Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 743604 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.845
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3450 on: 04-08-2022, 05:14:01 »
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda svežeg DC-jevog tekućeg serijala Deathstroke Inc. i kada bih rekao da ne znam šta da mislim to bi, plašim se, bilo malčice i ulepšavanje istine. Deathstroke Inc. nije najgori strip koji DC trenutno publikuje ali je je loš na nekoliko sasvim distinktnih načina a što sam ja doživeo kao skoro ličnu uvredu imajući u vidu koliko mi se dopao prethodni Deathstroke serijal od pre neku godinu.



Da malo osvežimo svačije pamćenje, prethodni Deathstroke serijal o kome pričamo danas se smatra definišućim narativom za ovog DC-jevog popularnog negativca. Christopher Priest je uzeo lik koji je uvek sugerisao da ima više dubine nego što su stripovi u koje su ga stavljali uspevali da pokažu, a onda ga je odveo u neočekivanom smeru pokazujući NESLUĆENE dubine i kompleksnosti njegovog karaktera, za superherojski strip iznenađujuće kompleksnu porodičnu dramu i antiherojski šarm sa najcrnjim zamislivim prelivom. Priest je trenutno zauzet radom na Black Adamu, a Deathstroke je imao tu sreću ili nesreću da ga u novom izvlačenju dobije na pisanje Joshua Williamson, jedan od u ovom momentu najvrelijih DC-jevih scenarista čije vizije i ideje u dobrj meri usmeravaju čitav glavni DC univerzum.

Ako ste čitali moja pisanja o DC-jevim stripovima u poslednjih par godina sigurno ste naleteli i na po neki osvrt na Williamsonove radove u kome sam uzdisao i vajkao se što scenarista koji je uglavnom odličan kada radi sopstvene, creator owned stripove, na korporacijskim zadacima pruža samo tehnički minimum. Ni jedan strip koji sam do sada pročitao a da ga je Williamson napisao za DC nije bio loš ali fer je reći i da mi se ni jedan nije posebno dopao i da sam se i čitanja Deathstroke Inc. prihvatio uz prilične mere opreza i preventivno mrštenje čupavih vjeđa. Posebno jer je uz Williamsona prve četiri epizode stripa crtao Howard Porter, stari DC-jev kadar kome je vrhunac karijere bio rad na Justice League of America sa Grantom Morrisonom na prelazu milenijuma ali koji poslednjih godina nije pružio išta što bi vredelo upamtiti.

Dobra vest je da je Porterov crtež u te prve četiri epizode sasvim solidan i uz Hi-Fijeve kolore daje nam dinamičan, blago late-’90s šmek stripa koji se ne zanima preterano verističkim prikazima ljudi, prostora i situacija već voli dinamične kompozicije, energiju ali i dovoljno uredan lejaut i organizaciju table da se ovo lako i lepo čita. Što se tiče karaktera, Porter nije suptilan čovek i njegovi likovi, Deathstroke pre svih umeju da se izražavaju prevashodno grimasama i prenaglašenim pozama ali to je, na kraju krajeva i u skladu sa onim kako Williamson ovo piše.

Možda nije zgoreg ukazati da Deathstroke Inc. laže već u samom svom naslovu. Nakon Priestovog serijala koji je bio metodična, duboka analiza karakterizacije glavnog lika, prikaz njegovog egoizma ali i kompleksnih motivacija koje ga vode kroz život i koje su ga transformisale iz plaćenika u superzločinca, pa u superheroja pa natrag u superzločinca, ideja o Deathstrokeu koji je rešio da prekine sa „terenskim“ radom i osnuje kompaniju što će njegove plaćeničke navike pretvoriti u složeniji biznis i gde bi njegovi nikada do kraja realizovani roditeljski nagoni mogli da se bezbednije razvijaju kroz menadžment grupe mladih plaćenika – pa, to bi bio strip koji bi bilo sasvim sevap čitati.



Ali Deathstroke Inc. nije ništa ni nalik tome. U blatantnom primeru lažnog reklamiranja, Deathstroke Inc. nam Deathstrokea na početku prikazuje kao pukog plaćenika koji ovog puta radi na strani „dobra“, uglavnom zato što mu je dosadno i što je plata visoka. Agencija T.R.U.S.T. koja zapošljava njega i superherojsku divu Black Cannary bori se protiv nekih ozbiljnih, organizovanih superzločinačkih pretnji, kao što je, na početku, organizacija H.I.V.E. i težište Williamsonovog pisanja kao da je postavljeno u tačku balansa između jedva-reformisanog-superzločinca sa jedne strane, stree level superheroine neupitnog etičkog CV-ja sa druge i agencije za koju rade koja, čini se, sve radi u tajnosti i daleko ne samo od očiju javnosti već i od nekakve civilne regulative koju bi nad njenim aktivnostima morala da ima američka vlada.

Problem ove postavke je već u tome što strip od nas očekuje da poverujemo da Deathstroke, čovek čije je drugo ime paranoja i koji verovatno i kada otvara kutiju sa kornflejksom proverava da li tu postoji neka zavera, radi sa šejdi agenciju zato što mu je bilo dosadno i što mu dodavanje još novca njegovom ogromnom bogatsvu donosi male ali dobrodošle dopaminske šotove, a da nije prethodno detaljno i dubinski proverio ko su ti ljudi, ko su im roditelji, iz kakvih su kuća, ali važnije, za koga stvarno rade, kakve su im agende, koji će biti krajnji ishodi Deathstrokeovih poslova što ih za njih obavlja.

Williamson svu dubinu karaktera Sladea Wilsona koju je u dobroj meri izgradio Priest, ovde prenebregava i svodi ga na matorog džangrizavog tipa motivisanog pohlepom i dosadom pa je prvih nekoliko epizoda obeležeo neugodno glupom, uprošćenom karakterizacijom i isforsiranim sukobima između Sladea i Black Cannary.

But wait, it gets worse! Dok su uvodne epizode makar zabavne na bazičnom nivou jer nam prikazuju pojedinačne poslove obeležene  ekstravagantnom akcijom (uključujuću u svemiru, protiv kiborškog Supermena koji nije STVARNO kiborški Supermen) i Porter ih crta dinamično i bučno, od pete epizode olovku u ruke uzima Paolo Pantalena a strip konačno dolazi do „inc.“ dela cele priče. And this is bad.

Pantalenin crtež je solidan, da ne bude zabune, ali Williamson pravi sasvim nezarađen preokret u kome konačno odlučuje da nam pokaže kako Deathstroke prelazi u „full supervillain“ mod rada i stavlja se na čelo zločinačke organizacije koju je preuzeo tako što je ustrelio njenog prethodog predvodnika. Sva, ponoviću, kompleksnost koju je Slade imao ovde se jeftino proda kroz par replika u kojima on kaže „Ne, ovo sam STVARNO ja“ i produži bez plana i programa da sebe naziva „kraljem superzločinaca“.

Priznajem da nisam stigao ni da se iznerviram jer Williamson maltene odmah ubacuje ovaj serijal u krosover Shadow War koji traje od sedmog do devetog broja Deathstroke Inc. i u pitanju je duboko nezadovoljavajuće iskustvo za ljubitelja Deathstrokea. Stephen Segovia gostuje na jednoj epizodi na crtežu i ovo je korektno mada je povratak Pantalene u vozačko sedište dobrodošao, no problem je pre svega u scenariju koji ne samo što Deathstrokea na silu uglavljuje u predugačku i isforsiranu priču u kojoj je on praktično glavni negativac nego i Williamson prilično bezobrazno uzima nekoliko godina Priestovog rada na karakterizaciji a onda pokušava da ih spakuje u tri meseca krosovera. Sladeov odnos sa njegovim sinom, Grantom, koji je u velikoj meri obeležio definitivnu karakterizaciju Deathstrokea ovde je emuliran kroz klona u kome u jednoj skoro komično nespretnoj sceni Slade odlučuje da prepozna svog „novog“ sina kome će pružiti sve ono što nije pružio Grantu i ovo je erzac-motivacija za sve što će dalje raditi.



Ovo je totalni, što bi u Americi rekli, shitshow u kome se na silu pokušavaju naći motivi i emotivna krešenda i tragični kraj ovog narativa ne da nije zarađen nego ostavlja Deathstrokea na mnogo gorem mestu nego što je on zaslužio.

Na toliko lošem, zapravo da su deseta i jedanaesta epizoda, dve za sada najnovije, potpuno odstupanje od „Deathstroke Inc.“ koncepta i zapravo se vraćaju u prvu godinu Deathstrokeovog „rada“ tj. u period kada je bivši plaćenik Slade Wilson, a koji je tretiran serumom što je trebalo da od vojnika pravi supervojnike, konačno postao superzločinac Deathstroke.

Srebrni pervaz na TOM oblaku je što se Williamson (za sada?) skinuo sa serijala i Deathstroke Year One piše Ed Brisson. Brisson je pouzdan i korektan scenarista koji uglavnom tačno zna šta publika koja čita superherojske stripove voli a onda joj pruža baš to uz vrlo solidan zanatski nivo. Kako ovo crta Dexter Soy (uz kolore Veronice Gandini), strip odmah ima ozbiljniji, zreliji ton primereniji hi-tech akcionom trileru i mada se ne radi o nekakvom revolucionarnom radu – da ne pominjem da je Priest već u svom serijalu pokazao sasvim dovoljno ranih radova Sladea Wilsona i da nisam siguran da nam treba detaljni Year One narativ – on je pitak i obeležen značajno boljim radom sa likovima i odmerenijim tonom.

Nisam siguran kuda DC zaista namerava da ide dalje sa ovim stripom, hoće li se Williamson vraćati ili će Brissonovo uskakanje da doveze serijal do laganog otkazivanja. Radi se o stripu koji ne samo da nije našao konzistentan ton i koncept, čak i dok ga je pisao njegov, jelte, kreator, nego je i na tehničkom nivou pružio jedva prihvatljive zaplete i dosta slabu, plitku karakterizaciju. Crtež jeste uvek bio solidan i Steve Wands koji leteruje ceo serijal radi posao kao i uvek veoma dobro, ali ovo je školski primer stripa nastalog na bazi KONCEPTA a da taj koncept ne samo da nije dobro realizovan nego se stiče utisak da njegov autor nikada nije imao ni strpljenja ni interesovanja da se njime zaista bavi. I dok svakako ne može baš SVAKI tekući serijal koji DC lansira da bude sjajan, teško mi je da malo ne lamentiram što su se kola slomila baš na Deathstrokeu koji samo što je postao figura vredna praćenja i emotivnog ulaganja. Šteta, ali ako i dalje imate apetita da ovo proverite, Amazon serijal prodaje na ovom mestu.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.845
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3451 on: Yesterday at 05:20:39 »
Into Radness je grafički roman izašao polovinom prošlog meseca za Dark Horse i predstavlja interesantnu kombinaciju futurističkog omladinskog stripa, ali pomerenog svega nekoliko minuta, možda čak i sekundi u budućnost, sa nekom vrstom retro, ’80s vajba. Utisak dok sam ga čitao je, iako se radilo o influenserima i trci za što veću popularnost na društvenim mrežama, bio kao da gledam neki „youth“ film iz osamdesetih, sa šarmantnim referencama na video igre, hevi metal, VHS i druge stvari koje vole mladi.



Kyle Strahm koji je ovo napisao je značajno poznatiji kao crtač nego kao scenarista. Uostalom, predaje ilustraciju na Umetničkom isntitutu Kanzas sitija. Za Image Comics je radio na serijalima Spread i Unearth sa vrlo uglednim scenaristima kao što su Justin Jordan i Cullen Bunn, a sada radi i Twig sa Skottiejem Youngom, ali je njegova karijera obuhvatila do sada impresivno veliki deo jakih američkih izdavača. Strahm je radio i za IDW, i za DC i za Marvel i generalno je u pitanju vrlo uposlen i solidno iskusan autor koji se, evo, vidimo, lepo snalazi i u ulozu scenariste.

Jake Smith koji mu je ovde bio partner u zločinu radeći crtež i kolor je značajno manje poznat ali radi se o vrlo svežem novom talentu koji se sa ovim radom dokazao, a već ima u rerni i neke sopstvene projekte. U najmanju ruku, reći ću, imamo posla sa momkom na koga treba računati. Energičan i bučan u kompozicijama i teksturiranju, ali disciplinovan u lejautu i pripovedanju, Smith je nesumnjivo dašak svežine i autor koji, nadam se, neće na kraju samo i isključivo raditi stripove o superherojima za velike korporacije. Njegov autorski doprinos Into Radness je veoma značajan i daje ovom stripu presudne elemente njegovog karaktera i identiteta.

Into Radness je, kako rekosmo, odmladinska priča i priča o drugarstvu. Ekipa koju pratimo u ovoj priči predvođena je momkom po imenu Dylan, i u pitanju je postava koja za sopstveni striming kanal (koji nije na platformi koja se zove JuTjub, ali kao da jeste), nazvan Into Radness, kreira različite video-klipove bazirane pre svega na eskcesu različitog tipa. I već tu dobijamo tu aromu blagog retro-okretanja prema nekim prošlim vremenima i formativnim uticajima što su oblikovali mnogo veći deo kulture savremenih generacija nego što smo svesni. Into Radness zapravo na neki način podseća na Jackass, televizijski šou koji je anticipirao apetit publike, pogotovo mlade, što ne oseća da pripada ijednom postojećem kulturnom miljeu, da konzumira sadržaj koji je naprosto bizaran, preteran, često nebezbedan i dosledno glup ali koji bez ostatka komunicira posvećenost njegovih autora proizvodnji tog sadržaja pa i po cenu fizičkih ozleda.

Sam Into Radness nema nužno tu gross out ili makar autodestruktuvnu komponentu koju ja vezujem za Jackass i mada autori na ovom kanalu nisu nužno eksplicitno „woke“, svakako se kod njih da primetiti nešto veći nivo socijalne odgovornosti. Uostalom i zaplet stripa se vrti oko etike u svetu influensera, toga da je u pitanju divlji zapad novih medija i neistraženih populacija konzumenata koje u nedostatku mogućnosti da budu ispitane putem fokus grupa i dubinskih intervjua bivaju analizirane od strane algoritama, na ime navika u kliktanju, lajkovanju (koje se u ovom stripu zove „shout“) i dislajkovanju („skunk“). Ekipa kanala je i rodno i rasno (pa i „neuro“) divergentna opet na jedan sasvim prirodan, organski način, sa klincima koji pokušavaju da budu istovremeno i klinci, spontani, bučni i drčni, a da opet budu i uspešan biznis.



Ovo drugo im na početku ne ide od ruke i Into Radness ima svega dvanaest pretplatnika ali stvari se menjaju kada se praktično spontano, bez pripreme snimi i aplouduje video na kome se ekipa bori protiv neobičnih čudovišta što ulaze u električne aparate i animiraju ih. Neretko ovi aparati su olupane arkadne videoigračke mašine. Ovaj video, naravno, postiže viralnu popularnost i naši junaci postaju zanimljivi velikom strimeru/ influenseru koji ovaj posao tretira kao ozbilajn biznis i obećava im da će i od njih napraviti ozbiljnu firmu...

Ostatak narativa je sasvim ugodno predvidiv sa Dylanom koji se po prvi put u životu oseća kao da je na pragu nečeg što bi se dalo nazvati „uspehom“ ali i sa postepenom alijenacijom u maloj ekipi drugara kada Dylan insistira da se, na nagovor velikog strimera koji im je sad neka vrsta mentora, usvoje neke poslovne prakse koje naprosto nisu u duhu ovog kanala ili, uopšte, drugarstva.

Into Radness ni slučajno ne odlazi u neke prevelike inovacije i literarno-avangardne teritorije svojim tretmanom ovog zapleta. Gomila borbi sa sve bizarnijim čudovištima na stranu, ovo je vrlo tipična priča o klincima koji imaju snove pa onda kada ti snovi počnu da se ostvaruju moraju da se opsete jesu li im važniji snovi ili stvarni ljudi oko njih koje nazivaju svojim prijateljima. Neću da spojlujem razrešenje ali naravno da već znate kako se to stvarno završava.

Ali Into Radness nije zaista tako „radikalan“ zato što ima nikad pre viđenu i pročitanu priču, već upravo zbog toga kako izvrsno pogađa taj „radness“ osećaj koji ovoj priči daje jako uzbuđenje i atmosferu drugarstva što je izdižu iz prostog prepričavanja poznatog narativa i obezbeđuju joj karakter i identitet.

Naravno, Smithov crtež i kolori su u OGROMNOJ meri odgovorni za ovo. Taj spoj modernog „streamer“ svetonazora i ’80s omladinske kulture ne bi trebalo da radi tako fantastično kako radi, ali Smith uspeva da nam ga proda na najprirodniji način. Uzmite na primer slike grada koje dobijamo na nekim stranama dok talentovani, ali ćutljivi klinac koji pravi RADIKALNU muziku na svom malom deku, ide svojoj kući. Gradić Back Alley (da, tako se zove, sa sloganom „nećemo vas kriviti ako odete odavde“ na jednom od bilborda) je savršena rekonstrukcija/ sinteza urbanih pustoši osamdesetih u kojima su odrastali mnogi koji će ovo očitati ali će i mnogi mlađi prepoznati taj spoj nabujalog urbanizma i sve većeg otuđenja. Grafiti po zidovima, đubre razbacano oko kontejnera, daske zakucane preko razbijenih prozora davno napuštenih stanova na prljavim fasadama – Smith ima takav osećaj za detalj da se malo zabrinete kad shvatite da mejnstrim strip u Americi po pravilu nema vreme ili budžet da crtači mogu da opravdaju ovoliko ulaganja u oživljavanje scene.



Tu je onda i stil oblačenja klinaca, od udobnih trenerki i jakni, preko dripačkih teksas-jakni sa otkinutim rukavima, bedževima i prišivačima, tu su kape, amblemi na duksevima, naočari na čelu, farbane frizure i facijalne malje. Protagonisti ovog stripa se izražavaju svakim svojim gestom i već samim svojim izgledom i njihova kreativnost nije iskalkulisana, poslovno-hladna i ekonomski prebrojiva već je prosto nabujala snaga mladalačke imaginacije i želje da se svetu nešto podari, što će taj svet, u krajnjem obračunu, učiniti za mrvicu boljim mestom.

Into Radness je, dakle, poznata priča – gledali smo mnogo filmova i pročitali mnogo stripova sa vrlo sličnim pričama – ali ispričana na svež, originalan, nadasve AUTENTIČAN način iako autentično prikazuje elemente dve epohe razdvojene sa više decenija, u jednom neočekivano prirodnom i potentnom spoju. Meni se to veoma dopalo, pa, svakako proverite album putem sajta izdavača Dark Horse.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.845
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3452 on: Today at 05:07:26 »
Danas je red došao da se kaže i koja lepa reč o superherojskom serijalu koji izdaje Image Comics a ime mu je Radiant Black. Superheroji, kažete vi, na Image Comicsu? OK Boomer.



Jeste pomalo i prijemčivo razmišljati o tome kako je Image Comics danas firma koja nudi američkom (i svetskom) strip-čitateljstvu nekakav „pravi“ mejnstrim, ili makar žanrovsku materiju koja nije neproporcionalno odgurana u stranu superherojske tematike. Iako superherojskih stripova ima svuda, fakat je da su oni u Americi jako dugo de fakto mejsntrim i da kompanije koje svoje izdavaštvo baziraju na stripovima drugih žanrova i dalje, i pored dokazanog uspeha koji je tako moguće postići, nemaju srazmere jednog Marvela ili DC-ja. Image je započeo kao kuća superherojskih autora prebeglih iz Marvela a koji su radili superherojske stripove slične onom što su radili u Marvelu, samo bez smaranja od strane urednika i izdavača, slobodno, lako, neodgovorno i, devedesetih godina prošlog veka, jako uspešno.

Mnogo se toga promenilo za tri decenije koliko Image proslavlja ove tri godine i činjenica da su najprodavaniji serijali ovog uzdavača danas žanrovske stvari što nemaju nikakve veze sa superherojima je svakako znakovita već utoliko što pokazuje da publika koja ŽELI da čita superheroje najčešće želi da čita superheroje u već etabliranim univerzumima, sa decenijama kontnuiteta i da, Spawn i Savage Dragon koji idalje izlaze za Image na stranu, skoro ništa drugo što bi Image sada mogao da smisli, neće imati istu težinu kao Hulk ili X-Men ili Spajdermen...

Ali i ne mora. Radiant Black je svakako jedan od primera kako se može raditi superherojski strip koji je u punoj meri (post)moderan, odnosno smešten u svet koji razume da je superherojština mejnstrim kulturni fenomen na ime filma i televizije, koji funkcioniše po principu dvadesetčetvoročasovnog ciklusa vesti, panoptikona u kome je svako „gledalac-reporter“ na ime sveprisutnih kamera na telefonima, viralnih klipova i mini-industrija koje niču oko njih, sa komentatorima, tumačima, v-blogerima, kosplejerima i fan-fikšn-autorima što će fenomenu dati apokrifni sloj tako bitan da se on upiše u sveukupnost ljudske kulture.

Radiant Black je čedo scenariste po imenu Kyle Higgins o kome sam već pisao jer je u pitanju autor aktuelnih, američkih Ultraman stripova za Marvel, ali je čovek i vrlo iskusan scenarista koji je za DC radio mnogo Nightwinga, Batmana i Deathstrokea, za Marvel nešto manje ali uspešno a koji je imao i vrlo pristojno primljen superherojski strip za Image pre nekoliko godina pod nazivom C.O.W.L. Možda jednako važno, za BOOM! Studios je radio uspešni Mighty Morphin Power Rangers.

Higginsov partner na ovom stripu i njegov koautor je Marcelo Costa, brazilski ilustrator koji je do sada za severnoameričke izdavače uglavnom radio kao kolorista, između ostalog baš na Mighty Morphin Power Rangers i ovo mu je prvi autorski rad ovom terenu. Costa ima zanimljiv, upečatljv stil, sa mnogo korišćenja kolora i efekata da postigne impresivne, upečatjive „svemirske“ rezultate, dok je letererka Becca Carey ovde uložila izuzetno mnogo truda da serijalu udahne šmek novuma i futurizma. Ovo je, na kraju krajeva, superherojski strip koji treba da izgleda moderno i sveže, bez oslanjanja na isprobane i možda i malo izlizane superherojske trope.



Higgins svakako sa ovim radom ide na dosta visoki koncept i trudi se da svu svoju ekspertizu i iskustvo ulije u kreiranje superherojskog miljea koji neće biti puka reciklaža poznatih motiva i trikova iz sada već devetodecenijske superherojske istorije. Radiant Black, pre svega, u sebi ima dosta DNK japanskog mirisa, sa jasnim referencama na Ultramana i Power Rangers, ali se zatim može prepoznati da u njega Higgins ugrađuje znatno više ličnog nego što je standard za ovakve stripove. Štaviše, početak serijala, sa prvom epizodom koja je izašla Februara 2021. godine, uopšte ne liči na klasičan superherojski strip, naprotiv i više podseća na televizijsku mumblecore dramu o ljudima koji izlaze iz mladosti i suočavaju se sa realnostima „odraslog“ života, te širokim pokrovom lake depresije koji taj život prebacuje preko svih nas. Glavni junak je – barem na početku – relativno nesigurni, mladi prozni autor Nathan Burnett koji, nakon nekoliko uspelih kratkih priča dobija predujam za pisanje romana ali pati od tako konzistentne kreativne blokade da ga ni vožnja za rajd-šering servis ne može spasti od brutalnog ekonomskog žrvnja života i rada u Los Anđelesu pa se on na kraju, poražen i dekintiran vraća da živi, makar na neko vreme kaže on, u rodni gradić, kod mame i tate, u kuću u kojoj je odrastao.

Iako sve to deluje kao potpuna propast, Nathana tamo čeka i najbolj ortak, Marshall, koji će biti oduševljen što mu se partner iz mladosti vratio, pa makar i malo pognute glave, i nudiće mu podršku i hrabrenje koji imaju i jednu finu, ne prenaglašenu, samo vrlo vrlo suptilno sugerisanu homoerotsku komponentu.* Nathan će na kraju nekako prihvatiti da i ovako može da se živi i da njegov roman, za koji nije napisao ni prvu stranu možda sad i procveta, kad ne mora da se bavi užasnim ekonomskim realnostima i okružen je ljudima koji ga bezuslovno vole.
*da odmah ukažem da se do za sada najnovije, šesnaeste epizode ne razreši ni na koji način je li Marshall gej i da li se erotski loži na Nathana, ali ja slutim da jeste i da se loži, pa nek mi istorija sudi.

Naravno, onda se desi NEŠTO i Nathan postane superheroj sa moćima koje ne razume i odgovornostima za koje će i njemu, i Marshallu, i policiji i opštoj javnosti trebati dugo vremena da stvarno shvate. Radiant Black je vrlo, rekosmo, moderan narativ i ovde su supermoći vezane za NEŠTO što dolazi iz svemira, možda ne baš iz ove dimenzije, nešto što ne shvataju ni Nathan, ni Marshall, ali ni druge osobe koje su na sličan način Nathanu stekle moći. Čitalac, dakle, prisustvuje stvaranju novog superherojskog univerzuma i njegovom „prirodnom“ raslojavanju na superheroje i superzločince ali ovde nema čistih, jednostavnih metafora za to šta moći predstavljaju i kako njihovo poreklo stoji u odnosu na naš svet – ali ni svet junaka ovog stripa – pa je miris misterije održavan već godinu i po dana vrlo dobrodošao.

No, ključnije, ovo je strip pre svega o likovima. Najčešće poređenje koje Radiant Black dobija u kritikama i koje Image forsira u svom marketingu je svakako ono sa Invincible Roberta Kirkmana i Ryana Ottleyja, a što je fer ali i ne sasvim tačno. Invincible je imao na svojoj strani tu back to basics energiju i sposobnost da stare superherojske trope učini ponovo svežim i time bio veliki hit za Image u njegovoj zrelijoj fazi. Radiant Black to ne čini i pored oslanjanja na japanske predloške, usput i priča značajno komplikovaniju priču. Sa Invincible ga povezuje ta „realističnost“ mizanscena, likova i njihovih karaktera. Ovo nisu superheroji koji povredu sa sebe stresu kao perut sa ramena i koji su sa svojim moćima uvek načisto. Uzbudljivost Radiant Black je velikim delom u tome da likovi često ne znaju tačno šta mogu da urade, sumnjaju u sebe, bore se koliko protiv protivnika toliko i protiv svojih strahova i konfliktnih motiva, a onda prilike za team upove i borbe protiv „tradicionalnih“ negativaca koriste na načine drugačije nego što je standard u superherojskom žanru. Ovde često vidimo jedno radikalnije propitivanje moći i odgovornosti u savremenom društvu nego što smo navikli i ta ideja da postoje „prirodni“ antagonizmi između parova heroja i zločinaca je ovde često namerno i metodično izvrtana naopačke.



Naravno, sve to je dodatno smešteno u svet koji ne miruje. Policija mora da radi svoj posao čak i kada se gomile kostimiranih ljudi bore u vazduhu iznad grada i ruše zgrade, prolaznici snimaju prizore svojim telefonima i kače ih na društvene mreže, podkasteri zgrću ozbiljne pare komentarišući sve to što se događa, kreirajući dodatni saspens, dramu i glasine, drugi preduzimljivi poslovni ljudi se snalaze tako što će ekonomski eksploatisati novi fenomen iako na to nemaju „pravo“... Radiant Black u dobroj meri služi i da analizira moderno društvo i njegovu fascinaciju spektaklom, pa i adikciju na spektakl, i superheroji su ovde odlična metafora za ovu potrebu.

U centru je, ipak, pre svega odnos između Nathana i Marshalla, koji su sasvim različiti likovi sa sasvim različitim karakterima, motivacijama, ličnim istorijama i odnosom ka moći koju ne razumeju i Radiant Black u ovom trenutku, sa  krajem šesnaeste epizode što vrlo uspešno podseća na to da je ovo strip o DVA glavna lika i njihovim odnosima a da je sva svemirska misterija tu da nam pomogne da te odnose bolje istražimo.

Marcelo Costa je, rekosmo, vrlo upečatljiv crtač i mada mu akcija nije uvek nužno „perfektno“ režirana, to i nije nužno uvek njena svrha. Costa uspeva da u Radiant Black udene ogromnu količinu začudnog i zbilja egzotičnog na jedan pomalo i uznemirujući način. Čitalac često ima utisak da prisustvuje stvarima ontološki toliko većim od sebe da je nemoguće ne osetiti i blagu nelagodu. Kontrast sa običnim, svakodnevnim prizorima malog grada provincijske Amerike je stoga vrlo funkcionalan i umešno postavljen. Costi kolore u kasnijim epizodima radi Triona Farrell i uvek je zadovoljstvo videti je na ovako spektakularnom stripu.

Radian Black nikako nije savršen serijal. U prvom redu, njegovo insistiranje na tizovanju, na pružanju čitaocu samo mrvice informacija vezanih za „veliku sliku“ može da deluje škrto i da malo frustrira. Takođe, tempo pripovedanja, iako se ne možemo žaliti da ovde nema uzbuđenja, svakako ume da bude malo usporen sa povremenim odlascima priče u tangente i postranične rukavce narativa koji su dobri i zanimljivi ali je za to vreme glavni narativ na stendbaju. Opet, Higgins i ekipa svakako ovo rade s nameom da njihov tekući serijal poživi dugo i ima dugačak, kompleksan zaplet. Pokretanje (i završavanje) paralelnog  miniserijala,  Radiant Red, u kome se prati drugi, a vrlo zanimljiv lik iz istog ansambla je svakako jedan od dobrih načina da se glavnom serijalu obezbedi malo jači tempo, ali videćemo kako će to u budućnosti izgledati. Svakako, Radiant Black se u ovom trenutku nalazi na vrlo uzbudljivoj prelomnoj poziciji i urgiram da publika koja voli superheroje ali se malo zamorila od čitanja istih likova u recikliranim zapletima, sebi priušti čitanje ovoga. Neće zažaliti. Amazon ga prodaje ovde.