Recent Posts

UMETNOST I KULTURA / Re: Mehmete, reaguj!

« Last post by Meho Krljic on Today at 05:02:00 »

Zvučaće kao sitnica, možda i ekscentričnost ali jedna od stvari koje su mi neizmerno prijale u vezi ovogodišnjeg, petog nastavka filmskog serijala o najkuljem od svih holivudskih arheologa, Indiana Jones and the Dial of Destiny* je to što su u njemu nacisti nedvosmisleno, apsolutno i bez ostatka negativci koje je moralno poželjno, štaviše HIGIJENSKI ukloniti iz političkog (i, uh, biološkog) života prvim sredstvom koje vam padne pod ruku. Nacisti ovde dobijaju metke i pesnice u glavu, mitraljesku municiju i goleme antičke strele u telo, bivaju izbacivani iz aviona, gurani pod točkove kamiona, a njihovi motorcikli usmeravani da se sudare sa drvećem. U jednoj posebno hororičnoj sceni će mlađi tinejdžerski dečak, pripadnik jedne od rasa koje bi nacisti smatrali niščim i time kandidovanim za brisanje iz genetskog kataloga, spretno sebe osloboditi iz lisica a onda nacističkog vojnika koji ga progoni vezati istima za rešetku, nekoliko metara ispod površine vode i ostaviti ga tamo da se udavi. I niko ni jednom do kraja filma neće pomenuti kako je, eto, ovim dečak postao svirepi ubica, izgubio simboličku nevinost i da će mu trebati godine terapije da se vrati u nekakvo stanje socijalne funkcionalnosti. Naravno da u stvarnom životu ljudske političke preference i stavove vredi tretirati sa više nijansi pa čak i neko ko se samoidentifikuje kao nacista ne treba baš na licu mesta da bude ubijen** ali je izuzetno osvežavajuće kada je izuzetno skupi holivudski letnji blokbaster u 2023. godini ima tako jasnu, nepokolebljivu ideološku opredeljenost. Glavni junak će u više navrata, kada ga budu pitali za antagonistu, cenjenog američkog naučnika nemačkog porekla koji je pomogao NASA-inom programu Apolo da dobaci čoveka do Meseca, prosto, i sa gađenjem reći „He’s a nazi“.
*naš prevodilac je ovde digao ruke i naprosto ga preveo kao Indijana Džons i artefakt sudbine, verovatno posežući za flašom i smrknuto se sećajući kako je povodom prvog filma početkom osamdesetih u naš jezik morala biti uvedena reč „otimači“ da bi se prokletinja ikako mogla staviti na plakat
**ali treba da mu se pomogne da napusti ekstremističko intelektualno okruženje u kome se zatekao i da se vrati u nekakvu normalu

Nije to, naravno, dovoljno da Indiana Jones and the Dial of Destiny bude automatski odličan film ali jeste ugodno da u osetljivom istorijskom trenutku u kome se nalazimo, gde je nekadašnji predsednik SAD (i budući kandidat Repulikanaca za isto radno mesto, po svemu sudeći) pre svega par godina grupu nacista koja je tokom svojih demonstracija izazvala i ljudske žrtve, spojio sa ljudima koji su protestovali PROTIV njihovih demonstracija u izjavi da „na obe strane ima finog sveta“, i gde, tokom proteklih nekoliko nedelja Florida gleda nacističke marševe sa sve zastavama okićenim kukastim krstovima po svojim javnim prostorima, makar neke stvari ostaju dosledne. Indijana Džons je možda u ovom filmu profesor arheologije u penziji ali Indijana Džons zna ko su nacisti i zašto je bogougodno bacati ih iz aviona u letu.

Steven Spielberg je nakon Šindlerove liste prestao da naciste smatra pogodnim instant-negativcima za filmove o Indijanu Džonsu navodeći da je možda malo neukusno da se jedna ideologija (i dokazana praksa) skoro čistog zla svodi na crtanofilmovsku dimenziju faca pogodnih za bokserski trening, pa su oni i odsustvovali iz njegovo narednog (i poslednjeg) filma o Indijani Džonsu, onog o kristalnoj lobanji, koji je toliko loše prošao kod kritike da je Spielbergu praktično ugasio apetit za narednim nastavcima. No, kada je ugovor sa Paramountom potpisan tamo negde krajem sedamdesetih, za Otimače izgubljenog kovčega, on je glasio na pet filmova. Nismo tada mogli da znamo da će biti potrebne čak četrdesetdve godine da se ova ugovorena obaveza i ispuni, niti da će peti film producirati Dizni a režirati neko drugi, a ne Spielberg, and yet here we are. Harrison Ford sada svakako ima jednu od retkih distinkcija da je glumio u nastavcima čak tri velika serijala osamdesetih godina i da su njegovi likovi u sva tri kao jednu od svojih definišućih karakteristika imali to da su sada stari, pomalo džangrizavi ali svakako umorni od konstantne halabuke i jurnjave. Ford, naravno, ne misli bogznakako mnogo pozitivno o ovim svojim ulogama, pa se od Star Warsa oprostio posle prvog filma najnovije trilogije, Blade Runneru je takođe rekao zbogom, a Indiana Jones and the Dial of Destiny će, uprkos najavama producenata da se razmišlja o daljim naslovima u franšizi, svakako biti poslednji film u kome on igra titularnog antiheroja. Na kraju krajeva, čovek ima osamdeset i jednu godinu i nula potrebe da se sa bilo kim oko čega preganja. „Kada ja odem, i Indi odlazi“, rekao je Ford, komentarišući moguće dalje filmove u serijalu i istina je i da su pokušaji da ga se zameni do sada bili vrlo neuspešni, do te, čak, mere da je lik Shie Labeoufa iz prethodnog filma, Indijev i Marionin sin, Mutt Williams u novom filmu izbrisan, uz objašnjenje da se dobrovoljno prijavio za ratovanje u Vijetnamu i tamo poginuo. Ovo je dalje dovelo do rastakanja Marioninog i Indijaninog braka pa je profesor Džons na početku filma jedan usamljeni, nadrndani profesor arheologije koji svoj poslednji dan na poslu pred penziju provodi mršteći se na studente i jedva trpeći kolege koji mu tapšu i poklanjaju sat za uspomenu na godine službe, a koji će on utrapiti prvom beskućniku kada izađe na ulicu.

Naravno, nije ovo SAM početak filma. Kada je rađen prvi film u serijalu, uspostavljena je i matrica po kojoj će dalje svi naredni biti pravljeni. George Lucas je želeo avanturističku, swashbuckling pustolovinu na tragu filmskih serijala iz tridesetih i četrdesetih koje je rado gledao kao klinac, a Spielberg je želeo džemsbondovsku set-pisovima bogatu kombinaciju akcije i karakternog šarma, samo u lo-tech okruženju klasične palp ere. Otud svi filmovi o Indijani Džonsu počinju slično Bond filmovima in medisa res, spuštajući protagonistu, bez mnogo smaranja oko konteksta ili motivacija, u proključalo grotlo trilerske akcije gde će on demonstrirati svoje sposobnosti kroz tipično ekstravagantno osmišljenu, kompleksnu scenu u kojoj su ulozi i akciona dinamika visoki onoliko koliko bi bili u samom finalu nekog drugog filma.

U slučaju Indiana Jones and the Dial of Destiny imamo set pis smešten u 1944. godinu, prvo u stari zamak a onda u voz gde se Indijana Džons, maskiran u SS oficira nekoliko puta nalazi na korak od sigurne smrti, gde nacisti i pošteni anglosaksonski arheolozi vode krvavu borbu, i dosta umešno koordiniranu igru mačke i miša u natrpanom vozu, oko vrha koplja kojim je proboden Isus Hrist razapet na krstu i gde relativno mladoliki Indi ima prvi susret sa nacističkim naučnikom koji će mu, nagađate, zagorčavati život do kraja filma.

Glavna diferencija specifika ovog filma je što će vremenski skok između ove scene i ostatka radnje biti mnogo veći nego što je tipično slučaj u filmovima o Indijani Džonsu, smeštajući najveći deo akcije u 1969. godinu, sa početkom na dan nakon što su Neil Armstrong i Buzz Aldrin stupili na površinu Meseca, usred protesta protiv Vijetnamskog rata i mračnih spletki koje CIA pravi zajedno sa nacistima sada kooptiranim u američki svemirski program. Filmovi o Indijani Džonsu nikada nisu imali neku veliku ambiciju subverzivnosti ali jesu imali zdravu skepsu spram sistema i američke administracije pa se njena moralna neizdiferenciranost i neosetljivost na ideološke ekstreme ovde stavljaju ako ne u prvi plan a ono svakako u temelj narativa. Istina je da do kraja vidimo da nacisti u američkom svemirskom programu rade najviše na svoju ruku i ne haju ni za propise ni za želje američkog predsednika ali je istina i da imaju na raspolaganju državne resurse sve dok SAMI ne odluče da preseku veze sa državom. S obzirom na drugi veliki set pis ovog filma, smešten usred parade u Njujorku, organizovane povodom spuštanja na Mesec i prepune patriotskih simbola, dok u pozadini gledamo naciste u državnoj službi kako kidnapuju i ubijaju, ima ovde taman dovoljno ideološke tenzije da čovek počne ozbiljno da navija za nadrkanog matorog arheologa na konju, čak i ako nije gledao prethodne filmove.

Ali možda će gledati naredne – uprkos Fordovoj proklamaciji da će Indija, da budemo malo melodramatični, poneti sa sobom u grob, Indiana Jones and the Dial of Destiny je na neki način i topla proba za potencijalne buduće filmove u kojima će glavni junak biti napravljen „u kompjuteru“. Sve scene smeštene u četrdesete su digitalno obrađene sa Fordom koji je na setu radio mocap, a onda je „digitalno podmlađen“ tako da u licu izgleda kao Harrison Ford iz vremena kada je snimao prve filmove o Indijani Džonsu. Do nekog narednog filma, verovatno razmišljaju producenti, već ćemo imati pravni –tehnološki već imamo! – način da bez Fordovog učešća, ako uopšte bude živ, napravimo dovoljno uverljivog digitalnog glumca sa telom kaskadera i licem što će ga AI uverljivo modelovati i animirati, trenirana na satima i satima Fordovog postojećeg materijala.

Naravno, ne treba ni da naglašavam da je ovo jedna od najtanjih komponenti OVOG filma. Kao što je bilo i u Scorceseovom The Irishmanu, uverljivo podmlađena lica ne znače bogznašta kada su na telima koja prosto ne mogu da rade ono što su mogla četrdeset godina ranije. Ford je prilično impresivno vitak čovek sa svojih osamdeset godina ali on ima i vidno pogrbljeno držanje starijeg čoveka i generalno figuru primerenu nekom u devetoj deceniji života i koliko god da se trudio u scenama koje prikazuju četrdesete, one naprosto ne mogu da budu onako „fizičke“ kakvi su bili rani filmovi o Indiju.

James Mangold, jedini režiser za koga je Spielberg rekao da „uh, izgleda da neko drugi ipak može da režira film o Indijanu Džonsu“, dosta toga mora da osloni na digitalne efekte i činjenica da Indi i njegov stariji akademski kolega na kraju uvodnog set pisa filma stoje na vozu koji juri bar 60 na sat pa onda sa njega i skaču u vodu nekih 40-50 metara niže i da se to tretira kao nimalo BIG DEAL na neki način fatalno obeležava i ostatak filma. Filmovi o Indijani Džonsu nikada nisu išli na „realizam“, naravno, ali jesu bili oslonjeni na uverljiv fizički rad glavnog junaka koji je za razliku od većine akcionih heroja osamdesetih bio više intelekt a manje mišić i akcione scene je prolazio na stisnute zube, ludačku improvizaciju i mnogo sreće.

Mangold je ovoga svestan i dobar deo akcije u Indiana Jones and the Dial of Destiny je rađen da bude što je moguće bliži faksimil Spielbergove magije iz osamdesetih ali naravno da poodmakle godine glavnog junaka postavljaju vidna ograničenja u mnogo situacija.

Druga ograničenja su samo Mangoldova i koliko god da sam bio impresioniran nekim elementima set pisova, stoji i da on nije Spielberg i da je, recimo, ludačka jurnjava vozilima po Tangeru u kojoj su isprepletani borba sa nacistima za artefakt iz naslova filma ali i neuredni raskid glavnog ženskog lika sa sinom lokalnog arapskog gangstera, duža i haotičnija nego što bi bilo poželjno. Delovaće kao da cepidlačim za sve pare, ali „jurnjava vozilima kroz uske uličice šire mediteranske regije“ je podžanr filma za sebe sa slavnom i dugom istorijom* i podrazumeva briljantan kaskaderski rad i režisersko-montažersku sinergiju na najvišem mogućem nivou. Mangold ovde ima mnogo dobrih momenata ali nema mere i ova scena na kraju ide predugo, pokušavajući da svaki krešendo koji je postigla nadiđe narednim, dosežući na korak od spielbergovskog savršenstva ali nikada ga do kraja ne dotičući.
*Britanci su još 1969. imali The Italian Job, George Pan Cosmatos je deset godina kasnije imao Escape to Athena a fimovi o Džemsu Bondu i Indijani Džonsu su ovu plemenitu kinematsku disciplinu doveli do savršenstva

I ostatak filma se može slično opisati, sa vrlo solidnim radom u detaljima ali onda blagim ispuštanjem dizgina iz ruku u celini. Ni svi detalji, naravno, nisu sjajni, recimo scena sa zaranjanjem u more i pronalaženjem starog rimskog broda na kome se, pretpostavka je, krije bitan predmet za kojim svi u filmu jure, je dosta musava, mračna, nečitka, sa dobrim momentima ali i puno muljavine koja je mogla i trebalo da bude izbegnuta.

Na makro planu, film ima jedan zanimljiv tematski fokus koji onda sve dovodi do relativno nezadovoljavajućeg finala. Glavna emotivna dimenzija filma je vezana za protagonistu koji, uprkos celoživotnoj karijeri kopanja po prošlosti i njenog čuvanja za budućnost, vrlo eksplicitno na više mesta pokazuje da on od svega najviše vrednuje sadašnjost. Uprkos svojoj namćorastoj dispoziciji i momentima refleksije u kojima Ford pokazuje da nije baš skroz zaboravio kako se glumi, osamdesetogodišnji Indijana Džons nije neko ko živi u prošlosti i tugaljivo nariče za boljim danima. Kada ga ženski glavni lik pita šta bi radio kada bi mogao da se vrati kroz vreme, njegov odgovor je da bi sprečio svog sina da ode u rat, a što je dimenzija humanog i neposrednog koja zapravo lepo leži filmu što inače barata palp-klišeima i, kako stvari odmiču, sve više crtanofilmovskom akcijom.

I sad, finala ovih filmova se po pravilu odvajaju od prizemljenijeg, realističnijeg tona ostatka filma, pokazuju da „nauka“ ne zna još sve odgovore i da ima nekih sila koje još ne umemo da opišemo a Indi, čovek nauke i zatočnik racionalnog u tim trenucima mora da prihvati da je deo nečega što ne može da razume i da se zahvali proviđenju što ga je smestilo na pravu stranu istorije. Indiana Jones and the Dial of Destiny, kao što i u svim drugim stvarima imitira Spielbergove filmove, neretko sa citiranjem starih replika kroz usta novih likova, i sam konstruiše ovakvu završnicu samo što je ona emotivno neobično slabunjava. Mangold (i njegova tri saradnika na scenariju) propuštaju priliku da profesoru Džonsu daju jedno dublje lično finale i smeštaju ga naspram figure iz evropske i svetske istorije koja je puki flavour of the week, bez dubljih spona sa Indijevom ličnom istorijom. Ovo je, naravno, problem ugrađen po defaultu u serijal čiji je glavni junak definisan pre svega mangupskim osmehom i snažnom desnicom, bez MNOGO karakternih nijansi, ali film zapravo kao da pravi pripremu za nešto dublje i značajnije kada počne da pušta naznake o putovanju kroz vreme i teško je ne biti nimalo razočaran kada se na kraju sve svede na maltene puku naučnu radoznalost penzionisanog profesora kao nekakav motiv za njegovo ponašanje u finalu. Ovde čak i nije problem što sam Indijana nema skoro nikakav presudni čin u tom završnom delu filma – zapravo je gomila slučajnosti koje dovedu do (relativno antiklimaktičnog) raspleta sasvim pristojna kao ideja, ali film naprosto propušta priliku da svom protagonisti da istorijsku težinu koju on zaslužuje.

I to nije Fordova greška, niti greška ostatka ansambla. Glumci su ovde uglavnom vrlo solidni u tim svojim preteranim, palpoidnim karakterizacijama, od Madsa Mikkelsena koji perfektno kapitalizuje svoju fizionomiju i severnjačku hladnoću, preko preduzimljive, ali i prevrtljive Wombat koju odlično igra Phoebe Waller-Bridge pa do Ethanna Isidorea koji je obavezni tinejdžerski sajdkik, a da ne pominjem impresivni drugi red u kome se dobro zabavljaju Antonio Banderas, John Rhys-Davies, Shaunette Renée Wilson i Toby Jones. Glumačka podela i tipski karakteri su ovde podešeni prema očekivanjima publike koja je gledala sve dosadašnje nastavke serijala i nije, jelte, ni osetila da je prošlo više od četiri decenije, držeći se vrlo čvrsto Spielbergovih predložaka i, kako rekosmo, ponavljajući pored prepoznatljivih karakteroloških stereotipova čak i same replike. I to funkcioniše – glumci su dobri, njihova hemija uglavnom soidna (mada je i uz trajanje filma od dva i po sata i gomilu set pisova, fer reći i da neke od njih nećete primetiti ili zapamtiti pošto ih je naprosto previše) a Mangoldov omiljeni direktor fotografije, Grk Phedon Papamichael radi vrlo uverljiv faksimil pristupa Britanca Douglasa Slocombea iz prva tri filma – osim što je nakon svega njegova fotografija digitalno isprocesovana a što mnogim scenama daje nerealističan, crtanofilmovski kvalitet.

Vredi na pohvale dodati i to da film, kao i prva tri (a za razliku od četvrtog, snimljenog gotovo potpuno u SAD) ozbiljno pristupa snimanju na lokaciji pa je obilazak Maroka i Sicilije svakako doprineo astronomskom budžetu, ali se makar taj budžet na ekranu VIDI. Film naravno propušta da na bilo koji način prokomentariše imanentnu dimenziju kolonizatorskog i pljačkaškog u srži ne samo serijala već i čitavog žanra pa je jedina dilema oko „artefakta“ to da li treba da ide u muzej ili na crno kolekcionarsko tržište. Naravno da je ovo dosledno prethodnim filmovima iz serijala, ali nisam mogao da ne poželim da u 2023. godini, sa glavnim junakom koji se penzionisao, ovaj film makar pokaže da je svestan eksploatacije trećeg sveta na kome je sagrađena ne samo ova franšiza, ne samo deo industrije zabave kojoj franšiza pripada već i mnogo toga drugog na proverbijalnom kolektivnom zapadu. Možda je ta moja želja bila inspirisana ko zna kojim po redu gledanjem filma Io sto con gli ippopotami dan ranije (posredstvom RTS-a naravno) a u kome Bud Spencer i Terence Hill kao dva belca u Africi ne samo da pokazuju ogromno poštovanje i autentično pripadanje nativnoj zajednici već aktivno rade na osujećenju planova belih eksploatatora i oslobađanju životinja iz njihovog zatočeništva. Taj je film snimljen još 1979. godine i nije preterano sanjati o tome da Indijana Džons iz 2023. malo manje svet tretira kao egzotični zabavni park sa nagradama koje se tamo osvoje i odnesu kući, kada već Indijana Džons iz 2023. toliko insistira da su nacisti kužno* zlo koje svet tretira kao, jelte...
*ne i nužno

No, Mangoldova vizija Indijane Džonsa u 2023. godini je definitivno bila da se napravi pastiš Spielbergovih filmova i u Indiana Jones and the Dial of Destiny je sve isto, osim glavnog junaka koji je stariji, istrošeniji, tužniji, usamljeniji i time zapravo nešto dublji nego što je do sada bio. I rekao bih da film mudro igra na ovu kartu ali da je zatim ne koristi u dovoljnoj meri do svog kraja, ostajući negde između dostojanstvenog ispraćaja voljenog lika u penziju i nade studija da će digitalni efekti i AI omogućiti beskonačnu reciklažu do u nedogled u kojoj se ljudi neće više ništa pitati. Da budem i eksplicitan, Indiana Jones and the Dial of Destiny me je zabavio, na momente i baš solidno, ali je i film sa manama koje ga smeštaju stepenik ispod orginalna tri filma. Sama činjenica da ovaj film postoji i da sam ga gledao 42 godine nakon što sam kao napaljeni desetogodišnjak u bioskopu pogledao Otimače izgubljenog kovčega i bio zapanjen da Harrison Ford sada pored Hana Soloa ima JOŠ JEDAN lik ikoničke težine je dovoljna da ovaj film smatram obaveznom lektirom, ali on, u nekom objektivnom rakursu, uprkos nezanemarljivim manama i holivudskom knjigovodstvu koje ga računa u finansijske neuspehe – nije loš. Dođite do njega bez nekakvog velikog konceptualnog balasta – a od pre par nedelja je u striming ponudi – i imaćete nesavršenu, na momente i problematičnu ali zabavnu pustolovnu pripovest posle koje ćete se osećati sasvim okej. Sem ako niste jebeni naci.

ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

News:

Recent Posts

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Igre koje najviše očekujemo

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Igre koje najviše očekujemo

KOMPJUTERI, HARDVER, SOFTVER, INTERNET, TELEKOMUNIKACIJE... / Re: TRIBINA "BUDUĆNOST VEŠTAČKE INTELIGENCIJE"

KOMPJUTERI, HARDVER, SOFTVER, INTERNET, TELEKOMUNIKACIJE... / Re: TRIBINA "BUDUĆNOST VEŠTAČKE INTELIGENCIJE"

KOMPJUTERI, HARDVER, SOFTVER, INTERNET, TELEKOMUNIKACIJE... / Re: TRIBINA "BUDUĆNOST VEŠTAČKE INTELIGENCIJE"

KRIMIĆI / Re: Maja Zrnić - Afera (1986)

UMETNOST I KULTURA / Re: Mehmete, reaguj!

ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Zemlje Iz Okruzenja TODAY

ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Zemlje Iz Okruzenja TODAY

FILMOVI / Re: uelbek na filmu