Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 376889 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2550 on: 05-12-2017, 15:42:00 »
Ima nečeg malčice bizarnog u tome što mi se sad čitaju sva tri opisana stripa, ali ću verovatno prvo stići do Deathstrokea iako spadam u kategoriju mrzitelja superheroja.


Inače, prešao sam i:


Detective Comics Vol 1 - The Rise of tThe Batmen


Iskreno, nadam se da će se ovo usput popraviti, jer je početak bio potpuno šablonski i prvih šest brojeva nisu doneli nijedan momenat koji bi me iznenadio, uzbudio ili naterao da osetim bilo kakvu emociju, makar i negativnu. Zasad me baš briga za Batmana, Batwoman i njihovu malu ekipu koja je hrabro pokazala srednji prst znate već kome.


Sledi Nightwing.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2551 on: 05-12-2017, 16:01:36 »
Deathstroke je najduži od sva tri, ali, da, pošto ste sada na Rebirth bindžu onda možda ima smisla da ga čitate prvog, druže Neomeđeni.  :lol:

Dajte šansu i Novim Tinejdž Titanima jer će vam to dati potreban kontekst za čitanje krosovera sa Deathstrokeom.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2552 on: 05-12-2017, 16:06:45 »
Naravno, i Teen Titans su u planu.

Josef K.

  • Rust Kolega
  • 2
  • Posts: 200
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2553 on: 05-12-2017, 18:18:02 »
Čitao sam ranije ovaj Kill or be killed, nikako da nastavim

ok stvar
And who in their right mind would call their place the Hotel Hitler?!?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2554 on: 05-12-2017, 18:40:16 »
Dobar, meni baš dobar, ali ja sam istorijski slab na Brubejkera.  :lol:

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.056
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2555 on: 05-12-2017, 18:40:51 »
koliko ti je sati trebalo da to napises
poruka se odnosi na posljednji post na prethodnoj stranici
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2556 on: 05-12-2017, 19:14:13 »
Tri i po.

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.056
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2557 on: 05-12-2017, 19:38:25 »
eee grdne rane :)
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2558 on: 05-12-2017, 20:06:00 »
Jel' to znači nešto dobro?

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.517
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2559 on: 05-12-2017, 20:10:50 »
Ima nečeg malčice bizarnog u tome što mi se sad čitaju sva tri opisana stripa, ali ću verovatno prvo stići do Deathstrokea iako spadam u kategoriju mrzitelja superheroja.
Zasto citas superheroje ako ih ne volis? To bi bilo kao kad bih ja sad krenuo da citam Dzeremaju, ili Metabarone, ili (ne daj boze) Bluberija ili Mek Koja. :)

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2560 on: 05-12-2017, 22:22:47 »
Tu i tamo volim da probam nešto novo, proverim da li mi se ukus izmenio i tako to. Superherojski strip me je nekoliko puta i prijatno iznenadio - Milerov i Vejdov Daredevil, ceo The Boys, nekoliko Betmenovih priča, nedavno i kraj Amazing Spidermana.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.517
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2561 on: 05-12-2017, 22:27:13 »
Ja sam godinama probao (i probam i dalje) da citam stripove van americkog superherojskog stripa, ali polako shvatam da je to to. Sto se mene tice. :)
 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2562 on: 05-12-2017, 22:40:24 »
I to je okej. Ali ja sam u svakoj školi našao nešto što mi prija, uključujući i superherojski strip, iako mi najmanje leži. Volim francuske autore, prijaju mi stripovi sa španskog govornog područja, mange obično ili obožavam ili ne podnosim, veoma mi se dopada ono što radi Image. Poslednjih godina sam počeo da otkrivam malo Britance i oni me takođe oduševljavaju. Tako da zasad nemam razloga da bilo koju školu brišem sa spiska.  :)

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.056
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2563 on: 06-12-2017, 00:33:26 »
meho stvarno fascinanrno...otkud vrijeme i zivci
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2564 on: 08-12-2017, 09:23:30 »
Nightwing Vol. 1 - Better Than Batman


Joj, ovo ne funkcioniše na toliko nivoa da ne zam ni odakle da počnem. Zapravo, nema ni potrebe previše trošiti reči, problem svih problema je što se Nightwing u ulozi dvostrukog agenta ponaša poput bubuljičavog tinejdžera nesposobng da obuzdava svoje emocije bar na par sekundi. Ako se od Morisonovog runa nije desila neka značajna promena vezana za Demijanovu ličnost, i on je totalno promašen, uopšte ne liči na večno nadrkanog klinca iz tog vremena.


Batman: Night of the Monster Men


I evo konačno jedne solidne, nepretenciozne priče koja uglavnom dobro funkcioniše. Istina, čini mi se da je Strejndžov master plan za završnicu totalno neubedljiv i nije mi baš najjasnije zašto Betmen ne bi smeo da ga udari, ali pretpostavljam da tu postoji neka predistorija koje nisam svestan.


Marvelov bonus. Čuh da je Fibra ovih dana objavila neko superherojsko remek delo - Hawkeye kog su radili Fraction i Aja, pa pomislih da ne bi bilo zgoreg da proverim putem elektronske verzije imam li još materijala za pljuvanje. Nemam, ako je suditi po prve tri epizode, ovo je jako jako odlično, jedva čekam da nađem vremena da nastavim sa čitanjem.


Sledi Batgirl: Beyond Burnside.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2565 on: 08-12-2017, 10:11:15 »

Marvelov bonus. Čuh da je Fibra ovih dana objavila neko superherojsko remek delo - Hawkeye kog su radili Fraction i Aja, pa pomislih da ne bi bilo zgoreg da proverim putem elektronske verzije imam li još materijala za pljuvanje. Nemam, ako je suditi po prve tri epizode, ovo je jako jako odlično, jedva čekam da nađem vremena da nastavim sa čitanjem.






Whoa, nelly. Polako s remek dela. Mislim, ovo je dobar strip, posebno prvih deset epizoda ali kasnije... kasnije postaje manje dobar i meni je trebalo dosta snage volje da ga dokotrljam do kraja. Naravno, Ajin crtež je genijalan i prve epizode su pričane vrlo uzbudljivom tehnikom ali posle sve to... nije baš tako sjajno.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2566 on: 08-12-2017, 10:18:51 »
Hej, ja samo prenosim šta sam čuo o stripu. Nisam kriv ako se posle pokaže da je neopravdano hajpovan.  :lol:


Prve tri epizode sam slistio u dahu, zasad me vozi. Videćemo kako će se nastaviti.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2567 on: 08-12-2017, 10:31:26 »
Da, stvarno je odličan početak tog Hokaja. Ja i dalje držim prvi kadar iz prve epizode kao spleš skrin na mom tabletu, mnogo je to Aja dobro crtao. I nadam se da ćeš uživati, samo upozoravam da poslednja trećina može da bude malko naporna.

Takođe, vrlo me zanima da li ćeš imati sličnu reakciju meni na pojavljivanje tracksuit mafia likova.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2568 on: 10-12-2017, 16:07:22 »
Batgirl Vol. 1 - Beyond Burnside


Najbolje što mogu da kažem o ovome je da se lako čita. I da je tema priče zanimljiva. Ne i način na koji je obrađena. Užas.


Batgirl And The Birds of Prey - Who Is Oracle?


Priča o stvaranju tima. Nedavno sam pročitao jednu groznu u New 52 JLA, tako da ova uprkos svim klišeima može da prođe. Prelazna ocena.


Sledi Red Hood & the Outlaws Vol. 1 - Dark Trinity

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2569 on: 11-12-2017, 20:00:44 »
Red Hood & the Outlaws Vol. 1 - Dark Trinity

Druga uzastopna priča o stvaranju tima, ova nešto bolja od prve. Bez iznenađenja, ali zanatski hendlovano i sviđa mi se ova ekipa. Mogli bi da budu zabavni.

All Star Batman - My Own Worst Enemy


Koliko je ovo imalo potencijala. Šta je sve Snajder mogao da uradi sa ovom idejom. A uradio je ništa. Šteta, baš šteta. Inače, nije mi jasno da li je do mene, ili je ovde crtež Romite Mlađeg koji obično ne podnosim zapravo - dobar?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2570 on: 11-12-2017, 20:08:43 »
da li je do mene, ili je ovde crtež Romite Mlađeg koji obično ne podnosim zapravo - dobar?

Do vas je, druže Neomeđeni. Mislim, Romitu mlađeg generalno smatraju jednim od najboljih crtača u istoriji američkog stripa.
 
Mada priznajem da u poslednje vreme ume da ošljari.
 
Ali ipak.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.812
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2571 on: 11-12-2017, 21:31:18 »
Smatraju ga za šta?!!!!!!!!!!


Okej, sto ljudi sto ćudi. Ja bih ga možda smestio u gornji dom sto najgorih crtača američkog stripa, ali verovatno me zato nikad ne konsultuju kada prave top liste.  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2572 on: 11-12-2017, 21:58:05 »

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.517
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2573 on: 12-12-2017, 21:38:08 »
Da, i meni je, recimo, Romita JR jedan od omiljenih svih vremena.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.904
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2574 on: Yesterday at 16:16:47 »
Danas malo o stripovima o čijim sam prethodnim epizodama već pisao, a onda i o nekim – za mene, nas, pa i čovečanstvo – novim stripovima. Mešana vreća što bi rekli na engleskom, pošto su temeljito nepismeni kad je srpski u pitanju. 


Prvo da kažem da sam se konačno privoleo da do kraja pročitam Dark Knight III: The Master Race, miniserijal što su ga pisali Frank Miller i Brian Azzarello a crtali Andy Kubert i Miller sam uz tuš Klausa Jansona, koji je krenuo da izlazi još krajem 2015. godine a proletos se završio sa devetim brojem. Kad se uzme u obzir da je devet brojeva izlazilo solidnih osamnaest meseci ali da je meni svejedno trebalo više od pola godine da se nateram da serijal dovršim, kao i da su mi inicijalni utisci pre skoro pune dve godine bili vidno lišeni entuzijazma, bilo bi izvrsno sad reći nešto u stilu „Azzarello i Miller su do kraja serijala stvari izuzetno unapredili i priču koja je na početku tekla sporo i na mišiće, doveli do furiozne, duboko zadovoljavajuće završnice“. Naravno, već i na osnovu političke situacije u zemlji i svetu nagađate da ne živimo u najboljem od svih mogućih tajmlajna...
 
Dark Knight III: The Master Race je pre svega jedan temeljito nepotreban strip a to je za mene istinski bolno da napišem, pošto su na njemu radili neki od autora koje već decenijama izuzetno cenim. Millerov povratak DC-ju i Betmenu, uz pomoć mlađeg (ali ne i mladog) scenariste koji sa njim deli ljubav prema kriminalističkom i noir izrazu, sve nacrtano od strane nekih od najboljih ljudi koji su ikada radili u ovoj industriji – ovakva postavka stvari skoro da podrazumeva jednu istinski epsku priču koja će fundamentalno preispitati paradigme DC-jevog univerzuma, ili makar one njegove grane koja je pod upravom Franka Millera. Umesto toga, The Master Race je jedan umereno zanimljiv događajčić u kome planeta Zemlja dolazi pod udar grupe religioznih ekstremista sa kompleksom superiornosti, a kojoj Betmen onda pokaže kako biju specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije i razbuca ih sve ko svinja novinu, uspevši pritom da se i podmladi. Pa posle kažu da nasilje nije odgovor...
 
Nije ovo nužno najlošija priča svih vremena, pa definitivno ni najlošija priča u Millerovom superherojskom opusu (jer, ne zaboravimo, taj opus sadrži abominacije poput Holy Terror i All Star Batman & Robin), ali istovremeno se i na toj nekoj skali uzbudljivosti nalazi značajno ispod bilo čega što u ovom trenutku u DC-ju rade Snyder ili Taylor. Problem nije, na kraju dana, u samoj ideji koliko u izvođenju.
 
Naime, ideja je prihvatljiva i tiče se Kandora, minijaturizovanog kriptonskog grada u boci koji je kanonski deo Supermenove kolekcije u Tvrđavi samoće, poslednji očuvani deo nekada velike kriptonske kulture. Ovaj simpatični detalj iz zlatnog doba superherojskog stripa Miller i Azzarello tretiraju na savremen način i postavljaju sasvim legitimno pitanje: ako Supermen već ima vremena da rešava kosmičke probleme, spasava planetu Zemlju svake nedelje po par puta, putuje kroz vreme i svašta još nešto, nije li ljudski da se malo pomuči, možda pozove te neke svoje prijatelje iz Lige pravde, te genijalne naučnike i heroje koje poznaje, pa da se nekako reši i taj problem i građani Kandora spasu života u prijatnom, ali ipak zatvoru?
 
Stvari malčice komplikuje što je Supermen u ovom stripu odavno digo ruke od superherojisanja, ali i od života, i provodi vreme zamrznut u bloku leda, otuđivši se i od supruge (Wonder Woman) i od zajedničke ćerke Lare. Ali opet, Lara, i sama napola Kriptinjanka je tu da u pomoć pozove Rayja Palmera, JLA superheroja i naučnika sa pseudonimom Atom,  čija je glavna karakteristika upravo menjanje veličine raznih stvari. Palmer malo uposli svoj superiorni intelekt i brzo se dolazi do rešenja koje konačno omogućava građanima Kandora da se vrate u svoju pravu veličinu.
 
Naravno, koliko god delovalo prosto, ovo je u stvari jako interesantna premisa: jedan Kriptonjanin na planeti Zemlji: to je recept za najvećeg superheroja kog je čovečanstvo ikada poznavalo. Ali čitav grad Kriptonjana? Koji svi pod svetlošću žutog sunca mogu da lete, budu skoro neranjivi i prže lasere iz očiju? To već može da bude problem, čak i ako imaju najbolje namere.
 
Miller i Azzarello, nažalost, ovu premisu tretiraju skoro bez ikakve suptilnosti i ovde ne gledamo susret dve rase od kojih je jedna biološki neupitno superiornija u odnosu na drugu, a što bi dalo podlogu za zanimljivu, višeslojnu priču. Umesto toga, grupica verskih ekstremista među Kriptonjanima odmah povede sveti rat protiv Zemlje – istrebivši za početak sve ostale Kriptonjane, za svaki slučaj, da stripu ne ostane slučajno nekakav potencijal za nijansiranje – i ostatak radnje se svodi na to koliko je Betmen pametan i kako ima plan da pobedi i čitavu armiju Supermena.
 
Nažalost, čak i ovo na kraju ispada prilično nedopečeno jer Betmenov plan je praktično Deus Ex machina rešenje: Bruce Wayne je bogat čovek a bogati ljudi mogu da priušte proizvodnju dovoljne količine kriptonita kojom se možete boriti i protiv hiljadu Supermena. Problem je time rešen već na polovini priče i do kraja moramo da gledamo prilično nezanimljive vratolomije koje Azzarello izvodi ne bi li nečime popunio stranice do završetka devetog broja.
 
Ovo, nagađate, ne ide lako i The Master Race je jedan primetno razvučen strip sa vidnim dobijanjima u vremenu i brojnim stranicama na kojim likovi izvode dugačke monologe, presecanim neubedljivim preokretima koji treba da dodaju malo drame u priču što je kulminaciju doživela već na polovini.
 

 
Nisam siguran da dovoljno naglašavam koliko je sve to do kraja beskrvno i nezanimljivo. Superherojski strip sa neuverljivim zapletom, ali čiji su likovi dobri, životni i zabavni može da bude sasvim probavljivo štivo (neki bi reki da je to jedina postojeća forma superherojskog stripa koja se uopšte može čitati, ali to su zlobnici), no ovde to nije slučaj. Kako je ovo treća „Dark Knight“ priča, u njoj se deo drame oslanja na ideju da je Betmen već suviše star da bi radio ono što Betmen radi – na početku se zapravo postavlja pitanje je li uopšte živ – i da je, ako uopšte ima ikakvu ambiciju, neophodno da se štafeta preda nekom mlađem, ko veruje u isti ideal borbe za pravdu i spreman je na najteža odricanja koja betmenovski lifestyle podrazumeva. Ovaj podzaplet, koji na početku deluje kao glavni je ne samo temeljito nerazvijen (Miller ga koristi samo koliko mu je potrebno da se vrati svojoj omiljenoj temi: mladoj ženi koja se biblijski loži na starijeg, mačoidnog muškarca, a ni on nije ravnodušan) već se i do kraja priče potpuno napušta na ime vraćanja Betmena u dobru fizičku formu i magijski indukovanu ponovljenu mladost. Ponovo, ovo je izvedeno toliko nenadahnuto da se A. Ne osećam loše što sam spojlovao taj preokret i B. Osećam loše što ću sugerisati da je ovo prilično očigledan žal dvojice scenarista za mladošću koja je prošla i sad su okruženi tom nekom dečurlijom koja nikako da im se skloni sa travnjaka.
 
Druga tema – ona vezana za Supermena, i njegovu ćerku i izbor između pravde koju diktira genetsko nasleđe i pravde koju definiše kultura u kojoj su rasli – ni ta tema ne dobija dovoljno prostora. Mada je lepo što su je Azzarello i Miller potegli i dobrodošla je u ovakvom stripu, nema se utisak da su na ovu temu bogznašta i rekli i jedina zanimljiva stvar u vezi sa ovim je taj podtekst seksualne tenzije između oca, ćerke i njenog (potencijalnog) mladog seksualnog partnera koji je ovde obrađen samo za dlaku suptilnije od  onog što smo gledali u Anđelima 2.
 
Ovo je strip koji je imao materijala za možda četiri epizode a, neobjašnjivo, razvučen je na svih devet. Miller je posle glavne priče u svakom broju dopisao i docrtao još i one-shot „dodatke“ koji su se bavili drugim likovima iz istog univerzuma i dok su neki od ovih dodataka esencijalni za praćenje priče, neki su agresivan višak. Čitav podzaplet sa Halom Jordanom je potpuno nebitan za radnju stripa i još jednom podseća da Milleru nikada, ni pod kojim uslovima ne treba u ruke dati da radi Green Lantern. To što je ovde otišao predaleko u pokušaju da oda poštu heroizmu ovog lika je nekakva kompenzacija za gadosti koje mu je uradio u All Star Batman & Robin, ali je ovo jednako slabo ispisana priča.
 
I, da bude gore, dosta slabo i nacrtana. Millerovi crteži u ovim dodacima osciluju po kvalitetu i mada ima tu povremeno nadahnutih milerovskih momenata, ima, bogami, i postiđujućih ja-ovo-ni-na-tviteru-ne-bih-pokazivao slika koje su jedva iznad nivoa skice i podsećaju na najcrnje momente Holy Terror. Kako sam već rekao, Kubert i Janson u glavnom stripu kreiraju boljeg „Millera“ nego Miller sam.
 
Reći da sam razočaran trećim Dark Knightom bi možda podrazumevalo da sam od njega išta i očekivao, a to nije slučaj. Posle svega, zaista se plašim na šta će ličiti četvrti Dark Knight koga Miller radi sam, bez koscenariste. The Master Race je ispao mlitav ali makar ne preterano uvredljiv. Dark Knight IV bi mogao da dovede do implozije stvarnosti. Čekaćemo drhteći.
 

 
Becky Cloonan je završila svoj rad na serijalu Punisher o čijem sam početku već pisao ovde po završetku prve priče i, nakon sedamnaest brojeva moram da kažem da je ovo definitivno za mene najubedljiviji klasični Punisher serijal u poslednjih desetak godina. Cloonanova nije ni imala ambiciju da se nadmeće sa Ennisovim i Aaronovim Punisher MAX legatima, ali je njen rad primetno elegantniji od onoga što su u poslednjoj deceniji sa glavnim Punisher serijalima radili današnji Image Comics šampioni Matt Fraction, Rick Remender i Greg Rucka.
 
Znajući da ovu trojicu muškaraca inače veoma volim, vredi reći da je Cloonanova napravila komparativno bolji strip time što je naprosto usvojila „back to basics“ pristup. Psihologiziranje (Fraction), hvatanje za kemp (Remender) ili humanizovanje Franka Castlea kroz uvođenje drugih likova (Rucka) su sve pristupi koji su legitimni, naravno, ali u poređenju sa ovim što je ispisala Cloonanova, pokazuju se kao čist višak i eksperimentisanje koje u krajnjoj analizi nije dalo najbolje rezultate.
 
Becky Cloonan je, u kontrastu, sasvršeno intuitivno razumela zašto je Punisher tako fascinantan lik i time napravila jasnu sponu sa Ennisovim čitanjem njegovog predloška. Njen Frank Castle je jednako monomanična osoba, usredsređena samo na jednu jedinu stvar, lišena sumnji i afekata koje bi je usporile ili skrenule sa puta. Cloonanova vrlo dobro shvata da piše strip o psihopati i pritom ne pada u zamku impulsa da ga učini šarmantnim. Kao i kod Ennisa i kasnije Aarona, njen Punisher je praktično mašina za ubijanje, čovek koga nikada ne biste poželeli za prijatelja ali – i ovo je ključno – čovek koga biste MOŽDA poželeli za komšiju kada shvatite da je komšiluk otišao dođavola, da su došli divlji i da će definitivno oterati pitome. Kako sam pre desetak godina već pisao o Ennisovom Punisheru: on je neko ko radi ono što mi ne bismo mogli, pa čak i ono što bismo javno osudili, samo da bismo se u sebi molili da nastavi da to radi jer ako prekine, ko će nas onda zaštititi?
 

 
Ta tenzija između liberalne kulture i primalne reakcije koju Punisher kreira kad o njemu razmišljate (on je zločinac koji treba da bude zaključan daleko od civilizacije... ali uklanja zločince koji su još GORI) je izvrsno zaoštren koncept generalnog viđilantizma koji nosi superherojske stripove i Cloonanova njime vrlo dobro rukuje.
 
Opet, njene priče su relativno jednostavne i mada taj bazični pristup vrlo osvežava, poštujem i da ovo nije na nivou visokog koncepta koji smo vezivali za Ennisa i minucioznu psihološku analizu likova u njegovom Punisheru. Svejedno, Cloonanova kroz svojih 17 brojeva provlači dugački zaplet sa firmom koja se bavi obezbeđenjem ali pokušava da pivotuje u biznis proizvođenja supervojnika i uspeva da nas ubedi u to da je njen sukob sa Punisherom ozbiljan, filozofski utemeljen i zahteva njegove (vrlo) drastične reakcije. Istovremeno, kroz nekoliko one-shot epizoda scenaristkinja demonstrira vrlo siguran, ponovo osvežavajuće back-to-basics intoniran kapacitet da piše kratke, poučne priče o Punisheru koje istražuju pitanja urbanog nasilja, straha građana za svoje živote, naoružavanja civila i viđilantizma kao odgovora koji dolazi sam od sebe čak i kad nije najbolji.
 
Cloonanova je imala sreću da je serijal započela sa Steveom Dillonom na mestu crtača i ovaj Punisher veteran, zaslužan za veliki deo popularnosti prvog i nekih kasnijih Ennisovih radova na Punisheru (da ne pominjem, jelte, Preachera) je u mnogome legitimisao ideju da je Punisher serijal na staranje poveren ne samo osobi ženskog pola, već i osobi koja je primarno i sama crtač a ne scenarista. I taman kada je postalo jasno da je Cloonanova definitivno „the real deal“, Dillon je umro.
 
Matt Horak koji ga je nasledio i nacrtao najveći deo ostalih epizoda je zapravo odličan izbor. Horak ne proizvodi „lep“ crtež, ali je izuzetno čitak i uspeva da pomiri jasnoću slika sa ekspresivnošću koju scenario Cloonanove zahteva. Ovo je izuzetno nasilan strip, sa mnogo scena vrlo detaljnih borbi (uz korišćenje, između ostalog, zamki za medvede kao oružja) i Horak tu pakuje eksplozivnosti i brutalnosti baš koliko treba, pogađajući pravi ton eksploatacije neophodan da nam se proda ovakav strip.
 
Marvel je u međuvremenu renumerisao serijal u naporu da pokaže povratak korenima i od pre dva broja Cloonanovu je zamenio Matthew Rosenberg koji iza sebe već ima respektabilne nezavisne stripove poput We can Never Go Home ili 4 Kids Walk Into a Bank. Rosenberg za sada pokušava da pomiri želju da Punisher učini spektakularnim stripom sa ambicijom da kaže i nešto o geopolitici pa je Punisher dobio stari War Machine oklop i poslat je u izmišljenu istočnoevropsku državu da pomogne golorukom narodu protiv novoustoličenog diktatora. Srećom, scenarista se trudi da priču ofarba svim mogućim nijansama i temeljito je pretrese sa svih ideoloških pozicija pa me strip o Amerikancu koji deli pravdu po Balkanu ne iritira onako kako je to moglo da bude. Ono što je potencijalno veći problem je to ponovno izvlačenje Punishera iz urbanog jezgra u kome najbolje funkcioniše i insistiranje da ovo bude nešto „superherojskiji“ strip nego što je bio do pre par meseci, no za sada to Rosenberg lepo piše a Guiu Vilanova pristojno crta pa imam oprezno optimističan stav. Ipak, neka ostane zabeleženo da je Cloonanova uradila najbolji Punisher strip u poslednjih deset godina i da je Steve Dillon umro da biste vi na taj strip obratili pažnju.
 

 
Pročitao sam i Imageov miniserijal The Old Guard jer me je zanimalo šta Greg Rucka radi između pisanja Wonder Woman (sa kojom je međuvremenu završio) i Lazarus (za koji nisam siguran da i on zna kako će se završiti). Petodelni strip izašao u prvoj polovini ove godine u atraktivnom crtežu Leandra Fernandeza je primer Grega Rucke koji se trudi ali ne preteruje u tom trudu, testirajući prvo koncept i proveravajući koliko će ovo čitaocima biti zanimljivo pre nego što se, eventualno, obaveže da piše dugoročniji strip sa tim konceptom. Sa jedne strane, ovo pozdravljam jer je ovih pet epizoda jasna priča sa zapletom, početkom, preokretima i krajem, koja se može pročitati i biti pročitanim zadovoljan – ni nalik na Lazarus u kome je i posle dvadesetak brojeva preovlađujući osećaj bio „fascinantan svet... ali kad će da počne radnja?“ S druge strane, The Old Guard je strip u kome su ti postojeći zaplet i radnja zapravo mnogo manje zanimljivi od samog koncepta i čoveka dok čita malčice proždire to što se ovde potežu brojna pitanja na koja bi bilo zanimljivo odgovoriti samo kad se priča ne bi opsesivno bavila jednim relativno generičkim akciono-špijunskim zapletom.
 
Ali dobro, čak i Rucka sa pola snage je najčešće bolja ponuda od većine drugih scenarista koji rade punom snagom i ovo je strip koji ima interesantne likove, ubedljivih karakterizacija i pošto ih smešta u dinamične trilerske situacije, ima tu energije.
 
Osnova koncepta stripa je da su glavni junaci, nominalno ekipa plaćenika koja izvršava poslove za bezbednosne agencije a koji su suviše teški ili opasni za regularne vojske, kadri da se time bave na ime svoje funkcionalne besmrtnosti. Svih petoro protagonista imaju wolverinovske kapacitete za izlečenje i najtežih povreda, a ovo podrazumeva i dugovečnost koja se meri stolećima, pa čak i milenijumima.
 
Rucka ovde praktično uzima Armstronga iz Valiantovog serijala Archer & Armstrong, a onda piše ozbiljan strip sa istom postavkom i istražuje kako uopšte izgleda život osobe koja je živa hiljadu ili više godina, kako se ona uklapa u ljudsko društvo, drži korak sa tehnološkim i socijalnim progresom, kako se krije, kako voli pa napušta one koje voli, i šta je uopšte motiviše da ide dalje, znajući da ne može da umre.
 

 
I ovo je vrlo zanimljivo obrađeno sa dosta kvalitetnog rada na karakterizaciji. Rucka, tradicionalno, uzima ženu za glavnog junaka, ali svi likovi ovde, muški, ženski, strejt i gej su duboko sondirani, imaju svoje glasove i doprinose istraživanju ovih pitanja iz više uglova. Skoro da onda u svemu smeta što moramo da se bavimo relativno školskim trilerskim zapletom sa gizdavim ali ultimativno plošnim negativcima. Potpuno je očigledno da je Rucka mnogo zainteresovaniji za istraživanje ličnosti dugovečnih protagonista i da su ostali likovi tu samo da bi ovi imali šta da rade i nadam se da će obećani naredni miniserijal sa istim likovima biti nešto bolje izbalansiran na ovom planu. The Old Guard jednostavno ima suviše potencijala u svojoj centralnoj premisi i zanimljivim likovima i zaslužuje malo ambiciozniji zaplet.
 
S druge strane, Argentinac Leandro Fernandez je naš stari znanac (ovde pominjan na ime rada sa Peterom Milliganom na The Names) i njegov crtež, sav u jakim kontrastima i ikoničnim konturama, dinamičan i užurban, daje dosta života ovom stripu. Fernandez, naravno, s vremena na vreme zna da bude i previše napadan u krivljenjima perspektive i dinamizaciji crteža ali sve je to s dobrom namerom i uz interesantna kolor rešenja koja je odradila Daniela Miwa (što stripu na momente daje monohroman senzibilitet iako je zapravo šaren) ovo je nedvosmisleno atraktivan strip.
 
Pa, hajde da čekamo sledeći miniserijal i vidimo kuda će to dalje da ide. Za sada, ovo je solidan, obećavajući početak.

 
 

Za kraj, pročitao sam i prvih devet epizoda Imageovog/ Skyboundovog serijala Extremity i prilično sam impresioniran. Skybound je imprint koji se trudi da bude neka vrsta krema onog što Image objavljuje, na kome će taj kombo autorskog i žanrovskog stripa po kome je firma poznata da bude još izraženiji, još jači, i ne mogu da kažem da sam se malo iznenadio kada sam video da Extremity piše i crta Daniel Warren Johnson, čovek koga sam do tada znao uglavnom po autorskom naučnofantastičnom/ space opera web serijalu Space Mullet. Ne da je Space Mullet loš strip, nije, pristojan je, ali Extremity je strip daleko veće ambicije u konceptu i daleko većegg intenziteta u izvedbi. Skoro kao da je zabavni ali relativno skromni Space Mullet bio samo za vežbanje a Extremity je priča koju Johnson u sebi nosi celog života i pući će ako je ne ispriča.   
Extremity sam video na nekim preliminarnim listama za strip godine, primetio da je crtež atraktivan i dao mu šansu uprkos tome što je ovo zapravo tek još jedan u moru steampunk/ fantasy radova kojima su svi mediji, pa i strip – i američki i francuski – zatrpani poslednjih godina. Johnson sa Extremity jasno pokazuje da problem nikada nije u mizanscenu nego u tome kakve priče pričate i njegova priča je takva da ćete već posle prve epizode uhvatiti sebe kako se znojite i pitate se šta ste bre ovo pročitali i smete li uopšte da idete dalje.
 
Verujem da je ta prva epizoda impresionirala Skyboundove skaute i Johnsonu isposlovala serijal jer je u pitanju skoro perfektan primer stripa koji na standardnom broju strana ne samo da uspeva da nam proda jedan komplikovan futuristički svet već i da nam ispriča jednu sasvim integralnu priču sa početkom i krajem koja rečito govori o ljudskoj surovosti, ratu i osveti i dovede nas do veoma jasnog kraja i zaključka. Skoro da sam se pitao šta će Johnson uopšte da radi u drugom broju kada je prvi bio ovako  zaokružen, ali ispostavlja se da je Extremity, uprkos utisku koji ostavlja – da se radi o sprintu – zapravo solidan maraton u kome se rat, surovost i osveta ispituju na duge staze, a sve uz očuvanje zaista visokog intenziteta radnje, akcije i emocija koje nam je prodala prva epizoda.
 

 
Možda bi najbliže poređenje bio serijal Monstress Marjorie Liu i Sane Takede o kome smo već pisali na ovom topiku jer sa njime Extremity deli jednako ambiciozni fantazijski worldbuilding i jednako beskompromisan pristup prikazivanju ljudske okrutnosti sa eksploatacijom, ubijanjem i amputacijama koje garantuju da ovo nije strip kojim ćete nutkati adolescente. No, razlike u pristupima su ogromne. Extremity karakteriše poseban intenzitet akcije koji me zapravo asocira na evropski strip (na primer na, takođe na ovom topiku pominjani, francuski klasik, ratnici sa Akbara/ Quest for the Time Bird) i koji čini jak kontrast mirnijim, mada ne manje intenzivnim scenama kontemplacije. Takođe, mizanscen je sasvim drugačiji i iako društvo koje u Extremity gledamo ima i leteće mašine i inteligentne robote i visokotehnolška oružja sudnjeg dana, ono je po senzibilitetu zapravo bliže tribalnoj zajednici i rat koji pratimo je, zaista, tek nešto malo više od plemenskog sukoba.
 
Ovo nikako ne znači da strip nije sofisticiran, naprotiv, Johsnon impresionira načinom na koji sa malo teksta i puno dobro pogođenih scena prikazuje svu nesrećnu složenost ratovanja, tribalizma, koncepta odmazde, pokazujući da dobri momci nisu baš komplet dobri, a i da loši, ma koliko bili sadistička čudovišta, zapravo možda nisu imanentno zli već su naprosto produkt društva čije su vrednosti usvojili. Extremity je praktično hronika ratovanja u kojoj bez problema možemo da se pronađemo i mi sa ovih prostora sa isprepletanim nacionalnim istorijama i stalno vraćajućim motivima da se naplate stari dugovi i istera neka povijesna pravda.
 
Sve je to smešteno u svet koji naprosto kipti od života. Johsnon nije Loisel, ali njegov dizajn sveta, likova, odeće, opreme i oružja, vozila i čudovišta je moćan i daje mnogo karaktera ovom stripu. Kada crtač o svetu uspe da vam kaže mnogo više od onoga što je scenarista rekao rečima (pa makar imali srećnu okolnost da su, kao u ovom slučaju, ista osoba), znate da ste dobili nešto dobro. Johnson je skoro genijalan u tome koliko nam o kulturi i običajima likova i naroda koje ovde gledamo saopštava bez suvišnih reči ili nedajbože dopunskih tekstualnih infodampova, samo prikazujući odeću, rituale, opremu, habitat...
 
Extremity je i kompleksan narativ, sa likovima koji umiru i transformišu se i interesantnim kulturama koje u njemu srećemo, ali i, ponavljam, izvanredno intenzivnim scenama akcije pa time uspeva da postigne pravu ravnotežu između cerebralnosti, emotivnosti i autentične zabavnosti. Zaista nisam očekivao ovako nešto od fentezi serijala koga radi autor Space Mullet, ali eto, Image i Skybound su ponovo iznenadili. Nek tako nastave i u narednoj godini.