da nastavlja i samog Kirbyja, očigledno misli da je ovo delom omaž a delom nekakav kritički rad, samo nije jasno kakav.

Ako Kingov Rorschach ima ikakav jasan kritički stav i iskaz on je vezan pre svega za činjenicu da je Mooreov i Gibbonsov strip u svom centru imao ideju da će kreiranje lažnog napada iz svemira na planetu Zemlju biti katalizator ujedinjenja zemaljskih nacija, a koje su u Watchmenu prišle opasno blizu globalnom termonuklearnom ratu, i gde će supersile ali i sve druge države na stranu staviti razlike i trvenja i zajednički raditi na odvraćanju pretnje iz svemira. Kingov Rorschach pokazuje da velike nacionalne traume, sa velikim brojem žrtava zapravo proizvode samo još više nepoverenja, straha i tenzije i da je plan Adriana Veidta iz Watchmena ultimativno bio ekstremno naivan, proizvodeći čitave generacije konspiratoloških budala koje se pripremaju za invaziju iz kosmosa što nikada neće doći.

Ali, valjda je bilo jasno još 1987. godine – Alan Moore nikada nije bio Adrian Veidt a Adrian Veidt nikada nije bio „pozitivac“ u Watchmenu. Uostalom, da li bi britanski anarhista zaista kao spasioca ljudske rase odabrao old money trust fund klinca koji je sebe nazvao imenom faraona smatranog praktično božanstvom? Čitav Watchmen je bio konstruisan upravo oko kritike ideje da ljudi mogu (ili treba) da uzmu božanske prerogative i usmeravaju istoriju ljudske rase sredstvima koja nisu „istorijska“ (u marksističkom smislu) – ovo je razlog što Dr Manhattan sa sebe stresa odgovornost mesije, a Adrian Veidt je ultimativno neko ko nikada nije živeo životom „običnog“ čoveka i čija se ideja spasavanja ljudske rase bazira na žrtvovanju nevinih i kreiranju izmišljene pretnje – dakle na ideji da se ljudima ne može verovati da će sazreti ni kao pojedinci ni kao društvo.

Utoliko, Adrian Veidt kao buržoaski mesija i egzekutor aistorijske, sasvim halucinantne ideje da će ljudsku rasu spasti čudovište iz palp-literature predstavlja još jedan aspekt raspada društva u Watchmenu, ne njegovog spasitelja. I utoliko, Kingova opservacija o kreiranju kulture straha od invazije iz svemira kao novog negativnog elementa opšteljudske kulture nije zaista „kritika“ Alana Moorea koliko objašnjavanje Mooreove poente za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Rorschach me je zaista zapanjio tom svojom površnošću i drskom a ultimativno ispraznom rekombinacijom istorije i fiktivne istorije u koktel koji na kraju ne kaže ništa ili makar ništa novo. Kvalitetan i izvrsno tempiran politički triler koji se nalazi u srži ovog stripa, sa sjajnim crtežom, kolorom i leteringom (Clayton Cowles, naravno, sa sjajnim uklapanjem u opšti odrasli, umireni ton pripovedanja) je nažalost, zarobljen u telu sasvim neusmerene pa i dosta brljive rasprave koja ne zna ni šta govori ni kome se obraća. Opet, ovo je strip koji, kako rekoh, fascinira i tim izvrsnim kvalitetom pripovedanja i tim neverovatno doslednim odsustvom poente pa ga svakako vredi proveriti.


 

dark horse

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.999
  • Kuća Rotsčajld
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3312 on: 22-11-2021, 11:21:26 »
Stiče se utisak da je ovo baš odlutalo od prvobitne koncepcije Roršaka kao Betmena u stvarnom svetu, svojevrsni Murov srednjak stripofilima, zapuštenim vonjavim luzerima bez devojke.
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

"Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje bi im zadovoljstvo onda ostalo?" - Volter

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3313 on: 22-11-2021, 13:04:39 »
Apsolutno je odlutalo. Kako valjda i u tekstu negde piše, ovo deluje kao scenario koji je King već imao negde pripremljen pa je odozgo samo prilepljen Roršak i strip zaista ni malo ne profitira od smeštanja u Watchmen univerzum.

Uzgred, naravno, Rorschach je baziran na Questionu, ne na Betmenu, mada tvoja poenta stoji.

dark horse

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.999
  • Kuća Rotsčajld
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3314 on: 22-11-2021, 13:09:27 »
Slažem se da je baziran i na Questionu, to nije sporno.

Ja sam referencirao Murov intervju iz 2008, u kome je odao i sledeće:

Quote
“You could put a superhero in the real world for a dramatic effect, because they are kind of stupid. They got these tight costumes, stupid names; they’re kind of unbelievable, so if you actually put them in the real world and have people reacting to them the way that people would, you’d laugh at them, you’d be scared of them. It would be a different way of looking at them, so that’s what went mostly into Watchmen.

“[Gibbons and I] thought about superhero types like Batman, so I thought, ‘What would he be like in the real world.’ And he’d be very much like Rorschach—if you’re a revenge-driven vigilante, you’re not quite right in the head. Yeah, alright, your parents got killed when you were a kid, whatever, that’s upsetting. But for most of us, if our parents were killed when we were little, would not become a bat-themed costumed vigilante—that’s a bit mental.

So, I thought, ‘Alright, if there was a Batman in the real world, he probably would be a bit mental.’ He wouldn’t have time for a girlfriend, friends, a social life, because he’d just be driven by getting revenge against criminals… dressed up as a bat for some reason. He probably wouldn’t be very careful about his personal hygiene. He’d probably smell. He’d probably eat baked beans out of a tin. He probably wouldn’t talk to many people. His voice probably would have become weird with misuse, his phraseology would be strange.

“I wanted to kind of make this like, ‘Yeah, this is what Batman would be in the real world.’ But I had forgotten that actually to a lot of comic fans that smelling, not having a girlfriend—these are actually kind of heroic. So actually, sort of, Rorschach became the most popular character in Watchmen. I meant him to be a bad example, but I have people come up to me in the street saying, ‘I am Rorschach! That is my story!’ And I’ll be thinking, ‘Yeah, great, can you just keep away from me and never come anywhere near me again for as long as I live?’”

Inače, ako malo bolje pogledaš, to je upravo i jedna od paralela koju nimalo slučajno i sasvim uspešno koristi Časovnik sudnjeg dana, uz mnoge druge, npr. Doktor Menhetn-Supermen, Ozimandijas-Leks Lutor, Komedijaš-Džoker i sl.
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

"Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje bi im zadovoljstvo onda ostalo?" - Volter

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3315 on: 22-11-2021, 17:20:50 »
Da, sećam se i ja tog intervjua, možda je čak i linkovan negde na forumu. Mračna faza Alana Moorea.

dark horse

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.999
  • Kuća Rotsčajld
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3316 on: 22-11-2021, 18:10:43 »
Vrlo verovatno da sam ga čak pročitao ovde na forumu. :lol:
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

"Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje bi im zadovoljstvo onda ostalo?" - Volter

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3317 on: 24-11-2021, 06:35:44 »
Scott Snyder je proveo skoro deset godina na najvažnijim zadacima u DC-ju, pišući prvo vrlo cenjen strip o Betmenu a zatim preuzimajući u letu Justice League i, kroz događaje kao što su bili Metal i Death Metal, i odgovornost za uspostavljanje nove filozofije tretmana DC-jevog multi/ omniverzuma. Sasvim je razumljivo da tokom tog perioda nije imao previše vremena za druge projekte sa strane, no, otkada je ove velike serijale u DC-ju prepustio drugima (Kingu, Bendisu itd.),  zanimljivo je pratiti njegove creator owned projekte i videti koliko različitih pristupa žanrovskom stripu Snyder nastoji da pokrije.

Naravno, Snyder se vratio svom utemeljujućem radu, istoriji vampirizma u Severnoj Americi po dnaslovom American Vampire, a sa kolegom iz Marvela, Charlesom Souleom radi i serijal Undiscovered Country za Image, no, danas pričamo o drugom njegovom aktuelnom Image stripu.



Nocterra je serijal pokrenut proletos a na njemu se Snyder udružio sa još jednim uglednim DC-jevim autorom. Crtač (ali i scenarista) Tony S. Daniel je aktivan od devedesetih ali je njegovo zlatno doba krenulo polovinom prve decenije ovog veka kada je prvo sa Geoffom Jonesom radio Teen Titans a zatim postao kolaborator Granta Morrisona na ključnom serijalu priča o Betmenu koji je kulminirao sa Batman RIP, a nakon čega je Daniel ne samo nastavio da crta novog Betmena, već je jedno vreme bio i scenarista. Na Nocterri Daniel je „samo“ crtač ali njegova superstar harizma i upečatljiv, glamurozan crtež zaslužni su za dobar deo šarma ovog serijala.

Nocterra, a što bi bila nekakva aluzija na Zemlju na kojoj vlada noć, je jedan vrlo jasno zaokružen koncept i, može se slobodno reći, projekat koji je očigledno pravljen korišćenjem čekliste tako da se pokrije veliki broj publici potencijalno zanimljivih ideja. Neću da kažem da je ovo cinični, komercijalni projekat proračunatih medijskih profesionalaca, ali svakako se ne radi o nekakvom organski nastalom izrazu najdublje Snyderove i Danielove nutrine već o jednoj uspešnoj kompilaciji, pa tu i tamo i pastišu proverenih ideja i pristupa.

Utoliko, Nocterra se može opisati kao The Walking Dead koji sreće Mad Maxa a što je, složićemo se, sasvim solidna polazna tačka. Ovo je postapokalipsa u kojoj tehnologija i dalje šljaka i, ako čovečanstvo više nema na raspolaganju satelite, mlazne avione ili širokopojasni internet, makar ima moćne kamiončine na električni pogon i pouzdanu UHF radio-mrežu.

Takođe ovo je postapokalipsa kreirana 2021. godine i u njoj je rodna ravnopravnost, hvala proviđenju, već izborena pa je glavni junak u Nocterri zapravo glavna junakinja, mlada žena po imenu Val Riggs, drusna i energična vozačica postapokaliptične drumske krstarice od nekoliko tona koja šparta još uvek koliko-toliko očuvanim drumovima Severne Amerike u svetu koji već deset godina nije video sunce.

No nije ovde u pitanju prirodna, što bi narod rekao zdrava, neprskana apokalipsa, već je tmina na planeti posledica bizarnih naučnih eksperimenata koje je izvodio tim pod vođstvom vrhunskog fizičara koji je istovremeno imao i diplomu iz teologije. Utoliko, na Zemlji ne vlada nekakva nuklearna zima ili išta slično, mrak koji je prekrio planetu ima jednake udele fizičke i metafizičke komponente i njegov je uticaj na okruženje i životni, jelte, prostor, zapravo dublji i opasniji nego što bi bilo da je u pitanju prosto zaklanjanje sunca oblakom čestica.



Čime se hoće reći da je ovo vrlo „stripovska“ postapokaliptična postavka u kojoj je svetlost glavni, najdragoceniji resurs. Živi organizmi predugo izloženi mraku u ovom stripu bivaju transformisani u košmarne verzije samih sebe, sa biologijom koja biva potpuno izvitoperena tako da se čak i zečevi transformišu u feralne predatore, a ljudi koji se pretvore u „senke“, kako ovde žargonski zovu transformisane organizme, imaju najgoru moguću kombinaciju povišenih fizičkih kapaciteta, još uvek očuvanog dela intelektualnih kapaciteta, i fokusa na potpuno uništenje ostataka civilizacije i ljudskog društva, a u ime, reklo bi se, neke mračne agende koja dolazi s onu stranu naše realnosti.

Ovo je, naravno, skoro kao da čitate neki Image strip iz devedesetih godina, sa sve kamiondžijama i kamiondžijkama koji nose pripijene trikoe i koriste budžene raketne pištolje da spale košmarno izvitoperene, gotovo demonski formatirane organizme što ih napadaju dok prevoze teret ili ljude opasnim, mračnim drumovima i Danielov stil, iako je značajno uredniji i glamuru skloniji od onog što su radili Liefeld ili Portacio pre 25-6 godina, svakako ima nešto od klasičnog Image, well, imaginarijuma, sa izduženim figurama, biološki neverovatnim anatomijama, dinamičnom akcijom koja, iako ovo nije superherojski strip, izlazi podaleko izvan granica nečeg što bismo smatrali „realističnim“.

No, Snyder i Daniel ovome daju dovoljno karaktera i generalnog narativnog „mesa“ da ne deluje kao puka stilska vežba iz apokalipse. Snyder, recimo, svoju protagonistkinju odmah čini bliskijom čitaocu time što pokazuje da je od rođenja imala oštećenje vida koje je značilo da je do pete godine, kada je operisana, videla uglavnom mrak i možda povremeno neki tračak svetla i nejasni oblik, te da je uvijanje sveta u tamu tik pošto je ušla u pubertet na neki način ona doživela ličnije nego ostatak planete. Strip prati Val i njenog brata iz porodice usvojitelja, Emeryja (koji je Afroamerikanac, i lepo je da glavni junaci ne upadaju u uobičajeni WASP kontingent), skačući između „sadašnjosti“, odnosno sveta posle pomračenja u kome Val vozi kamion a Emery je „tehničar“ koji pravi i održava njenu opremu i oružje, i „prošlosti“, odnosno prikaza vremena neposredno nakon apokaliptičnog događaja, gde su Val i Emery prošli kroz traumu gubitka roditelja – koji su se transformisali u senke – a onda i kroz kolaps ljudskog društva nespremnog na „bolest“ koja dolazi od izlaganja mraku i ljude transformiše u demonske neprijatelje.

Iako sve ovo zvuči ultra cheesy, Synderov tekst stoji sa prave strane palp melodrame, dajući Valeriji energičan, preduzimljiv karakter koji stoji u odličnoj ravnoteži sa stripom baziranim na jurnjavi budženim kamionima po drumovima prepunim zastrašujućih pretnji. Daniel, svakako, veliki broj svojih likova, pogotovo glavne junake, crta maltene kao manekene i ovo nije naturalistički, gritty postapokaliptični narativ, već naučna fantastika koja balansira između perfektno odrađene drumske akcije, prepune kinematičnih prizora vožnje, borbe i viscere sa jedne strane i egzistencijalnog horora nadevenog filozofiranjem o religiji i teologiji sa druge.



Činjenica da se u stripu praktično vide „šavovi“, to jest da je tehnologija pripovedanja vrlo transparentna, sa balansiranjem sadašnjeg i prošlog, postepenim otkrivanjem istorije sveta ali i slojeva zavere u koju su Val i Emery ušetali samo pokušavajući da prežive u negostoljubivom svetu, sa preokretima i iznenađenjima koje očekujete jer vam ovo verovatno nije prvi postapokaliptični akcioni horor koji čitate – sve to ne smeta. Nocterra nije nekakvo originalno umetničko preduzeće ili eksperimentalni rad već klasičan žanrovski produkt bez ambicije da razbija kalupe i probija granice formata, ali sa kvalitetnim radom unutar tih granica i tog kalupa. Otud je i Snyderov odmereni palpoidni tekst sasvim prijemčiv i što se tiče količine i što se tiče tona, karakterizacije su ugodno prepoznatljive a klasični negativci i pozitivci koji se, očekivano, izmeću u još veće negativce su očekivani ali vrlo funkcionalni u narativu koji se u dobroj meri oslanja na upečatljivost Danielovog crteža.

Daniel, naravno, perfektno crta tu vozačku i borilačku akciju, lepe protagoniste i košmarne onostrane neprijatelje, uspevajući da likovima da mnogo karaktera a da sačuva tu superherojsku savršenost njihovih fizionomija. Kolor je radio Tomeu Morey, a koji je meni nepoznat, pa ću pretpostaviti da je u pitanju neki Danielov proteže i on vrlo lepo dopunjava lepršav crtež snažnim, pa i teškim tonovima koji sugerišu svet umotan u tminu a bez toga da table pretvore u nerazaznatljive brljotine. Odličan letering koji je radio AndWorld Design (pretpostavljam Deron Benett, koga sam već više puta hvalio za odličan, čitak, a upečatljiv i ukusan dizajn) zaokružuje ovaj vizuelno i narativno vrlo prijemčiv paket.

Nocterra, dakle, nije strip koji ruši nekakve granice i krči nove puteve u medijumu. Ovo je samo vrlo kvalitetan žanrovski rad sa dobro postavljenim svetom, simpatičnim likovima i dobrim odnosom akcije i filozofije. Ne treba u njemu tražiti neke prevelike dubine, ali on nije površan već samo usmeren prevashodno da bude brz, efikasan i intrigantan, kako biste svaki sledeći broj čekali sa jakom anticipacijom. Kolekcija Full Throttle Dark koja sakuplja prvih šest brojeva, i jedan vrlo zadovoljavajuće zaokruženi narativ izašla je pri kraju Oktobra, a sedmi broj i početak sledeće priče nam stiže u Januaru, pa svakako sugerišem da proverite koliko se sve to vama dopada odlaskom na Comixology.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.529
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3318 on: 25-11-2021, 06:52:39 »
Pročitao sam lepi grafički roman The Whale Library (aka La Baleine bibliothèque) a koji je ove godine izašao za belgijski Le Lombard, dok ga je na Engleskom jeziku pred kraj Oktobra objavio Europe Comics. Ovo je perfektan laki obrok, takoreći marenda za kišne jesenje dane, sa manje od osamdeset strana vrlo laganog teksta i vrlo lepih slika a koji su spravili ugledni belgijski scenarista Zidrou (aka Benoît Drousie) i crtačica, takođe Belgijanka, Judith Vanistendae, a koja je do sada na sebe privukla pažnju nekolicinom dosta lepo ocenjenih grafičkih romana, uključujući Penelope.



Zidrou je, naravno, neka vrsta zvezde u ovom tandemu, čovek koji radi još od početka devedesetih i koji je karijeru nastavnika u školi proširio prvo pisanjem knjiga za decu a onda pisanjem stripova. Ovo je važno za pravilnu percepciju The Whale Library jer se radi o priči(ci) koja je u velikoj meri formatirana upravo kao narativ za decu, sa sve ilustracijama koje u nekim slučajevima zaista pre podsećaju na slike za dečije knjige nego na strip.

Ovim ne želim da kažem da je crtež koji je Judith Vanistendae isporučila neadekvatan za potrebe sekvencijalnog pripovedanja, naprotiv, neke table su veoma dinamične i njeno smisleno probijanje geometrije panela i „animiranje“ likova u „akcionim“ scenama vrlo doprinosi tome da ovo izgleda kao „pravi“ strip a ne kao serija ilustracija. Opet, ovo je generalno jedan poetski narativ, sastavljen od mentalnih slika više nego od direktnog prenošenja „stvarnih“ događaja na papir, pa se crtačica zapravo vrlo lepo snalazi kreirajući table na kojima glavni junak, morski poštar, prolazi kroz svoje svakodnevne radnje, a koje uključuju pripremanje i konzumiranje doručka, pa i mačku koja mu se mota oko nogu i simpatično mazi sa njim.

Generalni grafički prikaz stripa je svakako najpre ugođen sa idejom monumentalnosti i nedokučivosti, stavljajući radnju najvećim delom na more i u njen centar postavljajući plavog kita (zapravo ženku kita – kiticu?). Otud je i dobar deo upečatljivih tabli urađen sa malim brojem panela, često dva, a koji su postavljeni tako da se forsira vertikalna dimenzija koja sugeriše dubinu mora, i sa dovoljno prostora da se sugeriše veličina, masivnost i voluminoznost kita, kako spolja i iznutra. Crtež je rađen, reka bih, pre svega voštanim bojama i ovo sa jedne strane daje lepu, prijemčivu teksturu i snažan kolorit tablama, a sa druge znači da je finiji rad sa linijama nemoguć. Vanistendaeova stoga mora da se snalazi sa debljim linijama i da svoje predmete i likove crta i pomalo prenaglašeno, a što opet snažno doprinosi tom utisku da je reč o dečijoj ilustrovanoj literaturi koju radi slikarka. No, kako već rekoh, njena naracija ima lepu dinamiku i strip ni malo ne pati od slikarske statičnosti ponekada karakteristične za slične radove.

Ključna reč u vezi sa The Whale Library je svakako da je ovo „poetski“ narativ. Zidrou ne piše nužno u stihovima koji se rimuju ali je njegov tekst naglašeno poetičan kako u smislu ritma i metrike (i Engleski prevod koji potpisuje M.B. Valente ovo vrlo solidno uspeva da prenese) tako i u pogledu slika koje evocira. Sam početak stripa, pre i jedne (grafičke) slike sadrži nekoliko praktično stihova u prozi a koji sa svojim (poetskim) slikama kreiraju atmosferu za ostatak priče a kada stignete do njenog kraja, biće sasvim jasno i šta svaki od njih znači.



Zidrou ovde generalno piše u dobro raspoloženom, poetskom, blago humorističkom ključu, namenjenom, na prvi pogled bi se reklo, prevashodno deci. „Zaplet“ stripa, u meri u kojoj se o tome može govoriti, tiče se pomenutog morskog poštara, pripadnika službe koja čamcima raznosi poštu brodovima na pučini, te njegovog poznanstva sa ženkom plavog kita koja je stara sto hiljada godina, živi duboko u moru i samo noću izlazi po vazduh, da je kitolovci ne bi primetili, i služi kao bibliotekarka za ribe.

Ribe u fikciji – ili poetskom imaginarijumu – ovog stripa, vole da čitaju knjige i iz utrobe ženke plavog kita koja ima „milione“ knjiga pozajmljuju zanimljive naslove i čitaju ih često i same sedeći u njenoj utrobi. Strip se ne bavi mundanim elementima egzistencije – lancem ishrane itd. – i ovo nije fantastički narativ koji ima nekakvu ambiciju da se predstavi kao „realistično“ ili makar konzistentno okruženje gde važe nekakvi prepoznatljivi zakoni fizike ili biologije. Ovo je pre svega bajkovita pripovest u kojoj poštar pozajmljuje ljubavni roman od žene kita, i čita ga sa svojom trudnom ženom, pa zajedno uživaju u romansi sirene i pirata.

The Whale Library je pre svega priča o važnosti priča, imaginacije koja nije samo nesputana u smišljanju svojih slika i zapleta, već je zatim kodifikovana u narative koji se prenose drugima i, ključno, beleže na čvrstom materijalu – papiru – time dobijajući neku vrstu konačne forme. Strip podvlači važnost medijuma u pogledu dostupnosti priča – a koje su artefakti ljudske mašte, emanacije duha itd. – ali i njegovu propadljivost. Jedan od važnih motiva u stripu je upravo to da je na ljudima odgovornost da čuvaju ne samo priče već sam medijum koji te priče drži i prenosi dalje, pa su slike u kojima ljudi pronalaze knjige što ih je plima nanela na obalu, a zatim ih pažljivo suše iznad vatre kako bi ih čitali lepa, i svakako romantična.

Pogotovo, jelte, jer živimo u vremenu kada je veći procenat ljudske rase pismeniji nego ikada i knjige verovatno imaju veće tiraže nego ikada a opet je, neobično, utisak da ljudi zapravo sve manje čitaju knjige.

Ovaj utisak je svakako pogrešan – verovatno ne samo knjige već i „ozbiljne“ knjige čita više ljudi nego ikada nego smo tek sada postali svesni koliko mnogo ljudi ne čita ništa a mnogi koji su bili posvećeni čitaoci u mladosti danas sebe zatiču rasute pažnje, u nemogućnosti da mentalno isprocesuju više od Fejsbuk statusa ili, još gore, tvita, pa misle da je sa svima tako. No, čini mi se da je fakat kako su knjige izgubile status glavnog, osnovnog, sržnog medijuma što se tiče kulture i umetnosti za tu neku generalnu populaciju, zamenjene modernijim, ali, paradoksalno, efemernijim medijumima koji se oslanjaju ili na digitalne formate što izlaze iz mode brže nego što uspevamo da shvatimo, ili na nestalnu superstrukturu interneta.



Utoliko The Whale Library dosta toga govori idejom o knjizi kao fizičkom objektu koji se koristi sa srazmerno malo „predznanja“ i tehnoloških preduslova a koji, iako naoko veoma propadljiv, zapravo zahteva samo malo održavanja. Na kraju krajeva, ja u sopstvenoj biblioteci imam knjige štampane još u devetnaestom stoleću, koje je kasnije skupljao moj deda i možete se kladiti da su one pristupačnije čitaocu nego što će biti bilo koji od danas aktuelnih digitalnih formata za nekih 40-50 godina…

I biblioteka je ovde važna metafora, kao i bibliotekar u formi nekoga ko je „star“, ali ne zastareo, ko je otelovljenje i znanja o i ljubavi prema knjizi kao medijumu. Specifično, ovde, knjiga je medijum u kome su solidifikovane mašta, emocija, i ljubav, i gde se one vrednuju više nego puki transfer znanja, a što se često (pogrešno) smatra za najvažniju funkciju knjiga. U The Whale Library knjige se tretiraju onako kako ih često tretiraju deca, kao portali u svetove koji su savršeniji od onog u kome sami živimo pa se scene pred kraj priče, sa ljudima u maltene religioznom odnosu prema knjigama i valjaju gledati u tom ključu detinjstva gde svako čudo – a ima ih – zahteva adekvatno čuđenje.

No, pre nego što pohitate da ovaj strip podelite sa svojim detetom, evo i dva mala upozorenja:

U prvom redu, ovo je strip sa „grafičkom nagotom“, odnosno sa prikazima golih ljudskih tela, konkretno genitalija, a konkretno, bogami i  muških. Što se mene tiče, ovo je prikazano u ključu sasvim prihvatljivom za decu jer scene nisu erotizovane (a sasvim su dobro raspoložene) niti su golotinja i genitalije centralna tema ovih slika, ali pošto ja nemam decu svakako treba moj osećaj uzeti sa zrnom rezerve.

U drugom redu, strip ima predvidivi, ali svakako mračni preokret u priči koji sam, izopačen kakav jesam, ionako čekao od prve strane. On ne menja pozitivnu i optimističku poruku finala priče, ali svakako, da imam sedam godina i da su mi pokazali ovaj strip, plakao bih kao kiša bar 5-6 sati. I ovako sam se malo rastužio.

Sve to ne oduzima na kvalitetu The Whale Library a koji je manje „grafički roman“ više „grafička poezija u prozi“ i strip koji, možda možete da čuvate za dete kada je MALO starije, da mu pokažete sve lepote kitova i pismenih riba. Davanje linka za ovaj strip u digitalnom formatu deluje skoro kao da se šalim, ali evo ipak Comixologyja.