Pala mi je ideja na pamet, kako će se u budućnost možda putovati po sunčevom sistemu, a možda i dalje. Problem sa dugotrajnim putovanjima je što ne možeš da poneseš svo gorivo sa sobom. Zato su nam potrebne usputne stanice, kao starorimski cursus publicus, nekadašnji karavan-saraji, i poni-ekspres stanice. E sad, pošto bi se takve stanice kretale u orbitama oko Sunca onda bi morao bi da imaš mnogo više stanica da bi pokrio put do recimo Marsa, jer bi se stanice na svojim kraćim orbitama kretale brže od samog Marsa. Recimo da hoćemo da uvedemo pet etapa do Marsa, to je onda pet prstenova oko Sunca, i u svakom prstenu recimo dvadesetak ovakvih stanica, ravnomerno raspoređenih.
Svaka stanica bi mogla da ima oblik topovske cevi, kao omanja Klarkova Rama. Stanica bi napunila pridošli brod gorivom, i zatim ga
"ispalila" u željenom pravcu, ka sledećoj stanici, ili ka krajnjem odredištu. Svaki put kad stanica "ispali" brod promeni mu se orbita, pa stanica mora da povrati orbitu
jonskim motorima. Ili da ispali neki drugi brod u suprotnom pravcu. Brod bi znatan deo svog goriva zapravo koristio za kočenje i manevrisanje pred sledećom stanicom. Stanica bi najveći deo svoje energije za ispaljivanje i manevrisanje dobila od Sunca, ali bi verovatno moralo da se napravi i sekundarno rešenje sa snabdevanjem energijom sa strane, za slučaj da Sunce nije dovoljno.
A sad bonus. Pošto stanica ima oblik topovske cevi, odnosno oblik klasičnih teleskopa, i pošto ima dosta slobodnog vremena između dve brodske posete, što ne bismo iskoristili to vreme i stanicu pretvorili u ogroman teleskop? Zamislite Hablov teleskop, samo sa 1000 puta većim primarnim ogledalom. To čudo bi moglo da uoči oblake na mesecu u orbiti neke eksoplanete. A još ako se sve stanice upare u
zajednički sistem teleskopa možda bismo mogli da se približimo na pljucomet od pogleda na Veliki prasak.
Tako je maštao mac.
