Svi se mi trudimo da posao koji radimo uradimo što je bolje moguće, sa idejom da ćemo možda i promeniti nečiji život kvalitetom ili nekvalitetom onoga što radimo. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je da od nečega mora da se živi, da se plaća kirija i tome slično. A kada se posmatra žanr, stvar postaje još složenija.
Pogledaj upravo svoj spisak najboljih romana XX veka, pa prouči okolnosti u kojima je većina njih nastajala. Koliko je njih nastalo kao isključivi odraz ideala svojih pisaca, a koliko kao storije koje su svojim autorima donosile pare za život? O tome ja pričam kada kažem da tržište stvara umetnost. Iz te hrpe romana, priča, novela i čega god vremenom se izdvoji ono što nadilazi komercijalne ili čak žanrovske okvire i postaje klasik, umetnost koja istrajava kroz vreme. Ali da bi došlo do nastanka tih klasika, mora neko da ih napiše, pa da ih neko objavi i tako dalje i tako redom. E, to pisanje je uzrokovano prevashodno potražnjom tih koji objavljuju, a ti koji objavljuju ili slušaju šta tržište traži, ili ulažu novac i vreme u stvaranje tržišta kakvo im odgovara. Vidim da se ove moje reči pogrešno prepoznaju kao moj nekakav ideološki stav. One to nisu - već su samo konstatacija činjeničnog stanja i isticanje zaboravljenog postulata da je čak i kultura, a naročito potkultura, podložna tržišnim zakonima. Vrlo je pogrešno misliti da je ono što ja prevodim istovetno onome što ja volim da čitam, recimo. No, svaki svoj prevod radim najbolje što mi moje nejake sposobnosti u datom trenutku dopuštaju. Može biti da je to presek između komercijalnog i umetničkog, pa da se upravo u tom preseku nalazi nešto što će izdržati poslovični test vremena.
Da odgovorim na tvoja pitanje: Nismo ovde samo zbog para došli, ali mnogi smo ostali. Ja živim bezmalo isključivo od prevođenja. Da živim od nečega drugog, možda bih smogao snage da završim milion započetih priča, ali ovako mi je muka od reči. Tu se divim Goranu, koji em živi od prevođenja, em stiže da piše i da stvara. No, to je druga tema.
Glede podilaženja svetskim trendovima - a kada nismo? Kada je to jugoslovensko uredništvo bežalo na suprotnu stranu od onoga što se objavljuje u SAD? Pa u "Monolitima" su listom dobitnici Hugoa. Polaris je upravo forsirao tada dominantni pravac u SF-u. Jedini izuzetak bio je Boban i bila je Laguna kada je počinjala. Svi ostali su igrali na sigurno i pratili svetske trendove, kako se novogovorski kaže. Na trenutačnom tržištu jedino Orfelin igra drugačije, kada je o fantastici reč. Koliko uspešno to već ne znam, ali slutim da mogu da računaju na malu ali relativno vernu publiku.
Loše je biti kvazielitističan. Pod time podrazumevam apriori osuđivanje, potcenjivanje i odbacivanje desetina pisaca, stotina romana i miliona čitalaca - bez pročitanog makar jednog ozbiljnog dela u segmentu koji se napada. Ja mogu da se vrlo složim sa Stivenom Kingom da su "Sumrak" i "50 nijansi" sranje, ali sam pročitao makar prve romane u tim serijalima. Uz podsećanje da značajan deo književne zajednice isto to tvrdi za celokupno Kingovo delo, samo što se on namlatio toliko para da ga svečano zabole. Kao što vidimo, pitanje percepcije.
Što se tiče neobičnog i neproverenog - pa to je upravo ono što Petković (recimo) ovde radi. Njegova vrsta fantazije kod nas je u povoju i nema snažno uporište u pedesetogodišnjoj tradiciji tvrde naučne fantastike. Odvojeno je pitanje kako on to radi i da li bi neko to mogao da radi bolje.
Na kraju, sve je proizvod ako se prodaje za pare. A pare su jednake minutima ili satima života koje je neko uložio u to da ih zaradi. Ako ja moram da neku knjigu platim recimo pola sata ili sat vremena svog života, nego šta nego je proizvod. Baš kao i salama. E, sad - u domenu salama imamo i Karneksove i Matijevićeve, pa svako spram svog ukusa i materijalnih mogućnosti neka kupuje. Tek se tu vraćamo na pitanja ukusa, probirljivosti i zdrave hrane, ili u slučaju knjiga - njihove umetničke, natpotrošačke vrednosti.
Nadam se da sam bio nešto jasniji nego u prethodnim postovima.
Vraćajući se na Petkovića - my lips are sealed jer sam dobio pare, pa bilo to njegovo pisanje dobro ili loše, teško da sam nepristrasan kako kog čovek da okrene. Ali it is safe to say da njegovi romani nisu najbolje što srpska fantastičarska scena može da proizvede. Tu svakako uključujem staru gardu pisaca. Nažalost, u ponudi nema ničega drugog. Da ga ima, kupovalo bi se. Možda i više. Možda bi i ostvarilo veći uticaj. Opet nažalost, naši etablirani pisci uporno pišu u mizanscenu koji zanima mali broj čitalaca. Na to svakako imaju pravo, ali ne vidim čemu onda ljutnja na čitaoce što ne žele da izdvoje novac za nešto što ih nužno ne zanima. Niti vidim zašto je toliko bogohuljenje napisati postapokaliptični SF ili balkansku epsku fantaziju? Zašto je to podilaženje? Pa sve i da jeste, a šta ko ima od nepodilaženja? Ako je već nekome dovoljno da napiše knjigu, priču, pesmu samo za sebe ili za svoje bližnje, čemu onda kuknjava o lošoj prodaji i stanju na sceni? Ne može i jare i pare.
