Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 650701 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3250 on: 12-08-2021, 05:33:12 »
Posle dva dana za redom prilično kritički intoniranih tekstova o DC-jevim stripovima, red je da napišem i jedan pozitivan osvrt na za mene skoro pa iznenađujuće simpatičan grafički roman naslovljen I Am Not Starfire a koga je DC izdao potkraj prošlog meseca. Urađen od strane vrlo pedigrirane Kanađanke Mariko Tamaki na mestu scenaristkinje i odlične kalifornijske ilustratorke Yoshi Yoshitani, I Am Not Starfire je jedan od onih „novih“ DC stripova kojima izdavač nastoji da razbije kalup i učaurenost superherojskog stripa i, koristeći prepoznatljive motive i likove, eksperimentiše sa drugačijim pristupima, pa i uđe u teritoriju drugih žanrova.



Već sam na više drugih mesta, čini mi se, potvrdio da ovo smatram ne samo legitimnim već i pozitivnim nastojanjem. Svakako, ja sam star čovek i konzervativan čitalac superherojštine, ali  superherojski strip ima dugačku tradiciju i smatra se de fakto mejnstrimom američkog stripa, a njegova dugovečnost se u velikoj meri mora pripisati njegovoj spremnosti da se sa decenijama menja i prilagođava novoj publici. „Sržna“ čitalačka populacija, u koju, čovek bi nasumično rekao, spadaju prevashodno gnevni beli muškarci i dečaci na internetu, nije i jedina populacija koja ove stripove čita, često ne i presudna, i to da DC svojim različitim stripovima, pogotovo čestim grafičkim romanima koje u poslednje vreme izdaje a na kojima rade prozni autori je naprosto prirodan proces diversifikacije. Utoliko, I Am Not Starfire je više kao neki polu-indie, queer friendly strip koji biste očekivali da vidite na Boom Box-u nego hardkor superherojština i, neiznenađujuće, to neke ljude dovodi do napada besa.

Štaviše, i pre nego što je strip objavljen, poslednje nedelje Jula, na Goodreadsu i drugim „narodnim“ platformama krenuli su da se ređaju kečevi a trejler za strip je na JuTjubu zasut negativnim ocenama i komentarima koji su svi kopipejstovani iz standardnih alt right priručnika o tome da se stripovi uništavaju pričama koje se bave „identitetom“ i da je ovo jasan primer zašto su mange superiorne. Kako je odavno jasno da su Comicsgate i njihovi aktivisti (koji uglavnom poriču da imaju ikakve veze sa tim jer je ova inicijativa zaradila s pravom lošu reputaciju) dobrim delom zavedene, orkerstrirane marionete u rukama malo jačih igrača, takođe je jasno da sa njima nema neke svrhe ni ulaziti u polemike jer su u pitanju botovi SNS kalibra koji doslovno ponavljaju stvari koje im je neko drugi napisao. Greota je, naravno, da jedan topao, simpatičan i duhovit strip nastrada na ovaj način i pre izlaska, ali to je samo znak vremena u kome živimo i ne govori gotovo ništa o njegovom kvalitetu.

U I Am Not Starfire se radi, nagađate ne o samoj Starfire – princezi Koriand'r, kreaciji Georgea Pereza i Marva Wolfmana, dobrodušnoj seks-bombi iz svemira i stalnom članu (Teen) Titana – već o njenoj ćerki, u ovom stripu nazvanoj Mandy, problematičnoj tinejdžerki koja ne voli što joj je majka svetski poznata superheroina, ne voli školu, ne voli ništa što bi normalno voleli ljubitelji Starfire, farba svoju nasleđenu, vatrenocrvenu kosu u crno, oblači se kao buntovni got, druži se sa blaziranom anarhistom Lincolnom čiji su roditelji vijetnamski imigranti u SAD i stidljivo se loži na ortakinju iz razreda. Iako je Mandy, ovako nabrojano, samo skup indie klišea, Tamakijeva i Yoshitanijeva su joj udahnuli stvaran život i karakter i ovo je strip koji priču o odrastanju i sazrevanju odrađuje dostojanstveno, uvažavajući i žanr u kom radi ali i superherojski predložak na kom nastaje.



U čemu je onda problem, pitate vi razložno a ja kažem da ne znam. Stigavši do poslednje strane bio sam vrlo zadovoljan stripom kao jednom feelgood fantazijom o klinki koja stiže do hepienda iako se rukama i nogama borila – kako to već buntovni tinejdžeri rade – ne samo da pobegne što dalje od njega već i da svi drugi priznaju da je hepiend laž koju je izmislio establišment i slutim da je, pored pomenute lezbijske orijentacije protagonistkinje, „problem“ u tome da je ćerka na Starfire, u kanonskim stripovima ipak malo drugačija. Najprostije rečeno: heteroseksualna je i proverbijalna dobra riba.

Što je besmislen razlog da se iko sekira: Kingdom Come, dakle strip u kome je Mar'i Grayson kreirana kao ćerka Dicka Graysona, Nightwinga i Starfire, ni sam ne spada u kanon – ovo je po zvaničnoj DC-jevoj nomenklaturi paralelni univerzum obeležen kao Zemlja 22 – a i ovaj strip je, kao i većina ovih grafičkih romana koje DC objavljuje ili planira da to uradi, i sam sasvim očigledno „out of continuity“ i predstavlja varijaciju na poznate teme radije nego „nametanje“ publici nekakve „nove realnosti“.

Ovoliko pišem o ovom glupom „problemu“ jer je u pitanju sjajan primer za to da su glasovi koji se bune protiv nametnutog „diverziteta“ i „identitetskih tema“ u superherojskom stripu samo odjeci generalnih mantri o istom stvarima što dolaze iz alt right krugova i nemaju veze sa stvarnim problemima ili čak, stvarnim fenomenima, već se samo prave lutke od slame da se šire strah, nesigurnost i očaj a onda regrutuju mase za svoj, jelte, cilj. Hoću reći, da je voljeni serijal Spider-man Loves Mary Jane, romantična, devojačka priča pripovedana iz perspektive stidljive i zaljubljene MJ Watson iz prve decenije ovog veka nastala danas, skoro sam siguran da bi fasovala slične reakcije.

Elem.

I Am Not Starfire je veoma dopadljiv rad sa Yoshitanijevom koja u potpunosti izbegava superherojske stereotipove i, a što je vrlo osvežavajuće, strip prilagođava svojoj protagonistkinji. Onako kako je Mandy niska, zdepasta i stamena, tako je i crtež u ovom stripu zasnovan na jakim konturama sa veoma malo senčenja, karikiranim, povremeno grubim (povremeno i vrlo suptilnim) fizionomijama te jakom koloru koji izbegava teksturiranje. Naravno, Yoshitanijeva ovo sve koristi majstorski da stripu da karakter i energiju ugođene sa stalno namrgođenom tinejdžerkom koja ima probušen nos i maže crno oko očiju, nadrndanu što joj je majka selebriti i superheroina koju zna ceo svet i što je njen sopstveni odnos sa maltene svima koje poznaje, a svakako sa skoro svima u školi, uvek obeležen ovom činjenicom.

Naravno, Starfire je od svog nastanka tretirana kao praktično ideal ženstvenosti u fizičkom smislu, sa izgledom svemirskog supermodela i sa karakterom koji je bio mešavina „ženske“ ranjivosti i osećajnosti, ali i superherojske snage, letenja, bacanja lasera iz prstiju itd. U ono vreme je to bio pa i progresivan način da se piše svemirska princeza/ robinja (i Koriand'r je imala i određenu queer ili makar queer-friendly dimenziju). Utoliko, oblikovanje Mandy da bude mala, zdepasta, nadrndana i decidno bez supermoći je vrlo prirodan način da se napiše strip o tinejdžerki koja ne samo da ne može da bude nova i unapređena verzija slavne majke, već to i ne želi i ide direktno uz kurac svetu što samo to od nje očekuje. Naravno, najviše od svih strada sama majka koja od ćerke stalno dobija prkos, inaćenje, prekide komunikacije, pa i odluku da posle srednje škole neće upisivati koledž jer je to puki konformizam i prihvatanje da budete nešto što drugi očekuju od vas umesto da budete ono što jeste. Sama Starfire, naravno, nikada nije završila koledž niti je ZAISTA bila išta drugo osim poznate superheroine (mada je u ranim brojevima Wolfmanovog i Perezovog Teen Titans vidimo kako se slika kao fotomodel, ali najviše iz hobija) i jaz između deteta koje „mora“ da radi mundane stvari što majka nikada nije morala je prirodno i elegantno oslikan.



Pritom, Mandy je napisana vrlo dobro, kao i ostatak kasta u ovom stripu i I Am Not Starfire, na svu sreću, izbegava ton self-indulgentnog, depresivnog tinejdžera kakav smo, statistički, mogli da očekujemo. Umesto toga, Mandy ima suvi, mračno duhoviti glas, a sinergija crteža i teksta je perfektna da nam prezentuje heroinu koja je „negativna“ ali simpatična i relatabilna, bez preterivanja bilo u stranu depresivnosti, bilo komičnosti.

Moja najveća briga vezana za I Am Not Starfire je bila to da je strip isprva izgledao kao vrlo korektan indie/ coming-of-age naslov, koji nije imao nikakvog razloga da bude smešten u DC univerzum. Prva polovina strpa ne zahteva da Starfire bude išta više do selebriti, možda TV glumica ili spisateljica, i čitav superherojski sloj je delovao kao puki premaz šminke – nešto slično kritici koju sam uputio inače solidnom naučnofantastičnom stripu Far Sector. Ne da bi me ovo nateralo u juriš na internet ili pridruživanje ekstremnim frakcijama „fanova“ koji review-bombuju ovo izdanje već nedeljama, ali sebe smatram čovekom koji je u stanju da prepozna kada je nešto samo mehanički – ponekada i samo cinično-maketinški – spoj dva koncepta od kojih ni jedan nije zaista oplemenjen tim spajanjem.



No, Mariko Tamaki uprkos svojim korenima u drugačijem tipu grafičke proze ima već poprilično iskustvo u pisanju propisnih superherojskih stripova, kako u Marvelvu tako i kod DC-ja i I Am Not Starfire se u svojoj kulminaciji uspešno i prilično zabavno žanrovski transformiše da napravi spoj te young adult/ teen literature sa „pravom“ superherojskom sapunskom operom. Ovo jeste u neku ruku „prečica“ do hepienda, jer, bez obzira na prirodu iskušenja kroz koje Mandy mora da prođe i pretekne, ona u finalu dobija gotovo idealan ishod sa perfektnom samorealizacijom ali i svim mogućim bonusima koje možete da zamislite u ovavkoj priči. No, može se reći i da Tamakijeva i Yoshotanijeva superherojštinu i supermoći ovde jasno koriste kao „bajkovitu“ metaforu, računajući da je njihova publika dovoljno inteligentna da razume kako je veliko iskušenje kroz koje Mandy pred finale prolazi i spektakl koji to nosi prevashodno metaforički momenat odrastanja, jedna tačka kristalizacije osobe koja, u stvarnosti i nije tačka već proces, a superheorjski stripovi i služe da nam daju metu prema kojoj treba da idemo radije nego da nas zadovolje dajući nam samo ono što je očigledno dostižno.

Utoliko, I Am Not Starfire je jedan lepo zaokružen narativ koji svu svoju tinejdž-buntovnu energiju i svu svoju superherojsku bajkovitost stavlja u kvalitetan balans tako da na kraju dobijemo podsetnik da stvari nisu savršene, uključujući roditelje, školu, nastavnike, ljude iz škole, simpatije itd., ali da će stvari autentično biti bolje kada se odrastanje prihvati ne samo kao stvar koja se događa već i kao stvar koju radite.

Čemu onda tolika povika i pobuna na internetu, pitate vi i ja ponovo samo mogu da slegnem ramenima. Lezbijski sadržaj ovog stripa je toliko blag i romantičan da je gotovo nezamislivo da u 2021. godini od rođenja Alahovog proroka Ise neko može zaista da se oseća ugroženo – pogotovo kada u drugim superherojskim stripovima imamo gej romanse, gej venčanja, gej klabing i sve što uz njih ide. Ponovo je bezbedno pretpostaviti da „borba“ protiv „kulturnog marksizma“ i „identitetske politike u superherojskom stripu“ naprosto nije autohtoni proces koji potiče iz zajednice, već od spolja uvezena strategija iz centara koji se oslanjaju na neonacističke ideje i pare što kroz više proksija stižu iz budžeta tajnih službi različitih država. U tom smislu, biti glup je legitimno, biti naivan je legitimno, biti tvrdoglav je legitimno ali biti agresivan i aktivno raditi na tome da nekome upropastite posao – ili mentalno zdravlje – pa, to nije legitimno. Čak i najkonzervativniji ljubitelj superherojskog stripa i dalje ima bogatu ponudu na raspolaganju te se napadi na ovaj šarmantni i veoma lepo realizovani grafički roman ne mogu pravdati ni po jednom jedinom osnovu. Uterajte, dakle, kontru, zlonamernima, ako vam se sve ovo što sam napisao dopalo, i priuštite sebi čitanje I Am Not Starfire putem Comixologyja.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3251 on: 16-08-2021, 05:02:25 »
Miniserijal Knock Em Dead uvek zanimljivog izdavača Aftershock Comics me je odmah zainteresovao svojim vrlo upečatljivim naslovnim stranicama a, na prelistavanje (makar digitalno) i odličnim crtežom generalno. Italijanski crtač Mattia Monaco bio mi je potpuno nepoznat do izlaska ovog stripa, ali sa ovim stripom je demonstrirao izvrsnu kombinaciju italijanskog i američkog stila „realističnog“ crteža sa jakim tuševima, odličnim kompozicijama i intenzivnom energijom unesenom na panele. Kolor koji je radio iskusni Matt Milla je dodatno osnažio Monacov crtež, dajući njegovim užurbanim tuševima dodatnu dimenziju eksplozivnosti i atmosfere.



Aftershock Comics je jedna od onih novijih firmi koje su se tokom prethodne decenije nametnule ozbiljnijim pristupom žanrovskom stripu, zaobilazeći superherojštinu, „običan“ fentezi i licencirane radove i gradeći portfolio na izbacivanju kvalitetnih creator owned serijala sa raznim, ali generalno originalnijim pa i zrelijim interpretacijama fantastičnih ili horor. Pisao sam već o Babyteeth, Unholy Grail, Moth & Whisper ili Jimmy’s Bastards, a recentno i o A Walk Through Hell, i Aftershock je za ovih šest godina koliko postoji svakako izborio mesto za sebe na tržištu. Započinjući kao novi, ali ozbiljan izdavač koji nekim poznatim scenaristima nudi dobre uslove rada i solidnu autorsku slobodu, ali i kvalitetnu produkciju i marketing, Aftershock je vremenom strateški izgradio poziciju koja mu dopušta rad i sa manje poznatim autorima a gde će već sama reputacija firme i dobri koncepti biti preporuka sami za sebe.

Konkretno, scenarista Eliot Rahal nije sasvim nepoznato ime – čovek je uradio respektabilnu količinu superherojskih stripova za Valiant ali i, takođe za Afterchock, dosta uspešni Hot Lunch Special – ali svakako nije neko sa aurom zvezde kakvu imaju Garth Ennis ili Donny Cates, no, u pitanju je profesionalac koji je za Knock Em Dead osmislio i interesantan koncept.

Naime, ovo je strip o stand up komičarima i služi istovremeno i kao moralna pouka o tome šta znači talenat a šta znači rad, bez obzira na to u kom polju radite, ali i kao mali sažetak kulture stand up komedije, rada po barovima, važnosti „imanja svog ja“, tenzija vezanih za audicije za televizijske emisije koje donose stvarni novac i slavu itd. Moram da priznam da me veoma rajcaju priče koje ulaze iza kulisa bilo koje entertejnment industrije a pogotovo one koja se u velikoj meri zasniva na harizmi ljudi što u njoj – ponekad i doslovno – krvare za našu zabavu, pa sam tako pre neku godinu rado čitao strip o profesionalnom američkom rvanju, a Knock Em Dead, koji je sa izlaženjem počeo pred kraj prošle i petom epizodom se završio Aprila ove godine mi je, uz već pomenuti primamljivi crtež delovao kao izvrsna ponuda.

Sažeto rečeno, ovo je neka vrsta životne priče stand up komičara po imenu Pryor Brice – pretpostaviću da je njegovo ime napravljeno kao omaž velikom Richardu Pryoru i pre neku godinu preminulom Patu Briceu – a koji sa sestrom živi u iznajmljenom stanju, trošeći pare koje su ostale iza pokojnih roditelja, odnosno pare od osiguranja koje su brat i sestra dobili nakon što su roditelji poginuli. Ovaj novac Pryoru plaća studije, mada je on mnogo zainteresovaniji za stand up komediju i iz večeri u veče odlazi u lokalne barove i klubove koji pozivaju amatere da okušaju sreću pred publikom tokom pet minuta, nadajući se da uzme neki dinar, ili da makar bude zapažen kako bi svoju pasiju konvertovao u profesionalnu karijeru. Sestra, Ronan, nije ni malo oduševljena njegovim prioritetima u životu jer ona sama krvavo radi u salonu polovnih automobila, za šefa koji je ne poštuje i sa klijentima koji svojski izvoljevaju pa je jedna od prvih scena u stripu svađa između njih dvoje gde ona u Pryora pokušava da utera malo osećaja za stvarnost. No, Pryor je toliko usredsređen na stand up da sestra, priznajući da joj je bratovljeva sreća ipak jako važna, prihvata ovu njegovu životnu opsesiju.



No, Pryor nema uspeha. Njegovi nastupi ne izazivaju mnogo smeha niti ikakvih značajnih reakcija i sedeći u kolima sa kolegom-komičarem koji jedva da ima nešto više uspeha od njega, on dobija i jako važne životne uvide u to da nije dovoljno biti strastven, niti imati dobar tekst – publika želi da vidi i čuje autentičnost, celog, što se kaže, čoveka, čija je umetnost zapravo on sam. No, pre nego što stigne da uopšte reflektuje na ove bombe istine, Pryor će, zajedno sa njihovim autorom pretrpeti saobraćajnu nesreću u kojoj obojica stradaju, osim što Pryor biva na kraju spašen medicinskom intervencijom. No, lekari i sestre kao da primećuju neke neobičnosti u njegovoj fiziologiji…

Knock Em Dead je, suštinski, priča o opasnostima đavolje pogodbe u kojoj, zapravo, sam nečastivi uopšte ne figuriše. Pryor od svoje volje prima duh preminulog kolege u svoju „ljušturu“ i ovo mu daje neobično važan „boost“ kad dođe vreme da posle bolovanja ponovo pokuša sa stand upom. Publika reaguje, kapne tu neka para, ali aranžman u kome dve duše dele jedno telo nije idealan za Pryora i on će na posletku u pomoć pozvati profesionalca kako bi se obavio svojevrsni egzorcizam. No, kada nakon njega sa identičnim materijalom sa kojim je pokidao u baru pre nekoliko večeri pokuša nastup pred novom publikom, magija je, nagađate, nestala i Pryor je opet onaj neupečatljivi, neharizmatični komičar koga se niko ne seća pet minuta nakon silaska sa bine. Prvi stvarni greh koga Pryor onda čini je taj da nešto što mu se prvo desilo slučajno reši da sada izvede namerno i u procesu „endorcizma“ koji će ponovo od njega napraviti duhovitog kralja komedije on iz pakla – mislim, realno – priziva dušu legendarnog Lennyja Brucea.

Bruce je, praktično, otac moderne stand up komedije u SAD, jevrejski fenomen koji je hapšen zbog opscenosti tokom svojih nastupa – a ovo je suđenje na kraju bilo važan kamen-međaš u tretmanu slobode govora u američkoj javnosti – a koji je stand up komediju neraskidivo vezao za nemilosrdnu socijalnu kritiku trasirajući tako put kojim će posle njega ići legende poput Richarda Pryora i Georgea Carlina. No, ovaj momenat prizivanja Brucea u Briceovo telo je i tačan momenat u kome Knock Em Dead kao da gubi ideju o tome o čemu se  ovom stripu zaista radi.

Prisustvo Lennyja Brucea u ovom stripu je u najmanju ruku slabo iskorišćeno i skreće pažnju i na to da zapravo tokom svakog Pryorovog nastupa mi ne čujemo šale već su one predstavljene imaginativnim korišćenjem grafika leterera Taylora Espositoa. Ovo još jednom ukazuje na izvrsnu artističku dimenziju ovog stripa ali i na to da strip o stand up komičarima – ljudima čija je čitava priroda da budu KARAKTERI veći od života – nema u sebi mnogo humora niti dovoljno karaktera.



Prema kraju, strip zapravo pomalo gubi i tu ideju šta zapravo želi da kaže i mada nudi moralnu pouku o tome da se ne treba kititi tuđim perjem i da je uspeh u životu zapravo bezvredan ako ste do njega stigli varajući, ta pouka ne doseže se nekakvim organskim putem. Eliot Rahal, recimo, poslednju epizodu piše iz perspektive petnaest godina kasnije, dajući nam u flešbekovima Pryorovu i Ronaninu životnu priču koja je od njih napravila zvezde šou biznisa ali ovo samo u čitaocu proizvodi svest da bi radije čitao TAJ strip od ovog koji je sklopljen iz malih, uglavnom intimnih epizoda između likova koji jedva da su dobili prostora da prodišu pre nego što su uklonjeni iz scenarija.

Nije da Knock Em Dead nema svoje kvalitete na planu pripovedanja, Monaco radi vrlo efektne montaže koje predstavljaju protok vremena i strip povremeno impresionira načinom na koji pravi rezove i skokove u radnji. Kao što sam već rekao, crtež je vrlo dinamičan i uspeva da postigne odličnu ravnotežu između realistične, slice of life prezentacije i horor-fantastičkih scena, ali i apstraktnih montaža kojima se prikazuju stand up nastupi. Prostori koje Monaco predstavlja su prepuni karaktera – od postera na zidu u Pryorovoj sobi, do različitih logotipa barova u kojima on nastupa – i sami likovi su nacrtani izražajno i sa puno ličnosti.

No, sve to ne može da nadomesti činjenicu da centralno uporište stripa, sam lik Pryora Bricea nema mnogo duha – što jeste u skladu sa temom stripa – ali ni karaktera. Sam lik tvrdi da u sebi nosi strast ali čitalac je ne vidi i to, u kombinaciji sa činjenicom da strip zna otprilike šta hoće da kaže ali jako mnogo meandrira do te svoje poente i bavi se detaljima onda kad je potreban čvršći nastup i jasnija obrada centralne teme, umanjuje njegov kvalitet.

No, i uz ove zamerke, Knock Em Dead je strip zanimljive teme i izvrsnog, energičnog crteža pa je legitimno preporučiti ga – uz izvesne rezerve – radoznalom čitaocu koji u svemu ne traži isključivo savršenstvo i ponekada su mu dovoljni i interesantni elementi. Ako spadate u njih, evo stranice na Comixologyju.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3252 on: 18-08-2021, 06:17:50 »
Da ne bismo izgubili priključak sa najuzbudljivijim novim dešavanjima u svetu automobilizma, trkanja i automobilske industrije, podmetnuo sam glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu i pročitao četvrti i peti album aktuelnog serijala Michel Vaillant, oba na Engleskom izašla 21. jula tekuće godine. Sestre i braćo, drugarice i drugovi, svašta se tu dešavalo.



Ko je čitao moje prethodne osvrte na aktuelni Michel Vaillant serijal već je upućen u istorijat ovog, slobodno možemo reći, istorijski značajnog stripa, kao i u moja mišljenja o aktuelnim epizodama. Ko to nije čitao, ne mogu da ga baš SASVIM osudim, ali mogu da ponudim linkove kako bismo svi bili, što kažu na Engleskom, na istoj strani. Evo, dakle gde sam pisao o prvom albumu, drugom albumu i o trećem albumu, sve hukćući i brekćući od čuđenja što uopšte čitam strip o temama koje me ni malo ne interesuju i ljudima koje bih u stvarnom životu voleo da sretnem isključivo ako su oni na pešačkom prelazu a ja se u automobilu krećem sa jedno 150 na sat.

Naravno, šalim se, ubilačke fantazije su ipak za mlađe ljude u koje ja sada više ni zvanično ne mogu da se umešam, ali stoji ta komponenta tenzije između činjenice da se Michel Vaillant zaista bavi temama koje su mi na listi prioriteta negde pet mesta ispod lanjskog snega, da se bavi grupom, da ne kažem klasom ljudi sa kojom intenzivno ne osećam nikakvu familijarnost, da je u pitanju rad koji otvoreno slavi simboliku kapitalističke supremacije nad svim drugim konceptima u svemiru, i činjenice da je ovo strip koji ipak uredno čitam iz broja u broj, nikada raspamećen ali uvek uredno zaintrigiran zapletom, odnosom između likova, pitanjem šta će biti dalje.

To „dalje“ je u najnovije dve epizode prevedene na Engleski, da budemo jasni, veoma dramatično, taman u meri da mi utaži glad za (melo)dramom a sada se već može govoriti i o tome da vidim „formulu“ koju Philippe Graton, vlasnik ovog brenda i koscenarista serijala, i njegovi stalni saradnici, drugi scenarista Lapière i pouzdani ilustratori Benéteau i Bourgne, koriste da nam serviraju sapunsku operu koja se odvija sporim korakom ali u kojoj ima taman toliko dramatičnih preokreta da se i normalna publika, koja ne izgubi kontrolu nad sobom gledajući karoserije automobila prenesene iz stvarnog života sa zastrašujućom pažnjom – ovde zabavi.

Ove dve epizode su verovatno i izašle zajedno na Engleskom jer su u Europe Comics svesni da se radi o kulminaciji nekoliko elemenata zapleta iz prve tri knjige i da bi bilo možda i surovo prema čitaocu dati mu samo četvrti nastavak, te da bi slabiji sa nama možda potpuno popustili sa živcima čekajući da vide KAKO će se uopšte porodica Vaillant iščupati iz jame u koji je upala na ime dobrohotne ali neobazrive ambicije Michelovog brata Jeana Pierrea.



Da je ovo jedan intenzivno „i bogati plaču“ intoniran narativ – jeste. No, svakako da je ovoj priči bio potreban potres ovog tipa. U prethodnim smo epizodama gledali stvari poput porodičnih trzavica i skoro-tragedija, sitnih ali ubedljivih bračnih neverstava i industrijske špijunaže, a četvrti album, sugestivno nazvan Collapse, pokazuje razmere problema koji je nagovešten u trećem albumu i što ga je Michel postao svestan vozeći reli trku kojom potvrđuje svoju formu pred povratak u Formulu 1. Collapse praktično daje velikim delom paralelni narativ koji se odvija u isto vreme i pokazuje Jeana Pierrea kako, ne objašnjavajući ni bratu ni ocu šta je naumio, igra rizičan ali potencijalno veoma lukrativan gambit sa vlasništvom, zajmovima i deonicama firme (i to očevim i bratovljevim) u kome, ako se stvari poslože onako kako je on planirao, porodična firma Vaillante na kraju izlazi kao praktično tržišni lider, vlasnik donedavno konkurentske kompanije usredsređene na kupovinu svih najvažnijih novih patenata iz domena auto-industrije, i pruža pipak čak do Kine, podižući čitav potencijal svog biznisa na naredni nivo. Slušajući Jeana Pierrea kako priča o ovome, jasno je zašto se ovom merdžeru pristupa sa ogromnom opreznošću ali i sa puno energije – Vaillante bi dobijanjem vlasništva nad brojnim patentima praktično osvojila čeonu poziciju u pogledu nove tehnologije a što bi je, uz istraživačke i proizvodne kapacitete koje firma već ima, zaista izbacilo za prsa ispred sve ostale konkurencije.

Prvi deo stripa je dakle, boardroom triler u kome Jean Pierre i njegova asistentkinja prolaze kroz stresni proces korporacijskog preuzimanja i ako volite scene u hotelskim lobijima i salama za sastanke gde ljudi pričaju o svojim vizijama a onda znojeći se pažljivo čitaju ugovore kako im neki odmetnuti zarez ne bi porušio čitavu poslovnu imperiju – ovde ćete biti na svom terenu.

Ispostavlja se, naravno, da je sve vrlo lukavo osmišljena klopka koju je konkurent pripremio ne samo pametnim – i pomalo podmuklim – šurovanjem sa bankom, već i ubacivanjem krtice u Vaillante, pa Jean Pierre gotovo umire od straha kada shvata da je upravo kompaniju građenu tokom poslednjih sedamdeset godina, predao gotovo čitavu firmi koja nije samo poslovni rival, već, sada sasvim očigledno, neprijatelj.

U četvrtom albumu se Michel Vaillant lično jedva i pojavljuje a scene vožnje su retke i zapravo se svode na dramatični set pis pred kraj u kome Jean Pierre, ne mogući da izdrži pritisak i sramotu, seda u kola i rešava da se baci u provaliju. Michel uprkos ogromnom naporu koji je napravio, ne uspeva da ga u tome spreči…

„I bogati plaču“ je danas fraza korišćena s razlogom na podsmešljiv način, ali Collapse makar pokazuje uverljive reakcije članova porodice i, u skladu sa realističnim, umivenim tonom ovog serijala, predstavlja nam likove koji čak i kada su sasvim legitimno emotivno stresirani, imaju odrasle, zrele reakcije. Da, čak i kada pokušavaju da izvrše ubistvo. No, Collapse, je, naravno, tek prvi deo priče koja se nastavlja u petom albumu, Resurgence i ovo je na kraju dana jedan vrlo zadovoljavajući diptih.

Pre svega jer je ovo dramatična promena status kvoa za strip koji je do sada bio čvrsto ušančen u korporacijskoj politici i low-stakes drami u kojoj bismo, eventualno, kao posledicu mogli videti pad vrednosti deonica kompanije na berzi. Resurgence, pak, pokazuje kako izgleda krajolik posle neprijateljskog preuzimanja i ovo je sada sapunica sa malo više krvi i mesa, od toga da Jean Pierre leži u komi i na aparatima i ne zna se kada i da li će se probuditi, preko toga da u kompaniji, u pogonima i R&D laboratorijama vlada atmosfera straha i nevjerice, garnirana kontinuitetom davanja otkaza koje dobijaju i inženjeri i obični radnici ako se ikako pobune,* pa do činjenice da je sam Michel, potpuno razočaran u sve napustio i trkanje i Evropu i otišao da vozi kamion u Africi.
*iako se to nigde eksplicitno ne kaže, jasno je da rivalska firma, Leader, nije Vaillante preuzela da bi razvijala njen posao, već da je satre kako bi primarni biznis za koji je Leader zainteresovan – trgovina i licenciranje intelektualne svojine – imao jednog važnog konkurenta manje.



Naravno, sve će to lagano biti ispravljeno i Resurgence jeste jedna priča o istrajavanju, nepredavanju i snazi volje, bla bla bla, ali je pričana dinamično i interesantno. Michel konačno „raskida“ sa svojom jeste-nije ljubavnicom, koja ga na kraju ispraća rečima ohrabrenja i podrške da bude ono što jeste – najbolji trkač na svetu, a strip formatira veliki deo svoje drame oko takmičenja u Formula E šampionatu, namenjenom električnim vozilima protiv kojih je pater familijas Vaillantovih od početka ovog serijala strastveno govorio. No, kad jaja dođu do guzice, dobra su i električna vozila i Resurgence nam daje vrlo zadovoljavajući car-porn sa mnogo uzbudljivih scena trke i detalja vezanih za ovo takmičenje i sama vozila.

Sam Michel prolazi kroz maltene akcioni podzaplet u Africi – spasavajući život jednom od radnika svojim vozačkim skilovima – i ovo je, naravno, prosvetljenje koje mu je potrebno da bi se vratio u Evropu, vratio porodici kojoj je potreban, prepoznao snagu u sebi koju može da im ponudi i učini familiju ponovo uspešnom.

Dakle, ovo je, kako i očekujemo, jedan vrlo uredan narativ koji ispunjava obećanja iz brojnih podzapleta postavljenih u prve tri knjige, dok istovremeno seje nove koji će, ne sumnjam, doći na isplatu u kasnijim albumima (notabilno, priča oko trke za guvernera Teksasa). Istovremeno, crtež je ovde, pogotovo u Resurgence, prepun izuzetno atraktivnih prizora vozila u pokretu, sa jakom sugestijom, brzine, jedva kontrolisane snage, moći – svega onoga što tradicionalna publika ovog serijala očekuje. Umetanje leteringa zvučnih efekata tokom trka u sam crtež, čime slova postaju organski deo same slike je sjajno i Resurgence je jedan od grafički najuzbudljivijih momenata u serijalu do sada.

Što, ako ste do sada čitali Michela Vaillanta, znači da su Collapse i Resugrence svakako obavezna lektira. I ja, uprkos svojim preferencama, nastavljam tu neobičnu ljubavnu aferu koju imam sa ovim serijalom, pa ćemo se, ako sve bude u redu, ćerati i dalje. Oba albuma možete kupiti u digitalnoj formi ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3253 on: 19-08-2021, 06:01:17 »
Pre par nedelja završio se petodelni Marvelov serijal Beta Ray Bill (sa podnaslovom Argent Star) a koji sam, moram priznati, očekivao sa velikim entuzijazmom još otkada je najavljeno da će autor priče i kompletnog crteža biti izvrsni Daniel Warren Johnson. Johnson nema MNOGO radova za Marvel ali je pažnju na sebe skrenuo izuzetnim naučnofantastičnim radom za Image naslovljenim Extremity a nakon njega i izvrsnom metalskom fantazijom Murder Falcon za koju sam onomad pisao koliko mi je suza u oči prizvala. Johnson je kompletan autor, ali, važnije, neko ko u svoje radove uliva srce i dušu i kod koga nikada nemate sumnje u to ko je zapravo napravio strip koji čitate. Istovremeno, on nije hladni profesionalac kadar da piše i crta sa bezbroj različitih glasova. Mislim, možda i jeste ali njega to ne zanima toliko koliko da u svojim stripovima izbaci iz sebe sirovu emociju i da se izrazi, energično, često brutalno, ali uvek iskreno. Kako je Extremity bio u potpunosti njegov svet i zaplet a Murder Falcon – pored očigledne fantastičke dimenzije – primetnim delom autobiografski rad (Johnsonov muzički metal projekat u stvarnom životu Brooticus deli ime sa bendom koji vidimo u ovom stripu), pitao sam se kako će zapravo njegov prvi autorski rad za Marvel izgledati i da li će imati istu energiju i neposrednost. Johnson pre ovoga jeste uradio samo jedan „korporativni“ strip kao kompletan autor, a to je bio Wonder Woman: Dead Earth i ovde se pokazalo da Johnson ume da se prilagodi radu u tuđem univerzumu a da ne izgubi sopstveni glas i senzibilitet. Nadao sam se da će Beta Ray Bill biti još bliži njegovim interesovanjima…

     

A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov „metal“ strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta „radničkog“ Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još  od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u „tuđ“ atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno) ali Simonson je klasičnu priču o Toru gotovo odmah začinio uvođenjem sporednog lika, Beta Ray Billa, njegove sopstvene kreacije. U intervjuu na kraju prve epizode Johnsonovog Beta Ray Bill miniserijala, a koji Johnson radi sa Simonsonom, Simonson objašnjava da je ceo zaplet sa Surturom bio nešto na čemu je radio još pre ugovora sa Marvelom a kao pokušaj da osmisli nešto što do tog trenutka nije rađeno u Toru. Otud je iznikao i lik Beta Ray Billa koji, potvrđuje Simonson, uprkos grotesknom izgledu (humanoidni konj?) nikada nije trebalo da bude „humoristički“ intoniran već, naprotiv, ozbiljan i plemenit lik koji je, za razliku od Tora, do svoje moći stigao uz veliku žrtvu i odricanje.
*jer niko sem Kirbyja nije do danas poneo nadimak „Kralj“



Johnsonov miniserijal prepričava Billovo poreklo za nove čitaoce i mislim da je sasvim jasno zašto je ovaj lik blizak njemu, koji uvek navija za „underdog“ likove i traži u njima snagu najčešće vezanu za njihovu plemenitu, požrtvovanu prirodu što ih goni da pomognu drugima. Tor je svoju moć naprosto nasledio rođenjem i on će uvek biti princ Asgarda, sin Sveoca Odina, neko ko je prirodno na vrhu svake hijerarhije a čiji je alter ego, Donald Blake, „običan“ smrtni čovek i osmišljen od strane Odina da bi se mladić nekako naučio poniznosti* i neka je vrsta zatvora za njegov ego. Nasuprot tome, Beta Ray Bill je još kao dečak odabran da zaštiti svoju rasu i planetu od Surtura i serijom izuzetno bolnih hirurških procedura nepovratno je promenjen u groteskno ali moćno stvorenje opremljeno ogromnom snagom i inteligentnim, samosvesnim svemirskim brodom, a koje – to stvorenje – uprkos svemu ne uspeva da spase svoj narod.
*mada vredi i podsetiti da se Simonson u svom radu odrekao Blakea i dao Toru drugi alter ego, parodirajući praktično supermenovski trop da očigledni natčovek može da se tek tako umeša među obične ljude samo ako se malo zguri i stavi naočari



Kada se Beta Ray Bill pojavljuje u Asgardu u epizodi 337 originalnog Tora, gotovo je nemoguće izbeći osećaj da Simonson ovde sasvim namerno radi suprotstavljanje (voljenog) lika koji je svoju moć nasledio i često je uzima zdravo za gotovo a prezire svoju „ljudsku“ formu i nekoga ko je svoju moć dobio uz ogromnu odgovornost i kroz strašnu torturu, usput se odričući svoje ljudskosti, kako bi zaštitio svoj narod, a čak ni to, uprkos srčanom naporu nije uspeo, ostajući da živi sa tim neuspehom, nikada u mogućnosti da makar napusti svoju grotesknu formu i vrati se „ljudskom“ izgledu. Odina je toliko dirnula Billova sudbina ali i plemenita snaga da ga je praktično odmah konvertovao u svog usvojenog sina* i napravio mu sopstveni borbeni čekić, Stormbreaker, a koji će Billu omogućiti i privremeno vraćanje u ljudsku formu.
*mada znamo kako se TO prvi put završilo…
Sve ovo, naravno ima jednu vagnerovsku, opersku tragičku notu i Johnson svoj strip započinje nakon događaja u recentnim epizodama Tora u kojima je Tor u sukobu sa Billom smrvio Stormbreakera, osuđujući svog usvojenog brata na večno prebivanje u formi „konja“. Prva epizoda ovog stripa dešava se za vreme King in Black invazije i Bill je ovde postavljen kao branilac Asgarda dok Tor, od nedavno preuzevši titulu Sveoca (dok je Odin, u praktičnom smislu penzionisan), zauzet drugim dužnostima.



Bill jeste heroj i fantastičan borac ali, depresivan i u sebe zagledan, on nikako nije u životnoj formi i kada Fim Fang Foom – ojačan Knullovom simbiotskom „magijom“ – napadne Asgard, borba ne ide najsjajnije sve dok se niotkud ne pojavi Tor i savlada zmaja. Tokom slavlja koje nastupa nakon pobede, Tor je ponovo voljeni predvodnik asgardske nacije a Bill se verovatno nikada ranije nije više osećao kao puki vršilac dužnosti. Nakon što Gospa Sif sa kojom je obnovio romantičnu vezu bude vidno odbijena činjenicom da je jedini način da njih dvoje imaju seksualni odnos to da se ona navikne na Billovu monstruoznu formu na koju je sada osuđen, plemenitom heroju sve prekipi i on napušta Asgard, krećući u potragu za Odinom.



Johnsonov serijal nije šokantan na ime toga da se otvoreno pokazuje seksualna situacija i to da plemenita Sif tako somatski reaguje na herojev izgled na koji smo se mi već navikli tokom ove četiri decenije, već možda najviše na ime toga da Bill ovde kreće u herojsku potragu vođen naglašeno ličnim motivom. Lik definisan odricanjem i žrtvovanjem za druge ovde kao jedini cilj ima da nađe Odina i natera ga da pronađe novi način da Billu vrati „ljudsku“ formu kako bi on bio u stanju da se socijalizuje i ima „normalne“ odnose sa ljudima. Johnson ovo uspeva da izvede tako efikasno da čitalac ne dobija ni prisenak  ideje kako Bill radi nešto sebično – ovo je vrlo očigledno priča o heroju koji se umorio od toga da igra samo ulogu stene o koju će se razbiti pretnje i ima sasvim legitimnu, sasvim ljudsku potrebu za toplinom, dodirom, intimnošću.

To je, naravno, vrlo „johnsonovska“ tema i to da Bill u ovu potragu kreće sa ekipom ne ni trećepozivaca nego doslovno poslednjepozivaca, proverbijalnih likova izgrebanih sa dna kace (trol Pip i Skurge, za ovu priliku na nekoj vrsti vikend-izlaska iz Valhale gde je smešten nakon pogibije ali je, eto, izmolio Valkire da mu dopuste da bude Billov „wingman“) i ova herojska potraga počinje vrlo dinamičnom tučom u kafani na svetu za koji je Bill čuo da je Odin možda tamo…

Kada se Odin pojavi, on je tek umorni deda koji bi da zadrži svoju privatnost i provodi penzionerske dane praveći domaće pivo, i Bill još jednom biva suočen sa razočaranjem kada mu se saopšti da nekadašnji Sveotac više nema moć da mu pomogne. Ostaje, kaže Odin, samo jedan, poslednji, najposlednjiji način, a to je da se ode u Muspelheim i tamo pronađe Surturov mač, Nightmare, koji MOŽDA ima u sebi magiju i moć da Billu da ono što želi. Niko, naravno, normalan ne bi odlučio da svojevoljno ode u sam pakao i suoči se sa užasom koji je zatro čitavu njegovu rasu, samo da bi bio u stanju da ga na kraju malo umoči, kažete vi, kao da ne znate kakvi su muškarci. Bill ne samo da odlazi direktno u Muspelheim, nego i njegovi saborci nemaju ni najmanju sumnju da je ovo jedina ispravna stvar koja se može uraditi.



Johnson ovde ne operiše u nekakvim suptilnim kategorijama, to naprosto nije njegov stil. Beta Ray Bill je simbolički emaskuliran i veoma otvoreno „blueballovan“ te je odlazak u pakao očigledan izbor za njega. Bill je decenijama ikona gikova koji su u ovom liku grotesknog izgleda i plemenita karaktera, te velike unutarnje snage manifestovane u herojskim, požrtvovanim podvizima uvek voleli da vide sebe i Argent Star je fantazija o tome da je posle svega samo pravedno da se misli i na sebe i kao nagrada – posle ogromne borbe – dobije samo ono što obični ljudi imaju već rođenjem. Je li to fer? Jeste. No, kako ovaj strip ide ka finalu tako je i jasno da će Bill na kraju iz njega izaći kao promenjen čovek. Njegov bojni brod, Skuttlebut, jedino konstantno podržavajuće prisustvo u Billovom životu ulaskom u Muspehleim transformiše se na nečekivan način, dobijajući humanoidnu, žensku formu. Metalna, transformišuća žena koja je istovremeno i zaštitnički nastrojena, pokretna materica ali i po potrebi ogromno falusoidno oružje je toliko METAL motiv da se Argent Star do kraja pretvara u vrlo otvoreni – ali ne prostački – wish fulfillment.

Johnson uspeva da ovo sve proda uz dovoljno elemenata dostojanstva da ne dobijemo utisak da čitamo tek podgrejani Image strip iz 1993. godine. Delom je u pitanju ipak dovoljno dobro ispisan dijalog kojim se „feminiziranoj“ Skuttlebut daje opipljiva humanost a Bill sasvim suptilno i iz drugog plana postaje svestan da je sa sobom uvek imao osobu koja kao i on, nije imala ljudsku formu ali jeste imala ljudsku „dušu“. Delom, naravno, Johnsonov crtež potpuno preplavljuje čitaoca energijom i emocijom i Argen Star je ubedljiva borba protiv ličnih demona prikazana kao borba protiv „pravih“ demona.



Ovde je Johnson uvek na svom terenu i Muspelheim je fantazmagorični krajolik nemogućih prizora i izvitoperenih neprijatelja, a borbe kroz koje Bill i njegova mala ekipa prolaze su naprosto fantastične. Johnsonovi likovi se po pravilu najbolje izražavaju kroz akciju i ona čini savršen kontrast mirnijim, emotivnijim momentima rađenim u Mighty Marvel tradiciji sapunske opere. Bill ovde često sedi ili stoji sa pognutom glavom i žalosnim izrazom lica pa su eksplozivni momenti akcije i borbe korektna „isplata“ i momenti apsolutne katarze za čitaoca. Johnson nema „klasičan“ superherojski stil crtanja i, tehnički gledano on nije nekakav direktni nastavljač Simonsonovog stila – Simonsonovi crteži su najčešće obeleženi vrlo atraktivnim geometrijskim kompozicijama i čistotom linije, dok je Johnson mnogo „amorfniji“ i njegov crtež ima više šuma – ali u duhovnom pogledu ovo je apsolutno perfektna reimaginacija Simonsonovih motiva. Muspelheim je mesto hevimetal košmara u kojima se psihološki pritisci kojima smo svi izloženi materijalizuju u formi uznemirujućih humanoidnih i… nehumanoidnih oblika „života“ – sa sve nagim Surturom koji ima borbu golim rukama sa Billom – a scene akcije su prikaz ne samo epskih već TURBO epskih borbi i poteza u njima, neverovatnih količina energije koje se bacaju po „ekranu“ sve dok se i sama slika ne iskrivi i distorzira. Johnson je jedan od retkih crtača koji umeju da istovremeno jako „saviju“ anatomiju svojih likova kako bi borbi dali nestvarnu dimenziju, da divljački menjaju rakurse i elevacije a da očuvaju „režiju“ scene tako da je jasno šta iz čega sledi i kako borba teče.

Takođe, Johnson radi i sopstveni letering kada su u pitanju zvučni efekti (pored normalnog leteringa za dijaloge koji je radio Joe Sabino) pa su scene borbe vrhunski zaokruženi crteži a gde pouzdani Mike Spicer (koga ovih dana nešto stalno hvalim, ali kad je odličan), a koji već dugo i uspešno sarađuje sa Johnsonom donosi tipično intenzivan i vibrantan kolor.

Argent Star je, dakle, priča koja Beta Ray Billa podvlači kao neku vrstu „dublera“ za same čitaoce, onako kako ga je Simonson – možda i nesvesno – originalno formatirao, držeći se verno originalnih motiva ali ih unapređujući da se uklope uz moderne frustracije i brige jednog dela čitalaca ovih stripova. Kako je na taj način ovaj miniserijal u dobroj meri wish fulfillment fantazija u kojoj odbačeni heroj trijumfuje protiv zla, ali i pronalazi u svom životu toplinu koje nije bio svestan, to onda i nije strip za svakoga. Ali koji strip to jeste? Beta Ray Bill je meni, starom štovaocu, bio veoma prijatan u ovoj formi i kako Johnson vrlo umešno ostavlja stvari na kraju nedorečenim, pazeći da ne kreira puki, „ravni“ wish fulfillment i da podseti i čitaoca da je na svakome da prepozna kada mu je pružena šansa i da je iskoristi na najbolji način, jako se nadam da se ovo prodavalo dovoljno dobro da ovaj autor dobije mogućnost za makar još jedan miniserijal o Beta Ray Billu u bliskoj budućnosti, kad je već tekući serijal misaona imenica. A vi, ako vam se ovo čini kao po meri, kliknite ovde da strip kupite na Comixologyju.


 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.803
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3254 on: 19-08-2021, 19:49:58 »
A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov „metal“ strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta „radničkog“ Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još  od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u „tuđ“ atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno)

Dobar je tekst o Beta Ray Billu, ali suze nesrećnice mi krenu na oči kada god neko spomene nešto slično ovom boldovanom delu.  :cry: :cry: :cry:

Prvo, da bude jasno, Simonson nikad nije slušao metal. Drugo, ja ne slušam metal - slušao sam ga malo u ranim tinejdžerskim godinama i to mi danas dođe kao guilty pleasure -  i čak ga donekle zaobilazim. Ne namerno i svesno, ali senzibilitet mi je postao vrlo stran. Tako da bih verovatno reagovao da sam to primetio u Simonsonovom Thoru. Sve ono što metalce privlači je ionako velikim delom "kulturna aproprijacija". Kao kada bismo rekli da je Vagnerov Prsten Nibelunga pun metalskih slika i simbola. Ili da je Tolkin bio hipik. Zapravo, sve hiperbolične scene i izlive snage koje Simonson koristi, on koristi na osnovu Kirbijevog (i Lijevog) prethodnog rada. "Milijardu milijardi" iliti "billion billion" je fraza kojom je Li (ovaj put bez Kirbija, verovatno) opisao Mangoga. (Uporedimo, recimo, šta Morrison kaže u Final Crisis u vezi moći antiživotne jednačine: Darkseid govori glasom nekoliko milijardi duša. Nekoliko milijardi! Eto šta je Morrison u hijerarhiji bombastičnosti za Kirbija i Lija - patuljak, dame i gospodo! Patuljak!* ;)

E, sad, neki su rekli da se može napraviti analogija stripa sa muzikom mnogo više nego sa drugim medijima, jer ovaj ima određeni ritam i melodiju koji su u srži same forme. Drugi su rekli da je Kirbijev rad u takvom poređenju analogan metalu. To bi bilo već mnogo teže opovrgnuti. Ali Simonson koristi dosta humora u svojim delima, i majstor je kompozicione i grafičke raznovrsnosti, a to nije nešto što bih povezao sa metalom u bukvalnom ili simboličkom smislu. Drugim rečima, sve njegove slike su vrlo promišljene konstrukcije.

Upravo je Johnsonov senzibilitet razlog zašto nikad nisam posvetio dovoljno pažnje njegovom radu. O, cenim ja njega, jer on predstavlja nešto što je volim, pravog "kartunistu" - dakle, čoveka koji i crta i piše strip - i čovek ima vizuelnu imaginaciju, ali to je ona vrsta poštovanja koja voli da se iskazuje sa distance.


Što se tiče Surtura, taj je kod Simonsona bio simbol entropije (ne užasa ili pakla), nužnog dolaska svih stvari do kraja, i tu sudbinu je namerio čitavom kosmosu, ne samo Asgardu, koji bi bio uništen negde usput (da se dođe do Večitog plamena). Naravno da je Marvel to morao kasnije drugačije da tumači, da bi održao neki prividni kontinuitet. Simonsonova genijalnost je bila u tome što je dao savršen smisao Odinovoj ulozi u takvoj postavci stvari - on je bio tu da to spreči, i nikakva žrtva i nikakvo delo nisu bili suviše veliki ili suviše beskrupulozni. Pre njega, Odin je bio suviše moćan, i niko nije znao šta da radi sa njim; posle je postao suviše slab i bedan i u najnovije vreme prisutan možda samo kao podsećanje i simbol porodičnog nasilja.

Ima jedna priča iz nordijskih mitova, kada Baldr umire tako što ga Hoderova strela od imele proburazi. Biva poslat u pakao, a bogovi šalju glasnika koji bi od boginje smrti iskamčio njegov život. Hel se složila da ga pusti ako sva živa bića budu plakala za njim... i tako je i bilo, osim što se jedna stara veštica drala da Smrt treba da zadrži ono što joj pripada. I tako je Baldr ostao mrtav, privremeno (posle Ragnaroka se ponovo pojavljuje). Neki tumači misle da je veštica prerušeni Loki, ali postoji i dublja teorija zavere ovde, koja kaže da je veštica bila prerušeni Odin. "E, to je Odin kakvog sam ja hteo da prikažem", rekao je Simonson jednom, na jednom drevnom forumu.

Ne poričem da njegov angažman na Thoru ima mnoge fanove koji su metalci - na primer, podkast The Lightning and the Storm, posvećen tom delu, ima za voditelja jednog. Ali postoje i alternative i može se delo voleti i čitati ne samo ako niste metalac nego i ako ne volite, ili čak ne podnosite metal.


*moram malo, posebno kada je istina!
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3255 on: 20-08-2021, 06:13:41 »
Zahvaljujem na dopunama i pojašnjenjima (ionako sam tekst pisao znojeći se, misleći posle svakih par rečenica "Šta li će Ridiculus da kaže") i naravno, "metal" kvalitet Simonsonovog rada je naknadno upisan, od strane nas metalaca, kap što ga danas "prirodno" povezujemo sa vikinškom kulturom generalno. jeste u pitanju kulturna aproprijacija ali su Skandinavci fini pa se ne ljute. A Johnson je, jelte, metalac i ovo mi je bio prirodan ton kojim bih pisao o ovom stripu. Potrudiću se da uskoro pokrijem i njegov Wonder Woman pa će se tek tu videti šta je metala ubacio u - teoretski- starogrčki mizanscen  :lol: :lol: :lol:
 
I, da, Simonsonov rad sa Odinom, ali i sa Balderom predstavlja vrhunce njegovog rada na Toru, uz Beta Ray Billa, naravno,skoro da e sam Tor tu bio opravdanje da se ide u duboke disekcije ovih likova.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.803
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3256 on: 21-08-2021, 15:38:41 »
A Johnson je, jelte, metalac i ovo mi je bio prirodan ton kojim bih pisao o ovom stripu.

Naravno, to se ne može i ne treba izbeći. Moja primedba se odnosila na "originalne" priče, tj. Thor by Simonson.

Quote
I, da, Simonsonov rad sa Odinom, ali i sa Balderom predstavlja vrhunce njegovog rada na Toru

Balder i Karnilla su možda moj omiljeni deo Thora, u prebogatoj riznici omiljenih scena i likova.

Znaš šta je metal? King Thor. To je Jurgens ubacio i od tada ga svi koriste, a ja ne podnosim tu ideju.

Berserk je na nekoj granici, pretpostavljam. Kao i JoJo's Bizarre Adventures, mada taj strip više naginje žešćem roku.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3257 on: 24-08-2021, 05:31:02 »
Da bude jasno, nisam očekivao da u 2021. godini budem prvo nasmejan a onda doveden do suza čitajući strip u kome je glavni junak Marvelov Black Knight, ali baš se to dogodilo. Pre nekoliko nedelja završeni petodelni miniserijal Curse of the Ebony Blade je potvrdio da nema minornih likova već samo nemaštovitih autora koji poslu ponekada, eto, pristupaju kao običnoj tezgi. Sa druge strane, imate i majstore kao što je Si Spurrier koji će čak i tezgi, a Curse of the Ebony Blade to svakako jeste, pristupiti ozbiljno, unoseći se srcem i dušom i ostavljajući u priči delić sebe, dajući nam sirovu i bolnu ljudskost na tacni. A sve to izmešano sa pop-kulturnom reinterpretacijom mitova o Kralju Arturu i Kamelotu. Malo li je?



Spurrier je već pokazao da mu Black Knight, u novoj inkarnaciji, veoma leži pišući tie-in za nedavni krosover King in Black. Dane Whitman, Black Knight svakako ima u sebi dosta spurrierovskih elemenata sa svojim everyman šarmom, ali i depresivnom prirodom, ustezanjem da sebe vidi kao heroja i stalnim samooptuživanjem. U Curse of the Ebony Blade će Spurrier ući dublje u karakter glavnog junaka i centralni konflikt koji se nalazi u koncepciji novog Black Knighta.

Namerno ne kažem „centralni konflikt ove priče“ jer, mada je ona svakako oblikovana i oko zavere koja traje više od hiljadu godina i u kojoj Mordred, nevoljeni potomak kralja Artura ne može da preboli činjenicu da ga kralj nikada nije simpatisao i da ga je smatrao poslednjom osobom koja bi trebalo da nasledi Kamelot i svu odgovornost što uz to ide, Spurrier uspeva da ove mitološke, istorijske ako hoćete, a svakako epske motive organski uveže sa samim karakterom Black Knighta, odnosno Danea Whitmana i da „kletvu oštrice od abonosa“ zapravo prikaže kao nešto što bismo mi danas nazvali lošim mentalnim zdravljem.

Black Knight je stari Marvelov lik, osmišljen od strane Roya Thomasa još 1967. godine* da bude saveznik i član Avengersa koji će eksploatisati epske, viteške motive i omogućiti povezivanje sa mističnim elementima mita o Kralju Arturu. Thomas je već uspostavio dualitet prirode ovog lika sa povezivanjem herojske dispozicije ali i kletve vezane za mač koji je Black Knightovo glavno oružje, pa je tako Whitman dobio taj standardni marvelovski kombo junaštva i ranjivosti. Tokom decenija ovaj lik je bio uglavnom povezivan sa Avengersima ali i njihovim spinofovima kao što su Defenders, a tokom svog službovanja u Avengersima Whitman će ostvariti i romantičnu vezu sa Sersi, jednom od nacije Eternalsa koja je i sama u to vreme bila članica Avengersa. Otud će se Black Knight i pojaviti u ovogodišnjem filmu Eternals, a to objašnjava što u par dana imamo preglede stripova o Eternals i o Black Knightu.
*a, naravno, inspirisan još starijim likom koji je nosio isto ime, a pre kojeg je postojao još jedan

Moram da priznam da je Black Knight poslednjih par decenija meni uglavnom delovao kao anahronizam ali da je Marvelova odluka da se pisanje stripova o ovom liku poveri Simonu Spurrieru uspešno kompenzovalo ovaj problem. Iako je Dane Whitman Amerikanac, veza sa kraljem Arturom (čiji je on i doslovno krvni potomak kroz mnogo generacija) dala je Spurrieru opravdanje da ga upliće u „britanski“ deo Marvelovog univerzuma, ali i da ga piše sa naglašenim britanskim tonom, pa je i Curse of the Ebony Blade strip koji u dobroj meri uspeva da poveže američki superherojski mizanscen i mitološki, mistični svet kralja Artura, čarobnjaka Merlina, prevrljivog, podlog Mordreda i magičnih predmeta iskovanih od crnog metala što kroz vekove određuju sudbine svojih vlasnika.



Crtač na ovom stripu je Sergio Davila, momak iz Barselone sa dosta kilometraže što ju je nabacio radeći za američke izdavače poslednjih desetak godina. Davila je radio i za DC i za IDW i za Dynamite i za Dark Horse, ali reklo bi se da je njegov senzibilitet posebno prilagođen Marvelu. Video sam prikaze ovog stripa na internetu koji ukazuju da je Davila najbliže onome što bi se danas moglo nazvati Marvelovim „house“ stilom i to je fer ocena njegovog rada. Davila je dinamičan i spektakularan crtač koji je istovremeno i ekonomičan u radu. Curse of the Ebony Blade je stoga uspela i upečatljiva, mada ne sad nešto strašno originalna smeša energične akcije, razdrmanog lejauta, moćnih spleš stranica, ali i dovoljno humanizovanih likova da priča ima i tu ljudsku, emotivnu komponentu koja joj je jako potrebna i zapravo služi da je izdvoji od generalnog šuma Marvelove „B“ produkcije. Sean Parsons na tušu i Arif Prianto na koloru takođe skladno dopunjuju Davilin rad i Curse of the Ebony Blade izgleda primamljivo i eksplozivno, sa dovoljno prostora da ima scene koje osvajaju začudnošću (uključujući Whitmanovog batlera koji je duhoviti humanoidni jarac), a da istovremeno uspeva da spakuje dosta priče u svojih 120 i kusur strana, balansirajući između psihološkog analiziranja protagoniste i komplikovane, milenijumske zavere koja obuhvata nekoliko mističnih predmeta, putovanje kroz vreme, ubijanje svih Arturovih naslednika kroz istoriju, konačno ambiciju da se vlada svetom.

Kvalitet pripovedanja je presudan u ovom stripu jer on, da budem jasan, ima previše priče za svoj obim. Spurrier i Davila su ovde u pet brojeva spakovali ne samo zaplet već i rad sa likovima koji bi mnogo prirodnije ležao u maksi serijalu od dvanaest brojeva ako ne i u tekućem serijalu u kome bi se sve razvijalo prirodnijim tempom tokom, recimo, dve godine. Ovo, naravno, nije realistična ideja, Black Knight naprosto nije lik sa popularnošću koja bi mu obezbedila tu vrstu istrajnosti i to jeste na neki način gubitak za sve nas jer je Spurrier sa ovih pet brojeva pokazao da postoji potencijal da se sa ovim likom uradi nešto približno onom što je Al Ewing uradio sa Immortal Hulkom – detaljna dekonstrukcija i rekonstrukcija starog lika u kojoj će se u njemu pronaći nove perspektive za motive što smo mislili da su već potpuno obrađeni.

No, kad nema toga, dobar je i miniserijal u kome imamo glavnog junaka što je naprosto psihološki neupotrebljiv na početku. Spurrier savršeno pogađa zeitgeist pokazujući Whitmana kao emotivnu ruinu koja pati od sindroma varalice, koja žudi za ljudskim dodirom – ili makar prepoznavanjem od strane bivših kolega iz Avengersa – ali koja ne ume da pruži ruku i traži pomoć. On je, na kraju krajeva, superherojski veteran što živi u zamku i sam klonira leteće konje kojima jaše u bitku pa pokazivanje drugima da ima sumnje, slabosti, nekakve ljudske emotivne potrebe ne dolazi u obzir. Umesto toga Whitman se preko interneta konektuje sa aplikacijom što je samo jednostavan AI koji sluša ljude sa emotivnim problemima i daje im samo najopštije poruke podrške naglašavajući da njegova svrha nije da pruža terapiju pa čak ni savete već samo da usamljenim ljudima bude poverljivo mesto na kome mogu da se izjadaju.



Naravno, do kraja stripa će se pokazati da „poverljivost“ kao i sve drugo na internetu nije baš ono što piše u rečniku, a Whitman ulazi u borbe za koje čak ni ne zna zašto ih vodi, nevoljno, čak gubeći život u  jednoj od njih. Ispostavlja se, međutim da, sve dok Crni vitez, krvno vezan za kralja Artura umire držeći crni mač u šaci, on ne može i ostati mrtav.

Ovo je u temelju pomenute zavere u kojoj Mordred juri kroz vreme i nastoji da ubijanjem sebi prokrči put do trona Kamelota, ubeđen da je on taj koji zaslužuje da vlada sada već mitskim kraljevstvom a što će mu dati i moć da bude, veruje on, pravični vladar modernog sveta. Whitman mora da ga zaustavi, ali naš junak kao da više nema nikakve motivacije da se bori, pa čak ni da živi.

U skladu sa modernijim pristupom superherojskim stripovima, a u kojima se dekonstruiše stereotip alfa mužjaka, kontrast Whitmanu čine dve žene. Jedna je Elsa Bloostone, stari Marvelov lik, opasna lovkinja na čudovišta koja ovde služi da pokaže kako ZAPRAVO izgleda arhetip neustrašivog antiheroja koji obavlja posao bez mnogo prigovora. Spurrier nju piše drusno, energično i duhovito i ona u dobroj meri osvežava strip, balansirajući Whitmanovu depresivnost. Druga žena je novi lik, postdiplomska studentkinja „mitologije“, Jacks, koja će odigrati ključnu ulogu u povezivanju Whitmana sa njegovim nasleđem i prihvatanjem odgovornosti što ide uz „radno mesto“ (kako ona kaže) Crnog viteza, ukazujući mu da psihološku težinu što uz njega ide Whitman ne mora da nosi sam.

Iako formatiran kao „klasična“ epska priča o ukletom maču, Curse of the Ebony Blade je zapravo strip o psihologiji heroja/ antiheroja i tome koliko je za ovakve likove važno da imaju utemeljenje u zajednici, da drže stopala na zemlji i ne zaboravljaju da su i najjači među nama ranjivi. Mitološki arhetip o usamljenosti heroja koji je izdignut iznad „običnog“ sveta i koga taj svet možda ne može ni da razume je primamljiv ali, kako pokazuje ovaj strip, on vodi u solipsizam, u moralni nihilizam gde heroj postaje svoja suprotnost onda kada izgubi iz vida da nije on taj koji definiše šta je zapravo heroizam.

Ono za čim mogu da žalim je što ovaj strip nema više prostora da se posveti ovim svojim motivima. Spurrier je veliki zanatlija i on uspeva da sve ove motive iznijansira i prikaže čitaocu i tezu i kontratezu i dokazni postupak i zaključak, ali broj strana na raspolaganju ga ograničava i ovo je strip koji deo teksta mora da sažima preko ugodne mere, svodeći kompleksne koncepte na često rečenicu ili dve koje su samo iskazi, bez dovoljno mesta da im se daju nijanse, literarnost ili dublja psihološka ubedljivost. U sceni u kojoj Mordred usplahireno viče „Ja sam žrtva! Ja sam žrtva!“ potpuno je jasno zašto on tako misli, ali bi mnogo efektnije bilo da je lik imao nekoliko tabli da nam prikaže zašto i koliko dugo se oseća kao žrtva (iako je vekovima krvnik) a bez potrebe da uopšte izgovori tu rečenicu.

No, to je, bojim se, realnost industrije koja je ipak prevashodno komercijalno orijentisana sa umetničkim ambicijama što sede malčice u drugom planu. Spurrier svakako demonstrira da u Black Knightu ima mnogo dubine koja je tu pronađena prirodno, deo je samog lika i njegovog komplikovanog mitološkog nasleđa, a preokret u poslednjoj epizodi (koji smo, naravno, očekivali od prve) a koji mu daje potencijal snažnog sazrevanja i napuštanja pubertetlijskih shvatanja „herojskog požrtvovanja“ što je trebalo da ih odavno preraste obećava zanimljive dalje stripove o Black Knightu. Poslednja epizoda se završava rečenicom „Crni vitezovi će se uskoro vratiti“ i, evo, nadam se da će film Eternals biti dovoljno uspešan da Spurrier dobije priliku za duži, odmerenije pričani serijal o Daneu Whitmanu i njegovom malom ansamblu – ubedio me je da za ovo ima potencijala. Comixology stranica je ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3258 on: 25-08-2021, 05:01:41 »
Pre par nedelja se šestim brojem završila prva priča novog Marvelovog tekućeg serijala Eternals i pravi je trenutak da popričamo o tome šta se sve u njoj dogodilo. A dogodilo se. Marvel je tačno znao u šta ulazi kada je svoj klasični properti dao u ruke Kieronu Gillenu a  Gillen je uradio ono što Gillen radi najbolje – izvrnuo sve naopako i, uz pomoć veličanstvenog Esada Ribića na olovkama i Matthewa Wilsona na koloru kreirao strip koji je veoma cool. A to je Eternalsima, mislim, veoma potrebno u ovom trenutku.



Premijera filma zasnovanog na stripu Eternals zakazana je za 21. Oktobar, taman na drugi dan praznika u slavu oslobođenja Beograda i, ako je nedavno životopisani film Black Widow bio tek laki peting da se probije led i završi ugovor sa Johanssonovom na, pokazaće se, najgori moguć način, Eternals je onaj „pravi“ hit za ovu godinu, Marvelova tentpole produkcija koja treba da ozvaniči početak četvrte faze MCU filmova kojoj Crna udovica samo tehnički pripada. Svi elementi su tu: raznovrsan, šarolik i zanimljiv glumački ansambl, mlada, Holivudom neiskvarena a atraktivna kineska režiserka na kormilu, pedigre originalnog materijala koji je kreirao sam Kralj Jack Kirby u svojoj, moglo bi se argumentovati, najrazobručenijoj fazi, a koji pruža potencijal za avanturu razmera što bi mogle zaseniti i sam Avengers: Endgame.

Eternals je svakako veliki plotun kojim počinje narednih nekoliko godina našeg života u svetu koji pripada Dizniju, pa je, sasvim namerno sinhronizovano, Marvel ovu godinu započeo pokretanjem novog tekućeg strip-serijala Eternals. Da bi bilo jasno koliko je ovo „big deal“, treba se setiti da još od originalnog Kirbyjevog rada iz 1976. godine ni jedan serijal Eternalsa nije prebacio dvanaest epizoda.

Jer, da bude jasno, Eternals nikada zapravo nisu bili naročito popularan koncept i danas predstavljaju više neku vrstu ezoterične tajne u koju su upućeni samo posvećeni gikovi nego klasičan superherojski strip glavnog toka gde čak i usputni čitaoci imaju u glavi najosnovnije obrise koncepta. Drugim rečima, Eternalsi nisu ni Spajdermen ni Avengers, ni X-Men ni Fantastična Četvorka, i mada su poslednje četiri decenije povremeno izdavani miniserijali držali plamen makar u tinjajućoj formi tako da Marvelova publika nije zaboravila njihovo postojanje (kao što je, recimo, zaboravila originalni Guardians of the Galaxy ili Roma, Svemirskog viteza), u pitanju nije jasna metafora ili, uopšte, jasna koncepcija. Sa Spajdermenom ili X-Men imate koncepciju koju intuitivno razumete i pamtite srž iako se detalji sa decenijama menjaju dok sa Eternalsima „običan“ čitalac verovatno ne ume da u jednoj rečenici objasni o čemu se u ovom stripu zapravo radi. Razlog za to je svakako što su Eternals samo delić šire metafore, delić više koncepcije koji je igrom slučaja izbačen u prvi plan i zaklanja celinu.

Kažem „igrom slučaja“ ali to je samo skraćenica za kombinaciju nešto komplikovanijih okolnosti koje su sedamdesetih godina prošlog veka porodile ovaj strip. Jack Kirby, Kralj američkog stripa se polovinom sedamdesetih vratio u Marvel iz DC-ja. U DC-ju je, naravno, imao punu kreativnu slobodu da radi šta hoće i njegov primarni projekat tamo bila je saga o Četvrtom svetu, grandiozni melanž operetske naučne fantastike i religioznog mita u kome je Kirby uveo sasvim nove koncepte u već solidno komplikovani DC-jev univerzum. Iako se danas smatra jednim od utemeljujućih elemenata modernog DC-ja, i Warner se čak i prsio da napravi film po New Gods stripovima, ovaj koncept se zapravo slabo prodavao i Kirby nije imao priliku da završi svoju priču pre nego što je izlaženje magazina prekinuto.



Sa povratkom u Marvel Kralj će lansirati strip koji je imao slične ambicije o prepakivanju kosmologije i istorije univerzuma i uvođenju koncepcije svemirskih bogova u Marvelove stripove*. No, u refleksiji razlike između DC-ja i Marvela, ovaj je strip imao da se fokusira na planetu Zemlju i, koliko je to izvodljivo kada su vam u centru narativa kosmička božanstva, da koristi nešto prizemljeniji, savremeniji ton. Kirby je iščitao sve što je švajcarski publicista Erich von Däniken napisao o svojim idejama kako je život na zemlji kikstartovan od strane kosmičkih bića – sedamdesetih godina prošlog veka ovo je bilo makar zabavno slušati i sećam se čak i dokumentarnih televizijskih programa ozbiljno posvećenih opovrgavanju Dänikenovih teza i „dokaza“ – i mada nije sam u njih poverovao, odlučio je da je ovo odlična podloga za njegov novi strip.
*a koji su, da ne zaboravimo, već imali Galactusa, Eternity, Living Tribunal…

Eternals je prvo trebalo da se zove Celestials – jer je upravo ova rasa kosmičkih božanstava u centru Kirbyjeve vizije o univerzumu koji je oblikovan po njihovim zamislima – ali se to uredništvu nije dopadalo. Odlučeno je da će se strip zvati Return of the Gods – što je, da budemo fer, bukvalno i zaplet Kirbyjevog stripa – kako bi se napravila aluzija na Dänikenovu knjigu Chariots of the Gods, pa su čak i štampane rane naslovne strane sa ovim naslovom i fontom koji je namerno podsećao na najpoznatije izdanje te knjige. No, posle DC-jevog signaliziranja da bi ovo moglo da pokvari idilične odnose među dva velika izdavača (DC je u tom trenutku planirao reprinte Kirbyjevih New Gods stripova) naslov je na kraju promenjen u The Eternals.

Kirbyjev strip je sasvim otvoreno išao na Dänikenovštinu, sa prvom epizodom zbog koje bi se danas podizale tužbe za narušavanje intelektualne svojine, ali je vrlo brzo postalo jasno i da je ovo njegov drugi pokušaj da ispiše grandioznu sagu o Novim Bogovima. Ironično ili ne, onako kako New Gods nije uspeo da dođe do svog zaključka, zahvaljujući slaboj prodaji, tako je i The Eternals otkazan posle devetnaest brojeva sa milion linija zapleta koje su započete i ostale da vise nezavršene. Surova istina je da je Kirby zaista bio u naponu imaginacije ali da je njegov dinamični, operetski stil (on je ovde bio i crtač i scenarista i urednik) naprosto već delovao staromodno u eri gde su čitaoci navikli da očekuju „zrelije“, prizemljenije stripove sa elementima socijalne osvešćenosti i kritike.

Naravno, nije fer reći da je Kirby samo prepisivao New Gods ali sa Marvelovim likovima. The Eternals je imao jedno utemeljenje u „realističnom“ Marvelovom svetu koje mu je davalo određeni humanistički miris, no, možda je glavni problem sa ovim stripom bilo to koliko je Kirby nastojao da se izrazi kroz akciju. Do te mere, čak, da su zapleti, a bilo ih je mnogo, morali da sede na čekanju da strip prođe kroz dugačke, kompleksne akcione scene koje su znale da potraju… Ako kažemo da se borba Ikarisa i (veštačkog) Hulka protegla na čak tri broja a da isto toliko traje i borba sa Dromedanom, fer je insinuirati da je The Eternals maltene najavljivao mange poput Dragon Ball Z u kojima borbe traju po nekoliko meseci a zapletima su potrebne godine da se pomere.



Kako god bilo, Roy Thomas i Mark Gruenwald će se potruditi da kroz stripove o Toru dovedu neke od Kirbyjevih niti priče do raspleta a ovo nije bilo samo iz poštovanja prema patrijarhu već i priznavanje činjenice da, ma koliko da je originalni The Eternals bio haotičan strip koji je skakao između likova i svoj narativ naizgled kreirao nasumičnim bacanjem kockica, Kirbyjeve ideje, vizija i koncepti su dale drugim, disciplinovanijim (ili samo podložnijim uredničkom radu) autorima osnovu da sa njima mnogo i dobro rade.

No, kako je kod Kirbyja dosta toga delovalo haotično tako su i kasniji radovi (uključujući Petera B. Gillisa iz osamdesetih sa samo dvanaest brojeva gde je poslednja četiri napisao Walter Simonson, miniserijal Neila Gaimana sa Johnom Romitom Juniorom iz 2006. godine, ali i dve godine kasnije započeti „tekući serijal“ oca i sina Knaupfa ugašen posle svega devet brojeva) morali da se dovijaju kako da od bogatstva materijala naprave koherentne narative. Neiznenađujuće, Eternalsi su pretrpeli brojna retkonovanja u pokušaju da se nađe ta njihova sržna metafora i prirodno mesto u Marvelovom univerzumu, a što je svakako otežano činjenicom da se Kirbyju fućkalo za Marvelov univerzum i uredno uklapanje svog stripa u njegov kontinuitet.

Ono što je Kirby zamislio jeste bilo grandiozno i originalni serijal je uspostavo Celestialse kao rasu nedokučivih kosmičkih božanstava – fantastičnih „svemirskih“ humanoida u jedinstvenim oklopima/ skafanderima, visine i po 700 metara – što u prolazu zasejava planete po kosmosu životom a milionima godina kasnije se vraća da oceni koliko je koji eksperiment bio uspešan i, ako se presudi da je bio neuspešan, zbriše sav život sa konkretnog sveta. U slučaju planete Zemlje, Celestialsi su kreirali tri distinktne rase „ljudi“, od kojih smo mi, „obični ljudi“ naizgled najmanje zanimljiva. Eternalsi su, da bude jasno, rasa skoro savršenih, praktično besmrtnih bića koja imaju moć da mislima kontrolišu materiju na molekularnom nivou a važne istorijske odluke donose spajanjem svojih umova u „uni-mind“. Nasuprot njima su Deviantsi, bizarna rasa smrtnih i dinamičnih bića od kojih je svako, praktično, druge vrste, sa različitom morfologijom, izgledom, moćima, genetikom…

Kirbyjeva zamisao je nesumnjivo očaravajuća sa kontrastiranjem nepromenljivog i večnog savršenstva (simbolizovanog i u imenima koja Eternalsi nose a koja su inspirisala grčke mitove*) i stalno mutirajućeg, propadljivog ali nikada umirenog haosa. Između ovih „bogova“ i „demona“ smešteni su ljudi koji imaju elemente i jednih i drugih i Kirbyjevi naslednici su uložili dosta napora da dođu do konsenzusa šta je ZAPRAVO plan Celestialsa, koje su stvarne uloge Eternalsa i Deviantsa, i jesu li ljudi, kao najslabiji od sve tri originalne zemaljske rase, zapravo najvažniji.
*a što će, opet, u univerzumu gde grčki panteon zaista postoji, kasnije dovesti i do izvesnih trzavica između dve grupe moćnih bića



Gillenov i Ribićev serijal dolazi u trenutku kada je na mnoga od ovih pitanja pronađen „zvaničan“ odgovor i radi sa paletom motiva koja je urednija od originalnog Kirbyjevog razbarušenog teksta, no, Gillen nije čovek koga zovete ako vas zanima uredan i konzervativan status kvo i njegova priča, makar na osnovu ovih šest brojeva a koji zaokružuju prvi narativni luk, i sama sadrži velike potrese  vezane za ovaj koncept.

Odmah da kažemo, Gillen ni na koji način ne imitira Kirbyja* i ulaže častan napor da približi koncepciju Eternalsa novom čitaocu, hipotetički onom ko se za sve zainteresovao slušajući o filmu koji se priprema, sa pametno urađenim i duhovito ispisanim infograficima nalik na ono što smo videli u njegovom nedavnom Warhammer 40K stripu, pa je njegov i Ribićev Eternals i srazmerno newbie-friendly i ne morate znati sve (ili ništa) o Dreaming Celestialu ili o Gaimanovom retkonu da biste ovde mogli da pratite narativ. Opet, ovo je Marvel a Marvel voli da poveže, uveže i promoviše, pa se ovaj strip i direktno nastavlja na recentne događaje u Avengersima ali i Guardians of the Galaxy, sa Gillenom koji nalazi duhovit „meta“ način da nas uputi na konkretnu epizodu GotG koju treba da pročitamo.
*jedini kojima je to zaista pošlo za rukom bili su Joe Casey i Tom Scioli na grandioznom omažu Kirbyju nazvanom Gødland

Ključni element zapleta jeste vezan za prvu priču iz Aaronovog Avengersa i rebalansiranje ideja o tome za šta „služe“ Eternalsi na planeti Zemlji, a za šta „služe“ sami ljudi u kontekstu univerzuma. Kako su ljudi – sa njihovim potencijalom da spontano izrode superheroje i druga supermoćna bića – od strane Celestialsa zapravo kreirani da budu imunosistem univerzuma koji će spontano reagovati na pretnje poput horde buba koju smo videli u Avengersima – tako su Eternals, tako moćni, savršeni i večiti, zapravo postavljeni na zemlju da budu podrška ljudima, da im pruže zaštitu od pretnji koje bi sistemski mogle da ih zbrišu i obezbede Sunčev sistem od napada što bi ciljano išli na to da unište imunosistem univerzuma.

Ovo su velike ideje, svakako, zavodljive takođe, a Gillen ih tretira veoma pažljivo, dajući Eternalsima jasnu svrhu i modus funkcionisanja, ali svoju prvu priču formatirajući najviše kao porodični „murder mystery“ narativ.

Jedan od glavnih problema u vezi sa Eternalsima je – naravno – ta njihova savršenost. Kreiranje drame sa rasom praktično neranjivih i besmrtnih bića je relativno teško i sam Kirby je ove svoje postavke u praksi ignorisao pokazujući Eternalse u raznim formama smrtne opasnosti. Kasniji retkoni su se svi na svoje načine dovijali da reše ovaj problem a Gillenova koncepcija je makar interno konzistentna i ima uverljivu naučnofantastičnu energiju. Strip počinje nakon kolektivnog samoubistva Eternalsa koje smo videli u Aaronovim Avengersima, oživljavanjem likova jednog po jednog, a kroz funkcionisanje „mašine“ koja nam služi i kao sveznajući – i pomalo sarkastični a kako epizode prolaze i sve nervozniji – narator za ovu priču. Mašina je, u ovom slučaju, sama planeta Zemlja i Gillen vrlo pazi na to da posloži svoje metafore tako da se funkcionisanje ekosistema i naše generalne navike da o njima razmišljamo kao o gigantskim organizmima, uklopi u tu ideju da je SVE rezultat inteligentnog dizajna i planetarnog (pa i univerzalnog) inženjeringa od strane Celestialsa i da sistemi, ma koliko nama delovali tajanstveni, nasumično-magični i neprozirni, zapravo operišu u okviru jednog kompleksnog ali logičnog i konzistentnog plana.



Ključni kvalitet Gillenovog i Ribićevog stripa je to da ove visoke koncepcije i kosmičke vizije (a ima toga koliko hoćete, sa lokacijama koje su smeštene „između trenutaka u vremenu“ ili „između šest veštačkih molekula skrivenih ispod južnog pola“) ne kidnapuju strip i ovo nije starlinovska „svemirska“ saga u kojoj likovi uglavnom pričaju u ogromnim infodampovima, a da sa druge strane ni mikrozapleti i akcija ne kreiraju kirbyjevsku disrupciju, potiskujući te grandiozne koncepte duboko u pozadinu dok mi gledamo stranicu za stranicom šibanja između kostimiranih junaka.

Hoću reći, ovo je pažljivo izbalansirana „dvorska“ drama u kojoj se praktično porodica večnih i jako moćnih bića suočava sa svojom smrtnošću. U Gillenovoj verziji Eternalsa – a koja će se, ako nas iskustvo ičemu uči, verovatno pokazati kao ugođena sa onim što ćemo videti u filmu – „besmrtnost“ ove rase zasnovana je na sistemu rezurekcija u „Mašini“ koje podrazumevaju ponovno formiranje tela ako je Eternal bio uništen ili drugačije ubijen* i „učitavanje“ ličnosti iz poslednjeg bekapa, nešto slično onome uvedenom za mutante u aktuelnom X-Men. No, iako se Eternalsi oživljavaju jedan po jedan nakon kolektivnog samoubistva u Avengersima, Zuras, njihov izabrani predvodnik – i analog grčkog Zevsa – je ponovo ubijen i ne može biti oživljen jer „nešto nije u redu sa mašinom“.
*ne treba zaboraviti da je Gaimanov strip pokazao da čak i razaranje tela Eternala na atome nije dovoljno da bi se govorilo o „smrti“ i Gillen se ovde igra sa idejom da su Eternali pre svega koncept ega u kome je fizička forma sekundarna, a što otvara mnoge nove i zanimljive aleje spekulisanja o tome kako uništiti Eternale napadom na sam ego

Gillen vrlo spretno, dakle, masu složenih koncepata ispresavija tako da može da kreira narativ sa srazmerno malim brojem sržnih likova (favoriti čitalaca kao što su Sersi, Sprite – koja je ovde žensko kao što će biti i u filmu – Thena, Phastos, prevrtljivi Druig, ali i, naravno, najlepši i najherojskiji od svih, Ikaris) a koji su onda, bez obzira na svoje skoro bezgranične moći ubačeni u mučnu intrigu i igru mačke i miša sa izdajnikom u svojim redovima koga treba pronaći i neutralisati.

Gillen ovaj zaplet umešno koristi ne samo da čitaoca zabavi kolopletom trilerskih tropa i suludo atraktivnim scenama akcije, već i da uđe dublje u karakterizacije likova i servira nam možda do sada i neprevaziđeno slojevite Eternale koji imaju komplikovane i često naoko sasvim suprotstavljene motivacije, moralne nazore, ekscentričnosti – baš onako kako očekujete od likova koji žive već milion godina a nedavno su otkrili da su neka vrsta bedinerki, spremačica, u najboljem slučaju negovateljica za rasu koja je po svim kriterijumima njima inferiorna.



Naravno, skoro svi likovi pričaju sa onim, za Gillena tipičnim, britanskim ciničnim tonom u glasu i treba imati afiniteta prema dijalozima – ali i monolozima naratora – koji nose tu hladnu, suvu humorističku notu. Moram da priznam da je meni takav Gillen svakako drag ali ako vam je smetalo što u Thoru ili Darth Vaderu koje je on pisao ima povremenih „ispada“ ovog tipa, u Eternals je to značajno češće pa kalibrišite unapred svoja očekivanja.

Jedan od primetnih napora koje će Gillen ovde uložiti je da Ikarisa preoblikuje u, maltene, alatku, dajući ovom liku namerno plitak, izuzetno utilitaristički karakter. „Mašina“ Ikarisa opisuje kao „strelu“, nekoga ko leti pravo i pogađa u metu, ukazujući da je on, za razliku od drugih, slojevitijih Eternalsa poput Sersi ili Thene koje vole da razmišljaju i kreiraju komplikovane planove, praktično živo oružje, sila koja se pojavljuje i rešava stvar i koja će i najkompleksnije koncepte razložiti na najjednostavnije delove a onda među tim najjednostavnijim delovima pronaći onaj koji treba udariti da bi se sve srušilo. Poslednja epizoda prve priče ovo maltene i doslovno prikazuje, a mada strip svakako ima i blago satiričnu komponentu, sprdajući se blagonaklono sa Ikarisom, on mu se ne podsmeva, naprotiv, pokazujući da je ova vrsta jasnoće vizije i fokusiranosti na misiju jednako važan kvalitet kao i nekakava „viša“, sintetička inteligencija. Gillen se već sa ovakvim idejama igrao u prošlosti – Teon iz kratkovečnog serijala Generation Hope mi prvi pada na pamet – ali je u slučaju Ikarisa ova vrsta fokusiranja lika, čini mi se, vrlo srećan način da se čitaocu pokaže koliko su Eternalsi međusobno različiti.

A ovo je i bitno jer su Eternalsi sve samo ne jedinstveni i Gillen vrlo snažno igra na ideju dvorskih intriga, političkih poteza u pozadini, laži, bodeža u tami, izdaja i dvostrukih izdaja. Možda, naravno, Celestialsi nisu to baš tako planirali, ali već je Kirby pokazao da među Eternalsima kojih ima jedva stotinak, postoje različite frakcije i zapravo različite kulture koje neće uvek na isti način videti prioritete svoje rase ili put do njihovog dosezanja.

Da stvari budu složenije, ovaj strip koristi i oživljenog Thanosa kao glavnog negativca (or is he?), lukavo se nadovezujući na njegov pad u crnu rupu u Guardians of the Galaxy i pokazujući kako ljubavnik same smrti nije nužno gori – bar po efektima svojih činova – od „dobrih“ likova koji delaju u očaju i najboljoj nameri.

Ne želim da spojlujem šokantni preokret koji strip plasira u šestoj epizodi ali treba reći da se radi o možda najvećem retkonovanju u istoriji Eternalsa i ideji oko koje se već lome koplja po internetu. Gillen daje određene – vrlo sitne – sugestije kuda strip ide tokom priče, pokazujući komplikovanu istoriju odnosa (emotivnih i seksualnih) između nekih Eternalsa i „običnih ljudi“ pa su saznanje do koga na kraju dolaze i poslednja scena u prestonici Deviantsa, Lemuriji, makar emotivno zarađeni iako verujem da je u pitanju vrlo gorka pilula da se proguta za ljude koji ove stripove čitaju poslednje četiri i po decenije i navikli su na stalne retkone ALI NE OVAKO.



Ako niste jedan od onih čitalaca koji će iz principa biti protiv ideje koju Gillen uvodi pri kraju prve priče, vredi reći i da je njegov i Ribićev Eternals pre svega zabavan strip. Ovde su tempo pripovedanja, ton dijaloga, način sažimanja komplikovanih istorija i retkonovanja postojećih znanja prilično dobro izbalansirani a ansambl lepo podešen da imamo i frivolnu Sprite i ozbiljnog Phastosa, jednostavnog, usredsređenog Ikarisa, antiherojskog Gilgamesha, komplikovanu ali inteligentnu Thenu, prevrtljivu ali možda na kraju dana pozitivnu Sersi itd. Kad na to dođu i obavezne scene borbe u kojima Gillen pravi jasan napor da stvari „režira“ a Ribić podseća zašto je već deceniju jedan od najcenjenijih crtača sa ovih prostora u Americi, dobijamo zaista lepo zaokružen „mejnstrim“ superherojski strip.

Naravno, Ribićev crtež nosi veliki deo atraktivnosti priče koja je, svakako, i duhovita i maštovita, i otmeno dramatična, a gde njegov pažljiv rad sa anatomijom donosi velike isplate s obzirom da je ovo strip o „savršenim“ bićima. Sa godinama se Ribić jako izšlifovao i u drugim elementima pa je određena statičnost koju vezujem za njegov crtež ovde zapravo primenjivana planski i u scenama gde će imati efekat hiperrealnosti – kao da gledate fotografiju napravljenu u jako visokoj definciji, jako brzom kamerom – a scene borbe su mu moćne i dinamične, baš kao i izrazi lica i „gluma“ likova. Ribić skoro već deset godina ne koristi tuš već radi olovkama i zatim kompjuterski senči crteže tako da oni uvek imaju izvesnu mekoću a koja odlično funkcioniše sa njegovim vrlo pažljivo i uredno rađenim kompozicijama. Matthew Wilson i sam pazi da kolor uskladi sa tom mekoćom crteža i mada je Eternals vrlo mejnstrim-izgledajući strip sa jasnim konturama, atraktivnom anatomijom i urednim lejautom, on ima i određenu artističku dimenziju koja pasuje ovako visokom konceptu. Clayton Cowles ovde radi letering i njegov dizajn titlova za „Mašinu“ je odličan primer kako možete imati „karakteran“ a opet vrlo čitak prikaz teksta koji treba da se izdvaja neobičnošću.

Eternals je dakle, u ovoj prvoj priči, strip koji ne samo donosi jaka obećanja – kako su to radili i prethodni serijali o ovim likovima – već i koji, uprkos snažnom retkonovanju, uspeva da bude i jasna i dinamična i vrlo zabavna priča. Gillen nije morao da pripitomi ili zaglupi svoj intelektualni pristup fantastici a istovremeno nije ni morao da mesarski „popravlja“ Kirbyja, shvatajući koliko mu originalni koncept i ono što je Aaron uradio pre par godina daje slobode da priča svoju priču (mada uvažavam da puritanci smatraju da je baš to uradio). Istovremeno, utisak je da se Ribić ovde veoma zabavlja i strip odiše dinamikom i uzbuđenjem koje će, nadam se, potpomognuto filmom, značiti da ovaj Eternals možda ipak potraje duže nego prethodni pokušaji. Zaslužio je. Serijal možete na Comixologyju pratiti ovde.


 

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.830
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3259 on: 25-08-2021, 09:30:45 »
Nastavio sam da citam Merkurio Loi-a.... Pokupovao sam sve sto je CK izdala (osim prikvela, ali i to cu uskoro), i moram da kazem da sam poludeo za ovim stripom. Epizoda 6 "Setnja po Rimu" (u nasem izdanju druga epizoda u trecoj knjizi) mi je mozda u 10 najboljih epizoda stripa koje sam citao u proteklih desetak godina. Maestralno.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.803
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3260 on: 25-08-2021, 12:42:51 »
A ja sam se bavio uglavnom novinskim stripom, kao što su The Heart of Juliet Jones i Mary Perkins on Stage i još neki.

Juliet Jones je standardna sapunica, i ne znam da li bi to ikom ovde bilo zanimljivo, ali zanimala me zbog Drake-ovog crteža, a Stan Drake je bog kada su žene u pitanju. Neal Adams, Sienkiewicz, i Garcia-Lopez bez njega ne bi bili što jesu, a čujem i da je Bryan Hitch uzeo taj strip da bi ga proučavao.

Ali Mary Perkins on Stage... ako to nije jedan od najboljih stripova ikada, ne znam šta jeste. Vodi se kao "sapunica" na nekim mestima, ali zaista nije to. Kada Eddie Campbell, koji  svim stvarima (i stripovima) pronalazi manu, kaže za ovu seriju da je "veličanstvena". Neke nedeljne table spadaju među najbolje koje sam video u istoriji medija, ali neću još da ih postavljam...

I u smislu crteža i u smislu scenarija (likova, zapleta, dijaloga). Treba imati muda pa u Americi sredinom 60-ih uraditi sa Rusima ono što je Leonard Starr uradio u ovom stripu, i to u mejnstrimu.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3261 on: 25-08-2021, 12:57:03 »
A gde to ima da se kupi? Postoje li kolekcije? Digitalne?

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.803
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3262 on: 25-08-2021, 13:05:32 »
Classic Comics Press je objavio čitav serijal u 15 tomova, počev od 2006. (Inače, ta kompanija je nastala da bi taj strip bio objavljen, a tek posle su krenuli i sa drugim stvarima: The Heart of Juliet Jones, Big Ben Bolt, Warren Tufts' Lance, The Cisko Kid, itd; na osnovu toga, i druge kompanije su krenule sa projektima restauracije i kolekcije.)

Može da se nađe na Amazonu ili na sajtu izdavača, ali, nažalost, prva 2 toma su out-of-print i sve se nadam da će ih kad-tad ponovo štampati.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3263 on: 25-08-2021, 13:14:17 »
Vidim da su uradili i Bena Bolta i Ciska Kida... Šteta što ne rade digitalne verzije kolekcija, u toj verziji bih razmišljao o kupovini nečeg od njihovog autputa. Marfi i Salinas su u popriličnoj meri obeležili moje detinjstvo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3264 on: 26-08-2021, 05:30:54 »
Pročitao sam manga horor-antologiju Venus in the Blind Spot a koja sadrži deset kratkih priča što ih je napisao (ili adaptirao) i nacrtao japanski horor-maestro Junji Ito. Kolekcija je izašla pre skoro tačno godinu dana, prošlog Avgusta, za kalifornijski Viz Media i, mada izdavač tvrdi da ovaj strip možete kupiti i digitalno, fakat je da ga ni jedan od servisa trenutno nema u ponudi i da u ovom trenutku jedino možete kupiti papirno izdanje. Što je sa jedne strane bizarno, ipak smo u trećoj deceniji dvadesetprvog veka i hitamo ka drugoj deceniji zlatnog doba u Srbiji, a sa druge i nekako podobno. Junji Ito je zvezda, ali i neko ko voli dobru misteriju pa je i korektno da zbirka njegovih skorašnjih radova bude na neki način ezoterična i dostupna samo onima koji još veruju u ubijanje drveća da bi se na njihovim samlevenim telima tetovirala umetnost.



Junji Ito svakako trenutno proživljava vrhunac svoje slave u SAD: ovogodišnji je dobitnik je Ajznerove nagrade u klasi „najbolji scenarista/ crtač“ za ovu kolekciju i grafički roman Remina koji je izašao u Decembru*, a Adult Swim trenutno radi na anime adaptaciji njegovog kapitalnog horor opusa Uzumaki, o kome smo pre nekoliko meseci pisali ovde. Utoliko, Venus in the Blind Spot je vrlo dobro pogođena kolekcija jer ona ne samo da demonstrira njegovu savršenu veštinu u spajanju sasvim svakodnevnog, čak i banalnog, sa bizarnim i užasavajućim, već ima i simpatičnu ličnu dimenziju sa jednom pričom memoarskog karaktera umešanom među dela mašte i strave.
*originalno serijalizovan u Big Comic Spirits još  2005. godine

Viz Media ne objašnjava iz kog su perioda priče sakupljene u Venus in the Blind Spot, ali koliko ja umem da kažem – a daleko od toga da sam ja nekakav autoritet ovde – većina ovih radova je bila objavljivana u vidu individualnih priča u magazinima i ne pripadaju ni jednoj od ranijih kolekcija ovog autora. Izdavač se, s druge strane, potrudio oko opreme ovog izdanja pa, iako Venus in the Blind Spot nema nekakve suplementalne tekstove, u pitanju je vrlo naočito izdanje, sa dosta kolorisanih tabli i nekoliko lepih postera u boji na samom kraju koji podsećaju na Itovu snažnu ekspresivnost i doista bizarnu, neki bi rekli i pomalo izopačenu maštovitost koju majstor pažljivo pretače u impresivne i uznemirujuće grafičke radove.

Uznemirenje je svakako operativna reč i pri čitanju Venus in the Blind Spot jer su ovo priče koje, mada među sobom prilično različite, u dobroj meri imaju povezujući element u vidu tog spajanja svakodnevne, skoro trivijalne stvarnosti savremenog Japana sa uznemirujućim, često neobjašnjivim a uvek zastrašujućim motivima iz fikcije ili mitologije.

Striktno govoreći, mitologija se ovde odnosi na urbanu mitologiju i Ito se ovde uglavnom ne bavi klasičnim folklorom koji je popularan među kolegama (nedavno smo pisali o serijalu PTSD Radio, na primer) već onim savremenim, koji spontano nastaje u velikim urbanim zajednicama i bez obzira na racionalnost i edukovanost modernog društva, širi se kroz populaciju i ima istu moć nad njenom podsvešću kao i „pravi“ mitovi.



Prva priča u antologiji, nazvana Billions Alone, recimo, spaja fascinaciju urbanog stanovništva serijskim ubicama, pogotovo onim koji imaju nekakav karakterni „potpis“ i unikatan stil, sa epidemijom usamljenosti među japanskom omladinom ali i odraslim stanovništvom. Reč „otaku“ – a koja označava ono što bismo mi nazvali gikom, osobu opsesivno usredsređenu na popularnu kulturu, stripove, video igre, anime – zapadnjački ljubitelji japanske popularne kulture smatraju ordenom časti, ali u Japanu je ona nastala kao pežorativ, opisujući nezdravo opsesivne, desocijalizovane mlade (i sve starije) osobe koje ne izlaze iz kuće, ne zanima ih druženje, ali ni škola ni posao, i samo se bave svojim mangama, Gundam figurama, anime serijama itd. Otaku kultura je dobila i svojevrsni preliv plemenitosti u međuvremenu, ali kada se upari sa recentnim trendom da ogroman broj japanskih mladih osoba u dvadesetim godinama nema životnog partnera (niti ikakve romantične/ seksualne aktivnosti), ali ni posao, jasno je zašto se ovde često priča o patologiji.

Billions Alone prikazuje genezu opštenacionalne panike na ime serije ubistava koje izvode nepoznati počinioci, ubijajući svoje žrtve a zatim ih prišivajući jedne za druge najlonom za pecanje, a sve prelomljeno kroz lik dvadesetogodišnjeg momka po imenu Michio koji je poslednjih sedam godina zatvoren u svojoj sobi, ne ide u školu niti želi da nađe posao i vreme provodi gledajući televiziju i slušajući radio. Strip na vrlo malom broju strana hvata finu ravnotežu melanholije i neke vrste intelektualnog snobizma koji karakterišu protagonistu, ali razrešenje ove priče je ekstremno nasilno i mada ne nudi „lek“ za epidemiju usamljenosti, čak ni, ako ćemo pošteno, ni kritiku iste, ono svakako poziva na uzbunu.

Druge slične priče u zbirci su takođe eksploracije sličnih trendova u japanskom društvu. Naslovna, Venus in the Blind Spot je bizarna naučnofantastična priča o društvu japanskih ufologa koje je osnovao hirurg opsednut misterijama neidentifikovanih letećih objekata, a koje okuplja uglavnom mlade, nerdi muškarce. Sudbina se tako namešta da hirurg ima ćerku, veoma lepu Mariko Shono koja predsedava sastancima udruženja, a u koju su praktično svi članovi tajno zaljubljeni. Jednog dana, pak, protagonist, jedan od članova društva, shvata da ne može da vidi Mariko kada mu priđe na nekoliko metara, kao i da isti problem imaju i svi ostali članovi i sastanci koji slede su neobične farse u kojima učesnici slušaju glas devojke u koju su zaljubljeni, ali ne mogu da je vide sem kada se ona od njih znatno udalji.

Priča ima veoma „naučnofantastično“ razrešenje sa detaljnim objašnjenjem fenomena selektivnog slepila, ali osnovni sloj ove pripovesti je svakako ta socijalna nelagoda vezana za mlade, nesnalažljive muškarce opsednute plemenitim nerdovskim temama (šta je uopšte više nerdi od potrage za letećim tanjirima?) a koji zapravo u sebi kriju nesazrelu, neutaženu, pa i, pokazaće se, pomalo patološku seksualnu glad koja za mnoge od njih nikad ne dobija način da se kanališe na „prirodan“ ili makar socijalno najmanje štetan način. Ito priču vodi do neizbežno mračnog finala, dajući nam u punoj meri obe strane medalje, i melanholični, skoro plemeniti element usamljenosti i neutažene žudnje – ono kako gikovi vide sebe – ali i nasilnu, bestijalnu provalu patološki izvitoperenih nagona. Utoliko, ove priče su jednako kritične prema otaku/ nerd populaciji (koja čini Itovu primarnu publiku, naravno), koliko su prema njoj i blagonaklone i pokazuju da je razumeju.



Itov crtež je nešto umireniji, naturalističkiji u ovim pričama u odnosu na ono što ste od njega navikli da gledate ako kao referencu uzimate Uzumaki, ali njegov bizarni, superiorni grafički ekstremizam dolazi do izražaja u pričama The Licking Woman i The Enigma of Umigara Fault. Ova prva je mračna urbana horor legenda o ženi koja na ulicama prilazi ljudima i liže ih nakon čega ovi dobijaju užasne bolesti i umiru i Ito ovde do kraja spaja sasvim „obične“, zaista svakodnevne prizore i motive sa zastrašujućim body horror slikama i motivima. The Enigma of Umigara Fault je možda i najstrašnija priča u kolekciji na ime svog perfektnog rukovanja motivima koji su izuzetno jednostavni i time imaju neodoljivu moć arhetipa. Košmari koje Ito ovde kreira igrajući na kartu klaustrofobije neverovatno skučenih prostora koja imaju i neobjašnjivu ali sasvim prirodnu, magnetsku privlačnost su zastrašujući već na ime toga da ovde ne postoji „spoljnja“ pretnja i da je užas vezan prvenstveno za svakog pojedinačnog protagonista individualno. Bukvalno sam se stresao čitajući ovu priču.

Kombinacija klaustrofobije i neodoljivosti skučenih, intimnih prostora je i u priči Human Chair, adaptaciji pripovetke  čuvenog japanskog autora misteriozne proze po imenu Edogawa Rampo. U pitanju je umetnički pseudonim pisca po imenu Tarō Hirai, a koji predstavlja japanski izgovor imena Edgar Allan Poe, koji je opet bio veliki uzor Rampou. Human Chair ima element te „primamljive skučenosti“ – a koja dalje prerasta u zastrašujuću klaustrofobiju – kakvu pamtimo sa početka Poovog Artura Gordona Pima, ali je sve izmešano sa tipično japanskim, pseudofolklornim pa i elegantno erotskim ali uznemirujućim idejama fetiša, ljubavi, odanosti. Itov crtež ovde prosto šokira ljubavlju sa kojom su predstavljene gotovo nezamislive scene.

Vrlo slično je i sa An Unerathly Love, takođe adaptacijom Rampowe priče koja je otvorenije fetišistička i predstavlja „čistiji“ horor. Slično, How Love Came to Professor Kirida je adaptacija britanskog pisca Roberta Hichensa i jedina u ovoj kolekciji predstavlja „klasičnu“ priču o duhovima.



Ito već iza sebe ima opširan autobiografski opus – manga serijal Junji Ito’s Cat Diary – ali priča master Umezz and Me je slatka i simpatična crtica koja govori o Itovoj ljubavi ka horor mangama koja je izrasla iz čitanja radova majstora starije generacije i praktično oca horor mange, po imenu Kazuo Umezu. Ito prikazuje ne samo kako je kao klinac gutao Umezuove radove već i momenat u životu kada mu je bilo ponuđeno da sam uradi mangu po Umezuovom scenariju koji je u to vreme bio pretakan u film. Ito je na kraju odustao od ovog projekta jer nije mogao da ga uklopi u tadašnji raspored obaveza i bio, razumljivo, prilično tužan, samo da bi, kada je video film doživeo otkrovenje: njegovo tumačenje Umezuovog predloška je bilo na sasvim drugoj strani od onog što je urađeno u filmu i manga bi, da je napravljena imala vrlo stereotipan horor ukus i delovala zastarelo u odnosu na eleganciju i otmenost filma.

Kolekcija se završava zastrašujućim koktelom folklora i horora koji spaja jako mnogo motiva, od preljube preko ljubomore i patoloških majčinskih nagona, pa do zlostavljanja dece, a da priča Keepsake ipak na kraju ima i svojevrsnu toplinu, iako se završava skoro pretećim ponavljanjem obrasca strasti i nasilja koji smo već videli. Ito i u ovoj priči postiže taj efekat upečatljivog a namerno nedorečenog, uzdržavajući se od toga da čitaocu pruži jasnu „pouku“ i umesto toga samo majstorski raspoređujući motive i elemente u prostoru i vremenu, za naše razmatranje i refleksiju.

Utoliko, Venus in the Blind Spot je podsećanje na to koliko je ovaj autor oduvek bio eksponent „umetničke“ obrade horor motiva, sa opsesivnom potragom za strašnim, pretećim i odvratnim u onome što nas okružuje, ali bez želje da nas osuđuje ili stavlja na stub srama. Itov horor nije horor resantimana, prebacivanja i društvene osude – čak i kada sasvim očigledno pokazuje patološke elemente u samoj zajednici ljubitelja žanrovskog štiva kao u nekim od ovih priča – već više podsećanje da smo svi u svemu ovome, i da, na kraju svega „milijarde samih“ mogu biti same zajedno, deleći iste strahove, istu tugu, melanholiju ali i uzvišenost u svojoj zajedničkoj ranjivosti. I to je, naravno, plemenito. Tvrdo koričenu kolekciju možete potražiti od izdavača.


 

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.830
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3265 on: 28-08-2021, 15:03:23 »
Pročitao sam svih 16 epizoda Bonelijevog serijala Merkurio Loi, koji je kod nas objavljen u 8 tvrdokoričenih knjiga (izdavač Čarobna knjiga). Ostala mi je samo uvodna, neka vrsta prikvel epizode - objavljene u Bonelijevom serijalu "Priče" (serijal koji se inače sastoji od odvojenih, nepovezanih priča, a nekoliko je novih serijala/mini-serijala, koliko sam shvatio, začeto u ovom izdanju).

Scenarista Merkurio Loia je Alesandro Bilota, kojeg sam zapamtio po odličnom serijalu Dilan Dog: Planeta mrtvih, koji, inače, izlazi jednom godišnje, i dešava se u budućnosti Dilanovog univerzuma, u kojem se desio zombi autbrejk. Gručo je nulti pacijent, a autbrejk se desio upravo zato što Dilan nije imao srca da ga ubije na vreme. Ovako prepričano, Planeta mrtvih deluje jednostavno i strejtforvard, ali Bilota unosi gomilu novih zapleta i detalja u svaku novu epizodu (do sada je izašlo 7, kod nas u izdanju Veselog Četvrtka - od nulte epizode do šeste) tako da je ovo postao jedan od boljih Bonelijevih stripova trenutno.

Dakle, Bilota je postavio serijal Merkurio Loi kao nešto što inače očekujemo od Bonelija - odredjeni istorijski period i likovi koji nas podsećaju na nešto što smo hiljadu puta videli. Vremenski period je 19. vek, radnja se dešava u Rimu, glavni junak je neka vrsta Rimskog Šerloka Holmsa, nekakav samoživi pametnjaković koji rešava svakakve slučajeve. Već u prvoj epizodi nalazimo se in medias res - upoznajemo i Merkurija, i njegovog pomoćnika Otonea, ali i njihovog nemezisa, rimsku verziju Morijartija, izvesnog Tarćizija, kao i još nekoliko epizodnih likova. Merkurio je nestao, njegov pomoćnik traga za njim, tu je i pukovnik policije koji se takodje raspituje.... sve nekako očekivano.... ali i ne baš.

Ono što mi je prvo palo u oči jeste način na koji Bilota vodi radnju, dijaloge, likove - sve je nekako pitko, na prvi pogled se brzo čita, na momente veoma duhovito, dešavaju se stvari koje možda nisu povezane, eto, još likova, još duhovitosti, pa zanimljivih filozofskih opservacija..... A onda sam, negde već na trećoj, četvrtoj epizodi, odlučio da zastanem. Pa malo da se vratim. Pa neke stvari da pročitam ponovo. Svaka epizoda je za sebe, svaka epizoda je jedan savršeni filozofsko-poetski biser. A opet, sve je povezano, i to sve do samog kraja, do te poslednje epizode, koja počinje isto kao prva (isti kadrovi, ali drugi likovi), i donekle razrešava sve dileme likova, svaki karakter ark dovodi do svog kraja, sve linije radnje povezuje, svako seme je proklijalo u neverovatno drvo u toj poslednjoj epizodi.

Iako se crtači smenjuju (strip je u boji, to sam zaboravio da napomenem), vidi se da Bilota ovde vodi glavnu reč - čak mi deluje da piše detaljni scenario sa sve kadrovima, za svaku scenu svake epizode od 90 i kusur strana. Ovo je jedan od najbolje kadriranih stripova koje sam u životu citao - svaka linija dijaloga ima smisla, svaka pauza ili panel bez reči takodje, sve ima savsrenog smisla i sve deluje kao da je na pravom mestu.

Zbunjen sam i u neverici koliko je ovo savršen strip, meni sigurno u samom vrhu stripova koje sam u životu procitao - a procitao sam ih (i citam i dalje) stotine i stotine. I zbunjen sam koliko se malo o ovom stripu priča i piše, ovo je za mene apsolutno remek-delo sedme umetnosti, svakako najbolji Boneli kojeg sam ikada čitao, filozofsko-poetska igra kakvu mnogo bolji strip autori mogu samo da sanjaju.   

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3266 on: 28-08-2021, 16:51:59 »
Uništavaš me. Sad ovo i ja moram da pročitam a kamo vremena i para? Ali mislim, ovakve pohvale se ne smeju ignorisati.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.830
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3267 on: 28-08-2021, 19:00:24 »
Uzmi prvu knjigu, pa ćeš videti da li ti odgovara.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3268 on: 01-09-2021, 05:13:11 »
Marvel je drugom polovinom prošle godine izdavao miniserijal Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head u jasnoj pripremi terena za televizijsku seriju Falcon & Winter Soldier koja je puštena preko Disney+ platforme proletos. Naravno, daleko smo od vremena gde se smatra da strip-serijal zaista može da utiče na hajp i pripremi publiku da bude maksimalno uspaljena za televizijsku produkciju. Danas živimo u vremenu gde neuporedivo mnogo više ljudi gleda filmove i serije nego što čita stripove, pa i izlazak Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head – a gde je kolekcija, o kojoj danas pišemo, izašla u Januaru – zapravo treba videti više kao podsećanje strip-čitalaca na to da ovi likovi postoje i igranja na hajp oko serije kako bi se prodalo malo stripova.



A što, da bude sasvim jasno, nije ni u kom slučaju neplemenita rabota. Pojavljivanje filmova o Dr Strangeu ili Shang Chiju dalo nam je nove tekuće serijale za oba lika koji su u dobroj meri tavorili na marginama do tog trenutka, smatrani za pomalo i prevaziđene, zastarele koncepte, pa je ulazak u ozbiljnu produkciju sa pažljivo odabranim, pedigriranim autorima učinio dosta na njihovoj vidljivosti i, jelte, „brand recognitionu“.

Sa Falconom i Winter Soldierom stvari nisu baš tako grandiozne, jer smo dobili samo miniserijal od pet epizoda a urađen od strane srazmerno manje poznatih autora – makar u domenu američkog mejnstrim stripa – ali ovo je, uostalom, i refleksija pozicije ova dva lika u Marvelovom kinematskom univerzumu, te ekonomske logike koju Dizni ovde primenjuje. I Falcon i Winter Soldier su u filmovima bili decidno „support“ likovi, praktično sajdkikovi za „glavne“ baje, ili, tačnije, za glavnog baju, Kapetana Ameriku i mada su filmovi sasvim časno i korektno uradili dosta i sa njihovom karakterizacijom i ulogom u zapletu (više za Buckyja nego za Sama, svakako), istina je i da oni nikada nisu bili predviđeni da imaju protagonizam i da je pri kraju treće faze, u Infinity War i Endgame filmovima njihovo prisustvo imalo više ukus utvrđivanja trejdmarka nego što je bilo esencijalno za priču.

Činjenica da su ova dva lika dobila TV seriju je, pak, refleksija upravo toga da ih igraju srazmerno jeftiniji glumci, sa dovoljnom prepoznatljivošću u masi da se iz njih može iscediti ako ne hit-film, ono korektan televizijski sadržaj i serija Falcon& Winter Soldier je imala solidnog uspeha proletos.

Što se stripa tiče, Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head je takođe jedna mala, u nekakvom višem smislu marginalna i ne naročito bitna priča, a koja se, opet, čak ni ne šlepuje na obodima nekakvog većeg događaja u Marvelu. Ova low stakes postavka odabrana je upravo jer u ovom slučaju poenta nije na priči već na likovima, i Cut Off One Head je više eksploracija karaktera dvojice iskusnih drugopozivaca i postizanje kvalitetne „buddy“ hemije, nego što je u pitanju važan ili višeslojan narativ. A meni ponekad baš TO prija.

Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head je napisao irski dramaturg i prozni autor Derek Landy, poznat na ime upešnog književnog fentezi-detektivskog serijala Skullduggery Pleasant namenjenog mlađoj publici. Kao što je često slučaj sa proznim autorima koje Marvel dovodi da pišu stripove, Landy donosi jednu izgrađenu literarnost i kvalitet što se očitava u dinamici i tonu dijaloga, ali on istovremeno i zna kada da „zaćuti“ i pusti crtača da radi svoj posao. Federico Vicentini, Italijan sa pedigreom izgrađenim u Bonelliju – između ostalog na Dylanu Dogu – se ovde potvrđuje kao vrlo prilagođen dinamičnoj superherojskoj priči prepunoj akcije i, uostalom, on je već uskakao na masu Marvelovih serijala kao crtač za po jednu ili dve epizode pa je ovde pričanje čitave priče od pet nastavaka, uz odličan kolor koji isporučuje Mat Milla i uobičajeno dobar letering Joea Caramagne, pružilo priliku da uživamo u njegovom radu. Vicentini ovde u velikoj meri crta akciju jer je strip pun tuče i atraktivne borbe, ali kako smo rekli da Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head nije u prvom redu nekakva kompleksna priča, već da je naglasak na radu sa likovima, Vicentini je dobro odabran i utoliko što njegovi likovi deluju ekspresivno, ponekad na granici karikature ali retko prelaze u parodiju ili grotesku. Vicentini je, rekao bih, vrlo dobro prilagođen aktuelnom Marvelovom tonu a pogotovo tonu stripa koji stalno osciluje između ozbiljnijeg političkog trilera sa visokim body countom i pomalo frivolne komedije.



Falcon – aka Sam Wilson – je, kažu upućeni, prvi američki superheroj iz afroameričke zajednice, makar u mejnstrim stripovima,  i još jednom treba stisnuti vrtuelnu desnicu Stanu Leeju koji ga je kreirao zajedno sa Geneom Colanom, za to što se otrgao porivu da iskoristi „očigledne“ motive kakve biste očekivali da budu vezani za afroameričkog superheroja 1969. godine. Kasniji likovi poput Lukea Cagea ili prvog Prowlera (koji je debitovao samo dva meseca posle Falcona u Spajdermenu) su nosili na sebi krst represije i neravnopravnog tretmana afroameričke manjine u SAD, ali Falcon je bio otmeni visokotehnološki superheroj sa veličanstvenim mehaničkim krilima i telepatskom vezom sa pticama, te preteča kasnijih sličnih likova kao što je bio desetak godina kasnije kreirani Black Lightning.

Naravno, Falcon je uveden kao sporedni lik u Kapetanu Americi ali je sa decenijama ostvario solidan protagonizam, pa i delio naslov magazina sa Kapetanom, da bi kasnije, tokom vakta Nicka Spencera na ovom magazinu, i postao Kapetan Amerika – motiv koji smo kasnije videli i u filmu.

Sa svoje strane Winter Soldier je zanimljiva varijacija na klasični lik Buckyja, klinačkog sajdkika Kapetana Amerike iz stripova što su izlazili četrdesetih godina prošlog veka, koji je sa Kapetanom prošao brojna ratišta Evrope i, tvrdilo se, poginuo u slavnom incidentu za koji se dugo mislilo da je odneo život i samog Kapetana. Bucky Barnes je decenijama bio deo poslovice da u stripovima niko ne ostaje mrtav, sem Buckyja, Jasona Todda i strica Bena, ali ga je Ed Brubaker „oživeo“ za svoj serijal Kapetan Amerika sa početka ovog stoleća, dajući mu mračnu post-WW2 prošlost kao amnezijskog specijalnog ubice za Sovjetski savez i uzbudljiv narativ iskupljenja gde će sam Bucky posle smrti Kapetana Amerike nakon prvog Građanskog rata među superherojima i sam postati „zvanični“ novi Kapetan Amerika.

Ima tu svakakve simbolike, a Buckyju se posle još svašta dešavalo, mada je nakon Brubakerovog izlaska iz Marvela on uglavnom ražalovan na status drugopozivca i lika koji popunjava prostor u krosoverima. No, Landyjev miniserijal veoma jako igra na kartu toga da su oba protagonista bila „zvanični“ Kapetan Amerika u različitim momentima i istražuje šta je „stvarna“ simbolika Kapetana Amerike.



Za potrebe zapleta, Bucky se ponovo bavi wetworks asasinacijama, ali ovog puta u službi supertajne američke službe koja prati aktivnosti terorista na američkoj teritoriji i problem rešava pre nego što izraste u, jelte, PRAVI problem. Našem heroju ovo nije sasvim pravo ali on prihvata da je ovo posao koji je radio većinu svog odraslog života i nalazi utjehu u tome da ga barem sada obavlja za „dobre momke“. Naravno, niko ne ostaje dovoljno dobar kada mu se ispred nosa mahne sa dovoljno novca ili moći pa Bucky ubrzo, zajedno sa Samom biva upleten u borbu za prevlast u neonacističkoj, terorističkoj organizaciji Hydra čiji je lider, Baron Zemo, ubijen pre par sezona u Punisheru koji je pisao Matt Rosenberg.

Rosenberg je Zemoa pisao sa izvesnim parodičnim prelivom, pokazujući ga više kao frustriranog menadžera što ima posla sa nekompetentnim i nedovoljno motivisanim zaposlenima, pa je on, naravno oživljen za ovu priliku, i u Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head prikazan kao donekle i simpatični zločinac koji sa sobom nosi izvesni šarm old school negativaca sa bizarnim kostimima i teatralnim nastupima. Landy formatira centralni sukob između frakcija u Hydri praktično kao sukob između „starih“ negativaca koji su tokom decenija provedenih u popkulturnim varijacijama izgubili svoju (naci) ideološku oštricu i njihova pretnja po američki status kvo je apstraktna, i novog soja koji je suštinski amoralan i nema nikakav problem da preleti iz ušuškanog američkog establišmenta u brutalni terorizam koji čak i nema stvarnu ideološku komponentu i samo je gladan moći. Zemo i sam, ubeđujući u jednoj sceni Buckyja i Sama da mu pomognu da porazi svog rivala doslovno kaže da je njegov plan da se povuče u anonimnost i godinama priprema grandiozni plan za dominaciju a što će pozitivcima dati puno vremena da ga pronađu i osujeti, nasuprot njegovoj rivalki koja dela brzo, i bez mnogo planiranja, sejući nesistematičan teror i destrukciju.

Landyjeve metafore se proširuju i na drugoj strani, uvođenjem lika po imenu Natural. Ovaj dvadesetogodišnjak, izrastao u porodici obožavalaca Kapetana Amerike i sam je opsednut Kapetanom koga on vidi prevashodno kao simbol snage što se usmerava na svakoga ko preti Americi. Natural je fantastičan borac prsa u prsa i u jednoj od uvodnih scena uspeva da svojeručno porazi Buckyja i Sama koji ne znaju šta ih je snašlo, ali je i klinački nerd koji im sve vreme govori da od detinjstva ima njihove postere na zidu i potpuno odlepljuje kad oni u borbi primenjuju poteze koje do sada nije video. Natural je vrlo očigledan sažetak dela moderne nerd-populacije, inteligentan i strastven konzument popularne kulture sa, čak, izraženom kreativnom crtom i jakom artikulisanošću u komunikaciji, ali koji je sasvim propustio te neke dublje poruke unutar produkata popularne kulture i uhvatio se za simboliku snage i moći a koja ga je dalje odvela putem alt rajt/ neonacističkih konspiratologa i regrutnih videa. Natural misli da je Hydra danas zapravo kul i hip organizacija likova koji – to doslovno kaže – gledaju iste Jutjubere kao i on i čija je agenda da razgrnu nakupljenu birokratiju koja slabi Ameriku, ne bi li joj pomogli da ponovo bude snažna i u stanju da sebe zaštiti.



Landy je Irac ali njegovo sažimanje trutherske/ trampovske konspiratologije i alt rajt retorike je sasvim na mestu i mada su ovo dosta neposredne, ne odveć suptilne metafore, strip svakako spasava to da su dijalozi pisani životno i sočno, kao i da je narativ teran gotovo neprekidnim scenama akcije. Bucky i Sam imaju dobru buddy dinamiku sa Buckyjem koji je blago depresivan i stalno na ivici da upadne u sociopatski ambis gde će ubijanje postati smisao za sebe, te Samom koji igra ulogu etičkog korektora. Postavljeni naspram Naturala koji deluje kao nezaustavljivi talas nove generacije što stiže da zbriše zastarele, romantične superherojske koncepcije i postavi stvari crno-belo, akcentujući snagu i moć kao ključne dimenzije Kapetana Amerike, njih dvojica u finalu uspevaju da izguraju ne samo tuču u kojoj na kraju pobeđuju na ime iskustva i zrelosti, već i didaktički momenat koji jeste „ideološki“ ali deluje sasvim prirodno s obzirom da ga iznose dvojica prijatelja i sajdkikova Kapetana Amerike.

Landy i Vicentini zapravo prema finalu stripa unapređuju i pripovedanje i završnica ima nekoliko odlično izvedenih preokreta koji sjajno koriste akcionu inerciju ali i komičnu energiju stripa za kraj koji ništa VELIKO ne rešava ali daje uredni pančlajn na priču za koju se nadam da neće biti poslednja ovog tipa za ova dva junaka.

Vincentinijev crtež je, još jednom da naglasim, energičan i siguran. Njegovo pripovedanje je ekonomično ako već ne spektakularno inventivno, a činjenica da je strip prepun scena borbi daje mu priliku da demonstrira maštovitost. U drugoj epizodi Sam i Bucky prolaze kroz čitav voz – od osam vagona – prepun Hydra operativaca i ovo je tabla za tablom neprekidne tuče. Vicentini ovde blista uspevajući da uglavnom čistoj akciji da dinamiku i atraktivnost koji je spasavaju od monotonije. Naravno, kao predstavnik stare čitalačke garde ja bih voleo da je ova akcija više „režirana“, po uzoru na klasične superherojske i martial arts stripove, ali Vicentini svakako pruža solidan program, dajući stripu kinetičku energiju koja neretko nedostaje nekim modernim radovima oslonjenim na nekakav viši koncept.

Sve u svemu Falcon& Winter Soldier: Cut Off One Head je pristojan „mali“ strip o dvojici sajdkikova koji ovde podsećaju da imaju sasvim dovoljno „mesa“ da budu protagonisti ali i međusobne hemije da poželimo još stripova sa njima dvojicom u glavnim ulogama. Nadajmo se da i Marvel to vidi pa dok ne dođe na red nekakav budući miniserijal ili, što da ne, tekući serijal, kolekciju ovih pet epizoda možete naći ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3269 on: 02-09-2021, 05:21:49 »
Prošlog meseca završio se petodelni serijal Spider-man: Spider’s Shadow, a koga je napisao meni ozbiljno omiljeni Chip Zdarsky, sa crtežom iskusnog Španca Pasquala Ferryja i kolorima Matta Hollingswortha. Ovako jak lajnap autora zaslužio bi moju pažnju sve i da se ne radi o Spajdermenu, a pogotovo kada znamo da je u pitanju alternativna priča o ovom junaku, koja, ako je verovati Zdarskom, predstavlja ponovno pokretanje Marvelovih What if... pripovesti, ovog puta u formi serije miniserijala.



Zdarsky u pogovoru za prvi broj govori o tome kako je What if... u svojim dosadašnjim inkarnacijama, a počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, bio mesto da se isprobavaju smele ideje koje nikada ne bi mogle da prođu u kanonskom kontinuitetu i time doneo mnogo memorabilnih priča na svet. Pretpostavka je da u ovoj novoj verziji, gde priče neće morati da se zaokruže u okviru jedne jedine epizode, možemo da dobijemo produbljenije varijacije na klasične motive i razrađenija grananja alternativnih kontinuiteta. Ja sam svakako za, mada ne vidim u najavama za naredne mesece ni jedan serijal koji preuzima ovu premisu i radi nešto novo sa starim zapletima. Dobro, možda se Marvelu nikuda ne žuri...

Zdarsky u pomenutom pogovoru govori o idejama koje su u What if... stripovima bile razrađivane a koje su onda čitaocima davale priče „kakve nikada nisu mogli ni da zamisle“ pa je onda i malo ironično da premisa Spider’s Shadow deluje prilično konzervativno. Ovo je priča u kojoj se još jednom vraćamo u osamdesete godine prošlog veka kada je Spajdermen, nakon povratka iz svemira, nosio crni kostim za koji u tom trenutku nije bio svestan da je živo biće. Kao što znamo, u kanonskoj verziji Marvelove istorije, nakon prepoznavanja prave prirode simbiotskog organizma koji je koristio kao kostim a ovaj je njega koristio za neke svoje potrebe, Peter Parker će se osloboditi kostima i vratiti u klasičnu crveno-plavu kombinaciju, a simbiot će, prezren i odbačen, pronaći Eddieja Brocka, čoveka sa veoma snažnom (mada pogrešno usmerenom) mržnjom prema Spajdermenu, da bi zajednički njih dva formirali originalnog Venoma. Naravno, u međuvremenu je mitos o simbiotima i Venomu značajno proširen i kulminirao u recentnom King in Black krosoveru, a Marvel i trenutno izdaje seriju miniserijala iz pera Petera Davida koji nose zajednički naslov „Symbiote Spider-man“ i smešteni su u period pre nego što je Peter otkrio da je kostim zapravo živ. Hoću da kažem, ovo ostaje prilično popularan element Spajdermen mitologije.

Spider’s Shadow je, međutim, priča o tome šta se moglo  dogoditi da Peter Parker, po saznanju da je kostim živ i da potencijalno može da ga navede na neke veoma loše stvari, nije odlučio da ga se ratosilja. Sa jedne strane, ovo je preveniralo nastanak Venoma. Sa druge... pa, Spider’s Shadow je pripovest o vrlo, VRLO lošim stvarima koje su se desile kao posledica ove Peterove odluke, donesene, kako priča pokazuje, najpre iz frustracije, osećaja izolovanosti i slabosti. Narušeno mentalno zdravlje je uvek bilo element klasičnih Spajdermen priča, sa glavnim junakom punim kompleksa i sklonim depresivnim epizodama, da ne pominjemo postojanje Mysteria i njegovo indukovanje halucinacija koje su u nekim epizodama mogle biti i jasna metafora za psihotične ispade, pa je otud savršeno prirodno da u Spider’s Shadow Zdarsky stvari gura samo mali korak dalje i pokazuje Petera Parkera, Spajdermena, kako u trenutku slabosti pravi izbor koji mu stvari barem na trenutak čini lakšim.



Zdarsky me je pre par godina žestoko protresao svojim miniserijalom Spider-man: Life Story koji je i sam bio svojevrsni What if... sažimajući ličnu istoriju Spajdermena kroz jedan prirodan životni vek i junaka koji stari u stvarnom vremenu. Moram da priznam da sam očekivao slično, pomalo radikalno čitanje Spajdermena i u ovom stripu, ali nisam baš to dobio.

Naime, za razliku od Life Story, Spider’s Shadow nema dekonstruktivne namere i njegova spekulativna komponenta je mnogo blaža. Tokom decenija smo mnogo puta čitali o Spajdermenu koji koketira sa tamnom stranom – ovo je lik koji je u dobroj meri definisan svojom usamljenošću i socijalnom izolovanošću (uz, naravno, sve one stripove u kojima to nije tako), korišćenjem tajnog identiteta kao štita od nemilosrednog sveta itd. itd. itd. pa su mnogi scenaristi tokom poslednjih pola veka ispitivali mogućnosti koje pruža Spajdermen što napušta svoj detinji zavet pravdi. Tokom krosovera Civil War iz prve decenije ovog veka imali smo i priču doslovno nazvanu Back in Black u kojoj je Spajdermen ponovo navukao crni kostim, namerno povređivao protvnike  i pretio da će da ubija.

Utoliko, Spider’s Shadow uopšte nije tako radikalan po svojim idejama i zapravo, Zdarsky ga i piše kao prilično klasičnu Spajdermen priču iz osamdesetih godina, hvatajući taj pritisak pod kojim se Peter Parker nalazio u ovom periodu, problematičan odnos sa ženama u svom životu – Mary Jane koja mu je u ovom periodu samo prijateljica, Black Cat koja mu je ljubavnica, strina May koja sa njim ne razgovara, ljuta što je prekinuo studiranje – ali i paranoju vezanu za urbani kriminal. Susret sa Hobgoblinom za koga je zločin zabava kao da nešto polomi u glavnom junaku i Spajdermen prestaje da bude puka lopta kinetičke energije koja izbacuje isto onoliko humorističkih dosetki koliko i aperkata tokom borbe sa protivnicima.

Hobgoblin glavom plaća svoje neshvatanje da su se ulozi promenili kada Spajdermen prepozna da sa crnim kostimom ima više moći nego ikada i zaključi da mu ta moć daje i opravdanje, možda i dužnost da određuje ko živi a ko umire kako bi svet bio bolje mesto. U originalnim pričama Fantastična Četvorka, a pogotovo njen lider, Reed Richards, pomažu Spajdermenu da se oslobodi simbiota kada testovi pokažu o čemu se radi, no u Spider’s Shadow, Spajdermen se rastaje od Richardsa uz dosta nelagode i govori mu da će sam odlučiti šta da radi sa simbiotskim organizmom.

Ono što on dalje radi je neka vrsta mračnog krstaškog rata protiv zločina u kojem stradaju mnogi klasični Spajdermen-protivnici, poput Scorpiona ili Shockera, a čak i Kingpin prolazi izrazito loše. Izdavač dnevnog lista Daily Bugle, J. Jonah Jameson, naravno, oberučke dočekuje dokaze o tome da je Spajdermen zaista pretnja i ubica, onako kako je on u svojim uvodnicima pisao godinama, drugi superheroji shvataju da je Spajdi sada neko koga moraju uhapsiti i onesposobiti kada ga nađu, a Mary Jane pokušava da prodre do Petera i pronađe u njemu onu dobrotu po kojoj čitaoci klasičnih stripova njega najbolje i pamte.



Prva polovina Spider’s Shadow je i zapravo vrlo klišeizirani „fall from grace“ narativ za glavnog junaka sa sasvim očekivanim preokretima (smrt strine May je, naravno, incident koji ga konačno okreće tamnoj strani) i baš kada sam pomislio da je Zdarsky ovde uložio veoma malo truda, druga polovina stripa je sagrađena oko ideje njegovog osvešćivanja i iskupljenja.

Naravno, ovo nije lako izvesti, ne nakon više od deset osoba ubijenih Spajdermenovim rukama, ali Spider’s Shadow je makar zanimljiv i maštovit u ovom svom delu, pokazujući kako J. Jonah Jameson pristupa Sinister Sixu, grupi zločinaca koja se zaklela da zaustavi Spajdermena, a zatim sve odlazi u sasvim neočekivanom pravcu. Do kraja ovog stripa u igru ulaze i Avengersi a pitanje više nije samo ima li Peter u sebi dovoljno snage da se odupre privlačnosti moći koju nosi simbiot, već i koliko je Peterovog karaktera imprintovano na simbiota i šta će ovaj učiniti pokušavajući da protumači Peterove želje da svet bude pravednije i bezbednije mesto.

Do samog kraja ovaj strip ostaje pisan vrlo klasičnim stilom sa polovine osamdesetih, sa sve idealistički predstavljenim superherojima koji se nesebično žrtvuju ali i ingenioznim trikom koji Spajdermen smišlja da porazi simbiota što sada ima pristup svom znanju genija kakav je Reed Richards. Da nije nekih likova koji bivaju permanentno ubijeni, ovo bi mogla biti i zaista klasična epizoda Spajdermena, sa nekim interesantnim, pa i smelim obrtima u karakterizaciji i sasvim pristojnim ispitivanjem psihološke kompleksnosti glavnog junaka. Iako ovde nema mnogo, rekoh već, dekonstrukcije, pa ni izlaženja daleko izvan granica klasične Spajdermenovštine, opet dobijamo jednu vrlo lepu scenu u kojoj Mary Jane Peteru objašnjava da je njegova vrednost upravo u tome što on nije savršen, dakle, da je i on sam žrtva sumnji, afekata, besa, malodušnosti itd. a da ipak na kraju ima moralnu doslednost da učini ono što se smatra pravom stvari. Ovo je dobar način da se podvuče centralna linija ovog karaktera, pogotovo u stripu koji ide u dosta mračne strane sa ubijanjem nekih od bitnih likova.

Sa svoje strane Ferry nije, što se mene, tiče, idealan crtač za Spajdermena. Ne da ovaj strip nije lepo nacrtan i dobro pripovedan, Ferry je suviše dobar autor da bi to bio problem, i Peter mu izgleda SJAJNO, kako u scenama gde je glatko obrijan i apsolutno prenosi onu svežinu koju je imao u vreme kada ga je crtao John Romita stariji, tako i u lamberseksualnim scenama gde ima bradu i izgleda, pa, moćno. No, Ferryjeva sklonost ka tankim, oštrim linijama i kompjuterskom senčenju stripu daje malo statičan izgled, zajedno sa Hollingsworthovim na momente vrlo hladnim kolorom pa iako nije da nisam uživao čitajući ovo, svakako mogu da kažem da mi je nedostajalo malo kinetičnosti i elastičnosti koje se vezuju za Spajdermena, pogotovo onog iz vremena koje ovaj strip predstavlja.

Spider’s Shadow, dakle, nije onako snažan iskaz kakav je bio Life Story, ali svakako jeste jedan pristojan, nikako revolucionaran What if...  rad.Tema koju Zdarsky bira nije ni originalna ni preterano smela ali je obrada, urpkos jakoj vernosti mid-80s tonu, na kraju prilično dobra i dosledna u istraživanju psihologije glavnog lika. Sve u svemu, za ljubitelje Spajdermena ovo je bez ikakve sumnje preporučeno štivo a ni ostalima neće škoditi da ga prelistaju. Strip je sa četiri originalno planirane epizode na kraju narastao na svih pet, a ceo serijal možete digitalno kupiti na Comixologyju.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3270 on: 06-09-2021, 05:07:50 »
Iskoristio sam poslednjih nekoliko dana da se pobliže upoznam sa trilogijom grafičkih romana obično nazivanom „Kill My Mother Trilogy“, a koju je između 2014. i 2018. kreirao jedan od najpoznatijih severnoameričkih strip-autora i satiričara, Jules Feiffer.

Feiffer je neka vrsta mitske figure u američkoj popularnoj kulturi, ali i kulturi uopšte i kada ga opisujemo kao strip-autora, to zapravo dotiče samo jedan deo njegove kreativne biografije. Doduše, vrlo važan deo. Rođen 1929. godine u Bronksu, Feiffer je već pre navršenih sedamanest počeo da radi kao asistent možda najvažnijem američkom strip-autoru svih vremena, Willu Eisneru, sa kojim je kasnije radio kultni The Spirit. Sam Eisner Feiffera – koji se sam „pozvao“ kod njega na razgovor za posao – nije smatrao za posebno dobrog crtača – a i sam Feiffer je za sebe govorio da ne crta dovoljno dobro da bi bio crtač niti piše dovoljno dobro da bi bio pisac pa da je rad u stripu i, kasnije, crtanom filmu, bio način da se ova dva njegova nedovoljna talenta uzajamno podupru – ali je cenio njegov duh, i slično poreklo i detinjstvo koje su imali, pa će Feiffer sa Eisnerom na Spiritu biti neka vrsta kreativnog partnera, sa idejama i, pogotovo, sugestijama u domenu dijaloge koje je stariji autor umeo da usvoji.



Feiffer je posle rata izrastao u vrsnog autora novinskog stripa – a koji su i bili prvi njegov kontakt sa ovom umetničkom formom, u raznim dnevnim listovima koje je uglavnom nezaposleni otac donosio u kuću – i između ostalog pune 42 godine radio strip za njujorški Village Voice. No, kreativna glad ga je vodila u veoma različite strane, pa je Feiffer napisao više od trideset knjiga, pozorišnih i filmskih scenarija, od kojih su neki nagrađivani, a već 1961. godine dobio je Oskara za animirani film Munro koji je sam napisao i nacrtao. 1986. godine je dobio Pulicerovu nagradu za političku karikaturu, 2004. je dobio nagradu Milton Kanif za životno dostignuće od trane Nacionalnog udruženja karikaturista – Kanif i Ajzner su mu, po sopstvenim rečima, i najvažniji strip-uzori – a 2010. godine sličnu nagradu od Američkog udruženja pisaca. Čovek bi pomislio da će se Feiffer mirno penzionisati ili, eventualno, nastaviti da se bavi svojim radom u polju podučavanja, ali čovek bi se prevario.

U dobrom zdravlju i dalje kreativno veoma vitalan, Feiffer je početkom prošle decenije rešio da se oproba u kreiranju grafičkog romana – strip forme koju do tada nije pokušao da uradi a što deluje pomalo i neobično uzevši u obzir da je po sopstvenim rečima, kod novinskog stripa pre svega cenio njegov kapacitet da priča dužu priču, da ne pominjemo da je njegov mentor, Eisner, po mišljenju mnogih teoretičara bio autor koji je i utemeljio formu grafičkog romana.



Bilo kako bilo, Kill My Mother iz 2014. godine (izdanje kuće Liveright) je bio prvi Feifferov rad ovog tipa i došao kao iznenađenje praktično čitavom svetu. Ni oni koji su sa njegovim radom bili upoznati isključivo preko političkih karikatura kao ni oni koji su ga znali pre svega kao ilustratora popularnih dečijih knjiga nisu bili spremni na tvrdo kuvani, razuzdani omaž klasičnoj noir literaturi i filmu, u stripu koji je, pokrivajući period tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka ispleo komplikovanu storiju o nekoliko žena uhvaćenih u periodu promena brojnih paradigmi, počev od ekonomske depresije tridesetih pa do perioda Drugog svetskog rata kada je zaposlenost žena u SAD potpuno promenila svoju prirodu i kvalitet.

Kill My Mother, da bude jasno, nije otvoreno politički niti socijalni komentar, ovo je pre svega lična priča o nekoliko neobičnih sudbina, igrokaz koji se pre svega usredsređuje na likove i njihove osobenosti i ekscentričnosti, ali kao i veliki deo (dobre) (mada, kad smo već tu, i loše) žanrovske literature, on te političke i socijalne opservacije i komentare bez greške ima u pozadini i u podtekstu.

Feiffer u Kill My Mother prikazuje svoj osobeni glas i stil pripovedanja koji je razmahan, veoma živ i usredsređen na same likove. Ono što se prvo primećuje je da u ovom stripu nema nikakvog sveznajućeg naratora, nema pojašnjenja i prepričavanja u titlovima, nema sažimanja koja bi ponudio sam autor. Kill My Mother kao jedine nedijegetičke elemente teksta ima samo naslove poglavlja i ukazivanja u kojoj godini se koji deo priče dešava. Svo ostalo pripovedanje stavljeno je u dužnost likovima i oni su veoma raspričani, ali i razigrani. Decenije pisanja dramskih tekstova i rada sa glumcima – makar preko posrednika – se ovaploćuju u Kill My Mother, sa Feifferom koji svojim protagonistima daje često dugačke unutrašnje, ali i spoljašnje monologe, diskusije sa samim sobom, povremeno prave male monodrame, a koje stoje u ravnoteži sa scenama gde likovi pričau jedni sa drugima, napravljenim ponovo praktično u formi scenskih igara.



Feifferovi likovi apsolutno imaju svoj glas i nikako nisu samo megafon za autora, naprotiv, ovaj strip u dobroj meri i jeste istraživanje nekoliko potpuno različitih karaktera, od razmažene ćerke koja maltretira svog najboljeg druga i mašta o tome da ubije majku za koju smatra da nikada nije kod kuće (a idolizuje oca, poginulog policajca), preko uvek pijanog privatnog detektiva i bivšeg najboljeg druga pomenutog oca, a kod koga majka danas radi kao sekretarica, pa do niza ekscentričnih likova iz holivudske orbite. Štaviše, drugi deo stripa, koji se događa tokom Drugog svetskog rata prebacuje težište na Holivud i šou-biznis u širem smislu (jedan od likova sada je scenarista uspešnog radijskog programa, a njen najbolji drug je oficir Američke vojske) i drama dostiže svoj vrhunac baš baveći se holivudskim podmetačinama i smicalicama, uspevajući da usput provuče i prijatnu queer dimenziju a koja nema mnogo veze sa aktuelnim gibanjima u popularnoj kulturi i očigledno je refleksija Feifferovog pogleda na istoriju Holivuda. Naravno, sam Feiffer je u periodu koji opisuje strip, još bio veoma mlad, pa on i sam kaže da je Kill My Mother pre svega trebalo da bude omaž pisanju Dashiela Hammeta i Raymonda Chandlera, ali, i, očigledno, filmovima Johna Houstona i Billyja Wildera sa nimalo prikrivenim prstohvatom ajznerovskog The Spirit začina u celom receptu.

I veličanstve je to omaž, sa opet sasvim osobenim čitanjem noir predložaka, Feifferovim karakterističnim „karikiranim“ crtežom i jednom praktično fimskom tehnikom režiranja i montiranja scena, a da se opet i koriste tehnike koje može da izvede samo strip (preklapanje „zvuka“ i naracije u mnogim scenama). Jedna od stvari koju svakako treba unapred prihvatiti je da Feiffer ne koristi „klasično“ strip pripovedanje, odnosno da su kod njega redosled panela i oblačića na tabli manje standardizovani nego što smo možda navikli, a što uz bučan, često vrlo „ižvrljan“ crtež i letering koji je na momente nečitak zahvaljujući imitiranju rukopisa može da uplaši čitaoca. No, isplati se potruditi, a ono najbolje tek dolazi.



Kill My Mother je – primljen odlično od strane publike i kritike – bio samo okidač za dalji Feifferov rad na grafičkim romanima pa je dve godine kasnije izašao Cousin Joseph, prikvel za Kill My Mother a koji se bavi policajcem Samom, pomenutim suprugom i ocem protagonistkinja prvog romana, i njegovim poslednjim danima. A ako je prvi roman bio disekcija intimnih i pomalo dekadentnih ličnih istorija, Cousin Joseph je brutalni „pandurski“ noir, mnogo bliži klasičnim predlošcima po tematici i tonu, i eksploracija nekoliko ljudskih sudbina isprepletanih i povezanih vrlo političkim, vrlo socijalnim motivima primerenim eri u kojoj se priča događa. Cousin Joseph ne škrtari na radu sa likovima, ali je ovo mnogo otvorenije „socijalni“ narativ, koji se bavi usponom klasne i sindikalne borbe u ranim tridesetim godinama prošlog veka, paranojom vezanom za „crvene“, ali i senima antisemitizma i radikalnijeg američkog nacionalizma. Feiffer ovde servira i zbilja bizarne, savijene likove koji imaju vrlo upitne navike i interesovanja, ali je u ovoj priči njegovo pripovedanje našlo idealan balans između likova, njihovih subjektivnih (često vrlo pitoresknih) percepcija sveta oko sebe i samog zapleta koji ima jaku sociopolitičku srž pa je dolazak do finala obeležen mešavinom užasa i divljenja na strani čitaoca kada se vidi kako se spajaju opšte i posebno, lično i socijalno.

Sa Cousin Joseph Feiffer je ne samo preciznije postavio zaplet, razradu i rasplet već i još više razigrao svoj jezik i pripovedanje, pa je tako treći i finalni deo trilogije, Ghost Script, iz 2018. godine, praktično počasni krug. U tom trenutku već osamdesetdevetogodišnji Feiffer i sam kaže da mu je inicijalni plan zaista bio da napravi prijatan omaž noir piscima svoje mladosti ali da se stvar otela kontroli i da nije mogao da pobegne od potrebe da ispriča priču koja zaseca vrlo duboko u jednu od neuralgičnih tačaka američke posleratne (unutrašnje) politike.

Naime, ako se Cousin Joseph bavio sindikalizmom, antisemitizmom i američkim nacionalizmom, sve na planu straha od „crvene pretnje“, Ghost Script koji se događa u ranim pedesetim godinama i koristi likove iz prethodne dve priče je centriran, ponovo, na Holivud i događaje oko njega, ali sa središnjom temom koja se bavi makartijevskim progonima „komunista“ i Komitetom za ne-američke aktivnosti što je stavljao glumce, scenariste i druge kreativne radnike na crne liste i onemogućavao ih da rade.



Ove teme su, naravno, već mnogo puta obrađivane u popularnoj kulturi, ali Feiffer je čovek tačno tog uzrasta, plus Jevrejin iz siromašne porodice da može sa velikim autoritetom da nam priča „kako je zaista bilo“ a zatim, korišćenje likova i elemenata zapleta iz prva dva romana mu omogućava da nam da vrlo lične, vrlo snažne pančlajne za nekoliko ljudskih sudbina i uveže ih u širu sliku. Neiznenađujuće, tokom dugačkog vremenskog perioda preko kog se razvijala ova saga, neki likovi su promenili predznak, od negativaca postali pozitivci i obrnuto, a Feiffer je ovde i najsigurniji i najslobodniji u pripovedanju. Njegovi likovi ovde neretko plešu u svojim monolozima i dijalozima, a pokret, stih i muzika, pa i humor su neodvojivi delovi Feiffeorovog osobenog pristupa naraciji.

Nije Feiffer za svakoga, nagađam, pogotovo ne za čitaoca iz naših krajeva koji neće biti unapred upoznat sa njegovim karakterističnim, bučnim crtežom niti će razumeti mnogobrojne reference na stare filmove i prozu od pre osamdeset godina. Takođe, ova trilogija, zbog pomenutih osobenosti crteža i leteringa nije idealna za čitanje u elektronskoj formi – strip i ne postoji na Comixologyju i osuđeni ste na Amazonovo Kindle izdanje ako ste digitalni purist – pa sugerišem da ako ikako možete, kupite ove stripove na papiru. Sam Kill My Mother, podsećam, ne mora biti idealan lakmus-test u smislu da ako vam se on nije sasvim dopao, ostala dva romana imaju pročišćeniju tematiku i sigurniju naraciju. Ali ako vam se JESTE dopao, ostala dva treba da kupite bez razmišljanja. Svakako, Feiffer je sa ove tri knjige sebi upisao još jednu sigurnu recku u karijeri koja, i nakon devedesete, za njega i dalje beskompromisno traje. Pa nek mu je nazdravlje.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3271 on: 07-09-2021, 05:06:06 »
Ponekada se čoveku samo čita klasična naučna fantastika, bez nekakvih modernih tematskih obrada, sa staromodnim konceptima i već pomalo i prevaziđenim karakterizacijama. Zašto, pitate vi, zašto se čoveku to ponekada čita? Šta ja znam, možda čovek ima loš dan, možda samo želi da se za trenutak pravi kako sve te decenije nisu prošle i da je ponovo dječak koji se razrogačenih očiju upoznaje sa novotalasnim SF-om i... Čekajte, novotalasnim, kažete vi? Da, da, kad sam pominjao „klasičnu“ naučnu fantastiku par rečenica iznad, zapravo sam mislio „naučnu fantastiku iz šezdesetih i sa početka sedamdesetih koja je uzimala zaista klasične modele a onda ih dekonstruisala“.



Biti nostalgičan za dekonstrukcijom je, tehnički, jednako loše kao biti nostalgičan za bilo čim drugim, no, loši ljudi rade loše stvari pa sam tako i ja pre neki dan posegao za grafičkim romanom The Man Who Invented the World, franko-belgijskom saradnjom dva iskusna profesionalca a koju je prošle godine izdao francuski Dargaud. Ove smo je godine, pak, mi koji ne razumemo druge jezike, dobili u Engleskoj verziji i u digitalnoj formi i pored tog zanimljivog naslova želju da rastvorim njene digitalne stranice najpre mi je podstakao taj lepi, zreli crtež što ga je isporučio sjajni Belgijanac Bertrand Marchal. Naravno, Marchal, koji je svoju profesionalnu karijeru započeo devedesetih godina prošlog veka radeći za magazin Spirou, je publici, čini mi se najpoznatiji po serijalu Kenya a koji piše, kao i ovaj strip, francuska scenaristička zvezda Rodolphe.

Rodolphe je, dakako, vrlo prolifični stripadžija i pisac koji je objavljivao sve, od young adult fikcije, preko publicistike (vezane za rokrenrol kulturu, za šedzdesete godine prošlog veka itd.), pa do stripova kojih je do sada, kažu na Europe Comics sajtu, nagruvao već preko 150. Čovek nema ni najmanju nameru da sada stane, posebno što je Kenya veoma popularan serijal (o kome bi stvarno bilo red da ovih dana nešto i napišem...), ali on i Marchal su sa The Man Who Invented the World (aka L’homme qui inventait le monde) napravili simpatičnu tangentu i odradili one-and-done naučnofantastični roman, ili makar novelu, postavljenu na, kako rekoh već, neke klasične, pomalo i staromodne temelje.

Opet, staromodno nije i sinonim za prevaziđeno, pa je The Man Who Invented the World vrlo lep strip, sa Marchalovim raskošnim crtežom i relaksiranom naracijom (obim od preko sedamdeset strana omogućava taj neužurbani tempo iako se u stripu radi o, praktično, smaku sveta koji samo što nije). Ovo je kolorisao Sébastien Bouët, a koji je i stalni kolorista Kenye, pa pričamo o vrlo uhodanoj ekipi i u ovom stripu se to vidi. The Man Who Invented the World je naglašeno lepo nacrtan sa Marchalom koji na prvim tablama – što se dešavaju u svrmiru – kao da blago omažira Mebijusa i pruža nam jedan janjetovljevski pointilistički program sred impresivnih prizora asteroida i zvezda iz kojih šikljaju gejziri usijane plazme. Posle zaista spektakularnog početka strip se i maltene bukvalno „prizemljuje“ smeštajući nas u pastoralno okruženje modernog, mada zapravo futurističkog, Senegala, u rizort u Dakarskom zalivu gde se od teških misija odmaraju vojni veterani aktuelnog rata. Marchal i Bouët ovde sasvim menjaju brzinu i ton, zamenjujući horizontalne, sinemaskopske kadrove smirenijim lejautom a kolorit upodobljujući sa atmosferom odmora i rekuperacije, dajući nam plavo nebo, zelenu travu i nežnu, daleku pučinu Atlantika.

Marchal ovde svakako ima prilike da se mestimično razigra, prvo crtajući egzotične životinje, dajući nam na momente uzbudljive kadrove koji pokazuju futurističku tehnologiju što podseća da ovo nije baš ovaj naš svet nego svet bliske budućnosti, kasnije u stripu pomerajući mesto radnje u urbanu košnicu Njujorka, pa još kasnije na opustošenu obalu na sasvim drugom kraju sveta i mada The Man Who Invented the World nikada ne napušta taj svoj relaksirani, metodični tempo pripovedanja, on svakako nudi raznovrstan vizuelni program. No, ovo je, prevashodno, strip o likovima pa je i bitno koliko su oni sami uverljivi. Marchal crta svoje dvoje protagonista i pripadajući ansambl androida i vojnog osoblja vrlo ubedljivo, stavljajući u centar priče dvoje ekstremno privlačnih ljudi koji uspevaju da umaknu manekenskoj artificijelnosti i da nam se koliko-toliko nametnu kao „pravi“ oficiri neke buduće vojske planete Zemlje već godinama uhvaćene u klinč iznurujućeg rata sa neprijateljskom vanzemaljskom civilizacijom. Poručnica Charlene „Charlie“ Barrymore je kompjuterska stručnjakinja poslata na zasluženi odmor na umjetnom ostrvu u Dakarskom zalivu posle punih šesnaest meseci neprekidnih teških misija za pomenutu vojsku Zemlje, a koja je u ovom rajskom vrtu okružena uglavnom androidima. Jedini „pravi“ komšija joj je kapetan John Bowman,* veteran svemirskog istraživanja, jedan od „navigatora“, specijalno utreniranih profesionalaca koji put kroz bezdane dubine kosmosa pronalaze „osećajući“, praktično sažimanjem senzornih i ekstrasenzornih inputa u jednu „apsolutnu“ sliku o svom položaju u kosmosu.
*verovatno nije baš POTPUNA slučajnost da ovaj čovek deli prezime sa likom iz Odiseje 2001




Bowman je u priličnom burnoutu i uostalom, na višem je vojnom rangu od Charlie pa je i upućeniji u činjenicu da Zemljani gube rat. Iako nominalno njih dvoje treba da na ovom ostrvu odmaraju i pune baterije kako bi se osveženi vratili ratnom naporu, Bowman se pokazuje kao klasičan troublemaker, neko kome je pun kurac i vojne hijerarhije što nema šanse da dobije rat, i pretvaranja da je sve u redu iako je Zemlja, reklo bi se, svega nekoliko dana udaljena od potpunog uništenja, a povrh svega muče ga i stalni košmari pa on vrlo brzo predlaže svojoj novoj prijateljici da njih dvoje lepo uteknu sa ostrva preko noći i sami sebi nađu zabavu kao na pravom, a ne vojnom letovanju. Charlie pristaje i dvoje umornih vojnika se ponašaju maltene kao srednjoškolci koji su poobegli od kuće, umičući sveprisutnom vojnom nadzoru i provodeći naredne dane bez većeg cilja sem da se zaista odmore, provode, zezaju. Naravno, nešto iskusniji čitalac će vrlo rano u narativu biti svestan signala koji ukazuju kako će se ova priča do kraja izmetnuti. Uostalom, nije da sam naslov stripa ne nosi prilično jak spojler...

Pomenuo sam gore da je The Man Who Invented the World pomalo i staromodna priča i svakako će modernoj čitateljki upasti u oči da, iako je glavna junakinja nominalno Charlie, strip se u velikoj meri, gotovo do fetišizacije vrti oko Bowmana, dajući njemu ne samo centralnu ulogu u narativu (čitavog sveta ne samo stripa) već i sav protagonizam. A što je, jelte, pomalo i ironično jer je Bowman, decidno, čovek koji ne zna šta bi, ispražnjen ne samo od iluzija već i od želja. I mada postoje i određena opravdanja u samom zapletu zašto je to tako, fakat je da se ovde „žena“ u narativu koristi prevashodno da motiviše od rata i beznađa umornog muškarca. To da strip pri kraju pokazuje da je svestan da je ovo kliše se dalje potire kada se u samom finalu kliše zatim prihvata i kao opravdan. Rodolphe verovatno misli da je ovo priča o trijumfu ljubavi nad ratom, ali ne škodi ovde i malo feminističkog čitanja koje će primetiti jedan karakterološki podređen položaj u kome je Charlie, kao i ne preterano prikrivenu eksploatacijsku dimenziju u čestom prikazivanju protagonistkinje u, jelte, Evinom kostimu, izloženu pomalo i invazivnim pregledima lokalnog vojnog lekara. Ovo je toliko čest element klasičnog franko-belgijskog stripa da ga mi odavde skoro i ne registrujemo, ali kada ovako nešto čitate na Engleskom, bude tu i malo lupanja po čelu.



No, dobro, da su to neke fatalne transgresije – nisu, pa je The Man Who Invented the World pre svega strip čiji zaplet – i rasplet – možemo kritikovati kao već viđen. I sad, ja kažem „kritikovati“ ali kako sam na početku teksta i pomenuo, ponekada zaista samo želite da pročitate jednu familijarnu, predvidivu starinsku SF priču i The Man Who Invented the World upravo to nudi. U skladu sa novotalasnim predlošcima, ovo je priča o ratu Zemljana sa tuđinima koji su apsolutni „drugi“ i koje nikada ne vidimo niti išta saznajemo o njihovoj motivaciji. Arahnidni oblik neprijateljskog komandnog (kosmičkog) broda je jasna aluzija na „zlatno doba“ naučne fantastike kada su insektoidni tuđini bili popularna prečica da se u publici izazove automatsko gađenje i strah, ali ovo nije strip koji se zaista bavi tuđinima. On se prevashodno bavi Bowmanom i njegovom presudnom ulogom kao poslednje linije odbrane ljudske rase od totalne, jelte anihilacije.

I, moram da priznam, kad se dođe do spektakularnog finala za koji nas je relativno spor i metodično pripovedan središnji deo stripa pripremao, Rodolphe i Marchal nekako ne uspevaju da se izdignu iznad stereotipa. Mislim, možda sam na početku mislio da sam upravo stereotip i želeo, ali njihova završnica i finalni preokret posle te završnice su naprosto mininalno maštoviti (pritom sasvim predvidivi) i jednoj priči koja bi pre pedeset godina delovala sveže, ne daju dovoljno modernog premaza da je ja smatram časnim apdejtom klasičnih motiva.

Opet, i ja sam star i ogorčen čovek i svakako je prihvatljiva ideja da će nekom mlađem čitaocu The Man Who Invented the World biti mnogo snažniji u svom spekatakularnom finalu i onom što se nakon njega dogodi. U svakom slučaju, pričamo o lepom stripu sa zrelom ako već ne originalnom pričom i sigurnom, prijemčivom naracijom. Vredi probati, pa evo njegovog Comixology izdanja.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3272 on: 08-09-2021, 04:57:06 »
Pročitao sam Jaybird, grafički roman izašao još 2012. godine u rodnoj Finskoj za Egmont, a SAF Comics Ervina Rustamagića je kasnije odradio međunarodno licenciranje, izdavanje i distribuciju. U SAD ovo je 2014. godine izbacio Dark Horse a Comixology verzija od prošle godine, koju sam i čitao, dolazi nam ljubaznošću pomenutog Strip Art Features. Ne da među izdanjima ima neke velike razlike, ovo je u svakoj verziji i u svakom pogledu jedno impresivno pakovanje zamamno lepog crteža i uznemirujuće priče.



Jaybird – ili, u originalu Pikku Närhi – su kreirali braća Jaako i Lauri Ahonen, Jaako u ulozi scenariste, a Lauri se pobrinuo za crtež i kolor. Ovo je debi rad ove dvojice stripadžija, ili makar prvi njihov profesionalni rad, započet i kao master-teza za Laurija, i mada svakako možemo diskutovati o tome da se ovde vide određeni indikatori koji ukazuju da su se momci još uvek učili poslu, pričamo o veoma sigurnom i perfektno zaokruženom stripu koji tačno zna šta hoće i postiže svoj cilj sa velikom ekonomičnošću. Ovo je svakako prepoznato i od strane kritike pa je u Finskoj Jaybird dobio nagradu Finlandia za najbolji strip 2013. godine, a Udruženje dizajnera vizuelne komunikacije Finske ga je proglasilo jednim od najboljih radova 2012. godine. Na festivalu stripova u Lucci (Italija) 2014. godine je strip takođe dobio nagradu a 2015. godine je u SAD bio među nominacijama za Ajznerovu nagradu.

Bezbedno je, dakle reći da je Jaybird, gdegod da se pojavio privukao pažnju i to s pravom. Ovo je strip koji već na prvi pogled osvaja svojim intenzivnim grafičkim identitetom i atmosferom koja je opipljiva, upečatljiva i, s obzirom da se radi o priči u kojoj gotovo da nema dijaloga, imanentno preteća. Je li Jaybird horor strip? Video sam ljude koji ga tako opisuju i, naravno, određene tehnike kadriranja, tamna i preteća gotska kuća u kojoj se čitava priča događa, kao i mračne, čak pomalo bolesne teme koje priča obrađuje, sve kredibilno ukazuju na horor. No, iako možemo govoriti o hororu, Jaybird nije stereotipni žanrovski rad i njegova ambicija nije da u čitaocu izazove samo jezu, tenziju ili gađenje, već i duboki osećaj melanholije, snažne tuge, saosećanja za likove ali i – na kraju – užasnutosti što se ovakve stvari dešavaju. Makar i u priči.

Dark Horse je za potrebe svog marketinga Jaybird opisivao kao „Dizni susreće Kafku“ a što je jedan od onih krosovera koji vam ne deluju verovatno sve dok na njih ne naletite. Ipak, Jaybird nije nužno kafkijanski intonirana mračna fantazija mada svakako sadrži mnogo teskobe i osećaja bezizlaza koji smo nalazili kod njega – ovo je ipak značajno naglašenije gotski i post-gotski narativ (sa aluzijama na Poovo Izdajničko srce, recimo) sa arhetipovima koji će kasnije biti kooptirani od strane horor žanra i razrešenjem koje je zastrašujuće na sasvim naturalističkoj ravni, za razliku od Kafkinih fantazmagorija.

Jaybird je priča o maloj, plašljivoj ptici – naš prevod bi, pretpostavljam, bio šojka – antropomorfnoj i nacrtanoj sa daleko više detalja nego što bih ja pripisivao klasičnom Dizniju, a koja živi u velikoj, izuzetno mračnoj porodičnoj kući. Kako je najvećim delom pripovedan bez teksta i isključivo kroz slike, ovaj strip nam i najveći deo informacija daje isključivo kroz stvari koje titularni Jaybird vidi. Ovo je, naravno, i pomalo smeo postupak jer – kako kasnije saznajemo, Jaybird je čitav svoj život proveo u ovoj kući i nikada nije izašao napolje, tako da su u ovom okruženju njemu svi predmeti, prostorije, slike na zidovima i komadi nameštaja intimno poznati, dok ih čitalac vidi po prvi put i, u odsustvu teksta, mora da sklopi ideju o kontekstu, zapletu ali i emotivnom stanju glavnog junaka samo na osnovu vizuelnih informacija.



Lauri Ahonen je JAKO dobar crtač i Jaybird eminentno uspeva da bude vizuelno izuzetno jasan i pripovedno efikasan, iako autorov stil podseća maltene na seriju stop-kadrova crtanog filma. Jaybird ima izuzetno malo „stripovskih“ pomagala u svom pripovedanju – linije nacrtane oko lika da sugerišu njegovo kretanje ili raspoloženje su retkost, a kako ovde uglavnom nema teksta, nema ni mogućnosti da se „objasni“ šta protagonist radi u bilo kojoj sceni, pa su scene razložene na serije kadrova koji ne samo da kreiraju jasnu sekvencu „činova“ glavnog junaka već i majstorski pokazuju njegovo raspoloženje, emotivno stanje, misli. Lauri nam često pokazuje zum-kadrove Jaybirdovog lica, dajući svojoj ptici spektar grimasa koje su najvećim delom različite negativne emocije – od straha i zabrinutosti, preko konfuzije pa sve do duboke postiđenosti. Ovo je strip čiji glavni junak zaista intenzivno „glumi“ i Jaybird podseća na moderni crtani film više nego na klasičan strip u kome je pripovedanje izvedeno kombinacijom slike i teksta.

Taj utisak je svakako još više podvučen jako dekomprimovanim pripovedanjem koje bi MOŽDA bilo i prvi element koji bih doveo pod znak pitanja. Naravno, dekompresija je legitiman pripovedački alat, ali kada se 90% stripa sastoji od scena što bi u „normalnom“ stripu zauzele jedan panel a ovde su razvučene na po dve strane, sa pokazivanjem svake faze pokreta i čestim smenama plana i kontraplana  da bismo dobili jasniji uvid u atmosferu, ovo sa jedne strane deluje blago maniristički a sa druge i ostavlja utisak veštačkog produžavanja naracije. Opet, nisam voljan da ovakav postupak kritikujem nešto preterano strastveno jer je, rekosmo, Jaybird strip gotovo bez reči i njegova visoka gotska drama svakako profitira od ovakvog pripovedanja, kadrova koji podrazumevaju ekstremna zumiranja i prelazaka u kontraplan gde se na pogled glavnog junaka uzvraća „pogledom“ predmeta ili mesta na zidu u koje on gleda, kako bi se postigla ona ničeanska nelagoda ambisa koji vam uzvraća zurenje.

Lauri Ahonen nije samo majstor kadriranja i montaže – i sama crtačka tehnika mu je vrlo impresivna, sa izvrsnim radom na teksturama i osvetljenju a što je, opet, za strip koji je sav u atmosferi i emociji što je moramo dobiti ambijentalno a ne kroz tekst – veoma važno. Tekst se onda koristi samo da bi stripu bio pridružen i zaplet koji će finalnom, tragičnom razrešenju dati pravi kontekst. I, moram da kažem, gotovo da mi je žao što Jaybird nije mogao čitav svoj narativ da iznese bez teksta – ili makar što tekst nije predočen u dijegetičkoj formi, kroz pismo ili nekakav dnevnik – a što bi bilo u skladu sa gotskim mizanscenom. Ne da su dijalozi koje ovde vidimo ikako loši, samo mi se čini da bi strip bio još elegantniji da je izbegao da ih uopšte ima.

Elem, Jaybird je dečak koji nikada nije izašao iz kuće. Iz slika na zidu vidimo da mu je otac bio neka vrsta vojnog oficira, sav autoritativan, sa ispravnim leđima i ordenjem na junačkim prsima. Ali oca više nema i iza njega je ostala samo puška sa bajonetom na zidu. A znate šta Čehov kaže za te puške na zidu…



Majka… majka je i dalje tu, i u skladu sa arhetipskim horor i gotik postavkama, ona je nepokretna žena, vezana za krevet a koja svojim sinom gospodari u potpunosti, prizivajući ga sistemom klepetuša koje su raspoređene po čitavoj kući i aktiviraju se povlačenjem pantljike iznad kreveta, ali i višegodišnjim geslajtovanjem kojim je od sina napravila potpuno zavisnu, krivicom i strahom kontrolisanu ruinu od čoveka. Ptice. Whatever.

Mali Jaybird, dakle, nema dodira sa stvarnom realnošću, on živi u paranoičnom košmaru koji je za njega kreirala majka, i ima paničan strah od onog što je spolja, izvan kuće. Njegov jedini „prijatelj“ u kući je pauk koga se Jaybird prvo plaši da bi kasnije shvatio da se radi o bezopasnom, čak i prijateljski nastrojenom stvoru. Onda jedne večeri – or is it? U kući su prozori prekriveni daskama i uvek deluje da je noć – neko zakuca na zamandaljena glavna vrata kuće…

Jaybird ima kratak i ekonomičan narativ koji zaista želi da ispriča samo jednu priču, bez nabacivanja nepotrebnih slojeva i utoliko je njegovo razrešenje intenzivnije. Tragedija koja se do kraja desi je neizbežna jer Jaybird – lik – na kraju krajeva nije ništa drugo do onog što je od njega napravila majka, dečak koji nije u stanju da procesuje realnost jer nikada nije dobio priliku da vidi kontekst izvan konstrukta koju je za njega isplela majka. Otud završnica priče ima opori ukus što sugeriše da se stvari nisu mogle završiti nikako drugačije i udara čitaoca pravo u stomak.

S druge strane, ne mogu da kažem da sam bio njome i u potpunosti zadovoljan – bez obzira što je tehnički izvedena veoma sigurno, sa poslednjom tablom koja mi je slomila srce – jer ona i pokazuje Jaybirda kao zapravo mentalno još manje zdrave osobe nego što je strip do tada sugerisao. No, i pored ove nesavršenosti, radi se o snažnom delu koje je svu pažnju što je na sebe privuklo i sve nagrade koje je dobilo, u dobroj meri zaslužilo. Svakako preporučujem da pročitate ovaj kratki i impresivni rad dvojice autora što dolaze iz drugačijeg konteksta od onog na koji sam barem ja navikao a što čini njihov strip vidno drugačijim. Evo Comixology stranice.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3273 on: 09-09-2021, 05:35:31 »
Pročitao sam vrlo zanimljiv istorijsko-dokumentaristički grafički roman For Justice: The Serge & Beate Klarsfeld Story, koga je početkom ove godine na Engleskom jeziku izdao američki ogranak francuskog strip-izdavača Les Humanoïdes Associés a koji je prethodne godine na Francuskom izašao pod naslovom Beate et Serge Klarsfeld. Ovo je napisao Pascal Bresson, čovek koji je prvi deo svoje strip-karijere uglavnom centrirao oko stripova za decu da bi se poslednjih godina specijalizovao za biografske radove u koje i For Justice spada. Crtač Sylvain Dorange je, pak, poznat po radu na političkoj karikaturi ali i takođe po biografskim radovima (uključujući recentnu biografiju Hedy Lamarr). Ova dva autora su, dakle, vrlo dobar izbor za priču koja na približno dve stotine strana pokriva najveći deo života bračnog para Klarsfeld, dvočlane nemačko-jevrejske ekipe (on francuski Jevrejin, ona Nemica) koja je svoj život posvetila izvođenju nacističkih zločinaca i njihovih kolaboracionista u Francuskoj pred lice, jelte, pravde.



Serge i Beate Klarsfeld nikako nisu nepoznat par, naprotiv, radi se o ljudima koji su u velikoj meri zaslužni za buđenje svesti šire javnosti u osamdesetim godinama prošlog veka o tome da mnogi nacistički zločinci iz drugog svetskog rata nisu bili adekvatno procesuirani. Sam Serge je rođen u Rumuniji u jevrejskoj porodici koja se preselila u Francusku pre Drugog svetskog rata, a što se pokazalo kao fatalno. Francuska je svakako pre rata delovala kao ozbiljna sila, u Evropi cenjena kao jedan od glavnih igrača ali ne samo da je njena kapitulacija pred Nemačkom bila relativno brza već je i marionetski višijevski režim Maršala Petena u punoj meri omogućio nacistima da metodično rade na progonu Jevreja. Ova etnička i religijska grupa je u Francuskoj tokom drugog svetskog rata svedena na jednu trećinu svog predratnog broja, što je svedočanstvo o tome koliko je usred zapadne Evrope holokaust bio ozbiljno sprovođen i da nismo samo mi Sloveni (prevashodno Poljaci, ali svakako i mi sa Nedićevom saradnjom sa okupatorom na pritvaranju Jevreja) bili efikasni kolaboracionisti po ovom pitanju. Serge Klarsfeld, kako i ovaj strip prikazuje, je izgubio oca tokom rata, koji je bio uhapšen u jednoj od akcija i odveden u logor, a mala porodica je bežala po celoj Francuskoj kako majku i decu ne bi zadesila ista sudbina. Strip ne ide u prevelike detalje o tome kako su izgledali logori i koliko se u njima umiralo, ali prosta činjenica da su nacisti u logore slali decu i prosti brojevi koje dobijamo kroz priču daju srazmere monstruoznosti zločina činjenih u ratu.

Naravno, „zločin protiv čovečnosti“ je posle Drugog svetskog rata formiran kao koncept, upravo da bi se dodala nova pravna – i istorijska – nijansa holokaustu i proces nacističkim vođama u Nirmbergu je bio prvi na kome je ovaj koncept propisno sudski obrađen. No, održana 1945. i 1946. godine ova su suđenja gađala samo najviše slojeve nacističkog režima i trebalo je da posluže kao svojevrsna tačka na Drugi svetski rat, nešto čime će prevashodno Evropa zatvoriti jedan mračan deo svoje istorije, okrenuti novi list i nastaviti dalje.

Hoću reći, ovo je bio prevashodno politički formatiran rad koji je trebalo da utemelji pobedu Saveznika u Drugom svetskom ratu i jasno osudi vrh nacističkog režima, ali ne i temeljito čišćenje pogotovo nemačkog društva od svih koji su isprljali ruke. Životna priča Sergea i Beate Klarsfeld se bavi upravo ovim pomeranjem fokusa sa političkog nivoa na nivo prava i pravde koji se tiče „lokalnijih“ pitanja. Sergeovo iskustvo iz Drugog svetskog rata kao i smrt oca u logoru su za njega predstavljali snažnu motivaciju da traži vrlo konkretna imena među nemačkim bivšim nacistima ali i među francuskim kolaboracionistima, dok je Beate bila predstavnik mlade, nove nemačke levice, užasnute saznanjima šta je vrh njihove države radio u ratu ali još i više prepoznavanjem da neki uticajni i aktivni nacisti iz tog vremena danas ne samo uživaju ugled u društvu već i zauzimaju čelne pozicije.



Strip u dobroj meri i počinje prikazivanjem čuvene scene koju je Beate napravila 1968. godine udarivši pred kamerama šamarčinu tek ustoličenom nemačkom kancelaru Kurtu Georgu Kiesingeru, nazvavši ga nacistom i pozivajući ga da se sam povuče sa funkcije. Kiesinger, koji je pobedio na izborima levičarskijeg Brandta je zaista imao ozbiljnu nacističku prošlost i ovaj napad na njega je bila jedna od prvih vidljivijih akcija koje su Klarsfeldovi izveli kako bi skrenuli pažnju na činjenicu da mnogi ljudi koji su imali moć da odlučuju o ljudskim životima tokom rata, i o tu se odgovornost više nego ogrešili, danas žive bez ikakve brige i ponovo osvajaju moćne pozicije u društvu.

No, glavni deo stripa se bavi kasnijim naporima ovog bračnog para da dođe do nekoliko vrlo prominentnih nacističkih oficira i izvede ih pred sud, poglavito za zločine počinjene u Francuskoj. Serge i Beate su se upoznali u Parizu i strip ih pokazuje kao mlade, ideološki veoma strastvene osobe koje posmatraju kako je u Evropi narativ o Drugom svetskom ratu i nacizmu ušao u neke sasvim smirene tokove i ne samo da pravda za mnoge Jevreje pobijene u Holokaustu nikada nije dosegnuta, već se i može govoriti o inkorporiranju nacista u strukture moći.

Iz današnje perspektive kada se aktivizam često svodi na pujdanje internet-svetine da kensluje nepodobne osobe, svakako treba primetiti kako je ostrašćenost Klarsfeldovih koja se vidi i u samom stripu nešto što je i onda među mnogima izazivalo negativne reakcije. Pomisao da nekakvi mladi levičari idu unaokolo, smaraju poštene građane, demonstriraju na ulici, deru se i gnjave svakog u dometu glasa o stvarima koje su se desile pre tri decenije je svakako bila iritantna, ali ključna razlika je, naravno, u tome da su Klarsfeldovi, uz ozbiljna lična odricanja i žrtve (strip prikazuje ekonomske tegobe kroz koje je bračni par sa dvoje dece prolazio baveći se svojim radom) imali pred sobom i jasan, konkretan cilj: prikupljanje dokaza da se ljudi odgovorni za smrt hiljada odraslih Jevreja i njihove dece osude i time uspostavi jasan istorijski stav.

Jedan od ovih ljudi je i čuveni Klaus Barbie, u to vreme odavno u Južnoj Americi gde je živeo pod lažnim imenom i ustupao svoje veštine mučitelja i „ispitivača“ tamošnjim represivnim režimima. Veliki deo stripa otpada na prikazivanje jako dugačkog i iscrpljujućeg rada koji su Klarsfeldovi uložili prvo u dokazivanje da je čovek o kome pričaju zaista Barbie, zatim u prikupljanje dokaza da se ponovo pokrene postupak protiv njega (nakon što je dvaput osuđen na smrt u odsustvu, ali uz zastarevanje ovih osuda u međuvremenu na ime ukidanja smrtne kazne u Francuskoj) ali i, ključno, pronalaženje svedoka spremnih da potvrde šta je sve Barbie radio u Francuskoj tokom rata i da je bio više nego svestan da je slao ljude u smrt. Strip nikada ne dobija trilerski ton ali svakako postoji jedna prirodna napetost u posmatranju peripetija kroz koje Beate prolazi u Boliviji i Peruu dok se ubeđuje sa zvaničnicima, biva privođena i zastrašivana, a njen muž sedi u Parizu i nada se najboljem. Tokom dugih godina Klarsfeldovi će kreirati i svojevrsnu mrežu saradnika i pomagača i u Južnoj Americi i kod kuće a Serge – inače istoričar po vokaciji – će marljivo raditi na dobijanju diplome pravnog fakulteta i advokatske licence, kako bi mogao direktno da se uključi u suđenja kada ih jednom bude. Na kraju dugogodišnji istrajni pritisak – pogotovo posle pokazivanja da je Barbie uvezan i sa organizovanim kriminalom – daje rezultat i Klaus Barbie biva deportovan iz Bolivije i isporučen Francuskoj 1983. godine, gde mu je četiri godine kasnije, na suđenju koje je pokazalo i njegove veze sa obaveštajnim službama SAD izrečena kazna doživotnog zatvora a koji je izdržavao sve dok nije umro od raka 1991. godine.



For Justice nije posebno „fikcionalizovan“ rad, ovo je vrlo dokumentaristički strip koji radi inscenacije samo onoliko koliko je potrebno i prikazuje svoje protagoniste sa jednim prilično naturalističkim tonom. Naravno, ima ovde scena koje su „porodične“ i ljudske a ovo je bitna dimenzija utoliko što su Klarsfeldovi u sedamdesetima već počinjali da budu i meta zastrašivanja od strane nacističkih simpatizera (okupljenih oko grupe ODESSA, a čijih se grafita i ja sećam po Beogradu osamdesetih godina) a kasnije su pokušavani i atentati. Sa druge strane, strip prikazuje Klarsfeldove i u neuspešnim, slabo isplaniranim akcijama u ranijem delu njihove aktivističke karijere, kao što je pokušaj kidnapovanja Kurta Lischke, bivšeg gestapovca kome u Nemačkoj nije suđeno i koji je uživao solidan društveni status, čak radeći i kao sudija. Strip ne pominje saradnju Klarsfeldovih sa Štazijem za koju smo saznali nakon što su otvoreni poverljivi dokumenti istočnonemačkih službi 2012. godine, a što je očigledno pomalo škakljiva tema. S druge druge strane, kako je pogotovo Beate bila vrlo ubeđena i jaka levičarka, nije neko preterano iznenađenje da je familija prihvatila podršku koja je dolazila od strane komunističkih organa, pogotovo upereno protiv zapadnonemačkih političara sa nacističkim prošlostima...

For Justice je izrazito zanimljiv strip uprkos svom sasvim dokumentarističkom, nimalo žanrovskom tonu i crtežu koji je izuzetno funkcionalan, čak i karakteran ali bez ikakvog stripovskog, jelte, glamura, jer se bavi temom koja, nažalost, danas i dalje veoma aktuelna. Možda i aktuelnija nego pre. Klarsfeldovi su i sami u intervjuima izražavali zabrinutost zbog uspona ekstremne desnice i neonacizma u Evropi tokom poslednjih godina, govoreći da se ne osećaju sigurno, a što, s obzirom na njihovu prošlost i ogroman napor u kreiranje Evrope kao prostora u kome nikada neće moći da se ponovi išta slično holokaustu i progonima Jevreja, ima popriličnu težinu.

No, i za nas ovde je ovaj strip podsticaj na razmišljanje uzevši u obzir poslednjih trideset godina istorije regiona, srpsku ulogu u zločinima protiv čovečnosti (i, naravno, ako ste tako raspoloženi, i uloge drugih) i činjenicu da danas na pozicijama Predsednika skupštine i Ministra unutrašnjih poslova imamo bliske saradnike vođa režima koji je ubijao političke protivnike, novinare, i kumovao (ako već ne direktno učestvovao u) genocidnim aktivnostima u regionu. Da ne pominjemo da je Predsednik države blizak saradnik političara pravosnažno osuđenog za ratne zločine. Dok, naravno, ne bi bilo razumno sugerisati da su Slobodan Milošević, Mirjana Marković i Vojislav Šešelj uporedivi po svojim učincima sa nacistima iz vrha Hitlerovog režima, ovde pre svega pričamo o brojevima i manje jasno istesanoj ideologiji, ali je fakat da su u pitanju neke od najmračnijih figura naše recentne prošlosti čiji sajdkikovi, portparoli i kumovi danas sede na najmoćnijim pozicijama u zemlji i da mi to, neko uz više, neko uz manje gunđanja, uglavnom prihvatamo kao „normalno“ stanje. For Justice je utoliko strip koji ako ništa drugo, služi da nas podseti da se zapitamo jesmo li normalni. Digitalna edicija je na Comixologyju dostupna ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3274 on: 13-09-2021, 05:01:28 »
Kada sam pre par nedelja pisao o stripu Beta Ray Bill Daniela Warrena Johnsona, napomenuo sam da mu je ovo drugi rad za velike, korporacijske izdavače a da je prvi bio prošlogodišnji Wonder Woman: Dead Earth za konkurentski DC. Kako o tom stripu do sada nisam pisao a, istini za volju, i suviše retko pišem o Wonder Woman (poslednji put, nažalost, povodom vrlo slabog recentnog filma), plus činjenica da je ovo bio praktično kompletan autorski rad jednog meni vrlo omiljenog strip-kreativca – sve su to, čini mi se dovoljni razlozi da danas napišem mali osvrt na ovaj četvorodelni miniserijal iz prošle godine čija je kolekcija izašla prvog Decembra a čiji su kvaliteti – bezvremeni.



Dobro, malo je to i stvar ukusa, naravno, Johnsonovo baratanje likom, delom i istorijom Wonder Woman ali i ostatka DC univerzuma svakako ne može biti po ukusu svakog čitaoca, ali pod bezvremenošću ovde prevashodno mislim da je u pitanju strip koji se dešava u jednoj potencijalnoj, a svakako alternativnoj budućnosti DC univerzuma koji poznajemo i koji bi se, da je izašao samo nekoliko meseci kasnije, perfektno uklopio u DC-jev Future State ciklus, sav sastavljen od priča koje imaju isti status „moguće“ budućnosti.

Čitava poenta Future State je utemeljena u radu Scotta Snydera koji je sa krosoverom Dark Nights: Death Metal, kako sam onomad objašnjavao, praktično manifestno rastrgnuo taj fetiš „kanona“ i „glavnog kontinuiteta“ DC-jevog univerzuma/ multiverzuma/ omniverzuma, pružajući jednostavan pančlajn koji na kraju krajeva samo na papiru priznaje ono što je već dugo godina istina u praksi: samo mali broj opsesivnih fanova zapravo brine o tome koliko je kontinuitet uredan i može li se SVAKA priča o određenom superheroju (ili univerzumu) dosledno uklopiti uz sve ostale ikada objavljene priče o njemu; ostatak publike pre svega želi dobre priče, a ako su one direktno kontradiktorne nekoj drugoj priči, pa, taj ostatak publike je dovoljno zreo da prepozna neograničenu moć literarne fikcije. Već sam to pominjao ali Snyder se ovim (i ne samo ovim) svrstao direktno uz skut Granta Morrisona (za kog nisam siguran zna li uopšte da Snyder postoji), slaveći REALNOST fikcije na jednom mnogo višem nivou nego što je puko, suvo, često neveselo proveravanje mogu li se dva događaja opisana u stripovima logično zamisliti kao deo jedne životne priče.

Ovo pišem jer Daniel Warren Johnson je na potpuno drugoj strani od scenarista kao što je Morrison ili dva njegova velika nastavljača u DC-ju (Snyder) i Marvelu (Hickman). Ako ove autore prevashodno možemo da svrstamo u konceptualiste, kreativce koji se bave velikim pitanjima vezanim za prirodu univerzuma, postojanja, za odnos između onog što smatramo fikcijom i onog što smatramo realnošću, ali često im ne ide pisanje uverljivih likova ili prirodnih dijaloga među njima, Johnsona ja, naprotiv, doživljavam kao autora sa nogama čvrsto na zemlji koji je pre svega zainteresovan za ljudsko stanje, unutrašnji život likova i njegovo ospoljavanje kroz sukobe sa često nezamislivo ogromnim pretnjama. Kod Johnsona svakako postoji koncept, ali on je za njega zainteresovan pre svega kao način da svoje likove dovede u situacije gde moraju da se napregnu do pucanja, fizički i emotivno, da prevaziđu neke svoje unutarnje brane i realizuju se u akciji koja nosi njihovu suštinu, pa makar ta suština bila bolna, možda čak i donekle sramotna (kao u Beta Ray Billu ali i u Murder Falcon gde je Johnson perfektno svom protagonisti udelio i snagu i ranjivost, i poštenje i stid).



Wonder Woman: Dead Earth je upravo ovakva priča, moguća budućnost planete Zemlje u kojoj se Diana ne seća šta se desilo kada se probudi u svetu što je mnogo decenija udaljen od naše zajedničke budućnosti i što je temeljito razoren. Ovo je postapokaliptična priča u kojoj se isprva čini da Wonder Woman čak i nije obavezan sastojak – narativ na početku prati grupicu mladih osoba iz lokalnog kampa gde žive ostaci preživelih ljudi nakon nuklearnog rata koji je opustošio planetu a koji sada prikupljaju hranu i druge potrepštine, izloženi oštrim vremenskim uslovima i čudovišnim haedra bićima koja se pojavljuju niotkuda i agresivno napadaju preživele. Sama Diana, na koju ova grupica likova naleće je slaba, zbunjena i ne seća se ne samo kako se zatekla tu gde se zatekla, nego bukvalno ne pamti ništa iz poslednjih nekoliko decenija – njena sećanja su, kao i čitaočeva, vezana za „doba heroja“, vreme kada je bila članica Lige pravde i rame uz rame sa Supermenom i Betmenom štitila planetu od upravo ovakvih katastrofa.

Johnson piše postapokalipsu tipično empatično, pokazujući i loše ljude među preživelima, ali i one dobre, požrtvovane i plemenite. Ovo me je pomalo podsetilo na senzibilitet kultnog Hermannovog Džeremaje a sa kojim Johnson deli i malo crtačkih sličnosti kad malo bolje razmislim, pa mi je strip na početku veoma prijao. Dianin dolazak u kamp, naravno, pokreće dijalektičku promenu i iako se ona ne seća zašto i kako je ovde gde jeste, njena uloga istorijskog zaštitnika ljudske rase ovde se realizuje kroz prevratničku akciju i jako inspirisanje preživelih da i sami delaju. Diana, nakon što svrgne okrutnog vladara male zajednice i povede odbranu kampa protiv napada ogromnih mutiranih haedra čudovišta postaje neka vrsta benevolentnog vođe ali i božanske figure stanovništva kampa i, svesna da je preživljavanje u ovim uslovima za ljude praktično nemoguće, odlučuje da ih sve preseli na ostrvo sa kog potiče. Temiskira je, naravno, istorijski, ekskluzivna lokacija za Amazonke kojima Diana pripada, da ne pominjemo da je muškarcima zabranjen pristup pod bilo kojim uslovima, ali Dianina računica je da stara pravila ne mogu da važe u svetu gde doslovno gledamo kako je ljudska rasa na rubu istrebljenja. Johnson se umešno poziva na prvi Dianin susret sa muškarcem, na samom ostrvu, i kako je u njoj ovaj susret sa bićem po svim kriterijumima inferiornim u odnosu na (polu)božanske Amazonke proizveo duboku ljubav prema ljudskoj rasi, ali strip dobija prilično šokantan preokret kada protagonistkinja stigne do Temiskire i shvati ne samo kako je došlo do ograničenog nuklearnog rata što je razorio ljudsku civilizaciju već i koja je bila njena lična uloga u uništenju sveta.



Ovo nije strip o tome da su superheroji i sami grešni ili da superheroji imaju mračnu stranu – takve smo alternativne budućnosti ionako mnogo čitali (uključujući radove Toma Taylora za DC, poput Injustice ili DCEASED, a čiju verziju za Marvel Australijanac uveliko najavljuje) – već pre svega strip koji implicitno prepoznaje da su superheroji, kao bića prevashodno akcije, onaj proverbijalni čekić koji sve probleme pred sobom vidi kao eksere i da njihova rešenja za probleme zbog toga ne moraju zapravo biti korisna za ljudsku rasu. Ovo jeste neka centralna filozofska linija stripa, ali je ispripovedana kroz vrlo grandiozan, operetski narativ o padu sveta i onom što je bilo posle, sa agresivnim, skoro psihopatskim bogovima i protagonistkinjom koja gubi veru u ljude svega nekoliko strana nakon što je sa suzama u očima objasnila zašto će ih zauvek voleti i smatrati vrednim borbe.

Johnson nije neki suptilni poeta i njegovi narativi su najčešće bučni, prepuni monumentalnih figura i nezamislivo snažne akcije, sa likovima koji se izražavaju plačući ili urlajući pa je i Dead Earth ovako formatiran. No, sam zaplet je intrigantan i služi i da se istraži upravo ona srž samog lika koju u stripovima što se dešavaju u normalnom kontinuitetu često nemamo kada da vidimo. Diana je ovde na „mrtvoj Zemlji“ (što je možda i nenameran ali meni svakako zanimljiv kontrast sa Morrisonovim pričama o ovoj istoj ženi u ciklusu Wonder Woman Earth One) a ona je i sama napravljena upravo od zemlje, kako ovaj strip na samom početku podseća, pa je u neku ruku pad planete i ljudi u koje se tako zaljubila pre mnogo godina, nešto što ona doživljava mnogo ličnije od nekakvog „prosečnog“ superheroja. Johnson je stavlja na veoma teška iskušenja, cepajući njenu ličnost maltene na dvoje, terajući je ne samo da objasni kako je moguće da istovremeno veruje u ljude, voli ih, ali i da je od njih umorna i ne veruje im (i ona to i čini) već i da na kraju izabere stranu u ratu – praktično najposlednjijem od svih, u kome se i skoro manifestno bira između ljudskog, ma koliko ono bilo krivo i prevrtljivo i božanskog, ma koliko ono bilo izvitopereno.

Neću spojlovati događaje iz stripa jer neki od preokreta u zapletu imaju jak emotivni impakt, ali ne mogu da ne ukažem da strip pokazuje ne samo kako (i zašto) je Diana ubila Supermena tokom poslednjih časova „stare“ Zemlje, već i da u finalu priče ona iz njegovog leša čupa kičmeni stub sa lobanjom i koristi ga kao hladno oružje u presudnom poslednjem sukobu.



Johnsonovi stripovi uvek imaju element body horrora, vizuelno ali i konceptualno – u Extremity smo imali amputacije, u Murder Falcon kancer, u Beta Ray Billu je u centru priče dehumanizujuća deformisanost glavnog junaka – ali Johnson nije šok-taktičar i on ove motive upotrebljava da bi svoje likove humanizovao. Otud Dead Earth nije tek još jedna priča u kojoj Supermen biva ubijen zarad malo PR poena već polemika sa idejom da žene (oličene u Amazonkama) možda zaista nikada ne mogu da veruju muškarcima (čak ni kada su „super“) ali i neka vrsta toplog ponovnog ujedinjenja dvoje starih saveznika (i ljubavnika) posle smrti gde je centrali deo skeleta pokojnog Kal-Ela u Dianinim rukama neka vrsta simbola vraćanja Supermena njegovoj suštini, njegovoj jednostavnoj prirodi gde je čitava svrha njegovog postojanja – čak i posle smrti – da pomogne svojoj usvojenoj planeti da preživi, čak i kada pokušavaju da je ubiju s razlogom besni bogovi.

Ponovo, Johnson nije suptilni detaljista već bučni metalac ali njegovi stripovi nisu „glupi“ već samo okrenuti primalnim energijama i izražavanju kroz akciju. Otud je i Dead Earth strip što opija crtežom iz kog naprosto šiklja energija. Pomenuti body horror elementi ovde su prisutni ne samo u užasno mutiranim haedra čudovištima već i u liku Barbare Minerve aka Cheetah koja je i sama preživela nuklearni holokaust i dekade oskudice posle njega, ali je okrutnim eksperimentima transformisana u još monstruozniju formu od one na koju smo navikli. Johnson ovde gotovo potpuno ukida erotsku dimenziju ovog lika, pretvarajući Barbaru u maltene čistu bestijalnost, dajući joj jedan doktormoroovski nivo uznemirujućeg ishoda neetičkih vivisekcijskih opita i crtajući je asimetrično, sa zastrašujućom niskom zuba na desnoj strani lica.

No, scene borbe su ono gde strip dobija zaista vagnerovsku dimenziju sa Johnsonom koji je uvek perfektan u prikazivanju ogromnih srazmera a bez gubljenja detalja. Gigantska bića i jedna samo u stripu moguća elastičnost tela i oružja ovim scenama daju i neverovatnu kinetičnost ali i prvorazrednu horor-kinematičnost, ponovo bez naglašavanja eksploatacijskih dimenzija ovakve postavke. Johnson je, da i to ponovim, onaj old school autor koji smatra da akcija nije samo obavezan deo superherojskog stripa, već i esencijalan, da se superherojski strip ovaploćuje i izražava kroz akciju možda više nego kroz išta drugo, pa je i ogroman broj strana u Dead Earth posvećen pažljivo režiranim scenama dinamične akcije i urnebesne borbe koja i pored sve svoje tragične pozadine deluje katarzično i pročišćujuće. Naravno, Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu dopunjuju Johnsona skoro perfektno a autorov lični letering koji se tiče zvučnih efekata je poseban element karaktera ovog stripa.

Johnson je čovek idealan za pričanje ovakvih priča: monumentalnih, spektakularnih i sa puno neizbrisivih žrtava i ireverzibilnih posledica. To ga čini malo nezgodnim za rad u „normalnim“ superherojskim serijalima (barem na dužnostima scenariste) ali kada mu se da kreativna sloboda, on isporučuje memorabilne, upečatljive emotivne i snažne priče poput Wonder Woman: Dead Earth. Ako vam se čita strip u kome je bitno samo da znate najosnovnije podatke o Wonder Woman, gde je ona svedena na svoju suštinu, pokazujući ne samo svoju snagu već i volju da tu snagu stavi pod (tuđu) kontrolu jer razume i rizike koji uz tu snagu idu, u kome je Supermen ubijen ali je to u redu, i koji je nacrtan i kolorisan SPEKTAKULARNO – Wonder Woman: Dead Earth je za vas i ODMAH pribavite sebi digitalnu kolekciju ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3275 on: 14-09-2021, 05:07:24 »
Život ljubitelja stripa se, kad ga malo ciničnije pogledate, sastoji velikim delom od mučnog čekanja. Svakako, kada gledamo unazad i kažemo da je neki legendarni serijal izlazio pet ili deset godina, to zvuči kao epska avantura u kojoj smo svi zajedno živeli u neprestanoj ekstazi svo to vreme, iako je u stvarnosti čak i čekanje od mesec dana da izađe naredna epizoda ponekad neizdrživo dugačko – pogotovo ako ste mlada osoba – a okolnosti se, čini se, stalno udružuju da obezbede mnogo dramatičnije pauze i razmake između brojeva nekog stripa.



Otud sam se odlučio da danas napišem nekoliko redova o serijalu Farmhand Image Comicsa, iako sam potpuno svestan da je ovaj strip ne samo tek na polovini svog planiranog obima – izašlo je petnaest epizoda od najavljenih trideset – već i da je gotovo pretenciozno nagađati kada će se serijal zapravo završiti. Njegov autor – scenarista, crtač i tušer – Rob Guillory i sam kaže da se njegova publika navikla da on radi sporo ali temeljno, no to nije prevelika uteha kada se setimo da je za sada najnovija epizoda izašla još Maja prošle godine (treća kolekcija je došla mesec dana kasnije) i da je u njoj Guillory najavio da će strip ići na pauzu na neodređeno vreme. Objašnjenje da je tri godine bez prestanka radio na ovom projektu je sasvim racionalno, kao što je i priprema za lansiranje televizijske serije bazirane na stripu, a u kojoj Guillory ima centralnu ulogu, no, ovo jeste i svojevrsno sažimanje realnosti koja danas neumitno vreba sve nas što volimo creator owned radove u američkom stripu.

Naravno da čak i superherojski/ korporacijski stripovi kasne i prave pauze, ali oni ovakve stvari uglavnom uspevaju da kompenzuju rotacijama kreativnih timova gde dobijamo redovniji tempo izlaženja u zamenu za manje ličan, manje karakteran ton samog stripa. Na suprotnoj strani spektra su stvari poput, recimo, Seven to Eternity ili, još bolje, Kaijumax, serijali koji imaju mejnstrim produkciju i kvalitet ali i veoma osoben pristup žanrovskim predlošcima, ali čiju osobenost „plaćamo“ time da njihovo izlaženje više nema nikakav opipljiv raspored već da se nove epizode ili sezone pojavljuju kada autori mogu da ih urade.

Naravno, Kaijumax je ovde ipak uredniji jer njegov autor – koji i sam radi skoro sve na ovom stripu – makar sebe uspeva da utera u koncept sezona koje, kada započnu, izlaze relativno predvidivim tempom, no stoji da se u ovim slučajevima zaista vidi to odsustvo čvršće izdavačke infrastrukture koje bi omogućilo autorima da se skoncentrišu samo na kreaciju dok bi plaćeni profesionalci radili sve drugo i onda bi sistem obezbeđivao i umetnički kvalitet i urednu produkciju. No, taj je voz, čini se, uglavnom prošao pa su i srazmerno „hit“ serijali poput Sex Criminals ili WicDiv imali pauze i kašnjenja u izlaženju a, recimo, serijal Die, o kome sam nedavno pisao, izlazi DALEKO duže nego što mi se čini razumnim.

Da se vratimo na Farmhand, ovaj je strip startovao sa izlaženjem pred kraj 2018. godine i do polovine 2020. je izbacio petnaest brojeva što zapravo deluje razumno za serijal koga piše, crta i tušira jedan čovek i koji u svakoj epizodi ima nekoliko strana više od američkog standarda. No, kako rekosmo, Guillory kaže i da mu je potreban odmor, kao i da rad na televizijskoj seriji oduzima dosta vremena a naravno da su pare, jelte, na televiziji, više nego u stripu tako da Farmhand, koji je sa svojom trećom celinom, brojevima od 11 do 15 počeo atmosferu opasno da zagreva i doneo čitaocu nekoliko uzbudljivih – mada svakako ne i sasvim neočekivanih – otkrovenja, sada visi negde u vakuumu između Guilloryjevog koncepta za ostatak serijala i realizacije u nekoj nedefinisanoj budućnosti. I to je, ako vam se Farmhand dopao, teška muka.



Ako vam se Farmhand nije dopao vi ste, statistički sasvim verovatno, čudovište, ali svakako ću primetiti da je ovo strip koji uživa u tome da izazove nelagodu, čak jedno sasvim primalno, somatsko gađenje, a da je istovremeno u pitanju i duhovit, pa i topao rad koji, uprkos povremeno do groteske karikiranom grafičkom stilu, da ne pominjem bizarnim (kvazi?)naučnofantastičnim konceptima, odiše i jednim gotovo naturalističkim mirisom.

Rob Guillory je najpoznatiji kao crtač sjajnog Imageovog serijala Chew iz pretprošle i prošle decenije, bizarne, nepredvidive vožnje kroz fantastiku, akciju i naprosto grotesku koju je napisao John Layman a Guillory joj podario izvanredan, upečatljiv grafički karakter. U osvrtu na ovaj serijal napisan pre desetak godina za UPPS, pomenuo sam i ovo: „Na svom blogu Guillory veli da kada ga ljudi pitaju kako je došao do svog karakterističnog stila, njemu dođe da se nasmeje jer je baš taj stil bio zaslužan što je godinama imao problem da dobije poslove. Nije da je on neki hiperekstravagantan crtač, ali ipak, činjenica da u svom radu izraženo karikira i stilizuje, kako likove tako i okruženje sigurno je zaslužna za njegovo dosadašnje odsustvo iz američkog strip-mejnstrima (do sada mu je najvisokoprofilniji projekat bio Teddy Scares). No, sa Chew, Guillory konstantno, iz broja u broj isporučuje moćan, eksplozivan crtež u kome je akcija suludo dinamična, humor perfektno toniran, a sve, od vanzemaljskih ambijenata, preko urbanih pustoši pa do ledene egzotike Antarktika odiše energijom i ličnošću. Činjenica da Guillory radi i najveći deo kolorisanja zaslužna je i za sočnost stripa u kojem je ogroman broj scena posvećen tkivima i telesnim fluidima.“

Chew je pokupio i dva Ajznera, kao i dve Harvi nagrade a Guillory je za svoj sledeći veliki projekat, Farmhand, odabrao da bude kompletan autor i pokazao da na prethodnom serijalu nije bio tek uspešni realizator Laymanovih ideja. Farmhand je, nećete se iznenaditi, strip u kome se prepoznaje veliki deo bizarne, polukomične, poluhororične nelagode koja je nosila i Chew i ovo nije samo na ime Guilloryjevog superiorno izvitoperenog crteža.

Zaplet i radnja Farmhanda bi se najpre mogle opisati kao jedna smirenija, prizemljenija, nešto humanija varijacija na teme ali prevashodno atmosferu koja je nosila Chew. I ovde imamo na programu bizarnu interakciju između delova prirode u kojoj živimo – i umiremo – a koja daje decidno uznemirujuće rezultate, no Guillory sve pakuje unutar jedne gotovo slice of life priče o porodici gde je muž autor stripova („trenutno između projekata“), supruga je puna razumevanja i radi administrativne poslove da prehrani njega i dvoje dece koja idu u školu i prave haos onako kako ga deca u stripovima – a neretko i izvan njih – i inače prave.



Farmhand svakako ima u sebi nečeg autobiografskog jer je Ezekiel Jenkins, glavni junak stripa, ne samo strip-kreator (doduše prevashodno scenarista) već i Afroamerikanac, baš kao i Guillory, i komplikovani odnosi unutar njegove originalne a zatim i nove porodice nisu samo premaz „realističnosti“ na stripu koji je ekstravagantno fantastički usmeren, već deo njegove srži.

Naime, na početku serijala se Ezekiel sa porodicom seli nazad u mali grad u Luizijani (i Guillory je iz Luizijane), Freetown, u kome je odrastao uz sestru i oca na farmi, a posle dugačkog perioda tokom kog sa ocem nije bio ni u kakvom kontaktu. Tek ćemo mnogo kasnije saznati zašto Ezekiel svom ocu ne veruje i dugo nije želeo da ima išta sa njim, iako između dva muškarca postoji vrlo snažna, neraskidiva spona koja bi se i pored sve frikcije mogla nazvati ljubavlju. Takođe, tek ćemo nešto kasnije shvatiti da Ezekiel povratak u Freetown doživljava kao svojevrsni poraz, napuštanje kreativne karijere i urbanog, modernog života zarad povratka u prošlost – detinjstvo u kome, videli smo, mnogo toga nije išlo kako valja – u kojoj se nalaze okopavanje bašte, pucanje sačmaricom na kojote što dolaze da pokolju živinu, ali i neke traumatičnije epizode.

No, u vremenu koje je proteklo, otac Jedediah je sa Zekeovom sestrom razvio iznenađujuće uspešan biznis i strip ovde ima vrlo dobro pogođenu spekulativnu komponentu sa neobičnim tipom stem ćelija koje Jedediahu omogućavaju da doslovno gaji ljudske organe na drveću i radi zamenu oštećenog tkiva pa i amputiranih delova tela ljudima koji su preživeli nesreće, bez previše invazivne hirurgije. Ili barem tako na početku izgleda.

Guillory svoje likove piše vrlo minuciozno, dajući svakome više slojeva i ne otkrivajući nam sve njihove tajne odmah na početku. Zeke je već i sam komplikovan i nesiguran u svoje životne izore, otac je ćutljiva fasada strogosti i determinisanosti iako kasnije saznajemo da je u pitanju gotovo potpuno ruinirana ličnost, sestra – iako deluje preduzimljivo i energično – ima očigledne sumnje u to je li odabrala pravi životni put s obzirom da joj je šef sopstveni otac i da se nije, tehnički, mrdnula sa farme, a istovremeno je FBI ucenjuje da špijunira sopstvenog oca (i šefa), za uzvrat obećavajući da za sada američka administracija neće dirati Jededeiahov projekat. Tu su i drugi, sporedni, ali, pokazuje se, veoma važni likovi, u vidu aktuelnog gradonačelnika, lokalnog (crnog) pastora, ali i naučnice i bivše Jedediahove koleginice na projektu istraživanja biljaka i stem ćelija, koja se povukla na malo imanje i tamo gaji organsko povrće, čaj itd. Svaki od likova, uključujući Zekeovu decu, ima značajne uloge u narativu i kad god pomislite da je neko od njih tu samo radi komičnog predaha ili davanja stripu autentičnog mirisa Luizijane, prevarićete se. Ovo je fantastički triler sa velikim brojem pokretnih delova od kojih je svaki esencijalan za funkcionisanje celine.

Već činjenica da glavni junaci nose biblijska imena, a da mnogi likovi u stripu imaju prezimena koja asociraju na biljni svet (pastor se preziva Tree, pomenuta bivša naučnica i kandidatkinja za novu gradonačelnicu se preziva Thorne) sugeriše dublje, kompleksnije odnose i slojeve simbolike a Guillory umešno kombinuje elemente „mejnstrim“ religije ali i folklornih verovanja (hoodoo) kako bi događajima u stripu dao okvir koji ide dalje od pukog fantastičkog trilera.



No, triler svakako dobijamo – dešavanja u ovom stripu se zalaufaju na ime „curenja“ posebnog semena iz Jededeiahovih postrojenja i efekata koje ovo seme ima na drugi živi svet u Freetownu i oko njega. Farmhand vrlo brzo dobija vrlo snažne body horror prelive a koji su dalje spretno povezani sa egzistencijalnim hororom, demonologijom i religijom. No, strip nikada ne upada u uprošćenu žanrovsku matricu i mada čak i sami likovi povremeno citiraju zombi filmove kao najbližu aproksimaciju za ono što se u nekim momentima događa, Farmhand nikada ne gubi to utemeljenje u porodici i porodičnim odnosima. Ovo je u barem istoj meri smalltown horror/ thriller kakav bi možda napisao Jordan Peele da ima vremena, koliko i groteskni body horror sa ljudima kojima iz tela rastu grane i imaju cveće umesto očiju. Ključno, Guillory postiže idealnu ravnotežu između toga da su bizarne, fantastičke scene u stripu dovoljno prisutne da čitalac bude na ivici sedišta veliki deo vremena, a da likovi ne otupe na sve što se događa. Ta uzemljenost je presudna za imerziju čitaoca, sa likovima koji iako povremeno prolaze kroz set-pisove kao zaista ispale iz akcionih-horor filmova, nikada ne gube tu šokiranost stvarima koje se događaju niti iz vida ispuštaju činjenicu da se čitava drama odigrava u uskom krugu likova koji su porodica ili prijatelji decenijama unatrag.

Guilloryjev crtež je za sve ove godine još više napredovao, najpre u pripovednom smislu, sa izuzetno elegantnom „režijom“, gotovo filmskim rezovima između scena i pažljivo odmerenim krešendima i pančlajnima koji Farmhandu daju idealnu trilersku dinamiku. Sa druge strane, likovi ga sve vreme drže u naturalističkoj ravni – iako ih Guillory crta karikaturalno, sa tankim telima i udovima i neproporcionalno velikim glavama. Dokaz njegovog majstorstva je to da ovakav pristup ljudskoj anatomiji likove čini izražajnijim i bližim čitaocu i ne svodi ih na „neverovatne“ crtanofilmovske „figurice“. Guillory nije sam kolorisao ovaj strip, ali koloristkinja Taylor Wells koja je radila prva dva toma se odlično uklopila u atmosferu stripa forsirajući prelive zelene i plave boje da nam ostavi taj utisak vlažne, biljne atmosfere, a Rico Renzi koji ju je nasledio se za sada veoma dobro snalazi.

Farmhand je strip koji uspeva da pomiri mnoge različite žanrovske elemente: triler i misteriju kakve smo, recimo, voleli u takođe Imageovom serijalu Postal, grotesku i horor koji se ne zasnivaju na skrivanju i sugestiji koliko na umetanju užasnog u svakodnevno, ali i humor vezan velikim delom za Ezekielovu decu i njihovo poimanje događaja koji ih okružuju. U prvom redu je kombinacija tog jako potentnog body horror koncepta i te izuzetno dobro plasirane, naturalističke porodične drame u kojoj likovi deluju stvarno, sa realnim problemima, brigama, manama, vrlinama i potrebama pa Farmhand zbilja pogađa u sam centar, izbacuje čitaoca iz ravnoteže i dočekuje ga mrežom isprepletanih, mutantnih lijana i loza. Ne znam koliko će još godina proći dok ne vidimo i drugih petnaest epizoda i saznamo kako se sve to završava, ali svakako iz sve snage preporučujem do sada izašle brojeve na kupovinu i čitanje.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3276 on: 15-09-2021, 05:20:58 »
Krajem prošlog meseca američki Fantagraphics objavio je kolekciju Alberto Breccia's Dracula i kako pričamo o jednom od vizuelno najfascinantnijih  radova najpoznatijeg argentinskog strip-crtača u istoriji, ali i o neobično satiričnom pogledu na gotski horor, osetio sam da je potrebno da ukažem na ovo izdanje, i ispišem reč-dve o njemu. Fantagraphics nastavlja da bude neugasivi svetionik koji anglofonu publiku vodi kroz bespuća stripova što ne spadaju u aktuelni mejnstrim ili što nisu originalno pravljeni na Engleskom jeziku a njihova pod-edicija The Alberto Breccia Library je posle sertifikovanih remek dela kao što su Mort Cinder ili Perramus (o kojima ću pre ili kasnije morati da pišem da bih ikako legitimisao svoje povremeno bavljenje argentinskim stripom) neobično prijatno osvežena izlaskom Dracule.



Alberto Breccia's Dracula je kolekcija pet relativno kratkih radova nastalih u poznijem autorovom periodu, u vreme kada je Breccia već smatran živom legendom i najvažnijim argentinskim strip-crtačem svih vremena (kada je, uostalom, i njegov sin, Enrique, već bio prepoznat kao izvanredan crtač na ime rada na serijalu Alvar Mayor o kome smo pisali ovde). O Albertu Brecciji sam već pisao u okviru osvrta na Eternaut, ali naravno da vredi za nove čitaoce ponoviti nekoliko najbitnijih podataka o ovom autoru.

Rođen u Urugvaju 1919. godine, Breccia je odrastao u Buenos Airesu i četrdesetih godina postao deo talasa strip autora koji su kreirali ono što će kasnije biti nazivano zlatnim dobom argentinskog stripa. Kako smo već pričali, argentinski strip je u to vreme bio pod velikim uticajem i severnoameričkog ali i evropskog stripa, ovo potonje velikim delom na ime prisustva značajnog broja velikih italijanskih autora u samoj Argentini. Venecijanska grupa, u koju je spadao i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na sazrevanje argentinskog stripa, a Breccia je pedesetih godina proglašen njenim počasnim članom na ime svog kvaliteta i senzibiliteta.

Prepoznat kao jedan od najboljih crtača svoje generacije, napravio je dalji logičan korak ka osvajanju autorskog, pa, autoriteta, sarađujući sa Héctorom Germánom Oesterheldom, ključnom scenarističkom, mislilačkom i ideološkom figurom strip-scene onog doba, sa kojim je prvo radio serijal Sherlock Time, zatim ključni rad iz šezdesetih, Mort Cinder a onda, na kraju decenije – posle nekoliko godina odsustva iz industrije na ime ekonomskih pritisaka, tokom kojih je porodicu izdržavao predajući na visokim školama – i dva veoma važna stripa: biografiju Čea Gevare (na kojoj je sarađivao i mladi Enrique Breccia) a zatim rimejk Oesterheldovog Eternauta iz pedesetih godina, urađen u naglašeno artističkom i ekstremno pesimističkom ključu.



Veze sa Oesterheldom koji je bio ubeđeni levičar i Peronista – i na kraju mučen i ubijen sa čitavom svojom porodicom zahvaljujući svom aktivizmu – Brecciji su takođe donele priličnu količinu neželjene pažnje od strane vojne hunte koja je diktatorski vladala Argentinom od polovine sedamdesetih godina. Originalne table biografija Čea Gevare i Evite Peron (takođe rađene sa Oesterheldom) zbog toga danas ne postoje jer su ili izgubljene ili konfiskovane. Ipak, Breccia je sedamdesetih godina imao sreću da je njegov rad prepoznat u Evropi i u SAD, pa je mogao da publikuje u evropskim magazinima i fokusira se na autorski rad bez potrebe da se bavi „tuđim“ stripovima koji bi platili račune. Ovaj je rad podrazumevao i saradnju sa uglednim scenaristima (Carlos Trillo i drugi), ali i solo-projekte, uključujući strip-adaptacije nekih dela klasične proze.

Dracula spada u ovo potonje jer je u pitanju strip napisan i nacrtan kompletno od strane Breccije, urađen po prepoznatljivom predlošku Brama Stokera, ali i napravljen na jedan duboko ličan način tako da činjenica da se ovo danas prodaje pod naslovom Alberto Breccia’s Dracula ima puno opravdanje. Ovo nije, kako se to obično kaže, Drakula vaših dedova i otaca. Ovo je na neki način postmoderni, snažno satirični Drakula koji ide nasuprot većini utemeljenih gotskih arhetipova i svojom intenzivnošću daleko nadilazi bilo kakvu primisao o pukoj adaptaciji postojećeg materijala.

Ove kratke priče o Drakuli, bez teksta i, u kontrastu sa najpoznatijim Breccijinim radovima, bogato kolorisane, izlazile su, naravno, u Evropi. Španski Magazin Comix Internacional (koji je objavljivao i evropske ali i severnoameričke nezavisne radove) je ovo publikovao između Septembra 1984. i Februara 1985. godine, ali vredi napomenuti da je sam rad započet 1983. godine i na neki način koincidirao sa završetkom vojne diktature u Argentini koja se urušila nakon oktobarskih izbora te godine.



Pogovor za ovu kolekciju od strane italijanske autorke Danielle Brolli naglašava da je Breccia u vreme osmišljavanja i začetaka Dracule bio politička meta. Vojna hunta je osećala da joj se bliži istek roka pa iako je Breccia bio prevelika javna figura da bi prosto nestao, nije bio pošteđen šikaniranja i pretnji, uključujući pozive usred noći, pretnje smrću njemu i čitavoj porodici, sav onaj asortiman koji, sa žaljenjem, povremeno prepoznajemo oko sebe i danas.

Utoliko, iako je Breccia u to vreme radio nekoliko stripova sa drugim autorima, Dracula je u neku ruku i njegov lični iskaz i neka vrsta mentalnog procesuiranja perioda potonuća i pada vojne diktature, prelomljena kroz gotski horor transformisan u postmodernu satiru pa i, na momente – vodvilj.

Drakula kojeg Breccia ovde crta je daleko od zavodljivog, magičnog gotskog gospodina koga pamtimo iz klasičnih adaptacija Stokerovog predloška i ovaj strip  u prvom redu karakteriše groteska. Brollijeva ukazuje na sličnosti sa stilom slikara kao što su nemački futuristički slikar i autor grafika George Grosz ili austrijski ekspresionista Oskar Kokoschka, a kompleksnost Breccijinih kompozicija u ovom stripu i korišćenje boje i osvetljenja svakako joj daju za pravo. Naravno, Breccija je pre svega strip-autor pa pored toga dobijamo i snažno i ubedljivo vizuelno pripovedanje koje se ovde odvija bez ikakve pomoći teksta.

Breccijine satirične priče o Drakuli su priče o slabosti i nesigurnosti, o opadanju i pogrešnim procenama. Već u prvoj Drakula biva ponižen od strane američkog superheroja koji je OČIGLEDNO Supermen samo nema amblem na prsima (a ako pogledate skice na kraju kolekcije, videćete da je na njima crtan sa amblemom, koji je na kraju verovatno uklonjen da se izbegnu problemi sa DC-jem), ali i od strane žene koju je odabrao za svoju (seksi) žrtvu. Druga priča je bizarna varijacija na klasični narativ iz Stokerovog romana, da bi kasnije priče varirale Edgara Allana Poea, ali i roman ja sam legenda Richarda Matesona. U Breccijinim verzijama svaki od ovih predložaka biva subvertiran, satirisan, pa povremeno i otvoreno ismejan, sa Drakulom koji je manje „legenda“ a više izraubovani predstavnik jednog starog, prošlog doba. Ovim se ne želi reći da se stripovi iscrpljuju u prostoj komičnoj dimenziji i zapravo varijacija na Mathesona sadrži izuzetno snažne slike koje aludiraju na političke čistke u Argentini, sa nepreglednim poljima grobova bez imena na spomenicima. Ova priča odlazi daleko unatrag od gotskog horora i prikazuje maltene biblijske (ili makar apokrifne) scene mučenja i dehumanizacije gde „pakao na Zemlji“ nije puka književna metafora već sublimacija poslednjih godina života u Argentini u kojoj je režim, što je slabiji bio, postajao sve pokvareniji i suroviji.


Breccia ove kratke priče bez teksta priča bez žurbe, dajući čitaocu mnogo vremena da ispituje njegove vrtoglavo kompleksne kompozicije, i pazeći da mu oko kroz njih vodi na inovativne načine, fokusirajući ga na konturu Drakule ili na neki od važnih detalja na njegovom telu (recimo opsceno predimenzionirane usne). Breccijin Drakula nije zastrašujuća figura, koliko je groteskna, kao naduvena, prestarela verzija Bele Lugošija koja tetura kroz krajolik – i zajednicu – što je odavno prevazišla strah od vampira-iz-literature. Kolorni rad je gust, debeo i snažan a Breccia veoma pažljivo koristi osvetljenje da nam slike predstavi, po potrebi, kao dvodimenzionalna ulja na platnu ili kao dugačke, kontrastne kompozicije koje sugerišu prostor i dubinu i uvek se pažljivo usredsređuju na jedan detalj koji čitaoca drži usidrenog i sigurno ga vodi od panela do panela po tabli koja bi, u rukama manje spretnog autora bila samo nerazaznatljivi haos krivih linija i gusto nanesene boje. Iako je tokom sedamdesetih postao poznat kao crtač koji radi čudesne stvari samo olovkom i tušem na belom hameru, Breccia ovde demonstrira jednako siguran rad sa kolorom i Dracula je u najmanju ruku zbog toga esencijalna kolekcija koja pokazuje jedan od poznih radova velikog majstora.

Breccia je Draculu radio nakon Perramusa, stripa koji je možda najreprezentativniji za osećaj represije i bezizlaznosti pod vojnim režimom u Argentini i u poređenju sa njime je svakako u pitanju lakše štivo, sa, čak, žovijalnim elementima. No, iako nema težinu Perramusa niti ambiciju Morta Cindera, Dracula je Breccijino poigravanje sa klasičnim književnim motivima u medijumu kolora i fantastično izvitoperenih slika koje ne treba olako otpisati. Neke od tabli u ovoj kolekciji su najbolji Breccia svih vremena a to je valjda vredno svačije pažnje. Comixology digitalnu kolekciju ima ovde, a Fantagraphics će vam tvrdokoričenu verziju rado prodati na ovom mestu.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.245
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3277 on: Yesterday at 05:14:02 »
Pročitao sam pre par nedelja izašli grafički roman Old Head koji je za Image Comics, posle uspešne kikstarter kampanje, napisao i nacrtao talentovani Kyle Starks, crtač nekih epizoda strip serijala Rick and Morty i, kako kaže jedna od njegovih biografija, scenarista Oni Pressovog miniserijala Dead of Winter u kome pas, bivša televizijska zvezda, ubija zombije u postapokaliptičnom mizanscenu nastalom na osnovu uspešne istoimene igre na tabli. Kyle Starks je do sada imao i jednu nominaciju za Ajznera, kao autor popularnog grafičkog romana koji je omažirao i parodirao akcione filmove osamdesetih godina, Sexcastle. I ovo je izdao Image Comics a više od pola decenije kasnije, Starks je završio svoj novi grafički roman i utisak je da je ponovo pronađen udoban balans žanrova ali i odnos između nekoliko pristupa materijalu.



Old Head je naime još jedan veoma ugodan spoj komedije, parodije, akcije i, u ovom slučaju horora. Starks ima vrlo karakteran crtački stil, sa urednim ali dinamičnim lejautom i energičnim pripovedanjem. Njegovi likovi, iako veoma karikirani – kako i očekujete od nekoga ko zarađuje za hljeb radeći Rick and Morty – imaju dosta karaktera ali i uverljive humanosti a što je značajno za strip koji se bazira na osetljivom spoju preterane, do parodije zaoštrene akcije, intenzivno (ali ne podsmešljivo)parodiranog  horora i jedne slice of life naturalističnosti koja u čitaocu treba da izazove empatiju pa čak i malo melanholije pre nego što ga Starks baci na tobogansku vožnju u kojoj lete glave i ispada se kroz prozore.

Old Head je žargonski izraz koji označava osobu koja je toliko stara (u određenom okruženju, poslovnom i slično) da je malo sumnjivo što je i dalje tu, a što je odgovarajući termin s obzirom na to ko je glavni negativac ove priče. Gledaću da izbegnem spojlere jer je jedan od elemenata šarma Old Head upravo to postepeno otkrivanje da stvari nisu baš onakve kako izgledaju na početku, ali nije da već naslovna strana stripa ne sugeriše veoma snažno u kakav će se ovo narativ izmetnuti.

No, Old Head nas u svoj zaplet uvodi krećući od Kulina Bana i dajući nam naizgled nepotrebno detaljnu biografiju glavnog junaka, bivšeg profesionalnog košarkaša po imenu Nash Gliven. Nash je, u vreme kada čitalac pristigne u radnju stripa već penzionisani basketaš od preko pedeset godina, sa istorijatom igranja u srednjoškolskim, zatim koledž timovima, a na kraju i skoro dve decenije profesionalnog igranja, kome su saigrači dali nadimak Old Head upravo jer je uspeo da se zadrži u timu daleko preko nečeg što je izgledalo kao prirodni rok njegovog trajanja. Nash, naime, nije bio neki veliki košarkaš, naprotiv, u jednoj emotivnoj sceni dijaloga sa dvanaestogodišnjom ćerkom, Nash objašnjava da se oseća kao da je protraćio najveći deo svog života – da je sve vreme čekao taj jedan trenutak u kome će se „probiti“ ili uraditi nešto po čemu će ga istorija pamtiti, ali da to nikada nije došlo. Ćerka mu kaže da je ipak imao sasvim solidnu karijeru profesionalnog igrača a on na to uzvraća da je najveći deo nje proveo sedeći na klupi za rezerve, da nije bio dobar ni u šutu ni u skokovima, da je njegovo najveće dostignuće da je u jednoj sezoni bio sedmi najbolji odbrambeni igrač…



Iako deluje kao da je Nash sa tim pomiren i da je, kao, sada zreo čovek koji je u stanju da priča o svom životu bez padanja u emotivne bezdane, zapravo nije baš tako. Naprotiv, recimo, kada on ćerki objasni da mu je nadimak tokom najboljih igračkih godina bio „The Knife“, odnosno „nož“, jer je bio u stanju da proseče svoj put kroz ma kakvu odbranu da je protivnički tim postavio, ona ga – sa svom iskrenom nedužnošću dvanaestogodišnjakinje – pita da li je to zapravo tačno jer je ona čula da su ga tako zvali pošto mu je šut bio očajan, u smislu da nož ne može da puca. Verovatno ovo bolje zvuči na Engleskom nego na Srpskom, ali poenta je da Nash ni pod stare dane zaista ne može da nađe stvaran mir i svoje mesto u životu – ćerku u stripu on vodi u bakinu provincijsku kuću da je proda, iako nije njegov vikend, jer je, naravno, odavno razveden i, mada je sada zreo i odrastao čovek, on i dalje povremeno upada u tuče i generalno se ponaša nezrelo. Otud i razvod i nelagoda povodom karijere za koju ne oseća da je ikada bila ono što je trebalo da bude, a smrt majke, jednog vrlo čvrstog, utemeljujućeg prisustva u njegovom životu – oca nikada nije upoznao jer je ovaj umro dok je Nash još bio fetus – je neka vrsta poslednjeg udarca za Nasha koji oseća da sada više nema nikakvu orijentaciju u ovom koordinatnom sistemu, jeste, konfuzije. Makar je ćerka duhovito i zrelo stvorenje za svoje godine.

Strip dobija blago komedijaški ton kada se Nash nađe sa pravnim zastupnikom vlasnika velelepnog gotskog zamka na brdu iznad majčinog imanja a koji je već godinama pokušavao da od pokojne žene kupi ovaj komad zemlje i kuću na njemu. Majka je, iz samo njoj znanih razloga decenijama odbijala dobru cenu i Nash i sam kaže da nema pojma ni zašto je tako i da je ona bila dosta „privatna“ žena koja sa sinom nije delila mnogo toga. Ipak, ona ga je podigla i od njega napravila makar muškarca koji ume da se bori čak i kada su svi izgledi protiv njega.

Ispostavlja se da je kupovina imanja za misterioznog vlasnika zamka (napominjem, gotskog) na brdu nekakav big deal i Nash je i pozvan da sa njegovom ekipom proslavi potpisivanje kupoprodajnog ugovora, a pokaže se da se ta ekipa sastoji od mase dudebro likova koji se svi trude da govore kul žargonom i budu najbolji ortaci sa superminornom košarkaškom zvezdom iz vremena kada su oni još bili klinci.



Ovo nije klasična postavka za vampirski horor, ali Kyle Starks uspeva da mu stvari idealno „prorade“. U pogovoru za strip Starks objašnjava da je rad na romanu trajao dugo, pogotovo što nije prvo napravljen konačni scenario nego su stvari osmišljavane u hodu a što je zahtevalo i vraćanje i preradu već gotovih tabli, no rezultat je da Old Head ima tu improvizatorsku energiju kojoj Starks teži i da su promene težišta u narativu, pa i promene samog žanra koje se događaju zapravo dobro pogođene. Tako, iako strip nikako nema uredno pripovedanje niti izbalansirane elemente, to mu zapravo daje više karaktera. Naš glavni junak koji se do kraja pretvara u akcionog heroja što mora da porazi zastrašujuću vampirsku pretnju uspeva da bude pravi izbor za ovu priču baš zato što do tog momenta znamo mnogo o njegovoj prošlosti, o njegovoj psihologiji i emocijama. Starks pravi opširne flešbekove kada mu je potrebno da čitaocu da informaciju što će pravilno kontekstualizovati akciju koju gledamo u sadašnjem vremenu, ali njegovo pripovedanje je veoma ekonomično i dinamično i ovo naprosto ne smeta.

Uopšte, Starksove table su jako funkcionalne, sa izvrsno odmerenim tempom odvijanja radnje, pravilno odabranim mestima na kojima će se raditi naglasci (spleš table ispunjene akcijom ili hororom), ali onda i dobro odmerenim momentima dekompresije gde dobijamo kompozicije više panela koje nam daju i karakter i psihološku napetost, pa na kraju i odlično fokusiranu akciju. Finale stripa u kome glavni junak praktično nalazi svoj „onaj trenutak“ u životu po kome ga niko neće pamtiti, ali je on konačno postao svestan da je ljudsko biće sa velikom, stvarnom vrednošću, je elegantni odjek jednog od flešbekova sa početka, momenta iz Nashove igračke karijere u kome je bio na milimetar od slave i onda je ispustio jer je pokušavao nemoguće.

Old Head je kolorisao Chris Schweizer, crtač i kolorist tri puta nominovan za Ajznera pa je ovo grafički roman koji ima lep balans između Starksovog jednostavnog, karikaturalnog stila crtanja i kolora koji je sveden, do mere da Old Head na momente doživljavate kao crno-beli strip, a da kolori ipak dodaju presudne elemente atmosfere. Ovo je ugodna i topla komedija koja ima tačno onoliku količinu realnosti u sebi da vas pogodi malo ispod pojasa i natera da razmišljate o nekim svojim životnim prekretnicama i moguće propuštenim šansama, a onda i tačno onoliko urnebesne, savršeno nacrtane horor-akcije da bude zabavna. Starksov humor je dobronameran i prijatan čak i kada je zapravo prilično „edgy“ i Old Head je, na gomili jedan zaista uspeo, prijatan strip koji mogu da preporučim svakome. Comixology stranica je ovde.