DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA...

EKONOMIJA u Srbiji danas

(1/1)

Alexdelarge:
Drakulićeva analiza poskupljenja za „Novu“ koja je zabolela EPS i vlast

Cenu neodgovornosti i zapuštenosti Elektroprivrede Srbije moraće da plati privreda, jer je jasno da pred izbore neće biti povećanja cene struje za građane. Gubitke koje su sada napravili jer moraju da uvoze struju po višim cenama moraće da prevale na nekoga i to će biti privreda, ocenjuje Zoran Drakulić, predsednik poslovnog kluba “Privrednik” i vlasnik Point grupe. On u razgovoru za “Novu” objašnjava zašto je poguban sadašnji sistem subvencija i koliko Srbija gubi zato što je neke strateške industrije kao što je RTB Bor prepustila strancima.

Vlada je preporučila EPS-u da cena struje privrednicima bude 75 evra po megavat-satu. Iako je to predstavljeno kao pomoć vlasti, vi ste ocenili da je to značajno poskupljenje?

Cena od 75 evra u proseku znači 50 odsto višu cenu za privredu, konkreno 56,25 odsto kad je reč o recimo, mojoj kompaniji. To poskupljenje za EPS znači najmanje milijardu evra prihoda koji će poslužiti da se pokriju gubici usled nedavnih havarija kada je po visokoj ceni morala da bude uvezena struja. Bruka je uopšte to što su privrednici bukvano poslednjih dana decembra dobili definisanu cenu struje za 2022. godinu jer tu cenu struje morate da ukalkulišete u svoj proizvod, a kako da planirate kad do poslednjeg trenutka ne znate cenu.

Iz EPS-a su vam odgovorili da se ako ste nezadovoljni tom cenom „slobodno obratite bilo kom od mnogobrojnih licenciranih trgovaca električnom energijom i kod njih pronađete povoljnije uslove“…

EPS je letos izvozio struju po ceni od oko 67 evra i 98 evra po megavat-satu, ispraznili su akumulaciju na Đerdapu, da bi nas sve to dovelo u situaciju da u jednom trenutku plaćamo struju oko 300 evra. Sve to je cena njihovog  neznanja i nesposobnosti, koju plaćamo svi mi. 

Elektroprivrede koje vide problem nikada ne kupuju struju na spot tržištu kada je najskuplja – preko 300 evra. Jasno je da svi mi, građani i privreda Srbije – vlasnici EPS-a, plaćamo cenu njihovog neznanja. Mi ćemo to morati da platimo a oni će morati da odgovaraju za to kad-tad.

Šta to drastično povećanje cene znači za prosečnog privrednika? Pominjali ste mogućnost da neki zatvore svoje firme?

Cena struje ulazi u cenu proizvoda i svaki skok utiče na povećanje cene i samim tim vodi i ka skoku inflacije. Nemoguće je da tolika cena struje za privredu ne izazove lančano povećanje cena na tržištu. Vi morate to da ugradite u proizvod, osim ako ne želite da snosite gubitke. U tim uslovima deo firmi sigurno neće moći da izdrži na tržištu, jer u ponudi sličnih proizvoda iz regiona i inostranstva neće biti konkurentni sa novim cenama, pa će morati da smanje ili možda skroz prekinu proizvodnju i otpuste radnike. Neki će možda stati dok se ne stabilizuje tržište, ali je pitanje  da li će posle toga moći ponovo da krenu. Sigurno je da će deo firmi da se ugasi, deo uđe u gubitke, i da ćemo dići inflaciju u Srbiji.

U kom periodu bi moglo da se stabilizuje tržište?

Ovo očigledno nije kratkoročni problem. Zemlje koje imaju viška struje prodale su svoju struju za naredni period, uveliko za 2022. godinu, neki čak i za 2023. Glavno je pitanje koliko brzo mi kao država  možemo da osposobimo svoj sistem. Važno je da se utvrdi ko je krivac za ovu situaciju, da li direktor EPS-a Milorad  Grčić ili neko drugi… Prvo, zašto je potrošena akumulacija u Đerdapu, jer mi smo letos izvozili struju i navodno je EPS tada naplatio 70 miliona evra. Tada je bilo viška, ali su potrošli akumulaciju i sad ne mogu da je napune jer nema dovoljno vode. Činjenica je da je letos ta cena po kojoj smo prodavali dosta niža od one koju sada plaćamo. Pitanje je ko je bio tako pametan, pa naredio da se tako radi…Drugo, prosto je neverovatno da EPS koji je znao koliko mu uglja treba za godinu, ne pripremi ugljenokope na vreme i da ne spremi određene količine kvalitetnog uglja za zimu. Oni sada faktički kopaju dan za dan, što je potpuno  neverovatna situacija. Ovaj skup uvoz struje nam se desio bez potrebe.

Svetske centralne banke počele su da dižu kamate…Da li očekujete da će novac poskupeti i kako to utiče na planove privrednika?

Poskupelo je sve, od energenata, obojenih metala, preko čelika do građevinskog materijala. To je uticalo i na inflaciju i u drugim zemljama svetu, a kod nas još je komplikovanije. Mi smo nerazvijeno društvo i kod nas građane najviše pogađa cena hrane, a to je sve otišlo 20 odsto, od mesa do voća, povrća, ulja. Velika razvijenija društva smatraju da će ti inputi da se smire u drugom kvartalu 2022. godine i da će situacija da se smiri. Ali je to sve uslovno ukoliko se zahukta pandemija i uspori svetska privreda. Centralne banke su minimalno krenule da dižu kamatne stope. Ne smeju to da rade agresivno, jer bi to moglo da dovede do nove dužničke krize. Ako naglo dižete kamatne stope nastaje problem vraćanja kredita.

Kod nas je kurs dinara već izvesno vreme 117,5 dinara za evro. Istovremeno EPS, NIS, Srbijagas kupuju devize za uvoz energenata, NBS interveniše na tržištu…Može li pitanje promene kursa ponovo da postane aktuelno? 

Fiksni kurs je stari problem. Sada bi menjati tu politiku bilo dosta opasno, jer je nama i dalje potreban priliv stranih investicija. Bilo kakvo menjanje kursa jako bi uticalo na investitore, a s druge strane taj nerealan kurs već godinama smeta srpskom izvozu. Bilo bi dobro da smo ga bar blago korigovali tokom godine shodno inflaciji koju imamo, da bar to pokrijemo. Videćemo da li će taj kurs i dalje moći da se održava, posebno kada vidimo koliko je naša centralna banka morala da interveniše na tržištu, kao i koliko nam je deviza sada potrebno  za uvoz energenata. Pitanje kursa može da postane aktuelno jer je veliko pitanje koliko mi realno možemo da održimo u narednom periodu ovaj sadašnji kurs koji je nerelan.

U javnosti se stiče utisak da je privreda u usponu. Otvaraju se nove fabrike, stižu investicije, država pomaže subvencijama. Vi ste i ranije kritikovali sadašnji sistem subvencija, mada predstavnici vlasti tvrde da su po pitanju subvencija domaći i strani privrednici izjednačeni.

Defintivno oko 80 odsto državnih subvencija ide strancima. Godinama smo subvencionisali proizvodnju stranaca koji su dolazili ovde zbog jeftine radne snage. Neki od njih u vreme velike krize nisu izdržali već su ostavili sve što su imali, potrošili subvencije i zatvorili proizvodnju. Pitanje je koliko mi možemo još kao država da držimo tu proizvodnju sa jeftinom radnom snagom.  Ali odavno smo upozoravali da ne bi trebalo davati subvencije kako se to radi kod nas.

Za to sam da se subvencije daju firmama koje donose visoke  tehnologije ili zapošljavaju visokokvalitetan stručni kadar. Ali davati pare onima koji će ovde da motaju  kablove, to nema smisla. Bolje bi bilo da je država ljudima koji su na taj način zaposleni dala pare da pokrenu agrarnu proizvodnju ili da su dali subvencije domaćoj privedi. Stalno se pozivaju na to da domaći privrednici zapošljavaju malo ljudi. Međutim, ako pomogneš da se zaposli po 50 ljudi u pet hiljada preduzeća, to nije malo. Bolje tako, nego da daš pare velikoj fabrici koja će da zaposli hiljadu radnika, ali čim počnu prvi problemi da se pokupi i ode. Niko nije napravio analizu koliko te firme kojima smo dali subvencije prave profita na tlu Srbije.

Na kakvu konkrento analizu mislite?

Vi im date stimulaciju, a on ovde radi sa nulom i  sve iznese napolje. Daću vam jedan primer. Kompanja Kronospan ima u Srbiji fabriku koja proizvodi ploče od iverice koje se koriste u građevinarstvu i jako su tražene, pogotovo sada kada je krenula želja svih da se posle kovida oporave i kada su započeli novi investicioni ciklus. Kronospan koristi 25 odsto drveta u Srbiji, a 98 odsto proizvodnje šalje u inostranstvo. Srbija nema ništa od toga, jer je njihov zvanični profit nula. A profita ima koliko hoćete.Tvrdim da ne rade ispod 25 – 30 odsto profita, ali gde je to? Oni su to prodali nekoj svojoj firmi u inostranstvu, recimo u Holandiji. Potrošili ste 25 odsto drveta u Srbiji, a to je srpska energija. Vi ste za to mogli da proizvedete 350 hiljada tona peleta, koga nam sada fali na domaćem tržištu i koji sada uvozimo..Nisu platili profit ovde, bar po zvaničnim bilansima, a odneli su nam energetsku sirovinu, koju smo sada morali da nadoknadimo uvozom. To je samo jedan od primera kako se neplanski radi u Srbiji, posebno kada govorimo o energetskoj nezavisnosti.

A zašto se to dešava? Da li je u pitanju nečije neznanje ili visoka korupcija?

Sigurno je u pitanju ogromna korupcija. Uostalom, ne odgovara nijednoj vlasti da se razvija domaća privreda. Kada razvijate domaću privredu, onda ne možete te kompanije da kontrolišete kako hoćete. Da li neko može u mojoj firmi zaposlenima da kaže za koga će da glasaju? Kod nekih velikih investicija, jasno je da imaju određen nivo uticaja i kontrole. Ako mnogo ojačate domaće privrednike, mogli bi oni da utiču na vlast. I to nije odlika samo ove vlasti, to je bilo i kod ranijih garnitura. Uvek smo mi domaći uspešni privrednici bili lopovi, tajkuni. A ne shvataju da mi kada napravimo profit, on ostaje u Srbiji.  Nema razvoja srpske privrede bez domaćih privrednika.

Svojevremeno ste uzburkali javnost izjavom da ćemo morati uvoziti inženjere?

Kvalitentna radna snaga odlazi iz Srbije jer napolju dobija bolje uslove, a ovde i nema perpektivu u javnom sektoru zbog partijske kadrovske politike. Takođe, nemamo mobilnost radne snage unutar zemlje. Neće niko da ode 150 km od Beograda da radi za veliku platu, na primer u Boljevac. Mi ćemo defitnitivno morati da uvozimo radnu snagu, jer je nema, i manje kvalifikovane radnike, recimo, u građevini, ali i one visoko kvalifikovane.

Nama je Bor uzeo preko 20 odsto radne snage zbog opet jedne strateške greške Srbije, pošto im je omogućeno da zarađuje oko milijardu evra godišnje, pa mogu da plate radnu snagu koliko hoće..

Da počinjete biznis, da li biste i u  šta uložili u Srbiji?

U obnovljive izvore energije  i poljoprivredu.  Srbija može 10 puta više da zarađuje od poljoprivrede, jer se mi još uvek bavimo samo poljoprivrednim sirovinama. Hvalimo se da ćemo da izvozimo kukuruz u Aziju, ali treba da izvozimo meso. Nije budućnost Srbije jefitno meso iz Nemačke. Jedne godine smo izvezli ogromne količine kukuruza u Južnu Koreju, a oni su njime hranili svinje koje su izvozili u Japan.

Kako razviti energetsku nezavisnost zemlje? 

Dajte 200 hiljada hektara zemlje i posadite brzorastuće biljke iz kojih može da se dobije ekvivalent četiri miliona tona nafte. I to ne treba da bude neko vrhunsko zemljište, a imamo milion hektara zemlje koja se ne obrađuje.

Šta smatrate strateškom greškom vlasti ?

Uvek sam bio protiv toga da se strateški resursi Srbije daju strancima. Mi ćemo bakra imati iz postojećih rezervi narednih 50 godina, a baš bakar će u narednom periodu na svetskom tržištu biti relativno skupa sirovina. To je naše blago, a mi smo ga dali Kinezima za tri odsto rudne rente.

Tu bi mogla da vam se stavi primedba da govorite iz ugla nekoga ko je takođe bio zainteresovan za RTB Bor u ranijem periodu.

Šteta je što ga mi nismo dobili 2007. godine, ali nema veze. Međutim, dovedite strani menadžment, ako mislite da u Srbiji nema ljudi koji znaju to da vode. Platite taj strani menadžment pet odsto od dobiti, znači od tih milijardu evra dajte pet odsto menadžmentu da podeli. Ali 95 odsto ostvarene dobiti ostaje u Srbiji, to su naši resursi. Ovako ste Kinezima dali sve, oni će recimo uložiti neke tri milijarde evra i to će da vrate u tri godine, a onda narednih 50 godina njima idu čiste pare. A Srbiji samo tri odsto rudne rente. Gde to ima? Ko to još radi danas? Nigde više nema rudne rente od svega tri odsto.  U Sloveniji je rudna renta 18 odsto, u Hrvatskoj 10 odsto, u Rumuniji 12  odsto, u Rusiji 22 odsto.

https://nova.rs/vesti/biznis/drakuliceva-analiza-poskupljenja-za-novu-koja-je-zabolela-eps-i-vlast/

Alexdelarge:
Javni dug oborio istorijski rekord, sve veći zajam od Kine



Pre nekoliko meseci Srbija je prvi put u istoriji zvanično prešla granicu od 30 milijardi evra javnog duga.

Javni dug opšte države je sredinom marta 2022. godne iznosio oko 31,2 milijarde evra. Kada je koalicija SNS/SPS preuzela vlast, jula 2012. godine, javni dug je bio oko 15,4 milijarde evra, što je u tom trenutku bilo oko 46 odsto BDP. Deset godina kasnije, sredinom marta 2022. Godine, javni dug je oko 53 posto BDP.

U periodu od oko 10 godina vlasti SNS/SPS koalicije, javni dug je nominalno povećan za 15,8 milijardi evra, odnosno povećavan je oko 1,6 milijardi evra u proseku godišnje, piše Nova ekonomija.

Sa druge strane, nakon demokratskih promena 2001. godine, javni dug je bio oko 14,2 milijarde evra. Demokratske vlade u periodu 2001-2012. godine za 11 godina povećale su javni dug na 15,4 miliona evra ili za 1,2 milijarde evra. U tom periodu, svaki građanin je dodatno zadužen za oko 178 evra, ili gotovo 13 puta manje nego u periodu 2012-2022. godina.

Treba napomenuti da je u periodu prve i druge deomokratske vlade (prva u periodu 2001-2003, druga u periodu 2004-2007. godina) javni dug smanjen za oko 5,3 milijarde evra (3,15 i 2,15 milijardi respektivno). U periodu treće demokratske vlade (2008-2012) javni dug je povećan za oko 6,6 milijardi evra ili oko 1,6 milijardi evra prosečno godišnje.

Problem sa takvim načinom zaduživanja je što je on po pravilu nepovoljniji, skuplji i kratkoročniji. Primera radi, putni Koridor 10, čije je finansiranje obezbeđeno u periodu od 2008. do 2011. godine, građen je kreditima ročnosti oko 30 godina, sa počekom do osam godina i kamatom manjom od 1 procenat.

Danas se infrastruktura finansira pre svega kineskim kreditima ročnosti oko 15 godina sa kamatom od 2,5 odsto do 3 odsto.

Drugim rečima, današnji infrastrukturni krediti su najmanje tri puta skuplji. Taj rezultat je utoliko lošiji ukoliko se u obzir uzme da su referentne kamatne stope danas nekoliko puta manje nego pre 10 godina, što uostalom doprinosi i jeftinijem zaduživanju na međunarodnom finansijskom tržištu. Uprkos tome, mi se za infrastrukturne projekte ne zadužujemo na tržištu, već direktno od Kine i drugih bilateralnih kreditora, što za posledicu ima rast cene zaduživanje.

Sledeća interesantna stvar je poređenje ukupnih prihoda budžeta i javnog duga. Iako to nije standardni pokazatelj, ipak se javni dug vraća iz tekućih prihoda, ne iz BDP, pa ima smisla to porediti. Ukupni prihodi budžeta na neki način pokazuju kapacitet države za otplatu javnog duga. U periodu od 2005. do 2011. godine (nema uporedivih podataka pre 2005. godine), konsolidovani javni prihodi su bili u proseku oko 20 odsto veći od javnog duga.

Dakle, Srbija je imala u proseku kapacitet da iz prihoda vraća javni dug. O tome govori i činjenica da je javni dug opadao u čitavom periodu do kraja 2008. godine. U periodu od 2012. do 2021. godine, konsolidovani javni prihodi su u proseku bili oko 30 posto manji od javnog duga, što je i dovelo do oštre dinamike rasta javnog duga.

Zaključak ove analize je da je kapacitet vraćanja javnog duga iz prihoda budžeta u periodu pre 2012. godine bio višestruko veći nego što je to danas. Drugim rečima, rast javnog duga nije bio praćen rastom kapaciteta da se taj dug vraća, što dodatno doprinosi rastu duga jer se visok deficit finansira zaduživanjem.

Sledeća bitna stvar vezana za javni dug tiče se kamata. U periodu od 2005. do 2011. godine za kamate je država u proseku izdvajala oko 0,9 procenata BDP godišnje. U periodu od 2012. godine do danas država prosečno godišnje za kamate izdvaja oko 2,o odsto BDP. Jedan od razloga rasta izdvajanja za kamate je rast javnog duga u apsolutnim iznosima. Međutim, istovremeno su usled pada cene novca na svetskom tržištu kamate u prethodnih nekoliko godina značajno smanjene u odnosu na period pre 2012. godine.

Uprkos tome, izdvajanja za kamate su u apsolutom iznosu porasla sa oko 45 milijardi dinara u 2011. Godini, na oko 116 milijardi dinara u 2022. godini. Ako cena novca u narednim godinama bude porasla, a USA je upravo povećala referentnu kamatnu stopu sa 0,25 posto na 0,5 procenata, porašće troškovi kamata u Srbiji. Ukoliko bi kamata porasla za 10 odsto, deficit bi porastao za oko 12 milijardi dinara, ili 0,2 posto BDP.

U nekoj hipotetičkoj situaciji, koja nije nerealna, dupliranje kamatne stope u odnosu na današnji nivo, dovelo bi do rasta deficita od čak 2 posto BDP, što bi u ovom trenutku verovatno predstavljalo značajan problem za finansijsku stabilnost Srbije.

Zaključak ove kratke analize je da se je dinamika rasta javnog duga i visina kamata u periodu demokratskih vlada (januar 2001- juli 2012) bila značajno manja u odnosu na period nakon jula 2012. godine. Iako javni dug u ovom trenutku ne predstavlja veliki rizik za finansijsku stabilnost Srbije, parametri kretanja ukazuju da bi to moglo lako da se promeni, te da treba biti oprezan u vezi sa daljim rastom javnog duga.

https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/javni-dug-oborio-istorijski-rekord-sve-veci-zajam-od-kine/

Navigation

[0] Message Index

Go to full version