Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 343408 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.260
  • Kopernik je prso skroz!
    • http://comicsartist.blogspot.com/
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2450 on: 10-04-2017, 11:06:35 »
Yep, moraće poslužit'!
Tenkju!

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2451 on: 03-05-2017, 11:50:44 »

Pre nedelju ili dve, biće da je ipak tri, pričam sa ortakom o stripovima koji nisu ispunili naša očekivanja i kojih bismo se otarasili. I dok ja pokušavam da se što pre otarasim teme, budući da sam mu pre mesec ili dva, biće da je tri, prodao Atomiku i nisam baš želeo da se priseti se činjenice, on pomenu Sužanjstvo.


- To beše ona Libelusova epska fantastika? - pitam naizgled nezainteresovano.


- Jeste, imam sva četiri albuma, ali me strip baš nije oduševio. Nije baš loš, crtež je odličan, ali je priča previše spora i razvučena, ko će ga znati kad će je dovršiti.


Tako predstavljeno, Sužanjstvo nije delovalo naročito poželjno, ali znano je da zbog ljubavi prema maču i magiji često posvećujem svoju pažnju delima koja to svojim kvalitetom baš i ne zaslužuju. - Hmmm... Daš mi to na čitanje?


- Doneću ti sutra! - Odvraća moj ortak, s teškom mukom prikrivenom nadom u glasu da je možda pronašao način da mi vrati za onaj zajeb sa Atomikom, odnosno da ću zbog svoje poznate slabosti kupiti Sužanjstvo od njega.


Naivčina. Naravno da se to neće desiti, ali iz malo drugačijih razloga od onih koje bi on očekivao, koji se tiču kako mojih dugoročnih finansijskih planova tako i kratkoročnog totalnog nedostataka bilo kakvih novčanih sredstava. Ali strip je zapravo dobar. Bez zajebavanja. Vrlo vrlo dobar.


Priča počinje jednim gradom u plamenu i jednim venčanjem, događajima koja se odigravaju u razmaku od nedelju dana ili dve nedelje, ako ne tri. Dok za grad u plamenu nisu potrebna naročito detaljna objašnjenja, na venčanje bih mogao potrošiti nekoliko reči. Uostalom, niko normalan ne voli ratove, dok raja prosto prožima venčanja, evo videli smo nedavno kad su se uzimali Novak i Jelena. Kad to ono beše, jel ima godina ili dve ili možda... Okej, preterujem.


Dakle, ženi nam se dvorski učitelj mačevanja, Kiriel, sa ćerkom najmoćnijeg kralja ljudskih zemalja. I ne, nije u pitanju bajka o zabranjenoj ljubavi koja je prevazišla sve prepreke i iskušenja, već brak iz interesa za sve umešane (premda u priči, kao što ćemo videti, ima malčice zabranjene ljubavi). Kirielov interes je prilično očit, svi smo ovde odrasli i neobično pronicljivi ljudi, čak i oni koji čitaju marvel, te nema potrebe da ga crtamo. Kralj bi putem ovog braka da učvrsti veze sa onim što ga je dovelo na poziciju na kojoj se trenutno nalazi, nižim plemićkim staležom čijim venama ne teče krv divova, ali koji poseduje izuzetnu preduzimljivost i vitalnost, osobine koje polako iščezavaju kod pripadnika starog plemstva. I naposletku, njegova ćera bi se drage volje udala za Kiriela da bi sakrila činjenicu da u stomaku nosi dete svog rođenog brata. Znam, neko u publici će sad početi da vrišti o besramnom plagiranju Martina u cilju privlačenja čitalaca, ali prvi album Sužanjstva (dobro sam proverio, u pitanju je prvi, a ne drugi ili treći) je izašao 2006. godine, u doba kad serija nije bila ni u planu i pre bih rekao da je u pitanju pozajmica dobrog motiva za zaplet nego pokušaj da se profitira na idejama starijeg i poznatijeg kolege pisca koga je proslavio TV ekran. Ako smo to razjasnili, da nastavimo priču o Kirielovoj svadbi, na kojoj se među zvanicama pojavio pregršt likova koji će u budućnosti nositi radnju Sužanjstva. Sad, mogao bih da vam nabrojim njihova imena, položaje i razloge zbog kojih će biti važni za dalju priču, ali prvo, mrzi me, drugo, i sam sam se žestoko namučio da usput popamtim sva ta prezimena, titule i ko je tu koga i sa kim, pa ne bih vas, eventualne čitaoca, da lišim tog zadovoljstva, i treće, zbilja me mrzi. Ali ću napomenuti da se među gostima pojavila izvesna generalica F'lar, žena koju smo prethodno videli kako beži iz grada u plamenu na početku priče.


Samo venčanje protiče u sumornom tonu, jer gosti donose brojne vesti o pljačkašima koji su se osilili i ugrožavaju karavane na putu koji vodi u prestonicu, pojavila se glasina i da kraljev rođak prikuplja oko sebe armiju najamnika, a priča se i da su se na površini zemlje ponovo pojavili Drakari, pripadnici otuđene nacije ljudi koja se pre hiljadu godina udružila sa zmajevima kako bi uništila prvo ljudsko kraljevstvo. Stoga Kiriel nakon prve bračne noći dobija zadatak da se hitno uputi na svoj novi posed, koji se igrom slučaja nalazi u srcu oblasti kojom vladaju pomenuti neredi. I igre mogu da počnu.


Sužanjstvo je izuzetno ambiciozan projekat, i to je u osnovi i njegova prednost i prokletstvo. Prednost, jer autori znaju šta rade. Epizodu o kraljevskom incesu na stranu, Fabrisu Davidu je Džorž Martin očigledno spisateljski uzor, te se i njegov ep oslanja na priču o dvorskim spletkama koje vode do građanskog rata, dok se sa strane sprema invazija drevnog neprijatelja na ljudsku rasu. David, međutim, s jedne strane, uspeva da nadogradi svoju osnovnu premisu na vrlo zadovoljavajući način, a s druge, da čitaocu jednog epsko-fantastičnog dela pruži ono što mu je zapravo potrebno da bi uživao u priči - uvek nešto novo, neočekivano, u svakom narednom albumu, te svaki nastavak Epa o Aneroridima donosi nove komadiće zapleta i istorije ovog sveta ili nas vodi u njegova dotad neviđena područja. Tako je kompletan drugi album smešten u svet Drakara, objašnjavajući njihovo društveno ustrojstvo, verovanja i previranja među vladajućim slojevima ovog naroda, nagoveštavajući da oni možda i nisu zla pretnja kao što se dalo naslutiti u prethodnom delu priče i da i iza njihovih postupaka stoji neko sasvim treći. Kad smo kod trećih, treći album nas vraća na poprište građanskog rada do koga je došlo među ljudskim kraljevima, da bi četvorka ponovo preselila pozornicu u sasvim neočekivane krajeve. Da ne otkrivam previše, ali ako ste ikad maštali da letite nebom i sretnete se sa Anđelima, pa, za vaše dobro se nadam da ste u međuvremenu odrasli i našli neki posao, ali Davidovim junacima će se upravo to desiti. Barem onima koji su preživeli događaje iz prethodne epizode.


Da ne zaboravim deo o prokletstvu, problem sužanjstva nije spora i razvučena priča, kako je pomenuto na početku ovog već predugog teksta, naprotiv, pisac veoma vešto kombinuje delove pripovesti posvećene intrigama sa mačevalačkim deonicama, već to što ovakve priče, odnosno način na koji se ova konkretna pripoveda, nisu baš prilagođeni savremenom dobu. Jer u pitanju je priča u nastavcima, čija se radnja uredno prekida uvek tamo gde je najinteresantnije, tako da taman kad se sve zahukta i kad ste najželjniji da saznate šta će se destiti sledeće, shvatite da više nemate stranica za okretanje na raspolaganju. I da ćete na nastavak morati da čekate do sledećeg albuma. Stoga mi je sasvim jasna frustracija mog ortaka, kao i bilo kog drugog čitaoca ovog stripa, imajući na umu da je Erik Burgije (ili kako se već čovekovo ime zapravo izgovara) odličan, ali veoma spor crtač i da između objavljivanja dve epizode Sužanjstva prođe u proseku tri godine. To je kao da uđete u poslastičarnicu nakon dugo vremena, umirući da pojedete nešto slatko, i naručite najbolji kolač u ponudi, da bi vam poslastičar umesto celog parčeta donosio po jedan zalogaj na tacni svakih sat ili dva. Ili tri, jebiga. Još teže je preporučiti nekome da investira svoje vreme u čitanje Sužanjstva kada imamo u vidu da ovo nema šanse da se završi skoro. Čuo sam da je na Libelusovom forumu najavljeno da je u petici kraj, ali ja ne vidim kako će se ova priča završiti bez barem još tri ili četiri albuma. Najmanje.


Na koncu, sve zavisi od toga da li ste od onih koji žele da vam kompletna priča bude isporučena sad odmah ili vam ne smeta da dobru pripovest konzumirate na parče. Ako ste među prvima, sačekajte da njen kraj bude napisan, naučite u međuvremenu francuski i pazarite integral(e). Ako ste među drugima, kupite Libelusove albume, pročitajte ih i trenirajte svoje strpljenje u narednih deceniju ili dve, pre će biti tri. Ako ste među trećima, čitajte neki all new all different marvel, ja vam ne mogu pomoći.  :lol:

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2452 on: 11-05-2017, 17:56:58 »

Sinoć sam se prvi put susreo sa Mek Kojem. Kratki utisci.


Mek Koj je stripčina, uprkos slabašnom Gurmelanovom početku. Srećom, veoma brzo je u drugom i trećem albumu došao do daha, a ne smem ni da pomislim šta me čeka ako se kvalitet njegovih scenarija ikada približi kvalitetu Palasiosovih crteža.


A počelo je zaista kilavo. Palasios priču u prvom albumu plete oko događanja iz 1864. godine američkog građanskog rata i odlučujuće ofanzive koju su snage Unije povele protiv trupa generala Huda. Aleksis Mek Koj je ludo hrabri kapetan koga generali konfederalnih snaga na 56 tabli prvog albuma šalju na više nemogućih misija od kojih zavisi opstanak južnjačke vojske koja je u neprekidnom povlačenju. Što bi i moglo da pije vodu da, najpre, Gurmelan ne zamišlja rat otprilike onako kako bi ga zamišljao mali Perica dok se igra Partizana i Nemaca u dvorištu sa drugarima, drugo, da Mek Koj nije predstavljen kao nepobediva vojničina koja je u stanju da se čitav sat bori sama protiv severnjačke armije i treće, da u njegovom scenariju ima bilo kakvog smisla. Suštinski, priča je toliko loša da rutinski doseže nizine marvela iz šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka (a isto tako i prvih i desetih ovog).


Ali pošto od scenarija nema vajde, stvar suvereno spasava Palasios zbog koga će vam biti potpuno svejedno šta čitate. Realizam koji izbija iz čovekovih crteža je potpuno nestvaran, na desetine puta sam se zatekao kako buljim u dršku revolvera ili flašu viskija koje je nacrtao sa osećajem da bih mogao da posegnem unutra, u strip, i izvučem ih napolje. Okretao sam stranice prvog albuma totalno nedodirnut Gurmelanovim baljezgarijama u želji da samo vidim kakvu je kompoziciju kadrova Palasios smislio za naredne dve table. Majstor. Kralj. Car. Bog.


Franački, razume se.


A onda dolazi ono pravo. Gurmelan je od drugog albuma sasvim drugi čovek, a priča koju pripoveda, o američkim milionima koji su se izgubili na teritoriji Meksika i grupi južnjačkih zatvorenika koje je komanda Unije poslala da kako znaju i umeju vrate te pare na severnu stranu Rio Grandea, premda kliše svih klišea u vestern žanru, šljaka kao sat. Ništa na nivou Bluberijevih avantura u Meksiku, da se razumemo, ali Palasiosu ni ne treba ništa bolje od solidnog scenarija da se još više razmaše i demonstrira koliko je bezobrazno dobar. A priča ovde zbilja jeste solidna, Mek Koj od supermena sveden na nivo sposobnog vojnika koji ipak ima ljudske limite, a Meksiko prikazan kao rastrzana zemlja sa mnogo dobrih strana i još više loših. Često smrtonosno loših. Dodatni plus što je Gurmelan uspeo da ugura u priču građanski rat u Meksiku sa svojim sukobljenim armijama, bandite, Apače, Marijače i nekoliko uverljivih preokreta. Minus što je krao poznate replike istorijskih ličnosti da bi ih strpao u usta svojim fiktivnim protagonistima i antagonistima.


Ako sam hteo bolje, Izvesni Mek Koj mi je doneo bolje. Ostalo je pitanje da li je to izuzetak koji potvrđuje pravilo ili novi standard. A Klopka za Mek koja je odgovorila....


... da je u pitanju ovo drugo. Verovatno ponajbolja priča od prve tri, i dalje svoju inspiraciju pronalazi u ljudskoj pohlepi (čemu tražiti novu formulu kad stara funkcioniše). Plašim se da bi detaljnije opisivanje zapleta pomalo naškodilo uživanju u prvom čitanju ovog stripa novim čitaocima, jer bi razotkrilo par detalja koji se tiču završnice prvog stripa. Ali ću pomenuti da se zaplet vrti oko Sedam gradova Sibole i da se ne pojavljuje Zagor. I da je Palasios i dalje Bog.


Franački.


Sve u svemu, ako iole volite vestern, Mek Koj je zicer koji se ne propušta. Ako vas boli ćoše za salune ispunjene duvanskim dimom, temperamentne meksičke lepotice, prašnjave, u bradu zarasle gringose i krezube pistolerose, Mek Koj je zicer koji se ne propušta zbog Palasiosa. Pa se vi pomirite sa svojim razlozima za nabavku.


A da, dizajn je zakon.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2453 on: 28-06-2017, 10:40:20 »
Nego, bio prošle nedelje Komikon u Kragujevcu, pa da reknem koju kako je bilo ovde, da ne otvaram posebnu temu zbog jednog posta.



                                                                                                                  Kragujevac, godine sedme 


1. Petak, dan prvi


Zapravo, ako ćemo da cepidlačimo, verovatno bi bilo ispravnije da kažemo da je počelo u četvrtak u prepodnevnim časovima, kada sam igrom slučaja spazio program festivala prema kome je trebalo da nastupim u petak u sedam uveče, zajedno sa Vukom Komikom i Kristijanom iz Makonda. Ili možda istog dana, oko jedanaest uveče, kada me je Neša na fejsu pitao može li da me zovne. Ili u pet do dvanaest (kada je, ako ćemo verovati simbolici, već bilo prekasno), kada sam mu odgovorio da slobodno zove.


Ali pošto govorimo o petku, recimo da je sve počelo petnaest minuta posle ponoći kada mi je telefon zazvonio. Naravno, nije me iznenadilo što je poziv došao od Ultrasa, ali jeste to što mi je rekao: "Hej, neo, kako je? Čuj, znaš onu tribinu koju treba da držiš sa Vukom i Kristijanom? Onu o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini? Došlo je do male izmene u planovima, neće doći Kristijan, pa ćete pričati samo ti i Vuk. Može?"


U pola jedan ujutru niko vam neće verovati da treba tetki da odnesete lek, pa sam rekao da može. I tako je počelo.


Milan Jovanović Darkwoodski (u nekim krugovima poznatiji kao Džimi Gitara) napomenuo mi je da Miša i Dragana iz Dw-a kreću za Kragujevac oko dva popodne. Njih dvoje nisu imali ništa protiv da uz gomilu stripova povezu i mene na jug, te smo tako u narečeno vreme krenuli iz Beograda. Dvosatna putovanja srpskim drumovima često umeju da iznedre mnogo zanimljivih i uzbudljivih dogodovština, neko bi o tome mogao da napiše i knjigu iako nije putovao u Kinu. Avaj, nama se nije desilo ništa zanimljivo, ako ne računate kolektivni nalet jake mučnine koji nas je pogodio kada smo kraj puta uočili bilbord na kome Miloš Obrenović sa svoje polovine poručuje "Čuvaj Srbiju" Malom Aleku, koji sa svoje polovine odlučno odgovara "Čuvam Srbiju".


No, ni to nas nije moglo sprečiti da stignemo u Kragujevac, gde nam je Ultras ubezbedio smeštaj u Domu učenika srednjih škola. Nešinom tajmingu se svašta može zameriti, ali zato o gostoljubivosti može da drži časove. Moja soba je zapravo bila četvorokrevetna, savršeno čista i ugodna, a klopa zaslužuje poseban pomen (i dobiće ga, kada za to dođe vreme). Zasad je od važnosti samo to što sam se na brzinu istuširao i prilegao čekajući da me Dragana i Miša pozovu da krenemo ka Đačkom trgu.


U mom kupatilu se iznenada začula buka.


Svi koji smo gledali horor filmove znamo da je ovo trenutak u kome će glupi, radoznali, samouvereni epizodista koji otvori vrata kupatila biti iskasapljen i bačen u WC šolju. Zato treba zaboraviti na radoznalost. Ona je ubila mačku i kompletnu ekipu Vriska. U sva tri dela. Pametan čovek bi se lagano odšunjao ka izlaznim vratima i pobegao iz sobe kao da ga ceo marvelov crtački staf goni. Nikako ne bi, kao što sam ja uradio, odlučno ustao sa kreveta i otvorio vrata kupatila, u kome je mračna preteća prilika koja se uzdizala pored tuš kabine...


... bila Karven.


Pet minuta kasnije, nakon što sam prestao da vrištim i promenio pantalone, skapiro sam da smo Karven i ja dobili susedne sobe sa zajedničkim kupatilom. Postoji u svemu ovome neka pouka, a ona verovatno glasi da nikad na put ne možete poneti dovoljno rezervnog veša. Ako već ne glasi da uvek pažljivo za sobom zaključavate vrata svog kupatila, jer bi inače iz njega mogao da izađe novinar Vremena.


Srećom, ova nesrećna epizoda ubrzo je bila zaboravljena usled žurbe da što pre stignemo do liceta mesta događaja. Dragana, Mišo i ja (čita se kao Dragana, sasvim sama, bez ikakve pomoći) smo raspakovali i poslagali Darkwoodova izdanja na štand po svom izboru (lukavo smo izabrali onaj po kome sunce najžešće žeže, kako bismo oterali što više mušterija), a ubrzo su stigli i Boban Knežević Knez i Marko iz Alan Forda.


Uverivši se da je na Đačkom trgu izloženo dovoljno stripova da podmiri nezasiti apetit nezajažljivih kragujevačkih kupaca, mirne savesti sam se uputio ka obližnjem kafeu, gde je Kolektor već sedeo u hladovini cirkajući neki fensi napitak. Ubrzo se pojavio i Alex, a zatim i Emina. Sedeo sam u dobrom društvu, čekajući da dođe vreme za moj nastup i dokono filozofirajući o tome da li bi trebalo da me peče savest što propuštam Karvenov intervju sa Bobom Živkovićem, budući da je jedina stvar koja me je pekla bilo popodnevno sunce. Nisam ništa zaključio, pa ako neko zna odgovor...


Da ne duljim, negde oko pet do sedam se pojavio i Ultras, koji je neumorno jurcao među domaćim i stranim gostima starajući se o njihovim željama, zahtevima, prirodnim i neprirodnim potrebama. Prišao mi je i srdačno se rukovao sa mnom: "Hej, neo, kako je? Čuj, znaš onu tribinu koju treba da držiš sa Vukom za pet minuta? Onu o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini? Došlo je do još jedne male izmene u planovima, neće doći ni Vuk, pa ćeš pričati sasvim sam! Može?"


Moja reakcija bi se, ako insistirate na artikulisanosti, mogla svesti na: "Argh? Arhh!"


Srećom, Neša me je razumeo: "Odlično, znao sam da nećeš odustati. Karvene, najavi ga!!!"


I Karven me je najavio.


Postoji mnogo zanimljivih retoričkih pravila o tome kako treba i kako ne treba započeti izlaganje. Uveravam vas da jedno od njih glasi da, kada u publici ispred vas sede junaci vašeg detinjstva poput Vlade Vesovića ili Miodraga Jovanovića Mikice, ne treba da započinjete izlaganje o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini sa: "Ovaj, ja ću vam govoriti o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini." Kao što sam ja, na primer, uradio.


Ukratko, moje izlaganje o Pogrebniku je bilo propast. Sreća što sam se brzo zagrejao, pa je izlaganje o Isu i izdavaštvu bilo briljantno, kao i uvek.


Skromniji čovek bi ovde stao sa opisom sopstvenog učešća u programu Komikona, ali pošto ja ne bolujem od egzotičnih bolesti, naglasio bih da su prisutni od mene naučili:


- da je Legenda o Isu do jaja,


- da će 2017. godina biti godina velikog povratka vesterna, ako je vestern ikad negde i odlazio,


- da će ove godine generalno biti objavljeno mnogo dobrih stripova,


- da među njima neće biti marvelovih, premda će i oni izlaziti.


Ubrzo nakon mog i kratkog Zstefovog izlaganja pao je mrak i označio kraj zvaničnih festivalskih aktivnosti za ovaj dan. Stoga sam rado iskoristio priliku da se pridružim Karvenu, Marku iz Alana Forda, Kolektoru, Milanu Jovanoviću Kragujevačkom (koji je u nekim krugovima poznatiji kao strip crtač Milan Jovanović) i Valteru Venturiju na pivu i večeri u Staroj Srbiji. Dobro, verovatno bi bilo bliže istini da sam se pridružio pomenutoj četvorici i Venturijevoj flaši piva, pošto je u nekom momentu naš italjanski gost shvatio da je usput izgubio vrećicu sa duvanom i hrabro se uputio u kragujevačku noć u potragu za njom. Više ga nikad nismo videli... sve do jutra.


I to bi bilo to za petak, ako izostavimo činjenicu da je neko vreme za stolom pored našeg sedeo i večerao Marko Somborac sa porodicom. I, kako nas je kasnije obavestio konobar koga smo pozvali da platimo večeru i piće, ljubazno nam ostavio da platimo i njegov račun. Postoji u svemu ovome neka pouka, deco, i verovatno glasi da, ako je kada vidite političara poželjno da promenite stranu ulice kojom hodite, onda je kada vidite komičara poželjno da brzo promenite kafanu u kojoj sedite.


Do drugog dela i priče o suboti (kojom ćemo se baviti po nedelji).

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2454 on: 28-06-2017, 10:47:08 »
Kakve pustolovine, druže Neomeđeni!!!!!!!!!!!! Potpuno primerene manifestaciji  :lol: :lol: :lol: :lol:

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2455 on: 28-06-2017, 10:51:25 »
I dalje žalim zbog vašeg izostanka, druže Meho!!!!!  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2456 on: 28-06-2017, 10:58:16 »
Istorijski, ja u Kragujevac idem skoro isključivo na groblje, tako da...

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2457 on: 28-06-2017, 11:05:56 »
Uh, loše uspomene. Manućemo se Kragujevca onda, za ovu godinu.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2458 on: 28-06-2017, 11:16:29 »
Hahahah, ma ne, ne, ODLIČNE uspomene: radi se o godišnjem pomenu plemenitim britanskim medicinskim sestrama koje su tokom Prvog svetskog rata došle u Srbiju da pomažu civilnom stanovništvu koje je kidala epidemija tifusa, koje su posle svega par meseci i same obolele od tifusa, umrle i sahranjene su na kragujevačkom groblju. To je uvek bila lepa svečanost sa sve prijemom u skupštini grada i kasnijim krkanjem.  :lol: :lol: :lol:

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2459 on: 28-06-2017, 11:27:15 »
Okej, ovo već znatno bolje zvuči.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2460 on: 06-07-2017, 13:59:54 »
Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala. 

 
Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip...
 
Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč „Hulk“ u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.
 
Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.
 

 
Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije „sržno“ Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), „hulk“ je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji „igra“ Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.
 
Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.
 
I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je „pravi“ Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog „Ms. Male Character“ sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.
 
Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?
 
Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno „zreliji“ ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer „indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu“ kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).
 
Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.
 

 
Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa „novim“ likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.
 
*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.
 
I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.
 
Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.
 
Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.
 

 
Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je... mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima „ludaču“. Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker...
 
Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih „jao, teško je, kako ću“ misli. Plus, odgovor na pitanje „šta ako izgubi kontrolu“ se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.
 
Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:
 

 
Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i... er... ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.
 
Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje... No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to...
 
Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.
 
Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj „pravi“ identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.
 
Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, „klasični“ Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.
 

 
Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje „klasičnog“ Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i  vrlo zabavno.
 
Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.
 
Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su „deniable“ a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.
 

 
Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.
 
Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.
 
U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se „suicide“ iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko „istinski“ ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.
 
S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je „pravi“ psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet „spasava“ kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje „a šta biste VI na njenom mestu učinili?“, što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je „pravdano“ potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je „glavni“ deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.
 

 
Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u „drugim“ delovima svesaka gde je „B“ ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov „korektan“ rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.
 
Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.
 

 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2461 on: 06-07-2017, 14:16:05 »
Teško meni, šta učinjeh!!!


Ništa, druže Meho, zatražiću od vas da se iskupite tako što ćete nam ukratko (najozbiljnije) reći šta mislite o Betmenovoj priči Hush. Darkwood je pustio strip u prodaju juče, crtra ga upravo Džim Li koga pominjete u vašem izveštaju, ali nailazim na oprečene komentare o scenarističkom kvalitetu Muka, te ne znam da li da na njega trošim svoje lako zarađene novce. Pa ako biste s nama podelili svoj stav...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2462 on: 06-07-2017, 14:22:39 »
Pa… Hush je svakako jedan od boljih Loebovih scenarističkih produkata urađenih u 21. veku. Pogotovo ako se poredi sa apsolutnim đubretom koje je proizvodio u Marvelu nakon Husha (Ultimates itd.). E, sad, da li je to dovoljno dobro za jednog superhero-hejtera poput vas, druže Neomeđeni… nisam siguran. Ako imate Killing Joke, Dark Knight returns, Year One i Arkham Asylum, ovo dolazi u obzir. Ako nemate, svakako kupite nešto od ovih stripova pre Husha…

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2463 on: 06-07-2017, 14:28:57 »
Imam.  :lol:


No, zacepljena je cena od skoro dve iljade s popustom, momentalno imam kinte, ali iza ćoška će verovatno uskoro da se pojave domaći prevodi Scalped, Mad Love, Punisher Max i All Star Superman od američkih naslova, pa nekako sumnjam da bi bilo pametno potrošiti kintu na Hush ako nije na nivou ovih stvari.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2464 on: 06-07-2017, 14:30:09 »
O, pa nije. Solidan je Hush ali nije na tom nivou.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2465 on: 06-07-2017, 14:36:23 »
Super, to mi rešava tu dilemu. Naleteću negde drugde na Lijev crtež, pre ili kasnije.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.491
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2466 on: 06-07-2017, 21:28:20 »
Jedino sto HUSH ima Dzim Lija, a ovi drugi nemaju...

No, kada je rec o DC Rebirth stripovima, ja sam u nekom nastupu ludila u poslednjih mesec i po dana procitao gomilu ovih naslova - bilo mi se nakupilo, pa sam ni sam ne znam zasto, krenuo da sljustim vecinu. I moram reci da mi je ovo prvi put u zivotu da se istinski vise palim na DC nego na Marvel. E sad, da se razumemo, ja sam pravi Marvel boy jos od 80ih, i pratio sam vecinu znacajnih serijala sve ove decenije. DC sam pratio tamo negde na pocetku sankcija, pa sam mu izgubio nit sve do Identity Crisis-a, koji me je, ma sta rekli o tom stripu, ponovo privoleo da citam DC komikse. I od tada  redovnije pratim DC, ali ne kao pravi vernik, vec gnostik simpatizer.

Medjutim, ovo sto DC pruza u poslednjih nekoliko godina - od New 52, koji je, ako nista imao fantasticnog Snajderovog/Kapulovog Betmena, Dzonsov superspektakularni JLA i Snajderov/Paketov a kasnije Soulov Swamp Thing, pa preko prelaznih stripova kao sto je Kingov Omega Men, ili gore pominjani Martian Manhunter, pa sve do ovoga sto sada rade sa Rebirthom - prvi put je od mene ucinilo pravog DC fana.

Sta preporucujem? - vecinu naslova vezanih za Mracnog viteza, dakle, odlican Batman, odlican Detective Comics, vrlo zanimljiv Nightwing. Bet-devojke su posebna prica. Onda, posto sam slab na Green Lanterna jos od kad je Dzef Dzons vratio Hal Dzordana, oba naslova u Green Lantern prici. Green Arrow takodje veoma dobar. Aquaman Dena Abneta/Bred Vokera veoma zanimljiv - serijal postaje pravi politicki triler prepun akcije. Onda, od Supermenovih naslova - izdvaja se Superman koji pisu Piter Tomasi i Patrik Glison, a povremeno crta Dag Manke. Rukina Cudesna zena je takodje odlicna. Deathstroke veterana Kristofera Prista (nije pisac Prestiga) mi je ipak trenutno najbolji strip od svih Rebirth naslova. Takvu kombinaciju akcije, plot-twistova i komplikovanih porodicnih odnosa stvarno nisam nikad video - ili se barem ne secam.

Ono sto me je razocralo su Justice League i JLA naslovi... Delimicno mi je zanimljivo sta Brajan Hic kao scenarista i povremeni crtac zeli da uradi u Justice League stripu - a to je da ima epizode u kojima se spektakularna akcija cesto odigrava off-prostoru, van kadra, odnosno, toka price, a u prvom planu su likovi i njihove dileme-trileme i odnosi. Medjutim, Hic na zalost nije dorastao tom zadatku, pa nekako ne uspeva da poentira. I malkice me je razocarao Suicide Squad, ali posto ja Dzim Lija prosto obozavam, cak i kad radi svega 15ak strana po epizodi, onda mi to nije toliko razocarenje. 

Nisam citao novi Hellblazer, Super-Mana i ove stripove pod Young animal imprintom - to me tek ceka. 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2467 on: 06-07-2017, 21:31:08 »
Deathstroke veterana Kristofera Prista (nije pisac Prestiga) mi je ipak trenutno najbolji strip od svih Rebirth naslova.

Upravo. Priest je vanserijski scenarista, nešto slično Ostranderu, razmišlja na nivou koji je najvećem delu drugih nedostižan.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.491
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2468 on: 06-07-2017, 21:35:17 »
I da, o MUKU, odnosno, HUSH-u...

Nisam ga citao vise od deset godina, odnosno, od onda kada je izasao, kad god da je to bilo (ima vise od deset, sigurno). Ali, koliko se secam, ukoliko citalac nije barem delimicno povezan sa univerzumom mracnog viteza, i ukoliko nema barem neku emociju koja ga vezuje za likove ovog univerzuma (kako junake, tako i negativce), tesko da ce moci da uziva u stripu. Ovo je, koliko se secam, jedan love-letter tom njegovom svetu, koje verovatno ostavlja hladnim one koji nemaju pojma ko je Clayface, recimo, ili koliko je Robina Betmen imao i kojeg od njih je ubio Dzoker.

Ali, opet, Dzim Li na srpskom! Trebalo bi da napravimo neki praznik od ovog dana!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2469 on: 07-07-2017, 05:12:10 »
Al prvo sahrana  :(
 
 
 
 Joan Lee Dies: Wife Of Comics Icon Stan Lee Was 93  
 
Quote

Joan Lee, the wife of Marvel Comics mastermind Stan Lee who co-created superheroes from Spider-Man to the X-Men, died today. She was 93. A spokesperson for the family confirmed the news that Lee’s wife of 69 years died this morning “quietly and surrounded by her family.”
The Lees’ marriage was as epic as any Marvel tale: Joan, a model born Joan Clayton Boocock, married Stan in New York in December 1947. It was widely considered to be Joan who urged Lee to write a new kind of superhero after comics up until then had generally favored prototypical flawless characters. Lee even considered quitting the business at Timely Comics (later called Atlas Comics and, eventually, Marvel Comics), where he had been since 1939.
The result, with artist Jack Kirby, was Fantastic Four with its more human, sometimes flawed quartet. It was a hit, and soon after came all those Marvel movie staples of today: Hulk, Thor, Iron Man and X-Men, as well as Daredevil with Bill Everett and Doctor Strange and Spider-Man with Steve Ditko.
While her husband made a habit of doing cameos in Marvel film and TV fare, Joan (he called her “Joanie”) had some credits too, playing herself most recently in last year’s X-Men: Apocalypse. She also voiced Madame Web in a Spider-Man animated series from 1996-98 and Miss Forbes in the 1994 animated Fantastic Four series.
Stan Lee, who still is chairman emeritus at Marvel and a member of the Marvel Comics Editorial Board, is due to attend Disney’s D23 convention and Comic-Con this month. He also is scheduled to be the centerpiece of “Extraordinary: Stan Lee,” a tribute to his career that’s been set for August 22 at the Saban Theatre in Beverly Hills.
Today’s statement said, “The family ask that you please give them time to grieve and respect their privacy during this difficult time.”
 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2470 on: 07-07-2017, 07:37:05 »
Tužne vesti. Počivala u miru.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2471 on: 07-07-2017, 08:57:25 »
Ali kakav par, kako su dugovečni i vitalni u toj dugovečnosti. Svaka im čast.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2472 on: 09-07-2017, 13:34:47 »
Pročitao sam Hush u elektronskoj verziji. Da se ne lažemo, jedino što valja u ovom stripu je crtež. Ali nije to Gal, pa da kupim strip samo zbog crteža.


Ako ništa, Hush je doprineo da poželim da pročitam neku dobru Betmenovu priču, pa sam načeo New 52 Betmena, sa Snajderom i Kapulom za kormilom. Čuvena priča o Sovama. Nakon sedam sveski mogu da kažem da mi se zasad ovo dopada.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2473 on: 10-07-2017, 13:28:49 »

                                                                                                    Vekovnici, deveti put među Srbima


Pitate me zašto volim Tita Vekovnike? Pa, ako ostavimo ostalih 4224 razloga na stranu, odgovor se svodi na - zato što su trenutno jedini strip koji izlazi u nastavcima i uspeva da mi u (gotovo) svakom narednom broju priredi neko iznenađenje koje me ostavi razjapljene vilice. Ozbiljno, ljudi koji ne bace pogled da pogledaju šta imam u rukama dok čitam Vekovnike verovatno misle da sam se udubio u neki izveštaj Vlade RS o održavanju trenda rasta domaće privrede, mora da im toliko zapanjeno delujem.


Znam da ovo zvuči kao preterivanje dokazanog fanboja, ali ostavite začas sumnju, katran i perje po strani i bacite pogled na besramno reklamiranje argumente kojima bih da vas ubedim da znam šta vam prodajem govorim. Ako je u prvih osam albuma Vekovnika (i jednom specijalu) postojala neka konstanta, onda je to bilo pripovedanje Marka Stojanovića bogato nafilovano igrama reči provučenih kroz monologe i dijaloge njegovih dugovekih protagonista. Nešto što je pratilo Vekovnike u dobru i zlu, Balkanu i Beču, Evropi i Americi, početku i kraju sveta. Znali ste da će junake Vekovnika gde god se zavuku sustići Stojanovićevo pripovedanje, sviđalo se to njima ili ne. Stoga, ideja da će u novom albumu, osim na par prvih i poslednjih strana, vladati potpuni muk među njegovim koricama zapravo ima smisla, zar ne? Zašto ne bismo lišili strip nečega što je priznato i prepoznato kao njegova velika prednost i videli šta će od toga da ispadne? Pa nema u tome ništa čudno?


Ispala je Zemlja čuda, bukvalno.


Dobro, ali nije to toliko senzacionalno, neko će se drznuti da kaže. Bilo je i ranije tušta i tma stripova u kojima su autori s mnogo uspeha vežbali pripovadanje bez reči. Jedan takav Šabuteov je preveden objavljen ovde pre samo nekoliko dana. Pa onda legendarni "Uzdah i san" Berardija i Milaca. Čak i kad scenario ne valja, dobar crtač može iz takve postavke da izvuče mnogo toga zanimljivog.


Crtač, rekoste? Zaboravih da kažem, novi Vekovnici nude, khm, čitaocu darežljivih 68 tabli. Na kojima je radilo, ček da još jednom proverim, skromnih 69 crtača. A koloristi se broje obaška.


Još uvek niste iznenađeni? E pa ja sam bio, i te kako, kad sam shvatio da i pored svega, ovo ipak funkcioniše. Jebeno dobro funkcioniše.


Ako se kojim slučajem sećate šta je bilo na kraju osmice, pa, sve pohvale vašem pamćenju, ali ja ću ipak časkom da vas podsetim kako se njena priča rasplela. A izgledalo je da se rasplela ne može biti bolje po naše junake i junakinju. Kraj Kainovog soja dočekao je Marka i njegovu Amazonku na brodu koji se upravo otiskivao na jedno mirno krstarenje, dok je Čen, i dalje u staroj dobroj Evropi, krenuo u potragu za knjigama... bajki. Deveti album, međutim, brzo i na kvarnjaka premotava priču unapred, te tako na njegovom početku zatičemo Marka i Čena kako obijaju kuću braće Grim. Odnosno, zatičemo Čena kako je obija, a Marka kako pokušava da povrati svoju utrobu pod prozorom prvog sprata, čekajući da mu kineski vampir dobaci ključ. Kako bi mogao kulturno da uđe i pohara ormar sa pićem. Reklo bi se da se omiljenom guslarskom heroju u međuvremenu dogodilo nešto prilično gadno, budući da se ponovo vratio piću, kao u loša stara vremena. I da pored njega više nema Altee. Verovatno priča o kojoj ćemo saznati nešto više u nekom drugom stripu.


Elem, u ovom od Čena saznajemo, dok je još u stanju da dođe do reči, da je kuća braće Grim jedno od retkih mesta koje još nije izabralo gde se nalazi u vremenu i prostoru. Ergo, u pitanju je tačka u kojoj je moguće igrati se s verovatnoćom u našem svetu i potencijalna kapija ka paralelnim svetovima. Marko i Čen su u kuću došli zbog prvog, a iz nje izleteli zbog drugog, budući da je iz mraka iskočila jedna krajnje sumnjiva zakrabuljena prilika, zdipila džepni sat sa stola i šmugnula napolje... pa kroz portal koji se stvorio ni iz čega na drugu stranu. Naš omiljeni dvojac ga je pratio bez mnogo premišljanja... zbog čega su se verovatno pokajali kada su prošavši kroz zacrnjeni otvor uleteli u snežnu oluju. Kako junaci nikad ne odustaju od potere za zlikovcima, nastavili su dalje i uskoro sustigli lopova za koga se ispostavilo da je Beli Zec. Na nesreću, pre njih ga je sustigla i počela da lema na mrtvo ime i prezima grupa živopisnih likova koji su izgledali kao da su se upravo iskrcali sa broda kapetana Kuke. Verovatno ponajviše zbog toga što su se upravo iskrcali sa broda kapetana Kuke. Pogađate, od tog momenta stvari nikako nisu mogle da se razreše razgovorom, čak i da Marko (Stojanović) nije zamukao.


A pošto jeste, uspeh opisanog suludog stripovskog eksperimenta umnogome je zavisio od preko sedamdeset crtača i kolorista koji su preuzeli na svoja pleća nimalo lak zadatak nošenja naracije ovog albuma oslanjajući se prvenstveno na svoje likovne veštine. Koje su o(bes)hrabrujuće raznolike u stilu i pristupu, te tako među prozvanih 69 crtača imate umetnike koji, s jedne strane, potpuno ili nešto manje savršeno vladaju čuvenom realističnom stilizacijom savršenom za scene klanja i sakaćenja, a s druge strane, potpuno ili nešto manje nesavršeno vladaju prokaženim karikaturalnim stilom crtanja koji ume da posluži kada treba dočarati na stranicama Vekovnika šegu i komiku. A između ovih krajnjosti udenute su još desetine njih koji balansiraju negde između. Naći ćete među njima takve crtače koji i dalje svom radu pristupaju sa perom i četkicom u ruci i tušem na stolu (i koji znaju ko je Foster) i one druge koji su se privoleli modernim zapadnim vrednostima, miru u svetu i tablama za crtanje (ali svejedno znaju ko je Foster, jer jedan je Profa). Naći ćete ljude koje je, naizgled, neko pomešao kao špil karata i dodelio im zadatak da nacrtaju po jednu tablu Vekovnika,da bi krajnji rezultat pokazao da je u svemu tome od početka postojao neki red i plan, jer je iz narečenog kreativnog haosa izašao jedan od najboljih albuma Vekovnika.


Albuma u kom ćete gledati Čena kako se upire iz sve snage da spreči Marka da padne kako bi na kraju sam doživeo vrtoglavi pad. Albuma na čijim stranicama Marko golim rukama ubija nevine, a hladnim čelikom krive, da bi na kraju na svoju umornu matoru dušu navalio teret svežih teških grehova. Albuma koji će vas na kraju naučiti zbog čega je za svet iz bajki ovaj naš prava zemlja čuda. Albuma čiji je kraj tek još jedan početak, kako to već često biva u Vekovnicima. I dobro je dok je tako.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 43.393
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2474 on: 10-07-2017, 14:33:14 »
Marku stvarno treba odati priznanje za istrajnost i nimalo skromnu viziju koju je imao sa ovim stripom a koja se već deceniju, uprkos svemu, uspelo realizuje.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.644
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2475 on: 10-07-2017, 14:37:39 »
Usudio bih se čak pretpostaviti da su stvari krenule malo nabolje. Ovo su valjda prvi Vekovnici na koje smo čekali kraće od godinu dana. Zapravo, čekanje je trajalo jedva 7-8 meseci.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.491
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2476 on: 10-07-2017, 18:13:31 »
Marku stvarno treba odati priznanje za istrajnost i nimalo skromnu viziju koju je imao sa ovim stripom a koja se već deceniju, uprkos svemu, uspelo realizuje.
Tako je. Ne znam ni jednog drugog domaceg strip scenaristu sa tolikim kontinuitetom u poslednjih desetak i kusur godina zaista. Nadam se da ce mu u Leskovcu jednog dana podici spomenik, majke mi, za talenat i vestinu, pre svega, ali i za istrajnost i tvrdoglavost. 

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.640
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2477 on: 19-07-2017, 17:16:58 »
...
a spomenuo bih i white, svescica prva.
iritantna djevojcica nakon pada aviona na krilu istog pluta usred oceana okruzena bijelim ajkulama; vuce dalje, solidan trash. :lol:


izasla druga svescica white.
ovo je potpuno trashasto, cura nakon pada aviona pluta oceanom na krilu okruzena bijelim ajkulama (podrucje spot istih), sve u kontaktu sa dvoje znanstvenika koji upucuju savjete. jednostavno mi lezi.


praznik, ljudi, pra-znik! :lol:

moving on my own trace