Hiljadu Maovih stihova
Ekstremnost, punk i margina u savremenoj srpskoj književnosti
U knjigama ozbiljnih pisaca odslikava se njihovo društvo i vreme. U svojim pričama oni postavljaju važna socijalna i politička pitanja. Njihovi romani prikazuju zemlju kojoj pripadaju („Epskom snagom opisuju ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje“, kako rekoše za Andrića.) Ozbiljni pisci pišu o istoriji, porodičnim hronikama, pojedincima pod terorom ideologije, ekonomskih okolnosti, društvenog uređenja. Tek kada oduži dug društvu, njegovoj reprezentaciji, fikcionalnom uobličenju i metaforici, ozbiljan pisac postaje zaista ozbiljan, priznat, a njegovo delo biva analizirano uz uvažavanje što sleduje delu visoke kulture i književnosti glavnog toka.
Ako pogledamo romane koji su u poslednjih dvadesetak godina ovenčani Ninovom nagradom, možemo pronaći ilustraciju za dužničko ropstvo u koje i srpsko društvo stavlja pisca zarad ugleda i legitimnosti: problematično Vaznesenje Vojislava Lubarde govori o nacionalnim sukobima, remek-delo Radoslava Petkovića Sudbina i komentari suštinski je prožeto etničkom istorijom i sadrži upečatljive stranice o budimpeštanskoj revoluciji 1956. godine, Arsenijevićev roman U potpalublju svedočanstvo je o iseljavanju, pogibijama i beznađu u ratnim devedesetim, Danojlićevo delo Oslobodioci i izdajnici već naslovom sugeriše o kakvom je istorijskom i političkom sukobu reč. Čak su i tako specifični postmodernisti poput Davida Albaharija i Vladimira Tasića Ninovu nagradu dobili tek za romane koji, manje ili više neposredno, govore o istoriji i reflektuju društvene okolnosti.
Sve navedeno ne dovodi u pitanje pomenuta merila vrednovanja dela i ne određuje ozbiljne pisce kao lažne dimitrije. Ali postoji nelagodno osećanje da je ta praksa ucenjivačka i pomalo dosadna. Šta je s piscima koji ne žele da, smrknutih lica, važno vrte palce i bave se društvenom zbiljom, već da kreiraju izmeštene svetove, hibridne forme, ispituju ograničenja i mogućnosti jezika, istražuju granične situacije, pornografiju, nasilje, žanrovsko pisanje, vinaverovski i prustovski parodiraju, ili da se, prosto rečeno, samo zezaju i okreću naglavce, takoreći, da teraju komendiju? Jesu li njihove tvorevine manje vredne, da li je ta alternativa zaista tako šarlatanska i s razlogom na margini i treba li je odbaciti ako ste ozbiljan čovek? Odgovor je složen, ali je u principu negativan. Zašto biste sebi ukinuli lepu situaciju pluralizma i osudili se na jednosmeran aksiološki princip?
Trebalo bi sve te likove i njihove knjige najpre upoznati i ispitati, zar ne? U Srbiji ih ima sijaset, vrlo raznolikih i unikatnih, njihovi svetovi i priče su živopisni, dela nekad sjajna a nekad trivijalna, i mada je neopravdano gurati ih sve pod isti kišobran „alternativne književnosti“, jer su različiti i po usmerenju i po dometima, pokušaćemo bar da istaknemo one zanimljivije.
Extreme Fiction Terror
Teza po kojoj su inflacija i ekonomska kriza, rat, masovna iseljavanja mladih, slom kulturnih vrednosti građenih u socijalizmu, izolacija zemlje, zatim period neizvesne i frustrirajuće tranzicije i naleta razularenog kapitalizma, i ostala naporna nabrajanja, najvažniji razlozi „nove ekstremnosti“ u srpskoj prozi (tj. bilo kojeg oblika radikalnog kulturnog otpora), ta teza, dakle, prečesto je ponavljana i tek je deo odgovora na pitanje uzroka altrativne literature. Možemo se složiti da sve gornje zvučne reči i neprijatne pojave mogu uzrokovati želju da ubijate, mučite, skačete u bunar, ostavite moralne skrupule iza sebe, zainteresujete se za sektašku literaturu, postanete drogiraš i podvodač i onda sve te potisnute, anticivilizacijske porive lepo frojdistički ugradite u književnost, ali, osim društvenog, alt/lit u Srbiji otkriva i inherentno estetske i kulturološke razloge za pojavu prozne ekstremnosti, kojih su pisci čija dela ćemo pomenuti bili i te kako svesni. Stvar je upravo u nezadovoljstvu onim što smo opisali na početku, u odupiranju ustaljenim formama pisanja, pritisku „društvene važnosti“ i stilskog čistunstva, a potom i književnom životu mainstreama kao konformistički utvrđenoj igri po ustaljenim pravilima, gde se ulaznica u „elitni krug“ plaća gubljenjem vere da je književnost nešto više od pristojnih promocija, koktela, nagrada i visokoparnih nerazumljivih reči kojima se često prikriva šupljikavost, ziheraštvo i nedostatak hrabrosti. Nije ni čudo što su „ekstremisti“ gradili svoj prostor dugo, strpljivo i van glavnih tokova, u koje tek sada lagano dospevaju.
Ako je po mladosti, Mijat Vujačić (1985), Aleksandar Ilić i Željko Obrenović zaslužuju pažnju kao pisci čije knjige svesno odbacuju težnju ka dubokom značenju i pretencioznosti mainstreama i opredeljuju se za zabavu, kao u slučaju Vujačićevih romana Nekromansa (Narodna knjiga) i Vampir (Čigoja), ili mladalački preterano ali šarmantno žele da udare „šamar učmaloj i staromodnoj savremenoj srpskoj književnosti“, kako piše na koricama romana Srpski psiho (Laguna) autorskog dua Ilić–Obrenović.
Sudeći po stilskoj umešnosti, vladanju tehnikama pripovedanja i građenju likova, pomenuti mladi pisci moraće još mnogo pečenica da pojedu pre nego što dorastu da udaraju šamare. Ali opisi ispijanja krvi, orgijastičkih izliva seksualnog nagona, pušenja menjača u automobilu, silovanja, prebijanja kostiju, lomljenja zuba, u sprezi s uticajem patetike i sirovosti heavy metala i potrebe da se privatna svakodnevica i produkti pop kulture pojavljuju na svakom mestu, barem nude provokaciju, polemički tretman tabu tema i zabavu. Njihov sociološki slučaj, ako vam je baš do njega, posebno u Srpskom psihu, verovatno nije bez važnih zaključaka i bilo bi interesantno čuti šta nauka o tome ima da kaže.
Međutim, ako je po starini i majstorstvu, treba prvo nazdraviti Goranu Skrobonji. Njegove knjige upečatljivih naslova: Nakot, Od šapata do urlika i Šilom u čelo, kao i vrsni prevodi, uzor su za pisanje kvalitetne, filmične žanrovske proze na srpskom jeziku, i tokom godina su otvorili mogućnost da se dela žanrovske, prvenstveno horor proze, pojave i kod glavnotokovskih izdavača. (Skrobonjina poslednja zbirka priča, pod dosta umerenijim naslovom Tihi gradovi, objavljene je kod Lagune.)
Ako je po dubini, roman Dejana Ognjanovića Naživo (Niš, 2003), bez ikakvih kompleksa od „ozbiljne literature“ (kako se horor odavno i tretira, samo kod nas još nije stiglo), barata svojom žanrovskom suštinom, tretira je bez odmaka, radikalizuje preko dijaloga sa svojim uzorima Lavkraftom i Berouzom, i istražuje kroz junaka čiji je hobi bizarno kolekcionarstvo svih vrsta medijske „ekstremnosti“, podsećanja na trošnost i krhkost ljudskog tela i beskrajnu kombinatoriku nasilja i zla: novinski članci o ubistvima, bizarni porno filmovi, video kasete s ratnim užasima, snuff filmovi... Ognjanović će svog junaka u potrazi za Porno Bogom s video kasete dovesti na Kosovo i Metohiju, u apokaliptičnu atmosferu sumanutih devedesetih u Srbiji, i u dodir s opasnim i po svakog senzibilnijeg čitaoca zastrašujućim ezoteričnim i metafizičkim posledicama.
Punk, seks, margina
Punk književnost u Jugoslaviji nastajala je u fotokopiranim fanzinima, na crno-belim omotima kaseta i povremenim izdanjima uglavnom poezije, mahom u malim tiražima. Svakojaki tekstovi punk bendova i pričice punk pisaca, protkani romantičnim otpadništvom i nekom sentimentalnom, individualnom borbom protiv mračnih „njih“ i još mračnijih „stega sistema“, s punom svešću o podzemnoj, partizanskoj prirodi svog nastanka („Ostajemo na marginama svesni svoje vrednosti jer naše je vreme uvek i u svakom vremenu“, piše na omotu jednog albuma Trule koalicije), pokazuju svu konfuziju jednog doba: od ključnih i danas raritetnih antologija Punk u YU Dejana Šunjke i Srećka Đorđevića i Deca starog Bakunjina Ivana Glišića, preko Mentalnog ranjenika Ivice Čuljka Kečera (aka Satan Panonski), pa do zbirke punk tekstova u Srbiji Tragovima panka objavljene pre nekoliko godina, stihovi koji ismevaju političare, bez pardona pljuju po svim ideologijama ili propagiraju neke ideologije, nekad mračni i puni smrti (poput Satana Panonskog), često inspirisani crvenbanovskom „muzom iz nužnika“ ili jednostavno besmisleni, katkad su, naprotiv, izgrađeni lucidnom poetskom eksperimentalnošću, neretko dosežući kvalitete „ozbiljne poezije“ (osobito u tekstovima, recimo, punk grupe Napred u prošlost).
Na drugoj strani, postoji i vredan punk pisac u Srbiji (ruku na srce, neujednačenog opusa, koji ide od evergreen pesama i Lorkom inspirisanih balada do avangardne i hermetične proze) Ivan Glišić, a njegov roman Dogfucker, objavljen u nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića 1990. godine, jedno je od retkih domaćih dela u rableovskom ključu, uz dodatak razuzdanosti naše narodne proze: prepun lascivnosti, preterivanja u scenama jela, pića i seksa, anarhičnog izraza i anarhičnog stava, Dogfucker parodira nadolazeći partijski pluralizam opisujući putovanje kroz neku sumanutu, sviftovski satiričnu zemlju Karingtoniju, u kojoj glavni junak kreira partiju SDS ili: Seks Do Smrt. Glišić je takođe i autor romansirane biografije Satana Panonskog Čizme slobode, kao i obimnog neobjavljenog romana o italijanskom reditelju Pazoliniju, koji zbog svoje provokativnosti još uvek kruži podzemnim čitalačkim kanalima čekajući izdavača.
Provokativnost pornografskog, koja se vezuje za Pazolinija, odavno je dobila svoje uobličenje u knjizi Staklenac (Rende, 2002) Uroša Filipovića. Iako sjajan i kao dokument o životu beogradskih homoseksualaca sredinom osamdesetih i kao svedena ali moćna erotska proza, dobro komponovana i prepuna upečatljivih likova poput starca Milije, beogradskog gay gurua, Staklenac Uroša Filipovića nije, nažalost, dobio naslednike u svetu književnosti, niti je dostojno tretiran u polemikama o seksualnim manjinama.
A da Bukovski, u Srbiji barem, nije poznat samo kao najuticajniji pisac erotikom protkane proze već i kao pesnik marginalaca, propalica i dileja iz komšiluka, svedoči knjiga koja se nedavno pojavila u Nišu – Leva strana druma Dejan Stojiljkovića. Vezana za Niš kao mesto po kome se, u miljeu ćevapa, punjenih vešalica, jeftinog piva, vinjaka, kafanskog brbljanja i sive ekonomije, muvaju neki sumnjivi tipovi koji smešno pričaju, opijaju se i duvaju, voze suprotnom stranom kolovoza, valjaju neku robu i uglavnom kradu bogu dane, Leva strana druma je intrigantan prvenac talentovanog pisca koji bi, uz dobrog urednika i strogog lektora, mogao da postane naslednik svog sugrađanina Zorana Ćirića.
Neo-ludisti
I na kraju, najveselija skupina alt/lita u Srbalja jesu za ovu priliku tako nazvani neo-ludisti. Radi se zapravo o mladim piscima koji se oslanjaju podjednako na bravuroznost i duh Duška Radovića i na zanemarenu i nepročitanu vinaverovsku poetiku poigravanja jezikom, unapređivanja srpskog njegovim kvarenjem, poetiku parodije, sprdnje i konstruktivne satire, a sve uz veliku dozu književne pismenosti i erudicije. Verovatno najtalentovaniji među njima, osnivači benda Činč, Luka Stanisavljević i Đorđe Ilić, što kroz multimediju svog benda (najveći broj radova je dostupan na adresi
www.cincplug.com), što kroz radijske emisije i novinske tekstove, kreiraju začudnu igru između humora i književne istorije, apsurda i jezičke kombinatorike, ili čak političke angažovanosti (videti pesme Ajd u školu, deco i Jedinstveni tarifni sistem, ili kratke proze o Bogu Ocu i Zakonu), a Činč jelovnik SUR Vujaklija, na kome se od imena pisaca prave razna ukusna jela (džem od džojsa, pihtije s bahtinom, sušeni edgar po, eko s mlekom), pravo je remek-delo kabaretske postmoderne. Njima bliski su svakako Ivan Tobić Tobić Idol Mladih, Pavle Ćosić i Boris Starešina, koji su svojim knjigama objavljenim skoro u izdavačkoj kući Kornet (Tobiđenja, dušo moja, Leposava i Marko Kraljević, natprirodni ciklus), otvorili polje za veću promociju neo-ludističke književne struje.
(N. M. Balkanski i Vladimir Protić možda pripadaju neo-ludistima, ali njihove su Ispovjedi jednog očajnika i Teleks proza toliko su-lude da ih morate sami pronaći.)
Kako stoje stvari, alternativna književnost u Srbiji je šarolika i u njoj cveta hiljadu Maovih stihova. Iako se umnogome svodi na entuzijazam, zalivanje online ružičnjaka (kako internet zove Miroslav Mandić), ili boj s vetrenjačama, i to po mraku, i mada joj treba stroži urednički štap i bolja logistika, alt/lit nudi drugačiju sliku od one na koju smo navikli u takozvanoj ozbiljnoj književnosti. Vredi se zaputiti tom trasom, pa makar bila u suprotnom smeru.
http://www.evropanedeljnik.co.yu/sh/191/kultura/
