Recent Posts

Pages: [1] 2 3 4 5 6 ... 10
1
Dela STRANIH autora / Re: OKRETAJ ZAVRTNJA, Henri Džejms
« Last post by Black swan on Today at 09:06:45 »
Onda je predlozak truba
2
Dela STRANIH autora / Re: OKRETAJ ZAVRTNJA, Henri Džejms
« Last post by Ghoul on Today at 06:29:12 »
Prevod jer dronjav je prevodilac nema elementarni literarni talenat. Zne da posloži reči u rečenici, ali ne ume da ih produhovi potrebnom neobičnošću da bi čitaoci uživali.

neko ko nije zlobni bednik bi naveo originalnu rečenicu na engleskom, a zatim njen "dronjavi" prevod na srpski, i pokazao nam "dronjavost" prevoda.

ali zlobni bednik (boban) će samo naklapati napamet, uprazno, kako jedino ume...
3
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: Strip album koji upravo citam
« Last post by Meho Krljic on Today at 06:06:32 »
Kogod da je raspoložen za još dinamičnih, zabavnih shonen manga akcijaša sa mnogo rušilačke energije ali i jakih ljudskih emocija, neka obrati pažnju. Kaiju No. 8 je jedan od aktuelnih shonen hitova koji grade na klasičnim postavkama, ali to rade vrlo kompetentno i, da ponovo potegnem Chainsaw Man, ako želite da iskusite sličan narativ samo bez povremeno nelagodne horor dimenzije na koju se Chainsaw Man tako majstorski oslanja, Kaiju No. 8 je idealno štivo.



Ovaj serijal izlazi u Japanu od 2020. godine, i to za onlajn verziju uglednog magazina Shonen Jump, dakle, za servis Shonen Jump+. U Japanu je do sada izašlo osam kolekcija (a manga je na poglavlju 75 u trenutku dok ovo kucam, dakle, deveta je praktično iza ugla), a na zapadu je ovo licencirao i lokalizovao pouzdani VIZ Media i od Decembra prošle godine pa do Oktobra ove izašle su četiri na Engleski jezik prevedene kolekcije, dok se peta najavljuje za Januar. Kaiju No. 8 je još uvek jedna od onih mangi koje imaju odličnu prodaju ali nisu napravile presudni korak u smeru ekranizacije, no anime adaptacija je već najavljena i kako je ovo serijal koji je do sada prodao više od osam miliona kopija svojih kolekcija, sasvim je bezbedno reći da će i anime serijal biti uspešan. Chainsaw Man je, uostalom pokazao da verna adaptacija izvornog materijala donosi odlične rezultate na televiziji a kako između dve priče postoje znatne sličnosti, ne verujem da će bilo ko na strani izdavača Shueisha želeti da eksperimentiše kada se ovo bude animiralo.

Autor ovog stripa, Naoya Matsumoto je do sada imao dva srazmerno uspešna serijala: Neko Wapa, o devojčici koja se druži sa mačijim božanstvima i postaje jedna od njih, kao i Pochi Kuro, o devojci koja se zatiče u zemlji demona i tamo se u nju zaljubljuje demon Kuro. Oba su rađena za istog izdavača, Neko Wapa za papirni Shonen Jump Weekly, a Pochi Kuro za Shonen Jump+ i mada nisu bili neuspešni, ni jedan od njih ne može da se poredi sa uspehom Kaiju No. 8 koji se ustoličio kao moderni shonen fenomen. Matsumoto u obraćanju čitaocima na kraju prve kolekcije kaže da mi je cilj bio da na njih „baci sve što ima“ i mada je ovo svakako bučan strip sa MNOGO akcije, mnogo spektakularnih scena i povišenih, ekstremnih emocija, mislim da je tajna njegovog uspeha u nečem sasvim drugom. Naime u zahvatanju u nešto realno, lično i autentično.

Znate kako su protagonisti shonen radova najčešće tinejdžeri? Verovatno po logici da tinejdžeri žele da čitaju stripove o tinejdžerima, pa sve to pomnoženo sa japanskim fetišizovanjem mladosti i prezirom prema starosti – a koji je uistinu komično s obzirom da je u pitanju prosečno najstarija nacija na svetu – kada pomislite na shone sadržaj, obično u glavi imate vitkog, otresitog tinejdžera, često svetle kose, tršave frizure i too-cool-for-school karaktera. Kaiju No. 8 je osoben, a neki će reći i revolucionaran već time da je njegov protagonist umorni, rezignirani tridesetdvogodišnjak crne kose i vrlo ne-cool „soul patch“ brade koji radi jedini posao na svetu gori od čišćenja javnih toaleta.

Naime, Kafka Hibino živi u Japanu u kome su napadi kaiđu-čudovišta već decenijama realnost. Uvodne stranice stripa nam govore da je Japan država sa najvećom frekvencijom ovakvih incidenata i ne samo da japanske odbrambene snage zbog toga imaju čitavu elitnu jedinicu (Defense Corps) čiji je isključivi zadatak reagovanje na pojavu džinovskih monstruma što pustoše gradove, već se pored toga i spontano razvila čitava lepeza novih privrednih grana.



Neke kompanije se bave izučavanjem tkiva i organa ubijenih čudovišta i od njih prave opremu, oklop i oružje za Defense Corps specijalce, a neke, kao što je Monster Sweeper, Inc. za koju radi protagonist Hibino, svoju zaradu nalaze u čišćenju grada od ostataka čudovišta koje je Defense Corps razneo u komade tokom odbrambenih akcija.

I već tu, na početku, strip lepo postavlja kontrast između elitnih jedinica sastavljenih od vrhunskih vojnika, probranih iz celog Japana i podvrgnutih rigoroznim testovima sa jedne strane, i šljakerske proleterske ekipe sa druge strane koja doslovno ulazi u creva orijaških leševa i mora da smisli kako da odande istovari tone izmeta a da se ne zagadi ceo gradski blok. Ratnički glamur sa jedne i doslovno gacanje kroz gomna sa druge strane su dve strane posla koje su podjednako važne, ali je intuitivno jasno zašto je Hibino i dan-danas razočaran što je pao na svakom prijemnom ispitu do sada, pokušavajući da se pridruži Defense Corpsu. Pošto je ovo shonen manga, pored pomenute razlike u, jelte, glamuru, on ima i privatne razloge što želi da bude elitni vojnik a vezani su za devojčicu sa kojom se družio u detinjstvu i sa kojom se dogovorio – nakon napada kaiđua što je brutalno je razorio njihov gradić – da će oboje kada porastu postati oficiri u Defense Corps.

Nagađate, Mina Ashiro je ne samo uspela da se pridruži ovoj elitnoj jedinici već je i sada njen predvodnik – kapetanica – dok naš Kafka radi posao koji je koristan ali kojim je nemoguće hvaliti se kad odete kod kuma na slavu ili u neku drugu socijalnu prigodu. Dolazak novog, mladog kolege u Kafkinu firmu, prpošnog plavušana po imenu Reno Ichikawa koji je za svojih osamnaest godna IZUZETNO posvećen i ozbiljan, menja nešto u Hibinovom svetonazoru. Svestan da se novi regruti u Defense Corps ne primaju nakon navršene 33 godine, on dopušta Ichikawi da ga nagovori da obojica probaju da prođu prijemni, makar da mu ne bude krivo što nije pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da ostvari dečački san i bude vojnik rame uz rame sa sada već od njegove strane vrlo idealizovanom Minom.

Nagađate, dalje, da je prijemni BRUTALAN ali akcenat ovog stripa je na finoj karakterizaciji glavnog junaka koji je sa 32 godine stariji više od decenije od većine kandidata a njegov je performans na prijemnom zapravo srazmerno slab. Ovo je strip koji, sasvim očigledno, za razliku od prethodnih Matsumotovih radova, uzima mnogo više iz života nego iz mašte i fantazije i Hibinova sumnja u sebe, snažna žudnja da se dokaže pred Minom, ali i jedna zaista plemenita želja da doprinese boljem životu japanskih građana kroz podvižničku borbu protiv čudovišta koja će mu, uzgred, doneti i više samopoštovanja, ovo je lepa kombinacija motiva i daje nam relatabilnog glavnog junaka koji za promenu nije cinični tinejdžer već odrasla osoba sa autentičnim razlozima da žali za propuštenim prilikama u životu i kontemplira o putu koji je za sebe odabrao.



Video sam dosta čuđenja pa i negodovanja što Kaiju No. 8 u suštini menja žanr posle svega nekoliko epizoda. Naravno, slažem se da bi praćenje ekipe koja čisti nered ostao nakon borbe protiv čudovišta bio originalniji zaplet za mangu, ali Matsumoto dalje ide vrlo sigurnim korakom a Hibinov jedva-na-guzove uspeh na prijemnom i dalje shvatanje da će on sve vreme biti na posebnom režimu posmatranja jer niko ne veruje da on zaista ima kapacitet da bude elitni vojnik, to čitaocu istovremeno daje lepu emotivnu satisfakciju rano u priči a dalje ga tera da još više navija za čoveka koji, bez obzira  na malo sebične motive, zaista ima plemenitu želju da radi pravu stvar.

Međutim, strip gotovo odmah ponovo menja žanr, kada se tokom jednog akcidenta Kafka Hibino praktično i sam transformiše u čudovište.

Ljudi-koji-postaju-čudovšta i koji mogu voljno da se vraćaju u ljudski oblik je dosta čest motiv u shonen stripovima poslednjih godina, ali Kaiju No. 8 ima tu distinkciju da je psihološki sloj pripovesti urađen dosta odmereno. Ovo jeste akcioni strip i Hibino i Ichikawa su i neka vrsta komičnog dvojca sa često prenaglašenim reakcijama na mnoge situacije, ali Hibinovo prepoznavanje u sebi da je jedini način da smisleno doprinese svojoj jedinici kroz oprezno povremeno transformisanje u čudovište donosi sa sobom svu silu etičkih i emotivnih dilema, pogotovo kada se pokaže da, bez obzira što napadi kaiđua traju već decenijama, naučnici i vojska zapravo i dalje vrlo malo znaju o njima. U nekom trenutku postane jasno da napadi čudovišta nisu nasumični i da targetiraju sam štab Defense Corpsa, a naši junaci shvataju da su od lovaca postali lovina...

Kaiju No. 8 ima tipično dobro razrađen svet u kome se priča događa, sa osobenim žargonom i klasifikacijama vezanim za kaiđue, ali i za vojnu jedinicu kojoj protagonisti pripadaju. Tu dobijamo dosta spekulativne nauke i zanimljivuh „tehničkih“ detalja kao što je recimo to da su kostimi koje pripadnici Defense Coprs nose pravljeni od tkiva ubijenih čudovišta i da njihove performanse zavise i od snage volje i koncentracije njihovih korisnika, a da isto važi i za pružje. Ovime Kaiju No. 8 dobija i taj superherojski sloj estetike sa samo malo metafizike da zamiriše.

Na drugoj strani su zanimljivi likovi koji, da se razumemo, ne odlaze predaleko od shonen stereotipova, ali čitaocu je teško da se sa njima ne srodi i ne počne da snažno navija, pogotovo kada krene ozbiljna borba sa novim tipovima kaiđua. Kafkini i Ichikawini „klasići“ su zanimljiva ekupa klinaca usijanih glava ali sa plemenitim ciljevima, a prekaljeni oficiri Defense Corps i u čitaocu izazivaju delić strahopoštovanja koje za njih osećaju vojnici. Mina Ashiro je, naravno, ledena, nedodirljiva, savršena oficirka koja unaokolo ide sa prelepim belim tigrom (bez ikakvog objašnjenja) a kada sama stupi u borbu nanosi takvu štetu kaiđuima kao da ih je napao čitav tenkovski bataljon, dok je njen zamenik, potkapetan Soushirou Hoshina onaj lik koga u početku ne volite jer se podsmešljivo postavlja prema našem Kafki samo da biste do kraja, zajedno sa Kafkom želeli da date život za njega.



Hoshina je i zaslužan za neke od najatraktivnijih akcionih scena sa svojom ekspertizom vezanom za oružja sa sečivom a koja na prvi pogled deluju beskorisna u odnosu na monstrume veličine trospratnice, i njegovo oslanjanje na tajne tehnike borbe mačevima je konzistentno izvor neverovatno dinamičnih, energičnih kompozicija.

Ali, da bude jasno, Kaiju No. 8 je generalno odlično nacrtan. Matsumoto na početku kao da ide više na komični, slacker vajb stripa, u skladu sa profesijom glavnih junaka, ali sa promenom žanra tom ugodnom tonu se dodaje i velika porcija military mange sa odlično dizajniranim uniformama, opremom i oružjem i scenama borbe od kojih čoveku oće malo i da stane čuka.

Chainsaw Man, kad već moram opet da ga potežem, je postavio vrlo visok standard za ovo ali u Chainsaw Man je i sama akcija uvek nadevena sa malo horora i treba da učini da se čitalac oseti i malo nelagodno. Kaiju No. 8, suprotno, i pored dizajna kaiđua od kog može malo da vam se digne kosa na glavi, pruža gotovo isključivo prvorazredni spektakl fenomenalne borbe i podvižništva naših junaka. Scene borbi sa velikim kaiđuima su nabijene strahovitom energijom a kada se Kafka transformiše u svoju monstr-formu* i oslobodi svoju ogromnu snagu, dobijamo prizore koji bi bili apsurdni da se prepričaju ali nacrtani imaju mnogo smisla. Ali evo, samo da ukažem: Kafka u jednoj sceni udarcem pesnice o pesnicu drugog čudovišta – desetak puta većeg od njega samog – uspeva da mu količinom projektovane sile u kratkom vremenu bukvalno oduva svu kožu i meso sa kostiju a zatim se i kosti pretvore u prah i odlete sa vetrom.
*nagađa se da glavni junak i nosi ime Kafka zbog asocijacije na preobražaj, mada je u njegovom slučaju transformacija osnažujuća bez obzira na socijalnu proskribovanost.

Kaiju No. 8 je strip bez MNOGO originalnih ideja ali sa vrlo, vrlo kvalitetnom egzekucijom i sa mnogo karaktera. Delom je karakter u zaista sjajnom crtežu i dizajnu čudovišta, opreme i oružja, delom u glavnom junaku koji je legitimno zagledan u sebe i opsednut time da li radi nešto korisno za ljudsko društvo, a da mu ne manjka plemenitosti, požrtvovanosti pa i komičnih kapaciteta. Kafka je ovde neko za koga navijate jer nije u pitanju stereotipni emo-klinac niti cinični palp-ćutolog, već plemenito ljudsko biće koje samo pokušaa da učini sve za sebi bližnje i u sebi nađe malo samopoštovanja. Kako se četvrti tom završava prosto nepodnošljivo napetim klifhengerom (bukvalno usred akcione scene) tako i moram da kažem da jedva čekam da nastavim sa čitanjem kada peta kolekcija za koji tjedan izađe. Ako je sve ovo zazvučalo primamljivo, VIZ Media vam, uslužno, sve kolekcije prodaje na ovom mestu.

4
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner
« Last post by crippled_avenger on Today at 02:25:43 »
SHACK OUT ON 101 Edwarda Deina je zanimljiv Red Scare krimić koji je izveden sa dosta smisla za humor, iako je sama fabula veoma trilerska. U jednom malom slabo posećenom dineru rade gazda ratni veteran, privlačna mlada kelnerica koja stremi velikim stvarima i bahati priglupi kuvar.

Jedan od redovnih gostiju dinera je naučnik iz obližnjeg pogona za atomska istraživanja. Ubrzo shvatamo da je priglupi konobar u stvari komunistički agent.

Konobara igra Lee Marvin i lako se nameće kao najharizmatičnija figura u solidnoj podeli. Film je u suštini veoma sveden i kamerni, u izvesnom smislu čak i arhaičan za 1955. godinu, ali je s druge strane duhovit i dinamičan, sa likovima koji su aktivni i interesantni.

Ovo je B-rad unutar podžanra koji je imao ogromnu amplitudu kad je reč o kvalitetu, i plasirao se među zanimljivije naslove.

* * * / * * * *
5
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner
« Last post by crippled_avenger on Today at 02:20:15 »
THE COLD ROOM je psihološki triler Jamesa Deardena koji je adaptirao roman Jeffrey Cainea o američkoj devojci koja tokom posete ocu u Istočnom Berlinu biva posednuta duhovima Jevreja nastradalih u Holokaustu. Nesposobna da razluči šta je stvarnost a šta halucinacija, ona luta gradom, doživljava razna traumatična iskustva ali mi kao gledaoci znamo da će se sve razjasniti onda kada pravda bude zadovoljena.

Ovo je dakle relativno jednostavan ghost story koji ima političko-istorijski detalj u sebi, izveden je relativno korektno ali bez jasne ideje na kom aspektu insistira. Da li je ovo melodrama o istorijskim traumama ili je ovo horor sa ideološkim podtekstom nije razjašnjeno do kraja.

Lokacije u Istočnom Berlinu i glumci poput Georgea Segala i Renee Sautendijk daju određeni prestige ovom filmu, i Deardenova režija je u najmanju ruku seriozna, ali THE COLD ROOM na kraju ipak ne uspeva da se nametne kao nešto važno i uspelo.
6
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner
« Last post by crippled_avenger on Today at 02:19:41 »
Niz bitnih novinara bili su tema i protagonisti HBO televizijskih filmova. Winchell se nametnuo kao logičan izbor a HBO ga je već ranije i prikazao u filmu o Josephine Baker. U ovom televizijskom filmu Paula Mazurskog dobijamo nešto što je nesvojstveno HBOu, isprazan film koji ne uspeva da iskoristi odličnu glumačku ekipu. Stanley Tucci igra Winchella i harizmatičan je, Paul Giamatti je njegov ghost writer, i tu greške nema. Međutim, Mazursky uopšte ne uspeva da prikaže tu višeslojnu dimenziju Winchellove životne i profesionalne priče. Naprosto, on je ovde prikazan kao jedan brzomisleći tabloidni novinar iz screwball filma koji baveći se prljavštinom istovremeno zajedno sa ozbiljnim političkim temama postao značajan faktor u američkoj javnosti.

Međutim, to nije ni blizu svega onoga što je Winchellova zaostavština. Njegov novinarski rad imao je dubok trag, gurnuo je novinarstvo u pravcu zabave jer je i on sam krenuo iz sveta vodvilja, nastupao je ne samo u pisanoj reči već i na radiju, na kraju i na televiziji. Njegov završni saldo je vrednosno ambivalentan jer jeste među prvim prepoznao pretnju od Hitlera ali je potom gorljivo zastupao McCarthyja, i ne bi se reklo da je na kraju bio sinonim za dobrog novinara.

To se sve ne vidi kod Mazurskog. Film je površan, ideja mu se iscrpljuje na konceptu da se Winchell smesti stilski u screwball eru ali onda se ni to ne izvodi na neki briljantan način.

Otud, uprkos dobrim glumcima i zanimljivoj temi, ovo je propuštena prilika.
7
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner
« Last post by crippled_avenger on Today at 02:18:52 »
TIDY ENDINGS je jednočasovna ekranizacije jednočinke Harveya Fiersteina u kojoj glavne uloge glume on sam i Stockard Channing. HBO je snimio ovu ekranizaciju u formi televizijskog filma, u osnovi je reč o duo drami, u kojoj Harvey igra homoseksualca koji je živeo sa bivšim suprugom junakinje koju igra Stockard, i brinuo o njemu sve dok nije preminuo od AIDSa, a ona sada dolazi da se raskusuraju oko imovine.

Međutim, raskusuravanje oko imovine dovodi i do drugih tema koje treba zaključiti i tu ova psihološka ali u suštini polemička drama ispada sasvim solidan materijal za jednočasovni film, u režiji iskusnog britanskog profesionalca Gavin Millar.

HBO je snimio neke ključne filmove na LGBT teme, neke pre svega jako bitne istinite priče. Ovo nije jedna od njih, ali jeste ekranizacija bitnog dela iz korpusa umetnosti nastale u periodu epidemije AIDSa.
8
ne znam sta bih rekao, nije fer biti toliko zloban. ajd bato ti reci nesto lijepo, onako, trudili se, borili, nisu imali srece, neku glupost.

jbg ne može Vučić da obuče kopačke i pokaže im kako se igra fudbal
10
Prizori uništenja: Marokanski migranti osim u Belgiji, divljali nakon utakmice i u Nizozemskoj; ozlijeđeni policajci

Quote
Belgijske gradove Bruxelles i Antwerpen, zajedno s nizom gradova u susjednoj Nizozemskoj, potresli su masovni neredi nakon što su marokanski navijači izašli na ulice da bi proslavili pobjedu svoje momčadi nad Belgijom od 2-0 u nedjelju na Svjetskom prvenstvu.

Iako je Belgija daleko od Maroka, u zemlji je više od 500.000 ljudi marokanskog podrijetla. Scene nasilja brzo su se proširile društvenim mrežama, a huligani su palili vozila, pljačkali trgovine, pa čak i napali policijsku postaju.

Policija je upotrijebila suzavac da bi ih rastjerala, no neredi su potrajali do večeri, što je rezultiralo paljenjem više vozila. Pobjeda Maroka doživljena je kao još jedno veliko iznenađenje tijekom turnira, a malo je tko vjerovao da je momčad sposobna nadmašiti Belgiju, koja je trenutačno druga reprezentacija na svijetu.

Desetak izgrednika privele su vlasti u Bruxellesu gdje je policija upotrijebila vodene topove i ispalila suzavac da bi rastjerala gomilu, dok je osam uhićeno u lučkom gradu Antwerpenu.

Neredi i u Nizozemskoj

S druge strane granice u Nizozemskoj, vozila su zapaljena u Amsterdamu, a grupa od približno 500 izgrednika napala je policiju u Rotterdamu, bacajući staklo i vatromet na predstavnike reda, što je rezultiralo ozljedama dvojice policajaca. Nizozemska policija rastjerala je gomilu u Haagu i Utrechtu, prema tvitovima nizozemske nacionalne policije.

“Jedan je policajac pretrpio oštećenje sluha, a drugi je dobio nešto u glavu”, rekao je glasnogovornik rotterdamske policije.

Gradonačelnik Bruxellesa, Philippe Close, rekao je da najoštrije osuđuje incidente.
U snimci objavljenoj na Twitteru vide se muškarci kako se smiju dok su u Bruxellesu napadnuta kola hitne pomoći. Na istoj objavljenoj snimci vidi se da pojedinci raznim projektilima napadaju policijski kombi. Jedna je osoba u Bruxellesu teško ozlijeđena nakon što je pogođena kamenom u lice.

Claire Martens, predsjednica stranke VVD u Amsterdamu rekla je: “Ovo nije bila zabava. To su tipovi koji misle da oni upravljaju ulicama, a ne policija. Ne možemo to prihvatiti. Zašto su (vlasti) tako kasno intervenirale? Kako ćemo to spriječiti sljedeći tjedan?”.

Šef flamanske stranke s desnog spektra Tom van Grieken rekao je da su Belgijanci marokanskog podrijetla slobodni napustiti zemlju.

Belgija, zemlja od 11,5 milijuna stanovnika, ima jednu od najvećih populacija muslimana u cijeloj Europi u odnosu na broj stanovnika, a Marokanci čine ogroman udio te populacije.
Pages: [1] 2 3 4 5 6 ... 10