The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Ovo je vreme paklenih vozača...

https://rs.sputniknews.com/komentari/201709211112752202-frimen-holivud-vojnov-/

[crippled_avenger]

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE je nepravedno izgažen od strane kritike, mada sad gledam prosečne ocene ni prvi film nije baš naišao na milost ali je stekao kultni status i danas se svi ponašaju kao da su ga voleli. Očigledno je da kada neka franšiza uspe da ponavlja nivo koji je dostigla u prvom filmu, postoje dva puta, jedan je da to bude priznat i prepoznato, a drugi je da bude najednom osporeno i tretirano na drugačiji način nego prvi put. Nota bene, THE GOLDEN CIRCLE jeste kojih petnaetsak minuta duži od prvog dela ali to je zapravo jedina krupna razlika. Sve postalo je manje-više isto, sa tom razlikom što priča o Kingsmanima nije nova, i što je ovoga puta prisutno par likova koji nisu na nivou prvog filma, ali su to tek bitni sporedni likovi - glavni su i dalje odlični i prolaze kroz jasnu transformaciju.

THE GOLDEN CIRCLE počinje borbom u kojoj Vaughn omažira FROM RUSSIA WITH LOVE koristeći cipelu iz koje izlazi bodež, a potom se odlazi u Kentucky, mesto gde se nalazi Fort Knox i odvija Bowfinger. Potom imamo spektakularnu situaciju na žičari u Italiji gde se dotičemo HER MAJESTY'S SECRET SERVICEa a na kraju imamo i dva direktna klimoglava tom filmu. Naime, imamo Eggsyjevu svadbu koja USPE i imamo sugestiju da bi Channing Tatum mogao postati novi Kingsman. Koncept sukcesije agenta Vaughn tumači po jednoj od teorija o Bondu, a to je da zvanje 007 prelazi sa čoveka na čoveka i da se menja čovek a ne glumac, odnosno da drugi ljudi preuzimaju identitet. Tako u THE GOLDEN CIRCLE Eggsy postaje Galahad kad se pomisli da je Harry mrtav.

Harryjev povratak iz mrtvih je bizaran i drmataurški nepotreban jer nažalost Eggsy zapravo od njega nema više šta da nauči. Međutim, sam način na koji se vratio je stripovski, potpuno je outrageous, i sam po sebi ima niz vrlo zanimljivih dramaturških funkcija. Prvo nudi prostor za inverziju odnosa, sada Eggsy postaje učitelj a Harry postaje učenik, i sada mlađi član porodice brine o starijem, čini mi se da zapravo samo kada krene akcija imamo problem toga što u njoj Harry zapravo nije neophodan. Otud, ako na nivou priče možemo da konstatujemo neke fundamentalne probleme to je svakako činjenica da film uvodi jednog junaka koji je pivotalan a nije dovoljno zanimljiv, to je agent Whiskey iz Statesmana, i činjenica da su Harry i Merlin kada krene akcija zapravo nedovoljno potrebni. To da je harry višak trebalo je naučiti u prvom filmu koji se u suštini i bazira oko ideje da je Harry ubijen. Međutim, čini se da Vaughn i producenti nisu bili sigurni imali KINGSMANa bez Firtha.

Otud, meni je sama tehnika kako je Harryjeva smrt retconovana vrlo dobra i dramaturgija njegovog povratka među agente je odlična, za razliku od SKYFALLa u kome je sličan zaplet ali mu ne verujemo nimalo. Problem je u tome što je KINGSMAN Eggsyjev šou u kome Harry zapravo predstavlja višak. Dok je Whiskey bitan za zaplet, ostali Statesmeni deluju kao da su uvedeni za potrebe nekih daljih filmova i ovde nisu bili neophodni, premda besmisleno je reći da Channing Tatum, Halle Berry i Jeff Bridges ikome smetaju.

Sama akcija je na visokom nivou a Vaughn sve vodi na jedan visok nivo maštovitosti i kempa. Ako je samo polazište evokacija uspomene na FROM RUSSIA i GOLDFINGER, onda je egzekucija i imaginarijum već na liniji MOONRAKERa i za to hvala Vaughnu. Sa Bondom ubijenim u pojam, ovo nam je definitivno bilo neophodno. Uvodna sekvenca je bolja od bilo čega snimljenog za Bonda ujoš od DIE ANOTHER DAY a sve ostalo je takođe vrlo maštovito i realizovano ponovo stripovski, sa dosta CGI intervencija.

Taron Egerton praktično nosi film i u tom smislu sada mu Mark Strong i Colin Firth služe kao točkići na dečjem biciklu. Međutim, Taron je već u fazi da tera Eggsyja kao BMX i realno jede ovu dvojicu za doručak.

Bilo je primedaba i na lik Julianne Moore. Meni je to moram priznati nejasno. Naime, da, njen lik je high camp ni je "realističan" kao brogrammer sa mesijanskim kompleksom i verovanjem u Gaia teoriju. Ali, kao i Gaia teorija tako i njena ucena sa ubijanjem svih narkoma na svetu spada u red onih tripova koji na filmu uverljivo nalaze simpatizere, i uprkos tome što je unekoliko slična zapletu sa ubilačkim signalom iz prvog filma, itekako ima smisla u kontekstu ovakve stripovske postavke i kudikamo bolje korespondira sa aktuelnim trenutkom od većine Bondovih negativaca. Setimo se kako je SKYFALL tragikomično želeo da se nadoveže na Assangea.

U filmu THE GOLDEN CIRCLE ponešto je moglo biti bolje, ali ovo je film koji je aposlutno na nivou prvog. Svakako da ovoga puta nemamo ubitačnu i savršeno preciznu definiciju svega onoga što ne valja u Bondu, i ta tendencija je u ovom filmu više data u formi otvorenog dijaloga. Ima ovde evokacija i nekih bondolikih filmova izvan serijala, recimo Kena Russella i filma  BILLION DOLLAR BRAIN. Konačno, ovog puta klasni sukob više nije tema, rad za Kingsmane je definitivno doveo do socijalne mobilnosti koju Eggsy nije mogao da sanja i on se neće vraćati u svoju klasu. Samim tim, THE GOLDEN CIRCLE jeste mooreovski Bond kakav nam nedostaje, od prvog do poslednjeg kadra koji je pak lazenbyjevski.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Kingsman: The Golden Circle ima sve odlike filma koji je tokom produkcije bio operisan naživo i ono što je na kraju ispalo verovatno je kompromis između nekoliko draftova scenarija i teških pregovora sa studijom. Kao takav, on je za moj račun ipak slabiji od prvog filma koji je svoje satirične namere nosio sa više lakoće pa iako je bio produkcijski nešto skromniji, imao je jasnije postavljenu priču i čistiji put za svoje likove.
 
U nastavku bi se reklo da je Vaughn poželeo da priđe makar korak bliže "strejt" filmu o Džemsu Bondu i klasna/ socijalna tenzija koja je karakterisala original ovde postoji samo u simboličnim naznakama. Razume se, kako je ceo prvi film bio jedna izrazito nasilna interpretacija Pigmaliona, niko nije očekivao da će Vaughn pokušati da resetuje stvari na početak, ali The Golden Circle se potpuno oblaporno prepušta ideji beskonačnog izobilja koje specijalne službe imaju na raspoolaganju pa je kao posledica toga trilerski zaplet sasvim lišen napetosti. Vaughn je pametan čovek i dovitljiv scenarista (srećom, Millar se ovde zadovoljio samo ulogom izvršnog producenta) pa je jezgro sukoba u filmu zapravo inteligentno i ne samo da ga odlikuje kvalitetan satirični fundus već i na sasvim površinskom planu ima mnogo toga da kaže na temu rata protiv droga, socijalnih okolnosti koje dovode do njihove zloupotrebe, i generalnog mentaliteta prema njihovim korisnicima. No, reditelj Vaughn se zadovoljava tom postavkom koju mu scenario daje ali se dalje ne trudi da je ozbiljno razradi, pa je ovaj socijalni komentar "tu" ako hoćete da ga nađete ali film na njemu ne poentira.
 
Delimično, visoka stilizovanost je ovde kriva za to - ali ne sasvim. Tematski zločinac u centru filma nije njegov problem, štaviše mislim da je Mooreova ulogu odradila odlično i da je veći problem u tome šta se oko nje događa. Čak i najlošiji džemsbondovski filmovi su dovoljno uložili u prikazivanje infrastrukture oko svojih neverovatnih negativaca da gledalac može da se investira u priču, poveruje u svemoć zla i navija za pobedu dobra. Mooreova, pak, ima samo "bling" - dva robotska psa, jednog robotskog kozmetičara i privatni bioskop, ali film ne pravi ni najmanji napor da pokaže ne samo njenu logističku strukturu (a radi se o NAJVEĆEM dostributeru ilegalnih narkotika na svetu) nego i odbrambenu. Njena baza je zaštićena otprilike onako kako bismo to videli u crtanim filmovima i ovo nije samo estetski problem. Film troši nedopustivo mnogo vremena na neubedljiv trilerski podzaplet u kome naši junaci nervozno tapkaju u mestu i hvataju se za slamke jer ne mogu da pronađu moćnog neprijatelja sakrivenog tamo negde u svojoj tvrđavi u džungli. Ovo je, za mene, suviše "stripovski" u onom negativnom smislu jer univerzum Kingsmana se trudi da nam proda svet visoke konspiracije i kontra/obaveštajne sofisticiranosti, neverovatne tehnologije za praćenje i otkrivanje podataka, zastrašujuće moći digitalizovane informacije, ali onda u središte priče stavlja najvećeg narko-dilera na svetu koga najbolje obaveštajne službe ne mogu da pronađu. Ovo nema dovoljno spona sa realnošću (čak ni sa realnošću kako je recimo Expendables tumače) gde je obično problem ne u tome GDE je neprijatelj već u tome da taj neprijatelj iza sebe ima vojsku, državu ili, još gore, njene građane na svojoj strani i da je "rat protiv droge" politički a ne obaveštajni poduhvat i držim da The Golden Circle na ovom planu mene kao gledaoca prilično potcenjuje.
 
S druge strane, možda i precenjuje moju sposobnost da kontrolišem ADHD - likova svakako ima previše. Naravno da volim da vidim Bridgesa i Berryjevu, ali uvođenje američke službe u film deluje kao svestan, proračunat potez da se zabace udice na američko tržište a u daljem razvijanju radnje ispada da su Bridges i Berryjeva ukrasi, da je Tatum čist višak sa kojim ne znaju šta da rade pa ga bukvalno stave na led a da je jedini bitan lik za radnju onaj koji ima najmanje karaktera i najviše je hodajuća karikatura "kauboja". Da ne bude zabune, Whiskey se meni dopao jer je ipak delatan lik za razliku od ostalo troje Amerikanaca, ali Vaughnov napor da od njega napravi konfliktnog protagonistu je dosta problematičan i čak i u univerzumu Kingsmana deluje kao da ovakav čovek ne bi mogao da ima ovakvo radno mesto...
 
Ta inflacija likova (koja postoji i na strani negativaca sa Anhelom koji je puki pančlajn i Heskethom koji je maltene bukvalno pretvoren u robota u pokušaju da omažira neke bondovske henčmene) je problematična bar utoliko što skreće pažnju sa sržne ekipe filma u kojoj je, recimo, Strong veoma dobar i nosi emotivno težište u svojoj velikoj sceni, a Firth i Egerton su takođe solidni i svojski se trude da funkcionišu u zamenjenim ulogama, te da igraju uštogljene Britance naspram razuzdanog Pascalovog Whiskeyja. Opet, likova ima previše, odnosi među njima su prekomplikovani i tu se gube finije poente koje su mogle da se naprave. Kako rekoh, nisam očekivao da glavni junak ponovo mora da od barabe postaje gospodin ali kada sam u najavama video da film ima Amerikance očekivao sam jukstapoziciju između britanskog gospodstva - pa makar bilo i izveštačeno i uštogljeno - i američkog "seljaštva" pa makar ono ipak pomoglo da se spase svet. Vaughnu ovo zapravo izgleda jeste bila ideja u nekom draftu ali se u međuvremenu zaturilo i umesto toga imamo rezurekciju Firthovog lika i potrebu da Egertonov lik sad njemu bude neka vrsta mentora. Opet, ni ovo nije odrađeno dosledno - Firthov lik samo u jednom trenutku prestane da ima probleme a opet i Egertonov lik ima sopstvene konflikte i probleme koji se rešavaju sami od sebe, bez pouke, vidljive transformacije pa čak i komunikacije likova. Zapravo, kameo Eltona Johna najplastičnije prikazuje ovaj nedostatak čitavog filma gde se dovitljivi, sarkastični gej koji služi kao satirična damsel in distress i u punoj meri pravi vizuelnu poentu svojim vrećastim fizikusom, samo radi pančlajna na trenutak transformiše u majstora borilačkih veština. Bilo koja nijansiranost tona koju je Vaughn mogao želeti da ovde ima žrtvovana je jednom umereno smešnom vizuelnom gegu...
 
Film je makar brz i ubedljiv u akciji i mada nema ni jedne scene koju bih zapamtio kao scenu u crkvi iz prvog filma, većina akcionih scena je atraktivna. Vaughn u punoj meri širi svoja kreativna krila u njima, tera montažere da rade prekovremeno a kaskadere da se ozbiljno polome i jedino što ih eventualno koči je ta temeljita neuverljivost univerzuma koji više nije samo satirični omaž Bond filmovima (a maltene svaka akciona scena ima parnjaka u Bond serijalu) već pokušava da negde stoji i samostalno ali nije odradio dovoljno pripreme da bi to išlo. Ovako, ovaj film kreće kao super hi tech triler u kome najtajniju kontraobaveštajnu službu napadaju veoma moćni neprijatelji samo da bi ti neprijatelji ispali ekipa šalabajzera u čiju bazu ulazi kako ko hoće. Da ne pominjem da magični SOFTVER koji "može da hakuje sve što ima čip"  biva iskorišćen u sceni pred kraj ali Vaughn, nakon što je ispalio pušku iz prvog čina, potpuno zaboravlja da je iskoristi trideset sekundi kasnije da se obračuna sa psima-robotima a onda opet i pet minuta kasnije da se dođe do lozinke za laptop.
 
Meni je, sasvim neočekivano, najprijatnije iznenađenje u filmu bila starija sestra Care Delevigne, Poppy čija je epizoda, koliko god kratka i svedena bila, uspela da pruži pravi omjer zaravnjene "stripovske" karikature ali i humanizovane osobe koja u jednom trenutku shvata da je pogrešila. Paradoksalno, njen kratki momenat u kome stiže da požali svoj izbor mi je bio ubedljiviji od čitave drame glavnog junaka sa svojom devojkom koja je od satiričnog pančlajna iz prvog filma morala da se apgrejduje na "pravi" karakter i to Vaugnu nije uspelo.
 
Dobro. Film je gledljiv iako predugačak, sa previše likova i pričom koja ne uspeva da se tačno dogovori šta bi htela da bude, ali je i vizuelno impresivan i nudi neke interesantne filozofske teme za razmišljanje na marginama. Kako nisam stigao da pogledam Baby Drivera, i ovo mora da se računa u nekakav dobitak 

[Agota]

  štaviše mislim da je Mooreova ulogu odradila odlično i da je veći problem u tome šta se oko nje događa.
 

Uf, bilo je mučno gledati preglumljavanje Džulijen Mur. Loše napisan lik, toliko loš, da glumica njenog kalibra nije mogla da se izbori. Poslednji put je bila slaba u Don Jonu, ali ovde je još besmislenija.

 Zapravo, kameo Eltona Johna najplastičnije prikazuje ovaj nedostatak čitavog filma gde se dovitljivi, sarkastični gej koji služi kao satirična damsel in distress i u punoj meri pravi vizuelnu poentu svojim vrećastim fizikusom, samo radi pančlajna na trenutak transformiše u majstora borilačkih veština. Bilo koja nijansiranost tona koju je Vaughn mogao želeti da ovde ima žrtvovana je jednom umereno smešnom vizuelnom gegu...

 

Kameo Eltona Johna je najzabavniji deo filma!!!

Kingsman: The Secret Service 10/10
Kingsman: The Golden Circle    5/10

[crippled_avenger]

Mehmete, ono što se zna od problema u nastanku KINGSMANa jeste da je izbačeni nekih sat i po "kvalitetnog" filma iz prve verzije i da je Fox čak predlagao da izađu dva filma.

[crippled_avenger]

THE LEGO NINJAGO MOVIE Charlie Beana, Paula Fishera i Boba Logana nije svež kao prvi film koji su radili Lord i Miller, i nije tako sjajna dekonstrukcija DC mitologije kao LEGO BATMAN MOVIE, ali jeste jako jako dobar Lego riff na azisjki imaginarijum koji, koliko shvatam, i oblikuje njihovu Ninjago liniju ali i ceo meccha-transformers itd. pristup omladinskom SFu koji je prisutan već preko trideset godina. Ninjago linija Lego kockica je nešto što sam video u izlozima ali generacijski je to zaista nešto sa druge planete za mene, i kroz ovaj film sam ja - za početak - uspeo da razumem narativ te linije, pa čak da se za nju i zainteresujem.

Ninjago linija kockica pritom u ovom filmu nije dobila svoju straight-up reklamu, kao što su to radile GI JOE ili TRANSFORMERS animacije. Naprotiv, sva ona dekonstrukcija iz prvog i drugog filma je i dalje tu, i rekao bih da je za Lego animaciju, NINJAGO MOVIE isto ono što je bio BIG HERO 6 za Marvel i Disney.

Dakle, NINJAGO je uronjen u retrofuturistički prikaz Azije. Ninjago grad je neka parafraza Tokija i Hong Konga, a opusteli predeo u koji junaci odlaze da bi našli oružje kojim će spasiti grad od kaijua (u ovom slučaju live action mačke koja je zalutala u grad od kockica) podseća najviše na stari samurajski ambijent.

Film je dinamičan, i tehnički je na liniji onoga što je do sada postignuto kao visok standard animacije iz prva dva filma. Takav mu je i pristup dramaturgiji. Gegova je puno, smenjuju se oni koji su za decu i oni koji su za starije, s tim što ovde ipak nikada ne dolazimo do one dileme iz LEGO BATMANa - da li je to uopšte film za decu ili zapravo isključivo za odrasle. NINJAGO je sasvim sigurno namenjen deci. U tom pogledu zanimljiva je dosta velika upotreba reči "butt". Štaviše, zabavio me je jedna monolog u kome se reč "butt" namerno koristi veliki broj puta, a kako film ima i istu završnu repilku kao JESEN SAMURAJA, ne mogu da kažem da nisam ponosan što se mogu povući izvesne paralele.

Voice cast je odličan i nenametljiv, potpuno u funkciji priče. Muzika je energična ali opet i sa dosta referenci koje će najpre uhvatiti stariji gledaoci. Sada je kroz muziku ponovo na meti bio JERRY MAGUIRE, ali kroz detalj koji je dovoljno diskretan da podrazumeva poznavanje Bossovog i Croweovog opusa.

NINJAGO nije naišao na egzaltaciju kritike, iako bih pre rekao da takva reakcija proističe iz zamora hvaljenjem istih stvari nego zbog nekog bitnog pada. Štaviše, ako bi se mogla neka stvar naglasiti kao veliki adut ovog filma jeste upravo činjenica da je NINJAGO morao da isplasira mnogo zatvoreniju Lego liniju nego drugi filmovi, i da je u potpunosti uspeo ne samo da je afirmiše i iskoristi kao dramaturški potentan osnov za duhovit i emotivno ubedljiv animirani film, već i da je postavi u širi kontekst POWER RANGERSa i drugih sličnih franšiza.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

KILLING GUNTHER Tarana Killama verovatno može poneti laskavu titulu najgoreg filma u kome je glumio Arnold Schwarzenegger što nije baš lako dostići jer Arnije jedan od onih koji su igrali u nekim od najboljih filmova ikada snimljenih - ali da se ne lažemo, bilo je tu i štošta slabo. Iako igra naslovni lik i potpisan je kao izvršni producent, Arnie ovde zapravo igra epizodu. Reč je o mockumentaryju o najboljem svetskom plaćenom ubici, Guntheru kog želi da eliminiše grupa plaćenih ubica up and comera koji se ujedinjuju na tom zadatku.

Ako imamo u vidu da je Arnie bio tema jednog mockumentaryja o plaćenim ubicama, i to izvanrednog NOVEMBER MEN u kome je trebalo da zaigra pivotalnu ulogu u ubistvu Georgea Busha, onda KILLING GUNTHER uspeva da na nekom mikronivou ispadne jadniji nego što već jeste.

Nije toliko čudno što je Taran Killam snimio ovako usiljen niskobudžetni film, želju sa debijem ne treba suzbijati, ali jeste čudno da se Arnie našao u svemu ovome, i praktično se doveo u situaciju da se na bazi njega "prodaje" nešto zbilja niskog kvaliteta.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ЗАТМЕНИЕ Artjoma Aksenjenka je čudan spoj fantasyja i romantične komedije. Tonalno Aksenjenko nikako ne uspeva da utemelji svoj film tako da je ovaj u teoriji potentan miks na kraju ostao krajnje nejasan, sporadično konfuzan i nedorečen. Ne svode se problemi žanrovskog miksa u ovom filmu samo na plan spoja fantasyja i ljubavne priče, već i na odnos humora i parodije u samim elementima. Naime, ljubavna priča je ovde na ničijoj zemlji između romcoma i nečeg ozbiljnijeg kao i sukob dva čarobnjaka koji su prisutni u našem svetu od davnina do današnjeg vremena.

Za razliku od sigurnosti koji u ovoj formi pokazuju Wim Wenders ili Srđan Dragojević, Aksenjenko ne zna tačno kuda ide njegov urbani fantasy, a fokus čarobnjačkog duela na jedan par i jedan limitiran krug likova deluje krajnje proizvoljno. Ako se tome doda da film nekako ne uspeva da ubedljivo postavi ni bazičnu zabunu iz premise ali ni njeno razrešenje, ostajemo sa filmom koji ima zanimljivu zamisao, glossy realizaciju i nesporno je dinamičan. Nisu to zanemarljivi kvaliteti ali ne mogu prikriti fundamentalne nedostatke.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Kad su se Bustillo i Maury pojavili kao reditelji dobili su, što se mene tiče, nezasluženu pažnju i poverenje žanrovsjke javnosti ni kadnije nisu opravdali. Ipak, tada je delovalo da će svoju atipičnu horor poetiku kad se dođe do Amerike, preneti na neki indie projekat koji će odstupiti od industrijskih standarda. Paradoksalno sa ekspanzijom found footage filmova ali i drugih ulaska offbeat pristupa u mejnstrim horor, čini se da je ortodoksija ostala negde mnogo svojstvenija indie produkcijama nego radovima velikih studija koji pune blagajne.

Odluka da Bustillo i Maury rade LEATHERFACE, prequel TEXAS CHAINSAW MASSACREa, itekako je imala smisla, za početak jer oni ipak dolaze iz "autorskog horora" a ima li autorskijeg horora od Hooperovog originala koji i danas pleni svojom autentičnošću. S druge strane, sam Hooper je svojim zanimljivim nastavkom "otključao" ovu priču za razne interpretacije i imali smo potom veliki broj nastavaka, rimejkova, prequela, rebootova i čega sve ne.

Bustillo i Maury snimaju film o tome kako je Leatherface postao Leatherface i film je paradoksalno kao origin story najslabiji jer u suštini ne nudi ubedljivu psihološku traumu koja će ga učiniti onakvim kakvim ga znamo. Mehanika događaja koji zadese glavnog junaka da postane ono što na kraju znamo je krajnje klimava.

Međutim, to nije sve u čemu Bustillo i Maury prave odmak od onoga što je Hooper zadao. Naime, ovo nije film o ludoj porodičnoj dinamici koja je oblikovala Leatherfacea već priča o bekstvu gruope mladih otpadnika iz doma zapuštenu decu u kome su pomešani oni sa psihičkim problemima i oni koji su žrtve nebrige i zlostavljanja. Na neki način, kada se klinci daju u bekstvo, javlja se jasna podela na "pozitivce" i "negativce" među njima, najpre prelomljena kroz odnos prema otetoj medicinskoj sestri koju vode sa sobom.

Stephen Dorff igra šerifa koji se sveti hillbillyjima za ubistvo kćeri, slično Hopperu kod Hoopera, i on je takođe usiljeno tretiran kao negativac. Da, brutalan je i ubija sve pred sobom, ali ako imamo u vidu ko su ti ljudi i šta su uradili, lako je zamisliti i grindhouse pozitivca koji radi iste takve stvari.

Sve u svemu, kada treba da izgrade neku najosnovniju panoramu dobrih i loših ljudi i dobrih i loših dela, Bustillo i Maury imaju teškoće. Reklo bi se da na ovakvim primerima vidimo koliko je teško izgraditi neke od najosnovnijih žanrovskih tropa koje svi podrazumevamo i smatramo lako razumljivim.

S druge strane, scenario Seth M. Sherwooda ipak nudi dosta jasnu strukturu i stoga čini da Bustillo i Maury u LEATHERFACEu snime svoj najsmisleniji film. U središnjoj deonici možemo čak reći da ovaj film dobija određenu indie infuziju kao priča o mladim marginalcima iz pedesetih, izgubljenim u teksaškoj divljini snimanoj u Bugarskoj, i ima neki šmek onih REBEL HIGHWAY filmova iz pedesetih ili njihovih rimejkova devedesetih. Kao što smo navikli od Evropljana, Bustillo i Maury iako snimaju u Bugarskoj imaju oko za Amerikanu.

U ovom zapravo dosta konvencionalnom filmu, Bustillo i Maury pokazuju da su najbolji onda kada su ponajmanje "autori", a za film možemo reći da prikazuje nasilje više u akcionom nego u horor ključu.

Ne znam kakav prequel bi mogao zadovoljiti gledaoca u pogledu geneze Leatherfacea. Ovaj to svakako nije. A možemo reći i da nema puno suštinske veze sa stravom koju je Hooperov klasik generisao. Međutim, ako smo već unutar priče o franšizi, treba pozdraviti činjenicu da u filmu nema nimalo postmodernih ili humornih komentara na serijal i sličnih gafova.

Nažalost, LEATHERFACE ima nekoliko ali ipak dosta retkih momenata po kojima se izdvaja, i zato mislim da je njegova vrednost prevashodno u tome što pokazuje da nema ništa toliko loše u evropskim autorima što malo holivudskog drila ne može da ispravi, pa makar i u Bugarskoj.

Bustillo i Maury su se ispoljili u samo par situacija. Bilo bi lepo da je toga bilo više. Ali, ukupno uzev opet potpisali su svoj najsmisleniji film.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Mehmete, ono što se zna od problema u nastanku KINGSMANa jeste da je izbačeni nekih sat i po "kvalitetnog" filma iz prve verzije i da je Fox čak predlagao da izađu dva filma.

Pa, da, baš se oseća.
 
 

  štaviše mislim da je Mooreova ulogu odradila odlično i da je veći problem u tome šta se oko nje događa.
 

Uf, bilo je mučno gledati preglumljavanje Džulijen Mur. Loše napisan lik, toliko loš, da glumica njenog kalibra nije mogla da se izbori. Poslednji put je bila slaba u Don Jonu, ali ovde je još besmislenija.

E, to je očigledno iz tog drugog filma 
 
Ali šalu na stranu, meni se dopalo njeno afektiranje i mislim da je tu svoju crtanofilmovsku zloću odigrala kako treba samo što ostatak filma nije usklađen sa tim portretom.

[Agota]

Mehmete, gledao si ovo đubre a Baby Driver još ništa?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Mehmete, It je bolji od Baby Drivera!

[Meho Krljic]

James Cameron-led 'Terminator' sequel will hit theaters July 2019

[crippled_avenger]

Srećan reditelj DEADPOOLa, onima koji slave...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Reprizirao sam BALKAN EKSPRES 2, film koji sam jako voleo kao dete.

BALKAN EKSPRES 2 izmontiran je iz dobrih osam sati materijala televizijske serije koju je pisao Gordan Mihić. Film traje 108 minuta i svakako se može reći da ono što je oblikovano za bioskopsku verziju nema nužnu eleganciju, narativnu koherentnost i adekvatnu dramaturgiju da bi se na bilo kom nivou moglo smatrati uspelim filmom.

Otud, uprkos recastovanju ključunih likova Lili i Popaja, i retconovanju događaja prvog filma koji su umnogome pokazali odsustvo sluha za ono što je bio kvalitet originala, ovde ipak imamo jako mnogo kvalitetnog materijala. Da, taj materijal nije skupljen na adekvatan način i ovaj film nije estetski zaokružen, međutim vrlo je vidljiva divlja Mihićeva mašta, okrenutost apsurdu, crnom humoru i jako dobroj upotrebi mentalitetskih iiosinkrazija koja ga je i učinila našim najplodnijim i najčuvenijim filmskim scenaristom.

Repriza filma BALKAN EKSPRES 2 najpre može da vas podstakne da reprizirate njenih deset epizoda. Kao film, ovo je kolekcija izuzetno duhovitih, sporadično solidno režiranih i jako energično glumljenih vinjeta, za koje je evidentno da nisu studiozno osmišljavane za bioskopsku formu. Međutim, isto tako ideja da se BALKAN EKSPRES sa svojom sentimentalnošću približi OTPISANIMA nije bez osnova.

Pojedini likovi su efentno duplirani tako Lili koju sada igra Anica Dobra dobija konkurenciju u vidu femme fatale koju igra Ena Begović na vrhuncu svoje senzualnosti. O komičarskim veštinama glumačke podele ne treba trošiti reči, Bora Todorović, Aleksandar Berček i Olivera Marković drže sve u malom prstu a neki detalji poput podzapleta sa otkupom američkog pilota su scenaristički i u pogledu imaginarijuma zaista briljantni i na nekom nivou čak anticipiraju i PODZEMLJE.

BALKAN EKSPRES 2 definitivno ne robuje nijednoj ideološkoj agendi. Glavna agenda je opstanak, glavna ideologija je sposobnost junaka da prežive i da na tom putu ostanu ipak antifašisti. Sve ostalo je možemo reći krajnje dezideologizovano, i jedini kohezioi faktor jeste otpor nacistima i kvislinzima. U tom smislu, BALKAN EKSPRES 2 dobro ilustruje atmosferu potpunog “svako za sebe” duha u društvu u tom periodu, premda s druge strane u ovom filmu nema ustaša ili komentarisanja drugih naroda i njihove uloge u NOBu.

BALKAN EKSPRES 2 treba gledati u formi serije. Ipak, oni koji ne žele da se upliću toliko duboko imaju šta da vide u filmu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

CRASH PAD Kevina Tenta je romantična komedija nstala u produkciji Alexandera Paynea sa čijim radovima deli i glumca Thomasa Hadena Churcha. Iako je Kevin Tent sklon estetici indie filma, ovo nije quirky komedija u Payneovom ključu i po svom suštinskom senzibilitetu bliža je mejnstrim romcomu. Donekle u tom pogledu, film pati od problema što se nalazi na ničijoj zemlji između indieja i glavnog toka, i svakako da bi bilo bolje da se jasnije opredelio. Ipak, osnovni problem ostaje naprosto bleda režija Kevina Tenta koji je vizuelno korektan ali dosta oskudan u izrazu, a reklo bi se i da nije sposoban da kontroliše sve vrlo moćne glumačke elemente kojima raspolaže.

A kad je reč o ovom žanru, Tent je na raspolaganju imao oružje masovnog uništenja. Glavnu ulogu igra Domnhall Gleeson koji je  jako dobar ali verujem da bi u saradnji sa veštijim rediteljem bio odličan. Thomas Haden Church je solidan ali verujem da bi njegov lik dobio još jedan sloj kod vetijeg reditelja. Christina Applegate je jedina u principu onakva kakva bi inače bila što paradoksalno dokazuje njenu limitiranost čim ona tako standardno i lako dostiže svoj optimum.

Naprosto, Tent dokazuje da romcmu treba ozbiljan reditelj čak i onda kada su glumački kapaciteti i scenario u startu vrlo solidni. Scenario je takođe, upravo u domenu režije zaslužio nešto razrade, iako njegova svedenost i jednostavnost implicira finu old school atmosferu. Ipak, sa ovakvom podelom, potencijali filma su bili mnogo veći.

No, ono što je dobro jeste da je Domnhall Gleeson zaista velika zvezda našeg vremena i svaki film sa njim jeste vredan pažnje baš zbog njega. A sa ovakvom ekipom, ono što je smeh i ono što je emocija ne može da se izgubi, može samo da bude malo slabije nego što je moglo da bude. Stoga, CRASH PAD ipak treba da vide fanovi savremenog romcoma.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Michael Cuesta je u filmu AMERICAN ASSASSIN započeo serijal ekranizacija romana o Mitchu Rappu, mladom Amerikancu koji postaje bornasti operativac CIAe kada mu teroristi ubiju devojku na letovanju. Ideja je bila da ovaj film započne franšizu i nisam siguran da li sa pukim break evenom na nivou celog sveta mogu da se nadaju tako nečemu. Ipak, sam nukleus glumačke podele koji čine Dylan O’Brien kao glavni junak i Michael Keaton kao njegov mentor nije loš i u tome ima potencijala.

Nažalost, sam film je na granici da bude prilično cool B-akcijaš ali na kraju to ipak nije.Televizijski veteran Michael Cuesta koji se odavno angažuje i na velikom ekranu propušta mogućnost da poentira iako na raspolaganju ima izuzetnu glumačku podelu u kojoj glavnog negativca igra Taylor Kitsch koji meksimalno posvećen ulozi. Ipak, kada se dođe do završnice u kojoj do tada zanimljivi negativac postane rutinski psihopata a pokretač cele mašinerije ostaje jedan krajnje rutinski zaplet o iranskom pokušaju da nabave atomsku bombu, jedini što može spasiti film je izvanredna akcija.

A akcija je sporadično zanimljiva, no izvanredna ipak nije. AMERICAN ASSASSIN je koštao 33 miliona dolara ali i po količini i po kvalitetu akcije THE HITMAN’S BODYGUARD od 30 miliona za njih ostaje nedostižni standard. Cuesta naprosto ne uspeva da rediteljski akcentuje kljune akcione situacije i praktično ona akcija koja bitno definiše odnose među likovima ostaje nedorečena, nerazvijena, u mnogm aspektima čak i nedovoljno jasna.

To sve ne znači da se AMERICAN ASSASSIN ne može pogledati u potrazi za B-užitkom. Naprotiv, on ga može čak i pružiti, međutim Cuesta je propustio da snimi nešto zaista upečatljivo i dobro po čemu bi se sve ovo izdvojilo.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

John R. Leonetti, direktor fotografije na nekoliko recentnih horora snimio je omladinski horor WISH UPON, prilično labavu povezanu nisku mlaKih finadestinationičnih set-pieceova koji se vrte oko drevne kineske kutije koja ispunjava želje ali donosi i prokletstvo. Glavnu junakinju sa punim ubeđenjem igra mlada glumica Joey King koja deluje kao da misli da glumi u nekom boljem filmu, pa samom činjenicom da prevazilazi ovaj materijal dodatno podvlači koliko je sve ovo loše. Ryan Philippe igra njenog oca i teško je adaptirati se na to da on sad igra očeve, pa mi nije bio naročito ubedljiv.

WISH UPON je konfekcija u koju nije uložen čak ni onaj minimum kreativnosti da bi zasluživala poštovanje na bilo kom nivou.

* 1/2 / * * * *

[Truman]

криплд, ако си гледао Мајку од Аронофског волео бих да чујем стручну анализу...

[crippled_avenger]

Jesam, u subotu uveče. Javljam se uskoro.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Mehmete, Nacho Vidal je rodom Katalonac!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Jasno je na čijoj smo strani, pa nek nam uzmu i Kosovo!

[crippled_avenger]

The DC animated universe is set to take on a Victorian flavor soon with “Gotham by Gaslight,” the upcoming direct-to-VOD animated feature based on the first of the ‘Elseworlds’ Batman comic titles.

Now it has been revealed the Caped Crusader will soon get another makeover with the reveal of “Batman Ninja,” a new direct-to-video animated movie that reinvents the hero as a ninja.

On top of that, the project is being worked on by “Afro Samurai” creator Takashi Okazaki and will be done with anime style animation. Warner Bros. Japan and Warner Bros. Home Entertainment are teaming for the project which will be unveiled at New York Comic-Con next weekend.

Jumpei Mizusaki (“JoJo’s Bizarre Adventure”) helms the project which was penned by Kazuki Nakashima (“Kamen Rider Fourze”). A 2018 release is expected.

[crippled_avenger]

Hemon pošao putem Vuleta Žurića i Vladimira Kecmanovića...

http://www.darkhorizons.com/sense8-enlists-acclaimed-authors-for-finale/

[crippled_avenger]

https://www.wired.com/story/ghost-gun-machine-makes-untraceable-handguns?mbid=nl_100117_daily&CNDID=%25%25CUST_ID%25%25


Sent from my iPhone using Tapatalk

[lilit]

kad gledate blejd ranera?

[Meho Krljic]

Ja, nadam se, narednog vikenda....

U međuvremenu:

 Zahvaljujući skupoj HBO pretplati koju moja žena nesebično plaća pa onda s pravom kritikuje kad ja neću da gledam sve te silne serije, sinoć sam pogledao još uvek friški xXx: The Return of Xander Cage. Reći da sam sa zadržanim dahom petnaest godina čekao PRAVI nastavak filma sa kojim je Vin Diesel uspeo da definitivno ubedi svet da nije samo dobar brejkdenser već i bona fide akcioni heroj bi bilo možda blago preterivanje. Ipak, originalni xXx sam volio, sa gnušanjem odbio da gledam nastavak urađen bez Diesela u glavnoj ulozi i, gledajući kako ćelavi mišićavko uspeva da Fast & Furious serijal od nečega što se godinama klatilo na ivici da upadne u Direct to DVD ambis pretvara u jednu od najkomercijalnijih franšiza današnjice, strpljivo sam čekao da Diesel studiju da ponudu koja se ne odbija. Na kraju se to i dogodilo ali umesto Columbie ovde je film proizveden sa Paramountovim sredstvima. No, što se tiče look and feel komponente filma, ovo u punoj meri podseća na novije nastavke u F&F serijalu i veoma se oseća da su Vin i Samantha Vincent ovde potpisani kao producenti koji su nad franšizom preuzeli potpunu kreativnu kontrolu.
 
Originalni xXx se iz uobičajene akcione ponude sa početka stoleća izdvajao pre svega time što je Diesel imao priliku da u prvi plan pogura svoju geeky stranu. Za razliku od godinu dana starijeg Fast & Furious gde je mačo svetonazor bio jasno istaknut fokusiranjem na automobile, te uobičajene simbole muškosti modernog doba, xXx je odlutao ulevo i napravio zanimljivu kombinaciju spajajući u Xanderu Cageu elemente nove, možda pomalo metroseksualne muževnosti u formi ekstremnih sportova kao i besramno geekovsko interesovanje za video-igre i srodne produkte „nove“ popularne kulture. Otud je xXx bio jedna možda ne previše inteligentna ali ipak interesantna subverzija džemsbondovskih tropa u kojoj su potencijalno „niske“ zabave za plebs niže i niže srednje klase i „beskorisne“ veštine spojene sa jednim ne-suprematističkim kultom tela da bi se u sumi dobio jedan šarmantan, zapravo nepretenciozan a opet radikalan tajni agent.
 
Naravno, The Return of Xander Cage ne može da ponovi isti trik, ali može da se posluži identičnim tropima i njegov najveći nedostatak je upravo u tome koliko malo je bilo ko od autora zaintersovan da uđe u kritički dijalog bilo sa prvim filmom u serijalu, bilo sa idejom da je gik-kultura koja je još uvek možda delovala subverzivno početkom veka danas udenuta u samu srž mejnstrima.
 
Drugi nedostatak je ono što smo od filma sasvim i očekivali: naime The Return of Xander Cage je jedan niz set pisova povezanih toliko labavim narativom da je teško nazvati ga nekakvom pričom. Veoma nalik novijim Fast & Furious naslovima, i ovaj film kombinuje glatke i sjajne CGI efekte sa oštrim, skoro drečavim bojama da kreira utisak koji je bliži video igrama nego onome što je danas karakteristično za američki akcioni film. Tamo gde drugi filmovi tonu u orange/ teal koloritu i lažnom lens flare naturalizmu, D.J. Caruso (koji je ovo režirao) i njegova ekipa se odlučuju za jarke primarne boje, ekstremno izoštren fokus u svim kadrovima i kontrolu kamere koja insistira na tome da ovo nije snimao čovek „iz ruke“ već da je očigledno i neprikriveno u pitanju digitalna montaža. Ovakav pristup filmu sa budžetom od 85 miliona dolara daje osećaj Direct to DVD akcijaša i film je zbog toga zapravo mnogo bolji nego da se pokušalo sa imitiranjem majklbejevskog pristupa.
 
Naravno, žulja pomalo ta naglašena lapidarnost u tretmanu narativa. Razume se, ovaj film je očigledno pravljen po meri glavnog lika i treba da bude „vehicle“ za njega i njegovu harizmu, ali opet, naravno, Dieselova harizma je ipak možda par brojeva premala da bi mogla da popuni sve rupe (ovo kažem kao njegov sertifikovani fan), a i na mikro planu film pati od preteranog oslanjanja na pančlajnove koje naprosto nije uspeo da zaradi dobrom pripremom. Zbog toga, scene se naprosto dešavaju, umesto da se razvijaju, bilo kakva trilerska napetost koja bi trebalo da postoji skoro da se ne oseća jer priča ne uspeva da joj da postavku i onda je sve na glumcima. Nepotrebno je reći, malo ovde ima glumaca nekakvog ozbiljnog formata koji bi umeli da iznesu potrebnu mimiku pa da nam prodaju tenziju i emotivne lomove.
 
Opet, Diesel IMA harizmu i ima šarm i iako nimalo ne verujemo da jedan komad tetovirane govedine koji je upravo stupio u šestu deceniju života izvodi sve te kerefeke na skejtbordu i drugim „geeky“ prevoznim sredstvima, a jedva mu malo više verujemo kad gleda u oči dušmane i proziva ih osrednjim onelinerima, on ipak uspeva da nas kupi kao sad već omatoreli gik koji bi samo još jednom da se provoza Dominikanom i drugim lepim eksterijerima, malo prozeza sa ortacima, baci po koju antiestablišment poruku i, hopefully, spase svet.
 
xXx jeste franšiza koja zaoštrava taj neki narativ u kome, makar iz pozadine, terenski operativci koji zaista veruju u činjenje opšteg dobra moraju da ponekada i idu direktno nasuprot naređenjima koja daje establišment i The Return of Xander Cage savim časno, pošteno i dosledno sledi ovu ideološku liniju. Opet, on to radi toliko dosledno da film naglašeno pati od nedostatka harizmatičnih negativaca jer suviše prostora daje konfliktnim (anti)herojima pa kad dođe vreme za finalne bosfajtove, imamo utisak da igramo igru u kojoj je studio ostao bez para pred sam kraj razvoja i umesto pravih bossova smo dobili samo obične neprijateljske likove sa malko više hit pointsa.
 
Direktne reference na video igre se daju naći – sama postavka sa hipermoderno opremljenim avionom koji je baza operacija je jednako referenca na Marvelov S.H.I.E.L.D. koliko i na igre poput Splinter Cell ili Mass Effect – ali film nije nametljiv u ovome i više se trudi da šoukejsuje svoj internacionalni kast u kome imamo zaista zanimljiva imena. Naravno, ni ovo nije „zarađeno“, likovi koje nam film prodaje kratkim introima uglavnom nemaju dublje karakterizacije od toga što smo videli u samim introima, ali opet ne mogu da kažem da mi nije milo da PONOVO gledam Donnieja Yena u zapadnjačkom filmu i  mada je Tony Jaa i ovde prilično kriminalno neiskorišćen (i pride mora da se krevelji i izigrava nekakvu ekscentričnost), makar su Kris Wu i Deepika Padukone dobro iskoristili svoje mesto pod reflektorima i, pretpostavka je, filmu obezbedili i solidne zarade u Kini i Indiji. Rory McCann ovde, pak jedini deluje kao višak i kao da mu je mesto pre u Fast & Furious franšizi, ali zato su tu i male ali prilično ubedljive uloge Nine Dobrev i Ruby Rose. Razume se, jedini koji tu nešto glume su Toni Collette i Sam Jackson, ali film svakako nije baziran na ideji da oni treba da dobiju ne znam koliko prostora i uostalom, važnije mu je da Neymara i Ice Cubea slika da budu kul, da pokaže kako Kris Wu snagom didžejinga rešava napetu situaciju u kojoj samo što ne polete glave, ili da nam pokaže kako 22 godine mlađa Nina Dobrev Vinu Dieselu poverava svoj safeword iako ga je tek upoznaka, nego da se bavi nekim „dubljim“ filmskim momentima.
 
Utoliko, xXx: The Return of Xander Cage je tipičan filmski junk food, ali ipak jedan sada već vrlo vešto spremljen džank fud obrok u kome je akcija pristojna, priča potpuno zaboravljiva, ali i u kome Diesel uspeva da, prateći Fast & Furious predložak, plasira ideju „porodice“ ili makar čvrstog prijateljstva koje nadilazi sve prepreke i na koje protagonisti znaju da se uvek mogu osloniti dok odlaze put zalaska sunca. Po tome, vredi istaći da Diesel snima možda najmanje cinične akcione filmove u današnjoj holivudskoj klimi što na kraju dana, nije ni tako mala stvar.
 

[crippled_avenger]

MOTHER! Darrena Aronofskog je jedinstven slučaj filma koji je loš između ostalog i zbog toga što ne ume da se odluči kakav loš film želi da bude - da li art house komedija koja nije smešna ili art house horor koji nije strašan.

Na kraju, ako bih morao da definišem MOTHER! u pogledu toga šta od njega treba da se očekuje, a to je u slučaju ovog filma ipak najveći izazov, onda bismo mogli reći da on deluje kao kompilacija svega onoga što je činilo neuspešne filmove Romana Polanskog, urađeno na bitno slabiji način nego što je to on sam radio kada mu nije uspevalo. Aronofsky očigledno želi da iznese neku svoju viziju sveta, međuljudskih odnosa, braka, stvaralaštva itd. kroz ovaj film a opredelio se za ekspresivne forme suptilnog humora i strave i u tome nije uspeo.

MOTHER! u pogledu svog izrazaz zaista podseća na slona u staklarskoj radnji. Jennifer Lawrence je maksimalno posvećena glavnoj ulozi dok već Javier Bardem glumi kao Rocco Siffredi u dramskom uvodu pred seks, dočim se stari lisci Ed Harris i Michelle Pfeiffer vrlo dobro "sklanjaju" od svega nudeći neprikriveno campy role.

Film svakako ne bi bio toliko užasan da ga Aronofsky ne režira iz petnih žila sa jasnom namerom da nam kaže neku veliku stvar i prikaže neku istinu. Ali, ovako ta kamera Matthewa Libatiquea koja je u stalnom pokretu umesto da nam prenese intenzitet emocije, čini samo da MOTHER! bude neprekidan udar na gledaoca, i onemogućuje ono što je čest tajni adut art house filma a to je prostor da gledalac malo razmišlja dok gleda film, možda i o nekoj drugoj temi.

Aronofsky međutim sve vreme grabi gledaočevu pažnju i iz scene u scenu nema šta da mu pruži. Ako su filmovi poput nastavka TRANSFORMERSa bili prazne ljušture blokbastera koje i dalje pokušavaju da zgrbae gledaoca i privuku mu pažnju, onda je MOTHER! prazna ljuštura art house filma koja pokušava da se plasira u multiplekse.

Ne vidim prostor za polarizaciju oko ovog filma. Ne mogu osporiti da mi je drago što sam ga pogledao, i to je otprilike jedino povoljno što o njemu ima da se kaže.

[crippled_avenger]

BORG McENROE Janusa Metza je priča o rivalitetu Bjorna Borga i Johna McEnroea, data primarno iz švedske vizure jer reč o je švedskom filmu, gde Borg ima nešto veći protagonizam nego McEnroe, ali isto tako i evropski pristup filmskoj naraciji ima dominantniju poziciju od američkog. BORG McENROE je teniski odgovor na RUSH Rona Howarda, i svakako da ga treba posmatrati i u tom ključu. Pa ipak, ako imamo u vidu da je ovo prevashodno švedski film o jednom od najuspešnijih švedskih atleta, te da samim tim ima i funkciju njihovog MONTEVIDEA, hvale je vredna dekonstrukcija Borgove ličnosti koji pribegavaju Metz i scenarista Ronnie Sandahl.

Naime, sasvim je jasno da je Borgovo povlačenje u 26. godini posle rekordnog osvajanja pet vimbldonskih titula bilo uzrokovano ozbiljnim prezupčenjem, i BORG McENROE nas vodi upravo iza scene da bi nam pokazao anksioznost ova dva teniska šampiona. Borg i McEnroe nude dva lica istog problema, obojica su od detinjstva u tom sportu, i u potrazi za receptom kako da budu apsolutno dominantni našli su različite puteve - Borg hladnoću na terenu a McEnroe galamu. U njihovom prvom finalu, film dostiže svoj vrhunac i pokazuje transformaciju koju su prošli.

Metz i Sandahl opred4elili su se za strukturu baziranu na obilju flešbekova u razne životne perode oba tenisera. Nesumnjivi evropski senzibilitet filma ogleda se najpre u tome što su mnoge scene naizgled nevažne u širem dramskom pogledu ali su jako bitne u formativnom. Naročito u Borgovom slučaju, flešbekovi prikazuju psotepenu akumulaciju "lekcija" koje su ga učinili nezaboravnim šampionom ali i mentalnom olupinom koja je morala da se povuče u 26. godini.

Janus Metz je najveći internacionalni uspeh postigao dokumentarcem ARMADILLO ali je potom pekao zanat u Americi, režirajući između ostalog i jednu epizodu TRUE DETECTIVEa. Zato njegov film deluje kao ozbiljan internacionalni projekat koji se može plasirati globalno bez ikakvog kompleksa. Ima sve kapacitete holivudskog biopica sa tom razlikom što Borga igra Šveđanin i Šveđani govore švedski. Sverrir Gudnason je odličan u ulozi Borga, ubedljivo dočarava njegovu ambivalentnu prirodu i prikrivenu agresiju. Shia LaBeouf je studiozan i ubedljiv kao John McEnroe i ovo mu je jedna od uloga koje pokazuju da sazreva kao glumac i da je izmicanje iz mejnstrima ipak imalo svrhe. Njegov McEnroe nije divlja karikatura već naprotiv, vrlo studiozan tip koji je nasamo vrlo miran i sračunat, i kome je stvaranje haosa najbolji vid koncentracije.

Uprkos svojoj poinitilističkoj evropskoj strukturi, slično RUSHu, i ovaj film na kraju mora da poentira i ukuca svoju poruku. Ponajpre u pogledu jedne teme koju iznosi u završnim natpisima a to je tema prijateljstva koje je proisteklo iz best enemy statusa. Borg i McEnroe su inspirisali jedan drugoga na isti način na koji su to radili Lauda i Hunt. S tim što je u ovom slučaju, doprinos Borga i McEnroea sportu podjednak, dočim kod Hunta i Laude ipak nije. Ipak, hemija među njima je vrlo slična, s tim što su njih dvojica isto tako imali jedan skriveni sloj ličnosti za razliku od pomenutih vozača. Mezt uspeva to da pokaže.

Ipak, ono što čini BORG McENROE jednim od suštinski najbitnijih filmova o tenisu jeste zapravo prikaz vrlo dramatičnog psihološkog pritiska sa kojim su suočeni šampioniu. Istovremeno, čini se da je taj pritisak upravo ono što ih čini šampionima za raliku od drugih igrača koje smo u ovom filmu upoznali koji nisu bili ni pod takvim pritiskom, niti su dostigli takve rezultate. Otud, ovaj film nudi jednu vrlo ubedljivu sliku onoga što profesionalni tenis zahteva od takmičara i objašnjava sve one amplitude koje su pratile neke od najvećih šampiona.

U poslednjih nekoliko godina BORG McENROE se izdvaja kao jedan od svakako najozbiljnijih sportskih biopica koji uspeva da pronikne u suštinu sporta koji obrađuje. Danski reditelj Janus Metz je ovim filmom pokazao da se dobro snalazi u celovečernjoj igranoj formi i da zaslužuej pažnju i ubuduće.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE SOUND Jenne Matison, indie horor koji počne relativno zanimljivo i onda se na kraju ne desi maltene ništa. Pod time ne govorim samo o tome da je reč o estetskom nedešavanju već maltene i narativnom. Rose McGowan igra istražiteljku paranormalnih fenomena koja ide po mestima gde se navodno pojavljuju duhovi i demistifikuje ih. U jednom trenutku odlazi na metro stanicu u Torontu i tamo, naravno, imamo drugačiji slučaj, nešto što do sada nikada nije srela. Međutim, šta je to tačno vrlo brzo prestaje da biva interesantno i film na kraju ne donosi ni neke značajne napetosti, ni neke preokrete i zapravo jedino sveže u njemu je što nema neku naročitu gradaciju kako se kreće prema kraju, što jeste nekonvencionalno ali je bezveze.

Rose McGowan ne deluje baš da je u zenitu glumačke koncentracije ali se Jenna Matison trudi da napravi nešto "svežije" koristeći detalje poput socijalnih mreža, ispisa na ekranu i sl. THE SOUND definitivno ne deluje da je nastao bez ambicija, ali gotovo nijednu nije ostvario.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

GERALD'S GAME Mikea Flanagana je adaptacija Stephena Kinga koja dolazi u trenutku kada on doživljava jedan izuzetno komercijalno i kreativno potentan revival na velikom ekranu. IT neobjašnjivo razvaljuje po svetskim bioskopima, serija MR MERCEDES ima dosta solidne atribute u kreativnom pogledu i Flanagan se javlja u trećoj i vro aktuelnoj formi - kao Netflixov originalni film.

Nažalost, GERALD'S GAME se ispostavlja kao svojevrsni test inteligencije koji Flanagan ne uspeva da prođe. Naime, ova kamerna priča o ženi koja tokom bondage igre sa mužem ostaje vezana za krevet nudila je prostor za napet kamerni triler u kome će žena, krevet i njene crne misli biti u prvom planu. Ono što name je Flanagan pružio jeste sve sem toga - on je njene misli ovaplotio u likovima njene vizije sebe i mrtvog supruga, potom je sve to zapaprio flešbekovima, da bi konačno sve zaokružio jednim nakalemljenim razrešenjem koje je neprijatno glupo za gledanje.

Na kraju, GERALD'S GAME postaje film koji propušta sve moguće prilike i uspeva da na svaki izazov odgovori na najmanje maštovit način. Pratim Flanaganov uspon na žanrovskoj sceni i iskreno do sada me nije impresionirao, a posle ovoga gotovo da nema sumnje da je reč o reditelju koji ozbiljno mora da poradi na svojoj kreativnosti. GERALD'S GAME pokazuje ozbiljno odsustvo filmske imaginacije i vrlo limitirano vladanje zanatom. Da film već nije namenjen Netflixu, zasluživao bi čist VOD tretman.

[lilit]

ja gledala BR i ... beyond the horizon of the place we lived when we were young... imam headache.
čekam vaše utiske.

[crippled_avenger]

BLADE RUNNER 2049 je iz žanra "ko preživi pričaće". MOTHER! ima ozbiljnu konkurenciju kao najgori high profile film godine.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[lilit]

aj lav ju kripe!
mene najozbiljnije zabolela i glava i želudac. malo vizuelnog tu i tamo al i to ne znam kako je kad je van imaxa.
majko, plače mi se.

[Meho Krljic]

Kao neko ko ne voli preterano ni orginalni Blade Runner, ja ne očekujem bogznašta od nastavka...

Al zato ovo:

Dwayne Johnson, Jason Statham 'Fast and Furious' Spinoff Gets 2019 Release (Exclusive)

[lilit]

Tor i Justice League su ono što će uskoro umiriti ovu moju BR traumu.

[crippled_avenger]

Crriple, jesi li gledao novog Cakija?

Nisam još.

[crippled_avenger]

ZONA HOSTIL Adolfa Martineza Pereza je španski combat movie baziran na istinitoj priči koja je zadesla jednu špansku jedinicu tokom misije u Avganistanu. Po onome što im se desilo, sličan je slučaju koji je Pete Berg ekranizovao u filmu LONE SURVIVOR ali moram priznati da je Martinez Perez snimio ubedljiviji a u pogledu prikaza nekih taktičkih nijansi u ratu i bitno veštiji film.

ZONA HOSTIL je u samom svom nukleusu jednostavan combat movie sa jasno koncipiranim protagonistima unutar kolektivnog lika. Tu je lekarka kojoj je ovo možda poslednji zadatak, tu je pilot koji ima probleme u porodičnom domu preko pola sveta, tu je rookie bolničarka i mladi poručnik koji treba da izađe iz senke svoga oca, tu je prekaljeni veteran koji nikome ne veruje i lak je na obaraču. Sve to su potentni elementi i za pravljenje parodije jer su odavno uspostavljeni i često korišćeni ali Martinez Perez uspeva da ih plasira sa punim ubeđenjem.

Njegov prikaz borbenog morala Španske Legije ne beži od zdrave doze patetike koju nosi combat movie ali je isto tako u vojnom pogledu dosta uverljiv i otvara niz pitanja, među kojima je osnovno kako vojske sa tim nivoom tehničke superiornosti ne uspevaju da počiste sve pred sobom u Avganistanu. Film delimično to objašnjava kroz svoju premisu jer prikazuje misiju u kojoj su životi rizikovani između ostalog i zato da se Talibani ne bi slikali pored srušenog helikoptera i to plasirali u medije. Dakle, savremene tehnologije su istovremeno i prednost na bojištu i motiv za neke nerezonske postupke.

Film je tehnički jako dobro urađen, slikao je prekaljeni DP Alfredo Mayo koji se iskazao radom na značajnim naslovima najrazličitijih žanrova i autorskih poetika. Martinezu Perezu je ovo rediteljski debi i došao je u režiju iz profesije storibord artista i dizajnera. Svakako da je iz tog domena doneo precizan vizuelni izraz ali ovo je zrelo urađen film na svim nivoima.

Ono što na kraju ostaje najveći kompliment filmu jeste činjenica da je retko uzbudljiv u scenama okršaja i da je uprkos velikoj gledalačkoj kilometraži uspeo da me u nekoliko navrata istinski zaintirgira, i navede da žestoko navijam za junake, što upravo filmovima smeštenim u taj milje ne ide baš lako.

ZONA HOSTIL je komemorativni film i verovatno zbog te predrasude nije dobio poštovanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BLADE RUNNER 2049 svakako može da se uhvati u koštac sa MOTHER! za titulu najgopreg high profile filma ove godine. Nisam neki preterani fan filma Ridleya Scotta ali sam u potpunosti spreman da razumem i prepoznam njegov značaj. Prvi BLADE RUNNER iz svakog kadra dan-danas emanira "značaj", i stoji uz sve moje lične rezerve i ravnodušnost prema njemu. Ovaj značajan deo filmske istorije dobija potpuno nepotreban produžetak u filmu BLADE RUNNER 2049 iz najmanje dva razloga - prvo Villeneuve nema šta da postavi kao pitanje, u odnosu na ono što je već postavljeno u prvoj Dickovoj adaptaciji, a drugo, Villeneuve nema šta da pruži u vizuelnom pogledu.

Za razliku od prvog BLADE RUNNERa koji je nastao u tehnološkoj praistoriji u odnosu na ono što se snima danas, BLADE RUNNER 2049 uspeva da izgleda ne samo manje ubedljivo - što je poduhvat hvale vredan jer zvuči zaista nemoguće - već možemo slobodno reći da izgleda i produkciono i idejno siromašnije. Tarkovski mi pada na pamet kao referenca, jer siguno je pao na pamet i Villeneuveu. Film ima nešto od tog svedenog retro-futurističkog ambijenta karakterističnog ili za Tarkovskog ili za produkcije koje nemaju resurse, što inače Tarkovski nije bio, i deluje kao neki SF-surogat nastao u sovjetsko-istočnonemačkoj produkciji pred pad Berlinskog zida. I to nažalost nije kompliment jer BLADE RUNNER 2049 na kraju svega ima scenario koji je zapravo vrlo banalan i vrlo holivudski.

Deckardov lik je sveden na neku karikaturu iz EXPENDABLESa i tokom završnog melodramskog eskcesa, kada Deckard upita Goslingovog junaka, "Šta sam ja tebi?", neki gledalac je u bioskopu dobacio, "Zaova", i to je otprilike definisalo odnos koji su gledaoci imali. Dok je prvi film bio futuristički, enigmatičan i seksi, sa junacima koji su upitani nad time da li su ljudi i šta to znači biti čovek (a to pitanje, složićemo se, u međuvremenu nije više tako sveže), BLADE RUNNER 2049 je jedan od onih SF derivata u kojima ljudi komuniciraju sofisticiranim uređajima i voze lketeća kola ali onda moraju da odu na šalter da bi uzeli neki papir, kako bi se stvorila kafkijanska atmosfera.

Pritom, Villeneuve ima hrabrosti da nas zadržava 165 minuta sa zapletom koji zaslužuje 105 minuta u vrh glave, ali nema hrabrosti da nam u toku trajanja filma ubacvi neke potpuno redundantne akcione scene ne bi li ovaj film zadržao nekakvu formu blokbastera. Štaviše, na kraju se ključni događaji moraju desiti bez ikakve upotrebe mozga, isključivo "na ruke", snagom i silom, u jednoj prilično generic akcionoj sekvenci kakva bi u normalnom blokbasteru bila deo neke rutinske situacije pri sredini.

Jared Leto odnosi trofej najpretencioznijeg u podeli, iako je kao konkurenta imao Ryana Goslinga. Ipak, Leto je dobio junaka kome je jedina forma izražavanja monolog i nema te sile koja će ga sprečiti da ispriča celu svoju budalaštinu. Nesrećni Ford je ovde došao da odradi reunion iz žanra EXPENDABLESa tako da on pokušava da se iznenadi kad treba i uplaši kad nešto zagrmi. Ryan Gosling je izuzetno harizmatičan glumac čim ga je moguće gledati 165 minuta i da njega nema, verovatno bi naord masovno izlazio sa ovoga. Štaviše, možemo reći da je Gosling i glumac koji ima puno sreće čim ga ovakvi filmovi ne samo ne koštaju u pogledu kredibiliteta već mu ga i povećavaju. BLADE RUNNER 2049 već ima hajp kao klasik. Ipak, uveren sam da će publika bitno drugačije reagovati na ovaj film od kritike. Tako je bilo i sinoć. Atmosfera posle projekcije je bila kao posle sahrane. Koliko god idejnost prvog filma bila na nekom nivou blef, posle njega je imalo o čemu da se razgovara. Posle BLADE RUNNER 2049 ostaje ćutanje pomešano sa radošću što je gnjavaža gotova.

Najneverovatnija stvar je da posle decenija razmaštavanja toga šta je tema i ideja BLADE RUNNERa dobijamo film koji čak nije ni dostojna repriza prvog filma, pa ni produžetak. Idejno i strukturalno ovo je jedan neinspirisan predložak kome je Villeneuve kroz realizaciju bez ikakve mere i milosti prema bližnjem dao jednu bombastičnost i pretenziju koju ni mnogo sadržajniji tekstovi ne bi izdržali.

Villeneuve na nekom bizarnom nivou ipak jeste prožeo art house i blokbaster ali ne po tome što je iskoristio estetske postulate art housea da bi snimio film sa blokbaster pretenzijama već po tome što je "leba bez motike" modus operandi art house produkcije preneo u mejdžor projekte pokazavši da je i tamo moguće opstajati bez opipljivih rezultata.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Eh, žalos. Ako je za utjehu, iz trejlera se sve ovo daje nazreti pa nije da idem u bioskop sa nekakvim napadima optimizma...

[crippled_avenger]

Mehmete, BABY DRIVER još nepogledan...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Znam, ali vezane su mi ruke - razboljevaju se članovi porodice pa to proređuje dostupne termine za bioskop, a ovog vikenda, kad ih bude, žena će nesumnjivo glasati za Blejd Ranera a ne za film koji u njenoj glavi izgleda kao "Mali šef - part 2".

[lilit]

krip sve rekao i još bio milostiv!
nije naglasio da je najbolja scena u filmu ona kad se rachael pojavljuje u kadru. mislim, ubacili su flashback scenu iz ridlijevog filma. naravno, patetika u tom filmu ne da se poreći, posebno oni poslednji delovi koje je ridli dobio od kjubrika, al ovaj 2049 je blasfemija. još onakav kraj na stepenicama, sve sa snegom umesto kiše, pa jbt, došlo mi da upucam ekran.

[tomat]

eh, i original je bio dočekan na nož od strane kritike i publike, tako da možda imamo budući klasik

[crippled_avenger]

Znam, ali vezane su mi ruke - razboljevaju se članovi porodice pa to proređuje dostupne termine za bioskop, a ovog vikenda, kad ih bude, žena će nesumnjivo glasati za Blejd Ranera a ne za film koji u njenoj glavi izgleda kao "Mali šef - part 2".

Več pomišljam koliko su nisko na listi prioriteta naslovi poput THE HITMAN'S BODYGUARD ili ZONA HOSTIL... I teško mi je.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Father Jape]

eh, i original je bio dočekan na nož od strane kritike i publike, tako da možda imamo budući klasik

Kritika izgleda voli nastavak; kripl je otpadnik.

[Labudan]

Meha čeka i tru detektiv!

[Meho Krljic]

Pa pogledao sam prvu epizodu prve sezone i tu smo se rastali, sporazumno i kao zrele osobe.

[crippled_avenger]

mehmete, druga sezona je bolja i potpuno je standalone


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Zabeležićemo!
 
U međuvremenu:
 
 
https://youtu.be/fUjicxMPDzs
 
 
Ovo će biti treš ali već činjenica da se uopšte pravi me raduje.

[crippled_avenger]

Yesterday’s biggest news report dealt with the confirmation of the upcoming “Fast and the Furious” spin-off film following Dwayne Johnson and Jason Statham’s Hobbs and Shaw characters.

Included in the write-up in Variety on the story though was one small detail not mentioned anywhere else. That detail? That “The Nice Guys” and “Iron Man 3” director Shane Black is being mentioned as a potential candidate to direct

Black is in the midst of post-production on “The Predator” which is due next year, and should he take the gig then it would be the first time he’s directed a film he hasn’t at least co-wrote.

Franchise veteran Chris Morgan will be writing the script though and it’s expected a decision about a helmer won’t be made until it’s done. Whatever the film is titled, it has set a July 26th 2019 release.