Recent Posts

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)

« Last post by Meho Krljic on 28-11-2023, 06:29:05 »

Marvel's Spider-man 2 je ono kako bi svaka AAA igra izgledala i ponašala se da živimo u idealnom univerzumu. Sonyjev apsolutni, ubistveni Playstation 5 ekskluzivni hit za ovu jesenju sezonu je, možemo da se složimo, ljudi smo, KONFEKCIJA, ali konfekcija takvog tehničkog kvaliteta, takve udobnosti, takve pažnje za detalje, detaljčiće i komadiće detaljčića da biste morali da budete IZUZETNO cinična osoba da na ovu igru reagujete ičim drugim nego iskrenim stojećim aplauzom. Čak i ako vam se ovaj stil igranja ne dopada. Čak i ako ne volite Spajdermena. Čak i ako, a to je zaista bizaran razlog, ali što da ne, osećamo se darežljivo, čak i ako vam smeta što je ova igra uduplala ne samo Spajdermene i njihov prateći ansambl nego i „woke“ koeficijent, nudeći sve od lekcija o afroameričkoj istoriji, preko osnažujućih mini-priča o osobama sa senzornim ograničenjima, do misije u kojoj pomažete starijem adolescentu da pripremi savršeni dejt za svog gej partnera. I, svakako, ako ste toliko alergični na „homoseksualizam“ da bi vam ovaj momenat u igri predstavljao dilbrejker – evo, radi se o opcionoj misiji koju ne morate odraditi. Mada ćete i dalje imati šansu da od nekog od muškaraca koje spasete od uličnih kriminalaca i odnesete do najbližih kola hitne pomoći čujete kako je njegov muž Spajdijev najveći fan. Kako to svojevremeno reče i ona reklama za igru Daikatana, „suck it down“. Ta muško ste.

Jer, da se mi dogovorimo, Marvel's Spider-man 2 je, kao i prethodne dve Spajdermen igre koje je napravio studio Insomniac a publikovao Sony, ekskluzivno za svoju konzolu Playstation (pa dosta kasnije i za PC publiku), TOLIKO „korporacijski“ produkt, da je pravo čudo da ima ovoliko duše koliko ima. A ima je, evo da i to kažemo, više nego praktično ijedna igra koja se sa njim može meriti po budžetu. I ovde ne mislim samo na to kako je duh Njujorka koji poznajemo i mi koji nikada u Njujork nismo kročili ponovo (i još više) uhvaćen i spakovan u interaktivnu, zabavnu formu, niti mislim samo na često podosta cheesy dijaloge između pogolemog ansambla ove igre gde su svi likovi poprilično idealizovani i jedva da imaju zanimljive nedostatke. Mislim prevashodno na taj odnos moći i odgovornosti koji je centralni element mitosa o Spajdermenu a koji je PONOVO, pa onda možda i još bolje prenesen u interaktivnu formu i gde ogromni grad i ljudi u njemu sa Spajdermenom, ne, sa SPAJDERMENIMA imaju zaista simbiotski odnos. Ideja „gradskog heroja“, imanentna jednom, možda starijem formatu superherojskog stripa u ovoj igri je ostvarena sa impresivnom sigurnošću a kako je – primereno superherojskim pravilima – ovaj treći naslov u Sonyjevom Spajdermen serijalu, na kraju posvećen pre svega borbi unutar uskog kruga ljudi koji se poznaju, gde spoljašnji svet nije od velike važnosti, treba reći i da Insomniac sa dosta sigurnosti odrađuju i tu vrstu operetskog narativa, pakujući dobru količinu klasičnog, kanonskog materijala iz stripova u probavljiv, dosledan scenario.

https://youtu.be/MuWwdzwwbMU

Moje misli o prethodne dve Spajdermen igre su poznate, ali za slučaj da je potrebno osveženje pamćenja, mogu se pročitati ovde i ovde. Kao ljubitelju Spajdermena sa stažom dužim od četrdeset godina svakako mi se može pripisati i određena nekritička ljubav prema likovima i konceptu Spajdermena, ali sa druge strane nju treba izbalansirati i sa činjenicom da DANAS Spajdermen, sa svim tim „spajderverzumima“ i Milesom Moralesom koji je zvezda praktično mejnstrim težine, i nije Spajdermen moje mladosti. U tom smislu, kada kažem da sam u igri Marvel's Spider-man 2 uživao uprkos stvarima koje se mogu kritikovati, onda da bude jasno i da sam prevashodno uživao u tome kako su Insomniacovi scenaristi i dizajneri ideju o dva ravnopravna Spajdermena – slična a različita – iskoristili da nam daju igru koja zaista deluje kao prelazak na naredni nivo u odnosu na prethodne dve, unapređujući gotovo svaki element na promišljen način.

Kada kažem da je Marvel's Spider-man 2 „konfekcija“ mislim u velikoj meri na to da je on neka vrsta ultimativne realizacije ideje da je igranje danas mejnstrim i da AAA igre ovog tipa treba da igraju i ljudi koji kontroler uzimaju u ruke retko, nisu nekakvi magovi „character action“ igranja i možda ih nešto više zanimaju priča i likovi, drama, romansa i tragedija od toga koji se sve potezi unutar kombo-napada mogu „otkazati“ u druge poteze i koliko frejmova animacije imate na raspolaganju za tu rabotu, a da i dalje imamo igru koja pruža vrlo solidan akcioni program, spajajući elemente character action igranja, open world istraživanja pa i lake platformske akcije.

Dosta sam u prethodna dva prikaza išao u detalje na ime borilačkog sistema ovih igara i on je ovde samo malo dotegnut, sa balansiranjem korišćenja tehnoloških pomagala (koja sada i Miles ima na raspolaganju) i posebnih moći koje tokom igre evoluiraju. I dalje imamo na delu jedan razumno složen a opet za korišćenje razumno lak sistem napada, skokova, izmicanja, kontri, korišćenja mreže u defanzivi i napadu, ubacivanja specijalnih završnica, posebnih moći i gedžeta u komboe, sa dodatim sistemom pariranja koji je intuitivno jasan i spušta se relativno prirodno u kontrolnu šemu koja koristi maltene sve komande na kontroleru. Insomniac i ovde postiže skoro idealnu ravnotežu između onog što Spajdermen radi „sam“ pokretan pametnim kontekstualnim algoritmima i onoga što se očekuje od igrača, kombinujući intuitivno jasne ekranske promptove i „prirodne“ korekcije položaja likova na ekranu da simuliraju čoveka sa mnogo bržim refleksima nego što smo vi i ja, sa šestim čulom koje ga upozorava na opasnost, sa impresivnim akrobatskim sposobnostima i arsenalom tehnoloških pomagala koja su mu maltene dodatni udovi i organi – i da sve to teče lako, prirodno, tako da se igrač oseti MOĆNO a da opet u trenucima kada greši prepozna da je krivica pre svega na njemu samom.

Nije, da ponovimo i to, ovaj borbeni sistem onako „tehnički“ kao kod „pravih“ character action igara popur Bayonette ili Devil May Cry, ali Marvel's Spider-man 2, da se vratimo na tezu, treba, mora i želi da bude igra koju će igrati više ljudi od tvrdog jezgra brojača frejmova i kombo-džankija. Cena toga je svakako ono što se da primetiti kada igru završite – to da se bossovi ponašaju vrlo slično i da kada ste pobedili jednog, praktično znate taktiku i za sve ostale, ali Insomniac ovde stvari kompenzuje na planu priče, okruženja, čitave te DRAME kojoj su bosfajtovi kulminacija i Marvel's Spider-man 2 dosta elegantno iznosi svoj spoj priče i akcije. Uostalom, nekoliko borbi u kojima ne figurišu bosovi, već se one vode protiv velike količine „običnih“ neprijatelja predstavljaju zanimljivije i „tehničkije“ testove veštine nego što su sami bosfajtovi i ljubitelji komboa će u njima doći na svoje.

No, Marvel's Spider-man 2 vidnije unapređuje drugi ključni element ovih igara a to je kretanje i prelazak grada. Sa mnogo većim, MNOGO detaljnijim Njujorkom nego što je bio u prve dve igre, Marvel's Spider-man 2 već usavršenom sistemu prelaska terena pomoću „tarzanskog“ kešanja o mrežu – koji je i dalje onako inuitivan i impresivan kao u prve dve igre – dodaje i „web wings“, krila napravljena od mreže, nešto što je još za vakta Stevea Ditka, Spajdermenovog kreatora, bilo crtano u stripovima, ali je retko korišćeno na ovaj način. Onako kako je u Batman: Arkham City titularni superheroj dobio mogućnost da jedri koristeći svoj plašt, prilagođavajući svoj stil kretanja mnogo većem, otvorenijem prostoru, tako i dvojica Spajdermena u ovoj igri praktično LETE preko ogromnih razdaljina, hvatajući strujanja vazduha koja će im povećati brzinu ili im dati na visini i ovo je, ma koliko na papiru delovalo kao nedopustiv odmak od „pravog“ Spajdermena, zapravo jedna od najboljih novih mehanika u ovoj igri*. Web wings ne samo da prirodno dolaze uz mnogo veći grad koga SSD u Playstation petici mnogo brže strimuje u RAM konzole, već su u Insomniacu napravili praktično idealan odnos lakoće korišćenja ove mehanike i potrebnog ulaganja veštine da se putanja leta produži tako da igrač sve vreme nešto „kontroliše“ i nije sveden na pasivnog posmatrača lika na ekranu koji jedri sam od sebe. Pritom, naravno, pošto je ovo 1st party igra, haptički fidbek kontrolera u momentima kada jedrite nad gradom zaista asocira na strujanje vazduha pod krilima.
*uzgred, u jednoj od replika koje Miles i Peter razmenjuju nakon borbi u kojima učestvuju zajedno, Peter na Milesov „we should get this show on the road“ komentar odgovara da bi ga ovo moglo podstaći da konačno napravi Spajder-bagi o čijem dizajnu dugo razmišlja. Ovog legendarnog i ozloglašenog vozila nema u ovoj igri, ali KO ZNA ŠTA ĆE INSOMNIAC DA SMISLE ZA DLC!

https://youtu.be/bSYtXcHDgK0

Druga značajna dotezanja odnose se na samu strukturu kampanje i njenu dinamiku. Originalni Marvel's Spider-man sam hvalio za izmicanje Ubisoft kletvi mehanički napravljenog otvorenog sveta, zamaskiranog Excel sheeta gde igrač otkačinje jednu po jednu stavku sa spiska, i Marvel's Spider-man 2 je naučio neke lekcije od prve igre, ponavljajući ono što je bilo dobro (postepeno doziranje opcionih aktivnosti u gradu tako da vam mapa ni u jednom trenutku nije prekrivena ikonama od kojih vas samo uhvati malodušnost) a pažljivo proširujući ponudu. Mobilna aplikacija koju koriste Miles i Peter da od građana čuju za potencijalne probleme koje treba rešiti u nekim trenucima u igri nudi po recimo dve opcione misije pored glavnog narativnog toka i igra do kraja zaista uspeva da fino balansira na ivici između slobode da naprosto radite „neobavezne“ stvari i budete Spajdermen koji štiti svoj grad i sugrađane od zla, i nežnog ali za ignorisanje nemogućeg usmeravanja ka sledećoj narativnoj misiji.

Ovo je možda i važnije nego u drugim igrama gde se podrazumeva da ćete „glavne“ misije staviti na stendbaj dok ne počistite opcione a što često znači da postoji tonalni i dinamički jaz između „priče“ i „igranja“ (koji vam ne mora biti bitan jer da jeste, da li bi GTA ili Yakuza igre bili takvi hitovi?) – pošto Marvel's Spider-man 2 zaista MNOGO polaže na svoj ansambl, likove, odnose među njima i razvoj tih odnosa tokom vremena u kome igrate. Utoliko, mislim da ne preterujem ako kažem da je Insomniac sa ovom igrom napravio jednu pokaznu vežbu za druge razvojne studije u kojoj se vidi kako i opcione misije smisleno doprinose razvoju odnosa među likovima, sa brojnim dijalozima, ali i samo gestovima i postupcima koji nam pokazuju šta oni jedni za druge osećaju, a koji su mukotrpno raspoređeni u igri tako da po tonu i sadržaju prate razvoj glavne priče. Već i to da će u nekim „nasumičnim“ uličnim tučama, koje igra generiše putem algoritma i koje nisu skriptovane, takođe nasumično Spajdermen sa kojim tog trenutka igrate imati pomoć od drugog Spajdermena koji se zatekao u blizini, da će oni imati neke zajedničke specijalke (koje igra sama ubacuje kada je oportuno, pojačavajući vaš nameravani napad i time vam ne oduzimajući kontrolu i delatni suverenitet) i na kraju imati priliku i da izvedu mali ritual uzajamnog čestitanja i podrške – već i to, velim, mnogo pomaže da se ostavi utisak da je ovo igra koja se događa u živom gradu a da su dvojica protagonista osobe koja jedna drugu beskrajno poštuju, uvažavaju i bez zadrške podržavaju i pomažu.

Ozbiljno, imati u interaktivnoj formi superherojski narativ o dva superheroja čista srca i izražene savesti koji su jedan drugom pomoć i bezrezervna podrška je ne samo osvežavajuće već dragoceno u ovim mračnim danima po ljudsku rasu. A što opet (dobrim delom opcioni) podzaplet u kome Peter Parker sarađuje sa antiherojkom po imenu Wraith na razmontiravanju piromanskog kulta i gde su odnosi između Petera i nje VRLO zategnuti, čini dobro zadatim kontrastom i uvidom u jednu više „gritty ’90s“ verziju superherojštine koju ova igra implicitno smatra da je prerasla.

Svaki od dvojice Spajdermena ima sopstvene podzaplete i lanac misija koje može (a ne mora) da obavi izvan glavne priče i ovo je razdvojeno na suspstancijalnije aktivnosti koje imaju svoj narativni luk sa kratkom dramskom strukturom,* i narativno šture zadatke koji podrazumevaju ponavljanje sličnih radnji više puta u toku igre.
*Peter se juri sa Wraithom i piromanima, predvođenim harizmatičnom kultna figura koju će ljubitelji stripova – i recentnih filmova prepoznati. Miles ima nešto manje mračan narativni zaplet sa muzejom koji priprema izložbu afroameričke kulture ali čiji eksponati, uključujući saksofon Charlieja Parkera, bivaju ukradeni a sponzorisanje celog događaja dovedeno u pitanje. Iako ova narativna celina preteruje sa didaktičkim tonom, teško je ne biti raznežen velikom količinom teksta i pažljivo modelovanim detaljima muzejske postavke koja pominje, Parkera, Clydea Stubblefielda i druge crne umetnike. Naravno sve je to isprskano asepsolom, nema ni pomena o rasnim tenzijama, revolucionarnim težnjama itd. ali opet – slatko je.

https://youtu.be/UINr5cRq7pE

Ovo drugo je, naravno, danas zla kob open world igara: „sadržaj“ koji je repetitivan, jeftin za repliciranje na strani studija koji igru pravi a, pretpostavka je minimalno potrebno zanimljiv za igrača koji igru igra. Insomniac se i ovde baš potrudio nudeći širok izbor dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih vizuelnih zagonetki (editovanje gena, direktne intervencije na molekularnoj strukturi nekih jedinjenja, povezivanje prekinutih električnih vodova paukovom mrežom*), ali i borbenih izazova koji podrazumevaju posebne uslove, pa tako serija Milesovih ulazaka u Mysteriove** iluzije kulminira u nekim od najatraktivnijih vizuelnih momenata.
*koja je, kako to koja prilika u stripovima, filmovima i igrama zahteva, ili savršen provodnik struje ili savršen izolator
**Mysterio je u ovoj igri odrobijao svoje i sada je pošteni iluzionista koji to ogromno znanje što ga ima koristi da pokrene biznis u domenu industrije, jelte, zabave i kreira male kuće strave/ začudnosti po celom gradu a gde se, nagađate, stvari brzo otržu kontroli.

I, sad, niko nigde i nikada nije seo i uzeo da igra open world igru govoreći sebi „oh nadam se da ovde ima što je više moguće miniigara“ iako većina nas starijih, zrelijih ljudi shvata da one jesu neophodne da bi malo razbile monotonost glavnog sadržaja i presekle jednoličan tempo igre koji se sastoji od web-swingovanja i tuče, pa su Insomniac zaista pažljivo dozirali ovaj segment, gledajući da igrač dobija raznovrstan program a da ničega ne bude previše u meri da biste digli ruke od tog partikularnog segmenta. Tako je Peterovo editovanje gena biljaka misaona igra po kvalitetu na nivou nečeg što biste igrali na mobilnom telefonu dok čekate da se oslobodi toalet u restoranu gde ste izašli na večeru, a Milesovo igranje sa ogledalima i svetlosnim zracima je samo vizuelno manje elegantna verzija prastarog Deflektora legendarnog programera Coste Panayija, ali ni jedna ni druga miniigra se ne pojavljuju u tolikoj meri da čoveku dosade. Kasnije, kada Miles mora da juri Kravenove dronove u obliku ptica i demonstrira veštinu u praćenju njihovog traga kroz vazduh praktično neprekidnim letenjem, ovo je mehanički segment koji je – bez obzira na to koliko sam partikularno ja u njemu bio loš – zapravo imao potencijala da bude ekspandovan i u nešto supstancijalnije jer je u pitanju fino i prirodno ekstrapoliranje „leteće“ mehanike igre u „trkački“ mod igranja.

Kad već pominjem Kravena, recimo koju i o glavnom narativu. Kako sam za prvi Marvel's Spider-man 2 napisao da je nakon završavaja kampanje osećaj kao da ste pročitali jedno sto epizoda tekućeg serijala o Spajdermenu, sa nekakvim organskim pretapanjem jednog narativnog luka u drugi, zadovoljstvo mi je da kažem da je to i ovde uglavnom slučaj, a što je moralo biti dosta komplikovanije sa dva glavna junaka i velikim ansamblom drugih likova uključujući i neprijatelje kao što su Tombstone ili Lizard. Da ne pominjem praktično kameo-pojavljivanja Spajdermenovih old school nemeza kao što su Sandman, Mysterio ili Chameleon koji služe uglavnom kao osnova za sporedne misije/ miniigre. Mada Sandman i otvara igru jednim SPEKTAKULARNIM napadom na Mehnetn a koji bi, kako to obično kažemo, u nekoj drugoj igri bio završni bosfajt, i ovde se odmah i bez lažne skromnosti pokazuje šta Playstation sve može da uradi kada na njemu programirate „to the metal“.

Ljubitelj klasičnog Spajdemena će ovde sa zadovoljstvom prepoznati smisleno prepakivanje i preplitanje motiva i zapleta iz Kravenovog poslednjeg lova i Sage o tuđinskom kostimu kao i ranih stripova o Venomu – dakle pričamo o sredini i kraju osamdesetih godina – i dok je Venom već bio sasvim solidno reprezentovan u starim igrama o Spajdermenu (partikularno u Ultimate Spider-man iz 2005. godine) korišćenje Kravena kao prvog „velikog“ oponenta u ovoj igri je sa jedne strane možda bila i smela odluka, uzevši u obzir koliko je njegov ceo koncept kempi, ali se s druge strane prilično (ne)srećno uklopila sa ulogom negativca koju Rusija igra u ovom trenutku na globalnom planu i igri dala „zlu“ figuru sa ruskim naglaskom. Da dodamo, nema ovde ni trunke etiketiranja Rusije i igra se zapravo iz sve snage trudi da pokaže da je Kravenova armija „lovaca“ sastavljena od likova različitih etniciteta i boja kože u skladu sa inkluzivnim principom čitavog projekta.

Ova inkluzivnost sa druge strane znači i da Mary Jane Watson, Peterova devojka, ima nekoliko samostalnih scena u igri a koje su dizajnirane kao jednostavne šunjačke i prema kraju borbene misije (MJ koristi neletalni tejzer, naravno) a koje, pa... nisu sjajne. Umetanje „stealth“ misija u igru inače karakterisanu eksplozivnom akcijom verovatno na papiru deluje kao radikalno i smelo osveženje ali četvrt veka prakse nam pokazuje da je to gotovo uvek loša ideja i da su šunjačke misije u igrama inače dizajniranim za sasvim drugi tip interakcije najčešće daleko ispod kvaliteta čak i osrednjih nativno-stealth igara.

Ovo napominjem jer u aktuelnim stripovima o Spajdermenu MJ ima svoj sopstveni set supermoći a koji je mogao biti zanimljiv kao mehanika u igri i čini mi se da bi to bilo interesantnije rešenje od stavljanja ženskog lika u relativno tipičnu „slabu“ rolu gde mora da se šunja jer ne može da se bori. Štaviše, MJ u jednom momentu u igri nakratko i ima supermoći, ali igrač neće imati priliku da njome tada upravlja.

Pored tih pomalo umarajućih šunjačkih sekcija igra nam daje i jednu (samo jednu) sekciju u kojoj igramo kao Hailey, Milesova gluvonema simpatija, a koja se bavi crtanjem grafita po njujorškim zidovima. Hailey je, naravno, zanimljiv lik, asertivna, kreativna i karakterna devojka uprkos senzornom hendikepu ali ovaj deo igre ne služi ničemu sem da igrača na trenutak stavi u kožu nekoga ko zvukove u okruženju samo nazire. Gde moram da developerima dam pohvalu za „woke“ trud, ali i da zažalim što Hailey nije dobila makar malčice supstancijalniji podsklop u igri gde bi možda rat grafitima protiv nekog drugog autora bio bolji nači da se iskoristi mehanika izmišljena za ovu jednu misiju.

https://youtu.be/Fhy8at_qYhU

S druge strane, jedna misija koju igramo kao Venom – pravi Venom, dakle, ne samo Spajdermen koji čuje glasove – je pun pogodak jer postojeću mehaniku kretanja i borbe na koju smo se do tog trenutka već dobrano navikli uzima za osnovu a onda je odvrće na jedanaest i igraču pruža autentičan osećaj gotovo nekontrolisane moći uparene sa ogromnim – donekle opravdanim – besom. Ovo je baš onako jedan pokazni primer kako u igri VRLO definisanoj svojim glavnim likovima i njihovim mehanikama promena perspektive, urađena smisleno i dizajnirana minuciozno, može da proizvede provorazredan narativni i interaktivni krešendo.

Da se malo vratim tom narativu: jedan od centralnih elemenata priče je odnos Petera Parkera i Harryja Osbornea, dobro odrađen kondenzat njihovog odnosa iz stripova šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, apdejtovan za moderno doba ali i „lore“ univerzuma u kom se ove igre događaju i Harryjev put od starmalog šmekera koji je mladom Peteru u školi bio neka vrsta idola, preko osobe sa praktično invaliditetom kojoj čudesna terapija spasava život i vraća funkcionalnost, preko wannabe superheroja pa do ukletog negativca i žrtve tragičnih okolnosti je odrađen lepo, detaljno i sa smislenim reakcijama ostatka ansambla na sve što se dešava. Pisanje u igri ume da bude, što bi mladi rekli, krindži, i Marvel's Spider-man 2 često nišani peak TV ton ali dobacuje samo do daytime soap kvaliteta, no, mislim, dobro, nije da smo, na osnovu prethodne dve igre očekivali sad nešto mnogo više.

Miles Morales ovde svakako igra ulogu osvežavajućeg začina u priči koja suštinski nije njegova ali je taj prijateljski, bratski odnos koji imaju on i Peter čini TAKOĐE njegovom. Miles, inače, ima vrlo malo veze sa Milesom iz stripova ili Milesom iz Spider-Verse filmova i on ima sopstveni karakterni luk sa sopstvenim ansamblom koji uključuje i majku i pokojnog oca i strica (znate već, penzionisanog Prowlera) i najboljeg druga Gankea (koji ovde dobija dosta ALI I DALJE PREMALO vremena pred kamerom) i simpatiju Hailey, i jednu umekšanu, sterilisanu, vrlo pozitivističku predstavu „crnog iskustva“ u SAD, ali uprkos svemu on ostaje eminentno zdrav i vitalan lik, delom zbog energične glume Nadjija Jetera, delom jer su autori igre očigledno veoma naklonjeni liku sa kojim mogu da pričaju nove priče umesto da smišljaju nove načine da recikiraju one od pre četrdeset godina, pa je Miles, sudeći po finalu ove igre, ali i izjavama koje su stizale od iz Insomniacovog tabora poslednjih nedelja, viđen da bude „glavni“ Spajdermen u neizbežnom nastavku. Koji će doduše doći, pretpostavljam, tek kad izađe Playstation 6. I u kome, evo ovde me secite, ima da dobijemo Peterov povratak u odsudnom trenutku narativa kao potvrdu da je Niče govorio o superherojima kada je izmislio koncept večnog vraćanja.

(Tangenta: Zna se da je u prvoj igri Peterov lik bio dizajniran na osnovu crta lica Yurija Lowenthala, koji mu pozajmljuje glas i pokrete, da bi u remasterovanoj verziji urađenoj za Playstation 5 lice bilo izmenjeno „da više liči na Toma Hollanda“. Marvel's Spider-man 2 zadržava taj „tomholandovski“ dizajn ali evo, pogledajte kako Peter u ovoj igri izgleda i recite mi da nije ISTI Đorđe Misina!!!! Dogodine u Spajdermenu, Đorđe!)

Marvel's Spider-man 2 je udobna igra. Ona ima veliki grad da se u njemu igrate ali i izvrsno dizajnirane mehanike da se po njemu krećete koje čine prelaženje distance zabavnim po sebi, a što je neizmerno važno u ovakvim igrama. Kada sam negde na početku teksta rekao da Marvel's Spider-man 2 ima duše za razliku od dobrog dela AAA sabraće, mislio sam i na kretanje i na to da kod mene danas čak i pomisao na igranje nekog Far Cry ili Assassin’s Creed naslova izaziva malo, nevoljno stezanje sfinktera iako u ovim igrama kretanje svakako nije rešeno loše, naprotiv. I jedna i druga se trude da kretanje bude bez frikcije, efikasno i brzo, ali Marvel's Spider-man 2 je ona igra u kojoj tokom kretanja morate da nešto zaista RADITE i pokažete izvesnu veštinu koju ćete postepeno graditi tokom igranja. Naravno, to podrazumeva i otključavanje raznih novih trikova i pomagalica, ali navikavanje na mehaniku igre, izgrađivanje mišićne memorije i unapređivanje svojih veština su u osnovi ovog o čemu pričam. Marvel's Spider-man 2 pritom smisleno ekstrapolira već izvrsnu mehaniku kretanja iz prve dve igre, dodajući jedrenje a što opet fundamentalno menja i način na koji swingujete ali i na koji promatrate grad ispod sebe, tražeći u svakom trenutku tačke na ivicama krovova sa kojih se možete dalje lansirati, ili dimnjake iz kojih izlazi topli vazduh što će vas vinuti nebu pod oblake. Insomniac su ovde mislili na sve, uključujući posebnu novu mehaniku lansiranja u vis koja vam pomaže da ostvarite visinu i momenat kretanja kada krećete u poteru sa nivoa tla.

https://youtu.be/AQVScU4mCB4

Ali, mislim, Insomniac su i svuda mislili na sve. Meniji i interfejsi u igri su jasni, intuitivni, igra stalno ima promptove na ekranu koji podsećaju šta imate na raspolaganju od relevantnih mehanika i poteza (mada tu ume i da pretera često vam dajući rešenje za neku prostornu zagonetku ako vidi da je prošlo deset sekundi a vi se još niste snašli), likovi će, razgovarajući sami sa sobom, igraču stalno davati bitne informacije, a intergacija samog igranja i neinteraktivnih kinematika je izuzetna.

Ovo je i vrlo bitno za igru koja veoma snažno ide na „kinematski“ osećaj, a što je zaštitni znak Sonyjevih akcijaša iz trećeg lica (na transverzali God of War-Uncharted-The Last of Us-Ghost of Tsushima-Horizon) i gde likovima treba da verujemo i kada im vidimo lica i gledamo ih kako glume, ali i kada igramo kao oni i samo im čujemo glasove. No, Insomniac ovo već imaju u malom prstu i već je zvučni dizajn igre pravo remek delo kombinovanja informativnih signala i ambijentalnih zvukova, uključujući ne jedan nego dva podkasta koje protagonisti u igri slušaju.

Ali kakav je tek vizuelni dizajn! I tehnologija koja ispod svega toga sedi! Insomniacu je ovo bila prva Spajdermen igra rađena ekskluzivno za Playstation 5* i raskoš koju je studio ovde pružio je upravo ona differentia specifica koja prodaje konzole „nove generacije“ normalnim ljudima. Marvel's Spider-man 2 je SPEKTAKL na svakom nivou, od NESTVARNE brzine kojom igra učitava kompleksnu geometriju (uključujući letenje preko grada velikom brzinom, ali i skoro neverovatno brz fast-travel gde kliknete na mapu i sekund kasnije vaš Spajdermen leti iznad dela grada koji je tri kilometra udaljen od mesta na kome ste upravo bili), preko OPSCENO detaljnih (i neprebrojnih) kostima koje dvojica Spajdermena u igri mogu da nose, DO BLJUVANJA ubedljivih tekstura, pogotovo kada u kasnijem delu igre vanzemaljski „goo“ bude prominentno zastupljen na keranu, ČUDESNO elastičnih animacija, pa sve do STRAHOPOŠTOVANJA VREDNE demonstracije ray tracing pristupa ne samo osvetljenju i refleksijama na staklenim površinama** već i dovitljivom kreiranju iluzije da gledajući kroz prozor na fasadi zgrade zaista vidite ljude koji se u toj zgradi nalaze.
*ne i prva igra uopšte za ovu platformu, pa je strahopoštovanja vredno gledati koliko je Marvel's Spider-man 2 napravio koraka napred u odnosu na Ratchet& Clank: Rift Apart
**u jednoj sceni u podzemlju povoljan ugao kamere se koristi da igrač na zidu vidi senku neprijatelja sa kojim mora da se suoči pre nego što moe da vidi samog neprijatelja i ovoje SAVRŠEN momenat

Sony ovde nije žalio para, ali da se razumemo, Insomniac se ovde potrudio preko svake razumne mere, kreirajući, recimo, bespotrebno ali simpatično detaljan zabavni park u kome MJ, Peter i Harry provode nekih pola sata igrajući vašarske igre, Mysteriove bizarne, halucinantne svetove, svu silu ručno pravljenih enterijera u kojima se dešava po jedna misija i u koje se nećete ponovo vraćati. Na primer, Peterova infiltracija na Kravenovu žurku i detektivsko-šunjačko-borilački program koji se tamo razvija sledećih dvadesetak minuta je demonstracija da su Insomniac više nego iko drugi do sada prišli tom svetom gralu integracije zanimljivog, razumno reaktivnog otvorenog sveta i kvalitetnih, ručno rađenih misija koje se dešavaju u fizički odvojenim prostorima i mogle bi da budu i igra za sebe. Sve to a da igra čak i bez prvog peča demonstrira izuzetnu stabilnost i tek retko propadanje kroz teksturu ili brljanje sa titlovima (a ovo drugo ni svi do sada izašli pečevi nisu rešili).

I naravno sad, naravno da je fer reći kako ovaj otvoreni svet nije baš MNOGO otvoren, da je svaka random misija zaustavljanja šoferskog divljanja po ulicama Njujorka ista, da sukobi sa uličnim bandama nemaju previše varijeteta – ima ih ukupno četiri tipa u pogledu neprijatelja sa kojima se suočavate – da traženje malenih pauk-robota po fasadama zgrada nije neka luda zabava i da posle izvesnog vremena taj „turistički“ element igre nije onako zanimljiv kakav je u nekim drugim open world naslovima uprkos neverovatno detaljnom Njujorku. Fer je. Ali igra se i ovde trudi da iznenadi po kojom low-key misijom vezanom, recimo, za golubove i životnu priču beskućnika koji živi na dokovima, jelte, Njujorka, ili za starog, već blago dementnog čoveka koji ide u park da bi se sećao momenata provedenih sa svojom pokojnom ženom. Nisu ove misije remek-dela pisanja, režije i glume zbog kojih bi arthouse filmmejkeri trebalo da se plaše da neko dolazi da im oduzme lebac, ali unutar igre koja je definisana stalnom nervoznom brzinom, bukom, besom i spektaklom, one jesu umirujući momenti reseta i upijanja stvarnosti koja se oko vas nalazi, u igri ili izvan nje.

Marvel's Spider-man 2 je konfekcija. Ali skupa, neverovatno promišljeno dizajnirana konfekcija koja će pristajati tako velikom broju igrača da je nemoguće ne ukazivati na nju kao primer nečega što ima i jare i pare. Ovo jeste i dinamična, energična akciona igra sa nekim prizorima koje nigde drugde nećete videti bar još par godina, i sigurno vođen splet drame, sapunice, akcije i horora, i poligon za lenjo istraživanje velikog grada, ali i kolekcija moći i opreme na raspolaganju protagonistima koje i u pukom kretanju pa i najbanalnijem borilačkom susretu igraču daju potencijal da eksperimentiše, bude kreativan, da se izrazi. Ovo je neizmerno važnije, barem za mene, od solidne, mada često didaktički i nezgrapno verbalizovane priče, pa čak i od same licence koja ovu igru smešta u kulturu glavnog toka po definiciji – ako živite u Beogradu videli ste lajtboskove sa trejlerom za igru na Terazijama – i to SVE ide u zaslugu Insomniacu, studiju koji je sa svojom igrom Sunset Overdrive iz 2014. godine otškrinuo sebi vrata ovakvog uspeha demonstrirajući verovatno nekom producentu u Sonyju da imaju MNOGO više da ponude nego što se do tada videlo u inače vrlo dobrom serijalu Ratchet & Clank. Insomniac su sada verovatno najcenjeniji AAA studio na svetu na ime odnosa kvaliteta svojih naslova i brzine kojim igre izbacuju pa, iako je sigurno da neko negde već piše scenario i eksperimentiše sa dizajnom za narednu Spajdermen igru, Insomniacov naredni naslov, Marvel’s Wolverine – za koji još ne znamo datum izlaska ali znamo da se radi za Playstation 5 – ima dobre šanse da sa trona zapadnjačkih character action igara skine takođe Sonyjev God of War. Jedva čekam.

https://youtu.be/DR6LDHAABU8

ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

News:

Recent Posts

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Novinari koje najviše volimo

ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: World today (Ni Srbija ni zemlje u okruženju)

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Novinari koje najviše volimo

BERZA STRIPOVA / Re: Prodajem ili menjam

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Šta igram(o)

KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE... / Re: Novosti iz sveta video-igara

PERIODIKA / Re: Parsek

BERZA STRIPOVA / Re: Stripovi na prodaju - razno

OKO FILMA / Re: „Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022” Đorđa Bajića i Zorana Jankovića

RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner