Pre neki dan bio Sava Damjanov.
Ovde je već potpuno jasno da su neki ljudi došli nepripremljeni za nastup, posebno je to izraženo kod onih koji su daleko poznatiji i značajniji u srpskoj književnoj čaršiji po svojim ne-fantastičnim delima i akcijama. Damjanov je harizmatični profesor sa hiljadama sati javnih nastupa iza sebe i verovatno je u stanju da cimnut iz bilo kakve situacije za 5 sekundi počne priču o bilo kom književnom aspektu bilo čega.
Ali je upravo takva njegova opuštenost rezultirala poprilično promašenom temom u okviru ciklusa srpska književna fantastika.
Nismo čuli ništa o tome kako Damjanov koristi elemente fantastike u svojim delima i koliko ta fantastika doprinosi percepciji njegovih priča. Njegov sagovornik, nekadašnji njegov student bio je fascinirtan brojnim Savinim prednostima i dogodovštinama iz prošlosti, ali niti jednom rečju se nije dotakao fantastike u Savinim delima.
Možda je to samo nekakav moj utisak ili umišljaj i bez obzira što je bilo zanimljivo čuti Vinaverovu vivisekciju Skerlićevog pokušaja tumačenja srpske poezije, to naprosto nije ono što sam očekivao.
