Author Topic: Neke misli o pisanju  (Read 92680 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #650 on: 28-03-2018, 22:47:42 »
Sad, mislim da znam na koga misliš. Ali, kod tebe je uvek tako. Ja te podržim, a ti se iskobeljaš. pa ja budem kriv.
A, ovi, novi heroji domaće fantastike, se reklamiraju, okupljaju simpatizere, druže se... Ima malo frke sa niškom postavom, ali svet ide dalje. Na drugoj strani, ti se uvek spopleteš na mene, ja ti dođem kriv i ne mrdamo s mesta. Kako oremo, tako i beremo.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Boban

  • 3
  • Posts: 21.027
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #651 on: 28-03-2018, 22:53:07 »
pa rekoh, autorka prerazmišljavanja se posvetila promociji ovih likova jer im slabo ide a ona smatra da nisu učinili sve što treba. Nijednog trenutka joj nije palo na pamet da su zapravo bezvredni i da je to glavni razlog propasti... zašto bre uvek misliš da uvek mislim na tebe?
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #652 on: 28-03-2018, 23:03:25 »
A, šta si očekivao? Kao dobar učenik ja sam odmah po vrednovanju Lazovića, otvorio blog i pročitao o čemu piše. Taki mi adet. Komentar o SOKOLARU joj je bio prvi o domaćoj fantastici. Ti si joj poslao gomilu knjiga tvojih izdanja računajući na šta? Bre, dete je još student književnosti, a znaš šta uče o fantastici tamo. Jebote, kad ćeš jednom da prerazmisliš pre nego što se zaletiš?
Poginućeš i sa Čudnom knjižarom. Jesi li primetio da se neki Bulevar knjiga BB ubi od prodaje i licitacije knjiga koje u životu nisam video, a kamoli čitao. Pa, se podžapali sa konkurencijom - Avenija knjige BB! Čudo imaginacije! Nego, spakuj pinkle, pa da vidimo šta se spasti da.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.092
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #653 on: 28-03-2018, 23:09:16 »
Bobane, misliš samo na ovo, ili još nešto?

https://prerazmisljavanje.org/2018/01/28/prodje-karavan-fantastike-kroz-novi-sad/

Na Goodreadsu vidim da je Tomiću dala slabiju ocenu nego Lazoviću (za sad nema prikaza, samo ocena).
We're all mad here.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #654 on: 28-03-2018, 23:17:57 »
Hvala, Angel, ali kakve veze ima Goodreads? I to je polje gde se domaći pisci obračunavaju sa drugim domaćim piscima. Za mene je prerazmišljavanje Katarine Kostić periferno pitanje. Ne želim da izgleda kao ulizivanje, ali meni su tvoji komentari značajniji, jer čitaš fantastiku decenijama i imaš mač. :lol: 
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.092
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #655 on: 29-03-2018, 08:54:51 »
Videću šta uopšte mogu da uradim s mačem kad se nakon poduže pauze zbog bronhitisa vratim na trening.  :lol:


Goodreads pominjem samo zbog ocene; Lazoviću je dala bolju ocenu nego jednom od tog trojca, a sad vidim da je i Jovanov dobio 2 zvezdice. I nije joj Lazović baš prva knjiga domaće fantastike koju je komentarisala, bili su pre njega i Mišić, i Matilda Veljković.  :lol:


Slažem se da je još veoma mlada. No, čita dosta, čita raznovrsno, i sudeći po onome šta čita i kakve ocene daje na Goodreadsu, voli fantastiku. Daj devojci vremena, to su nam mlade snage.  :)
We're all mad here.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #656 on: 29-03-2018, 09:34:40 »
Nemam ja ništa protiv čitanja, komentarisanja, a najmanje protiv Katarine Kostić. Ali imam protiv kad se eksploatiše kao kriterijum. Ima vremena. Sigurno se slažem da ne mora svako da bude pisac, a onaj koji to oseća kao unutrašnji poriv ima da se obrazuje, da uči, da ulaže napor da stalno bude bolji od sebe.


Drugo pitanje je "politika nezameranja". Dugo sam smatrao da je komentar namenjen piscu i čitaocima, ali se ispostavilo da pisci komentar vide kao odnos prema sebi, a ne prema knjizi. Tako sam stekao niz neprijatelja i vremenom naučio lekciju da kad u knjizi vidim više negativnog nego pozitivnog ostanem bez komentara. Komentarišem samo ako osetim da pisac može bolje i da vredi da mu bude poručeno. Naravno, često ni to ne vredi, pisci imaju bolju sliku o sebi od one koju dobiju. Ipak, moje je da napišem, a njihovo da pročitaju. Ili kažem u četiri oka, ako su spremni da podnesu.


Treće pitanje je procedura "serdare-vojvodo". Bude otužno kad počnu uzajamne pohvale i možda se lično bolje osećaju, ali sam siguran da negde u sebi znaju šta se događa. Verujem da lično u tome nikad nisam učestvovao, a ako neko ima dokaze za suprotno, neka ih izloži.


Naravno da mi je ZS najvažniji i da mi je mrtvaja osnovne funkcije, a to je fantastika, porazna. Ako bih sad nabrojao šta mi sve smeta, ne bi mi ostao skoro nijedan "prijatelj".
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Boban

  • 3
  • Posts: 21.027
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #657 on: 29-03-2018, 12:26:29 »
Dugo sam smatrao da je komentar namenjen piscu i čitaocima, ali se ispostavilo da pisci komentar vide kao odnos prema sebi, a ne prema knjizi. Tako sam stekao niz neprijatelja i vremenom naučio lekciju da kad u knjizi vidim više negativnog nego pozitivnog ostanem bez komentara.

eto, a kada ja kažem da one koji oćute treba sabirati kao negativno mišljenje, odmah krene hajka na mene.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #658 on: 29-03-2018, 12:42:16 »
Jel' bre, a da se prvo pozabaviš onima koji su te proglasili skandal majstorom?
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Kimura

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.896
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #659 on: 29-03-2018, 12:56:38 »
Dugo sam smatrao da je komentar namenjen piscu i čitaocima, ali se ispostavilo da pisci komentar vide kao odnos prema sebi, a ne prema knjizi. Tako sam stekao niz neprijatelja i vremenom naučio lekciju da kad u knjizi vidim više negativnog nego pozitivnog ostanem bez komentara.

eto, a kada ja kažem da one koji oćute treba sabirati kao negativno mišljenje, odmah krene hajka na mene.


Valjda oni koji ćute ne žele da se računa njihovo mišljenje, kakvo god da je? Inače ne bi ćutali...
Uostalom, nije to test na tridnoću, pa da bude pozitivan ili negativan. Ima mnogo međuvarijanti.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #660 on: 29-03-2018, 13:04:25 »

eto, a kada ja kažem da one koji oćute treba sabirati kao negativno mišljenje, odmah krene hajka na mene.


Prvo, ti ne znaš šta je hajka. Ti dižeš buku ni oko šta. Ja sam pitao Prčića šta mu poručuju oni koji ne hvale SIRIUS, a ne ti. I radilo se o tiražu, a ne kvalitetu onoga šta objavljuje. Uspeo si da toliko malo ljudi kupi UNAZAD da sam izuzetno zadovoljan komentarima.


Dosta mi je tvog rvanja sa mnom, pokušaj sa onima koji te zaista ugrožavaju.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.398
  • Homo Superior
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #661 on: 05-04-2018, 16:33:16 »
Антонић разбуцао Лузитанију, а са њом и колонијалну "књижевност" друге Србије!


Слободан Антонић: Колонијална књижевност

Некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну.
Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији


Прошлу колумну завршио сам указивањем на то да је вид отпора колонијалној ситуацији и одбијање да се прими награда „ако је она симбол (ауто)колонијализма”.

Таква полако постаје НИН-ова награда за роман године.

Уочи објављивања добитника за протеклу годину, у Културном додатку Политике штампан је – на целој првој страни и на делу следеће – приказ књига које имају највише шанси да победе (овде).

И доиста, прве три приказане књиге не само да су ушле у најужи избор, него су и, приликом одлучивања о победнику, добиле све гласове чланова жирија.

Тешко ми је да не истакнем да сам само на основу тог приказа могао да наслутим ко ће бити лауреат.

Прва књига која је, уједно, и најопширније приказана, био је роман Мире Оташевић Горгона. Њена тема је, како је речено, „геноцид над Ромима”.

„Баш политички коректно”, помислио сам. „Али, сувишно је инсистирање на чињеници да је аутор(ка) жена“. Јер, књижевна критичарка коју је Политика одабрала да нас упозна с такмацима за „НИН-а”, извесна Нађа Бобичић – која тек пуни 30 година и, као добро дете империјалне, глахшалтоване културе, „бави се књижевношћу, феминистичком и квир теоријом” – инсистирала је да је Оташевићева једина жена која је ушла у ужи избор.

„Такав притисак”, помислио сам – „да се некоме додели награда како би се исправила родна неуједначеност (`НИН-ова награда је до сада свега пет пута додељена женама`) заправо је контрапродуктиван. Дакле, Оташевићева нема превелике шансе”, рекох.

Трећи по реду у хијерархији наше квир-феминистичке критичарке био је роман Срђана Срдића: Сребрна магла пада. За тај роман речено је да је у њему тема усамљености успешно повезана са „сликом смрти дечака Алана Курдија на обалама Турске као симбола емигрантске патње”.

„И ово је политички коректно”, помислих. „Али, идеолошки оквир `емигранстке патње` није на врху мотива прописаних за српску културу. Отпада.”

Но, други роман на листи одиста је обећавао. За роман Дејана Атанацковића Лузитанија, наиме, речено је да то прича о Првом светском рату, али која не почива на „квазивеликим наративима” (?).

„Уместо да репродукује националне митове”, била је одушевљена Политикина квир-фемино-критичарка, „он их доводи у питање. Говор мајора Гавриловића се преокреће у говор против рата, у којем се војници распуштају како би сачували животе, а приказују се и страховити злочини српске војске над албанским цивилним становништвом”.

„У, браво!”, помислио сам. „`Демитологизација` одбране Београда и `страховити злочини српске војске 1912. над албанским цивилним становништвом` – ово мора да добије НИН-а”.

Тако је и било.

Прочитавши роман приметио сам, најпре, да га је написао неко ко има извесних проблема с писменошћу. „Ухапшен је у Бечу због агитовања насилног штрајка” (91) – ваљда „агитовања за насилни штрајк”? „Антрополошка истраживања над житељима једне италијанске колоније” (98) – ваљда „истраживање житеља колоније”? „Ми, лудаци, немамо друге и веће вредности од своје самоће” (104) – ваљда „наше самоће”?… итд.

Али, ко мари за писменост ако се о околностима под којима је избио Први светски рат тако лепо приповеда (стр. 142):

„… једна краљевина, сићушна и осиромашена ратовима, која зарад амбиција неколицине официра, финансира убиство владара једне суседне империје. А онда, након необично галантних захтева те империје, чијем би се испуњењем та ствар дала разрешити, сићушна краљевина се прави луда, тврди да с тим убиством нема никакве везе, док је сваком врапцу на грани јасно супротно. Империја онда запрети ратом, а јавна гласила мале краљевине пишу: знамо ми те њихове ратове, речима и на хартији. Империја опозове свога амбасадора, а краљевина се и даље куражи: не смеју они против нас, нисмо ми сами. Кочопери се као храбро пиле и виче, хајде, нападајте ако смете, а свет гледа ужаснут и не може очима да верује.”

Колико глупости на тако малом простору. Али, кренете ли да преиспитујете све те бесмислице – од „финансирања убиства” до „галантне понуде Империје” – следи вам оптужба да не разумете „уметност”.

Заиста, уметник је слободан да тврди било шта. Он изграђује особени свет који није тек слика стварности, већ са стварношћу некада наизглед и нема много додирних тачака. Али, добра уметност је истина бића – она покреће наше емоције, откривајући нам дубоке и важне истине како о свету, тако и о нама самима.

Невоља са Атанацковићем је, међутим, што је његова истина првенствено идеолошка. То је истина друге Србије – колоније Србије.

Нација је, тако, „једна савршена измишљотина, лоша литература” (стр. 156), „на овом поднебљу” осуђени смо на „неизлечиво понављање глупости”, „а уколико се глупост поткрепи што бројнијим и узалуднијим жртвама, утолико је више загарантовано њено понављање” (стр. 15), „овде кад се дете роди, њему се одма` каже да ће једног дана убити човека” (у рату), а и „свако дете што крај њега одраста, као и он, једнога ће дана убити човека” (стр. 26), ратовање српске војске  1912. године одликује „спаљивање кућа и дивљачко убијање и пљачкање становништва” по Албанији (стр. 127), када је „већина (убијених) била истерана пред велики зид и побијена куршумима”, а „понеко је убијан и у кућама, пољским клозетима и торовима за козе” (128), пожељни говор мајора Гавриловића требало би да гласи: „један по један шмугнућете иза ове кафане”, „а после куд који”, „да осветлате образ народа тако што ћете изучити корисне школе, створити добре породице и заувек се клонити војске и ратовања” (стр. 16), и томе слично.

Атанацковић заправо – у шта се може уверити сваки читалац – не пише роман већ пројекат. „Превише је то рационално склопљено, превише сувопарно”, примећује један критичар (овде), „Лузитанија је роман истушираног, упегланог, скоцканог, ситог (добро наједеног и добро напијеног) и здравог аутора који је са кошуљом и краватом сео за тастатуру да напише један умерено оригиналан, али ипак предвидив и не-радикалан школски рад на тему која му је пала на памет, а коју његови учитељи највише (да не кажем: једино) и воле. Пошто се ради о одликашу, чак вуковцу, (…) његова победа у натјецању за НИН-а је предвидива, логична, здраворазумска, најприроднија ствар на свету”.

Атанацковићев пројекат састоји се из формуле: мало постмодерне играрије, мало бизарности, мало псеудодокумената, мало критике српског национализма, мало пацифизма, и ето награђене – уметности.

Аутор овог „пројекта”, који је „дипломирао сликарство” у Италији, где „предаје мултимедије на америчком универзитетском програму SACI” (овде), заправо је желео да својој земљи порекла очито лекцију: „глупост” је када „сићушна краљевина” ратује против „галантне империје”, геноцидисали смо Албанце 1912. као и 1999. („уклонити све те људске остатке `да нам после не зановетају`”; стр. 128), „јунак” си када дезертираш из српске војске док она брани Београд, и слично.

И онда такав „пројекат” добије „најважнију српску награду за књижевност”. „Не можемо се отргнути сумњи”, уочава Никола Маринковић, „да је награђивањем једног концептуалног дела последично афирмисана и његова идеолошка подлога, што је и главна невоља, и то не са идеолошке, већ књижевне тачке гледишта. Јер, историја књижевности показује да тамо где се ове тачке спајају, књиге не трају дуго”.

Наравно! Ко данас још памти како се уопште звала она књига Филипа Давида која је пре три године добила НИН-а? „Кућа сећања и заборава”. Е па „Кућа” је данас књижевни мртвац, као што ће то, за три године, бити и „Лузитанија”.

Али, шта мари, НИН ионако више није српски недељник. Он је гласило у власништву Ringier Axel Springer AG, дакле, ако хоћемо да будемо сурови, „данке дојчланд НИН” (Зоран Ђирјаковић). Новчани део награде у износу од 8.300 евра обезбеђују два анонимна дародавца – да ли се они стиде НИН-а, или се НИН стиди њих? А новоименовани члан НИН-овог жирија је филозоф Иван Миленковић, чија је главна квалификација, ваљда, што воли књижевност и што се прославио изјавом попут „Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије“ (овде), поређењем Ломпаровог Духа самопорицања са Мајн кампфом (исто), или  следећим генијалним запажањем:

„Шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без ћирилице? Па, не би се догодило ништа, ништа се у српском идентитету, ни за длаку, не би променило. Писмо је конвенција, систем знакова који у себи не носе никакву нужност. Замислимо, томе насупрот, шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без Kиша, Андрића и Kрлеже, без Пекића, Боре Ћосића и Миљенка Јерговића, без Радомира Kонстантиновића, Дамира Kаракаша и Семездина Мехмединовића. Тог бисмо се дана пробудили без половине мозга. Тог бисмо дана остали без идентитета”.

Признајте да нисте знали да су Дамир и Семездин знаци нашег идентитета, друга половина нашег мозга.

Некада је НИН-а додељивао Велибор Глигорић (двадесет година у жирију, десет година председник жирија; овде). Тада су награду добијали Црњански и Киш. Данас је у жирију Иван Миленковић. Отуда су кандидати Kаракаш и Мехмединовић.

Али, некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Аурора Моралес упозорава да је основна стратегија колонизације у култури напад на осећање за историју колонизованих. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији (видети: Ј. А. Митрић, овде, стр. 378).

Већ је примећено да је готово цела наша савремена књижевност у великој мери историјска (овде). Но, њена функција више није да памтимо историју, већ да је заборавимо. Као што каже Иван Миленковић, „образовати активног, дакле самосвесног, сувереног појединца, грађанина, значи научити га да се одупре колективном сећању“, што значи „не сећати се онога чега се сви сећају, цара Константина, косовске битке, Гаврила Принципа, јуначког ратног похода на цивиле“ (видети овде).

Зато Лузитанија. Зато Миленковић. И зато не ћирилица, Принцип и Косово, већ заборав, Дамир и Семездин.

https://stanjestvari.com/2018/04/03/antonic-kolonijalna-knjizevnost/


scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #662 on: 05-04-2018, 16:58:00 »
Dobar tekst. Komentarisao sam ga na FB. Boban je imao bolje žirije od NIN-ovog žirija. Pisci pored rokera i slikara nikad ne bi došli na red. Međutim, defekat je u nama pa bismo svi mogli da se zabrinemo.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.398
  • Homo Superior
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #663 on: 02-05-2018, 14:50:44 »
По сличном кључу су и Скалоп и Бобан, од стране литерарних и људских прцољака, били проглашени за промилошевићевце..

Слободан Антонић: Курјачки народ

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом остаје диваљ, самосвојан и непредвидљив. Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“

Занимљиво је да су атлантистички културтрегери не само Милорада Павића, већ и Васка Попу идентификовали као писца српског национализма.

Да су Ћосић и Бећковић националисти, на такву (дис)квалификацију већ смо навикнути. Али да Попа, етнички Румун, буде српски националиста – како, забога?!

Спорна је, наводно, поема Вучја со, објављена 1975. године. Када су деведесетих почели ратови, та поема прочитана је као шифрована порука српског национализма камуфлирана у књижевно дело.

Ево неких од спорних стихова:

Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке

[…]

Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди

[…]

Видим сине земљу нашу распету
Између четири оцила
На којима вук зубе оштри
Вук се над њу надноси
И огледа љутито
У зеленим њеним очима
Искре се оцила
Стварају му златокруг за златокругом
Око лепе главе
Четири ће оцила знати сине
Оштри ли вук зубе за њу распету
Или за оне који су је распели

Немачки професор Рајнхард Лауер објавио је чланак 1993. године у Frankfurter Allgemeine Zeitung-у (овде; срп. превод овде, год. 1, бр. 4, стр. 7‒9; исцрпна анализа: Б. Булатовић, Оклеветана књижевност, стр. 334‒341), у коме је тврдио да песме из књиге Вучја со „јесу тајне поруке српства, које су у овом случају прерушене у мит. Хроми вук, који прогоњен и рањен лежи у свом логу, означава Србију чије је национално достојанство и снагу отела Титова држава. Све ово је само привремено док хромом вуку не порасту нови, гвоздени зуби, док његови преци не васкрсну и његово племе – дакле Срби – не пробуде га с ону страну неба завијањем” (превод, стр. 7).

Лауер признаје да су Попини стихови „изванредно лепи”, али упозорава да је њихова права сврха „да оправдају (утисак) како је вучје племе жртва, вредна жаљења, но да му предстоји, након дугог понижавања и прогона, блистав повратак. Вучји мит код Попе тиме добија опасну двозначност која дословно одговара ономе што данас ради српска пропаганда са својом тезом о геноциду (над Србима, било раније, или сада – С. А.)”.

„Када се узме у обзир митска логика његове лирике”, закључује овај немачки професор декодирање Попе, „једва можемо рећи да је пред нама невина поезија” (исто).

Ако у обзир узмемо и како су Лауер и други западни „стручњаци” декодирали Хазарски речник (о чему сам писао овде), верујем да је немачки читалац могао стећи овакав утисак о рату у БиХ: Србина с Пала, пошто се начитао Хазарског речника и Вучје соли, захватио је такав националистички занос да је одмах дограбио кухињски нож и сјурио се да геноцидише своје мирне комшије муслимане.

Лауера посебно узнемирава то што се и други српски песници надовезују на народну традицију која вука не види само као злу животињу (Булатовић, 341). Напротив, као што каже Чајкановић, „сачуван је један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу. За Србина се каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук, као што сам у једном ранијем раду показао, митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа” (овде, стр. 24).

Уопште, Срби вука виде као храброг, снажног и паметног, као слободног – јер се не може припитомити, али и као неправедно прогоњеног: због редовитих хајки ловаца и паса на ту често самотну животињу.

Лауер је, међутим, згрожен увидом да Срби не само да вука не виде као оваплоћење зла него и да свог националног свеца, Светог Саву, проглашавају „пастиром вукова”. По томе су Срби, тврди Лауер, другачији од осталих народа.

„Српски мит о вуку”, каже он, „оштро се одваја од античке традиције басни, где је вук опасна, крволочна звер. Победити вука, укротити вука – оног у нама и оног изван нас – то је од античких времена цивилизацијски задатак сваког народа. Од овог постулата у великој мери одудара место мита о вуку у новијој српској поезији” (исто).

И заиста, између осталих (Лауер помиње Р. П. Нога и Г. Ђога) и Матија Бећковић своје трокњижје: Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку (1978) завршава слављењем нашег „народа курјачкога” (овде, стр. 340), као и напоменом да вук „није име, него презиме нашега народа – јер једино тако сви (Срби) могу бити вукови” (исто, стр. 347).

Но, очигледно, такав наш доживљај вука и поистовећење с њим изазивају ужас и згроженост код западњака. „Они се толико плаше вука, толико га мрзе”, скренуо ми је пажњу професор Филолошког факултета Александар Петровић – с којим сам коментарисао лудовање западних стручњака у вези с Попом – „да су они све своје вукове истребили”.
Васко Попа

И заиста, када сам пажљивије погледао, видео сам да су у Западној Европи и у САД (осим на Аљасци), сви вукови побијени. „У Британији последњи је вук убијен 1743. године, у Данској 1772. године, у Немачкој 1904. године, док су у континенталном делу САД вукови у потпуности истребљени почетком XX века” (овде).

Тек у новије време вукови се у ЕУ и САД поновно насељавају у националним парковима, али их ретко кад има више од педесетак.

У Србији, међутим, вукова је толико да је на њих лов слободан. Годишње се у Србији устрели и по две стотине курјака (овде). На хиљаде вукова живи и у Македонији, Грчкој, Бугарској, Румунији и Русији (овде).

Можда је случајност што све те земље припадају источном хришћанству. Но, објашњење се вероватно крије у томе што се у њима не осећа толики страх од вукова, а и у томе што се у тим земљама ова бића нису истребљивала сасвим систематично.

Лауер би вероватно прокоментарисао – „Јесам ли вам рекао!“ – ако би знао све податке о самоидентификацији бораца наших Отаџбинских ратова (1991-1999) с вуковима.

Тако су јединице самоорганизованих бораца Републике Српске себе називале  Белим вуковима, Вуковима са Вучијака, Вуковима са Дрине итд. А специјална јединица државне безбедности Србије, под командом Франка Симатовића, која се борила у РСK и РС 1992-1995, звала се „Вукови“. Од ње је и настао ЈСО, чији је грб био управо сиви вук (овде и овде).

Лауер би свакако поскочио и због Бећковићеве доцније објављене књиге Станица за откуп вучјих кожа (2012). „Кроз опис једне невероватне, готово карневалески описане потере (за вуком – С. А.)”, уочава један наш приказивач, „песник ствара оштар поларитет између вука као симбола нашег јунаштва, патријархата, традиције, трајања, укорењености, мудрости и издржљивости, насупрот њиховог кукавичлука, срамотном скривању иза мајчине сукње, технологије, новитета, савремености као негативне стране поларитета симболизоване клишеима политичког дискурса који су нужно покриће за суровост, садизам и материјализам” (овде, стр. 251).

И тако, изгледа да заиста постоји нека дубља веза између Срба и вукова. А и наши непријатељи нас, несумњиво, виде управо као та „дивља” и „страшна” бића која су од стране „цивилизованих” народа једноставно морала бити истребљена.

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Њена моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом и даље остаје некако диваљ, самосвојан и непредвидљив.

Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“.

Ми смо заиста посебни.

Због тога ћемо победити. Или нестати.


https://stanjestvari.com/2018/05/01/antonic-kurjacki-narod/

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #664 on: 11-06-2018, 10:46:29 »
Kad se najveća crna rupa prežderala, ispovraćala se.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.398
  • Homo Superior
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #665 on: 01-07-2018, 01:05:41 »
"Замислите само то: призивати душе лешева и општити са њима?! У домену највише људске производње, дакле у философији, Енглези су створили правце који служе да правдају најниже пориве човека или највећа самопонижења: од утилитаризма – до неопозитивизма. Да ли сам нешто заборавио у домену књижевности?”

„... Да, заборавили сте horor. И то је енглески патент...”
...
„Све што су могли да издају они су издали, увек и свуда... Они су створили најгори капитализам, нису презали ни од експлоатације и сакаћења сопствене деце. Под њиховим окриљем створен је комунизам. Они су створили и најгори колонијални систем у историји света. Тако да се и дан-данас само у бившим енглеским колонијама одржало неискорењиво злопамћење белаца... Само енглески ум је могао да смисли и наметне колонијама монокултуре, чинећи их трајним економским богаљима, вазда зависним од воље или зловоље лондонске Берзе.”

„... Тачно! Они су свог највећег и најумнијег песника заточили у кавез за животиње а потом га осудили на дугогодишње заточеништво у њујоршкој лудници, само зато што се усудио да осуђује владавину лихвара... Могао је то да чини, али само у лондонском Хајд-парку!”
„... Нису Немци већ Енглези изумели геноцид и концентрационе логоре. То су страшно искусили поносни Ирци, Шкоти и Корнуалци, а потом и Бури, криви што су бранили своју земљу, као и ми данас, од енглеске похлепе.”

„... И још смо далеко од окончања тог списка злочина које је енглески човек починио и чини против човечанства. Кад наш књижар већ помену како су се понели према свом највећем барду, треба додати да је Енглеска прва земља која је укинула све одбране друштва од лихварства! То је једина земља на свету која је најгоре лупеже и гусаре награђивала племићким титулама. Њихово највеће одликовање је, можете мислити, женска подвезица! Ко зна шта би у томе видео Фројд... Из Енглеске, из друштва левичарских масона, намерених да реформишу и прошире Британску империју, кренула је и идеја новог светског поретка. Одатле је кренула и сида, не би ме чудило ако би се испоставило да су и остале сличне болештине из те лабораторије за уништење човечанства и човечности.”

СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА
Драгош Калајић

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 25.773
Re: Neke misli o pisanju
« Reply #666 on: 16-07-2018, 09:46:59 »
Jako kratka priča sa uvodom, razradom, preokretom i endlajnom:


Ušao im je u glavu, a onda izašao na nos.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.