Recent Posts

Pages: 1 [2] 3 4 5 6 7 ... 10
11
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: "Pošto nemamo temu o vestima..." E, sada imamo!
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 14:49:10 »
Ahahahah, jel' ovo neki "Devil's Advocate" doprinos ovoj raspravi?  :D :D :D :D

Mislim... ne misliš ovo STVARNO?



12
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: "Pošto nemamo temu o vestima..." E, sada imamo!
« Last post by mac on Yesterday at 14:39:17 »
Sa razvojem veštačke inteligencije proizvodnja animiranog sadržaja možda može toliko da se pojednostavi da strip format postaje prevaziđen. Svi treba da pređu na animaciju, i proizvođači i potrošači.
13
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: "Pošto nemamo temu o vestima..." E, sada imamo!
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 12:07:24 »
Tekst na Polygonu o konačnoj smrti Komiksolodžija a koji ukazuje na jednu važnu dimenziju činjenice da je 2023. godina i da nemamo ni jedno  - a kamoli nekoliko konkurentskih - udobno, razumno rešenje za kupovinu i čitanje digitalnih stripova koje bi bilo i dovoljno agnostično u odnosu na izdavače i dovoljno pouzdano da znamo da imamo ikakvu kontrolu nad svojim digitalnim bibliotekama: tržište američkih stripova je suštinski toliko malo da velike korporacije koje bi MOGLE da kreiraju takva rešenja naprosto boli kurac da se time bave. Zato nam ostaje Amazon kao katastrofalna ali praktično jedina "opšta" radnja.


https://www.polygon.com/23984204/comixology-app-gone-amazon-kindle
14
KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 09:08:28 »
Hahahah, moj motiv je bio uglavnom jer sam originalni Demon's Souls igrao još 2009. godine i znao već šta me čeka pa sam ovde hteo da se malo komodam. Mislim, Maneater ili False King su bossovi koji čoveku mogu krv da popiju ako ne zna kako da se spremi za njih.
15
KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)
« Last post by dark horse on Yesterday at 09:00:50 »
Quote from: Meho Krljic on Yesterday at 08:34:56
želeo sam relaksirano Souls iskustvo i to sam i imao.  :lol:

Ovaj deo zvuči kao oksimoron. Zašto bi bilo ko želeo tako nešto? ;)

Šalim se, naravno. Ni ja nisam imao živaca za full experience. Možda kad budem bio u penziji.
16
KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Igre koje su upravo izašle
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 08:40:36 »
Inkleova nova igra deluje jako zanimljivo.

    A Highland Song review - a magical sonnet hidden beneath a game
17
KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 08:34:56 »
Ah, nisam se ja bavio tim naprednim elementima, pogotovo u rimejku, želeo sam relaksirano Souls iskustvo i to sam i imao.  :lol:
18
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: Strip album koji upravo citam
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 06:15:42 »
Pošto je ova nedelja čitava u znaku Dooma, onda sam za danas pripremio osvrt na jedan stari strip o Betmenu koji reč Doom ima već u svom imenu. TOPIČNO! Batman: The Doom That Came to Gotham je originalno izašao kao trodelni Elseworlds miniserijal potkraj 2000. i početkom 2001. godine, baš dok su u Srbiji, zbacivši Miloševićev režim računali da je vreme da konačno postanemo, jelte, svet. Kako je ove godine ovaj strip ponovo aktuelan na ime animiranog filma urađenog po njegovoj priči koji je Warner objavio proletos, možda nam to stari bogovi šalju neke signale u vezi sa izborima koji stižu za koji dan. Nisam sujeveran, što se kaže, al da ne bude posle da nismo prepoznali migove...



A što je takođe zgodno jer se veliki deo čitalačkog procesa Batman: The Doom That Came to Gotham sastoji u prepoznavanju migova i namigivanja od strane autora ka čitaocu u jednoj reimaginaciji Betmena i Gotama kao post-gotske, palp-horor priče u kojoj će na svakoj stranici iskakati po neko poznato ime ili lice, prilagođeno okruženju i istorijskom periodu u kome se ta priča događa. Hoću da kažem, Batman: The Doom That Came to Gotham je dovoljno zabavan strip, mada ne i SPECIJALNO memorabilna priča, i prepoznaje se da je ovo u velikoj meri pisano po čeklisti tako da se smisli način kako da se prepoznatljivi likovi koje znamo iz glavnotokovskog Betmena rekonstruišu za lavkraftovski pastiš.

Ovaj su scenario pisali Mike Mignola i Richard Pace. Pace je, naravno, manje poznat u ovom tandemu ali radi se o prilično iskusnom kanadskom scenaristi koji je pisao i za televiziju i za video igre ali sebe smatra pre svega stripadžijom, sa poslovima koje je odradio za DC, Vertigo, Image,  Marvel, i Vault. Sa svoje strane Mignola je superzvezda koju svi znaju a koji je osamdesetih počeo profesionalnu karijeru u Marvelu, pa radio za DC, kao tušer i crtač, da bi onda u devedesetima, kroz Dark Horseovu inicijativu koja je autorima omogućavala potpunu kreativnu i komercijalnu kontrolu nad svojim stripovima izgradio pravu malu imperiju crtajući i pišući Hellboyja a onda i njegove spinofove. Mignola u poslednje vreme uglavnom piše stripove u svoja dva glavna univerzuma a crtaju ih drugi crtači, ali kako ja to uvek naglašavam, ti drugi crtači su uvek pažljivo odabrani da se stilski, estetski i po načinu naracije smisleno uklapaju uz to kako je Mignola osmislio svoje svetove, univerzume, likove.

Ovo naglašavam jer je ovaj strip prvo trebalo da crta ne Mignola nego Richard Pace, ali je iz razloga koji nam danas nisu poznati na kraju crtež radio Troy Nixey a tuširao ga Dennis Janke. Kolore je radio magični Dave Stewart uz letering (daleko prerano preminulog i izvanrednog) Billa Oakleyja i Batman: The Doom That Came to Gotham IZGLEDA kao Mignolin strip čim ga otvorite, bez obzira što on ovde nije uradio ni jednu jedinu tablu.

I to je svakako njegova velika prednost. Nixey ima snažan, ekspresivan stil koji je prilagođen košmarnom, halucinantnom zapletu, ali ima i jasno, čitko pripovedanje koje većinu vremena ne dopušta da se čitalac zbuni onim što vidi iako mnoge stvari koje vidi nisu sa ovoga svijeta ili su zastrašujuće izvitopereni prikazi uobičajene Betmenove ponude. Jankeovi tuševi su oštri, uredni a Stewartov kolor izvanredno pažljivo toniran da pojača taj utisak propasti koja se nadvila nad Gotam, onostrane pretnje što će gradu koji se i inače, reklo bi se, malo ugiba pod željeznim stiskom u kome ga drže old money bogataši, potomci (or are they!) njegovih osnivača od pre tri stoleća, doneti opštu propast i odvući ga, možda i doslovno, u pakao.



Dobro to izgleda, zaista, posebno u kolekciji koju je DC izdao tek 2015. godine i koju sam za ovu priliku čitao, gde kolor izgleda fenomenalno, Oakleyjev letering izvrsno pogađa palpi atmosferu priče, a fizionomije likova su zastrašujuće sa nemalim zahvatanjem u rezervoar modernističkog ekspresionizma popularnog u ranom dvadesetom stoleću.

Naravno, kako se i priča dešava u dvadesetim godinama istog veka, sve se to uklapa – to kako Nixey, isto Kanađanin a danas i filmadžija, rekonstruiše likove, recimo, Olivera Queena, Jima Gordona ili Harveyja Denta za lavkraftovski palp u kome je sve zloslutno i ni jedan razgovor koji se vodi nije slobodan od te zle kobi koja se oseća u vazduhu je fenomenalno, a kada krene ozbiljan prodor onostranog u Gotam, dobijamo i neke body horror momente koje vredi studirati. Mislim, kada titl na početku jedne table glasi „unutar Harvija Denta“ znate da su se scenaristi pogledali i zlurado nasmejali stavljajući ga na papir.

Nixey ima priliku da se igra sa mnogo atraktivnih scena ovde, od dečaka koga kroz vazduh nosi jato slepih miševa, preko Demona Etrigana koji se bori sa nečim još gorim od samog sebe, zmijolikih ljudi koji su „vladali planetom pre nego što je čovečanstvo nastalo“, Talije Al Ghul u evropskoj ali i orijentalnoj odeći, pa do Betmena koji nosi oklop i pištolj i ovo sve izgleda sjajno i akcione scene su dinamične a horor je sočan i energičan. Znate već da u ovakvim pričama crtači uvek imaju zadatak da kreiraju slike koje će odgovarati rečima a da reči često insistiraju da ono što protagonisti vide ne može biti opisano jer izaziva ludilo kod svakog ko ga pogleda i ne tvrdim da je Nixey sad uspeo da uradi nešto što niko pre njega nije, ali prizori cefalopodskih bića sa onu stranu stvarnosti ili nabujalog tkiva koje preuzima polovinu tela jednog od likova, pa i žene koja se pretvara u hodajući biljni haos – sve je to jako dobro i jako dobro tuširano i kolorisano.



E, sad, sama priča je manje impresivna iz najmanje dva razloga. Prvo, ona je bazirana na jednoj vrlo slobodnoj rekombinaciji Lovecraftovih motiva udenutih u betmenovsko okruženje i mada je to simpatična kombinacija, Batman: The Doom That Came to Gotham je naprosto jedna niska klišea u kojoj se ne vidi ni jedno kreativno rešenje za zaplet koji smo i pre a i posle ovog stripa čitali mnogo puta. Te gresi očeva, te kosmički horor koji neumitno dolazi i ništa ne može da ga zaustavi, te spavači na dnu stajaće vode, te progonjeni, martirski antiheroj koji decenijama vidi isti užas kad god sklopi oči al to je na kraju zgodno jer je BAŠ ON izabran  da se tom zlu suprostavi – sve su to vrlo prežvakana, praktično opšta mesta i mada ih Pace i Mignola rekombinuju sa minimumom zanatske veštine, ne može se reći da išta od toga deluje posebno inspirisano. Štaviše, kao da je veći akcenat stavljen na to da se što više likova koje znamo iz Betmena dovuče u priču kojoj su oni realno nepotrebni, kako bi ovaj strip imao „pravi“ Elseworlds miris.

I što je možda i razumljivo – Elseworlds je u trenutku nastanka ovog stripa doduše već bio desetogodišnja inicijativa ali još uvek se smatralo da je nephodno da se u svaku priču udene što je više moguće likova koje čitaoci znaju kako bi se kapitalizovalo na toj energiji razlike alternativne verzije od originala. Otud i Batman: The Doom That Came to Gotham ima sasvim nepotrebno veliki ansambl u kome Dick Grayson i Jason Todd ne služe doslovno ničemu sem da budu brutalno fridžovani (a čak nisu ni žene) kako bi naš glavni junak, i inače sumorni i mračni Bruce Wayne bio još sumorniji, mračniji i motivisaniji da zaustavi, jelte, povratak starog božanstva na planetu, a strip čak i počinje vrlo atmosferičnom epizodom na Antarktiku – koji Nixey i kolege izvrsno odrađuju – u čijem centru je Oswald Cobblepot, dakle, kriminalac poznat kao Pingvin, i ta epizoda traje solidan broj strana, sa sve utiskom da će Cobblepot i njegova transformacija u „pravog“ pingvina biti značajni za ostatak priče, samo da se posle svega on nikada više u njoj ne pojavi.

I onda ceo Batman: The Doom That Came to Gotham ima neku tu strukturu, sa gomilom bespotrebnih malih tangenti gde se likovi pojave i nešto kažu ili urade a onda ili više tih likova nema ili to što kažu ili su uradili nije bitno za priču. Batman: The Doom That Came to Gotham kao da je trebalo da ima duplo više strana od tih stopedeset na koliko se raširio i mnogo više PRIČE.

Ali nije ih imao pa se onda ovde pomalja i drugi problem, taj da nam se ogroman deo informacija bitnih za zaplet i rasplet priče daje kroz prepričavanje. Nixey i dalje lepo crta i te flešbek infodampove, ali tempo pripovedanja ovde ozbiljno strada i strip nikada ne postiže lep ritam pa i njegovo furiozno finale onda deluje jeftinije i manje zarađeno nego što bi trebalo. Ako je to nekakva kompenzacija, dijalozi dosta dobro hvataju taj duh palpa dvadesetih godina prošlog veka sa likovima koji deluju uverljivo „starinski“ i to osvežava strip.

Dakle, nemamo posla sa SJAJNIM stripom o alternativnom Betmenu koji je još mračniji i turobniji od glavnog Betmena, ali je Batman: The Doom That Came to Gotham svakako vrlo čitljiv, ima ljupku atmosferu i nudi odličan grafički program. Pa onda, ako nemate vremena i volje da gledate animirani film, svakako možete posegnuti za izvornikom. Evo kolekcije na Amazonu.


 
19
KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)
« Last post by dark horse on Yesterday at 00:37:59 »
Pa, zapravo je jedna od najlakših ako ides samo na bossove, jedan prelaz i ništa drugo.

Ako ideš da pređeš sve sadržaje, tj. npr pobediš sve skrivene opcione crvene npcijeve, takvi ciljevi su neverovatno teži u poređenju sa drugim souls igrama, jer te igra kažnjava kad pogineš u ljudskoj formi i gubiš previše tih tendencija, prinuđen si da sve to skupljaš iz početka na NG+, što dosta produžava igranje i čini igru teškom.

Probaj da igraš po trofejima pa ćeš videti koliko tih dodatnih sadržaja ima i koliko su nehumano teški.

Generalno, na svakoj mapi imaš bar jedan kvest u pure white world tendency i taj isti kvest, ali sa negativnim raspletom u pure black world tendency. Da bi sve zavrišio, moraš sve mape prebaciti i u pure white i u pure black, za šta treba baš baš puno igranja, (sasvim sigurno NG+, NG++ ako ne i NG+++) i kad ne napraviš greške sa slučajnim stradanjem u ljudskoj formi.
20
KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)
« Last post by Meho Krljic on 05-12-2023, 22:08:22 »
Meni je to bio vrhunac težine u igri. Posle je sve bilo lakše i lakše.
Pages: 1 [2] 3 4 5 6 7 ... 10